Branislav Nušić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Branislav Nušić
Branislav Nušić 1904.jpg
Branislav Nušić 1904. godine, fotografija njegovog kuma i fotografa Milana Jovanovića.
Puno imeAlkibijad Nuša
NadimakBen Akiba
Datum rođenja(1864-10-20)20. oktobar 1864.
Mesto rođenjaBeograd, Kneževina Srbija
Datum smrti19. januar 1938.(1938-01-19) (73 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kraljevina Jugoslavija
ŠkolaVelika škola u Beogradu (Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu)
SupružnikDarinka Đorđević
DecaStrahinja Ban,
Margita,
Olivera[1]
RoditeljiĐorđe (Georgijas) Nuša
Ljubica Nuša[2]
Najvažnija dela
Gospođa ministarka
Sumnjivo lice
Narodni poslanik
Retorika
NagradeOrden Svetog Save, Orden knjaza Danila I, Orden belog orla

Potpis
Zvanični veb-sajt
https://nusicfondacija.rs/

Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata.

Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu.

Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku.

Biografija[uredi]

Detinjstvo i školovanje[uredi]

Spomen-ploča na zidu Zgrade Narodne banke Srbije u Ulici kralja Petra u Beogradu, na mestu gde se nekada nalazila rodna kuća Branislava Nušića

Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa), cincarskog porekla i majke Ljubice. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu.

Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine "Nada". Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u "Nadinom" almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u "Golubu" - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine.

Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine

Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata.

Zatvor[uredi]

Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni.

Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine

Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9]

Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine.

Srednje doba[uredi]

Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine)

Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11]

Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12]

Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“.

Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije.

Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14]

Starije doba[uredi]

Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora.

Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933.

Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić.

Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16]

Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17]

O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine.

Privatni život[uredi]

Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18]

U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13]

Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18]

Odlikovanja[uredi]

Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima

Književna dela[uredi]

Komedije[uredi]

  • Narodni poslanik“ (1883)
  • Sumnjivo lice“ (1887)
  • „Protekcija“ (1889)
  • „Običan čovek“ (1899)
  • „Svet“ (1906)
  • „Put oko sveta“ (1910)
  • Gospođa ministarka“ (1929)
  • „Mister Dolar“ (1932)
  • „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933)
  • Ožalošćena porodica“ (1935)
  • „Dr“ (1936)
  • „Pokojnik“ (1938)
  • „Ne očajavajte nikad!“
  • „Vlast“ (nezavršena[23])
  • Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine
    Prva ljubav (komedija za decu)

Romani[uredi]

Autobiografska proza[uredi]

Drame[uredi]

  • „Pučina“ (1901)
  • „Tako je moralo biti“
  • „Jesenja kiša“ (1907)
  • „Iza Božjih leđa“ (1910)
  • „Kirija“
  • „Analfabeta“

Pripovetke[uredi]

Nušićev grob na beogradskom Novom groblju
  • „Politički protivnik“
  • „Posmrtno slovo“
  • „Klasa“
  • „Pripovetke jednog kaplara“

Tragedije[uredi]

  • „Knez Ivo od Semberije“
  • „Hadži-Loja“
  • „Nahod“

Rasprave i udžbenici[uredi]

  • „Retorika“

Putopisi[uredi]

Ostale umetnosti[uredi]

Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine

Doprinos srpskoj fotografiji[uredi]

Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda.

Opere[uredi]

Stripovi[uredi]

Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba.

U popularnoj kulturi[uredi]

Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova.

Kuća Branislava Nušića[uredi]

Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.[49]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 Nušić, Branislav (2014). Analfabeta ; Kirija ; Vlast. Beograd: 3D+. str. 86. ISBN 978-86-6367-025-9. 
  2. ^ „Branislav Nušić – Biografija”. Zvanična prezentacija. Nušićijada. Pristupljeno 8. 1. 2020. 
  3. ^ Gligorić 1960, str. I
  4. ^ "Politika", Beograd 20. januar 1938. godine
  5. ^ "Politika", Beograd 1938. godine
  6. ^ Kako su se družili Nušić i Ilić? (B92, 8. decembar 2013)
  7. ^ Nušić i Vojislav Ilić bili zaljubljeni u istu Jagodinku („Blic“, 24. novembar 2014)
  8. ^ Nušić, Branislav (2014). Analfabeta ; Kirija ; Vlast. Beograd: 3D+. str. 84. ISBN 978-86-6367-025-9. 
  9. ^ Babe preče od junaka („Večernje novosti“, 9. jun 2012)
  10. ^ „Na prvi pogled („Vesti“, 12. novembar 2011)”. Arhivirano iz originala na datum 05. 03. 2016. Pristupljeno 26. 04. 2013. 
  11. ^ „Letters of the Serb Consul”. www.kosovo.net. 
  12. ^ "Istorijski razvoj poštanskog, telegrafskog i telefonskog saobraćaja“ - Dragan Poposki
  13. 13,0 13,1 „NUŠIĆ Branislav”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 8. 1. 2020. 
  14. ^ Posle ženidbe čovek i nema autobiografije („Politika”, 6. januar 2018)
  15. ^ Kako se u Srbiji nekada slavio rođendan Branislava Nušića („Večernje novosti“, 12. april 2014)
  16. ^ Nušićeva cigareta za inat lekarima („Večernje novosti“, 26. avgust 2015)
  17. ^ „Moj Beograd“, gost: Vlasta Velisavljević, TV Studio B, emisija emitovana 28.9.2008.
  18. 18,0 18,1 18,2 „Ljubavi srpskih pisaca: Branislav Nušić”. wannabe magazine. Pristupljeno 9. 1. 2020. 
  19. ^ „Nušićeva tragedija”. Blic. Blic. 12. 1. 2015. Pristupljeno 26. 7. 2017. 
  20. ^ Đoković 1964, str. 66
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 Diplome i odlikovanja
  22. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. str. 97. 
  23. ^ Nušić, Branislav (2014). Analfabeta ; Kirija ; Vlast. Beograd: 3D+. str. 47. ISBN 978-86-6367-025-9. 
  24. ^ Branislav Nušić - Tragedija jednog naroda
  25. ^ Narodni poslanik na IMDB
  26. ^ Narodni poslanik na IMDB
  27. ^ Narodni poslanik TV film
  28. ^ Sumnjivo lice na IMDB
  29. ^ Sumnjivo lice na IMDB
  30. ^ Sumnjivo lice na sajtu Jutjub TV film.
  31. ^ Gospođa ministarka na IMDB
  32. ^ Gospođa ministarka na sajtu Jutjub Film.
  33. ^ Gospođa ministarka on IMDB
  34. ^ Gospođa ministarka na sajtu Jutjub TV film.
  35. ^ Ožalošćena porodica na IMDB
  36. ^ Ožalošćena porodica na IMDB
  37. ^ Dr na IMDB
  38. ^ Dr na IMDB
  39. ^ Put oko sveta na IMDB
  40. ^ Pre rata na IMDB
  41. ^ Nušićijada, Zvanična veb stranica.
  42. ^ Novine „Nušićijada“
  43. ^ Pokojnik na IMDB
  44. ^ Pokojnik na sajtu Jutjub TV film.
  45. ^ Milenko Pavlov na IMDB
  46. ^ Položajnik na sajtu Jutjub TV film
  47. ^ Albatros na IMDB
  48. ^ Albatros na sajtu Jutjub TV film
  49. ^ „Kuća Branislava Nušića”. Zvanična prezentacija. Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Pristupljeno 9. 1. 2020. 

Literatura[uredi]

  • Đoković, Milan (1964). Branislav Nušić. Beograd: Nolit. 
  • Gligorić, Velibor (1960). „Branislav Nušić”. Autobiografija. Beograd: Jež. str. I—XCVII. 

Literatura o fotografskom radu[uredi]

  • Branibor Debeljković, Stara srpska fotografija, Beograd, (1977). str. 38;
  • Mile Stanić, „Tri Nušićeva pisma iz Prištine“, Glasnik Baština, sveska 3, Priština: Institut za proučavanje kulture Srba, (1992). str. 101–105.
  • Goran Malić, „Nušić, okom i srcem“, Politika, 28. 3. (1998). str. 25.
  • Goran Malić, Letopis srpske fotografije 1839-2008. Beograd : Fotogram, 2009.

Literatura o stripskim adaptacijama[uredi]

  • Zdravko Zupan i Slavko Draginčić, Istorija jugoslovenskog stripa I, Forum Marketprint, Novi Sad, 1986. E-izdanje: Projekat Rastko
  • Zdravko Zupan, Vek stripa u Srbiji, Kulturni centar — Galerija savremene umetnosti, Pančevo, 2007.

Spoljašnje veze[uredi]