Vuk Drašković

Neutralna tačka gledišta ovog članka je osporena. Molimo Vas da pogledate stranicu za razgovor ovog članka.

Vuk Drašković
Biografija
Datum rođenja	29. novembar 1946.
Mesto rođenja	Međa (Žitište), AP Vojvodina, NR Srbija, FNR Jugoslavija
Narodnost	Srbin
Veroispovest	Srpski pravoslavac
Politička partija	Srpski pokret obnove
Supružnik	Danica Drašković
Profesija	Književnik
Mandat(i)
Ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore
3. mart 2004. — 5. jun 2006.
Predsednik	Svetozar Marović
Predsednik Vlade	Svetozar Marović
Prethodnik	Goran Svilanović
Naslednik	-
Ministar spoljnih poslova Republike Srbije
5. jun 2006. — 15. maj 2007.
Predsednik	Boris Tadić
Predsednik Vlade	Vojislav Koštunica
Prethodnik	-
Naslednik	Vuk Jeremić
Potpredsednik Savezne vlade Savezne Republike Jugoslavije za spoljne poslove
18. januar 1999. — 28. april 1999.
Predsednik	Slobodan Milošević
Predsednik Vlade	Momir Bulatović

Vuk Drašković (Međa, 29. novembar 1946. godine), srpski književnik i političar, predsednik SPO.

Biografija

Rođen je u vojvođanskom selu Međa u porodici kolonista iz Hercegovine. Osnovnu školu završio je u Fojnici, gimnaziju u Gacku, a diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 1968. Oženjen je Danicom Drašković. Govori engleski i ruski jezik.

Novinarstvo

U periodu 1969 — 1980. bio je novinar u nacionalnoj agenciji Tanjug. Skoro tri godine radio je i kao dopisnik iz afričkih zemalja. U tom periodu objavljuje i svoje prve književne priče, kao i esej Ja, malograđanin.

Književnost

Novinarstvo je napustio 1980. i posvetio se književnosti. Njegovi romani bili su jugoslovenski i balkanski bestseleri. Neki od njih prevedeni su na engleski, francuski, ruski, grčki, rumunski, češki i još mnoge jezike.

• Sudija (1982.)
• Nož (1982.), koji je ekranizovan 1999. godine (vidi članak o filmu)
• Molitva
• Molitva 2
• Ruski konzul
• Noć đenerala (1994.)
• Odgovori
• Kojekude Srbijo
• Doktor Aron (2009.)

Godine 2001. objavio je knjigu govora, intervjua i pisama pod nazivom „Podsećanja“.

Na sedmu godišnjicu demokratskih promena u Srbiji (5. oktobar 2007), Vuk Drašković je objavio autobiografsku knjigu „Meta“ koja sadrži neka autorova svedočanstva o događajima u periodu 1990-2000.

Politički angažman

1989. godine, zajedno sa Mirkom Jovićem je osnovao političku stranku Srpsku narodnu obnovu, ali zbog suprotstavljenih stavova ta se stranka cepa. 14 marta 1990. otcepljeno krilo Srpske narodne odbrane čiji je Drašković bio predsednik ujedinjuje se sa Srpskim slobodarskim pokretom Vojislava Šešelja. Sa Vojislavom Šešeljem je u kumovskom odnosu. Po raspadu Srpske narodne odbrane, Drašković je 1990. osnovao stranku Srpski pokret obnove, koja je bila u opoziciji režimu Slobodana Miloševića. U tom periodu, dva puta je hapšen. Prvi put posle devetomartovskih demonstracija 1991. godine, kada je proveo tri dana u zatvoru. Drugi put je uhapšen sa suprugom Danicom, juna 1993. godine, kada su osuđeni na dva meseca zatvora i kada su preživeli najsuroviju policijsku torturu. Oboje su oslobođeni zahvaljujući pritisku vodećih državnika i organa međunarodne zajednice. Između ostalih, za slobodu Vuka Draškovića i njegove supruge najodlučnije su se založili američki predsednik Bil Klinton, ruski predsednik Boris Jeljcin, francuski predsednik Fransoa Miteran i njegova supruga Danijela, grčki premijer Konstantin Micotakis, britanski premijer Džon Mejdžor i drugi.

U periodu 1996 — 1997, zajedno sa Zoranom Đinđićem i Vesnom Pešić, predvodio je koaliciju Zajedno koja je u drugom krugu lokalnih izbora osvojila apsolutnu pobedu. Međutim, Miloševićev režim to nije priznao pa su nastali tromesečni protesti po celoj Srbiji. Najzad je, februara 1997, Milošević priznao pobedu opoziciji.

3. oktobra 1999. godine, na Ibarskoj magistrali organizovan je atentat na Draškovića, a u sudskom procesu utvrdiće se da nije prvi, i tom prilikom poginula su četiri njegova bliska saradnika. Sledeći pokušaj atentata dogodio se 15. juna 2000. godine u Budvi, kada je sam Drašković lakše povređen.

2000. i posle

U međuvremenu, Drašković je 10. januara 2000. godine formirao novu opozicionu koaliciju protiv Miloševića koja je nazvana Demokratska opozicija Srbije - DOS. U leto 2000, Drašković u ime stranke odlučuje istupiti iz kalicije i SPO samostalno nastupa na prevremenim izborima za predsednika SRJ, koje je Milošević raspisao za 24. septembar te godine. Draškovićev kandidat Vojislav Mihailović osvaja mali broj glasova, a Vojislav Koštunica (kandidat DOS-a) pobeđuje Miloševića koji najpre nije hteo priznati poraz. Počinju demonstracije širom Srbije, koji su završeni 5. oktobra kada je DOS najpre nasilnim upadom u Saveznu skupštinu, ali i koordiniranom saradnjom sa nezadovoljnim delovima vojske i policije preuzeo vlast i izbegao krvoproliće. Drašković je podržavao proteste i pozdravio smenu vlasti. Na vanrednim izborima za Skupštinu Srbije, 23. decembra 2000, Draškovićev SPO nije uspeo preći izborni cenzus od 5% i postaje vanparlamentarna stranka.

Tri godine kasnije, decembra 2003. godine (na sledećim vanrednim skupštinskim izborima) SPO ulazi u koaliciju sa strankom Nova Srbija Velimira Ilića i osvaja 22 poslanička mesta (oko 13%). Ostalo je zabeleženo da po svim istraživanjima u vreme predizborne kamapanje ovoj koaliciji nije predviđan ulazak u parlament. Dve nedelje pre izbora Sinod srpske pravoslavne Crkve se bez ikakvog utemeljenja u aktuelnim društvenim javnim raspravama oglašava saopštenjem da je za monarhiju. Politički analitičari su pre i posle izbornih rezultata ovo saopštenje protumačili kao poziv Crkve da se glasa za ovu koaliciju. Nema zabeleženih slučajeva da je sveštenstvo agitovalo za ovu kaoliciju. Drašković ne zauzima položaj u novoj Vladi Srbije pod vođstvom Vojislava Koštunice, već u aprilu 2004. godine biva postavljen za ministra spoljnih poslova Državne Zajednice Srbija i Crna Gora.

Nakon prestanka postojanja Državne Zajednice 2006. godine, Drašković ostaje na istoj dužnosti na nivou Srbije. Na toj funkciji ostaje do izbora nove Vlade u maju 2007. godine.

Pred vanredne parlamentarne izbore koji su održani 11. maja 2008. godine, Drašković i njegov SPO pristupili su kaoliciji Za evropsku Srbiju, koju sačinjavaju još i Demokratska stranka (Boris Tadić), G17+ (Mlađan Dinkić), i Liga socijaldemokrata Vojvodine (Nenad Čanak).

Lista je na ovim izborima osvojila 38,42% glasova (1.590.200 glasova, 102 mandata) i koja je početkom jula 2008. formirala koalicionu Vladu sa koalicijim SPS-PUPS-JS. SPO je dobio 4 poslanička mandata i mesto ministra dijaspore.

Politički stavovi

Ovaj članak ili jedan njegov deo nema nikakve nezavisne i pouzdane izvore. Pomozite da se ovaj članak poboljša tako što ćete uneti odgovarajuće reference. Tekst koji ne sadrži reference može biti doveden u pitanje, a potom i uklonjen.

• Zagovornik je uvođenja monarhije u Srbiju
• Insistira na kantonizaciji Kosova, još od 1990.
• Zagovorao je pristupanje Srbije i Crne Gore „Partnerstvu za mir“ i NATO-u, kao i uključenje države u borbu protiv globalnog terorizma.
• Za svestrane je odnose saradnje sa SAD, Evropskom unijom, Rusijom, Japanom, Kinom, zemljama „trećeg sveta“ i balkanskim susedima.
• Još 1996. godine, Vuk Drašković se izjasnio za ispunjavanje svih obaveza prema Tribunalu u Hagu i na tome stalno insistira.
• Politički suparnici veruju da njegova supruga Danica ima preveliki uticaj na njega.

Državne funkcije

• Poslanik u Skupštini Srbije u tri mandata (prvi put izabran 1990, poslednji put 2003)
• Potpredsednik Vlade SR Jugoslavije (januar - april 1999)
• Ministar spoljnih poslova Državne zajednice Srbije i Crne Gore (16. april 2004 — 5. jun 2006)
• Ministar spoljnih poslova Srbije (5. jun 2006 — 15. maj 2007)

Vidi još

• Spisak ministara inostranih poslova Jugoslavije
• Spisak ministara inostranih poslova Srbije
• Srpski pokret obnove

Spoljašnje veze

• Dela - knjige i zvučne knjige Vuka Draškovića u elektronskom obliku - iBiblioteka
• Jedni su ludi bez pameti, drugi su ludi od pameti („Politika“, 13. decembar 2009)