Dragoljub Mihailović

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Dragoljub Mihailović — Draža

Draza Mihailovic1.jpg
Armijski general Dragoljub Mihailović

Lični podaci
Nadimak Čiča Draža
Datum rođenja 27. april 1893.
Mesto rođenja Ivanjica (Zastava Srbije Kraljevina Srbija)
Datum smrti 17. jul 1946.
Mesto smrti Beograd (Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNRJ)
Vojska Vojska Kraljevine Srbije
Jugoslovenska vojska
Jugoslovenska vojska u otadžbini
Godine služenja 19101945.[a]
Najviši čin Armijski general
Bitke i ratovi Prvi balkanski rat
Drugi balkanski rat
Albanska pobuna 1913.
Prvi svetski rat
Albanska pobuna 1920.
Drugi svetski rat
Odlikovanja Order of the Karađorđe's Star with Swords rib.png Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima

SRB Orden Belog Orla BAR.svg Orden belog orla
Military cross BAR.svg Vojni krst
TCH CS Vojensky Rad Bileho Lva 3st (1945) BAR.svg Orden belog lava
St.AlexanderOrder-ribbon.svg Orden Svetog Aleksandra
Ruban de la croix de guerre 1939-1945.PNG Ratni krst
US Legion of Merit Chief Commander ribbon.png Orden Legija za zasluge (posthumno)

Dragoljub Mihailović – Čiča Draža (Ivanjica, 14/27. april 1893Beograd, 17. jul 1946) je bio armijski general i načelnik štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini,[1] kao i ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije, u prvoj i drugoj vladi Slobodana Jovanovića, u međuvladi Miloša Trifunovića i vladi Božidara Purića, u toku Drugog svetskog rata.[1]

Tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata Draža je bio oficir Srpske vojske u Kraljevini Srbiji. [2] Posle Aprilskog rata, Mihailović je odbio da prizna kapitulaciju jugoslovenske vojske i sklonio se na Ravnu goru, gde je osnovao pokret otpora protiv okupatora. Međutim, Mihailović je već 1941. većinu svojih aktivnosti usmerio na uništenje partizana, pri čemu je bio prinuđen da sarađuje sa okupatorima i kvislinškim vlastima. Zbog toga je izgubio podršku zapadnih saveznika.[3]

Nakon Drugog svetskog rata nove komunističke vlasti su ga uhapsile, osudile na smrt za kolaboraciju i ratne zločine i posle streljanja sahranile na tajnom mestu. Trenutno se pred Višim sudom u Beogradu vodi postupak za njegovu rehabilitaciju. Mihailović je jedan od najodlikovanijih oficira u istoriji moderne srpske države, a poslednje odlikovanje mu je dodelio posthumno američki predsednik Hari Truman marta 1948. godine,[4] odlikovao ga je ordenom Legija za zasluge prvog stepena zbog organizovanja i vođenja veoma važnih snaga otpora protiv neprijatelja u okupiranoj Jugoslaviji,[5] spasavanju američkih avijatičara oborenih nad Jugoslavijom,[5] doprinosu savezničkoj stvari i pomoći u konačnoj pobedi Saveznika u Drugom svetskom ratu. [5]

Biografija[uredi]

Dražin potpis

Rani život[uredi]

Dragoljub i njegova sestra Jelica sa babom Stanicom (levo) i strinom, u Beogradu, oko 1900.
Dragoljub kao učenik.

Dragoljub M. Mihailović je rođen 27. aprila (po julijanskom kalendaru 14. aprila) 1893. godine u Ivanjici, od roditelja Mihaila i Smiljane Mihailović. Ime je dobio ime po majčinom ocu Dragoljubu Draži Petroviću, domaćinu raškog sela Tisovica. Mihailovićev deda po ocu Milosav bio je zanatlija - majstor, član mešovitog požarevačkog esnafa za proizvodnju odeće i obuće, vlasnik firme i radnje, majstor papudžijskog zanata[6].

Pre nego što se u Ivanjici zaposlio kao pisar Moravičkog sreza, Mihailo Mihailović je iza sebe već imao jedan brak i dvoje dece.

Posle Draže, Smiljana i Mihailo dobili su ćerke Milicu i Jelicu. Milica je verovatno rođena 1894, a Jelica 1895. godine. Dražina sestra Milica umrla je mlada, 1905. godine, od tuberkuloze. Jelica je završila arhitekturu u Beogradu, kada je ovaj fakultet tek osnovan, nakon čega se zaposlila u opštini grada Beograda. Udala se za kolegu koji se prezivao Vrečko, ali je brak kratko trajao i nisu imali dece. Jelica je radila u opštini grada Beograda, a živela je u porodičnoj kući u Cvijićevoj ulici. Streljana je posle ulaska Crvene armije u Beograd 1944. godine.

Mihailovićevi roditelji su umrli relativno rano. Otac Mihailo je umro od tuberkuloze odmah po Jeličinom rođenju, a majka Smiljana pet godina kasnije. Zato je 1901. godine Dražin, Miličin i Jeličin stric, veterinarski major Vladimir Mihailović, doveo siročiće u svoj dom u Beogradu, u Studeničkoj ulici (danas ulica Svetozara Markovića), preuzevši staranje o njima. Decu je čuvala Vlajkova majka, Dražina baba po ocu, Stanica. U ondašnjem beogradskom društvu, major Mihailović beše omiljen i poznat kao „čika Vlajko“. Oficiri su bili i Dražini stričevi Dragomir i Velimir. Četvrti Dražin stric, Toma, radio je kao upravnik telegrafa u pošti u Beogradu.

Pošto je završio četiri razreda osnovne škole, Mihailović je u jesen 1904. godine upisan u prvi razred Treće muške gimnazije. U ovoj gimnaziji završio je prva tri razreda, a sledeća tri u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Prvog septembra 1910. godine Draža je stupio u 43. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu.[7][8] Posle šest meseci, 1. marta 1911. godine bio je unapređen u čin pitomca-kaplara, a posle dve godine, 1. septembra 1912, u čin pitomca-podnarednika. U septembru 1912. 43. klasa Niže škole vojne akademije je krenula u rat protiv Turske, a odmah potom, početkom 1913, i u rat protiv Bugarske.

Prvi balkanski rat[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Prvi balkanski rat

U leto 1912. srpska javnost se sve češće suočavala sa vestima o zločinima Albanaca nad srpskim življem u Osmanskom carstvu na području Stare Srbije. Napisima u štampi zahtevala se akcija srpske vlade da se takvi zločini spreče. Vlada Kraljevine Srbije je smatrala da vlada u Carigradu dozvoljava Albancima da vrše pritisak nad Srbima na Kosovu i Makedoniji. Članice Balkanskog saveza Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora napale su Osmansko carstvo oktobra 1912. Draža je kao pitomac dospeo prvi put na bojno polje, u 19 godini. U Prvom balkanskom ratu njegova klasa je raspoređena na položaje bataljonskih ađutanata. Draža se nalazio u IV prekobrojnom pešadijskom puku prvog poziva. Ova jedinica je bila u sastavu Drinske divizije, ali je na početku rata prebačena u Dunavsku diviziju drugog poziva, tako da se Draža borio na makedonskom frontu.

Vojne operacije srpske vojske su se uspešno odvijale. Prva armija je u dvodnevnoj bici kod Kumanova (23.24. oktobra) razbila glavne turske snage. U Kumanovskoj bici Draža je dospeo sred najžešćih okršaja, kod Nagoričina i reke Pčinje. Dobro se pokazao, pa je pored Srebrne medalje za hrabrost dobio i čin narednika. Treća armija je ušla u Prizren, a potom i u Đakovicu, dok je Ibarska vojska ušla u Novi Pazar i spojila se sa crnogorskim trupama. Sredinom novembra 1912. srpske trupe su zauzele Bitolj i kod Florine su se spojile sa grčkim snagama, Druga srpska armija je sredinom novembra došla pod Jedrene na poziv bugarske Vrhovne komande. Dražina divizija u sastavu Druge armije generala Stepe Stepanovića učestvovala je u opsadi Jedrena.[9] Tu su vođene dugotrajne borbe, koje su završene predajom grada, u martu 1913. Izlazak srpskih trupa na Kosovo omogućio je njihov prodor prema Jadranskom moru. Sredinom novembra 1912. srpske trupe izbile su na obalu kod Lješa. Trijumf srpskih i savezničkih armija bio je do te mere potpun da je pretio da izazove austrougarski napad. Pod pritiscima Austrougarske diplomatije na mirovnoj konferenciji i blokadom crnogorske obale, srpska vlada je odlučila da povuče svoje trupe južno do Skadra. Turska je priznala poraz, pa je 30. maja 1913. potpisala mirovni ugovor u Londonu.

Drugi balkanski rat[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Drugi balkanski rat

Srpska vlada je zbog ugovora sa Bugarskom iz 1912. trebala da ustupi delove Makedonije. Stvaranjem albanske države poremetilo je srpske planove. Srpska vlada je zahtevala izmenu ranijeg ugovora; to je pravdala ustupcima u Albaniji, upućivanjem Druge armije pod Jedrene i odsustvom bugarskih trupa u operacijama u Makedoniji. Srbija je odbila da se povuče iz Makedonije, što Bugarska nije htela da prihvati. Međutim, Bugarska je proširila zahteve i na Trakiju i deo Albanije. To je dovelo do sukoba sa ostalim balkanskim saveznicima.[10] U noćnim časovima, 29./30. juna 1913. bugarske trupe, ohrabrene podrškom Austro-ugarske, izvršile su iznenadan napad na srpske položaje na Bregalnici. Početkom jula vodila se ogorčena bitka na Bregalnici, u kojoj je bugarska armija bila poražena. U Drugom balkanskom ratu Dražin IV prekobrojni puk najpre se borio na pravcu od Stracina do Krive Palanke. Potom je iz Dunavske divizije drugog poziva prebačen u Moravsku diviziju drugog poziva. Na dužnost vodnika jedne pešadijske čete. Draža je učestvovao u borbama na Zletovskoj reci i dalje prema Kočanima. Tu je preboleo svoje prve ratne rane. Zajedno sa svojom klasom, 18. jula 1913. godine proizveden je u čin potporučnika.[8][11] Pobedama srpska vojske na Zletovskoj reci, kod Štipa i Kočana, na planini Serti, masivu Osogova, kod Pepelišta i Krivoloka bugarski poraz je bio okončan. U pomoć srpskoj vojsci pritekle su armije Rumunije i Grčke. U Bukureštu potpisan je ugovor o miru, 10. oktobra 1913.

Albanska pobuna 1913.[uredi]

Posle Drugog balkanskog rata Draža je prekomandovan na dužnost vodnika u pešadijski puk prvog poziva „Stefan Nemanja“, mobilisanim u Valjevu. Puk je krenuo prema Kosovu i Metohiji, radi gušenja arnautske pobune. Draža ostaje na Kosovu do kraja 1913. kao vodnik 2. čete 1. bataljona IV pešadijskog puka prvog poziva.[2]

Prvi svetski rat[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Srbija u Prvom svetskom ratu

Januara 1914. godine 43. klasa je pozvana na dopunski kurs Niže škole Vojne akademije, radi završetka nastave po skraćenom postupku i programu. Po okončanju kursa, klasi je priznato da je završila vojnu akademiju, a potporučnici su vraćeni na dužnost vodnika pešadijskih četa. Draža je bio odličan student: diplomirao je kao četvrti u klasi. Draža je trebalo da pređe u artiljeriju, ali se od tog rasporeda odustalo zbog napada Austrougarske na Srbiju.[12] Pripadnik Mlade Bosne, Gavrilo Princip, izvršio je atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, na Vidovdan, 28. juna 1914. Austrougarska je uputila ultimatum od 10 tačaka Srbiji. Beograd je prihvatio sve tačke osim poslednje, koja je značila gubitak državnog suvereniteta. Nezadovoljna odgovorom, Austrougarska Srbiji objavljuje rat 28. jula 1914. i bombarduje Beograd. Tokom mobilizacije srpske vojske, Draža je postavljen za vodnika 3. čete 1. bataljona III prekobrojnog puka prvog poziva Drinske divizije, u sastavu Treće armije. Austrougarska Balkanska vojska prešla je reku Savu kod Šapca i Drinu kod Loznice i nastavila napad ka Valjevu i drugim pravcima. Tokom avgusta vođene su žestoke borbe na planini Cer. Draža je učestvovao u Cerskoj bici, da bi već 9. septembra postao i zastupnik ranjenog komandira iste čete, kapetana II klase Čedomira Stanojlevića. Srpska vojska je u Cerskoj bici pobedila i proterala neprijatelja sa svoje teritorije. Ali, Austrougarska Balkanska vojska kreće u novi napad na Srbiju. U teškim i iscrpljujućim borbama na Drini, Srpska vojska je trpela snažne udare i postepeno se povlačila. Draža se dobro pokazao i u tim borbama protiv Austrougara, zbog čega ga je pohvalio major Dušan Beserabić.[13] Sve tri srpske armije su i dalje bile u teškom stanju. Prelomni događaj se odigrao u Kolubarskoj bici, novembra i decembra 1914, u kojoj je Srpska vojska pobedila. Draža učestvuje i u žestokim borbama u Kolubarskoj bici, istakao se 24. i 25. oktobra na Kostajniku i 7. novembra na Plandištu gde je ostao na položaju iako mu je bataljon odstupio. Major Ljubomir Đorđević u službenim beleškama predlaže da se potporučnik Mihailović odlikuje Zlatnom medaljom za hrabrost, što je posle pobede Srpske vojske i učinjeno.[12] Na srpskom frontu do početka jeseni 1915. zavladalo je zatišje.[14]

Albanska golgota[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Albanska golgota

Ulazak Italije u rat na strani Antante maja 1915. probudio je nadu da će vojni pritisak na Srbiju da popusti. Međutim, ulaskom Bugarske u rat na strani Nemačke i Austrougarske, Centralnim silama je pružilo novu priliku da raščiste račune sa Srbijom. Ratnu 1915. Dražin prekobrojni pešadijski puk započeo je kod Šapca, početkom jula. XI Nemačka armija kreće u novu ofanzivu na Srbiju. Krajem septembra 1915. Draža je nastavio borbu protiv Nemaca u okolini Požarevca, tu je dobio novu dužnost komandira 4. čete 3. bataljona. Zbog velikih gubitaka, njegov bataljon je rasformiran 10. oktobra 1915. a potom se povlačio prema Peći. Druga polovina oktobra i početak novembra protekli su u povlačenju srpske vojske prema jugu. Svojim napredovanjem prema Južnoj Moravi i Vardaru Bugari blokiraju Srpsku vojsku u vardarskoj Makedoniji. Put prema Solunu je presečen. Srpska vojska i izbeglice se nalaze u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Nemačka vojska sa severa i bugarska armija sa istoka napreduju prema Kosovu sa jedinim ciljem da unište Srpsku vojsku u rasulu. Draža je u tom periodu bio vodnik ili zastupnik komandira određenih pešadijskih četa u 3. i 2. bataljonu, da bi 20. novembra 1915. uoči polaska Srpske vojske u Albansku golgotu, bio postavljen za vodnika pukovskog Mitraljeskog odeljenja, koje je imalo četiri mitraljeza zaplenjena od Austrougara. Jedini put Srpskoj vojsci i izbeglicima prema saveznicima i jadranskoj obali vodio je preko albanskih planina. Srpska vojska sa narodom kreće u povlačenje preko Albanije i Crne Gore u zimu 1915. pod strašnom hladnoćom, snegom zavejanim putevima u opštem rasulu na temperaturi 25°C ispod nule. Vojsku u rasulu i izbegli narod izmoren gladom i hladnoćom napadaju albanski razbojnici. Sa svojim mitraljeskim odeljenjem, Draža se povlačio pravcem PećBeranePodgoricaSkadar.[13] Prve grupe pristižu u Valonu, malu luku na jugozapadu Albanije. Među njima je i potporučnik Draža Mihailović. Dražin III prekobrojni puk je 9. februara 1916. prekomandovan u Vardarsku diviziju, da bi sledećeg dana bio upućen u logor Ipsos na ostrvo Krf. Draža je tokom Albanske golgote uspeo da sačuva mitraljeze koje je dužio, mada je sve teško oružje ostavljeno još u Metohiji. Posledice Golgote su se osećale i na ostrvu Krf i Vido na kojima je umrlo na hiljade iznemoglih srpskih vojnika. Draža je na Krf pristigao vrlo iscrpljen i neuhranjen.

Solunski front[uredi]

Komandant I armije Živojin Mišić u naredbi Ađ. Br. 10001. za 5. jun 1917. pohvalio je u ovom raspisu svim jedinicama potporučnika Dražu Mihailovića.
Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Solunski front

Od 15. februara 1916. godine Mihailović je u sastavu Mitraljeskog odeljenja 2. bataljona XXIII pešadijskog puka Vardarske divizije. Ovaj puk je nastao spajanjem III i IV prekobrojnog pešadijskog puka I poziva. Brodom Abda Mihailovićeva jedinica je 22. aprila napustila Krf i krenula put Solunskog fronta. Posle oporavka, u junu i julu 1916. oko 150.000 srpskih vojnika prebačeno je na bojište severno od Soluna. Po nalogu Nemačke vrhovne komande, bugarske trupe su u avgustu preduzele napad na bitoljsko-lerinskom pravcu. Bugarski napad bio je iznenadan i žestok, neprijateljska ofanziva ubrzo je zaustavljena, a onda je Srpska vojska krenula u snažnu protivofanzivu. Krajem septembra, posle žestokih borbi u kojima je poginulo 3.000 srpskih vojnika, Drinska divizija je ovladala Kajmakčalanom i tako ponovo zakoračila na delić teritorije Kraljevine Srbije.[15] Desetog novembra 1916. oslobođen je Bitolj. Na Solunskom frontu Mihailović je učestvovao u borbama na Ostrovskom jezeru, Gorničevu, kod Žiove, na kotama 1050 i 1368, na Sokocu, Zelenom brdu, Govedarskom kamenu i Dobrom polju. U bici kod sela Neokazi i Donje Vrbine, 11. septembra 1916, teško je ranjen.[8] Lekarska komisija u Solunu procenila je da zbog posledica ranjavanja potporučnik Mihailović više nije za stroj, pa mu je ponudila službu u pozadini, međutim, on je to odbio.[8] Posle oporavka, vratio se u svoju jedinicu na prvu liniju fronta, aprila 1917. godine.[13] Početkom 1918. godine, Mihailović je sa svojim mitraljeskim odeljenjem prebačen u novoosnovani 1. jugoslovenski pešadijski puk Jugoslovenske divizije. U sastavu te divizije učestovao je u proboju Solunskog fronta. Na Solunskom frontu unapređen je u čin poručnika, 25. januara 1918. godine. Orden belog orla sa mačevima 4. reda dobio je 25. januara 1918. godine, za stečene zasluge i pokazanu hrabrost u ratu. Drugo mitraljesko odeljenje 23. puka jedino je u celom puku odlikovano zlatnom medaljom za hrabrost. Najzad, Mihailović je, jedini u diviziji, dobio i Engleski vojni krst i to odlukom komandanta divizije. Posle dvadesetčetvoročasovne topovske paljbe 15. septembra 1918. u pola šest ujutru, srpska pešadija krenula je u juriš. Za deset dana, slamajući otpor nemačko-bugarskih snaga, srpska Prva i Druga armija izbile su na liniji Štip - Veles. Uz vešta pregrupisavanja, prodor srpske vojske je bio nastavljen: 5. oktobra oslobođeno je Vranje, 12. oktobra srpske trupe su ušle u Niš, a 1. novembra 1918. srpska vojska pobedonosno je umarširala u Beograd.

Između dva svetska rata[uredi]

Kapetan I klase Draža Mihailović, 1922.

Oslobađanje Srbije ponovo nije donelo kraj rata. Kao i 1913, on je i sada upućen u gušenje albanske pobune. Na Kosovu i Metohiji je boravio od kraja septembra 1918, pa sve do kraja zime 1919. godine. Njegovo prvo mirnodopsko odredište je kasarna Kralj Petar I u Skoplju. Kao najboljeg oficira u puku, komandant ga je predložio za prelazak u kraljevu gardu u Beograd. U jesen 1919. godine poručnik Mihailović je postao vodnik 3. čete 1. bataljona pešadijskog puka kraljeve garde. Međutim, nije se dugo zadržao u kraljevoj gardi, zbog jednog incidenta u kafani Sloboda, uoči ponoći 31. decembra. Njegov drug, gardijski poručnik Stefan Buhonjicki, pripit je držao zdravicu, u kojoj je pohvalno spomenuo boljševičku revoluciju. Kada su Bohonjickom zbog toga upućene pretnje, Draža je izvadio pištolj, repetirao i stavio na sto, rekavši: Da vidimo ko je bolji Srbin od mene!. Dobio je 15 dana zatvora, a onda je već 25. januara 1920, vraćen u 28. pešadijski puk u Skoplje.[8][12]

Nekoliko meseci posle svog prvog boravka u zatvoru, Mihailović je, 11. aprila, još jednom odlikovan zlatnom medaljom za hrabrost.[traži se izvor od 04. 2011.] 11. maja je postavljen za vodnika mitraljeskog odeljenja u 3. podoficirskoj školi u Skoplju. Usledilo je unapređenje u čin kapetana 2. klase, 14. oktobra, i još jedno odlikovanje, Orden belog orla sa mačevima 5 reda, koje mu je uručeno 1. decembra 1920. godine.[16] Te, 1920. godine, oženio se sa Jelicom Lazarević, ćerkom pukovnika Jevrema Brankovića. Jelica i Dragoljub su izrodili četvoro dece: sinove Branka 1921, Ljubivoja 1922. i Vojislava 1924. i ćerku Gordanu 1927. Branko je umro 1995, u Beogradu, Ljubivoje je preminuo u prvoj godini života, a Vojislav je poginuo pored svog oca, maja 1945. godine na Zelengori. Gordana je bila dečji lekar radiolog, kao penzioner je živela u Beogradu do smrti 25. februara 2014. godine.[17][18]

Sledeće, 1921. godine, Mihailović je nakratko, od 7. jula do 30. septembra, službovao u Sarajevu. Bio je nastavnik u Drugoj podoficirskoj pešadijskoj školi.[8] Vratio se u Beograd pošto je primljen za polaznika 23. klase Više škole vojne akademije. Dve godine kasnije diplomirao je sa odličnim uspehom. U međuvremenu, 5. novembra 1921. godine Draža Mihailović je odlikovan Albanskom spomenicom, a 24. oktobra 1922. unapređen je u čin kapetana 1. klase. Kao kapetan 1. klase Draža je godinu i po dana radio u obaveštajnom odeljenju, a šest meseci u nastavnom odeljenju. Majorski ispit je položio 16. marta 1925. godine, da bi u čin majora bio unapređen krajem te godine, 17. decembra. U generalštabnu struku je preveden 24. februara 1926, koja se može porediti sa današnjom titulom doktora vojnih nauka. U to doba Kraljevina Jugoslavije je svoje najbolje oficire slala u Francusku na specijalizaciju, pa se i Mihailović obreo u Parizu 1930. godine.[8]

Pre nego što će otići u diplomatiju, Draža je obavljao više dužnosti u zemlji. Za pomoćnika načelnika štaba Dunavske divizije u Beogradu postavljen je 19. marta 1926. godine. Pored toga, za 1926. godinu bio je stalni član ispitne komisije za čin potporučnika ekonomske struke. Na generalštabne poslove u štabu kraljeve garde premešten je 19. januara 1927. godine. U gardi je bio pomoćnik načelnika štaba, vršilac dužnosti načelnika štaba, i najzad načelnik štaba, a jedno vreme je komandovao 3. bataljonom pešadijskog puka kraljeve garde. Istovremeno, Draža je bio član više ispitnih komisija, kao i nastavnik strategije u Nižoj školi intendantske akademije. Prosvetni Orden Svetog Save 2. reda dobio je 25. januara 1928. godine. Čin potpukovnika dobio je na Vaskrs 1930. godine.[12]

Pukovnik Draža Mihailović, komandant puka, na verskoj službi koju vrši katolički sveštenik, u Celju, Dravska banovina, 1939.
Pukovnik Mihailović u društvu britanskog oficira, marta 1941., na vojnoj vežbi kod Kalinovika, uoči nemačkog napada na Kraljevinu Jugoslaviju.

Službovanje u kraljevoj gardi potpukovnik Mihailović završio je 14. februara 1935, kada je prekomandovan u organizacijsko odeljenje generalštaba ministarstva vojske i mornarice.[traži se izvor od 04. 2011.] Tu je ostao do 28. maja, kad je stigla naredba za odlazak u Sofiju, na mesto vojnog atašea Kraljevine Jugoslavije. Tamo je naučio i bugarski jezik i dobio dva bugarska odličja: Orden Aleksandra Nevskog 3. stepena, koji mu je uručio lično car Boris prilikom odlaska, i Orden krsta Svetog Aleksandra, koji će stići tri godine kasnije, 1939. Za vreme službe u Sofiji dobio je i pukovnički čin, 6. septembra 1935, povodom rođendana kralja Petra II Karađorđevića.[8] Mihailović je maja 1936. godine na zahtev bugarske vlade povučen iz Sofije, pošto je uspostavio kontakte sa nekim kompromitovanim bugarskim oficirima, pa je premešten za vojnog atašea u Pragu.[8][19] Pukovnik Draža Mihailović je stigao u Prag 22. maja 1936. godine i ostao je tu do maja naredne godine. U Pragu se nije bavio politikom već brojnim vojnim pitanjima, kao što su nabavka čehoslovačkih aviona, pancir prsluka, uputstava za protivoklopno ratovanje itd. Na oproštajnom prijemu, predsednik Čehoslovačke uručio je Draži Mihailoviću Orden belog lava 3. reda.

Maja 1937. godine pukovnik Draža Mihailović postavljen je za načelnika štaba Dravske divizijske oblasti u Ljubljani. Njegovo novo radno mesto nalazilo se u kasarni Vojvoda Mišić. Aprila sledeće, 1938. godine, Mihailović je prešao za komandanta 39. pešadijskog puka u Celju.[8] Tokom službe u Celju, svojim pretpostavljenim je predstavio plan za reorganizaciju jugoslovenske vojske na nacionalnoj osnovi - na srpsku, hrvatsku i slovenačku - jer je verovao da je nacionalno homogene vojske biti bolje od mešovite, što će uvećati jedinstvo vojske i borbene sposobnosti. Njegovi pretpostavljeni su odbacili ovaj plan i 1. novembra 1939. su ga kaznili sa 30 dana zatvora.[20] Posle tačno godinu dana, aprila 1939. godine, Mihailović se vratio u Ljubljanu, ovog puta za načelnika štaba utvrđivanja. Tu ostaje do avgusta, kada je postavljen za stalnog nastavnika Vojne akademije u Beogradu. Tokom 1940. godine više puta su zabeleženi Dražini javni antihitlerovski ispadi. Najzad, posle njegovog napada na Hitlera na jednom prijemu u britanskoj ambasadi, nemački poslanik Viktor Fon Hern uputio je protest jugoslovenskom ministru inostranih poslova Cincar-Markoviću. Zato general Nedić još jednom kažnjava Mihailovića sa 30 dana zatvora.[20] Kaznu izdržava u Mostaru, gde je, takođe po kazni, upućen za pomoćnika načelnika generalštaba primorske armijske oblasti, 23. oktobra 1940. godine.

Drugi svetski rat[uredi]

Aprilski rat[uredi]

Ratni krst 1941. osnovan 1943. U reversu je portret generala Dragoljuba Mihajlovića.

Nemačke, italijanske, mađarske i bugarske oružane snage napale su Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. bez objave rata. Pukovnik Mihailović se prvog dana rata nalazio u Kiseljaku kod Sarajeva na položaju načelnika Operativnog odeljenja Druge armije Jugoslovenske vojske. Pukovnik Mihailović prelazi u Slavoniju gde organizuje jedinice i njihovo prebacivanje preko reke Save usled munjevitog prodora nemačkih snaga iz pravca severa. Pukovnik Draža naređuje svojim vojnicima 9. aprila rušenje mosta na Savi kod Brčkog radi zaustavljanja neprijateljskog napredovanja. U Gračanici Draža postaje 13. aprila komandant Brzog odreda. Tokom 14. aprila bori se protiv hrvatskih ustaša u Derventi i Bosanskom Brodu, koji nastoje da ova mesta priključe tek proglašenoj NDH. Pukovnik Mihailović 15. aprila odbija naredbu o kapitulaciji i predaji svog odreda, pa sa delom Brzog odreda odlazi u šumu.[21] Draža je 20. aprila Brzi odred preimenovao u Gorski odred. Grupa oficira, podoficira i vojnika Jugoslovenske vojske, na čelu sa Dražom prebacila se sa planina Istočne Bosne, preko reke Drine u Zapadnu Srbiju, sa namerom da produži otpor.

Osnivanje četničkih odreda[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Jugoslovenska vojska u otadžbini
Dragoljub Mihailović početkom Drugog svetskog rata 1941.

Mihailović je sa malim jezgrom oficira i naoružanom pratnjom stigao na Ravnu goru, 11. maja 1941. gde je osnovao Komandu četničkih odreda Jugoslovenske vojske.[22][23] Nakon dolaska na Ravnu goru, shvatio je da je njegova grupa od 7 oficira i 24 podoficira i vojnika jedina preostala grupa otpora.[24] Tokom proleća i leta 1941. Mihailović je radio na stvaranju organizacije pokreta otpora. Počeo je da pravi spiskove potencijalnih regruta i rezervista. Preko potporučnika Vladimira Lenca, sekretara zboraške omladine povezao se sa Dimitrijem Ljotićem. U junu 1941. na Ravnoj gori se pojavio general Ljubo Novaković, koji je nudio Mihailoviću saradnju u pripremanju ustanka, ali Mihailović nije hteo da prihvati Novakovića kao sebi ravnog, iako je Novaković bio stariji po činu. Mihailoviću su se na Ravnoj gori pridružila grupa civila, uglavnom intelektualci iz Srpskog kulturnog kluba, koji su bili zaduženi za propagandu.[22]

Četnička grupa predvođena Kostom Pećancem, koja je postojala i pre nego što je izbio rat u Jugoslaviji, nije delila Mihailovićev stav o otporu.[25] Da bi distancirao svoju grupu od drugih grupa koje su sebe nazivali četnicima, Mihailović i njegovi sledbenici su se predstavljali kao „Ravnogorski pokret“.[25] Proklamovani cilj četnika je bilo oslobođenje države od okupatorskih snaga Nemačke, Italije i ustaša.[26] Mihailovićeva strategija je bio da se izbegava direktan okršaj sa okupatorima i da se čeka sa ustankom kada savezničke snage stignu u Jugoslaviju.[27]

Mihailović je proveo celo leto konsolidujući razbacane ostatke vojske i regrutujući nove vojnike. U avgustu je Mihailović osnovao civilno savetodavno telo Centralni nacionalni komitet, koji su činili srpski političari, među kojima i oni sa jakim nacionalističkim stavovima, kao što su Dragiša Vasić i Stevan Moljević.[26] Četnički kurir je 19. juna stigao u Istambul, gde je rojalističkim Jugoslovenima javio da Mihailović organizuje pokret otpora protiv okupatora.[28] Mihailović je uspostavio radio vezu sa Britancima u septembru 1941. Prva radio poruka vladi u izbeglištvu u kojoj je javio da orgnizuje pokret otpora od ostataka vojke je primljena 13. septembra.[28] Mihailović je takođe javio da je dobio pomoć od oficira iz drugih delova Jugoslavije, kao što je slovenački oficir Rudolf Perinek, koji je doneo izveštaje u stanju u Crnoj Gori. Perinek je poslat nazad u Crnu Goru da tamo organizuje odrede i usmenim dozvolama za oficire kao što su Đorđije Lašić i Pavle Đurišić. Mihailović je Perineku dao nejasna i protivrečna naređenja, pomenuvši da mora da suzbije civilna previranja i „ukloni neprijatelje“.[29] Mihailovićevi četnici su imali male defanzivne okršaje sa Nemcima, ali su ih odmazde i priče o masakrima u NDH učinili nesklonim da se direktno upuste u borbu protiv njih, osim sa ustašama duž granice Srbije i Bosne. Početkom avgusta 1941. Mihailović je uputio Jezdimira Dangića i Boška Todorovića u Bosnu radi pomoći srpskim ustanicima u borbi protiv NDH.[30]

Sukobi sa okupatorom i partizanima[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Ustanak u Srbiji (1941)

U međuvremenu, nakon invazije na Sovjetski Savez, Komunistička partija Jugoslavije predvođena Josipom Brozom Titom je krenula u akciju, u julu pozvala u ustanak protiv okupatora i osnovala svoje oružane snage koje će postati poznate pod imenom partizani.[31] Krajem avgusta, četnici i partizani su bili zajedno u ustanku i zarobljavali okupatorske vojnike i njihove saradnike, ponekad u zajedničkim akcijama uprkos uzajamnom nepoverenju.[32] Četnici iz nezavisnog odreda Veselina Misite u krajem avgusta oslobodili Loznicu od Nemaca. Ali Mihailović nije odobravao takve akcije, posebno nakon nemačkih kaznenih mera. Mihailović je ubrzo shvatio da njegovi ljudi nemaju dovoljno snage da zaštite civile na teritoriji Vojne uprave u Srbiji protiv nemačkih odmazdi.[33][34] Njega je takođe mučilo mogućnost da partizani posle rata preuzmu vlast. Umesto toga, njegova strategija je bila da okupi srpske odrede i izgradi organizaciju koja bi mogla da osvoji vlast kada se okupatorske snage povuku ili budu poražene, a ne da se angažuje u direktan sukob[35] Stoga je prednost davao sabotažama gde ne bi bilo očigledno ko je odgovoran za njih.[36] Njegovo oklevanje da se uključi u aktivniji otpor okupatorima je značilo da su većinu akcija i sabotaža u ranoj fazi rata izvršili partizani. Nasuprot njegovom oklevanju, partizani su zagovarali otvoreni otpor, što je privlačilo one četnike koje su želeli da se bore protiv Nemaca. Zbog toga Mihailović je do septembra izgubio nekoliko komandanata i sledbenika (poput Ratka Martinovića i Vlade Zečevića) koji su prišli partizanima.[37][38]

Mihailović se u Struganiku 19. septembra sreo sa Titom da razgovaraju o savezu partizana i četnika, ali su pregovori propali zbog veliki razlike u ciljevima njihovih pokreta što je sprečavalo bilo kakav stvaran dogovor.[39] Tito je zagovarao široku zajedničku ofanzivu, dok je Mihailović smatrao da je ustanak opasan i prerano počeo i plašio se da će pokrenuti velike odmazde.[33] Osim toga, Titov cilj je bio da spreči četnički napad na partizane iz pozadine, pošto je bio ubeđen da Mihailović igra dvostruku igru, održavajući vezu sa Nemcima preko Nedićeve vlade. Mihailović je zaista bio u kontaktu sa Nedićevom, a pre toga i Aćimovićevom vladom. Preko pukovnika Popovića dobijao je novčanu pomoć.[40] Sa druge strane, Mihailović je želio da spreči Tita da preuzme vođstvo u pokretu otpora,[39][41] jer su Titovi ciljevi bili suprotni njegovom cilju obnove Kraljevine Jugoslavije i osnivanju Velike Srbije u okviru nje.[42][41]

Zajednička britansko-jugoslovenska obaveštajna misija, koju je na brzinu organizovala Uprava za specijalne operacije i predvođena kapetanom Duanom „Bilom“ Hadsonom, iskrcala se kod Petrovca na Moru oko 22. septembra, gde su uz pomoć crnogorskih partizana stigli u Titov štab u Užicu oko 25. oktobra.[43] Hadson je izjavio da si ranija obećanja o dostavljanju pomoći Mihailoviću uticala na loše odnose između Tita i Mihalovića, jer je Mihailović pretpostavio da niko van Jugoslavije ne zna za partizanski pokret[44][45][46] i da je osetio da je došao pravi trenutak za borbu protiv komunista.[44] Nemci su koristili nastalu situaciju i krajem septembra su pokrenuli veliku ofanzivu protiv partizana i četnika, operaciju Užice.[33] U toj ofanzivi Nemci su razbili ustaničke odrede i vršili masovne zločine nad srpskim civilima.

Kafana u Brajićima u kojoj su Josip Broz Tito i Draža Mihailović pregovarali o zajedničkoj borbi protiv Nemaca.

Tito i Mihailović su se ponovo sreli 27. oktobra u Brajićima blizu Ravne gore da još jednom pokušaju da postignu sporazum, ali su se složili samo oko sekundarnih pitanja.[47] Odmah nakon sastanka, Mihailović je počeo pripreme za napad na partizane, a odložio ga je samo zbog nedostatka oružja.[48] Mihailović je izbegličkoj vladi izjavio da je zauzimanje Užica, u kome se nalazila fabrika oružja, neophodno da se spreči jačanje komunista.[45] Dva četnička oficira za vezu su 28. oktobra stupili u vezu sa Nedićem, a sutradan sa nemačkim oficirom Jozefom Matlom, sa Mihailovićevom ponudom zajedničku borbu protiv partizana u zamenu za oružje.[34][48] Ova ponuda je prenesena nemačkom generalu na čelu Vojne uprave u Srbiji i Nemci su ponudili sastanak za 3. novembar. U međuvremenu, četnici su 1. novembra napali partizanski štab u Užicu, ali su odbijeni nazad.[49][50] Zbog toga je Mihailović 3. novembra 1941. odložio sastanak sa nemačkim oficirima za 11. novembar navodeći opšti sukob između partizana i četnika koji zahteva da on bude u svom štabu.[50][51] Na sastanku u selu Divcima, kom su prisustvovali Mihailović i jedan zvaničnik Abvera, Mihailović je uveravao Nemce da njegova namera „nije bila da se bori protiv okupatora“ i „da nikada nije napravio iskreni sporazum sa komunistima, jer oni ne brinu za narod. Njih predvode stranci koji nisu Srbi: Bugarin Janković, Jevrejin Lindmajer, Mađar Borota, dva Muslimana čija imena ne znam i ustaški major Boganić. To je sve što znam o komunističkom vođstvu“ (Mihalović je Nemcima dao netačne podatke).[52] Čini se da je Mihailović ponudio da obustavi aktivnosti u gradovima i duž glavnih saobraćajnica, ali nikakav sporazum nije postignut zbog nemačkog zahteva za kompletnom predajom četnika,[53][54][55] i nemačkog verovanja da će ih četnici verovatno napasti uprkos Mihailovićevoj ponudi.[56] Posle pregovara Nemci su pokušali da uhapse Mihailovića.[57] Mihailović je pažljivo skrivao pregovore sa Nemcima od jugoslovenske izbegličke vlade, kao i od Britanaca i njihovog predstavnika Hadsona.[53][54]

U međuvremenu, pošto je Mihailovićev napad na partizanski štab u Užicu propao, partizani su pokrenuli brz protivnapad.[48][58] U roku od dve nedelje partizani su odbili četničke napade i opkolili Mihailovićev štab na Ravnoj gori. Zbog gubitaka u ljudstvu u sukobima sa Nemcima,[59] gubitka oko hiljade četnika i značajne količine opreme u napadu na partizane, [60], male britanske pomoći u oružju početkom novembra,[61] i neuspešnog ubeđivanja Nemaca da mu pruže zalihe,[50] Mihailović se našao u teškoj situaciji.[60][62]

Polovinom novembra, Nemci su počeli nov napad na partizane, operaciju Zapadna Morava, koja je zaobišla četnike[58][63][64] Pošto nije uspeo da brzo porazi četnike, suočen sa izveštajima da Britanci smatraju Mihailovića vođom otpora i pod pritiskom nemačke ofanzive, Tito je još jednom ponudio pregovore Mihailoviću, što je dovelo do pregovora i kasnijeg primirja 20. ili 21. novembra.[63][58][65] Tito i Mihailović su poslednji telefonski razgovor imali 28. novembra; Tito je izjavio da će se braniti, dok je Mihailović izjavio da će se sakriti.[33][54][64]

Epoleta za rame i rukavna oznaka čina Generalštabnog brigadnog generala Kraljevine Jugoslavije.

Zapovednici Mihailovićevih odreda su 20. novembra odlučili da se pridruže legalizovanim četnicima pod komandom generala Nedića, kako bi mogli da se bore protiv partizana bez straha od Nemaca i izbegnu Mihailovićevo kopromitovanje u očima Britanaca. Dokazi sugerišu da Mihailović nije naredio ovaj čin, već da je samo odobrio ovu odluku.[56][66] Oko 2000—3000 četnika je stupilo u vojsku Nedićevog režima. Legalizacija je omogućila četnicima da dobijaju platu i alibi od kvislinške vlade, dok je Nedić dobio još vojnika da se bori protiv komunista, mada pod zapovedništvom Nemaca.[67] Sa druge strane, Mihailović je smatrao da ovim putem može da se infiltrira u Nedićevu administraciju, koju su uskoro preplavili simpatizeri Jugoslovenske vojske u otadžbini.[68]. Iako je ovaj sporazum bio drugačiji od potpune kolaboracije Koste Pećanca, zbog toga je izbila konfuzija protiv koga se četnici bore.[69] Drugi Mihailovićevi ljudi su prešli u Bosnu da se bore protiv ustaša, dok je većina odustala od borbe.[traži se izvor od 05. 2013.]

Nemačka poternica za pukovnikom Dražom Mihailovićem od 9. decembra 1941.

Tokom novembra, Mihailovićevi ljudi su se našli pod pritiskom Nemaca. Posle zauzimanja Užica, Nemci su 3. decembra izdali naređenje za operaciju Mihailović, napad na njegove snage na Ravnoj gori.[70][64] Dan pre napada 5. decembra, Mihailovićev kontakt koji je služio pod Nedićem, moguće Milan Aćimović[71] ili Kosta Mušicki, upozorio ga je na predstojeći napad, pa je Mihailović 5. decembra isključio svoju radio stanicu kako ne bio otkrio Nemcima svoj položaj,[72] i raspršio svoj štab i ostatak svojih snaga[64] Ostaci četničkih odreda su se povukli sa Ravne gore, a sam Mihailović se jedva spasao zarobljavanja.[73] Nemačka Vrhovna komanda u Srbiji preko radija, letaka i plakata objavljuje prvu poternicu za Dražom.[70] U međuvremenu, Bi-Bi-Si je objavio ukaz o njegovom unapređenju u čin brigadnog generala 7. decembra 1941. godine.[74] Za njim je 9. decembra raspisana poternica.[57]

Aktivnosti u Crnoj Gori i na teritoriji Vojne uprave u Srbiji[uredi]

Epoleta za rame i rukavna oznaka čina Divizijskog generala Kraljevine Jugoslavije.
25. maja 1942. u časopisu Tajm je izašao članak o Dragoljubu Mihailoviću, sa njegovom slikom na naslovnoj strani.

Mihailović nije nastavio da komunicira sa Saveznicima pre januara 1942. Početkom 1942. jugoslovenska izbeglička vlada je reorganizovana i novi predsednik vlade je postao akademik Slobodan Jovanović. Mihailović je 19. januara unapređen u čin divizijskog generala i postavljen za za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva.[75] Jovanovićeva vlada je kao primarni cilj imala jačanje Mihailovićevo položaja i neuspešno je od Britanaca i Amerikanaca tražila podršku.[76] Britanci su suspendovali pomoć krajem 1941. nakon Hadsonovih izveštaja o sukobima četnika i partizana. Mihailović, ljut zbog Hadsonovih preporuka, je uskratio Hadsonu radio vezu i nije imao susreta sa britanskim agentom tokom prvih meseci 1942.[77]

Iako je Mihailović bio u bekstvu, do marta ga je Nedićeva vlada locirala i Aćimović se sastao sa njim, uz dozvolu Nemaca. Po Tomaševiću, general Paul Bader je obavešten da je Mihailović voljan da se stavi na raspolaganje Nedićevoj vladi u borbi protiv partizana, ali je Bader odbio ponudu.[73] Mihailović se u aprilu 1942, još uvek krijući se na teritoriji Vojne uprave, je ponovo uspostavio kontakt sa britanskim izaslanikom Hadsonom, koji je kasnije uspeo da nastavi komunikacijom radiom sa svojim štabom u Kairu koristeći Mihailovićev predajnik. U maju su Britanci nastavili da šalju pomoć četnicima, mada u malim količinama,[78] sa samo jednim dopremanjem iz vazduha 30. marta.[79] Tokom marta i aprila 1942. britanska i nova jugoslovenska vlada u Londonu su napravili vojni plan o otvaranju Drugog fronta u Jugoslaviji nazvavši ga „Plan invazije Jugoslavije“. Od 15. maja do 3. juna 1942. Nemci pokreću „Operaciju Forstrat“, [80] a potom i „Akciju 800“,[81] radi hvatanja generala Mihailovića.[82] Juna 1942. Mihailović se od nemačkih potera sklonio u Crnu Goru, u italijansku okupacionu zonu, gde je stigao 1. juna. Tu je osnovao svoj štab i 10. juna je zvaničnom imenovan načelnikom štaba vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžibini.[83] Nedelju dana kasnije 17. juna unapređen je u čin armijskog generala.[84] U Zimonjića Kuli kod Avtovca, 13. jula 1942. Mihilović je održao sastanak sa četničkim prvacima Hercegovine, Crne Gore i Dalmacije,[85] radi priprema za stvaranje mostobrana prilikom Savezničke invazije Jugoslavije na jadransku obalu. U međuvremenu, partizani su Sovjetima stalno slali poruke da je Mihailović izdajnik i saradnik okupatora i kao takav treba da bude osuđen. Sovjeti u početku nisu videli potrebu za tim i njihova propaganda je nastavila da podržava Mihailovića. Konačno, radio-stanica Slobodna Jugoslavija, koja se nalazila u zgradi Kominterne u Moskvi, je prenela rezoluciju jugoslovenkskih rodoljuba iz Crne Gore i Bosne kojom je Mihailović označen kao saradnik okupatora.[86]

Epoleta za rame i rukavna oznaka čina Armijskog generala Kraljevine Jugoslavije.

Draža zatim otišao u selo Gornje Lipovo iznad Kolašina, na planini Sinjajavinu. Ovde se Vrhovna komanda zadržala sve do maja 1943. U Crnoj Gori Mihailović je našao složenu situaciju, pošto su lokalne četničke vođe Bajo Stanišić i Pavle Đurišić postigli dogovore sa Italijanima i sarađivali sa njima protiv partizana.[87][88] Mihailović je kasnije na svom suđenju 1946. izjavio da nije bio svestan tih sporazuma pre svog dolaska u Crnu Goru i da je morao da ih prihvati kada je došao,[89][90] pošto su ga Stanišić i Đurišić samo na rečima priznavali za svog vođu i da su slušali njegova naređenja samo ako je išlo njima u korist.[90] Mihailović je verovao da je italijanska vojna obaveštajna služba bolje informisana od njega o aktivnostima Mihailovićevih komandanata.[90] Pokušao je da najbolje iskoristi situaciju i prihvatio je imenovanje Blaža Đukanovića za titularnog komandanta nacionalističkih snaga u Crnoj Gori. Iako je Mihailović odobravao uništenje partizana, pokušavao je da iskoristi veze četničkih komandanata sa Italijanima da pribavi hranu, oružje i municiju u očekivanju savezničkog iskrcavanja. Pavle Đurišić je 1. decembra u selu Šahovići organizovao omaladinski četničku konferenciju. Na ovom sastanku, na kom je, prema Stevanu K. Pavloviću, dominirao Đurišić i gde su iskazani ekstremizam i netolerancija, nacionalistički zahevi su prošireni na delove Albanije, Bugarske, Rumunije i Italije, dok je rezolucija predviđala obnavljanje monarhije sa periodom prelazne četničke diktature. Mihailović i Đukanović nisu prisustvovali sastanku, ali su poslali svoje predstavnike.[91]

Na teritoriji NDH, Ilija Trifunović-Birčanin, vođa predratnog četničkog udruženja, je komandovao četnicima u Dalmaciji, Lici, Bosni i Hercegovini. On je bio na čelu nacionalističkog pokreta otpora protiv partizana i ustaša i priznavao je Mihailovića za svoj formalnog vođu, ali je delovao samostalno, a njegove trupe Italijani su koristili kao lokalnu Dobrovoljačku antikomunističku miliciju. Italijanski komandant Mario Roata je želeo sa sačuva italijanske vojnike, ali i, nasuprot ustašama i Nemcima, da potkopa Mihailovićev autoritet među četnicima, oslanjajući se na lokalne vođe, kao i da ima moguće veze sa Mihailovićem i Saveznicima u slučaju da sile Osovine izgube rat. Četnici predvođeni Dobroslavom Jevđevićem, koji su došli iz Crne Gore u pomoć bosanskim Srbima protiv ustaša, su ubijale i palile po Foči sve dok Italijani nisu intervenisali u avgustu. Četnici su takođe tražili italijansku zaštitu od ustaških zločina. Mihailović se 22. jula sreo sa Trifunovićem-Birčaninom, Jevđevićem i njegovim delegatom u Hercegovini Petrom Baćovićem. Ovaj sastanak je bio navodno tajan, ali je za njega znala italijanska obaveštajna služba; Mihailović nije dao precizna objašnjenja, već je izrazio veru u obojicu svojih potčinjenih, dodajući, po italijanskim izvorima, da čeka pomoć od Saveznika da započne pravu gerilsku kampanju, kako bi spasio živote Srba. Pošto ih je Roata pozvao po njihovom povratku, Trifunović-Birčanin i Jevđević su ubeđivali italijanskog generala da je Mihailović samo „moralni predvodnik“ i da oni neće napasti Italijane, čak i ako im Mihailović naredi.[92]

Kako je sve više bio zabrinut zbog domaćih neprijatelja i ubeđen da će on biti položaju da kontroliše Jugoslaviju pošto saveznici poraze okupatore, Mihailović se iz Crne Gore skoncentrisao na vođenje operacijama u raznim delovima Jugoslavije, uglavnom protiv partizana, ali i protiv ustaša i Srpskog dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića.[83] Tokom jeseni 1942. Mihailović je dobio zahtev od Britanaca da njegova organizacija sprovede niz sabotaža protiv železničkih linija koje su se koristile da se snabdevaju osovinske trupe u Grčkoj i delimično u Zapadnoj pustinji.[93] U septembru i decembru, akcije Mihailovićevih odreda su prekidale komunikacije; Saveznici su mu pripisali zasluge za uznemiravanje osovinskih trupa i saveznički uspeh u severnoj Africi.[94] Početkom 1942. Mihailović je preko letaka i tajnih poruka pozivao na neposlušnost prema Nedićevoj vladi, zbog čega su izbile borbe između četnika i sledbenika Nedićevog režima. Nemci, koje je Nedićeva vlada pozvala u pomoć protiv Mihailovića, su odgovorili na Nedićev zahtev i sabotaže terorom, i napali četnike krajem 1942. i 1943. Roberts navodi da je Nedićev poziv u pomoć bio glavni razlog za nemačku akciju i ne navodi sabotaže.[83] Sa druge strane, Pavlović pominje da su sabotaže vršene uporedo sa propagandnim akcijama. Uhapšeno je na stotine osoba i procenjeno je da su tokom decembra 1942. Nemci ubili 1600 četnika u borbi ili pogubljenjima.[95]

Mihailović je imao veliki problem da kontroliše svoje lokalne komandante, koji često nisu imali nikakav radio veze i oslanjali su se na kurire da bi komunicirali. Međutim, verovatno je bio upoznat sa činjenicom da mnoge četničke grupe vršle zločine nad civilima i akte etničkog čišćenja. Prema Stevanu K. Pavloviću, Pavle Đurišić je ponosno prijavio Mihailoviću da je uništio muslimanska sela, kao odmazdu za dela koje su počinile muslimanske milicije. Iako možda Mihailović nije izdao takva naređenja, takođe nije učinio ništa protiv svojih komandanata, pošto je zavisio od raznih naoružanih grupa koje nije mogao da osudi. Takođe je skrivao situaciju od Britanaca i izbegličke vlade.[96] Mnogi zločini četnika protiv raznih neprijatelja, stvarnih ili umišljeni, su imali vrhunac u oktobru 1942. i februara 1943.[97]

Taktike terora i čišćenja[uredi]

Četnička ideologija je obuhvatala pojam Velike Srbije, koja bi se ostvarila raseljavanjem stanovništva da bi se stvorile etnički homogene oblasti.[98] Delimično zbog ove ideologije i delimično kao odgovor na nasilje koje su sprovodile ustaše i njima pridodate muslimanske snage,[99] četnici su izvršili brojne masakre i koristili taktiku terora da isteraju nesrpsko stanovništvo.

Instrukcije crnogorskim komandantima, majoru Đorđu Lašiću i kapetanu Pavlu Đurišiću, koje propisuju čišćenja terena od nesrpskog stanovništva, neki istoričari pripisuju Mihailoviću[100][101][102][103], a drugi ističu da je to falsifikat koji je napravio Đurišić nakon što nije uspeo da nađe Mihailovića na Ravnoj gori odakle su ga isterali Nemci.[104][105]

Bilo da su instrukcije lažne ili ne, Mihailović je sigurno bio svestan ideološkog cilja čišćenja i nasilja kojim je ono sprovođeno. Stevan Moljević je izradio osnovu četničkog programa u leto 1941. dok je bio na Ravnoj gori,[106] a Mihailović je poslao delegate na konferenciju u Šahovićima. Odnosi između Đurišića i Mihailovića su bili zategnuti, i iako Mihailović nije učestvovao na konferenciji, nije preduzeo nikakve korake da joj se suprostavi.[107] U februaru 1943. Đurišić i Vojislav Lukačević su izvršili masakr nad više hiljada muslimanskih staraca, žena i dece. Mihailović je ili „bio nesposoban ili nije želeo da zaustavi masakre“.[108]

Osim progona nesrpskog stanovništva, četnici su vršili nasilje nad svojim protivnicima i iz redova partizana i njihovih simpatizera, kao i iz redova saradnika Nemaca. Mihailović je osnovao crne trojke, zadužene za likvidacije svakog koga bi Mihailović stavio na spisak.[109]

Odnosi sa Britancima[uredi]

Dragoljub Mihailović u britanskoj uniformi i sa jugoslovenskom vojničkom kapom, bez generalskih znamenja prema pravilima gerile, 1943.

Kapetan Hadson je 15. novembra 1942. javio u Kairo da je stanje problematično, da prilike za sabotaže velikih razmera nisu iskorišćene zbog Mihailovićeve težnje da izbegne odmazde, i, dok čeka savezničko iskrcavanje i pobedu, četnički vođa može postići razumevanje ili sa Italijanima ili sa Nemci za koje veruje da će poslužiti njegovoj potrebi, a da ne bude kompromitovan, kako bi pobedio komuniste.[110] U decembru, major Piter Bjui, član londonskog štaba Ureda za specijalne operacije, je u razgovoru sa Živanom Kneževićem insistirao da je Mihailović kvinsling koji otvoreno sarađuje sa Italijanima.[111] Forin ofis je ocenio da je Bjuijeva ocena greška, ali Britanci su sve više postajali zabrinuti zbog situacije i Mihailovićeve neaktivnosti.[112] Viši britanski oficir, pukovnik Vilijam Bejli, je izbačen padobranom u Crnu Goru na Božić. Njegova misije je bila da skuplja informacije i a vidi da li je Mihailović izveo neophodne operacije na železnicama.[110] Tokom sledećih meseci, britanski napori su bili skoncentrisani da Mihailović natera četnike da prekinu kolaboraciju sa silama Osovine i izvrše očekivane akcije protiv okupatora, ali oni nisu bili uspešni.[113]

U januaru 1943. Ured za specijalne operacije je izvestio Vinstona Čerčila da su Mihailovićevi potčinjeni komandanti napravili lokalne sporazume sa italijanskim vlastima, iako nema dokaza da je sam Mihailović ikada imao sporazum sa Nemcima. Izveštaj je zaključio da bi bilo preporučljivo, pored toga što je pomoć Mihailoviću bila potrebna kao i uvek, da se proširi pomoć i na druge pokrete otpora i da se pokušaju ponovo ujediniti četnici i partizani.[114] Britanski oficiri za vezu su u februaru izjavili da Mihailović nije bio u kontaktu sa Nemcima, ali da su u nekim slučajevima njegove snage pomagale Italijane protiv partzana (izveštaj je došao u isto vreme kad i operacija Vajs). Bejli je izvestio da je Mihajlović postao sve više nezadovoljan nedovoljnom pomoći kojuj e dobijao od Britanaca.[115] Pozitivne izveštaje o Mihailovićevom pokretu britanska propaganda je bila naduvala tako da je ono što su zatekli oficiri za vezu bilo daleko ispod očekivanja.[116]

U Rimu je 3. januara 1943, baš pred početak operacije Vajs, održana konferencija na kojoj su učestvovali nemački general Aleksandar Ler, predstavnici NDH i Dobroslav Jevđević, koji je u to vreme, otvoreno sarađivao sa silama Osovine protiv partizana i otišao na tu konferenciju bez Mihailovićevog znanja. Mihailović nije odobrio Jevđevićevo prisustvo i navodno mu poslao oštru poruku, ali njegove akcije su bile ograničene na proglas da će Jevđevićeva vojna odlikovanja biti oduzeta.[117]

U Lipovu se Mihailović 28. februara 1943, uz prisustvo Bejlija, obratio svojim vojnicima. Bejli je izvestio da je Mihailović izneo svoje ogorčenje zbog „perfidog Albiona“, koji je očekivao da se Srbi bore po poslednje kapi krvi bez pomoći, da su Srbi u potpunosti bez prijatelja, da Britanci drže kralja Petra II i njegovu vladu kao zarobljenike i da će nastaviti da dobija pomoć od Italijana sve dok mu to daje sredstvo da uništi partizane. Takođe, prema Bejlijevom izveštaju, Mihailović je dodao da su njegovi neprijatelji ustaše, partizani, Hrvati i muslimani i tek kada se pobrine za njih, okrenuće se protiv Nemaca i Italijana.[118][119] Iako Mihailovićevi branioci tvrde da je Bejli pogrešno razumeo govor ili čak da ga je namerno iskrivio,[120] posledice tog govora na Britance su bile katastrofalne i označile su početak kraja britansko-četničke saradnje. Britanci su zvanično uložili protest jugoslovenskoj izbegličkoj vladi i zatražili objašnjenje Mihailovićevog stava i kolaboracije sa Italijanima. Mihailović je izjavio svojoj vladi da on nije imao susrete sa italijanskim generalima i da Jevđević nije imao zapovest da se sretnje sa njima. Britanci su obećali da će Mihailoviću slati obilnije zalihe.[121] Isto početkom 1943. ton izveštavanja Bi-Bi-Sija je postajao sve više u korist partizana, opisujući ih kao jedini pokret otpora u Jugoslaviji (Bejli se žalio Forin ofisu da zbog takvog izveštavanja Mihailović ima predrasude o Britancima) i povremeno pripisuje partizanima akcije koje su zapravo izvršili četnici.[122] Forin ofis je uložio protest i Bi-Bi-Si se izvinio, ali ton njegovog izveštavanja se zapravo nije promenio.[123]

Poraz u bici na Neretvi[uredi]

Avgusta 1942. godine britanski premijer, Vinston Čerčil, je u Moskvi izneo Staljinu ovaj plan, koji je podrazumevao da Zapadni saveznici posle uspešnih vojnih operacija protiv Nemaca u severnoj Africi zauzmu Siciliju, a potom i donju Italiju, koju je trebalo iskoristiti kao platformu sa koje bi se izvršila invazija oko milion vojnika na Jugoslaviju i time otvorio Drugi front, posle čega bi se izveo brzi prodor preko Mađarske, Slovačke i Rumunije (ove države nisu bile okupirane od Nemačke i predstavljale su Hitlerov meki trbuh) i napale s leđa nemačke snage na Istočnom frontu čime bi se oslabio pritisak na Crvenu armiju i SSSR. Međutim, Staljin je odbio ovaj plan tražeći od Čerčila da Zapadni saveznici otvore Drugi front što zapadnije, u Francuskoj, tajno time računajući na potencijalni ratni plen, istočnu Evropu i Balkan. Čerčil je napustio Moskvu bez dogovora sa Staljinom, a Zapadni saveznici su nastavili da izvode vojne operacije prema svom vojnom planu, usmeravajući prodor svojih snaga prema Balkanu. U narednih godinu dana, sve do jeseni 1943. postojaće sukob između Zapadnih saveznika i SSSR oko mesta otvaranje Drugog fronta, Jugoslavije ili Francuske.

Tokom februara 1943. zbog očekivane savezničke invazije, u severnoj Hercegovini počinju žestoke borbe između, partizana i četnika. Tokom bitka na Neretvi, Italijani su jako podržavali četnike, nadajući se da će oni zadati fatalni udar partizanima. Nemci nisu odobravali ovu kolaboraciju, zbog čega je Hitler lično pisao Musoliniju.[124] Krajem februara, ubrzo po svom govoru u Lipovu, Mihailović se pridružio svojim trupama u Hercegovini kod reke Neretve da bi spasao situaciju. Partizani su ipak uspeli da poraze četnike, koji su bili u haotičnom stanju, i uspeli da pređu Neretvu.[125] Tokom marta, partizani su pregovarali o primirju sa silama Osovine da bi dobili na vremenu i iskoristili ga da poraze četnike. Iako su Ribentrop i Hitler odbacili naredbe svojih potčinjenih i zabranili bilo kakve buduće kontakte, partizani su izvukli korist iz kratkog primirja, tokom kojeg je italijanska pomoć četnicima suspendovana, što je omogućilo Titovim snagama da nanesu težak poraz Mihailovićevim trupama.[126]. Borbe su se nastavile nesmanjenom žestinom krajem aprila i početkom maja 1943. na severu Crne Gore, a zatim ovaj sukob prekinula velika nemačka ofanziva na oba pokreta, upadom oko 65.000 nemačkih vojnika u italijansku okupacionu zonu. U maju, nemačka obaveštajna služba je takođe pokušala da uspostavi kontakt sa Mihailovićem da utvrdi da li moguć savez protiv partizana. U Kolašinu su pričali sa jednim četničkim oficirom, koji se nije predstavio. Oni su pretpostavili da je to Mihailović, ali to verovatno nije tačno, pošto je prema Bejliju Mihailović bio na drugom mestu u isto vreme. Nemačka komanda, je ipak, oštro reagoala protiv bilo kakvog pokušaja da se pregovara sa neprijateljem.[127]

Zatim su se Nemci okrenuli svojoj sledećoj operaciji, pod imemom operacija Švarc[128] i napali crnogorske četnike. Čini se da je Pavle Đurišić predložio Mihailoviću krakoročnu kooperaciju sa Nemcima protiv partizana, što je Mihailović odbio. Đurišić je otišao da u Kolašin da brani svoj štab od partizana. Nemci su 14. maja ušli u Kolašin i zarobili Đurišića, dok je Mihailović pobegao i sa delom svojih snaga krenuo na sever u pravcu Zlatara i Javora.[126][129] Krajem maja, nakon što su povratili kontrolu nad većim delom Crne Gore, Italijani su se okrenuli protiv četnika, ili barem protiv Mihailovićevih snaga, i objavili nagradu od pola miliona lira za zarobljavanje Mihailovića i milion lira za zarobljavanje Tita.[130]

Promena savezničke politike[uredi]

U aprilu i maju 1943. Britanci su poslali misije kod partizana i ojačali svoje misije kod četnika. Major Džasper Rutam, jedan od oficira za vezu, je prijavio da su se okršaji Nemaca i četnika zaista događali ali da su ih bez sumnje započeli Nemci. Tokom leta, Britanci su slali zalihe i četnicima i partizanima.[131]

Mihailović se vratio na teritoriju Vojne uprave u Srbiji i njegov pokret je brzo povratio dominaciju u ovoj oblasti. Dobivši više oružja od Britanca, naredio je niz akcija i sabotaža, razoružavao odrede Srpske državne straže i napadao bugarske trupe, ali je uglavnom izbegavao Nemce, smatrajući da njegova vojska još nije dovoljno spremna. Četnici su u Srbiji kontrolisali planinske krajeve gde nije bilo okupatorskih vojnika. U kolaboracionističku Nedićevu administraciju su se infiltrirali njegovi ljudi, pa su mnogi vojnici Srpske državne straže zapravo simpatisali Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Posle poraza u bici na Neretvi, Mihailović je pokušao da poboljša svoju organizaciju. Dragiša Vasić, nekada glavni ideolog pokreta koji se protivio vezama sa Italijanima, je napustio vrhovnu komandu. Mihailović je pokušao da ojača svoje veze sa Hrvatima i tradicionalnim političkim strankama i da revitalizuje svoje kontakte u Sloveniji.[132] SAD su poslale oficire za vezu da se pridruže Bejlijevoj misiji kod Mihailovića, istovremeno slavši misije i kod Tita.[133] U međuvremenu su Nemci postali zabrinuti zbog rastuće snage partizana i sklapali su lokalne sporazume sa četnicima, ali ne i sa samim Mihailovićem. Prema Volteru Robertsu, postoji malo sumnje da Mihailović nije bio svestan ovih sporazuma i da ih je smatrao manjim od dva zla, pošto je njegov primarni cilj bio da porazi partizane.[134]

Nemačka poternica za Mihailovićem koja nudi 100.000 zlatih maraka za njegovo hvatanje.

Od početka 1943. britansko nestrpljenje zbog Mihailovića je raslo. Iz dešifrovanih nemačkih radio poruka, Čerčil i njegova vlada su zaključili da je četnička kolaboracija sa Italijanima bila iznad prihvatljivog nivoa i da partizani nanose najviše štete silama Osovine.[135]

Nakon kapitulacije Italije u septembru 1943. četnici u Crnoj Gori su se našli pod napadom i Nemaca i partizana, koji su preuzeli kontrolu nad velikim delom Crne Gore, uključujuči i bivšu četničku „prestonicu“ Kolašin. Pavle Đurišić, pošto je prethodno pobegao iz nemačkog logora u Galiciji, se probio do Jugoslavije i bio opet zarobljen. Predsednik kvinsliške vlade Milan Nedić je od njega zatražio da osnuje Crnogorski dobrovoljački korpus koji bi se borio protiv partizana. Đurišić se zakleo na vernost Nediću, ali je tajno priznavao Mihailovića za komandanta. I Mihailović i Đurišić su očekivali iskrcavanje zapadnih Saveznika. U Srbiji je Mihailović smatran prestavnikom pobedničkih Saveznika.[136] U haosu nakon italijanske kapitulacije, nekoliko četničkij komandantada je otovoreno sarađivalo sa Nemcima protiv sve jačih partizana. Dobroslav Jevđević je Nemcima ponudio usluge svojih 5.000 vojnika. Momčilo Đujić je takođe sklopi savez sa Nemcima kao zaklon protiv ustaša i partizana, ali mu Nemci nisu verovali.[137] U oktobru 1943. na zahtev Saveznika, Mihailović je prihvatio da preduzme dve sabotažem zbog čega su ga Nemci još više progonili i primorali ga, prema britanskim zizveštajima, da često premešta svoj štab.[138] Početkom novembra 1943. Vrhovna komanda na čelu sa Mihailovićem krenula je na marš preko planine Tare i Povlena i dolazi decembra 1943. u Azbukovicu, na planinu Bobiju.

Do novembma i decembra 1943. Nemci su shvatili da je Tito njihov najopasniji protivnik. 1. novembra nemački komandant jugoistoka feldmaršal Maksimilijan fon Vajhs ocenjuje da je "najopasniji neprijatelj Tito... Zbog toga Mihailović već traži vezu sa nemačkim komandama, da ne bi potpao pod komunističku vlast."[139] Nemački izaslanik Herman Nojbaher je uspeo da sklopi ugovore o primirju i zajedničkoj borbi sa Nemcima sa četiri Mihaolovićeva komandanta sa ciljem prekida neprijateljstava u periodu od pet do deset nedelja. Nemci su ovo shvatili kao znak slabosti Mihailovićevog pokreta. Primirje je sakrivano, alli su Britanci saznali za njega putem dekodiranja nemačkog radio-saobraćaja i te informacije su stigle do Čerčila[140]. Nemački komandant jugoistoka izdaje objašnjenje o sklapanju ugovora sa Mihailovićevim snagama[141]. U Ratnom dnevniku Vermahta je za datum 23. novembar 1943. zapisano da je Mihailović svojim komandantima naredio da sarađuju sa Nemcima, dok se on sam neće eksponirati na taj način, zbog reakcije naroda.[142] Nema čvrstih dokaza da je Mihailović umešan ili da je odobio sporazume, mada je britanska vojna obaveštajna služba zaključila da je moguće da je „prevrtljiv“.[143]

Britanci su sve više bili zabrinuti zbog činjenice da su četnici bili spreminiji da ratuju protiv partizana više nego protiv Nemaca. Na trećoj Moskovskoj konferenciji, Entoni Idn je izrazio nestrpljivost zbog nepostojanja Mihailovićeve akcije.[144] Izveštaj Ficroja Maklejna, oficira za vezu kod partizana, je ubedio Čerčila da su partizani najpouzdaniji pokret otpora. General Dvajt Ajzenhauer, glavnokomandujući savezničkih snaga, u novembru u Kairu ističe "da svu moguću opremu treba slati Titu, jer su Mihailovićeve snage od male vrednosti."[145] Izveštaj generala Čarlsa Armstroga, oficira za vezu u Mihailovićevom štabu, je stigao suviše kasno da bi ga Entoni Idn obznanio na Teheranskoj konferenciji krajem novembra 1943. mada Stevan K. Pavlović smatra da to verovatno ne bi bilo dovoljno da se promeni Čerčilov stav. U Teheranu, Čerčil je zastupao partizane, dok je Staljin pokazivao ograničeni interes, ali se složio da bi partizani trebalo da dobiju najveću moguću podršku.[146]

Čerčil je 10. decembra imao sastanak sa kraljem Petrom II i rekao mu je da ima nepobitne dokaze da o Mihailovićevom saradnji sa neprijateljem i da se Mihailović mora ukloniti iz jugoslovenske vlade. Početkom decembra, od Mihailovića je zatraženo da izvrši važne sabotaže na železničkim mostovima, što je kasnije tumačeno kao poslednja šansa da se iskupi. Međutim, verovatno ne shvatajući koliko se saveznička politika promenila, Mihailović nije uspeo da izvrši zadatak.[147] Ured za specijalneoperacije u Kairu je 12. januara 1944. poslao izveštaj Forin ofisu, u kom je stojalo da su Mihailovićevi komandanti sarađivali sa Nemcima i Italijanima, i da je sam Mihailović tolerisao i u nekim slučajevima odobravao njihove kacije. Ovo je ubrzalo britansku odluku da povuku 30 svojih oficira za vezu.[148] Britanske misije su se efektivno okončale u proleće 1944. U aprilu, mesec dana pre odlaska, Armstrong je primetio da je Mihailović uglavnom bio aktivan u propagandi protiv sila Osovine, da je propustio brojne prilike za sabotaže u poslednjih 6 do 8 meseci i da su npori mnogih četničkih vođa da prate Mihailovićevu strategiju iščekivaea prerasli u sporazume o nenapadanju sa osovinskim silama, iako ova misija nije imala dokaze o kolaboraciji sa neprijateljem.[149]

U međuvremenu Mihailović je pokušao da popravi organizaciju svog pokreta. U selo Ba, Draža dolazi 20. januara 1944. radi priprema Svetosavsog kongresa. Uz pomoć Živka Topalovića, Mihailović je u selu Ba organizovao Svetosavski kongres koji bi sa četničkog pokreta skinuo senku prethodnog kongresa iz Crne Gore. Višestranački Jugoslovenski nacionalni kongres je održan od, 25. do 29. januara 1944. u selu Ba. Kongresu su prisustvovali 272 delegata iz 11 različitih političkih partija, na kraju zasedanja usvojena je Baška rezolucija,[150] koja je predviđala obnovu i demokratsko uređenje Jugoslavije kao parlamentarne monarhije sa tri federalne jedinice, Srbijom, Hrvatskom i Slovenijom, u kojoj bi bila zagarantovana sva ljudska i građanska prava njenih državljana. Kongres je bio rekacija na proizvoljno ponašanje nekih komandanata, pomenuti je organizovanje nove, demokratske i moguće federalne Jugoslavije, mada je predlog ostao nejasan i čak je upućen apel KPJ da se pridruži. Četnička komanda je formalno reorganizovana. Pavle Đurišić je još uvek bio komandant Crne Gore, a Momčilo Đujić Dalmacije, dok je Dobroslav Jevđević isključen. Posle kongresa Draža odlazi u oblast Ovčara, gde se zadržava do početka marta 1944. Početkom aprila otpočela je partizanska ofanziva na Srbiju iz pravca Sandžaka. Nemci i Bugari su reagovali na kongres pokretanjem operacije protiv četnika u severnoj Srbiji, u kojoj je ubijeno 80 osoba i zarobljeno 913.[151]

General Draža Mihailović sa članovima američke vojne misije, jeseni 1944. Sleva na desno: Pukovnik Robert Mekdauel, kapetan Džordž Musulin, kapetan Nik Lalić, Draža i poručnik Majkl Rajačić

U julu i avgustu 1944. Mihailović je naredio uspešno spasavanje nekoliko stotina oborenih savezničkih pilota u operaciji Haljard;[152][153]. Za ovu kaciju američki predsednik Hari Truman ga je posthumno odlikovao Odrednom za zasluge. Prema Marko Hoareu: jednom prilikom Mihailović je spasio nemačke vaduhoplovce i bezbedno ih je predao nemački oružanim snagama... Amerikanci, sa slabijom obaveštajnom prisutnošću na Balkanu od Britanaca, su bili manje u toku sa realnošću jugoslovenskog građanskog rata. Zbog toga su bili manje entuzijasti oko britanskog napuštanja antikomunistikog Mihailovića i uzdržaniji prema partizanima." Nekoliko Jugoslovena je evakuisano u misiji Haljard, među njima i Topalović; oni su pokušali da pridobiju veću podršku za Mihailovićev pokret, ali je ovaj pokušaj došao prekasno da bi se preokrenula saveznička politika.[154] SAD su takođe poslale obaveštajne misije kod Mihailovića u martu, ali su ih povkle pošto je Čerčič savetovao Ruzvelta da bi sva pomoć trebala ići Titu i da bi nastao potpuni haos ako bi Amerikanci podržavali Mihailovića.[152]

U julu 1944. Ivan Šubašić je formirao novu jugoslovensku vladu, u kojoj Mihailović više nije bio ministar. On je međutim, ostao zvanično načelnik štaba Jugoslovenske vojske. Na preporuku svoje vlade, kralj Petar II je 29. avgusta kraljevskim dekretom raspustio vrhovnu komandu i tako ukinuo Mihailovićevo mesto. Kralj Petar II je 12. septembra preko radija preneo poruku iz Londona, objavivši suštinu dekreta od 29. avgusta i pozvao sve Srbe, Hrvate i Slovence da stupe u Narodnooslobodilačku vojsku pod vođstvom maršala Tita. Takođe je objavio da oštro osuđuje „zloupotrebu imena Kralja i autoriteta Krune, kojim se pokušalo opravdati saradnju sa neprijateljem“. Iako kralj Petar nije pomenuo Mihailovića, bilo je jasno na koga se odnosilo. Prema svojim memoarima, kralj Petar II je izdejstvovao od Britanaca da ne kaže nijednu reč protiv Mihailovića. Ova poruka je imala porazan efekat na moral čenika. Mnogi su napustili Mihailovića posle ove poruke; drugi su stali samo zbog lojalnosti prema njemu.[155]

Poraz[uredi]

Krajem avgusta 1944. sovjetska Crvena armija se približila istočnim granicama Jugoslavije. Početkom septebra ona je napala Bugarsku i prinudila je da se okrene protiv Nemaca. Mihailovićevi četnici su u međuvremenu bili preslabo naoružani da se odupru partizanskom prodoru u Srbiju tako da su neki njegovi oficiri, uključujući i Nikolu Kalabića, se sastajali sa nemačkim oficirima da bi ugovorili sastanak sa Nojbaherom i dobili njegovu podršku. Ipak, ideja je stigla do Milana Nedića koji je predložio osnivanje armije od ujedinjenih antikomunističkih snaga. On je ugovorio tajni sastanak sa Mihailović, koji se desio oko 20. avgusta.[156] Po dostupnim dokumenatima, njih dvojica su se sstali u zatamnjenoj sobi i Mihailović je ćutao većinu vremena, tako da Nedić posle nije bio siguran da je pričao sa pravim Mihailovićem.[156] Prema britanskom zvaničniku Stivenu Klisoldu, Mihailović u početku nije želeo da ide na sastanak, ali ga je na kraju ubedio Kalabić. Čini se da je Nedić ponudio da zatraži oružje od Nemaca i da stavi svoju Srpsku državnu stražu pod Mihailovićevu snagu, verovatno kao pokušaj da promeni stranu, pošto je Nemačka gubila rat.[157] Tokom avgusta nemački komandant jugoistoka fon Vajhs pokušavao je da od Hitlera dobije odobrenje da ujedini Mihailovićeve i Nedićeve snage u jedinstven srpski korpus koji bi Nemci opremili i koji bi se borio na njihovoj strani. Nojbaheru se svidela ideja, ali ju je Hitler odbacio, koji je smatrao da je ovo pokušaj da se napravi engleska peta kolona. Dozvolio je samo lokalnu saradnju sa četnicima[158]. Prema Stevanu K. Pavloviću, Mihailović, koji prema izveštaju nije bio pun entuzijama oko sastanka, i Nedić su pokušavali da iskoriste jedan drugog, a moguće je da je Nedić smatrao da pusti Mihailovića da preuzme komandu. Krajem avgusta, Mihailoviću je došla misija Rendžer Ureda za strateške usluge, na čelu sa pukovnimkom Robertom Makdauelom, koji je ostao sa njim sve do oktobra.[159]

Kako se Crvena armija probližavala, Mihailović je razmišljao da će na ishod rata uticati ulazak Turske u rat, posle čega bi konačno sledilo savezničko iskrcavanje na Balkan. Pozvao je sve Jugoslovene da ostanu verni kralju i tvrdio je da mu je kralj Petar II poslao poruku kojom mu je poručio da ne veruje onome što je čuo na radiju o njegovoj smeni. Četničke snage su počele da se probijaju iz Srbije polovinom avgusta, pošto je Mihailović pokušavao da dopre do hrvatskih i muslimanskih vođa i da ih pozove na opšti ustanak. Međutim, kakve god da su bile njegove namere, pokazalo da se u svoj pokret može privuče malo koga osim Srba. Đurišić, koji je na papiru bio lojalan Dimitriju Ljotiću, je još jedom prihvatio Mihailovićevu komandu.[160] Mihailović je naredio opštu mobilizaciju 1. septembra. Njegovi vojnici su se borili protiv Nemaca i Bugara, dok su ih istovremeno napadali partizani.[155] Partizani su se probili u četničku teritoriju, vodivši teške bitke, nanevši Mihailovićevim snagama težak poraz na Jelovoj gori i do oktobra porazili glavne Mihailovićeve snage. Ono što je preostalo od Nedićevih snaga je otvoreno stupilo u Mihailovićeve redove. Sa Vrhovnom komandom i američkom vojnom misijom Rendžer Draža polovinom septembra 1944. sa Ravne gore stiže u Mačvu. Dan uoči ulaska sovjetskih trupa u Srbiju, 27. septembra 1944. Draža prelazi preko reke Drine u Semberiju. Glavna četnička vojska se ipak povlači u Bosnu pred nastupom ideološkog neprijatelja. Draža iz Semberije prelazi u Bosansku Posavinu, a početkom oktobra 1944. boravi na planini Trebavi. Tokom novembra 1944. Draža se nalazi u okolini Sarajeva, a tokom decembra 1944. sa Vrhovnom komandom boravi u Kladnju, odakle se vraća na Trebavu, gde ostaje do sredine marta 1945. U međuvremenu, Crvena armija je pri ulasku u Srbiju iz Rumunije i Bugarske naišla i na partizane i četnike. Četnici nisu pružali otpor Crvenoj armiji. Crvenoarmejci su na kratko sarađivali sa četnicima u protiv Nemaca koji su se povlačili, pre nego što su Sovjeti razoružali četnike. Mihailović je poslao delegaciju u sovjetsku komandu, ali nju njegovi predstavnici bili ignorisani i na kraju uhapšeni. Mihailovićev pokret u Srbiji se raspao pod napadima Sovjeta, partizana i Bugara i borbama sa Nemcima koji su se povlačili. Još uvek očekujući iskrcavanje zapadnih saveznika, Mihailović je sa svojim štabom, Makdauelom i nekoliko stotina vojnika krenuo u Bosnu. Tu je osnovao muslimanske četničke odrede i imenovao hrvatskog majora Matiju Parca za komandanata nepostojeće hrvatske četničke vojske. Mihailović nije shvatao težinu svog poraza i verovao je da će zapadni saveznici doći u pomoć. Nedić je u međuvremenu pobegao u Austriju. On je 25. maja 1945. napisao pismo generalu Ajzenhaueru, naglasivši da je on uvek bio tajni saveznik Mihailovića.[161]

Nadajući se američkoj podršci, Mihailović je sreo malu britansku misiju između Neretve i Dubrovnika, ali je shvatio da to nije signal o željenom iskrcavanju. Makdauel je evakuisan 1. novembra i dobio je instrukcije da ponudi Mihailoviću da pođe sa njim. Mihailović je odbio, pošto je želoo da ostane sve do očekivane promene savezničke polititike.[162] Tokom sledećih nedelja, Britanci su takođe razmišljali o mogućnosti Mihailovića ugovaranjem spasavanja i časnog hapšenja i razgovarali o tome sa Amerikancima. Na kraju ništa od toga nije bilo preduzeto.[163] U januru 1945. Mihailović je pokušao da pregrupiše svoje snage na Ozrenu, planirajući osnivanje muslimanskih, hrvatskih i slovenačkih jedinica. Međutim, njegove trupe su bile desetkovane i istrošene, neke su prodavale oružje i municiju ili pljačkale lokalno stanovništvo. Đurišić se sa svojim istrošenim trupama pridružio Mihailoviću i otkrio je da Mihailović nema nikakav plan.[164] Đurišić je otišao svojim putem i polovinom aprila je ubijen posle bitke sa ustašama na Lijevče polju.[165] Sredinom marta 1945. sve četničke jedinice prelaze reku Bosnu i smeštaju se na planinu Vučijak.

Povlačenje Mihailovićevih četnika

Ozna je početkom januara 1945., predstavljajući se kao četnički major Ćosić u Srbiji koji je izbegao zarobljavanje, počela Mihailoviću da radiom šalje lažne informacije kako je situacija u Srbiji povoljna za ustanak protiv partizana i da se čeka proleće i Mihailovićev povratak. Cilj Ozne je bio sprečavanje Mihailovićevog bekstva iz Jugoslavije.[166]

Mihailovića je 17. marta u Bosni posetio nemački izaslanik Štarker, koji je zatražio da Mihailović prenese savezničkom štabu u Italiji tajnu nemačku ponudu o kapitulaciji. Mihailović je preneo poruku, koja će biti njegova poslednja.[167] Dimitrije Ljotić i nekoliko nezavisnih četničkih vođa koji su se nalazili u Istri (Momčilo Đujić i Dobroslav Jevđević) su predložili formiranje zajedničkog antikomunističkog fronta na severozapadnoj obali Jadranskog mora, koji bi bio prihvatljiv Saveznicima. Zbog toga su u Bosnu dolazili Ljotićevi i Nedićevi emisari Boško Kostić i Milan Aćimović da pregovaraju o objedinjavanju snaga za borbu protiv partizana. Mihailoviću se nije dopadao takav heterogen skup, ali nije u potpunosti odbacio Ljotićev predlog, pošto je primorje bilo zgodno mesto da se sretne sa zapadnim saveznicima i pridruži slovenačkim antikomunistima, dok bio kolaps Nemačke mogao antikomunistički savez učiniti mogućim. Mihailović je u Sloveniju poslao generala Miroslava Damjanovića. Takođe je dozvolio odlazak svih onih koji su želeli poći (kao što su Miroslav Damjanović, ali je samo mali broj stigao do obale pošto su ih na putu desetkovale ustaše, novosonovana Jugoslovenska armija, bolesti i glad.[168] Na Vučijaku Mihailović je doneo odluku da se preko centralne Bosne izvrši proboj za Srbiju. Sredinom aprila Mihailović je poslao u Zagreb generala Svetomira Đukića, navodno u misiju da uspostavi kontakt sa savezničkim armijama koje su napredovale u severnoj Italiji, ali da istovremeno na prolazu kroz Zagreb vidi Vlatka Mačeka i Antu Pavelića i raspravi s njim mogućnost saradnje između četničkih i hrvatskih kvislinških trupa i da od njega dobije niz ustupaka. Sa Đukićem je poslao i Vladimira Predavca. Đukić i Predavec su imali dva sastanka sa Pavelićem 17. i 22. aprila, na kojima su od Pavelića tražili: oslobađanje četničke bolnice zarobljene na Vučjaku, puštanje 1200 srpskih civila koje su ustaše zarobili i držali u Šamcu, lekove, municiju i hranu za četnike i slobodan prolaz četnika kroz NDH na putu u Sloveniju. Ovaj poslednji zahtev je trebalo da prevari ustaške vlasti, kao i Jugoslovensku armiju, da poveruju kako Mihailović želi da pošalje svoju vojsku u Sloveniju, a ne u Srbiju.[169]

Mihailović je 13. aprila krenuo kroz severnu Bosnu na 280 km dug put nazad u Srbiju, nadajući se da će tamo osnovati pokret otpora, ovaj put protiv komunista. Dražina vojska se kretala u tri velike kolone. Mihailović je želeo da stigne u Srbiju pre nemačke kapitulacije. Od planine Motajice skrenuli su na jug, pa brzim pokretima opštim pravcem: otajica - istočno od Kotor Varoši - između Travnika i Zenice, izbili su u oblast Fojnice. Ovim pravcem kolone su bile stalno napadana od ustaša. Četnici su prešli preko Ivan planine i zapadnih padina Bjelašnice, obišli su Kalinovik sa zapada, skrenuli su na istok gde su pokušali da pređu reku Drinu, na mestu ušća Sutjeske. Na Zelengori, četnici su se od 10. do 13. maja 1945. sukobili sa Jugoslovenskom armijom. Glavnina vojske je izginula ili zarobljena i potom većinom streljana. Njegove trupe su desetkovane u sukobima sa ustašama, partizanima, kao i razdorima i tifusom. Mihailović je uspeo da pobegne sa oko 1000—2000 četnika, koji su se postepeno razilazili. Sa šačicom ljudi sakrio se u planinama.[170]

Nastavak borbe i zarobljavanje[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Operacija hapšenja Draže Mihailovića
Zarobljen general Mihailović, 13. marta 1946.

Draža je krenuo na sever sa grupom od nekoliko desetina četnika. U selu Bulozi kod Goražda, u noći između 23. i 24. maja 1945. gine Dražin sin Vojislav. Draža se narednih dana kretao prema Drini sa grupom od 22 četnika, koju je radi lakšeg proboja podelio na više delova. Ubrzo je stupio u vezu sa majorom Dragišom Vasiljevićem, komandantom Višegradske brigade. Draža prelazi reku Drinu i neko vreme ostaje u oblasti Krupnja i Bajine Bašte, ali se potom vraća u okolinu Višegrada. Razboleo se od pegavog tifusa tokom februara 1946.[traži se izvor od 07. 2014.]

Iako je JVUO prestala da postoji, Mihailović se, poput mnogih drugih pripadnika poraženih paravojnih formacija u tadašnjoj Jugoslaviji, nadao skorom početku Trećeg svetskog rata, odnosno podršci zapadnih saveznika novom gerilskom, ovaj put antikomunističkom pokretu pod njegovim vođstvom. Upravo zbog toga je njegovo hvatanje postalo jedan od prioritetnih zadataka nove jugoslovenske službe bezbednosti OZNA-e, odnosno predmet jedne od najopsežnijih i najbolje organizovanih obaveštajnih operacija u istoriji bivše Jugoslavije. Operaciji, koju je vodio Slobodan Penezić Krcun, je bitno pridonijelo zarobljavanje Nikole Kalabića, bivšeg komandanta Gorske garde i bliskog Mihailovićevog prijatelja. Kalabić je pristao sarađivati s OZNA-om tako što će stupiti u kontakt s Mihailovićem i pod izgovorom navodnog susreta s predstavnicima angloameričkih obaveštajnih službi ga predati OZNA-inim agentima. Mihailović je uhvaćen u selu Repuševići u okolini Višegrada 13. marta 1946.[171] Ministar unutrašnjih poslova FNR Jugoslavije, Aleksandar Ranković, je 24. marta 1946. u svom ekspozeu u Narodnoj skupštine obznanio da je Dragoljub Mihailović od 13. marta nalazi u rukama vlasti.[172] Prethodno, Ranković je iz Beograda javio J. B. Titu, koji se nalazio u Varšavi, da je Draža uhvaćen, a ovaj specijalnim telefonom pozvao Staljina da mu vest lično saopšti.[172] Vest o hapšenju generala Mihailovića, obišla je svet munjevito i različito je primljena. Od komunističkog Istoka sa velikim oduševljenjem; u javnosti Zapada, sa izvesnom skepsom i ogorčenjem.[172] Već 21. aprila 1946., list „Borba“ je obeledanio vest da je ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ grupa boraca Jugoslovenske armije i odlikovana, iznoseći i pojedinačno njihova imena.[173] Način na koji general Mihailović uhvaćen bio je obavijen velom tajne punih 16 godina. Od 5. avgusta do 17. septembra 1962. beogradska „Politika“ objavila je feljton pod naslovom „Kako je uhvaćen Draža Mihailović“. O okolnostima hvatanja Mihailovića Nikola Milovanović objavio je detaljan opis u svojoj knjizi „Draža Mihailović“.[174]

Sudski proces[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Beogradski proces
Dragoljub Mihailović pred sudom

Suđenje generalu Mihailoviću održano je od 10. juna do 15. jula 1946. godine.[175] Uz glavno-optuženog Mihailovića suđeno je većoj grupi ljudi: Prof. Slobodanu Jovanoviću, dr Božidaru Puriću, dr Stevanu Moljeviću, dr Mladenu Žujoviću, dr Živku Topaloviću, dr Milanu Gavriloviću, dr Momčilu Ninčiću, Živanu Kneževiću, Radoju Kneževiću, Konstantinu Fotiću, Đuri Viloviću, Radoslavu Radiću, Slavoljubu Vranješeviću, Milošu Glišiću, Petru Živkoviću, Dragomiru Jovanoviću, Tanasiju Diniću, Veliboru Joniću, Đuri Đokiću, Kosti Mušickom, Bošku Pavloviću, dr Lazaru Markoviću i dr Kosti Kumanudiju. Mihailovićeve sudije su bili Mihailo Đorđević (Predsednik vojnog veća), Milija Laković, Mihailo Janković, Nikola Stanković i Radomir Ilić (sudije) i Todor Popadić (sekretar). Tužilac je bio pukovnik Miloš Minić, kome je pomagao Miloš Jovanović.[176] Od 47 tačaka optužnice koju je Miloš Minić pročitao 10. juna 1946. u Beogradu, Draža je osuđen po osam tačaka. Prva je glasila:

Vikicitati „Kriv je što je od početka druge polovine 1941, pa za sve vreme rata i neprijateljske okupacije organizovao i rukovodio oružane četničke formacije poznate pod imenom „četnici Draže Mihailovića“ i takozvana Jugoslovenska vojska u otadžbini, koje su imale za cilj da oružanom akcijom i terorom u saradnji s okupatorom podrže okupaciju i uguše oružani ustanak i oslobodilačku borbu srpskog i ostalih naroda Jugoslavije.“
({{{2}}})

Draža Mihailović osuđen je za veleizdaju i kao ratni zločinac,[177] mada postoje autori koji to osporavaju.[176]

General Mihailović je 15. jula 1946. godine osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i građanskih prava kao i oduzimanje celokupne imovine. Streljan je na nepoznatom mestu 17. jula 1946. godine. Ni danas se ne zna gde je tačno grob generala Mihailovića.

Unapređenje u činove[uredi]

Kaplar Podnarednik Narednik Narednik-vodnik Treće klase[b] Narednik-vodnik Druge klase[c] Narednik-vodnik Prve klase[d] Potporučnik Poručnik Kapetan Druge klase
1. mart 1911. 1. septembar 1912. 3. februar 1913. Nije
unapređen
Nije
unapređen
Nije
unapređen
18. jul 1913. 1. septembar 1918. 14. oktobar 1920.
Kapetan Prve klase Major Potpukovnik Pukovnik General[e] Brigadni
general
[f]
Divizijski
general
[g]
Armijski
general
[h]
Vojvoda[i]
24. oktobar 1922. 17. decembar 1925. 11. april 1930. 6. septembar 1935. Nije
unapređen
7. decembar 1941. 19. januar 1942. 17. jun 1942. Nije
unapređen

Odlikovanja[uredi]

Spomenik generalu Mihailoviću na Ravnoj gori, u Srbiji.
Poljski orden Virtuti Militari.

Draža je uoči Drugog svetskog rata poslao paket sa svim ordenima dobijenim do 1938. poštom iz Mostara, gde je bio sa vojnom službom 1940., porodici u Beograd.[traži se izvor od 06. 2013.] Ali, porodica nije nikad primila paket. Svi Dražini ordeni su bespovratno izgubljeni u poštanskom saobraćaju.[traži se izvor od 06. 2013.] Poslednja dva odlikovanja koja su dodeljena Draži, francuski Ratni krst i američka Legija zasluga prvog stepena, dodeljen posthumno, danas se nalaze u Muzeju na Ravnoj gori.

Francuski Ratni krst 1939-1945.

Francuski Ratni krst[uredi]

Komandant francuskog pokreta otpora, general Šarl de Gol, odlikovao je generala Dražu Mihailovića Ratnim krstom. Uz ovaj orden on je izdao i pohvalnu naredbu, koja je 2. februara 1943. godine pročitana svim francuskim jedinicama:

Vikicitati „Armijski general Dragoljub D. Mihailović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao voditi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz pomoć rodoljuba, on bez sustajanja ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da se jedna velika zemlja može da pokori surovom zavojevaču. [180]
({{{2}}})

Američka Legije zasluga[uredi]

Orden Legije za zasluge prvog stepena za Vrhovne komandante.

Pored odlikovanja koje je Draža Mihajlović dobio tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, 1948. godine američki predsednih Hari Truman posthumno ga je odlikovao ordenom Legije zasluga zbog učestvovanja u operaciji spasavanja američkih pilota oborenih iznad Jugoslavije.

Komisija za odlikovanja Pentagona odlučila je da generala Dragoljuba Mihailovića uvrsti u “Legiju zaslužnih”, nakon izveštaja istražne komisije Komiteta za pravedan sud Draži Mihailoviću.

Ova komisija, koja je okupljala najuglednije ljude SAD (šest senatora, osam kongresmena, pet guvernera...) otvorila je javna saslušanja u Advokatskoj komori njujorške opštine 13. maja. Saslušanja su trajala pet dana, paralelno s procesom koji su komunističke vlasti u Beogradu vodile protiv Draže Mihailovića.

Najveću pažnju Komisija je posvetila saradnji Mihailovića sa silama Osovine, jednoj od najtežih tačaka optužnice koji je Vojni sud u Beogradu prihvatio.

Orden je, u maju 2005. godine uručen njegovoj ćerki Gordani na skromnoj ceremoniji održanoj u ambasadi SAD u Beogradu. Odlikovanje nije uručeno sve do tada zato što je američki interes na Balkanu bila neutralna Jugoslavija pod Titovom upravom. Pretpostavljalo se da bi jedan ovakav čin gurnuo Jugoslaviju u naručje Sovjetskom Savezu i da bi ona postala članica Vašravskog pakta. Vest o dodeli odlikovanja generalu Draži Mihajloviću, tačnije o njegovom uručenju Dražinoj ćerki Gordani izazvala je burne reakcije u Bosni i Hrvatskoj među onim snagama koje nastoje da Jugoslovensku vojsku u otadžbini izjednače sa Ustašama i drugim vojnim formacijama sastavljenim od pripadnika nekadašnjih jugoslovenskih naroda koje su operisale na Balkanu.[182]

Tokom Drugog svetskog rata, 1944. godine američka obaveštajna služba je, u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i njenim komandantom generalom Dražom Mihailovićem sprovela operaciju „Holjard“ (Halyard). Glavni cilj operacije bila je evakuacija američkih pilota, pripadnika američke 15. vazduhoplovne armije koji su oboreni iznad teritorije Jugoslavije. Oboreni američki piloti su uz pomoć pripadnika JVuO prebacivani na teritoriju pod njihovom kontrolom odakle su američkim avionima evakuisani u Italiju sa improvizovanih poljskih aerodroma Boljanići, Kociljevo i Pranjani. Operacija Holjard bila je najveća operacija organizovanog spasavanja oborenih američkih avijatičara u Drugom svetskom ratu.[183]

Zanimljivosti[uredi]

  • U uglednom časopisu Tajm maja 1942. izašao je članak o generalu Dragoljubu Mihailoviću, sa njegovom slikom na naslovnoj strani.[184]
  • U vreme dok je Drugi svjetski rat uveliko besnio, u Holivudu su se snimali filmovi. Tako je Holivud postao jedan od centara antinacističke propagande i deo američke ratne mašinerije. U moru ovakvih filmova snimljena je i filmska epopeja o herojskom otporu četnika nacističkim okupatorima Kraljevine Jugoslavije. Film je snimljen 1943. godine u režiji Luisa Kinga pod nazivom "Četnici - borbena gerila [185] ". Uloga četničkog komandanta i vođe pokreta otpora pripala je Filipu Dornu. Britanci su sa promenom svoje zvanične politike ovaj film prikazivali bez uvodne špice pod imenom Partizani.
  • U poslednjoj fazi rata američki predsednik Frenklin Delano Ruzvelt poklanjao je zaslužnim pojedincima luksuzno opremljenu knjigu „Četiri slobode“, koja se sastojala od po četiri fotografije i četiri teksta. Istaknuti američki umetnici izražavali su, perom i kičicom, svoje viđenje slobode govora i izražavanja misli, slobode veroispovesti, slobode od siromaštva i slobode od straha. Jedan primerak knjige predsednik Ruzvelt poklonio je generalu Draži Mihailoviću. Danas se knjiga „Četiri slobode“ namenjenu generalu Mihailoviću čuva u Arhivu SANU u Beogradu.
  • Gradonačelnik Los Anđelesa Tom Bredli je doneo Ukaz kojim se 17. jul 1986. proglašava za „Dan sećanja na generala Dražu Mihailovića.“ [186]
  • Tokom boravka u zatvoru i iščekivanju presude 1946. godine generalu Draži Mihailovići je bilo dozvoljeno da čita knjige. Poslednji roman koji je Draža pročitao i od koga se u ćeliji nije odvajao sve do svoje smrti bio je Sten­da­lov Parm­ski kar­tu­zi­jan­ski ma­na­stir.[187]

Napomene[uredi]

  1. ^ Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini se raspala posle bitke na Zelengori, da bih i posle ove bitke preostali delovi JVuO su nastavili borbu sve do 12. marta 1946. kad je uhapšen Draža Mihailović i tad je prestala da postoji Jugoslovenska vojska u otadžbini.
  2. ^ Uveden 1923. godine.
  3. ^ Uveden 1923. godine.
  4. ^ Uveden 1923. godine.
  5. ^ 1923. Čin razdvojen na tri nova a već unapređeni pomereni u rang divizijskog ili armijskog.
  6. ^ Uveden 1923. godine.
  7. ^ Uveden 1923. godine.
  8. ^ Uveden 1923. godine.
  9. ^ 1923. Čin ostao najviši i posle promene u strukturi unapređenja.

Reference[uredi]

  1. ^ a b Knjiga o Draži, uredio Radoje Knežević, Avala, Vindzor, Kanada, 1956.
  2. ^ a b Radivoj Bojović, Mala spomenica poručnika Dragoljuba Mihailovića, Grafika Jureš, Čačak, 2003.
  3. ^ Tomasevich (1975), str. 364.
  4. ^ [1] Republička asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta
  5. ^ a b v Opet RP
  6. ^ Vid. popis stanovništva Srbije 1866, gde se navodi Milosav Mihailović, sa članovima domaćinstva i popisanom imovinom, Arhiv Srbije
  7. ^ Bojan B. Dimitrijević, Đeneral Mihailović, ALX, Beograd, 1996.
  8. ^ a b v g d đ e ž z i Миловановић, Никола (1991). Дража Михаиловић. Београд: Пегаз. (COBISS). 
  9. ^ Spomenica četrdesetogodišnjice ustanka na Ravnoj gori 1941 - 1945, Organizacija srpskih četnika „Ravna gora“, Čikago, SAD, 1985.
  10. ^ Istorija srpskog naroda VI - 1, 192 - 193
  11. ^ Opet SPM
  12. ^ a b v g Opet BD
  13. ^ a b v Opet RD
  14. ^ Milorad Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije: 1790-1918, knj. 2, Beograd, 1989.
  15. ^ Andrej Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, Beograd, 1984.
  16. ^ „Osnivanje porodice i nastavak studija“, Biografija generala Dragoljuba Mihailovića na sajtu Pogleda
  17. ^ Gordana se nikad nije odrekla Draže („Večernje novosti“, 25. februar 2014)
  18. ^ OZNA lagala da su se deca odrekla Draže Mihailovića („Večernje novosti“, 26. februar 2014)
  19. ^ Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt, Otokar Keršovani, Rijeka,1970.
  20. ^ a b Tomasevich (1975), str. 131.
  21. ^ Knjiga o Draži, Radoje Knežević, Avala, Vindzor, Kanada, 1956.
  22. ^ a b Pavlowitch (2007), str. 54.
  23. ^ Milan B. Matić, Ravnogorska ideja u štampi i propagandi, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1995.
  24. ^ Freeman (2007), str. 123.
  25. ^ a b Roberts (1973), str. 21.
  26. ^ a b Roberts (1973), str. 21–22.
  27. ^ Roberts (1973), str. 26.
  28. ^ a b Roberts (1973), str. 22.
  29. ^ Pavlowitch (2007), str. 79.
  30. ^ Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, Naše delo, London, 1956
  31. ^ Pavlowitch (2007), str. 56.
  32. ^ Pavlowitch (2007), str. 60.
  33. ^ a b v g Pavlowitch (2007), str. 63.
  34. ^ a b Tomasevich (1975), str. 148.
  35. ^ Milazzo (1975), str. 15–16.
  36. ^ Freeman (2007), str. 124–126.
  37. ^ Roberts (1973), str. 26–27.
  38. ^ Milazzo (1975), str. 21.
  39. ^ a b Tomasevich (1975), str. 140.
  40. ^ Ramet (2006), str. 133.
  41. ^ a b Milazzo (1975), str. 26.
  42. ^ Tomasevich (1975), str. 178.
  43. ^ Tomasevich (1975), str. 143.
  44. ^ a b Milazzo (1975), str. 34.
  45. ^ a b Roberts (1973), str. 34.
  46. ^ Tomasevich (1975), str. 152.
  47. ^ Pavlowitch (2007), str. 62–64.
  48. ^ a b v Milazzo (1975), str. 35.
  49. ^ Roberts (1973), str. 34–35.
  50. ^ a b v Tomasevich (1975), str. 149.
  51. ^ Milazzo (1975), str. 36–37.
  52. ^ Hoare (2006), str. 156.
  53. ^ a b Milazzo (1975), str. 38.
  54. ^ a b v Tomasevich (1975), str. 150.
  55. ^ Miljuš (1982), str. 119.
  56. ^ a b Tomasevich (1975), str. 155.
  57. ^ a b Pavlowitch (2007), str. 65–66.
  58. ^ a b v Tomasevich (1975), str. 151.
  59. ^ Pavlowitch (2007), str. 65.
  60. ^ a b Milazzo (1975), str. 37.
  61. ^ Tomasevich (1975), str. 196.
  62. ^ Karchmar (1987), str. 256.
  63. ^ a b Milazzo (1975), str. 39.
  64. ^ a b v g Karchmar (1987), str. 272.
  65. ^ Trew (1998), str. 86–88.
  66. ^ Milazzo (1975), str. 40.
  67. ^ Tomasevich (1975), str. 200.
  68. ^ Pavlowitch (2007), str. 66–67, 96.
  69. ^ Pavlowitch (2007), str. 66–67.
  70. ^ a b Opet IA
  71. ^ Tomasevich (1975), str. 214–216.
  72. ^ Roberts (1973), str. 38.
  73. ^ a b Tomasevich (1975), str. 199.
  74. ^ Pavlowitch (2007), str. 66.
  75. ^ Roberts (1973), str. 53.
  76. ^ Tomasevich (1975), str. 269–271.
  77. ^ Roberts (1973), str. 53–54.
  78. ^ Tomasevich (1975), str. 184.
  79. ^ Roberts (1973), str. 56.
  80. ^ Zbornik dokumenata, tom XIV, knjiga 1 (četnička dokumenta), Vojnoistorijski institut, Beograd.
  81. ^ Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 2 (nemačka dokumenta), Vojnoistorijski institut, Beograd.
  82. ^ Opet ZD
  83. ^ a b v Roberts (1973), str. 67.
  84. ^ Tomasevich (1975), str. 271.
  85. ^ Neđeljko B. Plećaš, Ratne godine 1941 - 1945, Darfild bič, Florida, SAD, 1983.
  86. ^ Roberts (1973), str. 58–62.
  87. ^ Roberts (1973), str. 40–41.
  88. ^ Tomasevich (1975), str. 210.
  89. ^ Tomasevich (1975), str. 219.
  90. ^ a b v Pavlowitch (2007), str. 110.
  91. ^ Pavlowitch (2007), str. 110–112.
  92. ^ Pavlowitch (2007), str. 122–126.
  93. ^ Pavlowitch (2007), str. 98.
  94. ^ Pavlowitch (2007), str. 98–100.
  95. ^ Pavlowitch (2007), str. 100.
  96. ^ Pavlowitch (2007), str. 127–128.
  97. ^ Tomasevich (1975), str. 256.
  98. ^ Tomasevich (1975), str. 169.
  99. ^ Tomasevich (1975), str. 259.
  100. ^ Lerner (1994), str. 105.
  101. ^ Mulaj (2008), str. 42.
  102. ^ Milazzo (1975), str. 64.
  103. ^ Tomasevich (1975), str. 256–261.
  104. ^ Karchmar (1987), str. 397.
  105. ^ Pavlowitch (2007), str. 79–80.
  106. ^ Tomasevich (1975), str. 179.
  107. ^ Pavlowitch (2007), str. 112.
  108. ^ Pavlowitch (2007), str. 158.
  109. ^ Petranović (1992), str. 403-404.
  110. ^ a b Roberts (1973), str. 70–71.
  111. ^ Tomasevich (1975), str. 290.
  112. ^ Roberts (1973), str. 72.
  113. ^ Tomasevich (1975), str. 231.
  114. ^ Roberts (1973), str. 90–91.
  115. ^ Roberts (1973), str. 91–92.
  116. ^ Pavlowitch (2007), str. 167.
  117. ^ Buisson (1999), str. 164.
  118. ^ Roberts (1973), str. 92–93.
  119. ^ Pavlowitch (2007), str. 166–167.
  120. ^ Buisson (1999), str. 162–163.
  121. ^ Roberts (1973), str. 93–96.
  122. ^ Tomasevich (1975), str. 361.
  123. ^ Roberts (1973), str. 86.
  124. ^ Roberts (1973), str. 103–106.
  125. ^ Pavlowitch (2007), str. 159–160.
  126. ^ a b Pavlowitch (2007), str. 161–165.
  127. ^ Roberts (1973), str. 123–124.
  128. ^ Zbornik dokumenata, tom XII, knjiga 3 (nemačka dokumenta), Vojnoistorijski institut, Beograd.
  129. ^ Roberts (1973), str. 106–112.
  130. ^ Pavlowitch (2007), str. 171.
  131. ^ Roberts (1973), str. 117–120.
  132. ^ Pavlowitch (2007), str. 182–186.
  133. ^ Roberts (1973), str. 138–144.
  134. ^ Roberts (1973), str. 156–157.
  135. ^ Pavlowitch (2007), str. 189–190.
  136. ^ Pavlowitch (2007), str. 192–195.
  137. ^ Pavlowitch (2007), str. 204–205.
  138. ^ Roberts (1973), str. 153–154.
  139. ^ Procena stanja komandanta Jugoistoka feldmaršala fon Vajhsa od 1. novembra 1943, Nacionalna arhiva Vašington, mikrofilm T313, rolna 189, frejmovi 7449011—24 Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda-a, tom XII, knjiga 3, dokument 156, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  140. ^ Cripps, John (2001). „Mihailovic or Tito? How the Codebreakers Helped Churchill Choose“. In Smith, Michael; Erskine, Ralph. Action This Day. London: Bantam. стр. 227-263. ISBN 0-593-04910-1. 
  141. ^ Objašnjenje komandanta Jugoistoka od 21. novembra 1943. o cilju i načinu sklapanja sporazuma sa četničkim komandantima, Nacionalna arhiva Vašington, T77, rolna 833, prevod u: Zbornik NOR-a, tom XIV, knjiga 3, dokument 261, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  142. ^
    Vikicitati „Mihailović je, prema sigurnom izvoru (tj. prisluškivanju radio-saobraćaja) svojim komandantima naredio da sarađuju sa Nemcima; on sam međutim ne može da istupi na ovaj način zbog raspoloženja naroda. (nem. Mihailovic hat nach sicherer Quelle seinen Unterführern den Befehl gegeben, mit den Deutschen zusammenzuarbeiten; er selbst können mit Rücksicht auf die Stimmung der Bevölkerung nicht in diesem Sinne hervortreten.)“
    ({{{2}}})
    Ratni dnevnik Vrhovne komande oružanih snaga (Kriegstagebuch des Oberkommando der Wehrmacht), knjiga 6, strana 1304, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  143. ^ Pavlowitch (2007), str. 197–199.
  144. ^ Roberts (1973), str. 157–160.
  145. ^ GENERAL EISENHOWER stressed the vital importance of continuing the maximum possible operations in an established theater... He believed that all possible equipment should be sent to Tito since Mikhailovitch’s forces were of relatively little value. SEXTANT/EUREKA CONFERENCES (Cairo and Tehran. 22 November-7 December 1943), pp. 445
  146. ^ Pavlowitch (2007), str. 191–192.
  147. ^ Roberts (1973), str. 178–180.
  148. ^ Roberts (1973), str. 197.
  149. ^ Roberts (1973), str. 225.
  150. ^ Živko Topalović, Na Ravnoj gori, Pogledi, Kragujevac, 2000.
  151. ^ Pavlowitch (2007), str. 223–226.
  152. ^ a b Roberts (1973), str. 245–257.
  153. ^ Tomasevich (1975), str. 378.
  154. ^ Roberts (1973), str. 253–254.
  155. ^ a b Roberts (1973), str. 258–260.
  156. ^ a b Neubacher (2004), str. 159.
  157. ^ Roberts (1973), str. 257–258.
  158. ^ Službena beleška sa referisanja Hitleru o planu saradnje sa četnicima od 22.8.1944, Nacionalna arhiva Vašington, mikrofilm T311, rolna 192, frejmovi 802-812, prevod u: Zbornik NOR-a, tom XII, knjiga 4, dokument 112, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  159. ^ Pavlowitch (2007), str. 228–230.
  160. ^ Pavlowitch (2007), str. 230–235.
  161. ^ Pavlowitch (2007), str. 231–238.
  162. ^ Pavlowitch (2007), str. 254.
  163. ^ Roberts (1973), str. 280–282.
  164. ^ Tomasevich (1975), str. 440.
  165. ^ Pavlowitch (2007), str. 254–256.
  166. ^ Tomasevich (1975), str. 441.
  167. ^ Roberts (1973), str. 306–307.
  168. ^ Pavlowitch (2007), str. 256–258.
  169. ^ Tomasevich (1975), str. 453.
  170. ^ Pavlowitch (2007), str. 266–267.
  171. ^ Tomasevich (1975), str. 459.
  172. ^ a b v Kako je uhvaćen general Draža, Borivoje Marjanović, Beoknjiga, Beograd, 2006.
  173. ^ S. Vojinović - S. Marjanović, Pres magazin, 17. oktobar 2009.
  174. ^ Nikola Milovanović: Draža Mihailović
  175. ^ „Ironija nove vlasti“, Veljko Lalić, Večernje novosti, 5 nastavak feljtona Draža u Legiji zaslužnih, 4. april 2005.
  176. ^ a b Opet EE
  177. ^ Prof. dr. Miodrag Zečević: Dokumenta sa suđenja Draži Mihailoviću - TREĆI DEO - IZRICANjE SUDSKIH IRESUDA, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  178. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Samardžić (2008), str. 29.
  179. ^ Ukaz V. K. Br. 331, Službene novine (ratno izdanje), Broj 6, 30. april 1942.
  180. ^ a b „Priznanja Draži Mihailoviću“. Službene novine (ratno izdanje) broj 11 Приступљено 25. 1. 2014. 
  181. ^ [2]
  182. ^ Dnevni list „Kurir“ od 11. maja 2005., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  183. ^ Prilog američke televizije WTOL 11 o operaciji Holjard., Pristupljeno 9. 4. 2013.
  184. ^ „The Eagle of Yugoslavia“, Time magazine, Monday, May 25, 1942
  185. ^  IMDb  „Четници - борбена герила“ na IMDb-ju ((en))
  186. ^ Ukaz gradonačelnika Los Anđelesa na sajtu Pogleda
  187. ^ Poslednja knjiga poslednjeg generala, Miodrag Janković, Nacija, mart 2006.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :

prethodnik
armijski general
Bogoljub Ilić
Ministar vojske
Kraljevine Jugoslavije u egzilu

1942.
naslednik
ministarstvo spojeno sa ministarstvom vazduhoplovstva i mornarice
prethodnik
armijski general
Dušan Simović
Ministar vazduhoplovstva i mornarice
Kraljevine Jugoslavije u egzilu

1942.
naslednik
ministarstvo spojeno sa ministarstvom vojske
prethodnik
objedinjeo ministarstvo vojske i ministarstvo vazduhoplovstva i mornarice
Ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva
Kraljevine Jugoslavije u egzilu

19421944.
naslednik
divizijski general
Borisav Ristić