Pređi na sadržaj

Branko Ćopić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Branko Ćopić
Branko Ćopić, 1971. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1915-01-01)1. januar 1915.
Mesto rođenjaHašani, Bosna i Hercegovina, Austrougarska
Datum smrti26. mart 1984.(1984-03-26) (69 god.)
Mesto smrtiBeograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija
ObrazovanjeNiža gimnazija u Bihaću,
Učiteljska škola u Karlovcu
UniverzitetFilozofski fakultet u Beogradu, odsek za pedagogiju
Zanimanjepisac
Supružnikdr Bogdanka Ilić-Ćopić
Roditeljiotac Vid
majka Soja
Književni rad
Jezik stvaranjasrpski jezik
Žanrpripovetke, romani i poezija
Najvažnija dela
Odlikovanja
  • Orden jugoslovenske zastave s lentom   Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem   Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem
  • Orden Republike sa srebrnim vencem   Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima   Partizanska spomenica 1941.

Branko Ćopić (Hašani, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Pisao je poeziju, pripovetke i romane, a proslavio se svojim pričama za decu i mlade,[1] često smeštenim u vreme Drugog svetskog rata u revolucionarnoj Jugoslaviji, pisanim sa njegovim karakterističnim humorom u vidu podsmeha, satire i ironije.

Kao profesionalni pisac, Ćopić je bio veoma popularan i njegove knjige su se prodavale u velikom broju primeraka. To mu je omogućilo da živi isključivo od svojih spisa, što je bilo retkost za tadašnje jugoslovenske pisce. Kvalitet njegovih spisa doveo ga je do uključivanja u nastavni plan i program osnovne škole, što je značilo da su neke od njegovih priča našle put u udžbenicima, a neki romani postali obavezna lektira.

Početkom 1950-ih pisao je i satirične priče, kritikujući društvene i političke anomalije i ličnosti iz tadašnjeg političkog života zemlje, zbog čega je smatran disidentom i „jeretikom”, i morao je da se pravda partijskoj hijerarhiji.[2]

Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a Učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[3] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva, 26. marta 1984. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[4]

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i mladost

[uredi | uredi izvor]

Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine u selu Hašani, kod Bosanske Krupe, u Bosanskoj krajini, u zapadnoj Bosni.[5][6] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik Austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u Srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je Migel Servantes koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana Don Kihot. Sledeće pročitane knjige bile su Doživljaji jednog vuka, pa Doživljaji jedne kornjače.[7]

Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu Venac, 1928. godine. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Bihaću. Ćopić je pohađao Učiteljsku školu u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, a završio u Karlovcu. Po završetku Učiteljske škole, upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, na grupu za pedagogiju, i diplomirao 1940. godine. Već kao student, afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku — Smrtno ruvo Soje Čubrilove (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri... ”.[8][9] Priznao je da se po dolasku u Beograd 1936. godine „plašio velikog grada“ i da je posebno brinuo da bi se mogao izgubiti.[10]

Život tokom rata

[uredi | uredi izvor]
Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944).

1939. godine je dobio novoustanovljenu Nagradu „Milan Rakić”.[11] Uoči Drugog svetskog rata, nalazio se u Đačkom bataljonu u Mariboru. Pozvali su ga da bude član Krajiškog proleterskog odreda.[12] U borbama pod Grmečom izgubio je brata Rajka i sestru Smiljku, koja je imala 21 godinu.[12] U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele Narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.[13] Tokom ustanka u Bosanskoj krajini 1941. godine odlazi u partizane i u njihovim redovima ostaje do kraja Drugog svetskog rata.[14] U martu 1941. je dobio nagradu za delo Borci i begunci.[15] Bio je politički komesar svog odreda, ratni dopisnik lista Borba i kulturni proleter.[9] Taj period njegovog života uticao je na veliki deo njegovog književnog rada, što se može videti po temama o kojima će dalje pisati. Posle rata, jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[16]

Život nakon rata

[uredi | uredi izvor]

Dobitnik je Partizanske spomenice 1941.[14] Po završetku rata vratio se u Beograd gde je do 1949. radio kao urednik u nekoliko časopisa, uključujući i dečji časopis Pionir.[9] 16. decembra 1965. postao je vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 7. marta 1968. izabran je u punopravno članstvo. Bio je i član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH).[17] Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Svoju životnu saputnicu Bogdanku Cicu Ilić, pedijatra, upoznao je krajem 1945. godine, venčali su se pet godina kasnije. Poslednju deceniju života proveli su u zgradi preko puta „Beograđanke”.[12]

U jednom intervjuu, poznati pisac pričao je i o politici, o svojoj čuvenoj „Jeretičkoj priči” zbog koje ga je partija proganjala i na kraju isključila iz svojih redova.[18] Tito je na kongresu AFŽ-a u Zagrebu besno rekao za njega: „On laže, on je izneo neistinu.” A na to je Titu bez pardona odgovorila Brankova majka Stoja: „Moj Branko nikad ne laže.”[12]

„A ja šta ću posle svih tih pretnji, na vrata stana zalepim isečak iz novina u kojima su prenete Titove reči da me ipak neće uhapsiti. Tako sam se branio, ako dođu da me vode u bajbok, kada pročitaju tekst na vratima, neće imati hrabrosti da zazvone”, pričao je Ćopić.[19]

Pozni dani i smrt

[uredi | uredi izvor]

Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Pisac je izvršio samoubistvo uveče 26. marta 1984. godine, bacivši se sa Brankovog mosta na kej pored reke.[20]

Književno delo

[uredi | uredi izvor]
Sto godina od rođenja Branka Ćopića; poštanska markica.

Najranije od 1951. godine do smrti, Branko Ćopić je bio profesionalni pisac, koji je živeo isključivo od svojih spisa, jer su se njegove knjige, zbog njegove popularnosti, prodavale u milionskim tiražima, kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu.[21]

Njegova prva objavljena pripovetka bila je Smrtno ruvo Soje Čubrilove („Posmrtni ogrtač Soje Čubrilove“), štampana 1936. godine u beogradskom dnevnom listu Politika. Urednik Politike Žika Milićević bio je poznat po svojoj strogosti i u početku je odbijao mnoge druge Ćopićeve priče, ali je nastavio da ih piše i šalje Milićeviću sve dok nije odlučio da ih štampa u novinama. Milićević je obećao da će svakog meseca objavljivati po dve njegove priče, ako budu dobre. Pre 1941. godine i izbijanja Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Politika je objavila 125 njegovih priča.[22] Ovu saradnju sa Politikom, Ćopić je smatrao „velikim podsticajem” i „početkom ozbiljne književne afirmacije”.[23]

Prvu zbirku pripovedaka Ćopić je objavio 1938. godine i nastavio da piše tokom celog rata. Prve dve objavljene zbirke, pod naslovima Pod Grmečom i Borci i bjegunci, posvetio je svojoj domovini, Bosni i Hercegovini.[24] Ove zbirke pripovedaka dokazale su njegov pripovedački dar, a usledile su i druge, među kojima i Planinci. Godine 1939. dobio je Nagradu „Milan Rakić”,[25] sa novčanom nagradom od 1.000 dinara, zbog čega je proglasio „Bio sam bogatiji od cara“.[26] Bio je urednik časopisa Pionir od 1944. do 1949. godine i član redakcije Savremenika.[1]

Regionalni znak njegove proze prepoznaje se u likovima, lokacijama, temama i jeziku njegovog rodnog kraja, Bosanske krajine. Njegova predratna proza bila je pretežno lirska (zbirke Rosa na bajonetima, 1946), Sveti magarac i druge priče, Surova škola, 1948. ali je posle rata lirsko podredio ideološkom i društveno angažovanom. Njegove pripovetke često su opisivane kao „priče dečaka sanjara“.

Objavio je zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine i Ratnikovo proljeće. Ostale zbirke pripovedaka Ljubav i smrt. Ćopić je ratne pripovetke obogatio humorom i komičnim elementima, dok je u romanima Prolom i Gluvi barut dao široku prozu freske prvih ratnih godina u Bosanskoj Krajini. Prekretnica u njegovom posleratnom razvoju bila je Doživljaji Nikoletine Bursaća. Romani Ne tuguj, bronzana stražo i Osma ofanziva bave se državno organizovanom kolonizacijom stanovništva Krajine u pokrajinu Vojvodinu.

Zbirku Bašta sljezove boje otvara pismo koje je Ćopić pisao svom pokojnom prijatelju Ziji Dizdareviću (1916–42). U njemu, Ćopić postavlja okvir pisanja kao spas od smrti i mračnih vizija konjanika apokalipse. On svet sagledava iz perspektive dobrih „budala”, ali uprkos donkihotovskom žaru i humoru, probija se osećaj tuge, strepnje, razočaranja i antiutopijskih situacija. U nastavku, Dani crvenog sljeza (prev. „Dani crvenog sljeza”), sve to evoluira u kolaps društvenih ideala kao skupo plaćenih iluzija.

Pisao je i dečiju poeziju i prozu. Najpoznatija dela su Priče partizanke, Nasmejana sveska, U carstvu leptirova i medveda, Vratolomne priče, Ježeva kućica, Doživljaji mačka Toše, Orlovi rano lete, itd.[27]

Ekranizacije na filmu i TV

[uredi | uredi izvor]

Igrani filmovi:

Nagrade i počasti

[uredi | uredi izvor]
Spomenik Branku Ćopiću u banjalučkom muzeju.
Spomenik u Novom
Spomenik u Sarajevu

Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden jugoslovenske zastave sa lentom, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden Republike sa srebrnim vencem i Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima.

Svoj stan u Beogradu, Ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[28] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[29] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[30]

Dela

[uredi | uredi izvor]

Zbirke pripovedaka

[uredi | uredi izvor]

Romani

[uredi | uredi izvor]

Zbirke pesama

[uredi | uredi izvor]
Spomenik u Beogradu

Komedije

[uredi | uredi izvor]

Dela za decu

[uredi | uredi izvor]

Sabrana dela

[uredi | uredi izvor]
  • Objavljena u 12 knjiga, 1960.
  • Objavljena u 14 knjiga, 1978.
  • Objavljena 1983.[32]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b „Branko Ćopić”. 
  2. ^ „U martu se navršava četiri decenije od smrti pisca Branka Ćopića”. 
  3. ^ I Branko Ćopić je deo pedagoške istorije („Politika”, 11. decembar 2017)
  4. ^ Zemlju će nam rasturiti to ne mogu da podnesem („Večernje novosti“, 29. novembar 2015)
  5. ^ Албијанић, Милољуб; Витезовић, Милован; Матељевић, Миодраг (2011). Људи интелектуалне врлине : 170 година САНУ (1. izd.). Београд. ISBN 978-86-17-17795-7. OCLC 809200834. 
  6. ^ Фука, Ивор (7. 4. 2015). „Пустош у башти сљезове боје”. Лупига. Архивирано из оригинала 10. 4. 2015. г.. 
  7. ^ Ћопић, Бранко (1968). „Мотиком би њега требало из мрака”.  Дјечји писци о себи. Београд: Младо поколење. Архивирано из оригинала 14. 4. 2015. г..  COBISS.SR 101731591
  8. ^ Богуновић, Слободан Гиша (2019). Људи Политике — лексикон сарадника 1904-1941. Београд: Политика ад. str. 565. ISBN 978-86-7607-148-7. 
  9. ^ а б в Nikola Krsmanović; et al., eds. (1957). Ko je ko u Jugoslaviji, page 159 [Who's who in Yugoslavia]. Sedma sila, Belgrade.
  10. ^ Dragoljub Stevanović, Momčilo Srećković (27 September 2020). Бележи, јаране мој [Write it down, my friend]. Politika-Magazin, No. 1200 (in Serbian). pp. 28–29.
  11. ^ „Политика”, 1. јул 1939
  12. ^ а б в г Стевановић, Драгољуб. „Бележи, јаране мој”. Politika Online. Приступљено 2023-04-30. 
  13. ^ „Branko Ćopić i Skender Kulenović dva najznačajnija autora u istoriji "Glasa Srpske"”. Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 26. 01. 2024. 
  14. ^ а б Boško Novaković (1971). Živan Milisavac (eds). Jugoslovenski književni leksikon. Novi Sad.  [Yugoslav Literary Lexicon] (in Serbo-Croatian). (SAP Vojvodina, SR Serbia): Matica srpska. pp. 75–76.
  15. ^ „Politika”, 8. mart 1941
  16. ^ Тасић, Милутин (2017). Велики српски књижевници. Београд: Боокланд. ISBN 978-86-7182-610-5. 
  17. ^ „Preminuli članovi”. www.anubih.ba. Приступљено 2022-11-12. 
  18. ^ d.o.o, cubes. „Bilo jednom u Jugoslaviji - Vreme”. https://vreme.com/ (na jeziku: srpski). Приступљено 2024-01-20.  Spoljašnja veza u |website= (pomoć)
  19. ^ https://www.politika.rs/scc/clanak/465634/Belezi-jarane-moj.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  20. ^ „Branko Ćopić: 31 godina od odlaska velikog pisca”. N1 (na jeziku: srpski). 2015-03-26. Приступљено 2023-05-01. 
  21. ^ Vulićević, Marina. „Ćopić, od omiljenog do anatemisanog pisca”. Politika Online. Приступљено 2022-11-12. 
  22. ^ „Branko Ćopić: Pisanje za djecu bio mu je najljepši posao”. 
  23. ^ „Биографија”. Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 26. 01. 2024. 
  24. ^ Lektire.hr”. www.lektire.hr. Приступљено 2022-11-12. 
  25. ^ „БРАНКО ЋОПИЋ”. 
  26. ^ „Бележи, јаране мој”. 
  27. ^ „Мирис дјетињства: На данашњи дан је рођен Бранко Ћопић”. 
  28. ^ Stan Branka Ćopića zvrji prazan („Večernje novosti“, 19. jun 2013)
  29. ^ Jarane moj, baci ključeve u Savu („Politika“, 3. decembar 2015)
  30. ^ „Симпозијум о Бранку Ћопићу у Бечу”. Б92. 12. 9. 2019. Приступљено 13. 9. 2019. 
  31. ^ „Politika”, 11. jan. 1940
  32. ^ Шевић, Снежана (2018). РЕЦЕПЦИЈА КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА БРАНКА ЋОПИЋА У НАСТАВИ (PDF). Нови Сад: УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ. str. 464. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бранко_Ћопић&oldid=31122842”