Жилина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Жилина
Žilina

Zilina-namestie ahlinku.jpg
Жилина

Грб
Основни подаци
Држава Застава Словачке Словачка
Крај Жилински
Округ Жилина
Регија Горње Поважје
Становништво
Становништво (31.12.2008) 85.399
Густина становништва 1.070 ст/км²
Географске карактеристике
Координате 49°13′22″N 18°44′24″E / 49.222778, 18.740000
Надморска висина 378 м
Површина 80.028 км²
Жилина на мапи Словачке
{{{alt}}}
Жилина
Жилина на мапи Словачке
Остали подаци
Градоначелник Игор Хома (Смер-СД)
Поштански код 010 01
Позивни број +421-41
Регистарска ознака ZA
Веб-страна www.zilina.sk/


Координате: 49° 13′ 22" СГШ, 18° 44′ 24" ИГД

Жилина (свк.Sk-Žilina.ogg Žilina , мађ. Zsolna, нем. Sillein, пољ. Żylina) је град на северозападу Словачке, у близини њене тромеђе са Чешком и Пољском. Смештена је на ушћу Кисуће и Рајчанке у Вах, у котлини окруженој планинама, које припадају масиву Западних Карпата. Налази се на раскрсници природних путева који, још од средњег века, повезују Русију, Балтик и северну Европу са Дунавом и јужном Европом, а данас је једно од најважнијих друмско-железничких чворишта у држави и налази се на паневропским коридорима Va и VI.

Под данашњим именом се први пут помиње 1208. године, а 1379. године је први пут забележен грб града, који је и данас у употреби. Краљ Карло Роберт је 1321. године Жилину прогласио слободним краљевским градом, док је његов наследник Лајош I посебном повељом Privilegium pro Slavis (издатом 7. маја 1381. године) изједначио права словенских и немачких грађана. Врхунац у свом развоју град је доживео у 17. веку, након чега почиње његова стагнација, све до доласка железничке пруге 1872. године, чиме је отпочео нови развој града и његова индустријализација.

Данас у Жилини живи 85 399 становника, што је чини петим градом у Словачкој по броју становника. Седиште је једне од осам области Словачке (Жилинског краја) и једног од њених округа (округ Жилина), универзитетско средиште, а од 2008. године и новоформиране Жилинске бискупије. Један је од највећих привредних центара у држави, нарочито после доласка аутомобилског гиганта КИА, који је у граду подигао фабрику вредну милијарду евра, чиме је Жилина постала једно од три седишта аутомобилске индустрије у Словачкој.

Садржај

Симболи града[уреди]

Симболи Жилине су грб, застава и печат града.

Грб Жилине чини златни двоструки крст са кореном на маслинастозеленом раноготичком штиту, поред кога се налазе две златне шестокраке звезде. Први пут се појављује на једном рачуну издатом 8. марта 1379. године, што га чини најстаријим грбом у Словачкој и једним од најстаријих грбова у Европи,[1] који се и данас користе. Двоструки крст је византијског порекла и одраз је традиције Моравско-панонске мисије Ћирила и Методија који су донели хришћанство Словацима.
Заставу Жилине чине две широке водоравне пруге златне (горња) и маслинасто-зелене (доња) боје. На златном пољу, уз јарбол, смештен је грб града, који заузима три четвртине висине златног поља. Сама застава је размере 3:2.
Печат Жилине је округлог облика са грбом града у његовом средишту, око кога се у кружном прстену налази натпис на латинском језику „SIGILLUM, CIVIUM. DE. ZILINA“.

Географија[уреди]

Поглед на град, са снежним врховима у позадини

Жилина се налази у северозападном делу Словачке, удаљена је око 200 километара од престонице Братиславе. Њене географске координате су 49°13’22’’ северне географске ширине и 18°44’24’’ источне географске дужине, сам град обухвата површину од 80.028km²[2] и смештен је на 378 метара надморске висине[2].

Највећи је град у долини Ваха, смештен на ушћу Кисуће и Рајчанке (Жилинке) у њега, у Жилинској котлини. Саму котлину окружују, делови масива Западних Карпата, планински венци Мале Фатре (на југоистоку), Стражовски врхи (на југозападу), Суловски врхи (на југозападу), Јаворники (на северу и северозападу) и Кисућка врховина (на североистоку)[3]. Њен геолошки састав чине терцијарни седименти (конгломерати у којима има трошног пешчара из доњег терцијара)[3], док се уз обале Ваха и Рајчанке налазе шљунковите дилувијалне равни[3]. У Жилинској котлини постоји пет таквих равни, а висинска разлика међу њима износи од 80 до 90 метара[3].

На Ваху су направљене две хидроелектране, Жилинска (источно од града) и Хричовска (западно од града), које су створиле вештачка језера (Жилинско површине 2,55 km² са запремином од 18.151.000 km³[4] и Хричовско површине 2,53km² са запремином од 8.467.000 km³[5]) погодна за развој туризма, али и значајна у одбрани од поплава насеља у долини реке. Поред три реке, на тлу града постоји и неколико мањих водотокова.

Клима[уреди]

Жилина се налази у умереном климатском појасу и има континенталну климу, са јасно израженим годишњим добима. Просечна летња температура, у јулу, износи 17,3 °C, док је просечна зимска, у јануару, −3,1 °C[6]. Падавина, просечно, има између 760 и 780 mm, а највише их је у јулу (у просеку 104 mm)[6], док се снежни покривач у граду задржава између 66 и 75 дана годишње[6].

Nuvola apps kweather.svgПросечне температуре и падавине у ЖилиниWeather-rain-thunderstorm.svg
Месец Јан. Феб. Март Апр. Мај Јун Јул Авг. Сеп. Окт. Нов. Дец.
Просечна максимална дневна температура °CF) 0
(33)
3
(38)
8
(47)
14
(58)
20
(68)
22
(72)
25
(76)
25
(77)
20
(67)
14
(58)
6
(44)
1
(35)
Просечна минимална дневна температура °CF) -5
(22)
-5
(23)
-1
(30)
3
(37)
8
(46)
10
(51)
12
(54)
12
(53)
9
(47)
5
(41)
0
(33)
-4
(26)
Просечна количина падавина cm (инча) 2.85
(1,12)
2.67
(1,05)
3.10
(1,22)
4.08
(1,61)
4.82
(1,90)
6.99
(2,75)
6.84
(2,69)
5.19
(2,04)
4.74
(1,87)
4.19
(1,65)
3.91
(1,54)
3.42
(1,35)
Извор: MSN Weather[7]

Историја[уреди]

Праисторија и антика[уреди]

Најстарији трагови насеља на подручју данашње Жилине, потичу из периода након последњег леденог доба, пре 22 000 година. У питању су остаци насеља из каменог доба, откривени, у градској четврти, Заводју. Простор града био је насељен и током бронзаног, гвозденог и античког (римског) доба.

Средњи век[уреди]

Great moravia svatopluk.png

Castle.svg
(крај 9. века)

Први трагови Словена датирају из 5. века. Тада је подигнуто словенско насеље, чији су остаци пронађени у градској четврти Фрамбор. У Борику је пронађено словенско насеље из каснијег периода (9. век), а из тог доба потиче и некропола из Банове. Тада је област Жилине била у саставу Нитранске кнежевине под Прибином (кнез Нитре 825833, Паноније 840861), а касније Великоморавске кнежевине кнеза Растислава (846870), у коју су, 863. године, дошли Ћирило и Методије да шире хришћанство на словенском језику. Није искључено да је стално насеље постојало и пре 5. века, због повољног стратешког положаја Жилине, на раскрсници природних путева који прате долине Ваха, Кисуће и Рајчанке[8].

Најстарији писани траг о граду потиче из 1208. године, када се у документу нитранског жупана Томаша помиње terra de Selinan (Жилинска земља), док се облик Жилина у изворима први пут јавља 1297. године. Међутим, данас се сматра да је град почео да се развија још пре почетка 13. века.[8]

Током 13. века, град се развијао као средиште пограничне области краљевине Угарске према Шлеској и локални трговачки центар. Из тог времена потиче и данас најстарија очувана грађевина у Жилини, црква светог Штефана Краља, саграђена у првој половини 13. века. У његовој другој половини је подигнуто, данас ишчезло, утврђење поред Ваха, а крајем века су у Жилину дошли немачки колонисти из Тешина, који су изнова подигли град. Тада је недалеко од града подигнуто неколико утврђења, попут Будатина, у коме је била царина, Варинског Града и Стречна, а у околини града је у средњем веку постојао читав низ утврђења: (Хричов, Битча, Сулов, Лиетава и Рајец.

Почетком 14. века, 1312. године Жилина се први пут помиње као град, а девет година касније краљ Карло Роберт (13101342) је, током посете граду, 12. јула издао повељу којом је Жилину прогласио слободним краљевским градом, коју су касније, 1397. односно 1497. године потврдили и краљеви Жигмунд Луксембуршки (краљ Угарске 13871437, свети римски цар 14331437) и Владислав II Јагело (краљ Чешке 14711516, краљ Угарске 14901516).

Микулаш од Лукова је 1378. године направио копију Магдебуршког законика, кога су се придржавали немачки колонисти, док су живели у Тешину. То је био почетак тзв. Жилинске књиге (Žilinská kniha) која представља највредније писмено наслеђе средњег века у Словачкој[9], а уједно и најстарији сачувани запис на словачком језику који се налази у данашњој Словачкој[9]. Наредне године је на једном рачуну од 8. марта, по први пут забележен грб града, који се и данас користи. Током своје посете граду, краљ Лајош I Велики (13421382) је 7. маја 1381. године издао повељу Privilegium pro Slavis, којом је изједначио права немачких и словенских тј. словачких грађана. Њом је било потврђено да половину чланова градског већа чине Немци, а другу половину Словаци, док се градоначелник бира на годину дана и то наизменично из редова једних и других. Он је претходно већ допринео развоју Жилине, прво 1357. године када је одобрио одржавање тржнице, а затим 1364. године, када је по његовој наредби изграђен друм од Кошица до долине Ваха, дуж кога је неколико места, међу којима и Жилина, наплаћивало друмарину.

Хусити су два пута (1431. и 1434) спалили град, након чега је започело његово назадовање. Краљ Жигмунд је утврдио Жилину 1405. године, након чега је град ослободио плаћања пореза и царина (1414), а један од његових наследника Матија Корвин (14581490) је 1458. године одобрио да се у граду, сваке године, одржава сајам на дан светог Михајла. Услед феудалне анархије која је уследила након Корвинове смрти, град је дошао у посед господара оближњег Стречна, а средином 15. века (1451) забележен је први податак на словачком језику, у Жилинској књизи, која је 1471. године преведена на словенски језик.

Нови век[уреди]

У граду почиње да се интензивније развија занатство, а 1488. године се помиње гилда крзнара у њему. Борба грађанства и градског племства око наследних положаја у граду, окончана је њиховим укидањем 1508. године, а само 15 година касније, непосредно пре Мохачке битке 1526. године и пропасти краљевине Мађарске, Жилина је изгубила статус слободног града. У граду се 1542. године први пут помиње Жилинска гимназија тзв. Академија, а 1561. године је унет последњи запис у Жилинску књигу, која се данас чува у Државном архиву у Битчи. Цар Максимилијан (15641576) 1568. године одобрава одржавање сајма у граду, сваке године на дан светог Блажа. Он је наредне године одобрио произвођачима текстила да продају своју робу, што ће бити увод у убрзани економски развој, који ће производња текстила у Жилини доживети током 17. века[8]. Град је 1587. године захватила прва епидемија куге у његовој историји.

Матеус Хабзбуршки (16081619), свети римски цар 16121619) је током своје владавине донео низ мера које су директно довеле до развоја града, који се учвршћује као центар занатства, трговине и образовања[9]. Прво је 1609. године дозволио годишњи сајам на дан свете Луције и ослободио грађане Жилине плаћања друмарина на тлу некадашње краљевине Мађарске, да би наредне године Жилинчанима одобрио слободну трговину тканинама свих боја, како у граду, тако и ван њега. У граду је 1610. године одржан Жилински синод који је обухватио представнике протестантске цркве средишње и западне Словачке. Систем градског водовода са дрвеним цевима је изграђен 1613. године, а његови остаци откривени су током археолошких истраживања 1995. године. Леополд I (16551705, свети римски цар 16581705) је 1657. године одобрио одржавање сточних сајмова у граду, а две године касније је дозволио наплату тзв. мокре друмарине, чиме су грађани Жилине стекли право да друмарине наплаћују не само на мостовима преко Ваха и Кисуће, као до тада, већ и на скелама, које су биле направљене за случај да бујице униште мостове. У граду се 1665. године отвара прва штампарија, а 1667. године постаје једна од станица поштанске кочије на релацији Налчово — Тешин. Деценију касније, 1678. године, цео град је практично уништен у великом пожару, након чега је отпочела његова обнова. Језуити су 1686. године дошли у Жилину, а пет година касније оснивају нижу гимназију на месту данашњег Сиротишта. Крајем века, у граду је постојало 16 гилди са око 200 мануфактура, од чега су три четвртине биле текстилне, а током барокног доба саграђени су бројни манастири и цркве као и замак Будатин.

Скулптура Девице Марије (Immaculata)

Према подацима из 1700. године, Жилина је имала 2 682 житеља, а 1704. године су у град дошли Фрањевци и започели радове на оснивању манастира свете Барбаре. Почетком века, у околини града се појавио друмски разбојник Јурај Јаношик (16881713), рођен у оближњем селу Терхови, који ће касније постати словачки национални јунак и Робин Худ. Карло IV (III) (17111740) je 1712. године одобрио одржавање годишњег сајма у граду и на дан светог Стефана Краља, а на главном градском тргу (Маријански трг), је 1738. године подигнута барокна скулптура Девице Марије (Immaculata), да би означила окончање успешне ре-католизације града коју су спровели језуити и фрањевци, уз подршку градског племства. О томе сведоче подаци да је 1730. године било свега неколико десетина људи који су се изјаснили као протестанти, а средином 19. века скоро да их није ни било[8]. Први план града, који се данас чува у Повашком музеју, направио је 1747. године геометар Михал Руткај-Недецки, а 1763. године се отвара прва поштанска станица. Сам град је током 18. и 19. века почео да назадује и губи своју значајну улогу трговачког центра на раскршћу путева[8].

Споменик Јозефу Милославу Хурбану у жилинској четврти Будатин

Средином 19. века дошло је до читавог низа револуција које су захватиле Европу 1848. године. На тлу данашње Словачке, Словаци су се побунили тражећи већа права у односу на доминантне Мађаре и стали су на страну Аустријанаца у њиховој борби против Мађара. Крајем 1848. и почетком 1849. године словачки добровољци су у биткама код Будатина победили мађарске гардисте. Након победа, на главном градском тргу су 04. 01. вође словачког покрета, Људовит Штур и Јозеф Милослав Хурбан, одржали говоре. Градско утврђење је током векова изгубило на стратешком значају, услед чега је његов већи део био сасвим порушен, а остаци две главне градске капије су порушени, након великог пожара који је захватио град 1848. године. Десет година касније, велики земљотрес је потресао град 15. 01.1858. године, а још један пожар га је захватио 11. 08.1886. године.

Град се нагло развио, у другој половини 19. века, након доласка железнице. Прво је 1872. године завршена пруга КошицеБохумин (данас у Чешкој) затим је продужена до Братиславе 1883. године, да би 1899. године био изграђен крак до Рајеца, чиме је Жилина постала важно железничко раскршће. Ово је довело до отварања нових фабрика у граду, попут текстилне фабрике „Словена“ (1891) и фабрика хемијских производа „Поважје“ (1892). Град је 1903. године био домаћин великог индустријског сајма Горње Мађарске (тј. Словачке), што је подстакло развој како Жилине, тако и целог Горњег Поважја. Жилина је 1900. године имала 5 633 становника и 411 кућа, док је двадесет година раније имала 3 244 становника и 375 кућа, да би градска популација премашила бројку од 10.000 становника 1911. године.

Модерно доба[уреди]

Au-velika.png

Green pog.svg
Положај Жилине у Аустроугарској
и приказ њеног распада 1918. године

Након краја Првог светског рата и распада Аустроугарске, у Прагу је 28. октобра 1918. године проглашено стварање нове државе, Чехословачке. Два дана касније, представници словачког народа су у Мартину потписали тзв. Мартинску декларацију о приступању Чехословачкој, а представници Жилине су били међу првима који су је прихватили[9]. Град је тада постао прва престоница Словачке и седиште њене владе, до марта 1919. године[9]. Унутрашња организација Чехословачке се мењала током године, а након њене централизације 1928. године, којом је држава подељена на четири дела, Жилина је ушла у састав Словачке крајине. После закључивања Минхенског споразума 29. септембра 1938. године, којим је почео распад Чехословачке, представници седам политичких странака су, након разговора у Жилини, 6. октобра исте године прогласили аутономију Словачке унутар Чехословачке, а одлуку је саопштио католички свештеник др. Јозеф Тисо. Он ће касније, уочи Другог светског рата, постати вођа марионетске Независне државе Словачке, која ће бити формирана пола године касније, 14. марта 1939. године.

После успостављања марионетске државе, Жилина је постала средиште округа у Тренчинској жупи и град који се налазио на граници тзв. заштитне зоне коју је нацистичка Немачка успоставила на северозападном делу земље, пред почетак Другог светског рата. Током Словачког народног устанка, који је трајао од краја августа до краја октобра 1944. године, Жилина се нашла на ослобођеној територији, а недалеко од ње је вођена битка у Стречнианском теснацу у којој су немачке трупе сузбиле устанике и повратиле контролу над важним железничким правцем уз реку Вах. Снаге Црвене армије су током 1945. године ослободиле простор данашње Словачке, која ушла у састав обновљене Чехословачка.

Сам град је 1945. године имао 18 000 становника, а 1949. године је постао седиште новоформираног Жилинског краја. Претеча данашњег Жилинског универзитета је основана у Прагу 1953. године, а 1960. године се сели у Жилину. Интензивно ширење града започиње 1959. године градњом нових стамбених четврти Глини, Солинка и Влчинце, али након укидања Жилинског краја наредне године, даљи развој града бива заустављен.

Изглед главног градског трга, након обнове

После 1968. године почиње нова ера развоја града на свим пољима, од индустријског и саобраћајног, преко стамбеног до културног и образовног. Почетком 1970их је у Доњем Хричову подигнут нови аеродром, док је стари аеродром срушен да би се омогућило даље ширење града на његовом месту.

Политичке реформе у Чехословачкој и увођење вишестраначког система у државу, довели су и до увођења директног избора за градоначелника. На првим изборима, одржаним 1990. године, победио контроверзни националистички[10] политичар Јан Слота. Он је побеђивао и у наредна 4 изборна циклуса, тако да се на челу града налазио све до 2006. године, када је поражен на изборима[11], од Ивана Хармана. Током овог периода, град је започео свој интензиван развој. Већ 1990. године је отпочела обнова историјског језгра града, а у новембру 1994. године је почео да функционише тролејбуски систем у граду, који је финансиран искључиво из градског буџета. Недалеко од града је, исте године, започела изградња Жилинске бране на реци Вах, чија је прва турбина пуштена у рад крајем 1997. године. После мирног распада Чехословачке 1. јануара 1993. године, новостворена Република Словачка је реформом 1996. године поново формирала Жилински крај, као једну од 8 управних области државе. Градско веће је 09. 11.2003. године усвојило план економског и социјалног развоја града. Наредне године, 07. 04., постављен је камен темељац фабрике аутомобила КИА, из које је први аутомобил изашао 07. 12.2006. године, чиме је Жилина постала једно од три средишта аутомобилске индустрије у Словачкој.

Жилина, трг Андреја Глинке
Панорама трга Андреја Глинке


Становништво[уреди]

У Жилини живи 85 399 становника, а на последњем попису, обављеном 2001. године, имала је 85 400 становника (40 968 мушкараца и 44 432 жена). У граду има 8 398 кућа, од чега је њих 7 341 стално насељено.

Становништво је, у верском погледу, углавном римокатоличке вероисповести (74.91%), док у националном смислу доминирају Словаци (96.90%).

Број становника и кућа[12]
Попис 1991. 2001.
Укупно становника 83 911 85 400
-Мушкараца 40 501 40 968
-Жена 43 410 44 432
Укупно кућа 7 866 8 398
-Стално насељених 7 123 7 341
Етнички и верски састав становништва[12]
Пописи 2001. 1991.
Укупно становника 85 400 83 911
Становништво по националности
Словаци
  
96.90% 96.83%
Мађари
  
0.12% 0.14%
Роми
  
0.23% 0.26%
Русини
  
0.04% 0.02%
Украјинци
  
0.04% 0.05%
Чеси
  
1.61% 2.14%
Моравци
  
0.11% 0.30%
Шлезијци
  
0.00% 0.02%
Немци
  
0.07% 0.06%
Пољаци
  
0.05% 0.05%
Становништво по вероисповести
римокатолици
  
74.91% 61.83%
протестанти
  
3.74% 3.07%
гркокатолици
  
0.31% 0.25%
православци
  
0.11% 0.05%
хусити
  
0.06% 0.03%
без вероисповести
  
16.74% 12.56%
остале
  
0.13% 0.32%
неизјашњени
  
3.18% 21.90%
Економски састав становништва[12]
Пописи 2001. 1991.
Укупно становника 85 400 83 911
-Становника мушког пола 40 968 40 501
-Становника женског пола 44 432 43 410
Укупан број економски активних особа 45 319 -
-Број економски активних особа мушког пола 22 947 -
-Број економски активних особа женског пола 22 372 -
Укупан број запослених особа 35 247 -
-Укупан број запослених особа мушког пола 18 533 -
-Укупан број запослених особа женског пола 16 714 -
Укупан број незапослених особа 7 246 -
-Укупан број незапослених особа мушког пола 4 049 -
-Укупан број незапослених особа женског пола 3 197 -


Број становника Жилине по деловима града[13]
Старе место и Глини Банова Бродно Будатин Битчица Гајик Мојшова Лучка Повашски Хлмец Росинки
25 793 1 879 1 307 1 543 2 244 7 311 412 1 352 911
Солинки Стражов Трнове Влчинце Врање Задубње Застрање Заводје Жилинска Легота
14 297 554 2 422 20 077 761 700 929 2 758 308
Цела Жилина: 85 558 становника (31. августа 2008)
Број становника кроз историју Жилине[15]
Година 1700. 1880. 1900. 1910. 1930. 1945. 1950. 1961. 1980.¹ 1986. 1991.² 2001.² 2008.[14] 2009.[6]
Укупно становника 2 682 3 244 5 633 преко 10.000 17 451 18 027 28 571 32 512 70 025 преко 90.000 83 853 85 453 85 370 85 399
¹Територија града Жилине је током 1970их година 20. века проширена на околна места.
²Према Статистичком заводу: 83 911 односно 85 400.[12]


Политика[уреди]

Градска управа[уреди]

Зграда градског већа
Градска кућа

Градом управљају градоначелник (primátor) и градско веће (mestské zastupiteľstvo), који се бирају истовремено непосредним тајним гласањем и њихов мандат траје четири године. Градоначелник се налази на челу града, заступа га и обавља извршну функцију у њему, а поседује и свог заменика. Сам град је подељен у осам изборних области из којих се бира 31 одборник градског већа[16]:

  1. Старе место, Глини I-IV, Глини VIII (5 одборника)
  2. Глини V-VII, Борик (4 одборника)
  3. Солинки (5 одборника)
  4. Влчинце (7 одборника)
  5. Гајик (3 одборника)
  6. Битчица, Росинки, Трнове, Мојшова Лучка (2 одборника)
  7. Заводје, Банова, Стражов, Жилинска Легота (2 одборника)
  8. Будатин, Повашки Хлмец, Врање, Бродно, Задубње, Застрање (3 одборника)

Последњи избори у Жилини одржани су 27. 11.2010. године и на њима је за градоначелника изабран Игор Хома, кога је предложила коалиција странака предвођена Смер - социјалном демократијом (Smer – sociálna demokracia, SMER-SD). Он је тек трећи градоначелник Жилине (после Слоте и Хармана) који је на ту функцију дошао после победе на изборима, али су у историјским изворима забележени подаци о двестотинак људи који су се у разним периодима налазили на челу града[17]. Најстарији податак је из 1325. године[17], када се на челу града налазио Јан Пезолд.

Регионалне управе[уреди]

Жилина је седиште једног од 8 крајева, као и округа Жилина који се налази у њему. У граду је смештена и регионална канцеларија Народне банке Словачке.

Округ Жилина[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Округ Жилина

Округ Жилина (Okres Žilina) обухвата површину од 815 km², на којој живи 157 787 становника (51,4% жена и 48,6% мушкараца) и има густину насељености од 194 становника по km². Сачињавају га 53 месне заједнице од којих 3 са статусом града (Жилина, Рајец и Рајецке Теплице)[тражи се извор од 02. 2014.].

Жилински крај[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Жилински крај

Жилински крај (Žilinský kraj) се простире на површини од 6.808,7 km², на којој живи 695 698 становника (51% жена и 49% мушкараца) и има густину насељености од 102 становника по km². Чини га 11 округа, унутар којих постоји 315 месних заједница од којих 18 имају статус града (Битча, Врутки, Долни Кубин Жилина, Кисуцке Нове Место, Красно над Кисућу, Липтовски Град, Липтовски Микулаш, Мартин, Наместово, Рајец, Рајецке Теплице, Ружомберок, Тврдошин, Турзовка, Трстена, Турчијанске Теплице, Чадца)[тражи се извор од 02. 2014.].

Градска инфраструктура[уреди]

Привреда[уреди]

КИА сид (Kia cee'd) који се производи у Жилини

Жилина је данас један од најзначајнијих привредних центара у Словачкој и њено одељење Словачке трговачке и индустријске коморе је друго по величини у држави[22]. Сам град се, према броју трговаца на сто становника, налази на другом, а према броју акционарских друштава и друштава са ограниченом способношћу на трећем месту у Словачкој.[22] Куповна моћ становника у Поважју, чији је центар Жилина, је друга по реду у Словачкој,[23] док се град, са округом, налази на другом или трећем месту према бруто домаћем производу.[22] Највећа инвестиција у граду је свакако долазак јужнокорејског аутомобилског гиганта КИА 2004. године, који је у Жилини подигао фабрику вредну 1 милијарду евра[24]. Поред аутомобилске индустрије, у граду је још развијена[25] и прехрабрена, инжењерска и дрвна индустрија, као и грађевинарство, које чини 13% производње у Жилинском крају.[26] Поред регионалне канцеларије Народне банке Словачке, двадесетак банака имају своја представништва у граду.

Комплекс фабрике аутомобила КИА се простире на површини од 166 хектара, од чега зграде, у којима ради око 2 700 радника, заузимају 16,3 хектара[24]. У њему се производе три различита модела возила у која се уграђују четири врсте мотора, а капацитет фабрике је 300.000 возила годишње[24]. Поред фабрике аутомобила КИА, читав низ њених коопераната има своје фабрике у граду: Донг Хи, који прави аутомобилске шасије за потребе, како фабрике у Жилини, тако и Хјундаијеве фабрике у Острави, затим фабрика аутомобилског челика Хјундаи хиско и „МОБИС“, који прави 40% ауто-опреме за КИА аутомобиле. Крајем 2008. године, КИА је најавила подизање нове фабрике аутомобилских мотора у Жилини, вредне између 100 и 200 милиона евра[27], што је средином 2009. године подржала и Влада Републике Словачке, која је издвојила 15 милиона евра за подршку овом пројекту[28].

Управна зграда фабрике текстила „Словена“

Од прехрамбрене индустрије, у граду се налази млекара „Лактис“, пекарска индустрија „Пеза“, која функционише у саставу групе „Јунајтед бејкерис“ и фабрика за прераду живинског меса „ХИЗА“, која постоји од 1974. године и данас спада међу највеће фабрике тог типа у Словачкој.[29] У домену машинске и дрвне индустрије, у Жилини се налазе предузећа: „Електровод“, који се бави производњом и изградњом разних челичних структура (нпр. далековода и заштитних ограда поред путева) основан 1. јануара 1950, фабрика кугличних лежајева „ЗВЛ“, која постоји од 1966. године и сарађује са многим светски познатим фирмама (попут Боша, Сименса, Волвоа, Вирлпула, Мерлонија и других[тражи се извор од 02. 2014.]), затим „Древоиндустрија механик“, која производи машине за дрвну индустрију и рециклажу, запошљава 165 радника и има месечни промет од преко 250.000 евра[30] тј. 8 милиона некадашњих словачких круна[тражи се извор од 02. 2014.].

Димњак Жилинске топлане, висок 192 метра

Међу грађевинским предузећима, издваја се „Вахостав“, који је основан 01. јула 1954. године да би градио бране, акумулациона језера и хидроелектране на горњем и средњем току Ваха.[31] Данас је једна од водећих словачких фирми у области грађевинарства и бави се изградњом путева, пруга, акумулационих језера, еколошких, индустријских и комуналних грађевина, али и индустријских паркова са пратећом инфраструктуром. Поред грађења у самој земљи и учешћа у изградњи хидроцентрале Гобчиково[31] на Дунаву (коју заједнички граде Словачка и Мађарска), Вахостав је градио и у Немачкој, Русији, Украјини и на Кипру[31].

Од осталих већих предузећа, у Жилини ради „Повашки хемијски завод“ (основан 1892. године као фабрика хемијских производа „Поважје“), затим фабрика папира „Тенто“, која запошљава око 600 људи и има годишњи промет од 90 милиона евра[32] и некадашњи текстилни гигант (пред Први светски рат била је једна од највећих тог типа на тлу данашње Словачке[26]), фабрика „Словена“, основана 1891. године. Поред њих, у граду постоји велика топлана, а на Ваху су код града изграђене две хидроелектране са вештачким језерима:

  • Хричовска хидроелектрана, изграђена од 1958. до 1962. године низводно од града, са каплановом турбином снаге 31.5 MW и годишњом производњом од 59.1 GWh[33]
  • Жилинска хидроелектрана, изграђена од 1994. до 1998. године узводно од града, са две капланове турбине снаге по 36 MW и годишњом производњом од 173 GWh[34]

Просечна плата у Жилинском крају 2008. године износила је 19 460 словачких круна односно 645.95 евра, што је мање у односу на просечну плату у држави (21 782 Sk тј. 723.03 €). Стопа незапослености је износила 7,7% (сам округ Жилина је средином године имао стопу од 6.44%[35]), што је ниже од државног нивоа од на коме је била 9,6%, али треба имати у виду да је стопа данас највероватније доста виша, услед светске економске кризе и кризе у аутомобилској индустрији, што је довело до повећања стопе незапослености у Словачкој на 12,07%, средином августа 2009. године[36].

Кретања просечних плата и стопе незапослености у Жилинском крају[37][38]
1998. 1999. 2000. 2001. 2002. 2003. 2004.² 2005. 2006.² 2007. 2008.
Просечна плата (у Sk¹) 9 010 9 627 10 218 10 931 12 057 12 600 13 930 15 172 16 437 17 739 19 460
Стопа незапослености (у %) 10,5 15,9 18,5 18,9 17,3 17,2 17,5 15,2 11,8 10,1 7,7
¹Словачка круна је 1. јануара 2009. године укинута, а платежно средство је постао евро (1 € = 30,1260 Sk).
²Фабрике КИА аутомобила је почела да се гради у априлу 2004, а пуштена је у рад у децембру 2006. године.

Саобраћај[уреди]

Жилина се налази на раскрсници значајних природних путева, који се користе још од средњег века, повезујући првенствено долину Дунава са Балтичким морем и истоком данашње Словачке ка Русији, кроз долину Ваха. Сама река данас није пловна, али постоје планови да се то омогући[39], чиме би се град преко Дунава повезао са светским морима. Данас спада међу најважније друмске и железничке раскрснице у земљи[39], а налази се на паневропским коридорима:

Градски превоз[уреди]

Тролејбус Шкода 14Tr на улицама Жилине

Градски превоз у Жилини је започет 1949. године, оснивањем Саобраћајног предузећа града Жилине (Dopravný podnik mesta Žiliny s.r.o.) 01. 05. и пуштањем у рад првих аутобуских линија 28. 10. исте године. Идеја о развоју тролејбуског система у граду јавила се 1978. године, а идејни пројекат је урађен 1985. године. Он је 1988. године покренут помоћу аутобуса, да би градска управа у мају 1992. године одобрила почетак радова на изградњи тролејбуске мреже, чија је прва линија је пуштена у рад 17. 11. 1994. године.

Према подацима из 2007. године,[40] у Саобраћајном предузећу је била запослена 301 особа, а током године је превезено 14.348.825 путника, што је мање него претходних година (2006. је превезено 14.666.257, а 2005. 15.616.869 путника[40]). Возни парк чини укупно 54 аутобуса (9 различитих модела) и 42 тролејбуса (3 различита модела).

Карактеристике градског превоза у Жилини 2007. године[40]
Тип превоза Број линија Дужина линија Број путника Број возила Број возача
Аутобус 14 (10+2+2¹) 79 km 6 414 963 54 75
Тролејбус 8 31 km 7 933 862 42 67
Укупно 22 110 km 14 348 825 96 142
¹10 дневних, 2 ноћне и 2 за раднике фабрике КИА
Деоница пута Е 50 између Жилине и Мартина код Варинског Града

Друмски саобраћај[уреди]

Град се налази на предвиђеним трасама међународних европских ауто-путева:

односно на трасама словачких ауто-путева који их прате:

а у близини града је у плану изградња тунела Овчиарско и ВишноваДубна Скала.

Карта изграђених и трасе планираних ауто-путева у Словачкој

Од ових траса, изграђен је готово целокупан потез од Братиславе до Жилине, осим сегмента око Повашке Бистрице на ауто-путу D 1, док радови на траси D 3, практично нису ни започети.

У граду се налази аутобуска станица преко које се обавља саобраћај са свим већим градовима у Словачкој и иностранству (Берлин, Берн, Беч, Бирмингем, Болоња, Брисел, Брно, Ђенова, Женева, Кардиф, Карлсруе, Либерец, Лондон, Макарска, Милано, Минхен, Падова, Праг, Рим, Ротердам, Сплит, Фиренца, Франкфурт, Хамбург, Цирих, Штутгарт[42]).

Железнички саобраћај[уреди]

Развој железнице у граду је отпочео 1872. године и изградњом пруге КошицеБохумин, чија траса је и данас оперативна. Град се данас налази на раскрсници значајних међународних железничких рута Е 42 и E 52, као и на веома прометној рути Братислава—Кошице, која преко севера повезује запад и исток Словачке. Поред директних веза ка домаћим градовима, Жилина је директним линијама повезана и са градовима у непосредном окружењу (Беч, Бохумин, Кијев, Оломуц, Плзен, Ушти над Лабем).

Један од витража на железничкој станица у Жилини

Главна железничка станица је страдала крајем Другог светског рата, тако да је након њега изграђена нова. Њену унутрашњост је витражима украсио словачки академски сликар Феро Краљ, који је од 1945. године живео и стварао у граду. Поред ње у граду постоје још две станица:

  • Жилина—Солинки
  • Жилина—Зарјечје

Зграда станице Зарјечје је подигнута 1945. године, а почетком 21. века је претворена и у својеврстан културноуметнички простор, који је званично отворен 18. 09. 2003. године[43]. Данас се она поред регуларног локалног железничког саобраћаја користи и за разне уметничке програме и перформансе са галеријом и радионицом. Смештена је унутар великог друмског кружног тока званог Рондел, а у плану је да се цео простор унутар њега претвори у уметнички простор, који би, између осталог, био украшен и графитима.[44]

Ваздушни саобраћај[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Аеродром Жилина
Цесна 525 на аеродрому Жилина (аеромитинг Жилина 2008)

Аеродром Жилина (Letisko Žilina) се налази код Доњег Хричова, десетак километара западно од града и опслужује област северозападне Словачке у којој живи око 1.2 милиона становника[45].

Направљен је почетком 1970их, да би заменио стари аеродром Брезовски Мајер (Letisko Brezovský Majer) који је срушен да би се омогућило даље ширење града. Први лет је обављен 04. 05.1972. године, а званично је отворен 02. 08.1974. године[45]. Исте године је уведена и редовна линија Жилина—Праг—Жилина, која је укинута 1981. године, да би поново била успостављена у периоду од 1986. до 1990. године. Аеродром је у априлу 1991. године отворен за чартер саобраћај, а редован саобраћај ка Прагу је опет обављан у периоду од 1997. до 1998. године, када је поново обустављен због банкрота компаније која га је обављала (Ер Острава). Изградња новог модерног терминала је започета 2004. године да би се омогућило обнављање редовног саобраћаја, који је на линији ка Прагу успостављен 15. 07.2005. године[45]. Поводом педесетпетогодишњице Жилинског универзитета и деведесетогодишњице ваздухопловства у Чехословачкој, на аеродрому је 28. 06.2008. године одржан аеро-митинг.

Авион ATR 42 компаније ЧехословачкаА, какви лете из Жилине

Аеродром се користи за редован и чартер саобраћај, пилотску обуку у склопу Жилинског универзитета, потребе Жилинског аеро-клуба и удружења аматерских спортских пилота, али и за одржавање аеромитинга и трка моторцикала.

Данас постоји редовна линија ка Прагу, коју два пута дневно обавља ЧехословачкаА помоћу два авиона ATR 42, са 46 седишта.

Статистички подаци аеродрома Жилина[тражи се извор од 02. 2014.]
2000. 2001. 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008.
Број авио-операција 14 205 11 477 15 071 12 192 14 253 15 407 11 495 10 971 12 673
Број путника 1 625 1 125 910 1 680 966 4 522 10 973 10 720 12 294
Превезени терет (kg) 25 569 1 242 6 546 1 464 0 1 975 8 173 1 234 1 685

Култура и знаменитости[уреди]

Позоришта[уреди]

У Жилини постоје два позоришта:

Градско позориште
  • Градско позориште (Mestské divadlo Žilina), основано 01. 01.1992. године уз подршку града који је био једини финансијер. У периоду од 1999. до 2003. године је изведена потпуна реконструкција позоришне зграде, која је свечано отворена 19. 12.2003. године и поседује две сале капацитета 310 односно 100 места. Само позориште као своје циљеве истиче подизање позоришне, културне и уметничке продукције до највиших уметничких нивоа и да кроз позоришну уметност развију и обогате живот Жилинчана[46]. Позориште је, до данас, извело 86 премијера и одиграло преко 2 500 представа[46].
  • Луткарско позориште (Bábkové divadlo Žilina), основано 1950. године је најстарије професионално позориште тог типа у Словачкој[47]. Гостовало је у 33 државе на 4 светска континента (Азија, Америка, Африка и Европа) и у својој историји је извело 213 премијера. Његови чланови су одиграли више од 12 000 представа, које је видело преко 2 500.000 гледалаца из земље и иностранства[47].

Музеји[уреди]

У Жилини постоје три музеја:

Замак Будатин, седиште Повашског музеја
Повашка уметничка галерија
Повашки музеј (Považské múzeum) спада међу највеће музеје у Словачкој[48], а његова колекција предмета везаних за казанџијски занат га чини јединственим у свету[49]. Основан је 1942. године као општински музеј, а од 1948. године се његово седиште налази у Будатинском замку[50], на северу града. Музејска поставка је отворена за јавност 1956. године[48] и данас је чини више од 130.000 експоната[50] из области природних наука (зоологија, ботаника, геологија[49]), археологије, историје и етнографије[48]. Поред самог Будатинског замка, чији се делови тренутно реновирању, музејске поставке обухватају и оближњу тврђаву Стречно, као и две сеоске куће у оближњем селу Чичмањи[48], у којима су приказани народни живот и обичаји.
Повашка уметничка галерија (Považská galéria umenia), као самостална институција постоји од 1976. године када је уметничка колекција издвојена из Повашског музеја[51], а данас је смештена у великој згради, подигнутој почетком 20. века[51]. Током 1970их и 1980их година, у оквиру галерије су махом приказиване слике тадашњих словачких аутора, да би се од почетка 1990их Повашка уметничка галерија оријентисала на приказивање свих видова актуелног уметничког стваралаштва, уз приказе дела насталих током 1960их, 1970их и 1980их година[51]. Данас се у њој налазе смештени како модерни (разне инсталације, видео уметност и други), тако и класични видови уметничког изражавања (слике, скулптуре и други)[51] словачких уметника 20. века. Сама зграда, у којој се музеј-галерија налази, је крајем прве деценије 21. века реновирана и попримила модернији изглед у односу на класичан стил у коме је изворно подигнута.
Музеј јеврејске културе (Múzeum židovskej kultúry) је смештен у склопу синагоге ортодоксне јеврејске заједнице, која је подигнута 1927. године, а званично је отворен 29. 06.1996. године[52], у делу који су некада жене користиле за молитву. Унутрашњост синагоге је очувала свој изворни дрвени намештај, урађен у стилу `20 година 20. века и украшен геометријским декором[52]. Музејску поставку чине предмети који се користе у вршењу службе у јудаизму[52], а део синагоге у коме је поставка смештена одвојен је дрвеном преградом од дела који се користи за молитву.

Остале културне институције[уреди]

У Жилини се налази Дом Матице словачке, затим Крајски културни центар и Повашски планетаријум, смештени у Бабушковој кући, као и два биоскопа, Центар и СинеМакс. Поред њих, у граду делују и:

Државни камерни оркестар (Štátny komorný orchester) или Словачка Синфонијета је основан 1974. године[53] и данас је смештен некадашњем Дому Фатранске уметности. Оркестар је одсвирао преко 2 300 концерата[53], наступајући у готово свим европским земљама, Тунису, Јапану, Бразилу, Канади и Сједињеним Америчким Државама[53]. Његов тренутни диригент је јапанац Цугио Маеда[53], који је и дугогодишњи коорганизатор „Средњоевропског фестивала концертних уметности“.
Црква свете Барбаре
Крајска библиотека (Krajská knižnica) је централна библиотека за округе Жилина и Битча, као и за цео Жилински крај. Основана 15. 10.1924. године[54], да би након Другог светског рата кратко престала са радом. Поново је отворена 1954. године, а 1995. године се преселила у сопствену зграду у којој се данас налази. Спада међу прве библиотеке у Словачкој које су почеле да стварају фондове аудио књига за потребе слепих и слабовидих[54], а 2006. године је проглашена за библиотеку са највише издатих књига у Словачкој[54]. У оквиру ње, функционишу одељења Британског савета, Француске алијансе и Гете института[54].

Знаменитости[уреди]

Стари град је реконструисан почетком 1990их година и од тада је заштићен као споменик културе (Mestská pamiatková rezervácia). Центар града чине два трга - Маријански (Mariánske námestie) и трг Андреја Глинке (Námestie A. Hlinku). Маријанским тргом доминира црква светог апостола Павла, стара зграда градског већа и барокна статуа Девице Марије. У близини се налази црква светог Тројства, изграђена око 1400. године, која је од 2008. и саборна црква Жилинске бискупије.

Међу градским знаменитостима треба истаћи и следеће[55]:

Финансијска палата
  • Црква свете Барбаре и фрањевачки самостан, подигнути у периоду од 1723. до 1731. године
  • Бабушкова кућа односно кућа Маковицког
  • Дрвена католичка црква светог Ђорђа у четврти Трнове, подигнута је готичком стилу, а први пут се помиње 1582. године
  • Дом фатранске уметности, у коме се данас налази седиште Државног камерног оркестра
  • Финансијска палата
  • Бахерова вила
  • Палата Розенфелд, подигнута у арт нуво стилу
  • Зграда Жилинског универзитета, подигнута у арт нуво стилу
  • Католичка кућа, подигнута у стилу неокласицизма
  • Евангелистичка црква

Седам чуда Жилине[уреди]

У склопу прославе 800. годишњице од првог помињања Жилине у писаним изворима (1208), 2008. године је направљен списак седам најзначајнијих споменика културне баштине Жилине, који сачињава пет архитектонских целина и два писана споменика[56].

Прво чудо Жилине (Историјско језгро града)[уреди]
Маријански трг

Историјско језгро града (Historické jadro Žiliny) је формирано у средњем веку и његова основна структура је остала непромењена до данашњих дана. Централно место заузима Маријански трг, приближно квадратног облика (оквирних димензија 100 x 100 метара)[57], са чијих темена полазе по две широке улице ка осталим деловима града, док две уже полазе са средине његове западне и источне стране. Овакав систем градње потиче од немачких колониста који су дошли у град крајем 13. века и карактеристичан је за немачке градове, због чега су Жилину називали и мађарски Нирнберг[56]. Велики пожари, који су захватили Жилину у прошлости, утицали су на изглед историјског језгра града. Првобитне дрвене куће, замењене су онима од камена и цигле, куће подигнуте у готичком стилу, замењене су, након 1521. године, новим у рененсансном стилу, испод којих су очувани готички подруми[57]. Од првобитних 40 кућа на тргу, данас је сачувано њих 32[57]. На тргу је смештена барокна скулптура Девице Марије, постављена 1738. године, а њиме доминира стара градска већница (данас градска кућа у којој је седиште градоначелника) и црква светог апостола Павла (завршена 1754. године) са језуитским самостаном. Током реконструкције града крајем 20. века, са трга је уклоњена базен са фонтаном, који је на њега постављен 1966. године. У близини трга се налази и црква светог Тројства подигнута почетком 15. века у готичком стилу, која је од 2008. године постала саборна црква новоформиране Жилинске бискупије. Поред ње се налази Буријанова кула, звоник висок 46 метара[55], подигнут у првој половини 16. века у ренесансном стилу, по узору на италијанске звонике из тог периода[55].

Целокупно градско језгро је 1987. године проглашено заштићеном урбаном целином[57][55], а у наредној деценији је доживело потпуну реконструкцију.

Друго чудо Жилине (Црква светог Штефана Краља)[уреди]
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Црква светог Штефана Краља
Црква светог Штефана Краља

Црква светог Штефана Краља (Kostol svätého Štefana kráľa) се налази у кварту Рудини, недалеко од железничке станице Зарјечје и представља најстарији сачувану грађевину на простору града. Посвећена је светом Стефану (Штефану/Иштвану) Арпаду (9971038), који је примио хришћанство, покрстио Мађаре и постао први краљ Угарске. Народно предање подизање саме цркве везује за њега и његово доба, наводећи да ју је подигао у знак захвалности за победу над пољским краљем Болеславом Храбрим (9921025)[56]. Међутим, на основу научних истраживања сматра се да је црква подигнута почетком 13. века (највероватније између 1200. и 1230. године[56]) у стилу касне романике и то у средишту насеља, које је током 13. века постојало на том простору. Већ почетком наредног века, ново насеље је подигнуто на простору данашњег историјског језгра Жилине, тако да насеље око цркве светог Штефана губи на значају и временом нестаје, а од њега је остала само црква.

Око цркве светог Штефана Краља постоји високи бедем, а унутар затвореног комплекса постоје још:

  • капела Божијег тела тј. Corpus Christi (Kaplnka Božieho Tela) из 15. века (смештена је уз саму цркву и данас су од ње очувани само темељи откривени 1995. године)
  • Отворена капела у ренесансном стилу (Renesančná otvorená kaplnka), из друге половине 16. века (данас је у потпуности очувана и налази се недалеко од капеле Божијег тела)

Сама црква светог Штефана Краља је већим делом очувала свој првобитни изглед[56], а највеће промене извршене су 1762. године, током велике обнове целог комплекса у барокном стилу. Прозори су јој урађени у романичком стилу, има камену крстионицу, а њена унутрашњост била је украшена фрескама, чији делови су откривени 1950. године, испод слојева млађих фресака, након чега су рестаурирани. Најстарије међу њима су настале око 1260. године[56] и налазе се у апсиди, стварајући илузију о постојању ребарних лукова тј. избочина на зиду, док су на врху апсиде представљени симболи Месеца, Сунца и Крста. Почетком 14. века насликана је композиција коју сачињава дванаест апостола и Исус Христ. У каснијем периоду, од 15. до 17. века, првобитни фрескопис је замењен новим на коме су, између осталог, били приказани и мађарски свеци[56].

Треће чудо Жилине (Жилински Град)[уреди]
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Жилински Град
Жилински град

Жилински Град (Žilinský hrad) је било градско утврђење у Жилини, које се до 2008. године сматрало ишчезлим. Током радова на изградњи тржног центра у старом градском језгру, откривени су остаци некадашње тврђаве, о чему је јавност обавештена 30. маја 2008. године[56]. Непосредно поред цркве свете Тројице на тргу Андреја Глинке, подигнуте око 1400. године, откривени су остаци куле овалног облика. Њен спољни пречник је 14 метара[56], а унутрашњи 8 метара, због чега се процењује да би могла бити висока и до 20 метара[58]. Сматра се да је подигнута у 13. веку[58], а могла би бити Донжон кула некадашње тврђаве[56], која је имала и стамбену улогу. У изворима се утврђење први пут помиње 1318. године[56], у доба владавине Матије Чака овим поднебљем, али има оних који га сматрају старијим и смештају његово подизање у другу половину 13. века, након монголске најезде (12411242), када је широм тадашње краљевине Угарске подигнут већи број утврђења. Последњи писани податак о тврђави забележен је 1457. године. Данас остаци Жилинског Града представљају највећи археолошки локалитет у граду[56] и стављени су под заштиту државе.

Четврто чудо Жилине (Будатински Град)[уреди]
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Будатински Град
Будатински Град

Будатински Град (Budatínsky hrad) је утврђење направљено на ушћу Кисуће у Вах[59], да би контролисало путни правац који је повезивао Понитрје и Шлезију. Подигнут је највероватније у другој половини 13. века[59], вероватно после монголске најезде (12411242)[56], као типичан водени град[59]. Најстарији данас очувани део представља романичка округла кула са елементима ране готике, која је касније дорађена у ренесансном стилу[59]. Тврђава је током векова мењала власнике, да би са губитком стратешког значаја била у првој половини 19. века претворена у барокни летњиковац[56]. Касније је уз њега направљена капела и велики парк у енглеском стилу који се простирао до самих река[56]. Последња велика реконструкција Будатинског Града је урађена након Првог светског рата. Данас је у њему смештен Повашки музеј, а сама грађевина је у процесу обнове[59].

Пето чудо Жилине (Неологичка синагога)[уреди]
Синагога у Жилини

Неологичка синагога (Neologická synagóga) је дело чувеног немачког архитекте Петера Беренса и представља значајно дело модерне европске архитектуре на тлу данашње Словачке[60]. Подигнута је на месту старе синагоге из 1860. године, у периоду од 1928. до 1931. године[60]. Зграда је направљена у модерном стилу са елементима маварске архитектуре[56], приземним делом од грубо тесаног тамног камена на који се надовезује светлији део са низом прозора[60], а над целом грађевином се уздиже широка црвена купола пречника 16 метара[56]. У њеној унутрашњости се налази велика дворана за молитву, са галеријама намењеним женама, смештеним са стране[60]. Данас се у згради налази биоскоп „Центар“, а на њој се налази спомен плоча у знак сећања на Јевреје страдале у нацистичким концентрационим логорима.

Шесто чудо Жилине (Privilegium pro Slavis)[уреди]
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Privilegium pro Slavis
Privilegium pro Slavis

Privilegium pro Slavis је повеља коју је 7. маја 1381. године[56], током посете граду, издао краљ Лајош I Велики. Њом је уважио притужбе словенских грађана Жилине и изједначио њихова права са правима немачких колониста. У повељи је било потврђено да половину чланова градског већа чине Немци, а другу половину Словаци, док се градоначелник бира на годину дана и то наизменично из редова једних и других. Очувана је у препису из 1431. године[56], а данас се чува у Државном архиву у оближњој Битчи[56]. У знак сећања на издавање ове повеље, на градској кући је 3. децембра 1993. године откривена спомен плоча[61].

Седмо чудо Жилине (Жилинска књига)[уреди]
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Жилинска књига
Жилинска књига

Жилинска књига (Žilinská kniha) представља највредније писмено наслеђе средњег века у Словачкој, а уједно и најстарији сачувани запис на словачком језику који се налази у данашњој Словачкој. Писана је на три језика (латинском, немачком и словачком) у периоду од 1378. до 1561. године и састоји се од три дела. Први део чини препис Магдебуршког законика на немачком језику, који је 1378. године направио Микулаш од Лукова. Други део је његов препис на словачком језику настао 1473. године, док трећи и најобимнији део чине имовински и приватни записи вођени у континуитету од 1380. до 1524, након чега су спорадично уношени до 1561. године[62]. Жилинску књигу сачињава 149 листова папира димензија 29 x 22 cm, укоричених у 15. веку[62]. Данас је смештена у Државном архиву у Жилини, а 1988. године је проглашена за народни културни споменик[62].

Манифестације[уреди]

Током године, у Жилини се одржава већи број традиционалних манифестација иза којих стоји локална самоуправа, било као директан организатор, било као партнер у организацији. Међу њима треба издвојити:

Трг Андреја Глинке, на коме се одвија део манифестација у граду
Жилински бал је добротворног карактера и први пут је организован у јануару 2008. године, у циљу прославе 800. годишњице првог помињања града.
Жилински карневал се одржава у фебруару и представља највећи карневал у Словачкој[63]. На њему учествује више стотина костимираних људи, како из Жилине и осталих делова Словачке, тако и из околних земаља, Пољске и Чешке[63]. Током његовог трајања, на улицама се поред маскираних играча и плесача фолклора, могу наћи и тезге на којима се нуде локални специјалитети.
Фестивал Стари град се одржава од 1995. године на два главна градска трга и представља најпознатију културну манифестацију у Жилини[64]. Траје три дана, током којих се представља домаћа радиност и музика свих жанрова, а пратеће активности обухватају манифестације у склопу Међународног дана детета, изложбе, радионице везане за историју града и друге активности[64].
Црвка светих Ћирила и Методија у Терхови
Ноћ светог Јована је међународни улични позоришни фестивал који се од 2005. године одржава у јуну сваке године, а за циљ има повратак позоришта на улицу, међу обичан народ. У склопу њега се одржавају ноћни перформанси са бакљама, представе на штулама, представе за децу и разне позоришне радионице.
Жилинско културно лето траје од јуна до августа и обухвата читав низ културних догађања (концерте, позоришне представе, филмске пројекције, радионице, симпозијум дрводељства, изложбе и друге). У склопу њега се у оближњој Терхови одвијају „Дани Ћирила и Методија, као и Јаношикови дани“, којима присуствује око 70.000 посетилаца[65].
Средњовековни дан се одржава у августу сваке године, на Маријанском тргу, који се за ту потребу претвара у средиште једног типичног средњовековног села. Током целог дана посетиоци могу да виде призоре из средњовековног живота, укључујући и групе људи које се баве старим занатима (ковачи, пекари и други) или борбама средњовековним оружјем.
Дани здравља имају за циљ промовисање здравог начина живота међу становништвом, поготово у оквиру породица. Поред низа пратећих програма, посетиоцима се на лицу места обавља читав низ основних лекарских прегледа, попут мерења крвог притиска, холестерола, нивоа шећера у крви или телесне масноће.
Споменик Јурају Јаношику у Терхови
Север против Југа је спортска манифестација током које се на тргу Андреја Глинке игра фудбал, на импровизованом терену димензија 40x20 метара[66]. Свака од утакмица траје 30 минута, а на турниру може да учествује било ко од посетилаца, тако да се процењује да преко 500 људи узме учешће у овој манифестацији сваке године[66]. Она се организује у сарадњи са ФК Жилина, а у њој групно учествују школе, фирме и друге институције.
Божић Бата стиже у град се одиграва непосредно пре Божића, крајем децембра сваке године. У њеном склопу се организују Божићни вашари на оба главна градска трга, пратећи културни програм и добротворна дешавања.
Дочек Нове године се сваке године одржава на тргу Андреја Глинке, на коме се организује богат уметнички програм у коме учествују најзначајнији словачки уметници. Организовано је и послужење, а један од циљева манифестације је и да спречи евентуалне вандализме, претеривања у конзумирању алкохола и употребу пиротехничких средстава.

а поред њих, у граду се одржавају „Средњоевропски фестивал концертних уметности“ (април), фестивал луткарских позоришта (јун), међународни фестивала анимације „Анча фест“ (јул), међународни фестивал креативности и фантазије „Весела радионица“ (септембар)[67].

Околина града[уреди]

Туристичку понуду града, употпуњују интересантне дестинације у његовој непосредној близини. Градићи, бање и села, затим остаци неколико утврђења која су штитила путне правце који се укрштају у Жилини, као и околни планински венци и заштићене природне целине на њима.

Насељена места[уреди]

Дворац Кунерад

У долини Рајчанке, 15 километара јужно од града, налази се бањско лечилиште и градић са 2 936 становника[68] Рајецке Теплице. Његови извори термалне воде температуре 38°C се користе у медицинске сврхе од 1378. године[69]. У градићу се налази парк са вештачким језером и фонтанама, као и базен са термалном водом. Непосредно поред Рајецких Теплица, код села Кунерад 17.5 километара од Жилине, налази се истоимени дворац са кулама, луковима, терасама и степеништима. Подигао га је у периоду од 1914. до 1916. године гроф Балестрем[69] у стилу сецесије. Током Словачког народног устанка 1944. године, немачки нацисти су га спалили, али је након рата обновљен. Узводно од Рајецких Теплица смештен је Рајец, градић са 6 076 становника[70], који се у изворима јавља још 1193. године[71] у повељи мађарског краља Беле III (11731196) као Raich. У њему је некада постојало утврђење, које је уништено у 17. веку[72]. Данас у њему пажњу привлачи главни градски трг са старом већницом и црквом светог Владислава[69]. Поред тога, од 1993. године се у градској већници, која је некада била пивара, налази месни музеј у коме су смештене две збирке, етнографска и биолошка.

Раденов дом у Чичманију

Рајецка Лесна, која се налази 27 километара јужно од Жилине, први пут се у изворима помиње 1474. године[73], а данас у њој живи 1 272 становника[74]. У њој се налази тзв. Словачки Витлејем[69], велика дрвена композиција дугачка 2.5, широка 8.5 и висока 3 метра[75], коју је 17 година[76] радио дрводеља Јозеф Пекара[75]. На њој су приказани библијски мотиви, као и знаменитости Словачке, поред којих су приказани занати, обичаји и послови карактеристични за поједине делове државе. Додатну атракцију ове композиције представља и чињеница да се на њој појављује око 300 фигурица[75] (људи, животиња...), од чега се половина помера[75]. Јужније од ње је село Чичмани, смештено на обронцима Суловских врха крај Рајчанке и удаљено је 41 километар од Жилине. У изворима се први пут помиње 1272. године[77], а данас у њему живи 194 становника[78]. Познато је по сачуваним примерима сеоске народне архитектуре[69] који се од 1977. године налазе под заштитом државе и данас функционишу у склопу Повашког музеја. Централна музејска поставка, која обухвата народне обичаје, фолклор и чичмански вез, смештена је у тзв. Раденовом дому, док се кући са бројем 42. налази поставка ентеријера народних кућа, на прелазу из 19. у 20. век[69].

Родна кућа Јураја Јаношика

У долини Варинке, у подножју Мале Фатре, налази се село Терхова, удаљено 25.1 километар источно од Жилине. Први пут се у изворима помиње 1598. године[79], а данас, са својих 4 073 становника[80], спада међу већа села у Словачкој. Позната је као родно место Јураја Јаношика, словачког Робина Худа из 18. века[81], а у кући у којој се он, највероватније, родио, данас је смештена изложба „Јаношик и Терхова“, која је саставни део Повашког музеја из Жилине. На узвишењу изнад села се, од 1988. године, уздиже његов споменик висок 7.5 метара[82], а међу знаменитости села треба убројати и цркву светих Ћирила и Методија из прве половине 20. века. У близини Терхове се налази ски центар Вратна долина, а током године се у селу одвија неколико манифестација, међу којима су и фолклорни фестивал „Јаношикови дани“ (који се одржава почетком августа сваке године, од 1963) и „Дани Ћирила и Методија“ (који се одржава у јулу сваке године, од 1990).

Битчански замак

На удаљености од 19.4 километара од Жилине, низводно на реци Ваху, налази се градић Битча са 11 600 становника[83]. Први пут се у изворима помиње 1234. године, а у другој половини 14. века је добио свој статут. На месту на коме се раније највероватније налазило старије утврђење, са темељима у води[84], Франтишек Турзо је од 1571. до 1574. године подигао Битчански замак у ренесансном стилу[84]. Његов син, палатин Јурај, је 1601. године у његовом склопу подигао тзв. Свадбену палату[84]. Данас се у њему налази Државни архив који чува преко 600 разних фондова и збирки докумената[84], од 1263. године, до данашњих дана[84], укључујући и повељу Privilegium pro Slavis.

Утврђења[уреди]

Рушевине Лиетаве

Узводно од града над Вахом се уздижу тврђаве Варин и Стречно, које су контролисале пролаз кроз Стречниански теснац. Прво је, у првој половини 13. века, подигнут Варин (први пут се помиње у изворима 1235. године као castrum Warna[85]), да би крајем 13. или почетком 14. века у његовој близини био у готичком стилу подигнут Стречно, који се први пут јавља у изворима 1316. године као castrum de Strechun[86]. Варин је током година постао познат као Стари Град, а напуштен је у 16. веку и данас је већим делом у рушевинама[85]. Стречно су 1698. године спалиле снаге цара Леополда I[86], након чега је напуштен, али је данас делимично конзервиран и рестауриран, тако да функционише у склопу Повашког музеја из Жилине.

Недалеко од Хричовске бране, 14 километара западно од града, се налазе рушевине Хричовског Града, који се у изворима први пут помиње 1208. године, као власништво нитранског бискупа[84]. Подигнут је у готичком стилу, а током векова је мењао господаре (међу којима је био Матија Чак), све до 17. века, када је напуштен[84]. Између Ваха и Рајчанке се уздиже планина Суловски врхи, на којој се налазе рушевине тврђава Сулов и Лиетава. Међу Суловским стенама налази Сулов, подигнут у првој половини 15. века[87], који је напуштен након разарања 1763. године[87]. Западно од њега, на удаљености од 11 километара од Жилине, налазе се остаци тврђаве Лиетава, подигнуте у 13. веку[88]. Значајна проширења и обнову је доживела у 15. и 16. веку, а трајно је напуштена у 18. веку[88].

Вељки Криван на Малој Фатри

Планине[уреди]

Југоисточни обод Жилинске котлине чини југозападни део Мале Фатре тзв. Лучанска Мала Фатра коју од североисточног дела тзв. Криванске Мале Фатре одваја Стречниански теснац на Ваху. Највиши врх планине је Вељки Криван са 1 709 метара нмв, који се налази у северном делу, док је највиши врх Лучанског дела Вељка Лука са висином од 1 475 метара. На планини се налази велики број обележених пешачких стаза, чија укупна дужина прелази 400 километара[89]. У оквиру северног дела планине, формиран је 1988. године Национални парк Мала Фатра, а велики ски центар на планини је Вратна долина код села Терхова. Мала Фатра је богата водом, тако да на њој има доста извора и водопада[89], од којих је највећи Шутовски, са висином пада од 38 метара[89].

Готичка капија

На простору југозападно од Жилине, између Рајчанке и Ваха, уздижу се планине Стражовски и Суловски врхи. Њихове највише тачке су Стражов (1 213 m нмв) и Вељки Манин (891 m нмв). Поједини делови обе планине су 1989. године проглашене заштићеном облашћу, у оквиру које посебно место заузима област Суловских стена са својим каменим формацијама, међу којима се истиче тзв. Готичка капија[90]. Суловски врхи су познати и по највећем станишту орхидеја у Словачкој[90], као и по Суловском[90] или Хлбоцком[91]водопаду, који има две каскаде, укупне висине 15 метара[91].

У областима северно од града, уздижу се планине Јаворники (према северу и северозападу) и Кисућка врховина (према североистоку), чији су највиши врхови Вељки Јаворник (1 071 m нмв) односно Вељка Рача (1 236 m нмв). Венац Јаворники се пружа до Чешке републике, а на њему, између осталих, живе и велике грабљивице, попут вука и риса, али и највећи грабљивац који живи у Словачкој, смеђи медвед[92]. На обема планинама постоје скијашки центри, а на делу њихових масива је 1984. године формирана заштићена област.

Тиесњави, једна од заштићених целина НП Мала Фатра

Заштићене природне целине[уреди]

Национални парк Мала Фатра (Národný park Malá Fatra) се налази северозападно од града и обухвата 40 посебно заштићених резервата. Проглашен је 1988. године (прве заштићене области на тлу данашњег парка су проглашене 1967. године)[93] и обухвата заштићену област површине 226,3 km² (површина шире заштитне зоне износи 232,62 km²)[93]. У оквиру парка живи 1 141 врста зељастих (од тога су 92 врсте правих маховина, 111 врста лишајева и 7 врста гљива, на разне начине угрожене[93]) и 973 врсте дрвенастих биљака (од чега 22 западнокарпатска и 14 карпатских ендемита[93], 15 карпатских субендемита и 1 локални ендемит[тражи се извор од 02. 2014.]), док од животињског света има око 3 000 врста бескичмењака (од тога 28 ретких, 12 угрожених и 2 критично угрожене врсте) и 210 врста кичмењака (од тога 15 ретких, 56 угрожених и 15 критично угрожених врста)[93]. Већи део територије националног парка се налази под шумом (око 70%), у којима су најзаступљеније букве, смреке и јеле, а на појединим местима и планински јавор[93]. Међу заштићеним зонама се налазе и разни геоморфолошки облици, попут Шутовске епигеније (двострука епигенија Ваха и Шутовског потока[94]), стена у облику игле (Полувсијанска[95] и Хричовска[96]), Слнечних стена (масив доломитских стена разних облика[97]) и брда Шип (доминантни врх са стењацима[98]).

Манински теснац, кроз који пролази локални пут Костолец-Повашка Тепла

Заштићена област Стражовски врхи (Chránená krajinná oblasť Strážovské vrchy) је формирана 1989. године на простору планина Стражовски и Суловски врхи[99]. Обухвата површину од 30.979 ha[99] на којој се налази 12 посебно заштићених резервата. Пре њеног формирања, четири резервата су се већ налазили под заштитом државе:Манински теснац (1967), Костолецки теснац (1970), Суловске стене (1973) и Стражов (1981). Разнолика флора ове области обухвата и неколико западнокарпатских и карпатских ендемита, као и једну ендемску врсту чичка[99]. Шуме на овом простору су букове, које на вишим пределима смењују заједнице букве и јеле, изнад којих преовлађују четинари. Животињски свет је уобичајен за појас листопадних шума, са представницима реда звери (медвед и рис), ловне дивљачи (муфлон, јелен, срндаћ и дивља свиња), као и неколико ретких врста лептира[99].

Заштићена област Кисућа (Chránená krajinná oblasť Kysuce) је формирана 1984. године на простору планина Јаворники и Кисућка врховина[100]. Обухвата површину од 65.462 ha[100] на којој се налази 22 посебно заштићених резервата. Пре њеног формирања, тринаест резервата су се већ налазили под заштитом државе:Вељки Јаворник (1967), Буковски прамењ (1973), Чиерна Лутиша (1972), Вељке Остре (1973), Војтовски прамењ (1973), Вихиловске прахи (1973), Клокочовске стене (1973), Корњански ропни прамењ (1973), Оходницки прамењ (1973), Вељка Рача (1976), Зајачкова лука (1979), Мали Полом (1981), Вихиловске стене (1983). Једна од специфичности ове области су камене лопте непознатог порекла. У питању су лоптасте формације, од пешчара и конгломерата, чији пречник достиже и до 260cm[100], а јављају се на две одвојене локације, које су заштићене као резервати Мегонки[101] и Клокочовске стене[102]. Резерват Корњански ропни прамењ обухвата природни извор сирове нафте, из кога повремено избија и природни гас (са високом концентрацијом метана), док је село Вихиловка познато по туристичкој прузи уског колосека и музеју традиционалне сеоске архитектуре[100].

Образовање[уреди]

Почетак образовних институција у Жилини, датира у 1542. годину, када се у изворима први пут помиње протестантска гимназија тзв. Академија. Век и по` касније, Језуити су 1691. године отворили нижу гимназију. Данас у граду постоје већином државне образовне установе, али се, након промена у тадашњој Чехословачкој, од 1989. године јављају приватне и верске.

Основно образовање[уреди]

Основна школа у кварту Заводје

У граду постоји 18 државних, једна приватна, три верске и три уметничке основне школе, са око 7 500 ученика (у школској 2006/2007 било је уписано 7 484 ученика[тражи се извор од 02. 2014.]). Међу уметничким школама се истиче школа „Ладислав Арваја“, основана 1927. године, која спада међу највеће школе тог типа у Словачкој[103]. На њој се, између осталог, изучава свирање разних инструмената, балет и плес.

Средње образовање[уреди]

Жилина, као обласно средиште, има развијен систем средњих школа који сачињава: 8 гимназија са око 3 500 ученика (у школској 2006/2007 било је уписано 3 514 ученика[тражи се извор од 03. 2014.]), 10 специјализованих средњих школа са око 3 700 ученика (у школској 2006/2007 било је уписано 3 696 ученика[тражи се извор од 02. 2014.]) и 9 стручних средњих школа са 4 900 ученика (у школској години 2006/2007 било је уписано 4 870 ученика[тражи се извор од 02. 2014.]).

Међу средњим школама треба истаћи Конзерваторијум, који спада међу највеће у Словачкој, а у склопу њега делују хор, биг бенд и друге музичке секције[103]. Поред њега, издвајају се: двојезична приватна гимназија, у којој се настава, поред словачког, одвија на француском и шпанском, као и верска гимназија свети Фрања Асишки.

Жилински универзитет[уреди]

Ректорат Универзитета у Жилини

У Жилини данас постоји државни универзитет који сачињава седам факултета[104]:

  1. Факултет за саобраћај и економију транспорта и комуникација (Prevádzky a ekonomiky dopravy a spojov)
  2. Машински факултет (Strojnícka)
  3. Електротехнички факултет (Elektrotechnická)
  4. Грађевински факултет (Stavebná)
  5. Факултет за менаџмент и информатику (Riadenia a informatiky)
  6. Факултет природних наука (Prírodných vied)
  7. Факултет специјалног инжењерства (Špeciálneho inžinierstva)

и три института:[104]

  1. Институт физичког образовања (Ústav telesnej výchovy)
  2. Институт судске медицине (Ústav celoživotného vzdelávania)
  3. Институт за рачунарску технологију (Ústav informačných a komunikačných technológií)

на којима је запослено око 1450 људи, од чега наставно особље чини[104]:

  1. 69 редовних професора
  2. 154 ванредних професора
  3. 398 асистената.
Универзитетски издавачки завод (раније зграда факултета природних наука)

Основан је 01. 10.1953. године у Прагу (данас Чешка република), као Висока железничка школа (Vysoká škola železničná), да би 1959. године променио име Универзитет транспорта (Vysoká škola dopravná). Његово седиште се 06. 09.1960. године премешта у Жилину, а 1980, услед ширења делатности, бива преименован у Универзитет транспорта и комуникација (Vysoká škola dopravy a spojov). Нове промене и реструктурирање самог универзитета отпочеле су 1989. и он је 1996. године добио своје данашње име Жилински универзитет (Žilinská univerzita).

Током пола века постојања универзитета, на њему је дипломирало преко 33 000 студената (укључујући и 1 130 страних студената из 15 земаља), од којих је скоро 750 стекло виша научна звања[104]. Данас (школска 2008/09) на Жилинском универзитету студира[тражи се извор од 02. 2014.]:

  • основне студије 12.070 (редовно) и 4.669 (ванредно) студената,
  • докторске студије 349 (редовно) и 501 (ванредно) студената.

Спорт[уреди]

У граду постоји већи број спортских клубова и друштава, као и низ пратећих спортских објеката, како рекреативног, тако и професионалног карактера.

Vista-xmag.png За више информација видети ФК Жилина и Стадион под Дубном
Полувреме утакмице ФК Жилина-ФК Слован на стадиону под Дубном (09. 05.2009)

ФК Жилина (MŠK Žilina) је основана 1908. године од стране радника фабрике текстила „Словена“ и хемијских производа „Поважје“, а званично је формирана на састанку одржаном 20. 06.1909. године[105]. Током своје историје, десет пута је мењао име, а најзначајнији успеси на међународној сцени су четвртфинале Купа победника купова у сезони 1961/1962. када су испали од Фиорентине[тражи се извор од 02. 2014.], финале Митропа купа у сезони 1973/1974, када су изгубили од ФК Татабање[106] и учешће у групној фази Лиге шампиона у сезони 2009/2010. На домаћем плану, клуб је био два пута — 1928. и 1929. првак Словачке[107] између два светска рата. Након распада Чехословачке 1993. године, ФК Жилина је пет пута била првак државе (2002, 2003, 2004, 2007. и 2010), три пута другопласирана (2005, 2008. и 2009) и три пута је освајала Супер Куп Словачке (2003, 2004. и 2007), што је чини најуспешнијом екипом у Словачкој по броју освојених титула (ФК Слован из Братиславе је такође освојио пет титула) и најуспешнијом екипом по броју освојених бодова[108].

Стадион под Дубном

Клуб своје утакмице игра на стадиону под Дубном, који се тренутно реновира и проширује (радови су отпочели 2006. године и планира се њихово окончање 2011. године). Сам стадион је направљен 1941. године око терена који је клуб користио од свог оснивања[109], а током прве деценије 21. века је постао пети стадион у Словачкој који је добио расвету[109]. Рекордан број гледалаца на стадиону је 25 000, забележен 1953. године на утакмици против московског Динама, док је данашњи капацитет стадиона 7 781 места за седење[109].

Уз западну трибину фудбалског стадиона, налази се ледена дворана, подигнута 1945. године. Она је током 2006. и 2007. године реновирана и сада има капацитет од 6 328 (5 000 места за седење + 1 328 места за стајање)[110]. У њој своје утакмице игра ХК Жилина (MsHK Žilina) која је основана 1925. године. Она наступа у словачкој хокејашкој Супер лиги, коју је освојила у сезони 2005/2006, а наредне године је у европском Супер Сикс турниру заузела четврто место.

Спортска хала

Јужно од средишта града, смештено је градско пливалиште. Направљено је у периоду од 1959. до 1963. године и у то доба је то био први затворени педесетометарски (олимпијски) базен у тадашњој Чехословачкој[111]. Цео комплекс је обновљен у периоду од 1991. до 1996. године, а радови на реконструкцији су обављани и 2008. године. Данас се комплекс састоји од једног затвореног педесетометарског базена, два на отвореном, тобогана и низа других пратећих садржаја, а капацитет му је 3 000 посетилаца[111].

Параглајдеристи изнад Страника

Непосредно поред базена, налази се спортска хала кружног облика. Подигнута је 1986. године, а њеним пројектантима (инг. арх. Људовит Купкович и инг. Андреј Башист) је исте године за њу додељена престижна награда Душан Јуркович, коју додељује Савез архитеката Словачке (Spolok architektov Slovenska)[112]. Данас се користи за спортске, али и музичке и друге врсте активности. Њена активна површина износи 4 500 m², док јој је капацитет 2 000 седишта и додатних 1 200 места на трибини, а може се проширити на 6 000 места, коришћењем површине предвиђене за игру[112].

Поред наведених спортских друштава и објеката, у Жилини постоје клубови који се баве веслањем, кајаком, тенисом, голфом, кошарком, одбојком, слободним пењањем на вештачкој стени површине 300 m², висине 3.4 m, на којој има 3 000 хватишта[113], параглајдингом (на оближњем брду Страник (769 m нмв)) и другим спортовима, док се у ближој околини града налази неколико зимских центара.

Градови побратими[уреди]

Жилина има 17 градова побратима[114]:

Референце[уреди]

  1. ^ „Conference CBLIS - University of Zilina: Zilina Приступљено 10. 6. 2009. 
  2. ^ а б в Статистички завод Словачке републике - Жилина, основни подаци ((en))
  3. ^ а б в г „Žilina - oficiálne stránky mesta: Basic facts (на словачки) Приступљено 29. 7. 2009.. 
  4. ^ „Žilina Gallery: Malebná Malá Fatra od Vodného diela Žilina (на словачки) Приступљено 22. 8. 2009.. 
  5. ^ „Žilina Gallery: Vodná nádrž Hričov (на словачки) Приступљено 22. 8. 2009.. 
  6. ^ а б в г „Turistická informačná kancelária mesta Žilina: Základné údaje (на словачки) Приступљено 13. 6. 2009.. 
  7. ^ „Monthly Averages for Žilina, Slovakia“. worldweather.org Приступљено 22. 1. 2008. 
  8. ^ а б в г д „Pamiatkový úrad Slovenskej republiky: Summary 3/2007 (на енглески) Приступљено 13. 6. 2009.. 
  9. ^ а б в г д „Radio Slovakia International: Competition II. Žilina (на енглески) Приступљено 15. 6. 2009.. [мртва веза од December 2013]
  10. ^ Слота је познат по својим изјавама против највећих националних мањина у Словачкој, Мађара и Рома, као и онима против хомосексуалаца[1][2][3].
  11. ^ Лазаревић, Милан (11. 12. 2006.). „Шеснаест година Јана Слоте“. Политика Приступљено 27. 1. 2010. 
  12. ^ а б в г Статистички завод Словачке републике - Жилина, пописи становништва ((en))
  13. ^ „Žilina - oficiálne stránky mesta: Oznamy (на словачки) Приступљено 30. 6. 2009. 
  14. ^ а б Статистички завод Словачке републике - Жилина, демографија ((en))
  15. ^ „Žilina - oficiálne stránky mesta: História (на словачки) Приступљено 23. 6. 2009.. 
  16. ^ „Žilina - oficiálne stránky mesta: Členovia Mestského zastupiteľstva (на словачки) Приступљено 30. 6. 2009. 
  17. ^ а б „Žilina - oficiálne stránky mesta: Predstavitelia v histórii mesta (на словачки) Приступљено 22. 8. 2009. 
  18. ^ Статистички завод Словачке републике - Жилина, техничка опремљеност ((en))
  19. ^ а б Статистички завод Словачке републике - Жилина, спорт и култура ((en))
  20. ^ Статистички завод Словачке републике - Жилина, здравство и заштита околине ((en))
  21. ^ Статистички завод Словачке републике - Жилина, одабране услуге ((en))
  22. ^ а б в „City of Žilina - Official web site: Basic information (на енглески) Приступљено 15. 8. 2009.. 
  23. ^ „The Slovak Spectator: Purchasing power, regional disparities up (07. март 2005)“ (на енглески) Приступљено 15. 8. 2009.. 
  24. ^ а б в „Kia Motors Slovakia, s.r.o.: Company at a Glance (на енглески) Приступљено 15. 8. 2009.. 
  25. ^ „Zilina (Slovakia)“. Encyclopædia Britannica Приступљено 16. 8. 2009.. 
  26. ^ а б Reuvid (2005), стр. 41, 181.
  27. ^ „Kia to build engine plant in Slovakia“. The Age. November 27, 2008 Приступљено 16. 8. 2009.. 
  28. ^ „Government approves EUR 28mn investment aid to five companies“. AMT Online (Slovakia Today). 9. 7. 2009. Приступљено 16. 8. 2009. 
  29. ^ „Žilina Gallery: HYZA a.s. Žilina (на словачки) Приступљено 16. 8. 2009.. 
  30. ^ Однос словачке круне према евру је фиксан и износи 30,1260 круна за 1 евро.
  31. ^ а б в „VÁHOSTAV-SK: History (на енглески) Приступљено 15. 8. 2009.. 
  32. ^ „Žilina Gallery: Tento Žilina - Metsä Tissue, a.s. (на словачки) Приступљено 16. 8. 2009.. 
  33. ^ „Žilina Gallery: Vodná elektráreň Hričov (на словачки) Приступљено 16. 8. 2009.. 
  34. ^ „Žilina Gallery: Elektráreň na Vodnom diele Žilina (на словачки) Приступљено 16. 8. 2009.. 
  35. ^ „Agentúra pre regionálny rozvoj v Žiline: Okres Žilina (на словачки) Приступљено 22. 8. 2009.. 
  36. ^ „Unemployment Breaks the 12-percent Threshold“ (на енглеском). Radio Slovakia International. 19. 8. 2009., 15:08:51 Приступљено 16. 8. 2009. 
  37. ^ „Štatistický úrad SR: Average Monthly Wage (на енглески) Приступљено 22. 8. 2009.. 
  38. ^ „Štatistický úrad SR: Unemployment (на енглески) Приступљено 22. 8. 2009.. 
  39. ^ а б „Žilina - oficiálne stránky mesta: Transport (на енглески) Приступљено 16. 7. 2009.. 
  40. ^ а б в „Výročná správa za rok 2007“ (на словачки) (PDF). Dopravný podnik mesta Žiliny s.r.o. Приступљено 17. 6. 2009.. [мртва веза од December 2013]
  41. ^ а б „Dialnice na Slovensku“ (на словачки) Приступљено 17. 6. 2009.. 
  42. ^ Према списку аутобуских линија из Жилине, доступном овде.
  43. ^ „STANICA (Truc Sphérique) - Zilina - Artfactories“ Приступљено 18. 6. 2009. 
  44. ^ „STANICA: NEWS Приступљено 18. 6. 2009. 
  45. ^ а б в „Airport Žilina: History (на енглески) Приступљено 17. 6. 2009.. [мртва веза од December 2013]
  46. ^ а б „Mestské divadlo Žilina“ (на словачки) Приступљено 12. 6. 2009.. 
  47. ^ а б „História BDŽ“ (на словачки) Приступљено 12. 6. 2009.. 
  48. ^ а б в г „Muzeum.SK: Povazie Museum Zilina (на енглески) Приступљено 9. 7. 2009.. [мртва веза од December 2013]
  49. ^ а б „Slovakia.travel: Museum of Považie in Žilina (Považské múzeum v Žiline) (на енглески) Приступљено 9. 7. 2009.. 
  50. ^ а б „Považské múzeum Žilina: História (на енглески) Приступљено 9. 7. 2009.. 
  51. ^ а б в г Považská galéria umenia v Žiline - Museum of Art Zilina (на словачки, енглески) Приступљено 9. 7. 2009.. 
  52. ^ а б в „Žilina Gallery: Múzeum židovskej kultúry v Žiline (на словачки, енглески) Приступљено 16. 7. 2009.. 
  53. ^ а б в г „Slovak Sinfonietta of Žilina“ (на енглески) Приступљено 29. 7. 2009.. 
  54. ^ а б в г „Turistická informačná kancelária mesta Žilina: Krajská knižnica v Žiline (на словачки) Приступљено 29. 7. 2009.. 
  55. ^ а б в г „SlovakiaTravels.com: City of Zilina, what to see,informations,historical monuments,churches (на енглески) Приступљено 28. 7. 2009.. [мртва веза од December 2013]
  56. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р „Žilinský večerník a.s., Dolný val 16, 010 01 Žilina: Sedem divov Žiliny (на словачки) Приступљено 16. 7. 2009.. 
  57. ^ а б в г „Turistická informačná kancelária mesta Žilina: Mariánske námestie (на словачки) Приступљено 28. 7. 2009.. 
  58. ^ а б „Pravda.sk: V Žiline našli zvyšky hradu z 13. storočia, stanú sa len interiérom nákupného centra (на словачки) Приступљено 16. 7. 2009.. 
  59. ^ а б в г д „Slovakia.travel: Castle of Budatín (на енглески) Приступљено 16. 7. 2009.. 
  60. ^ а б в г „SLOVAK JEWISH HERITAGE: Žilina (на енглески) Приступљено 16. 7. 2009.. 
  61. ^ „Žilina Gallery: Šiesty div Žiliny (на словачки) Приступљено 16. 7. 2009.. 
  62. ^ а б в „Žilina Gallery: Siedmy div Žiliny (на словачки) Приступљено 16. 7. 2009.. 
  63. ^ а б „City of Žilina - official web site: Carneval Slovakia Žilina (на енглески) Приступљено 16. 8. 2009.. 
  64. ^ а б „City of Žilina - official web site: Old Town Festival (на енглески) Приступљено 16. 8. 2009.. 
  65. ^ „City of Žilina - official web site: Žilina Cultural Summer (на енглески) Приступљено 16. 8. 2009.. 
  66. ^ а б „City of Žilina - official web site: North against South (на енглески) Приступљено 16. 8. 2009.. 
  67. ^ „City of Žilina - official web site: Top events (на енглески) Приступљено 16. 8. 2009.. 
  68. ^ Статистички завод Словачке републике - Рајецке Теплице, демографија ((en))
  69. ^ а б в г д ђ „Turistická informačná kancelária mesta Žilina: Smer: Žilina - Rajec (на словачки) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  70. ^ Статистички завод Словачке републике - Рајец, демографија ((en))
  71. ^ Статистички завод Словачке републике - Рајец, основни подаци ((en))
  72. ^ „Slovak castles: Rajec (на енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  73. ^ Статистички завод Словачке републике - Рајецка Лесна, основни подаци ((en))
  74. ^ Статистички завод Словачке републике - Рајецка Лесна, демографија ((en))
  75. ^ а б в г „Rajecká Lesná: Slovenský Betlehem (на словачки) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  76. ^ Радови су започети 1980. године, већи део композиције је представљен и отворен за јавност 26. 11.1995. године, до краја наредне је додат још један део, а сви радови су окончани крајем 1997. године.
  77. ^ Статистички завод Словачке републике - Чичмани, основни подаци ((en))
  78. ^ Статистички завод Словачке републике - Чичмани, демографија ((en))
  79. ^ Статистички завод Словачке републике - Терхова, основни подаци ((en))
  80. ^ Статистички завод Словачке републике - Терхова, демографија ((en))
  81. ^ „Slovakia.travel: Juraj Jánošík (1688-1713) (на енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  82. ^ „Slovakia.travel: The monument of Juraj Jánošík (Terchová) (на енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  83. ^ Статистички завод Словачке републике - Битча, демографија ((en))
  84. ^ а б в г д ђ е „Turistická informačná kancelária mesta Žilina: Smer: Žilina - Bytča (на словачки) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  85. ^ а б „Slovak castles: Starý hrad (на енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  86. ^ а б „Slovak castles: Strečno (на енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  87. ^ а б „Slovak castles: Súľov (на енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  88. ^ а б „Slovak castles: Lietava (на енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  89. ^ а б в „Slovakia.travel: Holiday resort Malá Fatra Mts. (на енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  90. ^ а б в „Slovakia.travel: Súľovské skaly rocks (Súľovské vrchy Mts.) (на енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  91. ^ а б „Žilina Gallery: Hlbocký vodopád (на словачки) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  92. ^ „KARPATY.net: Javorníky, Slovensko, Biely Kríž, Portáš, Pindula, CHKO Kysuce (на чешки) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  93. ^ а б в г д ђ „ŠOPSR: Národný park Malá Fatra (на словачки) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  94. ^ „Šzocčp SR: Nature monument Šútovská epigenéza (на словачки, енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  95. ^ „Šzocčp SR: Nature monument Poluvsianska skalná ihla (на словачки, енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  96. ^ „Šzocčp SR: Nature monument Hričovská skalná ihla (на словачки, енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  97. ^ „Šzocčp SR: Nature reserve Slnečné skaly (на словачки, енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  98. ^ „Šzocčp SR: National nature reserve Šíp (на словачки, енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  99. ^ а б в г „SAŽP: Chránená krajinná oblasť Strážovské vrchy (на словачки) Приступљено 19. 8. 2009.. [мртва веза од December 2013]
  100. ^ а б в г „Slovakia.travel: The Protected Land-scape Area Kysuce (на енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  101. ^ „Šzocčp SR: Nature monument Megonky (на словачки, енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  102. ^ „Šzocčp SR: Nature reserve Klokočovské skálie (на словачки, енглески) Приступљено 19. 8. 2009.. 
  103. ^ а б „Žilina - oficiálne stránky mesta: Education Приступљено 23. 6. 2009. 
  104. ^ а б в г „Žilinská univerzita: Present situation of the University Приступљено 11. 6. 2009. 
  105. ^ Клуб је практично основан 1908. године и она се појављује на његовом грбу, док је 20. 06.1909. године званично основан под именом Zsolnai Testgyakorlók Köre
  106. ^ Mitropa Cup 1973-74 Приступљено 23. 6. 2009. 
  107. ^ На простору Словачке је између 1925. и 1933. године играна одвојена лига.
  108. ^ Slovakia 1st level alltimetable. Archived from the original on 30. 4. 2004. Приступљено 23. 6. 2009.. 
  109. ^ а б в „MŠK Žilina - INFORMÁCIE O ŠTADIÓNE Приступљено 23. 6. 2009. 
  110. ^ „FANKLUB MSHK ŽILINA: Informácie o štadióne MsHK Žilina Приступљено 24. 6. 2009. 
  111. ^ а б Mestská plaváreň — Žilina Gallery“ (на словачки) Приступљено 24. 6. 2009. 
  112. ^ а б Športová hala — Žilina Gallery“ (на словачки) Приступљено 24. 6. 2009. 
  113. ^ „Climbing Walls K2-Poprad OC MAX: Bouldering wall K2-Zilina (на енглески) Приступљено 24. 6. 2009. 
  114. ^ „Žilina - oficiálne stránky mesta: Partnerské mestá Žiliny (на словачки) Приступљено 28. 7. 2009.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Жилина
Прошлост града на словачком и енглеском.
Саобраћај града на словачком и енглеском.


Сјајни чланак Чланак Жилина је пример међу сјајним чланцима.
Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.


Грб Словачке Градови у Жилинском крају Словачке Републике Застава Словачке
Грб Жилинског краја Coat of arms of Bytča.png БитчаCoat of arms of Vrútky.pngВруткиCoat of arms of Dolný Kubín.png Долни КубинŽilina Erb.svg ЖилинаCoat of arms of Kysucké Nové Mesto.png Кисуцке Нове МестоCoat of arms of Krásno nad Kysucou.jpg Красно над КисуцоуCoat of arms of Liptovský Hrádok.gifЛиптовски ГрадCoat of arms of Liptovský Mikuláš.png Липтовски МикулашMartinCOA.PNG МартинCoat of arms of Námestovo.png НаместовоCoat of arms of Rajec.png РајецRajecke Teplice Erb.svgРајецке ТеплицеRužomberok Erb.svg РужомберокTvrdošin erb.svg ТврдошинCoat of arms of Trstená.png ТрстенаCoat of arms of Turzovka.jpg ТурзовкаTurcianske Teplice COA.gif Турчјанске ТјеплицеCoat of arms of Čadca.png Чадца Застава Жилинског краја