Краљевина Србија

Краљевина Србија Краљевство Србија Србија
Застава Грб
Химна Боже правде
Краљевина Србија 1913. године
Географија
Континент		Европа
Регија		Балканско полуострво
Престоница		Београд
Друштво
Службени језик		Српски језик
Религија		Православље
Политика
Облик државе		Уставна монархија
— Краљ		Милан Обреновић
— Премијер		Милан Пироћанац (први) Никола Пашић (последњи)
		Александар Обреновић
		Петар I Карађорђевић
Законодавна власт		Народна скупштина Сенат (1901—1903)
Историја
Историјско доба		Савремено доба
— Оснивање		1882.
— Укидање		1918.
— Статус		Бивша држава
Догађаји
— Тимочка буна		1883
— Српско-бугарски рат		1885
— Мајски преврат		1903
— Анексиона криза		1908—1909
— Први балкански рат		1912—1913
— Други балкански рат		1913
— Први светски рат		1914—1918
Географске и друге карактеристике
Становништво		2.922.058 (1910)
Валута		Српски динар
Земље претходнице и наследнице Краљевине Србије
Претходнице:		Наследнице:
	Кнежевина Србија	Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца

За чланак о краљевини Србији у средњем веку, погледајте чланак Краљевина Србија у средњем веку, а за чланак о филму Краљевина Србија (филм).

Краљевина Србија је била држава која је постојала у југоисточној Европи, између 1882. и 1918. године.

Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине и књажевом прокламацијом 7. марта 1882. године, када је Кнежевина Србија уздигнута на ниво краљевине.

У овом периоду су се око власти надметале и смениле две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић — Карађорђе, вођа Првог српског устанка и кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и оснивач Кнежевине Србије. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредности. Један од спољних израза трансформације кроз коју је сада пролазила некадашња османска провинција било је и проглашење краљевине Србије 1882. године.

Између 1912-1918 држава је проширила своју територију учешћем у Балканским ратовима (Првим и Другим балканским ратом - Стара Србија) и као исход Првог светског рата (новембра 1918 - Војводина и Црна Гора).

Краљевина Србија је постојала све до 1. децембра 1918. када је спојена са Државом Словенаца, Хрвата и Срба да би формирала Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца (касније познатом као Југославија) под даљом владавином српске династије Карађорђевић.

Историја

Српска револуција

Главни чланци: Српска револуција, Први српски устанак и Други српски устанак

Српски отпор Османској доминацији, дуго година латентан, нарочито је узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Османско царство се у то време већ налазило у стању дубоке кризе без перспективе на опоравак, што се посебно тешко одражавало на хришћанске народе који су у њој живели.

Кнежевина Србија

Главни чланак: Кнежевина Србија

Срби су подигли не само националну него и социјалну револуцију, након које је Србија почела да хвата корак са осталим европским државама, прихвативши вредности грађанског друштва. Као резултат ових устанака и потоњих ратова против Османског царства, формирана је независна Кнежевина Србија, која је била међународно призната 1878. године.

Независност Србије

Границе балканских држава 1878. године

Главни чланци: Српско-турски ратови (1876—1878) и Берлински конгрес

После убиства кнеза Михаила 1868. владало је намесништво до 1872. године, а 1869. године донет је Намеснички устав, који ће омогућити први продор парламентаризма у Србију. Мали грб не постоји. Кнез Милан преузеће престо 1872. године. Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Османског царства (Српско-турски ратови (1876—1878)) и добијањем независности Србије 1878. године после Берлинског конгреса.

Политичке прилике

Главни чланак: Парламентаризам у Кнежевини Србији

У Србији се уводе прве политичке странке 1881. године: Радикална, Либерална и Напредњачка!

• Народна радикална странка прва је настала јануара 1881. Њени циљеви су народно благостање и слобода, независна држава и ослонац на Русију. Одлучно је против апсолутизма краља Милана. Вођа Радикала је Никола Пашић, а изборна база им је село.
• Либерална странка се залаже за грађанске слободе и парламентаризам. Вођа Либерала је Јован Ристић, а подршку имају у крупној буржоазији и богатим сељацима.
• Напредњачка странка подржава краља Милана а ослонац налази у богатијем слоју државних чиновника. Вођа странке је Милутин Гарашанин.

Владавина краља Милана Обреновића

Краљ Милан

Насловна страна Устава из 1888.

Стварање краљевине

Проглашење Краљевине Србије 1882. године

читање прокламације 1882. у Нишу

Краљевина Србија, 1882—1912.

Кнежевина Србија је 6. марта 1882. године уздигнута на ранг краљевине. Први нововековни краљ Србије, краљ Милан, на спољашњем плану је водио аустрофилску политику која је у земљи изазивала незадовољство, поготово после окупације Босне и Херцеговине 1878. године. С друге стране, ослањање на Аустроугарску омогућило је да Србија буде боље заступљена на Берлинском конгресу, после разочаравајућег Санстефанског мира за који се залагала Русија.

Тимочка буна

Главни чланак: Тимочка буна

Тимочка буна је била буна коју су 1883. г. у зајечарском округу подигли представници Народне радикалне странке против владе краља Милана Обреновића.

Српско-бугарски рат (1885)

Главни чланак: Српско-бугарски рат (1885)

Српско-бугарски рат је био рат који је 14. новембра 1885. године Србија објавила Бугарској, а чији је непосредни повод било уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, које је извршено кршењем одлука Берлинског конгреса.

Радикалски Устав

Главни чланци: Парламентаризам у Краљевини Србији и Устав Србије из 1888. године

На унутрашњем плану, краљ је био приморан на нагодбе са најјачом странком у земљи, радикалима, што ће довести до усвајања модерног Устава 1888. године, који ће у Србију увести демократски парламентаризам, широке политичке слободе и друга начела демократског и грађанског друштва. Неспремност краља Милана и његовог наследника краља Александра да прихвате ограничавање личне власти, довешће до превирања у земљи а коначно и до укидања овог устава 1894. године и повратка на стари, Намеснички. Краљ Милан је абдицирао 1889. године.

Намесништво

На годишњицу проглашења Краљевине Србије 22. фебруара (6. марта) 1889. у Саборној Цркви, краљ Милан се појавио заједно са својим тринаестогодишњим сином Александром у свечаној војној униформи и објавио је проглас да се повлачи са трона и уступа га своме сину, али да се до његовог пунолетства државом стара намесништво. Према Уставу, краљ Милан је одредио сину Александру намесништво, које су сачињавали Јован Ристић, генерал Коста Протић и генерал Јован Белимарковић.

Јован Ристић је имао много кључних улога у Србији, практично, он је имао моћ (био је сива еминенција).

После Миланове аустрофилске политике, долази до нових веза Србије и Русије. У лето 1891. године Александар Обреновић и Никола Пашић одлазе у Петроград у посету руском цару Александру Романову. Млади краљевић је срдачно дочекан у Петрограду. Цар Александар му је том приликом рекао да Русија неће дозволити анексију Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске и да ће ту одлуку пренети у Беч. Краљевићу Александру и Николи Пашићу било обећано и то да ће Русија помагати српску активност у Македонији.

500-та годишњица Косовског боја

На 500-ту годишњицу Косовског боја, 1889. године, тринаестогодишњи Краљ Александар је у цркви манастира Жиче миропомазан од стране митрополита Михаила, политичког противника његовог оца Краља Милана, у присуству краљевских намесника, министара српске Владе и руског посланика Персијанија.

Чин миропомазања био је изузетно свечан. Претходно је млади краљ присуствовао бденију у Лазаревој цркви у Крушевцу, положио темељац за споменик Косовским јунацима и на путу за Жичу свратио у манастир Љубостињу, где је приређен нарочити помен на гробу Царице Милице. Посебним законом је основано Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару, које је добило ослобађање од свих пореских дажбина (1899).

Смрт намесника Косте Протића

После смрти намесника Протића 4. јуна 1892. године, настаје сукоб између шефа радикала Николе Пашића, који претендује на намесничко мести, и првог намесника Ристића, који не прихвата Пашића. Расплет настаје падом радикалске владе и установљавањем либералске, под Јованом Авакумовићем 9. августа 1892. године.

Владавина краља Александра Обреновића

Краљ Александар Обреновић

Ђенералштабна карта Краљевине Србије Географског одељења Главног ђенералштаба, 1894.

Период од 1893. године почиње и завршава се превратом. Краљ Александар проглашава се пунолетним и преузима власт државним ударом 1. априла 1893. године. Период његове власти обележен је на спољном плану извесним враћањем ка русофилској политици, али без неких значајних спољнополитичких догађаја. На унутрашњем плану краљ Александар тежи личном режиму, што посебно тешко пада круговима навиклим на политичке слободе Устава 1888. године. Падови влада су релативно чести, као и политичке погодбе, договори и интриге. Велики пад популарности у народу краљу доноси венчање са дворском дамом Драгом Машин, као и изгледи на брак без деце.

Априлски устав

Краљ доноси 1901. године нови Устав (Априлски/Октроисани устав) који поред ублажавања личног режима не доноси суштински повратак демократији и парламентаризму. Ситуација у земљи даље се радикализује, а то обележавају велике демонстрације, јачање цензуре, али и превирања у војсци.

Мајски преврат

Ситуација ће кулминирати 29. маја 1903. године када ће у планираној официрској завери бити извршен атентат на краља и краљицу. Атентат ће изазвати велико запрепашћење у Европи. Читав догађај је познат као Мајски преврат.

На престо долази Петар I Карађорђевић, а бива враћен на снагу стари устав из 1888. године, уз измене које ће даље учврстити демократски парламентаризам у Србији.

Раздобље Петра I Карађорђевића до Ослободилачких ратова

Краљ Петар I

Државни удар 1903, који је довео на трон Карађорђевог унука, краља Петра I Карађорђевића, отворио је пут парламентарној демократији у Србији. Европски образован, овај либерални краљ је превео дело "О слободи" Џона Стјуарта Мила на српски језик и дао својој земљи демократски устав, који је Србију увео у период парламентаризма и политичких слобода, а који је прекинут новим ослободилачким ратовима.

Период од 1903. до 1914. године обично се сматра златним периодом српског парламентаризма и уопште политичког, привредног и културног живота. Неспорна је извесна друштвена стабилност тог периода (мада не и политичка), као и значајан развој државе у различитим правцима (војска, одређене привредене гране).

Истиче се такође да је у политичком животу такође био присутан и утицај Црне руке, која ће тежити да спроводи сопствену политику преко државних органа. Тежња ове организације ка уједињењу Срба у једну државу допринеће атентату на Франца Фердинанда, а склоност ка уценама врха државне власти биће узрок анимозитета регента Александра I Карађорђевића и Драгутина Димитријевића Аписа, што ће кулминирати Солунским процесом.

Четничка акција

Главни чланци: Четници, Македонско питање, Српска акција у Македонији и Борба за Македонију

Четници на почетку 20. века

Силно родољубље подстакнуто успешним ратом од 1878. године и очајничким вапајем српског становништва из старе Србије (Македоније) и са Косова које је и даље трпело зулуме ага и бегова утицало је да велики број младића, интелектуалаца, официра и државних чиновника одушевљено учествује од 1903. године, у родољубивој и јуначкој акцији Српских четника у Македонији и на Косову и Метохији која је као просветна и ослободилачка, интензивно трајала од 1903. до 1912. Многи подстакнути жељом да ослободе српски историјски и културни простор, који се 500 година налазио под влашћу Османског царства, прелазе границу и као припадници српских чета ослобађају и штите српски народ од турског зулума и све израженије бугаризације коју од Берлинског конгреса спроводи Бугарска егзархијска црква и Македонско-Едренски комитет, односно ВМРО.

Царински рат

Главни чланци: Српско-аустроугарски царински рат и Топовско питање

Царински рат (свињски рат) је трговински сукоб између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије. Наступио је 12. јануара 1906, после прекида преговора, који су вођени у Бечу, ради закључења трговинског уговора. Прекид преговора изазвала је изненадна објава уговора о царинском савезу између Србије и Бугарске, који је био доведен на снагу 21. јула 1905.

Између 1906. и 1909. годишња вредност извоза је премашила биланс у претходној години за око 29 милиона динара. Аустрогуарска која је пре избијања царинског рата покривала готово 88% свог укупног увоза, обављала је сада само још 30% српске спољне трговине, чиме је повлашћен положај уступила другим државама. Трговински уговор од 1910. није више могао вратити Србију у економску зависност, она се после Царинског рата нашла на широком простору, и нове везе показале су се чврсте.

Анексиона криза

Главни чланак: Анексиона криза

Анексиона криза (1908-1909) је криза која је настала анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, извршене прогласом цара Франца Јозефа 5. октобра 1908. године. Као непосредан повод послужила јој је Младотурска револуција и преврати у Цариграду.

Дана 4. октобра 1908. је Бугарска прогласила независност, а већ сљедећег дана, 5. октобра Аустроугарска је објавила анексију Босне и Херцеговине. У овај догађај су, посредно или непосредно, биле укључене Руска Империја, Османско царство, Француска, Велика Британија, Италија, Краљевина Србија, Књажевина Црна Гора и Немачко царство. Актом анексије, изведеним без претходног споразума са великим силама, које су јој на Берлинском конгресу дале мандат за окупацију Босне и Херцеговине, Аустроугарска је извршила очигледну повреду међународних уговора и изазвала живе протесте у Европи, утолико више што је у исто вријеме, и у споразуму са њом, Бугарска прогласила своју независност.

Био је то увод у судбоносне догађаје 1914. године.

Раздобље Ослободилачких ратова (1912—1918)

Балкански ратови

Главни чланак: Балкански ратови

Балканским ратовима се означавају два рата вођена у раздобљу од 1912. до 1913. године. Балкански ратови окончали су османску доминацију на Балкану. Османско царство је потиснуто све до мореуза, а од њених европских територија формиране су националне државе балканских народа.

Први балкански рат

Српска војска у Кратову

Главни чланци: Први балкански рат, Балкански савез, Кумановска битка и Лондонски мир (1913)

Лондонски уговор o миру закључен 30. маја 1913. после Првог балканског рата између Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе, са једне стране, и Османског царства, са друге стране. Овим уговором Османско царство се одрекло свих европских провинција западно од линије Енос—Мидија.

• Србија се мора повући са Јадранског мора.
• Албанија је добила независност.
• Новопазарски санџак је подељен између Србије и Црне Горе.
• Није била донесена коначна одлука о Македонији, која је остала у српском поседу.

Други балкански рат

Главни чланци: Други балкански рат, Брегалничка битка и Букурешки мир 1913.

Други балкански рат је вођен 1913. између Бугарске са једне и Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Турске са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.

Рат на дотадашње савезнике, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата. Већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци Брегалници.

Букурешки мир из 1913. године је мировни споразум потписан у Букурешту 10. августа 1913., којим је окончан Други балкански рат, и према којем је Србија добила Вардарску Македонију, Грчка Егејску Македонију, Румунија Јужну Добруџу, Турска успела да поврати Једрене, док је Бугарској остављена Пиринска Македонија.

Нова Србија

Краљевина Србија 1913.

Главни чланци: Стара Србија и Прокламација о присаједињењу 1913.

Србија се повећала за 39.000 km² и 1.200.000 становника.

У септембру 1913. избио је први оружани сукоб на новоствореној српско-албанској граници.

24. јуна (10. јуна по јулијанском календару) 1914. објављена је прокламација Краља Петра којом Краљ, опречен болешћу да врши своју краљевску власт, наређује на основу чл. 69 Устава да у његово име влада Наследник Престола Александар. Наследник Престола Александар преузео је тога дана све владалачке дужности.

Сарајевски атентат и Јулска криза

Војна савезништва у Европи 1914.

Главни чланци: Сарајевски атентат, Јулска криза и Јулски ултиматум

Сарајевски или Видовдански атентат се догодио 28. јуна (15. јуна по јулијанском календару) 1914. године у Сарајеву, (Босни и Херцеговини) када су чланови организације Млада Босна убили надвојводу Франца Фердинанда, аустроугарског престолонаследника, и његову супругу Софију Хотек.

Атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. послужио је као повод за њен напад на Србију, чиме је и започео Први светски рат.

Први светски рат

Главни чланак: Србија у Првом светском рату

Аустроугарске офанзиве на Србију и Тројна инвазија

Главни чланци: Церска битка, Српско-црногорска офанзива у Босну, Битка на Дрини, Колубарска битка, Епидемија пегавог тифуса, Тројна инвазија на Србију и Битка код Мојковца

Истовремено са изузетним ратним напорима српске војске у јесен 1914. године, као пратећа појава појавила и епидемија пегавог тифуса, која према узетом данку у људским животима, спада у ред највећих за које свет зна.

Албанска голгота и окупација земље

Уметнички приказ Албанске голготе у зиму 1915/16. На челу колоне краљ Петар I и Н. Пашић

Главни чланци: Албанска голгота, Злочини аустроугарске и бугарске војске у Србији (1914—1918), Шуцкори, Окупаторска подела Србије у Првом светском рату и Топлички устанак

Српска војска је храбро бранила независност своје земље и однела велике победе, али супротстављена надмоћним непријатељским снагама Немачке, Аустроугарске и Бугарске, морала је да се преко Албаније повуче са националне територије и касније настави борбу на Солунском фронту, заједно са осталим снагама Антанте, коју су чиниле Француска, Уједињено Краљевство, Русија, Италија и Сједињене Америчке Државе.

Датотека:Car Viljem 2 u Nisu.jpg

Сусрет немачког и бугарског цара у окупираном Нишу, 1916.

Након слома Србије, Бугарска и Аустроугарска су поделиле њену територију. Бугарска је запосела подручје источно од Велике Мораве, сливове Јужне Мораве и Вардара, а Аустроугарска остали део Србије. Споразум о демаракационој линији (уз посредништво фон Макензена) њихове команде су потписале 1. априла 1916. године, а он је, између осталог, предвиђао да Бугарска задржи област с Призреном и Приштином, а Аустроугарска Елбасан и Ђаковицу. У последњој години рата Бугарска је добила чак и извесне територије на левој обали Велике Мораве.

Почетком 1917. године, због репресија бугарске извршне власти, подигнут је Топлички устанак.

Солунски фронт

Главни чланци: Плава гробница, Солунски фронт, Горничевска битка, Освајање Кајмакчалана, Битка на Црној реци, Битка код Доброг Поља, Солунско примирје и Нишка операција 1918.

Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма).

На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале до реке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама, све до велике савезничке офанзиве 15. септембра 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије. Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.

Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца

Главни чланци: Нишка декларација, Крфска декларација, Београдска војна конвенција и Стварање Југославије

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана у Новом Саду 25. новембра 1918. је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.

После пропасти Аустроугарске монархије 1918. године, регионе Банат, Бачку и Барању посела је војска Краљевине Србије. Фактичку управу над овим подручјима преузели су локални војвођански Срби, а на челу ове управе налазио се Српски Народни Одбор из Новог Сада. 25. новембра 1918. године, сазвана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је прогласила присаједињење ових региона Краљевини Србији (на скупштини је било укупно 757 делегата, од којих 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 6, Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и 1 Мађар).

Подгоричка скупштина је било народно представништво Црне Горе послије краја Првог свјетског рата. Њена најпознатија одлука је била збацивање краља у изгнанству Николе I Петровића и његове династије Петровић-Његош у корист династије Карађорђевића и одлука о присаједињењу Краљевини Србији.

У току овог рата Србија је изгубила 1.264.000 (28%) становника од укупне популације од 4.529.000 и то 58% мушког становништва, од чега се никада није опоравила.

1. децембра 1918. године, Краљевина Србија се ујединила са Државом Словенаца, Хрвата и Срба, да би формирала Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Крај Првог светског рата доноси крај самосталне српске државности и њено утапање у југословенску државну творевину - Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Административна подела

Главни чланак: Административна подела Краљевине Србије

Самоуправа је припадала окрузима (окружне скупштине и окружни одбори) и општинама (општински суд, општински одбор и општински збор). Обезбеђена је судијска независност и непокретност. Државни савет је био највиши управни суд у земљи.

Законом о административној подели земље 1890. године Краљевина Србија била је подељена на 15 округа: Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крајински, Крушевачки, Моравски, Пиротски, Подрински, Подунавски, Пожаревачки, Руднички, Тимочки, Топлички, Ужички и Црноречки. Вароши Београд и Ниш добили су статус посебних управа.

Законом о изменама административне поделе Краљевине Србије из 1896. Србија је поново подељена на 15 округа, али је овај закон укинуо административну управу вароши Нишу и уместо ње је предвидео формирање Нишког округа, а Црноречки округ је укинут.

Законом од 24. јануара 1900. Подунавски округ је подељен на Београдски и Смедеревски округ. Након тога је законом од 10. априла 1902. године из Рудничког округа издвојен Чачански округ. Тако је за време пописа 1910. године Краљевина Србија имала 17 округа: Београдски, Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крајински, Крушевачки, Моравски, Нишки, Пиротски, Подрински, Пожаревачки, Руднички, Смедеревски, Тимочки, Топлички, Ужички и Чачански.

Предлогом закона од 24. августа 1913. новоослобођени јужни део Краљевине (тзв. Стара Србија) је требало да буде подељен на 12 округа и 45 срезова. Предвиђени окрузи су били: Битољски, Брегалнички, Звечански, Косовски, Кумановски, Охридски, Призренски, Пријепољски, Рашки, Скопски, Тетовски и Тиквешки. Закон није усвојен до краја Првог светског рата, већ је ступио на снагу тек регентовим указом 1919. године, када су ови крајеви коначно изједначени у правном погледу са старим областима Краљевине Србије.

Друштво и култура

Српска краљевска академија

Српско друштво прошло је кроз велике промене. Српско друштво је од изразито сеоског и изолованог према новим токовима, успело да створи један грађански слој, пре свега од обогаћених трговаца и интелигенције. Србија је успела да се у овом периоду укључи у европске токове у мери у којој је то било могуће с обзиром на релативно периферан географски положај и економску неразвијеност. Велики утицај на друштвени развој имали су интелектуалци образовани на престижним европским универзитетима (тзв. бечлије, паризлије). Градови, пре свега Београд, постаће временом центри друштвеног живота и културних дешавања, али ће и на крају овог периода већина становништва живети на селу.

Култура овог периода дала је нека од најеминентнијих имена српске уметности и науке, као што су у књижевности Ђура Јакшић, Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Радоје Домановић, Стеван Сремац, Јован Скерлић, Бранислав Нушић, Бора Станковић, Милан Ракић, Владислав Петковић Дис, па до научника као што су Јосиф Панчић, Јован Цвијић, Јован Жујовић, Михаило Валтровић, Сима Лозанић, Михаило Петровић Алас, Стојан Новаковић и Слободан Јовановић, ова имена оставиће неизбрисив траг у српској култури.

Саобраћај и везе

Табла на Поштама у Краљевини Србији

Железничка станица у Лапову, 1909.

Главни чланци: ПТТ музеј у Београду и Историја српских железница

• 1882. Панта Михајловић, техничар добио је концесију за подизање телефонских станица у Београду.
• 1884. Свечано је отворена линија и прошао први воз на ново-саграђеној прузи Београд - Ниш.
• 1886. Успостављена је прва међумесна Телефонска линија Између Београда и Ниша, на постојећим телеграфским линијама. Први телефонски разговор обавили су краљ Милан и Милутин Гарашанин.
• 1901. Отворене су прве телефонске говорнице (кабине) у Београду.
• 1903. На београдским улицама се појавио први аутомобил. Увезао га је Бошко Радуловић. Аутомобил је био марке Neseldorf. Београдђанин Младен Љубинковић је постао први власник возачке дозволе у граду.
• 1905. Обављен први међународни телефонски разговор између Београда и Будимпеште.
• 1909. Одржане прве мотоциклистичке трке у организацији Првог српског велосипедског друштва. Трке су одржане на релацији Ниш - Београд.

Привреда Краљевине Србије

Датотека:Етно село - зима.jpg

Српско село

Србија је током читавог овог периода остала превасходно пољопривредна земља. У првој половини деветнаестог века индустријска постројења практично уопште нису постојала. Ни касније индустрија није узела већег маха, а оно што је развијано првенствено је било под утицајем и за потребе државе. Поред познате тополивнице у Крагујевцу, нешто је развијеније било рударство и лака, пре свега прехрамбена индустрија.

Највећи део становништва бавио се пољопривредом, а најважнији извозни артикал Србије је била стока, која је највише извожена у Аустроугарску. Занатство и трговина су се постепено развијали. У сваком случају, према западним стандардима Србија је била неразвијена земља, а ослањање на аграрну производњу биће у великој мери карактеристика Србије и у време Краљевине Југославије.

Географија

Већим делом свога постоја налазила је се на Балканском полуострво, а при крају постојања проширила се и на делове Панонске низије.

• 
  Краљевина Србија, 1913. - привремене границе
• 
  Краљевина Србија, 1913. - коначне границе
• 
  Карта српских краљевина и суседних области 1914. / од С. П. Бошковића: Картографска радионица Географског одељења гл. Ђенералштаба
• 
  Фактичке границе Краљевине Србије 26. новембра 1918. године, после уједињења са Сремом (24. новембра), Банатом, Бачком и Барањом (25. новембра) и Црном Гором (26. новембра)

Демографија

Попис становништва 1884. године

Од укупног становништва Србије долази:

• на села - 1.662.594 - 87.51%
• на вароши и варошице - 237.406 - 12.49%
• Свега - 1.900.000

Укупно - 1.901.336

Етнички састав:

• Срби - 1.693.337
• Румуни - 149.727
• Роми - 34.066
• Бугари - 6.749
• Немци - 4.759
• Јевреји - 4.127
• Арнаути - 1.862
• Мађари - 1.311
• Чеси - 1.198
• Турци - 1.099
• Грци - 1.081
• Италијани - 734
• Цинцари - 550
• Словаци - 244
• Хрвати - 237
• Пољаци - 228
• Словенци - 161
• Французи - 124
• Руси - 59
• Енглези - 27
• Јермени - 20

Верски састав:

• православци - 1.874.174
• мухамеданци - 14.569
• католици - 8.092
• мојсијеве вере - 4.160
• протестанти - 741

Пописи становништва 1890—1910. године

Густина насељености Краљевине Србије Попис 1900.

Година пописа	Број становника
	сталних	присутних
1890	2.185.488	2.161.961
1895	2.341.675	2.312.484
1900	2.529.196	2.492.882
1905	2.724.859	2.688.747
1910	2.922.058	2.911.701

Главни предмет пописивања од 1890 — 1910 год. било је фактичко (присутно) становништво. Али сви ови пописи регистровали су напоредо и правно (стално) становништво.

Српски градови од 1910—1912.

Подаци за период од 1910—1912. године:

Српски градови пре Балканских ратова: Београд — 90.000 Ниш — 25.000 Крагујевац — 18.500 Лесковац — 14.000 Пожаревац — 13.000 Врање — 12.500 Шабац — 12.000 Пирот — 11.000

Српски градови после Балканских ратова: Битољ — 60.000 Скопље — 50.000 Прилеп — 22.000 Призрен — 21.000 Штип — 20.000 Приштина — 18.500 Велес — 15.500 Нови Пазар — 13.000

Види још

• Српска краљевина
• Владе Краљевине Србије
• Уставна историја Србије

Литература

• Вучковић, Владимир Д. (2013). Правни положај крајева присаједињених Србији после Балканских ратова 1912-1913. Београд: Правни факултет Универзитета у Београду. 
• Митровић, Андреј (2007). Serbia's Great War, 1914-1918. Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-476-7. 

Спољашње везе

• Војна академија Краљевине Србије 1850—1866
• Београд за време Краљевине - Разгледнице
• Проглас о венчању Краља Александра Обреновића
• Београдске илустроване новине 1866
• Александар Растовић: Британски краљ Евдард VII и дипломатски бојкот Србије 1903—1906, Историјски часопис, број 48, 2001. године
• Биљана Вучетић: Србија и Британија 1903—1906. године очима савремене британске штампе, Историјски часопис, број 48, 2001. године
• Чедомир Антић: Мала велика Србија („Вечерње новости“, фељтон, децембар 2009)
• Милош Ковић: Историја српске националне идеје („Вечерње новости“, фељтон, децембар 2015)