Dositej Obradović

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Dositej Obradović
Dositej Obradovic.jpg
Dositej Obradović
Puno ime Dimitrije Obradović
Datum rođenja 1739/1742.
Mesto rođenja Čakovo
Austrijsko carstvo
Datum smrti 28. mart 1811.(1811-03-28) (68/69 god.)
Mesto smrti Beograd
Karađorđeva Srbija
Uticaji od Platon
Aristotel
Labrijer
Molijer
Lesing
Volter
Uticao na Razvoj prosvete i nauke u Srbiji
Najvažnija dela
Život i priključenija
Sovjeti zdravoga razuma
Sobranije

Potpis

Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811[2]) bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i tvorac svečane pesme „Vostani Serbije“.

Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[3]

Biografija[uredi]

Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739[4]-1740. godine, a po drugom - 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona.[5] Umro je oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Dete je učilo osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovalo ljubavlju prema knjizi, tetak naumi da ga spremi za popa. Čitanje žitija svetaca zavrte mozak dvanaestogodišnjem dečku, po prirodi sklonom sanjarenju i maštanju, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Tursku, u pustinju da se posveti. Trezveni tetak, videći bolesno stanje detinje mašte, da bi ga zadržao od tih verskih fantaziranja, odvede ga nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije.

Kaluđer Dositej[uredi]

Dositej Obradović na novčanici od 500.000 jugoslovenskih dinara iz 1993. godine

Otrgnut od knjiga i u stvarnom životu, Dimitrije se počeo trezniti. Ali kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponova razbuktao i on je opet zaželeo da ode u pustinjake i svetitelje. Ostavio je zanat, rodbinu i zavičaj, i 31. jula 1757. godine zakucao na vrata fruškogorskog manastira Hopova.[6] Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću dopao se bistar dečko koji je već lepo znao da čita, i uzeo ga za svoga đaka. Dimitrije se posvetio izučavanju života svetaca i po uzoru na njih živi isposnički život. 17. februara 1758. godine je zakaluđeren, i dobio je ime Dositej, jednog od svojih svetih uzora, starog hrišćanskog sveca koji je, kao mladić iz bogate kuće, ostavio svet i pobegao u samoću i mučio svoje telo, gladujući, u silnim molitvama i metanisanjima. 16. aprila 1758. godine, u Karlovcima, je rukopoložen za đakona. Velika i iskrena pobožnost, dugi postovi i česte molitve maloga dijakona razglasili su ga po celom Sremu, i bolesnici počinju dolaziti da im on čita molitve. Ali trezveni iguman predskazivao je blizak kraj svem tom svetinjičenju.

Stalni podsmesi sa svih strana, nizak život manastirske bratije, prozaična stvarnost, razbijaju mladom isposniku iluzije o kaluđerskom svetiteljstvu. On počinje sumnjati u ono što je slepo verovao. Zatim, vidik njegova duha koji se počeo oslobađati, vedri se i proširuje. On počinje čitati i građanske knjige, samoobrazuje se, uči latinski jezik, zaželi više znanja i prave nauke. Kaluđeri mu čine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u proleće umro njegov dobrotvor Teodor Milutinović, prekinula se i poslednja veza koja ga je držala za manastir. 2. novembra 1760. on odbegne iz manastira. Ovo bekstvo mladog đakona iz manastira bilo je, po rečima Vatroslava Jagića, za srpsku književnost ono što je za muslimanstvo bilo bekstvo Muhameda iz Meke u Medinu. Preko Slavonije dođe u Zagreb, gde je privatno učio latinski jezik, i u proleće 1761. godine preko Like, ode u severnu Dalmaciju, sa namerom da učiteljujući zaštedi nešto novaca, pa posle sa tom uštedom da ode na školovanje u Rusiju, Od 1761. do 1763. godine bio je učitelj u srpskoj školi u Kninskom Polju, gde je zadovoljno proveo tri godine svoga života, naučivši i nešto italijanskog jezika. Želja ka učenju koja ga je iz manastira izvukla gonila ga je napred. I kada je uštedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisne u svet. Razbolevši se na putu za Svetu goru, on je do početka 1764. godine učiteljevao pri manastiru Svete Petke u manastiru Mainama, u Boki Kotorskoj, i tada ga je crnogorski vladika Vasilije Petrović rukopoložio za sveštenika. Radi popravke zdravlja vrati se opet u Dalmaciju, za učitelja u selu Golubić kraj Knina, zatim u Plavni 1770. godine, a potom na Kosovo Dalmatinsko i u manastir Dragović.

Put po Evropi[uredi]

Kao učitelj i domaći vaspitač, ili kao manastirski gost, obišao je skoro ceo Balkan i Malu Aziju, zatim Italiju, Nemačku, Francusku, Englesku, Austriju i Rusiju. U Smirni je proveo tri godine, kao đak čuvene grčke bogoslovske škole Jeroteja Dendrina. Tu i na Krfu dobro je naučio grčki jezik, književnost i filozofiju. Školu je morao da napusti zbog izbijanja rusko-turskog rata 1787. godine. Posle toga ponovo živi u Dalmaciji kao učitelj u Kninu, u školi na „Sinobadovoj glavici“, zatim u Zadru i Trstu. Iz Trsta je otišao u Beč, gde je proveo punih šest godina u učenju nemačkog jezika i kulture. Kao učitelj jezika odlazi iz Beča u Karlovce i Moldaviju. Mantiju je skinuo tek kada se upisao u Haleu da sluša filozofiju.[7] Filozofske studije nastavlja u Lajpcigu i tu počinje i sam da piše. Godine 1783. štampa svoje prvo delo „Život i priključenija“.

Putovao je još u Pariz, London i Rusiju, gde je bio pozvan za nastavnika jedne vojne škole.

Prvi srpski ustanak[uredi]

Prvi srpski ustanak ga je zatekao u Trstu. On se od početka stavlja u službu srpskih ustanika: prvo je skupljao priloge za njih, pa je potom vršio razne poverljive misije između ustanika i Rusije i najzad konačno prelazi u Srbiju. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete, organizovao je škole, mirio i savetovao ustaničke vođe, i bio je Karađorđev lični sekretar i savetnik.

U Beogradu na "Velikoj pijaci" bila je kuća u kojoj "živeo, učio i umro" Dositej Obradović.[8] U toj kući je bio jedno vreme i Sovjet srpski smešten. Beogradski fotograf Gantenbajn je za potrebe Srbskog učenog društva 1865. godine napravio šest snimaka te kuće. Umro je 1811. godine u Beogradu i sahranjen ispred Saborne crkve u Beogradu. Njegovo telo je dva puta izmeštano, najpre 1837. zbog zidanja nove Saborne crkve umesto stare koja je srušena, i drugi put 1897. da bi se njegov grob postavio naporedo sa grobom Vuka Karadžića, koji je te godine prenet iz Beča. Tokom 2011. obeleženo je 200 godina od njegove smrti.[9]

Književni rad i kritički osvrt[uredi]

Dositej-priključenija1.jpg
"Mezimac" (1818), drugi deo "Sobranija"

Prvi njegovi rukopisni radovi samo su prevod ili prerada popularnih praktično-moralnih spisa novogrčkih i italijanskih. Tako, „Bukvica“ je jedan mali prevod iz Jovana Zlatousta namenjen pop-Avramovoj kćeri Jeleni iz Kosova polja niže Knina.[10] Dositej je tada (1765. godine) napisao prvu knjigu „na prost srpski jezik", i time udario osnov za svoj bogati i plodonosni književni rad. „Hristoitija“ prevod jednog novogrčkog dela iz XVIII veka, „Basne“ su prevod Ezopa, Fedra, Lafontena i Lesinga. Uz basne je Dositej dodavao svoja značajna „naravoučenija“, kao moralne komentare pojedinih basni.[11] Svoja glavna i najbolja dela počinje objavljivati od godine 1783.

Dositejevo prosvetiteljstvo[uredi]

Prvo je štampao „Život i priključenija“ u kojem je ispričao svoj život od rođenja do trideset i devete godine i svoju biografiju propratio refleksijama o potrebi škola i nauke i o duhovnoj zaostalosti kaluđera, koje oštro napada. Posle toga štampa „Sovjete zdravoga razuma“, izabrane misli i savete učenih ljudi s raznih jezika prevedene. To su moralni i polemični ogledi, puni prosvetiteljskih misli. Zatim objavljuje „Sobranije“, zbirku ogleda iz morala i praktične filozofije: o patriotizmu, o ljubavi k naukama, o laži, o čitanju, o umerenosti itd. Tu ima nekoliko moralnih priča, kao ona Marmontelova „Lauzus i Lidija“, ili Labrijerova „Irena"; tu je i više istočnjačkih priča moralne ili filozofske tendencije; tu je i Lesingova komedija „Damon“.[12] — Dositej je i prevodio sa raznih jezika: „Etiku“ od italijanskog pisca Soavija i „Slovo poučitelno“ od nemačkog protestantskog mislioca Colikofera.

Dositejev nacionalni program[uredi]

Prvi Dositejev štampani rad je „Pismo Haralampiju“, štampan u Lajpcigu kao poziv za pretplatu na „Sovjete zdravog razuma“. To je njegovo čuveno programsko pismo, gde su u vidu manifesta izložene njegove osnovne ideje. U obliku pisma jednome prijatelju, tršćanskom trgovcu, Haralampiju (inače Srbinu iz Hrvatske), Dositej izlaže da je nameran štampati za narod jednu knjigu na prostom narodnom jeziku za proste seljake. On je napisao da od Jadranskog mora do reke Dunav živi jedan narod koji jednim jezikom govori:

„Ko ne zna da žitelji črnogorski, dalmatski, hercegovski, bosanski, servijski, horvatski (kromje muža), slavonijski, sremski, bački i banatski osim Vla(h)a, jednim istim jezikom govore? Govoreći za narode koji u kraljevstvam i provincijam živu, razumevam koliko grčke crkve, toliko i latinske sledovatelje, ne isključavajući ni same Turke, Bošnjake i (H)ercegovce, budući da zakon i vera može se promeniti, a rod i jezik nikada. Bošnjak i (H)ercegovac Turčin, on se Turčin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku, kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci Bošnjaci i (H)ercegovci dogod, Bog svet drži. Oni se zovu Turci dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet otkuda su pro'zišli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci i biće što su nji(h)ovi stari bili. Za sav, dakle, srpski rod ja ću prefvoditi slavni(h) i premudri(h) ljudi misli i sovete želeći da se svi polzuju.”

VikzivornikLjubezni Haralampije

Verska trpeljivost[uredi]

Dositejeva ulica u Beogradu

Misao o verskoj trpeljivosti i ravnopravnosti, koju je primio od filozofa XVIII veka, pomogla mu je da se uzdigne nad starinskim shvatanjem nacionalizma po veri. Proklamujući narodno jedinstvo odlučno i potpuno, on ipak ne propoveda šovinizam i isključivost, već neprekidno poziva i upućuje narod da primi od drugih kulturnih naroda ono što je kod njih bolje i naprednije. Cela se njegova delatnost upravo na to i svodi. On je jedno vreme verovao da će Josif II osloboditi Srbe od turskog ropstva, ali čim je video da je tu istorijsku ulogu preuzela Srbija sa Karađorđem na čelu, on dolazi u nju i na delu počinje sprovoditi ono što je ranije pisao i mislio.[13]

Rad na popularizaciji nauke[uredi]

Mesto plemenskog i veroispovednog shvatanja nacije on je postavio novo i savremeno. Ali i u književnosti i našoj kulturi uopšte on stvara novo i ruši staro. Do njega, književnost je bila lokalnog, plemenskog ili veroispovednog karaktera, pisana pokrajinskim narečjem ili jezikom odgovarajuće veroispovesti. Dositej prvi svesno stvara pravu nacionalnu književnost na čistom narodnom jeziku, namenjenu najširim slojevima srpskog naroda. Do njega, na književnosti su poglavito radili crkveni ljudi za crkvene potrebe; on kida sa tradicijom i počinje unositi u narod napredne ideje sa Zapada, ono što je naučio i primio iz racionalističke filozofije XVIII veka. Njegovo znanje je bilo obimno i raznoliko: prošao je kroz duhovni uticaj verske mistike, ruske dogmatičke književnosti, grčkih crkvenih reformatora, nemačkog protestantizma i francuskog i engleskog racionalizma. On kupi i prerađuje velike istine, poučne i lepe misli iz svih vremena i od svih naroda, od Platona i Aristotela do Labrijera, Molijera, Lesinga i Voltera. Kao ubeđeni pristalica racionalističke filozofije, Dositej veruje u svemoć razuma i nauku ističe iznad svega. Učiniti nauku i filozofiju dostupnim svima ljudima, i onim u najzabačenijim selima, — to je on postavio kao najviše načelo. Svi njegovi radovi su uglavnom zbirke prevedenih i prerađenih „raznih poučnih stvari“, od „svega pomalo ali lepo“, kako sam kaže.

Spomenik Dositeju Obradoviću u studentskom parku u Beogradu, rad vajara Rudolfa Valdeca

Pedagogija i vaspitanje[uredi]

Kao praktičan mislilac i narodni učitelj, on nauku i književnost smatra samo kao sredstvo da se kod čoveka razvije „čovekoljublje i dobra narav“, sve svodi na vaspitanje mladeži i smatra „tu stvar najnužniju i najpolezniju človeku na svetu“. Kad govori o vaspitanju, Dositej ne misli samo na vaspitanje muške dece već i ženske. Mesto istočnjačkog i patrijarhalnog shvatanja ženine uloge u društvu on postavlja novo shvatanje u duhu racionalističke filozofije zapada: traži da i ženska deca uče ne samo čitanje i pisanje već sva znanja dostupna muškarcima, kako bi bolje odgovorila svojim dužnostima kao kćeri, supruge i majke i kako bi što više pomogla opštem prosvetnom i moralnom napretku.

Tumač težnji budućeg građanskog staleža srpskog[uredi]

Raskaluđer i pristalica evropske racionalističke filozofije, Dositej, oduševljeno je branio verske reforme Josifa II, koji je rasturao kaluđerske redove, manastire pretvarao u škole i bolnice i preduzeo čitav niz zakonskih mera protiv praznoverja, verske zaslepljenosti i ogromnog broja praznika. Njegovo delo Život i priključenija uglavnom je napisano u vidu oštre i smele kritike kaluđerskog reda. On ustaje protiv verskog fanatizma i isključivosti, protiv crkvenog formalizma i dogmatizma, jednom rečju protiv svega što je u suprotnosti sa pravim jevanđelskim učenjem i pravim hrišćanstvom.

Dositej se zalagao za versku snošljivost i za preobražaj crkve prema zahtevima zdravog razuma. Propovedajući takve ideje, Dositej nije samo sledbenik zapadne savremene filozofije, već ujedno tumač težnji i želja građanskog i svetovnog srpskog društva, koje se već i ranije počelo boriti protiv svemoćne teokratije crkvene. Zato je Dositej imao veliki broj čitalaca i u toku svog života bio najpopularniji kao kritičar crkve.

Narodni jezik u Dositejevim delima[uredi]

Grafit — misao Dositeja Obradovića

U pogledu jezika Dositej je preteča Vuka Karadžića, iako srpski narodni jezik on nije uzeo iz razloga knjiških i programskih, već prosto kao sredstvo da ga prosti „seljani i čobani“ mogu razumeti i da se prosveta lakše i brže širi. Istina, kod njega ima dosta gramatičkih grešaka, pozajmljenih reči i sintaktičkih oblika iz tuđih jezika, no to je sasvim razumljivo kod jednog pisca koji je rođen daleko od narodnog centra, koji je veći deo života proveo na strani i koji je prinuđen da stvara književni jezik od prostog narodnog jezika, još nerazvijenog i siromašnog. Pa ipak, njegov stil se odlikuje neobičnom jednostavnošću i toplinom, koja je bila prava retkost i kod savremenijih pisaca.

Racionalista i reformator evropski[uredi]

Dositej je nesumnjivo najpotpuniji i najizrazitiji predstavnik onog dela našeg naroda koji u racionalističkoj kulturi zapadne Evrope vidi svoj uzor i svoj ideal, prava suprotnost Vuku Karadžiću, koji je romantičarskim generacijama otkrio kult narodne pesme i običaja. Dositej je veliki reformator i prosvetitelj narodni, jedan od onih koji se retko susreću na početku jedne nove epohe i koji smelo kidaju sa tradicijama i otvaraju nove vidike. Pa ipak, on je sa potcenjivanjem gledao na osnove naše stare kulture i, kao ubeđen racionalista, verovao da se razumom može brzo izmeniti prošlost i nasleđe i stvoriti novi poredak i nova kultura.

Nasleđe[uredi]

Kuća u kojoj je rođen Dositej u Čakovu, u Rumuniji, i danas postoji. To je renovirana prizemna „preka” kuća u današnjoj ulici Dositeja Obradovića br. 11, nadomak srpskog pravoslavnog hrama. Na toj kući je prvi put postavljena spomen-ploča 1861. godine tokom svečanosti obeležavanja pola veka od njegove smrti. Drugim povodom 1911. godine, kada se obeležavao vek od njegovog upokojenja, postavljena je na toj kući druga spomen-ploča, na kojoj piše da je Dositej tu rođen 1739. godine.[14] Međutim, pošto se značajno promenio nacionalni sastav sela, i ta kuća je do početka 21. veka bila vlasništvo jedne rumunske porodice. Tokom 2004. godine, kuća je otkupljena i pod nadzorom Matice srpske i Instituta za književnost i umetnost renovirana. Iste godine je, 17. septembra, u Vršcu osnovana „Zadužbina Dositeja Obradovića“ čije je vlasništvo Dositejeva kuća u Čakovu. Zadužbina se bavi proučavanjem stvaralaštva Dositeja Obradovića i njegovog uticaja u prosveti i nauci, kao i organizovanjem susreta mladih pisaca i darovitih učenika iz zemlje i inostranstva. Zadužbina izdaje godišnju publikaciju „Dositej“ u Dositejevim danima i dodeljuje dve nagrade — „Dositejev štap“ i nagradu „Dositej Obradović“ stranom izdavaču za poseban doprinos prevođenju književnog stvaralaštva i predstavljanju kulture Srbije u inostranstvu. Jedna od knjiga koju je zadužbina objavila je „Dositejev hod“, zbirka od 67 pesama Mirka Magaraševića.[15] Pored toga, zadužbina izdaje i časopis Dositejev vrt.[16][17][18]

Nagrade imena Dositeja[uredi]

  • „Dositejeva nagrada“
  • Dositejevo pero"
  • Dositejev štap"
  • „Dositeja" — nagradu talentovanim i uspešnim učenicima i studentima koji dodeljuje istoimeni fond 1

U popularnoj kulturi[uredi]

Spisak kulturnih ustanova koje nose Dositejevo ime[uredi]

  • OŠ „Dositej Obradović” u Beogradu
  • OŠ „Dositej Obradović” u Novom Sadu[22]
  • OŠ „Dositej Obradović” u Vranju
  • OŠ „Dositej Obradović” u Somboru[23]
  • OŠ „Dositej Obradović” u Požarevcu[24]
  • OŠ „Dositej Obradović” u Vrbi[25]
  • OŠ „Dositej Obradović” u Kruševcu[26]
  • OŠ „Dositej Obradović” u Koraju[27]
  • OŠ „Dositej Obradović” u Nišu[28]
  • OŠ „Dositej Obradović” u Irigu[29]
  • OŠ „Dositej Obradović” u Ćićevcu[30]
  • OŠ „Dositej Obradović” Volujac
  • OŠ "Dositej Obradović" u Zrenjaninu
  • OŠ „Dositej Obradović” u Klupcima (opština Loznica)[31]
  • OŠ „Dositej Obradović” u Putincima
  • OŠ „Dositej Obradović” u Smederevu
  • OŠ „Dositej Obradović” u Doboju
  • OŠ „Dositej Obradović” u Omoljici (opština Pančevo)
  • OŠ „Dositej Obradović” u Banjoj Luci
  • OŠ „Dositej Obradović” u Prijedoru
  • OŠ „Dositej Obradović” u Partešu (Kosovo)
  • OŠ „Dositej Obradović” u Tesliću (Blatnica)
  • OŠ „Dositej Obradović” Svođe (Vlasotince)
  • OŠ „Dositej Obradović” u Beloj Crkvi
  • OŠ „Dositej Obradović” u Bočaru
  • Ekonomsko-trgovinska škola „Dositej Obradović” u Alibunaru
  • Srednja škola „Dositej Obradović” u Kragujevcu

Reference[uredi]

  1. ^ "Prosvetni glasnik", Beograd 1920. godine
  2. ^ „Biografija Dositeja Obradovića”. Dositejeva-zaduzbina.rs. Pristupljeno 4. 12. 2015. 
  3. ^ „Vremeplov: Umro Dositej Obradović“, Tanjug, Radio-televizija Vojvodine, 7. april 2014. Pristupljeno 31. marta 2015.
  4. ^ Stevan Bugarski, Ljubomir Stepanov: "Istorijski i kulturni spomenici Srba u rumunskom Banatu", Temišvar 2008. godine
  5. ^ "Serbskij narodnij list", Budim 1835. godine
  6. ^ „Sam svoj vodič: Dositej Obradović“, 15. oktobar 2009. Pristupljeno 13. oktobra 2013.
  7. ^ „Utirao puteve Vuku Karadžiću“, dr Mihajlo Molnar, Glas javnosti, 30. oktobar 2000. Pristupljeno 13. oktobra 2013.
  8. ^ "Glasnik društva srbske slovesnosti", Beograd 1866. godine
  9. ^ „Godina Dositeja Obradovića — Najveći sluga srpskog naroda“, Miodrag Maticki, Politika, 14. maj 2011. Pristupljeno 13. oktobra 2013.
  10. ^ „Osnovna škola u Požarevcu: Dositej Obradović“, Jovan Čudomirović. Pristupljeno 13. oktobra 2013.
  11. ^ „Istorijska biblioteka: Političko u Dositejevim Basnama“. Pristupljeno 13. oktobra 2013.
  12. ^ „Boske: Dositej Obradović“. Pristupljeno 13. oktobra 2013.
  13. ^ „Feljton: Dositej — SRPSKI SOKRAT (Vera u vožda)“, Večernje novosti, Kosta Dimitrijević, 7. jun 2007. Pristupljeno 13. oktobra 2013.
  14. ^ Stevan Bugarski, Ljubomir Stepanov, navedeno delo.
  15. ^ „Obnova duha jednog vremena („Politika“, 28. maj 2015)”. Politika.rs. Pristupljeno 4. 12. 2015. 
  16. ^ Dositejeva kuća, pristupljeno 4. avgusta 2018.
  17. ^ Istorijat Zadužbine, pristupljeno 4. avgusta 2018.
  18. ^ Katanac na zadužbinu „Dositej Obradović” („Večernje novosti”, 15. maj 2016)
  19. ^ Jastuk groba mog na IMDB
  20. ^ Jastuk groba mog na sajtu Jutjub 1. epizoda, Zvanični kanal RTS Kulturno — umetnički program.
  21. ^ Jastuk groba mog na sajtu Jutjub 2. epizoda, Zvanični kanal RTS Kulturno — umetnički program.
  22. ^ OŠ „Dositej Obradović” u Novom Sadu
  23. ^ OŠ „Dositej Obradović” u Somboru
  24. ^ OŠ „Dositej Obradović” u Požarevcu
  25. ^ „OŠ „Dositej Obradović” u Vrbi”. Arhivirano iz originala na datum 21. 03. 2014. Pristupljeno 21. 03. 2014. 
  26. ^ OŠ „Dositej Obradović” u Kruševcu
  27. ^ „OŠ „Dositej Obradović” u Koraju”. Arhivirano iz originala na datum 16. 10. 2013. Pristupljeno 13. 10. 2013. 
  28. ^ OŠ „Dositej Obradović” u Nišu
  29. ^ OŠ „Dositej Obradović” u Irigu
  30. ^ OŠ „Dositej Obradović” u Ćićevcu
  31. ^ OŠ „Dositej Obradović” u Klupcima

Literatura[uredi]

  • Predrag Jašović: Recepcija književnog dela Dositeja Obradovića (Biblioteka Mala akademija). Pančevo: Mali Nemo 2007.
  • Fischer, Wladimir. Dositej Obradović als bürgerlicher Kulturheld. Zur Formierung eines serbischen bürgerlichen Selbstbildes durch literarische Kommunikation 1783–1845. Studien zur Geschichte Südosteuropas 16. Olga Katsiardi-Hering, Max Demeter Peyfuss and Maria Stassinopoulou (editors). Frankfurt/M.: Peter Lang Publishing. ISBN 9783631542149.  Nepoznati parametar |origdate= ignorisan [|orig-year= se preporučuje] (pomoć)
  • Wladimir Fischer: Creating a National Hero: The Changing Symbolics of Dositej Obradović. In: Identität — Kultur — Raum. Turia + Kant, Wien 2001.
  • Petar Pijanović: Život i delo Dositeja Obradovića. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2000.
  • Gerhard Neweklowsky: Dositej Obradović — Leben und Abenteuer. Verl. d. Österr. Akad. d. Wiss., Wien 1998.
  • Milutin Tasić: Dositej Obradović. NIL, Beograd 1994.

Spoljašnje veze[uredi]