Branislav Nušić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Branislav Nušić
Branislav Nušić 1904.jpg
Branislav Nušić 1904. godine. Neobična fotografija njegovog kuma i fotografa Milana Jovanovića.
Datum rođenja (1864-10-20)20. oktobar 1864.
Mesto rođenja Beograd
Kneževina Srbija
Datum smrti 19. januar 1938.(1938-01-19) (73 god.)
Mesto smrti Beograd
Kraljevina Jugoslavija
Najvažnija dela
Sumnjivo lice
Narodni poslanik
Autobiografija
Nagrade Orden Svetog Save, Orden knjaza Danila I, Orden belog orla

Potpis

Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) je bio srpski književnik, komediograf, pisac romana, drama, priča i eseja, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su komedije, od kojih su najpoznatije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora i člana Srpske kraljevske akademije. Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova.

Biografija[uredi]

Detinjstvo i školovanje[uredi]

Spomen-ploča na zidu Narodne banke u Beogradu, nekadašnjem mestu rodne kuće Branislava Nušića.

Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa, cincarskog porekla i majke Ljubice. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Nušić je maturirao u Beogradu. Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883. u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studiranje pravnih nauka započeo je u Gracu, a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine.

Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine

Nušić je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku, u tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić.[1][2] Bugarska je u ovom rat dobila ujedinjene, dok je Srbija dobila ratnog junaka majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata.

Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni.

Godine 1887., u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se drznik uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[3]

Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvoru, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine.

Srednje doba[uredi]

Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[4] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[5]


Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina [6].

1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“.


Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije.

Starije doba[uredi]

Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd.

Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[7] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933.

Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha.

Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[8]

Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[9]

O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine.

Odlikovanja[uredi]

Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima

Književna dela[uredi]

Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu Republike u Beogradu

Komedije[uredi]

  • „Narodni poslanik“ (1883)
  • Sumnjivo lice“ (1887)
  • „Protekcija“ (1889)
  • „Običan čovek“ (1899)
  • „Svet“ (1906)
  • „Put oko sveta“ (1910)
  • Gospođa ministarka“ (1929)
  • „Mister Dolar“ (1932)
  • „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933)
  • „Ožalošćena porodica“ (1935)
  • „Dr“ (1936)
  • „Pokojnik“ (1938)
  • „Ne očajavajte nikad!“
  • „Vlast“ (nedovršena)
  • „Đole Kermit“ (nedovršena)

Romani[uredi]

  • „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902)
  • Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) (COBISS)
  • „Devetsto petnaesta“ (1920) [11]
  • „Autobiografija“ (1924)

Drame[uredi]

  • „Pučina“ (1901)
  • „Tako je moralo biti“
  • „Jesenja kiša“ (1907)
  • „Iza Božjih leđa“ (1910)
  • „Kirija“
  • „Analfabeta“

Pripovetke[uredi]

Nušićev grob na beogradskom Novom groblju
  • „Politički protivnik“
  • „Posmrtno slovo“
  • „Klasa“
  • „Pripovetke jednog kaplara“

Tragedije[uredi]

  • „Knez Ivo od Semberije“
  • „Hadži-Loja“
  • „Nahod“

Rasprave i udžbenici[uredi]

  • „Retorika“

Putopisi[uredi]

Ostale umetnosti[uredi]

Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine

Doprinos srpskoj fotografiji[uredi]

Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda.

Opere[uredi]

Stripovi[uredi]

Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba.

U popularnoj kulturi[uredi]

Kuća Branislava Nušića[uredi]

Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio u Beogradu pred kraj svog života (1937) godine, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.[36] Kuća se nalazi na adresi Šekspirova 1, prekoputa stadiona FK Partizan.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Kako su se družili Nušić i Ilić? (B92, 8. decembar 2013)
  2. Nušić i Vojislav Ilić bili zaljubljeni u istu Jagodinku („Blic“, 24. novembar 2014)
  3. Babe preče od junaka („Večernje novosti“, 9. jun 2012)
  4. Na prvi pogled („Vesti“, 12. novembar 2011)
  5. „Letters of the Serb Consul”. www.kosovo.net. 
  6. "Istorijski razvoj poštanskog, telegrafskog i telefonskog saobraćaja“ - Dragan Poposki
  7. Kako se u Srbiji nekada slavio rođendan Branislava Nušića („Večernje novosti“, 12. april 2014)
  8. Nušićeva cigareta za inat lekarima („Večernje novosti“, 26. avgust 2015)
  9. „Moj Beograd“ (gost: Vlasta Velisavljević), TV Studio B, emisija emitovana 28.9.2008.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 Diplome i odlikovanja
  11. Branislav Nušić - Tragedija jednog naroda
  12. Narodni poslanik na IMDB
  13. Narodni poslanik na IMDB
  14. Narodni poslanik TV film
  15. Sumnjivo lice na IMDB
  16. Sumnjivo lice na IMDB
  17. Sumnjivo lice na Jutjubu TV film.
  18. Gospođa ministarka na IMDB
  19. Gospođa ministarka na Jutjubu Film.
  20. Gospođa ministarka on IMDB
  21. Gospođa ministarka na Jutjubu TV film.
  22. Ožalošćena porodica na IMDB
  23. Ožalošćena porodica na IMDB
  24. Dr na IMDB
  25. Dr na IMDB
  26. Put oko sveta na IMDB
  27. Pre rata na IMDB
  28. Nušićijada, Zvanična veb stranica.
  29. Novine „Nušićijada“
  30. Pokojnik na IMDB
  31. Pokojnik na Jutjubu TV film.
  32. Milenko Pavlov na IMDB
  33. Položajnik na Jutjubu TV film
  34. Albatros na IMDB
  35. Albatros na Jutjubu TV film
  36. stranica o kući Branislava Nušića u Katalogu nepokretnih kulturnih dobara na području grada Beograda, Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda

Literatura[uredi]

Literatura o fotografskom radu[uredi]

  • Branibor Debeljković, Stara srpska fotografija, Beograd, (1977). str. 38;
  • Mile Stanić, „Tri Nušićeva pisma iz Prištine“, Glasnik Baština, sveska 3, Priština: Institut za proučavanje kulture Srba, (1992). str. 101–105.
  • Goran Malić, „Nušić, okom i srcem“, Politika, 28. 3. (1998). str. 25.
  • Goran Malić, Letopis srpske fotografije 1839-2008. Beograd : Fotogram, 2009.

Literatura o stripskim adaptacijama[uredi]

  • Zdravko Zupan i Slavko Draginčić, Istorija jugoslovenskog stripa I, Forum Marketprint, Novi Sad, 1986. E-izdanje: Projekat Rastko
  • Zdravko Zupan, Vek stripa u Srbiji, Kulturni centar — Galerija savremene umetnosti, Pančevo, 2007.

Spoljašnje veze[uredi]