НАТО

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Организација Сјеверноатлантског споразума
North Atlantic
Treaty Organization  (енглески)
Organisation du Traite
de l'Atlantique Nord  (француски)
Амблем
Застава
Земље чланице
СкраћеницаНАТО
МотоAnimus in consulendo liber[1]
Ум неспутан у промишљању
Основана4. април 1949. год.; прије 75 година (1949-04-04)
Датум оснивања4. април 1949. год.; прије 75 година (1949-04-04)
Типвојни савез
СједиштеБрисел,  Белгија
Чланови
Службени језициенглески
француски[2]
Генерални секретарЈенс Столтенберг
Предсједавајући војног комитета
Генерал Петр Павел
Веб-сајтhttp://www.nato.int/

Организација Сјеверноатлантског споразума (енгл. North Atlantic Treaty Organization, франц. Organisation du traite de l'Atlantique nord) или верз. скр. НАТО (енгл. NATO, франц. OTAN), позната и као Сјеверноатлантски савез (енгл. North Atlantic Alliance), међувладин је војни савез 29 сјеверноамеричких и европских земаља, заснован на Сјеверноатлантском споразуму који је потписан 4. априла 1949. године.[3][4] Организација представља систем колективне одбране при чему чланови организације пристају на међусобну одбрану од напада било којег спољног елемента. Сједиште НАТО-а се налази у Харену у Бриселу, док се Врховно заповједништво Савезничких снага налази у Монсу у Бриселу.

Од свог оснивања, пријемом нових чланица бројност се са првобитних 12 повећала на 29 чланица. Црна Гора се 5. јуна 2017. придружила НАТО-у као посљедња чланица. НАТО тренутно признаје Босну и Херцеговину, Грузију, Сјеверну Македонију и Украјину као могуће чланове.[5] Поред чланица организације у раду учествује 21 земља чланица Партнерства за мир, са још 15 земаља укључених у институционални систем дијалога. Заједнички војни трошкови свих држава чланица НАТО-а чине око 70% свјетских трошкова.[6] Трошкови за одбрану чланица треба да износе 2% бруто домаћег производа до 2024. године.[7][8]

Историја

Главни чланак: Историја НАТО-а

Француска и Уједињено Краљевство су 4. марта 1947. године потписале Денкеркски споразум као Споразум о савезу и узајамном помоћи приликом могућег њемачког или совјетског напада у периоду након Другог свјетског рата. Овај савез је 1948. године проширен на земље Бенелукса, у облику Западне уније, а такође носи назив и Организације Бриселског споразума, основана Бриселским споразумом.[9] Разговори о новом војном савезу који би могао укључивати и Сјеверну Америку, довели су до потписивања Сјеверноатлантског споразума 4. априла 1949. године и укључивао је државе чланице Западне уније уз додатак САД, Канаде, Португалије, Италије, Норвешке, Данске и Исланда.[10]

Сјеверноатлантски споразум је у великој мјери био непримјенљив, до Корејског рата када је иницирано успостављање Организације Сјеверноатлантског споразума која би примјењивала споразум, кроз интегрисану војну структуру: то је укључивало успостављање Врховног заповједништва Савезничких снага 1951. године, које је усвојило војну структуру и планове Западне уније.[11] Дужност Генералног секретара НАТО-а успостављена је 1952. као цивилни шеф организације, почеле су прве велике поморске војне вјежбе НАТО-а под називом вјежба Мејнбрејс, а савезу су приступиле Грчка и Турска.[12][13] Западна Њемачка је приступила Савезу 1955. године, што је довело до стварање совјетског Варшавског пакта, а чиме су оивичене супарничке стране Хладног рата.

Сумње око односа снага између европских земаља и САД су расле и опадале, уз сумње у способност одбране НАТО-а од могуће совјетске инвазије — сумње су довеле до развоја независног француског система нуклеарног одбране и повлачењем Француске из војне структуре НАТО-а 1966.[14][15] Нова демократска влада Шпаније се придружила Савезу 1982. године.

Распадом Варшавског пакта у раздобљу 1989—1991. нестао је и главни противник НАТО-а, због чега је дошло до преиспитивања сврхе, природе, задатака и главног фокуса НАТО-а на Европу. Ова промјена је почела потписивањем Споразума о конвенционалним оружаним снагама у Европи између НАТО-а и Совјетског Савеза у Паризу 1990. године, којим је предвиђена посебна војна сарадња широм континента а која је настављена до распада Совјетског Савеза у децембру 1991. године.[16] У то вријеме, европске земље су чиниле 34% војних трошкова НАТО-а, до 2012. године, ови трошкови су опали до 21%.[17] НАТО је отпочео и постепено проширење на нове аутономне земље средње и источне Европе и проширио своју дјелатност на политичке и хуманитарне ситуације које раније нису биле брига НАТО-а.

Након пада Берлинског зида 1989. године у Њемачкој, Савез је извршио своје прве војне интервенције у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. и касније у Југославији 1999. године током распада Југославије.[18] Политички, Савез је тражио боље односе са бившим чланица Варшавског пакта, које су се придружиле Савезу 1999. и 2004. године. Чланом 5. Сјеверноатлантског споразума, од држава чланица се захтјева да пруже помоћ било којој другој држави чланици која је предмет оружаног напада, а који је први и једини пут искориштен након напада 11. сетембра 2001. године,[19] након чега су снаге распоређене у Авганистану у склапу Међународних снага за безбједносну помоћ под руководством НАТО-а. Од тада је организација искористила низ додатних улога, укључујући и слање тренера у Ирак, помогање у противпиратским операцијама,[20] а 2011. године Савез је успоставио зону забране лета изнад Либије у складу са Резолуцијом Савјеза безбједности ОУН 1973. Мање моћан члан 4, који позива само на консултације између чланица НАТО-а, позван је пет пута након инцидената у Ирачком рату, Сиријском рату и руском припајању Крима.

Прво проширење Савеза након Хладног рата било је са поновним уједињењем Њемачке 3. октобра 1990, када је бивша Источна Њемачка постала дио Савезне Републике Њемачке и Савеза. Као дио реструктурирања послије Хладног рата, војна структура НАТО-а је смањена и реорганизована, са новим снагама као што је успостављање Главног штаба Савезничког заповједништва у Европи за брзу реакцију. Распадом Совјетског Савеза дошло је до промјене војне равнотеже у Европи Споразумом о адаптацији Споразума о конвенционалним оружаним снагама у Европи, који је потписан 1999. године. Политике француског предсједника Николе Саркозија довеле су до великих реформи француског војног положаја, које су довеле до повратка пуноправног чланства Француске у Савезу 4. априла 2009. године, што је значило и повратак Француске у Војну заповједничку структуру НАТО-а, уз задржавање независног нуклеарног система.[15][21][22]

Између 1994. и 1997. године, постављени су шири форуми за регионалну сарадњу између НАТО-а и њехових сусједа, као што је Партнерство за мир, иницијатива Средоземног дијалога и Евроатлантски партнерски савјет. Стални заједничи савјет Русија—НАТО је успостављен 1998. године. Између 1999. и 2007. године НАТО је инкорпорирао земље источне и средње Европе, укључујући и неколико бивших комунистичких земаља, међу којима су: Чешка, Мађарска, Пољска, Бугарска, Естонија, Литваније, Летонија, Румунија, Словачка, Словенија, Албанија, Хрватска и Црна Гора.

Руска анексија Крима 2014. године изазвала је јаку осуду чланица НАТО-а и стварање нових „ударних” снага од 5.000 припадника са базама у Естонији, Литванији, Летонији, Пољској, Румунији и Бугарској.[23] На Велшком самиту 2014. године, руководиоци држава чланица НАТО-а формално су отпочели да спроводе политику издвајања најмање 2% свог БДП на одбрану до 2024. године, што је раније била само неформална смјерница.[24]

Војне операције

Главни чланак: Списак операција НАТО-а

Ране операције

НАТО није води војне операције током Хладног рата. Након завршетка Хладног рата, прве операције, Anchor Guard 1990. и Ace Guard 1991. године, биле су подстакнуте ирачком инвазијом на Кувајт. Ваздушнодесантни авиони за рано упозорење послати су како би спровели покривеност југостичне Турске, а касније су распоређене и снаге за брзу реакцију на том подручју.[25]

Интервенција у Босни и Херцеговини

Главни чланци: НАТО бомбардовање Републике Српске, ИФОР и СФОР
Амерички F-16 фајтинг фалкон слијеће након бомбардовања положаја ВРС

Рат у Босни и Херцеговини је почео 1992. године, као резултат распада Југославије. Погоршање стања довело је до усвајања Резолуције Савјета безбједности ОУН 816 9. октобра 1992, а којом је уведена зона забране лета изнад средишње Босне и Херцеговине, а коју је НАТО почео спроводити 12. априла 1993. кроз операцију Спријечити лет. Од јуна 1993. до октобра 1996. године, операција Шарп гард додала је поморско спровођење ембарга на оружје и економске санкције против СР Југославије. Дана 28. фебруара 1994. године, НАТО је извршио своју прву ратну акцију пуцајући на четири авиона Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Републике Српске због кршења зоне забране лета.[26]

Заштитне снаге Организације уједињених нација (Унпрофор) су 10. и 11. априла 1994. године затражиле ваздушне ударе како би се заштитило сигурно подручје Горажде, а што је довело до бомбардовања команде ВРС у близини Горажда од стране два F-16 фајтинг фалкона Америчког ратног ваздухопловства.[27] Бомбдардовање је резултовало узимањем 150 припадника ОУН за отаце 14. априла.[28][29] Српске снаге су оборiле британски Си Харијер изнад Горажда 16. априла.[30] Двонедјељна кампања бомбардовања положаја ВРС, операција Намјерна сила, почела је у августу 1995. године, након масакра у Сребреници.[31]

Ваздушни напади НАТО-а 1995. године допринијели су завршетку рата, а што је резултовало потписивањем Дејтонског мировног споразума 21. новембра 1995. године.[31] У склопу мировног споразума, НАТО је распоредио мировне снаге под мандатом ОУН под називом ИФОР, у склопу операције Заједнички подухват. Скоро 60.000 припадника НАТО-а придружило се у овој мировној миси снагама из земаља које нису чланице Сјеверноатлантског савеза. Овај мандат је прешао у мањи формат под именом СФОР, који је на почетку има 32.000 припадника и трајао је од децембра 1996. до децембра 2004. године, када је операција прешла на Снаге Европске уније (ЕУФОР) „Алтеја”.[32] Пратећи водеће државе чланице, НАТО је почео да додјељује медаљу за службу, медаља НАТО, због учешћа у овим операцијама.[33]

Интервенција у Југославији

Главни чланци: НАТО бомбардовање СРЈ и КФОР
Њемачки војници у саставу КФОР-а патролирају на југу Космета 1999. године

Савјет безбједности ОУН је 23. септембра 1998. године усвојио резолуцију 1199 којом је захтјевано окончање непријатељстава и надгледање примирја између албанске и југословенске стране на Косову и Метохији. Преговори које је водио посебни изасланик САД за Балкан Ричард Холбрук пропали су 23. марта 1999. и он је то питање предао НАТО-у,[34] који је започео бомбардовање 24. марта 1999. у трајању од 78 дана.[35] Операција Савезничка сила била је усмјерена на војне капацитете тадашње Савезне Републике Југославије. Током кризе, НАТО је распоредио једну од својих међународних снага за реакцију, Мобилне снаге Савезничке команде Европе, у Албанију као Албанске снаге (енгл. Albania Force, AFOR — Ејфор), како би испоручиле хуманитрну помоћ избјеглицама са Космета.[36]

Иако је кампања критикована због бројних цивилних жртава бомбаровања, укључујући и бомбардовање амбасаде НР Кине у Београду, Милошевић је коначно прихватио услове међународног мировног плана 3. јуна 1999. године, чиме је рат на Космету завршен. Милошевић је 11. јуна прихватио резолуцију 1244 Савјета безбједности ОУН, под чијим мандатом је НАТО помогао успоставаље Косовских снага (енгл. Kosovo Force, KFOR — Кејфор). Приближно око милион избјеглица је напустило Космет, а дио мандата КФОР-а био је да заштита хуманитарне мисије, поред спречавања даљег насиља.[36][37] У периоду од августа до септембра 2001. године, НАТО је спровео операцију Богата жетва, мисију са циљем разоружавања албанских паравојних јединица у Сјеверној Македонији.[38] Према подацима из децембар 2018. године, КФОР је у свом саставу имао око 3.642 војника из 28 земаља.[39]

САД, УК и већина осталих чланица НАТО успротивиле су се напорима да се од Савјета безбједности ОУН тражи одобрење за војне ударе НАТО-а, попут акције против Југославије 1999, док су Француска и мањи број чланица тврдиле да је Савезу потребно одобрење Савјета безбједности.[40] Страна коју предводе САД и УК тврди да би се тиме поткопао ауторитет Савеза и изнијели су запажање по коме би Русија и Кина уложиле право вета у СБ ОУН чиме би блокирале нападе на Југославију, а исто би могле учинити и у будућим сукобима у којима би била потребне интервенција НАТО-а, а чиме се урушава цјелокупна потенцијалност и сврха организације. Признавајући постхладноратовско војно окружење, НАТО је усвојио Стратешки концепт Савеза током Вашингтонског самиту у априлу 1999. године, којим је наглашена превенција сукоба и руковођење кризама.[41]

Рат у Авганистану

Главни чланци: Рат у Авганистану (2001—2014) и Међународне снаге за безбједносну помоћ
Напади 11. септембра 2001. годне у САД узроковали су да се НАТО по први пут у историји позове на члан о колективној одбрани

Напади 11. септембра 2001. годне у САД узроковали су да се НАТО по први пут у историји организације позове на члан 5. Сјеверноатлантског споразума. У члану је наведено да се напад на било којег члана организација сматра нападом на све чланове. Позив на члан 5. је потврђено 4. октобра 2001. године када је НАТО утврдио да су напади заиста подложни условима Сјеверноатлатнског споразума.[42] Осам званичних акција које је НАТО преузео као одговор на напад, које укључују операцију Орлова помоћ, операцију Активни напор, поморску операцију у Средоземном мору са намјером да спријечи кретање терориста или оружја за масовно уништење, као и повећање сигурности кретања бродова уопште, која је почела 4. октобра 2001. године.[43]

Савез је показао јединство: 16. априла 2003. када је НАТО пристао да преузме заповједништво над Међународним снагама за безбједносну помоћ (МСБП), које су укључивале снаге из 42 земље. Одлука је усвојена на захтјев Њемачке и Холандије, двије земље које су предводиле МСБП у то вријеме, и свих деветнаест амабасадора НАТО је то одобрило. Предаја заповједништва НАТО-у одржано је 11. августа и означила је по први пут у историји НАТО преузео мисију изван сјеверноатлантског подручја.[44]

Генерал МСБП Дејвид М. Родригез на италијанској предаји команде у Херату

МСБП је првобитно био задужен за обезбјеђивање Кабула и околнох подручја од Талибана, Ал Каиде и фракцијских ратних вођа, како би се омогућило оснивање Прелазне администрације Авганистана на челу са Хамидом Карзајем. У октобру 2003. године, Савјет безбјености ОУН одобрио је ширење мисије МСБП у Авганистану[45] и МСБП се временом проширио у мисију у четири главне фазе у земљи.[46]

МСБП је 31. јула 2006. године преузео војне операције на југу Авганистана из противтерористичке коалиција под вођством САД.[47] Због интезивних борби на југу, Француска је 2011. године ескадрили борбених авиони Мираж 2000 дозволила да се пребаци у то подручје, у Кандахар, како би се ојачали напори Савеза.[48] Током Чикашког самита 2012. године, НАТО је усвојио план за окончање рата у Авганистану и уклањању снага МСБП преводђених НАТО до краја децембра 2014. године,[49] и замјењена је мировном мисијом Одлучна подршка.[50]

Тренинг мисија у Ираку

Главни чланак: Тренинг мисија НАТО у Ираку

Августа 2004. године, током рата у Ираку, НАТО је оформио тренинг мисију у Ираку, мисију обуке за ирачке снаге безбједности у сарадњи са Мултинационалним снагама у Ираку предвођеним САД.[51] Тренинг мисија је основана на захтјев Ирачке прелазне владе према одбредмана Резолуције Савјета безбједности ОУН 1546. Циљ тренинг мисије био је помоћ у развоју структура и инсититуција за обуку ирачких снага безбједности, како би Ирак изградио ефикасне и одрживе капацитете који ће се бавити потребама државе. Тренинг мисија није била борбена мисија, него посебна мисија под политичком контролом Сјевероатланског савјета НАТО. Оперативни нагласак мисије био је на обуци и менторству. Активности мисије су биле координистане са ирачким властима и замјеника командујућег генерала за савјетовање и обуку, који је уједно био и командант Тренинг мисије у Ираку. Мисија је службено закључена 17. децембра 2011. године.[52]

Противпиратске операције у Аденском заливу

Главни чланак: Операција Океански штит

Интервенција у Либији

Главни чланак: НАТО интервенција у Либији

Земље учеснице

Мапа учешћа у НАТО-у у Европи Мапа партнерства са НАТО-ом на глобалном нивоу
alt = Мапа Европе за означеним земљама у плавој, тиркизној, наранџастој и жутој боји на основу њиховог учешћа у НАТОA alt = Мапа свијета за означеним земљама у плавој, тиркизној, наранџастој, жутој, љубичастој и зеленој броји на основу њиховог учешћа у НАТО

Чланице

Од 29 држава чланица, двије се налазе у Сјеверној Америци (Канада и Сједињене Америчке Државе), док се осталих 27 налази у Европи. Све чланице имају војску, осим Исланда који нема типичну војску (али има обалску стражу и малу јединицу цивилних специјалаца за НАТО операције). Три чланце НАТО-а су нуклеарне силе: Француска, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе. Нато је првобитно имао 12 држава чланица, а од 18. фебруара 1952. до 6. маја 1955, још три државе постају чланице, а четврта чланица постаје 30. маја 1982. Послије завршетка Хладног рата, још 12 држава постају чланице НАТО-а (10 бивших чланица Варшавског пакта и 3 бивше републике СФРЈ) у периоду од 12. марта 1999. до 5. јуна 2017. године.

Датум[53] Држава Проширење Напомена
4. април 1949. год.; прије 75 година (1949-04-04)  Белгија Оснивачи
 Данска Чланство Данска у Натоу укључује Фарска Острва и Гренланд.
 Исланд Исланд, једина чланица која нема своју стандардну војску, придружила се под условом да не мора успоставити војску. Међутим, њена стратешка позиција у Атлантском океану чиниј је непроцјењивим чланом. Има Обалску стражу и недавно је основала добровољне мирвне снаге, трениране у Норвешкој за Нато.
 Италија
 Канада
 Луксембург
 Норвешка
 Португалија
 Сједињене Државе
 Уједињено Краљевство
 Француска Француска се повукла из интегрисане војне команде 1966. како би оживјела независни одбрамбени сисмте, али се вратила у пуно чланство 3. априла 2009.
 Холандија
18. фебруар 1952. год.; прије 72 године (1952-02-18)  Грчка Прво Грчка је повукла своје снаге из војне командне структуре НАТО-а од 1974. до 1980. као резултат Грчко-турских тензија након Турске инвазије Кипра 1974.
 Турска
6. мај 1955. год.; прије 68 година (1955-05-06)  Њемачка Друго Позната као Западна Њемачка током прикључења; ујединила се са Саром 1957. и са територијом Берлина и Источном Њемачком 3. октобра 1990. Источна Њемачка је била чланица Варшавског пакта у периоду 1956–1990.
30. мај 1982. год.; прије 41 године (1982-05-30)  Шпанија Треће
12. март 1999. год.; прије 25 година (1999-03-12)  Мађарска Четврто Чланица Варшавског пакта у периоду 1955–1991.
 Пољска Чланица Варшавског пакта у периоду 1955–1990.
 Чешка Чланица Варшавског пакта у периоду 1955—1991. као дио Чехословачке.
29. март 2004. год.; прије 20 година (2004-03-29)  Бугарска Пето Чланица Варшавског пакта у периоду 1955–1991.
 Естонија Чланица Варшавског пакта у периоду 1955—1991. као дио Совјетског Савеза.
 Летонија Чланица Варшавског пакта у периоду 1955—1991. као дио Совјетског Савеза.
 Литванија Чланица Варшавског пакта у периоду 1955—1990. као дио Совјетског Савеза.
 Румунија Чланица Варшавског пакта у периоду 1955—1991.
 Словачка Чланица Варшавског пакта у периоду 1955—1991. као дио Чехословачке.
 Словенија Претходно дио Југославије у периоду 1945—1991. (Несврстани)
1. април 2009. год.; прије 15 година (2009-04-01)  Албанија Шесто Чланица Варшавског пакта у периоду 1955—1968.
 Хрватска Претходно дио Југославије у периоду 1945—1991. (Несврстани)
5. јун 2017.. (2017.-06-05)  Црна Гора Седмо

Партнерства

  Државе чланице НАТО
  Чланице Партнерства за мир
  Чланице Медитеранског дијалога
  Чланице Истанбулске иницијативе за сарадњу
  Контакт државе

Партнерство за мир

Главни чланак: Партнерство за мир

Евро-атлантски пакт Партнерство за мир се састоји од 46 земаља чланица: 26 земаља НАТО и 20 земаља које се налазе ван Алијансе:

  • 5 земаља које су (иако војно неутралне) представљале капиталистичко уређење током Хладног рата:
  • 12 бивших совјетских република:
  • 3 бивше југословенске републике

Савјет Русија—НАТО

НАТО и Русија су се 1997. године обострано обавезале „на међусобну сарадњу у циљу стварања стабилног, безбједног и неподијељеног континента на основама партнерства и заједничког интереса”.

Маја 2002, ова сарадња је ојачана стварањем савјета Русија—НАТО, који је зближио чланице НАТО-а и Русију.

Види још

Референце

  1. ^ „The Official motto of NATO”. NATO. 20. 1. 2011. Приступљено 8. 8. 2013. 
  2. ^ "English and French shall be the official languages for the entire North Atlantic Treaty Organization.", Final Communique following the meeting of the North Atlantic Council on 17 September 1949. "(...) the English and French texts [of the Treaty] are equally authentic (...)" The North Atlantic Treaty, Article 14, Приступљено 13. 4. 2013.
  3. ^ „What is NATO?”. NATO Headquarters, Brussels, Belgium. 26. 5. 2017. Приступљено 26. 5. 2017. 
  4. ^ Cook, Lorne (25. 5. 2017). „NATO: The World's Largest Military Alliance Explained”. MilitaryTimes.com. The Associated Press, US. Приступљено 26. 5. 2017. 
  5. ^ NATO. „Enlargement”. NATO (на језику: енглески). Приступљено 18. 3. 2018. 
  6. ^ „The SIPRI Military Expenditure Database”. Milexdata.sipri.org. Архивирано из оригинала 28. 3. 2010. г. Приступљено 22. 8. 2010. 
  7. ^ „The Wales Declaration on the Transatlantic Bond], NATO”. nato.int (на језику: енглески). 5. 9. 2014. Приступљено 21. 11. 2018. 
  8. ^ Erlanger, Steven (26. 3. 2014). „Europe Begins to Rethink Cuts to Military Spending”. nytimes.com. Приступљено 3. 4. 2014. „Last year, only a handful of NATO countries met the target, according to NATO figures, including the United States, at 4.1 percent, and Britain, at 2.4 percent.” 
  9. ^ „The origins of WEU: Western Union”. University of Luxembourg. децембар 2009. Приступљено 23. 7. 2018. 
  10. ^ „A short history of NATO”. NATO. Приступљено 26. 3. 2017. 
  11. ^ Ismay, Hastings (4. 9. 2001). „NATO the first five years 1949–1954”. NATO. Архивирано из оригинала 15. 3. 2017. г. Приступљено 10. 4. 2012. 
  12. ^ Baldwin, Hanson (28. 9. 1952). „Navies Meet the Test in Operation Mainbrace”. New York Times: E7. Приступљено 10. 4. 2012. 
  13. ^ „NATO: The Man with the Oilcan”. Time. 24. 3. 1952. Приступљено 17. 1. 2012. 
  14. ^ van der Eyden 2003, стр. 104–106.
  15. ^ а б Cody, Edward (12. 3. 2009). „After 43 Years, France to Rejoin NATO as Full Member”. The Washington Post. Приступљено 19. 12. 2011. 
  16. ^ Harding, Luke (14. 7. 2007). „Kremlin tears up arms pact with Nato”. The Observer. Приступљено 1. 5. 2012. 
  17. ^ „The future of NATO: Bad timing”. The Economist. 31. 3. 2012. Приступљено 3. 4. 2012. 
  18. ^ Jing Ke (2008). „Did the US Media Reflect the Reality of the Kosovo War in an Objective Manner? A Case Study of The Washington Post and The Washington Times” (PDF). University of Rhode Island. Приступљено 21. 11. 2018. „In 1999, NATO unprecedently involved itself in the Kosovo War by bombing the FRY (Federal Republic of Yugoslavia) without the UN approval.” 
  19. ^ „Invocation of Article 5 confirmed”. North Atlantic Treaty Organization. 3. 10. 2001. Приступљено 29. 1. 2013. 
  20. ^ „Counter-piracy operations”. North Atlantic Treaty Organization. Приступљено 27. 5. 2011. 
  21. ^ Stratton, Allegra (17. 6. 2008). „Sarkozy military plan unveiled”. The Guardian. UK. 
  22. ^ „Defence Planning Committee (DPC) (Archived)”. NATO. 11. 11. 2014. Приступљено 13. 8. 2016. 
  23. ^ „Statement by the North Atlantic Council following meeting under article 4 of the Washington Treaty”. NATO Newsroom. 4. 3. 2014. Приступљено 2. 4. 2014. 
  24. ^ Techau, Jan (2. 9. 2015). „The Politics of 2 Percent: NATO and the Security Vacuum in Europe”. Carnegie Europe. Приступљено 11. 7. 2018. „A month before [the alliance’s summit in Riga in 2006], Victoria Nuland, then the U.S. ambassador to NATO, called the 2 percent metric the “unofficial floor” on defense spending in NATO. But never had all governments of NATO’s 28 nations officially embraced it at the highest possible political level – a summit declaration.” 
  25. ^ „NATO’s Operations 1949 – Present” (PDF). NATO. 2009. Приступљено 3. 3. 2013. 
  26. ^ Zenko 2010, стр. 133–134.
  27. ^ Zenko 2010, стр. 134.
  28. ^ NATO Handbook: Evolution of the Conflict, NATO, Архивирано из оригинала 7. 11. 2001. г. 
  29. ^ Rubin, Trudy (31. 5. 1995). „U.N. Must Stand Up To The Serbs”. The Philadelphia Inquirer. Приступљено 5. 9. 2013. 
  30. ^ Bethlehem & Weller 1997, стр. liiv.
  31. ^ а б Zenko 2010, стр. 137–138.
  32. ^ Clausson 2006, стр. 94–97.
  33. ^ Tice, Jim (22. 2. 2009). „Thousands more now eligible for NATO Medal”. Army Times. Приступљено 11. 4. 2012. 
  34. ^ „Nato to strike Yugoslavia”. news.bbc.co.uk (на језику: енглески). BBC News. 24. 3. 1999. Приступљено 7. 12. 2018. 
  35. ^ Thorpe, Nick (24. 3. 2004). „UN Kosovo mission walks a tightrope”. news.bbc.co.uk (на језику: енглески). BBC News. Приступљено 7. 12. 2018. 
  36. ^ а б „Operation Allied Harbor / Sustain Hope / Shining Hope”. www.globalsecurity.org (на језику: енглески). Приступљено 7. 12. 2018. 
  37. ^ „Kosovo Report Card” (PDF). Crisis Group (на језику: енглески). 28. 8. 2000. Приступљено 7. 12. 2018. 
  38. ^ Helm, Toby (26. 9. 2001). „Macedonia mission a success, says Nato”. telegraph.co.uk (на језику: енглески). The Telegraph. Приступљено 7. 12. 2018. 
  39. ^ „Key Facts and Figures - Kosovo Force (KFOR)” (PDF). nato.int (на језику: енглески). децембар 2018. Приступљено 7. 12. 2018. 
  40. ^ „NATO reaffirms power to take action without U.N. approval - April 24, 1999”. cnn.com (на језику: енглески). CNN. 24. 4. 1999. Приступљено 7. 12. 2018. 
  41. ^ „The Alliance's Strategic Concept”. nato.int (на језику: енглески). 24. 3. 1999. Приступљено 7. 12. 2018. 
  42. ^ „NATO Update: Invocation of Article 5 confirmed - 2 October 2001”. www.nato.int (на језику: енглески). 2. 10. 2001. Приступљено 27. 12. 2018. 
  43. ^ „NATO's Operations 1949–Present” (PDF). NATO (на језику: енглески). 22. 1. 2010. Приступљено 4. 9. 2013. 
  44. ^ Auerswald, David P.; Saideman, Stephen M. (2014). NATO in Afghanistan: Fighting Together, Fighting Alone (на језику: енглески). Princeton University Press. ISBN 9780691159386. Приступљено 27. 12. 2018. 
  45. ^ „UNSC Resolution 1510, October 13, 2003” (PDF). Приступљено 5. 7. 2010. 
  46. ^ „ISAF Chronology”. Nato.int. Приступљено 5. 7. 2010. 
  47. ^ Morales, Alex (5. 10. 2006). „NATO Takes Control of East Afghanistan From U.S.-Led Coalition - Bloomberg”. www.bloomberg.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 24. 7. 2014. г. Приступљено 27. 12. 2018. 
  48. ^ „LeMonde.fr : La France et l'OTAN”. web.archive.org (на језику: француски). Архивирано из оригинала 12. 10. 2007. г. 
  49. ^ „NATO sets "irreversible" but risky course to end Afghan war”. Reuters (на језику: енглески). 21. 5. 2012. Приступљено 27. 12. 2018. 
  50. ^ „Nato chief, Ghani welcome ‘new phase’ in relations”. Gulf-Times (на језику: енглески). 4. 12. 2014. Приступљено 27. 12. 2018. 
  51. ^ „Multi-National Force - Iraq”. web.archive.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 28. 12. 2009. г. Приступљено 15. 3. 2019. 
  52. ^ El Gamal, Rania (17. 12. 2011). „NATO closes up training mission in Iraq”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 15. 3. 2019. 
  53. ^ „North Atlantic Treaty” (PDF). United States Department of State. 1. 4. 2009. Приступљено 30. 4. 2017. 

Литература

Додатна литература

Спољашње везе

Прикупљене вијести
Историја
  • Jeffery, Simon (11. 2. 2003). „Timeline: Nato”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 21. 11. 2018. 
Историјски филмови

Шаблон:NATO summits Шаблон:Current NATO leaders

Шаблон:US War on Terrorism Шаблон:International power Шаблон:Regional organizations

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=НАТО&oldid=22061357”