Пређи на садржај

Бранко Ћопић

С Википедије, слободне енциклопедије
Бранко Ћопић
Лични подаци
Датум рођења(1915-01-01)1. јануар 1915.
Место рођењаХашани, Босна и Херцеговина, Аустроугарска
Датум смрти26. март 1984.(1984-03-26) (69 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
УниверзитетФилозофски факултет у Београду, одсек за педагогију
Занимањеписац
Породица
Супружникдр Богданка Илић-Ћопић
Родитељиотац Вид
мајка Соја
Књижевни рад
Језик стварањасрпски језик
Жанрприповетке, романи и поезија
Најважнија дела
Нижа гимназија у Бихаћу,
Учитељска школа у Карловцу

Бранко Ћопић (Хашани, 1. јануар 1915 — Београд, 26. март 1984) био је српски и југословенски књижевник. Писао је поезију, приповетке и романе, а прославио се својим причама за децу и младе,[1] често смештеним у време Другог светског рата у револуционарној Југославији, писаним са карактеристичним Ћопићевим хумором у виду подсмеха, сатире и ироније.

Као професионални писац, Ћопић је био веома популаран и могао је да се прода у великом броју примерака. То му је омогућило да живи искључиво од својих списа, што је било реткост за тадашње југословенске писце. Квалитет његових списа довео га је до укључивања у наставни план и програм основне школе, што је значило да су неке од његових прича нашле пут у уџбеницима, а неки романи постали обавезна лектира.

Почетком 1950-их писао је и сатиричне приче, критикујући друштвене и политичке аномалије и личности из тадашњег политичког живота земље, због чега је сматран дисидентом и „јеретиком“, и морао је да се правда партијској хијерархији.[2]

Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а Учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године на групи за педагогију.[3] Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (АНУБиХ). Извршио је самоубиство скоком са Моста братства и јединства, 26. марта 1984. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[4]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Детињство и младост

[уреди | уреди извор]

Ћопић је рођен 1. јануара 1915. године у селу Хашани, код Босанске Крупе, у Босанској крајини, у западној Босни.[5][6] У исто време, његов отац Вид, као војник Аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у Српској војсци против Аустроугарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе. Прва прочитана књига била му је Мигел Сервантес коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа Дон Кихот. Следеће прочитане књиге биле су Доживљаји једног вука, па Доживљаји једне корњаче.[7]

Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису Венац, 1928. године. Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију у Бихаћу. Ћопић је похађао Учитељску школу у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, а завршио у Карловцу. По завршетку Учитељске школе, уписао се на Филозофски факултет у Београду, на групу за педагогију, и дипломирао 1940. године. Већ као студент, афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике, између осталог пишући у „Политици”, где му је уредник Живко Милићевић у књижевном додатку објавио тек шесту послату приповетку — Смртно руво Соје Чубрилове (Политика, 8. 5. 1936). „Тај датум сам запамтио за читав живот”, исповедао се доцније. „Имао сам двадесет једну годину… Заредао ја онда да објављујем приче у ’Политици’, мјесечно по двије, чак и три… ”.[8][9] Признао је да се по доласку у Београд 1936. године „плашио великог града“ и да је посебно бринуо да би се могао изгубити.[10]

Живот током рата

[уреди | уреди извор]
Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Ацо Шопов у партизанима (1944).

1939. године је добио новоустановљену Награду „Милан Ракић”.[11] Уочи Другог светског рата, налазио се у Ђачком батаљону у Марибору. Позвали су га да буде члан Крајишког пролетерског одреда.[12] У борбама под Грмечом изгубио је брата Рајка и сестру Смиљку, која је имала 21 годину.[12] У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе Народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.[13] Током устанка у Босанској крајини 1941. године одлази у партизане и у њиховим редовима остаје до краја Другог светског рата.[14] У марту 1941. је добио награду за дело Борци и бегунци.[15] Био је политички комесар свог одреда, ратни дописник листа Борба и културни пролетер.[9] Тај период његовог живота утицао је на велики део његовог књижевног рада, што се може видети по темама о којима ће даље писати. После рата, један је од оснивача дечјег листа Пионир и његов уредник, а потом је почео професионално да се бави књижевношћу.[16]

Живот након рата

[уреди | уреди извор]

Добитник је Партизанске споменице 1941.[14] По завршетку рата вратио се у Београд где је до 1949. радио као уредник у неколико часописа, укључујући и дечји часопис Пионир.[9] 16. децембра 1965. постао је ванредни члан Српске академије наука и уметности, а 7. марта 1968. изабран је у пуноправно чланство. Био је и члан Академије наука и уметности Босне и Херцеговине (АНУБиХ).[17] Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Своју животну сапутницу Богданку Цицу Илић, педијатра, упознао је крајем 1945. године, венчали су се пет година касније. Последњу деценију живота провели су у згради преко пута „Београђанке”.[12]

У једном интервјуу, познати писац причао је и о политици, о својој чувеној „Јеретичкој причи” због које га је партија прогањала и на крају искључила из својих редова.[18] Тито је на конгресу АФЖ-а у Загребу бесно рекао за њега: „Он лаже, он је изнео неистину.” А на то је Титу без пардона одговорила Бранкова мајка Стоја: „Мој Бранко никад не лаже.”[12]

„А ја шта ћу после свих тих претњи, на врата стана залепим исечак из новина у којима су пренете Титове речи да ме ипак неће ухапсити. Тако сам се бранио, ако дођу да ме воде у бајбок, када прочитају текст на вратима, неће имати храбрости да зазвоне”, причао је Ћопић.[19]

Позни дани и смрт

[уреди | уреди извор]

Цели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама. Писац је извршио самоубиство увече 26. марта 1984. године, бацивши се са Савског моста на кеј поред реке.[20]

Књижевно дело

[уреди | уреди извор]
Сто година од рођења Бранка Ћопића; поштанска маркица.

Најраније од 1951. године до смрти, Бранко Ћопић је био професионални писац, који је живео искључиво од својих списа, јер су се његове књиге, због његове популарности, продавале у милионским тиражима, како у Југославији, тако и у иностранству.[21]

Његова прва објављена приповетка била је Смртно руво Соје Чубрилове („Посмртни огртач Соје Чубрилове“), штампана 1936. године у београдском дневном листу Политика. Уредник Политике Жика Милићевић био је познат по својој строгости и у почетку је одбијао многе друге Ћопићеве приче, али је наставио да их пише и шаље Милићевићу све док није одлучио да их штампа у новинама. Милићевић је обећао да ће сваког месеца објављивати по две његове приче, ако буду добре. Пре 1941. године и избијања Другог светског рата у Југославији, Политика је објавила 125 његових прича.[22] Ову сарадњу са Политиком, Ћопић је сматрао „великим подстицајем” и „почетком озбиљне књижевне афирмације”.[23]

Прву збирку приповедака Ћопић је објавио 1938. године и наставио да пише током целог рата. Прве две објављене збирке, под насловима Под Грмечом и Борци и бјегунци, посветио је својој домовини, Босни и Херцеговини.[24] Ове збирке приповедака доказале су његов приповедачки дар, а уследиле су и друге, међу којима и Планинци. Године 1939. добио је Награду „Милан Ракић”,[25] са новчаном наградом од 1.000 динара, због чега је прогласио „Био сам богатији од цара“.[26] Био је уредник часописа Пионир од 1944. до 1949. године и члан редакције Савременика.[27]

Регионални знак његове прозе препознаје се у ликовима, локацијама, темама и језику његовог родног краја, Босанске крајине. Његова предратна проза била је претежно лирска (збирке Роса на бајонетима, 1946), Свети магарац и друге приче, Сурова школа, 1948. али је после рата лирско подредио идеолошком и друштвено ангажованом. Његове приповетке често су описиване као „приче дечака сањара“.

Објавио је збирке песама Огњено рађање домовине и Ратниково прољеће. Остале збирке приповедака Љубав и смрт. Ћопић је ратне приповетке обогатио хумором и комичним елементима, док је у романима Пролом и Глуви барут дао широку прозу фреске првих ратних година у Босанској Крајини. Прекретница у његовом послератном развоју била је Доживљаји Николетине Бурсаћа. Романи Не тугуј, бронзана стражо и Осма офанзива баве се државно организованом колонизацијом становништва Крајине у покрајину Војводину.

Збирку Башта сљезове боје отвара писмо које је Ћопић писао свом покојном пријатељу Зији Диздаревићу (1916–42). У њему, Ћопић поставља оквир писања као спас од смрти и мрачних визија коњаника апокалипсе. Он свет сагледава из перспективе добрих „будала“, али упркос донкихотовском жару и хумору, пробија се осећај туге, стрепње, разочарања и антиутопијских ситуација. У наставку, Дани црвеног сљеза (прев. „Дани црвеног сљеза”), све то еволуира у колапс друштвених идеала као скупо плаћених илузија.

Писао је и дечију поезију и прозу. Најпознатија дела су Приче партизанке, Насмејана свеска, У царству лептирова и медведа, Вратоломне приче, Јежева кућица, Доживљаји мачка Тоше, Орлови рано лете, итд.[28]

Екранизације на филму и ТВ

[уреди | уреди извор]

Играни филмови:

Награде и почасти

[уреди | уреди извор]
Споменик Бранку Ћопићу у бањалучком музеју.
Споменик у Новом
Споменик у Сарајеву

Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским просторима. За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске заставе са лентом, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден Републике са сребрним венцем и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.

Свој стан у Београду, Улица краља Милана 23, у ком је живео од 1972. до смрти, поклонио је САНУ.[29] Пуриша Ђорђевић је 2015. године режирао документарни филм „Мала моја из Босанске Крупе“ посвећен Бранку Ћопићу.[30] Сваке године се одржава симпозијум о Бранку Ћопићу, 2019. је био у Бечу.[31]

Дела

[уреди | уреди извор]

Збирке приповедака

[уреди | уреди извор]

Романи

[уреди | уреди извор]

Збирке песама

[уреди | уреди извор]

Комедије

[уреди | уреди извор]

Дела за децу

[уреди | уреди извор]

Сабрана дела

[уреди | уреди извор]
  • Објављена у 12 књига, 1960.
  • Објављена у 14 књига, 1978.
  • Објављена 1983.[33]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Branko Ćopić”. 
  2. ^ „U martu se navršava četiri decenije od smrti pisca Branka Ćopića”. 
  3. ^ И Бранко Ћопић је део педагошке историје („Политика”, 11. децембар 2017)
  4. ^ Земљу ће нам растурити то не могу да поднесем („Вечерње новости“, 29. новембар 2015)
  5. ^ Албијанић, Милољуб; Витезовић, Милован; Матељевић, Миодраг (2011). Људи интелектуалне врлине : 170 година САНУ (1. изд.). Београд. ISBN 978-86-17-17795-7. OCLC 809200834. 
  6. ^ Фука, Ивор (7. 4. 2015). „Пустош у башти сљезове боје”. Лупига. Архивирано из оригинала 10. 4. 2015. г. 
  7. ^ Ћопић, Бранко (1968). „Мотиком би њега требало из мрака”.  Дјечји писци о себи. Београд: Младо поколење. Архивирано из оригинала 14. 4. 2015. г.  COBISS.SR 101731591
  8. ^ Богуновић, Слободан Гиша (2019). Људи Политике — лексикон сарадника 1904-1941. Београд: Политика ад. стр. 565. ISBN 978-86-7607-148-7. 
  9. ^ а б в Nikola Krsmanović; et al., eds. (1957). Ko je ko u Jugoslaviji, page 159 [Who's who in Yugoslavia]. Sedma sila, Belgrade.
  10. ^ Dragoljub Stevanović, Momčilo Srećković (27 September 2020). Бележи, јаране мој [Write it down, my friend]. Politika-Magazin, No. 1200 (in Serbian). pp. 28–29.
  11. ^ „Политика”, 1. јул 1939
  12. ^ а б в г Стевановић, Драгољуб. „Бележи, јаране мој”. Politika Online. Приступљено 2023-04-30. 
  13. ^ „Branko Ćopić i Skender Kulenović dva najznačajnija autora u istoriji "Glasa Srpske"”. 
  14. ^ а б Boško Novaković (1971). Živan Milisavac (ed.). Jugoslovenski književni leksikon [Yugoslav Literary Lexicon] (in Serbo-Croatian). Novi Sad (SAP Vojvodina, SR Serbia): Matica srpska. pp. 75–76.
  15. ^ „Политика”, 8. март 1941
  16. ^ Тасић, Милутин (2017). Велики српски књижевници. Београд: Боокланд. ISBN 978-86-7182-610-5. 
  17. ^ „Preminuli članovi”. www.anubih.ba. Приступљено 2022-11-12. 
  18. ^ d.o.o, cubes. „Bilo jednom u Jugoslaviji - Vreme”. https://vreme.com/ (на језику: српски). Приступљено 2024-01-20.  Спољашња веза у |website= (помоћ)
  19. ^ https://www.politika.rs/scc/clanak/465634/Belezi-jarane-moj
  20. ^ „Branko Ćopić: 31 godina od odlaska velikog pisca”. N1 (на језику: српски). 2015-03-26. Приступљено 2023-05-01. 
  21. ^ Vulićević, Marina. „Ćopić, od omiljenog do anatemisanog pisca”. Politika Online. Приступљено 2022-11-12. 
  22. ^ „Branko Ćopić: Pisanje za djecu bio mu je najljepši posao”. 
  23. ^ „Биографија”. Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 26. 01. 2024. 
  24. ^ „Branko Ćopić biografija | Lektire.hr”. www.lektire.hr. Приступљено 2022-11-12. 
  25. ^ „БРАНКО ЋОПИЋ”. 
  26. ^ „Бележи, јаране мој”. 
  27. ^ „Branko Ćopić”. 
  28. ^ „Мирис дјетињства: На данашњи дан је рођен Бранко Ћопић”. 
  29. ^ Стан Бранка Ћопића зврји празан („Вечерње новости“, 19. јун 2013)
  30. ^ Јаране мој, баци кључеве у Саву („Политика“, 3. децембар 2015)
  31. ^ „Симпозијум о Бранку Ћопићу у Бечу”. Б92. 12. 9. 2019. Приступљено 13. 9. 2019. 
  32. ^ „Политика”, 11. јан. 1940
  33. ^ Шевић, Снежана (2018). РЕЦЕПЦИЈА КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА БРАНКА ЋОПИЋА У НАСТАВИ (PDF). Нови Сад: УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ. стр. 464. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бранко_Ћопић&oldid=28824155”