Портал:Историја/Изабрани 2009.
Изабрани чланци [уреди извор]
Портал:Историја/Изабрани 2008.
01. недеља[уреди извор]
T-34 је совјетски средњи тенк често означаван као најбољи и најутицајнији тенк Другог светског рата, иако су каснији тенкови из тог периода имали бољи оклоп и наоружање. Први такав тенк произведен је 1940. у Харкову, а произвођен је до 1958. Т-34 је био основа совјетских оклопних снага током Другог светског рата, а касније је извожен у друге земље. Био је најпроизвођенији тенк у Другом светску рату и други свих времена након серије Т-54/Т-55. Публикација објављена 1996. је показала да се Т-34 још увек користио у 27 држава.
Т-34 је развијен из БТ серије брзих тенкова и дизајниран је да замени пешадијске тенкове БТ-5 и БТ-7. Након увођења у службу, био је тенк са најбољим односом ватрене моћи, покретљивости и оклопа, иако је у почетку борбена ефикасност патила због незадовољавајуће ергономије у одељку за посаду, недостатка радија и лоше тактичке употребе. Распоред са два човека на топу је захтевао да заповедник буде такође и нишанџија, што је било типично за већину совјетских тенкова из тог времена; ово се показало слабијим од немачког распореда са тројицом људи (заповедник, нишанџија и пунилац)
Дизајн и конструкција тенка су били константно унапређивани током рата да би се побољшала ефикасност и смањили трошкови, што је омогућило производњу већег броја тенкова. Почетком 1944. уведен је Т-34-85 са моћним топом од 85 mm који су опслуживала тројица. До краја рата, разноврсни и јевтини тенкови Т-34 су заменили многе лаке и тешке тенкове у служби и бројали су већину произведених совјетских тенкова у рату. Његов еволуциони развој је водио директно до Т-54/Т-55 серије тенкова, који су се производили до 1981. и који се још увек користе.
...даље...
02. недеља[уреди извор]
Црква босанска је била црквена заједница босанских хришћана у средњем веку. Иако су је Католичка и Православна црква сматрале јеретичком, њени припадници су себе сматрали правим хришћанима. И дан данас се у науци воде расправе о карактеру Цркве босанске и њеној повезаности са богумилским покретом.
Црква босанска је пружала уточиште верским прогнаницима са разних страна: богумилима из Рашке, патаренима из Далмације и катарима са запада, због чега је покретано више крсташких похода на Босну.
Црква босанска престала је да постоји након слома средњовековне босанске државе и османског освајања Босне 1463. године.
...даље...
03. недеља[уреди извор]
Праисторија (од грч. προϊστορία: προ - пре, ιστορία - прича; односно лат. praehistoria: prae - претходни, historia - латинизована реч ιστορία) је временски период који траје до појаве првих писама. Пол Торнал је први смислио овај термин како би описао предмете начињене у пећинама у јужној Француској. У француски језик је ушао тридесетих година 19. века да би се описало време пре писма, а у енглески језик га је увео Данијел Вилсон 1851.
Временски период од тренутка када је праисторијски човек почео да израђује оруђе и оружје се дели према материјалу од кога је прављено и начину његове обраде на: старије камено доба (палеолит), средње камено доба (мезолит), млађе камено доба (неолит) и метална доба (бакарно доба или енеолит, бронзано доба и гвоздено доба).
...даље...
04. недеља[уреди извор]
Партенон, (стгрч. Παρθενών, грч. Παρθενώνας) је храм посвећен грчкој богињи Атини, заштитници града Атине, изграђен у 5. веку пне. на Акропољу. То је најзначајнија сачувана грађевина класичног стила, која се сматра врхунцем развоја дорског стила. Његове декоративне скулптуре спадају у најважнија дела старогрчке уметности. Партенон се сматра трајним симболом античке Грчке и атинске демократије, и спада у највеће светске културне споменике. Грчко министарство културе трентуно спроводи пројекат рестаурације и реконструкције.
Партенон је изграђен уместо старијег храма посвећеног Атини, познатог под називом Пре-Партенон или Старији Партенон који је уништен у инвазији Персијанаца из 480. године пне. Као и већина грчких храмова, Партенон је коришћен каo трезор, а једно време је био трезор Делског савеза. У 6. веку Партенон је коришћен као хришћанска црква посвећена Богородици. Након што су Турци освојили Грчку, коришћен је као џамија почетком друге половине петнаестог века, око 1460. године и у то време је имао и минарет.
Пред крај седаманестог века, 28. септембра 1687. године, турско складиште муниције које се налазило унутар зграде је било погођено млетачким гранатама. Резултујућа експлозија је у знатној мери оштетила Партенон и његове скулптуре, а заповедник млетачке војске, Венецијанац Франческо Моросини је постао познат као човек који је тешко оштетио Партенон.
...даље...
05. недеља[уреди извор]
Крвава (проклета) недеља (на ирском Domhnach na Fola односно Bloody Sunday на енглеском) је израз који се користи за инцидент који се догодио 30. јануара 1972. године, у граду Дерију у Северној Ирској, када су припадници британског 1. падобранског батаљона под командом потпуковника Дерека Вилфорда и капетана Мајка Џексона, устрелили 26 демонстраната током марша који је организовала Асоцијације за грађанска права Северне Ирске у предграђу Богсајд. Тринесторо људи, од који је шесторо било малолетно, умрло је на лицу места док је још једно лице преминуло четири месеца касније од повреда задобијених током овог инцидента. Два демонстранта су прегажена од стране војних возила. Велики број сведока, укључујући пролазнике и новинаре тврдили су да убијени демонстранти нису били наоружани. Петорица демонстраната који су рањени, погођени су у леђа док су бежали.
У вези са овим инцидентом британска влада је спровела две истраге:
- Виџери трибунал који је заседао одмах након инцидента ослободио је војнике и британску војску од одговорности, али је критикован као покушај да се одговорност за инцидент пребаци на другу страну.
- Друга истрага, познатија под називом Савилова истрага, по председавајућем истражног комитета Марку Савилу, лорду Савилу од Њудгејта, покренута је 1998. год. и тек треба да саопшти резултате истраге.
Кампања Ирске републиканске армије против Северне Ирске, која је део Уједињеног Краљевства, отпочела је две године пре Крваве недеље, али је овај догађај значајно утицао на пораст њеног значаја и на повећање броја добровољаца спремних за борбу. Крвава недеља представља један од најзначајнијих догађаја у бурној историји Северне Ирске, јер се ради о инциденту у којем су учестовале јединице регуларне британске војске и који се одиграо јавно уз присуство великог броја новинара.
...даље...
06. недеља[уреди извор]
Рано хришћанство је појам којим се означава хришћанство у раздобљу од Исусове смрти у раним 30-им годинама н.е. до Првог васељенског сабора у Никеји 325. године.
Рано хришћанство је настало као верски покрет, односно секта унутар јудаизма Другог храма, да би се током 1. века од њега потпуно одвојило. Средиште нове религије је у почетку било у Јерусалиму, али након неуспеха устанка Бар Кохбе и уништења Храма 70. године, јерусалимска црква бива ослабљена. У међувремену Рим, као седиште Царства, постаје главно седиште хришћанства, а његов епископ постаје доминантни епископ, који касније добија титулу Папе.
Рани хришћани су били изложени многим критикама и прогонима од јудаиста и следбеника римске вере. Међутима, на крају овог периода хришћанство постаје фаворизована религија Римског царства под царем Константином Великим.
...даље...
07. недеља[уреди извор]
Аненербе (нем. Ahnenerbe) је била нацистичка организација, која се представљала као „друштво за истраживање древне германске историје и наслеђа предака“. Бавила се експериментима и изучавањем праисторије, археологије, паранормалних појава и мистицизма у циљу поткрепљивања „теорије аријевске расе“, а касније је постала саставни део паравојне организације Шуцштафел (познате и као СС). Аненербе су основали 1. јула 1935. године Хајнрих Химлер, Рихард Валтер Дар и Херман Вирт.
...даље...
08. недеља[уреди извор]
Звер из Жеводана (франц. La bête du Gévaudan) је животиња људождер која је извела серију неочекиваних напада на људе између 30. јуна 1764. и 19. јуна 1767. на југу централне Француске. Ови напади, од којих је између 88 и 124 било са смртним исходом, одиграли су се на северу некадашње провинције Жеводан (која је у потпуности прекривала данашњи департман Лозер и у нешто мањој мери два суседна департмана).
...даље...
09. недеља[уреди извор]
Средњовековна филозофија је филозофија која се развијала у областима Средоземља, Европе и Блиског истока током средњевековног периода (приближно од V до XV века). Овај појам обухвата хришћанску, исламску и јудејску филозофију.
Средњовековна филозофија се развила из потребе тумачења објављених верских догми, са једне стране, и под утицајем поновно откривене античке филозофије, са друге. Филозофија се у средњем века углавном сматрала „слушкињом теологије“ (лат. ancilla theologiae), а филозофи су махом били теолози и свештеници. Преовлађујуће теме средњевековне филозофије биле су однос вере и разума, предодређења и слободе воље, домети и ограничења људске спознаје, проблем универзалија и докази постојања Бога.
...даље...
10. недеља[уреди извор]
Човек са гвозденом маском (франц. L'Homme au Masque de Fer) је један од најчувенијих затвореника у француској историји. Мистерија која окружује његов живот, као и разни филмови и романи који га описују не престају да побуђују машту.
Полазна тачка легенде је смрт која је, после дугог заточеништва, задесила 19. новембра 1703. у злогласном затвору Бастиља једног затвореника чије име, као ни разлоге хапшења, нико није знао. Сахрањен је под именом Marchiali. На темељу тих чињеница, прича је знатно преувеличана, предање јој је придодало бројне детаље, политика ју је узела под своје, те је Човек са Гвозденом Маском постао, из пера Волтера, симбол краљевског апсолутизма.
...даље...
11. недеља[уреди извор]
Винчанска култура представља млађенеолитску и раноенеолитску културу Европе (између првих векова 5. миленијума пре нове ере и првих векова 4 миленијума пре нове ере). Простирала се од средњег Потисја на северу до Скопске котлине на југу и од река Усоре и Босне на западу до Софијског басена на југу, односно обухватала је територије данашње Србије, Румуније, Македоније и Босне и Херцеговине. Винчанска култура је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету. Најранија металургија бакра у Европи потиче са винчаског локалитета Беловоде у источној Србији.
Генералним урбанистичким планом развоја Београда, приобални појас Дунава у зони Винче проглашен је Археолошким парком.
...даље...
12. недеља[уреди извор]
_under_fire_during_the_Battle_of_Savo_Island_on_9_August_1942_(NH_50346).jpg)
Битка код острва Саво, позната и као Прва битка код острва Саво, или у јапанским изворима као Прва битка у Соломоновом мору (јапански 第一次ソロモン海戦), догодила се у ноћи 8. на 9. август 1942. године. Била је то морнаричка битка на Пацифику за време Другог светског рата, вођена између јапанске царске морнарице и савезничких морнаричких снага. Ова битка је прва од пет великих морнаричких битака током Гвадалканалске кампање.
У бици, група јапанских ратних бродова је изненадила и поразила савезничке морнаричке снаге, потопивши једну аустралијску и три америчке тешке крстарице, док су у исто време сами претрпели мало штете. Јапанске снаге су се састојале од седам крстарица и једног разарача под командом вице-адмирала Микаве. Као одговор на савезничко амфибијско искрцавање на источна Соломонова острва, Микава је са својим бродовима пловио низ „пролаз Нова Џорџија“ (познатим као „Прорез“) да нападне савезничку десантну флоту и њихове заштитне снаге. Заштитне снаге су се састојале од осам крстарица и петнаест разарача под командом британског контра-адмирала Виктора Крачлија, али само пет крстарица и седам разарача било је стварно ангажовано у борби. Као резултат пораза, остаци савезничких ратних бродова и неискрцаних десантних снага се повлаче од Соломонових острва.
Ово је привремено дозволило Јапанцима контролу мора око Гвадалканала. Савезничке копнене снаге су се искрцале на Гвадалканал и оближња острва само дан раније. Повлачењем флоте они су остали у извесном опасном положају, са једва довољно муниције, опреме и хране да задрже њихово место искрцавања.
...даље...
13. недеља[уреди извор]
Београдска тврђава представља градску утврду око које се развио данашњи Београд. Подигнута је почетком 1. века као палисада са земљаним бедемима, да би се током векова развијала у римски каструм (II век), византијски кастел (VI и XII век), средњовековну утврђену престоницу Српске деспотовине (XIII и XV век) и на крају аустријско/османлијску артиљеријску утврду (XVII и XVIII век). Данас је својеврстан музеј прошлости Београда и са Калемегдански пољем чини јединствену културно-историјску целину у оквиру Калемегданског парка.
...даље...
14. недеља[уреди извор]
Античка филозофија обухвата филозофска мишљења и системе који су се развили на широком медитеранском простору прожетом античком грчком и римском културом у периоду од 7. века старе ере до пропасти античког света почетком 6. века нове ере.
Култура античке Грчке зачетник је и западноверопске културе. На том се географском подручју први пут у историји издваја филозофско-научни облик мишљења из религиозно-фантастичнога. Карактеристика старе оријенталне културе била је уклопљеност одређеног степена научног мишљења, до којег су стари оријентални народи доспели, у религиозно-фантастични облик мишљења. Та уклопљеност егзактне мисли у фантастично-религиозну мистику карактеристична је и за личности које се баве науком у старим културама. То су биле затворене свештеничке групе или пророци који су се издвајали из света и људског друштва да би тако осамљени и удубљени у саме себе дошли до истине. Њиховим способностима придавана је ауреола узвишености, надземаљског и надљудског.
Грчка цивилизација ослободила је научно мишљење и еманциповала га од религије, подредивши га практичним задацима трговине, брзом развоју привреде, али и политичким задацима који су се наметали у вези с измењеном друштвено-економском структуром. То мишљење напушта служење фантастичко-религиозном човеку, који себе још није издвојио као појединца у оквиру друштва, и прелази у службу конкретног, егоистичног човека појединца. Кроз таквог човека и у његовом интересу зачела се у Грчкој ера самосталне научне мисли, чиме је обележен почетак једне нове епохе у историји човекова овладавања природом и друштвом. Грчка постаје колевком културног комплекса који кратко називамо "Западом", што у то доба представља померање културног и економског развитка с Истока према Западу.
...даље...
15. недеља[уреди извор]
Стари Рас је средњовековни комплекс споменика који се налази на месту на коме су се спајали путеви са запада и југа и водили даље ка истоку. Током једног миленијума ту су се смењивале разне војске, државе, а значај града је временом растао и опадао. Комплекс се састоји од више споменика, а најзначајнији локалитети који су обухваћени истраживањима су: Градина на Пазаришту са Подграђем, Трговиште, Градина у Постењу, Рељина градина, црква у Напрељу и латинска црква у Постењу. Градина на Пазаришту са Трговиштем заједно са оближњим манастиром Сопоћани, манастиром Ђурђеви ступови и црквом светих Апостола Петра и Павла сведочи о величини и значају Раса у српској средњовековној држави.
Остаци Старог Раса се налазе на локалитету Градина на Пазаришту са доњим градом Трговиште који се налази на 11 km западно од Новог Пазара у близини манастира Сопоћани. Последњих година је покренуто истраживање којим се покушава доказати да је права локација града утврђење Градина у Постењу које се налази на 2 km од Новог Пазара. Име Рас највероватније води порекло од назива утврђења Арса коју помиње византијски историчар Прокопије у VI веку. Српска средњовековна држава је према имену града добила назив Рашка, што је касније коришћено као еквивалент са називом Србија.
У Расу су настала нека најстарија очувана дела српске уметности, а крајем XII века је био културни центар државе. Цео комплекс се од 1979. године налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Стари Рас и Сопоћани.
16. недеља[уреди извор]
Версајски дворац (франц. Château de Versailles, Palais et parc de Versailles) је била резиденција француских краљева Луја XIV, Луја XV и Луја XVI. Смештена је на 11 хектара код града Версаја југозападно од Париза, и окружена са 815 хектара паркова. Овај дворац-споменик је чувен у свету по својој лепоти, као и по значајним догађајима који су се ту одиграли. Краљеви су са својим дворјанима били становници дворца од 1682. до 1789, са изузетком неколико година у периоду регентства Филипа, војводе Орленског (1715-1723). Версај је постао симбол врхунца француске монархије.
Дворац Версај је настао као ловачки дворац Луја XIII, који су од 1661. значајно доградиле архитекте Луја XIV: Луј ле Во, Франсоа Дорбеј, Жил Арден-Мансар и Робер де Кот. Унутрашњу декорацију је дизајнирао Шарл Лебрен, а паркове Андре ле Нотр. Тако је настао по многима најлепши од свих двораца Европе. Унутар зидина Версаја живело је око 6.000 људи, а дворац украшавају многобројне фонтане и предивно зеленило. У дворцу се налази и астрономски сат. Важна дворана је Галерија огледала у којој је 1919. године потписан Версајски уговор и тако окончан Први светски рат. Версај престаје бити краљевска резиденција 1789. године након Француске револуције.
17. недеља[уреди извор]
Аустријско-пруски рат (у Немачкој знан као Немачки рат (Deutscher Krieg), Седмонедељни рат, Немачки грађански рат, Рат за уједињење и Рат браће (Bruderkrieg)) је рат из 1866. који је вођен између Аустријског царства и његових Немачких савезника са једне и Пруске, њених немачких савезника и Италије са друге стране. У процесу уједињења Италије овај рат је назван „Трећим италијанским ратом за независност“.
Последица овог рата је била доминација Пруске у Немачкој конфедерацији на рачун Аустрије, што је био велики корак ка уједињењу Немачке. Ово је такође ојачало италијански сан за уједињењем. Рат је утицао и на краљевство Хановер којом су владали енглески племићи. Наиме, током рата Хановер је уједињен са Пруском, а њени владари су изгубили титуле (неки су још увек користили своја немачка звања све до 1918).
18. недеља[уреди извор]
Француски револуционарни календар или Француски републикански календар је календар предложен током Француске револуције, француска влада га је користила око дванаест година, од краја 1793. до 1805. године. Разлго за то је била жеља да се на радикалан начин пресече све што је имало везе са старим режимом и Католичком црквом.
Од 15. јула 1789, једног дана после освајања Бастиље, до краја 1789. трајала је 1. година слободе (франц. An I de la liberté). Пошто је остатак године био коришћен грегоријански календар, ова година је трајала само 5 и по месеци. 1. јануар 1790. је био почетак 2. године слободе. Дан 10. август 1792, дан јуриша на Тиљерије, је одређен за почетак 1. године једнакости.
На дан 22. септембра 1792. је укинута монархија, а текућа година је преименована у 1. годину Француске републике (франц. An I de la République Française). Национални конвент је 5. октобра 1793. одлучио да се измени начин бројања месеци и дана. Нови календар Конвент је усвојио 24. октобра 1793., а за почетак рачунања година по новом календару је одређен је 22. септембар 1792. Део 1793. године до 21. септембра, који је раније рачунат у 2. годину републике, је узет за 1. годину републике.
Овај календар је укинуо Наполеон Бонапарта 1805. након конкордата са Католичком црквом. Календар је поново ушао у употребу током Париске комуне 1871.
19. недеља[уреди извор]
Иранска револуција (такође позната као Исламска револуција, персијски: انقلاب اسلامی) је била револуција која је трансформисала Иран из краљевине под вођством шаха Мохамеда Резе Пахлавија, у исламску републику под ајатолахом Хомеинијем, вођом револуције и оснивачем исламске републике.
Мада неки сматрају да револуција још траје, може се рећи да је отпочела јануара 1978. са првим великим протестима, а завршила се усвајањем новог теократског устава - чиме је Хомеини постао врховни вођа земље - децембра 1979. У међувремену, Мухамед Реза Пахлави је побегао из земље јануара 1979. након што су штрајкови и протести паралисали земљу, и 1. фебруара 1979, ајатолах Хомеини се вратио у Техеран да поздрави неколико милиона Иранаца. Коначни крај династије Пахлави се догодио убрзо затим (11. фебруара) када је иранска војска прогласила „неутралност“ након што су герилске и побуњеничке снаге надјачале снаге верне шаху. Иран је званично постао исламска република 1. априла, 1979. када су Иранци у великој већини подржали ту одлуку на референдуму.
Револуција је била јединствена по изненађењу које је произвела у свету:недостајала је већина уобичајених узрока револуције - пораз у рату, економска криза, побуна сељака, незадовољна војска; дошло је до великих промена великом брзином; збачен је режим за који се сматрало да га чврсто чува издашно финансирана војска и безбедносне службе; и стара монархија је замењена исламском теократијом. Исход, исламска република „под вођством осамдесетогодишњег религиозног учењака у изгнанству“, је био, како је то један научник рекао „исход који тек треба објаснити“.
20. недеља[уреди извор]
Јањичари (на турском: Yeniçeri, што значи Нова војска) били су турске пешадијске трупе у својству личних телохранитеља османских султана. Трупе воде порекло из 14. века; основао их је Мурат I, а трупе су укинуте (и масакриране) 1826. године по наређењу султана Махмуда II.
Јаничари су били организовани по узору на Мамелуке, у почетку од Турака, а касније од хришћанске деце отетих или по другим основама, одузетих од родитеља, најчешче са подручја Кавказа и делова Балкана, који би преласком на ислам имали право припадности јаничарским јединицама.
21. недеља[уреди извор]
Конкистадори (шп. conquistador - освајач) је назив за шпанске војнике, истраживаче и авантуристе, који су освојили велики део Америке и ставили под шпанску колонијалну власт током XVI века, што доводи до стварања вицекраљевстава и капетанија. Тај период у историји америчког континента, који је познат под именом конкиста (шп. conquista освајање), није трајао ни цео век. Конкиста је званично укинута 1573. године и термин замењен речју пацификација.
Прво шпанско освајање је било освајање острва Хиспањоле (Хаити и Доминиканска Република ). Одатле је Хуан Понсе де Леон освојио Порторико, а Дијего Веласкез де Куељар Кубу. Прво насеље се звало Даријен и основао га је Васко Нуњез де Балбоа у Панами, 1512. Пошто на Карибима нису нашли злато ни зачине, конкистадори су кренули у даља истраживања.
Између 1520. и 1521. Ернан Кортес је уз помоћ домородачких савезника освојио царство Астека. Мексико је постало шпанска колонија Нова Шпанија. Подједнако значајно је било освајање Царства Инка, које је извео Франсиско Пизаро.
Приче о златним градовима ("Елдорадо") биле су инпсирација за многе походе. Огромна количина злата коју је цар Инка Атауалпа платио Франсиску Пизару пребачена је у Шпанију и помогла је да се финансирају многе конкистадорске експедиције, као и други ратови које су водили шпански краљеви, као на пример у Фландрији. Шпански Хабзбурзи су добијали краљевски удео у сваком освајању, а то је била једна петина блага. Након отварања рудника сребра у Потосију шпанска круна је имала стални доток огромне количине сребра и злата. Економија саме Шпаније се запуштала, а долазак сребра и злата изазива инфлацију у Шпанији, што је уназадило домаћу економију и било узрок почетка опадања шпанске империје.
22. недеља[уреди извор]
Руска Империја (рус. Российская империя) је била држава која је постојала од 1721. године до Руске револуције 1917. године. Руску империју наследио је Совјетски Савез, односно СССР (Савез Совјетских Социјалистичких Република). 1866. године, Руска Империја се простирала од источне Европе преко северне Азије до Северне Америке. На почетку 20. века, једино је Британска империја била ривал руској по величини, а њен владар, руски император, био је једини апсолутни монарх у Европи.
...даље...
23. недеља[уреди извор]
Операција „Ке“ (јап:ケ号作戦) је назив за операцију углавном успешно изведеног повлачења јапанских копнених снага са Гвадалканала, на крају Гвадалканалске кампање у Другом светском рату. Операција је трајала од 14. јануара до 7. фебруара 1943. године и укључивала је копнене и морнаричке снаге уз опште руковођење јапанског Генералштаба. Међу командантима операције су били адмирал Исороку Јамамото и генерал Хитоши Имамура.
Одлуку да се повуку са Гвадалканала и препусте га савезничким снагама Јапанци су донели из више разлога. Сви покушаји јапанске армије да поврати „Хендерсеново поље“, аеродром на Гвадалканалу који су користили амерички авиони, били су неуспешни са тешким губицима јапанских снага. Јапанске морнаричке снаге у овој области такође су претрпеле тешке губитке покушавајући да доставе појачања и снадбевања јапанским снагама на острву. Ови губици уз недостатак средстава за нови покушај повратка Гвадалканала су битно утицали на јапанске одбрамбене планове, као и на операције у другим областима Јапанске империје. Одлуку о повлачењу је одобрио цар Хирохито 31. децембра 1942. године.
Операција је отпочела 14. јануара, пребацивањем једног пешадијског батаљона на Гвадалканал, који је требао да служити као заштита евакуације. Приближно у исто време, јапанско армијско и морнаричко ваздухопловство отпочело је ваздушну кампању у области Соломонових острва и Нове Гвинеје. Током ваздушне кампање у бици код острва Ренел потопљена је једна америчка тешка крстарица. Два дана касније, јапански авиони су потопили један амерички разарач у близини Гвадалканала. Повлачење је извршено разарачима, током ноћи 1, 4. и 7. фебруара. Осим неколико напада авиона и торпедних чамаца на јапанске разараче, савезничке снаге нису активно покушале да спрече повлачење, пошто су савезнички команданти веровали да је јапанска операција заправо била пребацивање нових снага и опреме, а не евакуација.
Укупно, Јапанци су евакуисали 10.652 војника са Гвадалканала, уз губитак од једног потопљеног и три оштећена разарача. Дана 9. фебруара 1943. године, савезници су схватили да су Јапанци напустили Гвадалканал, завршавајући на тај начин шестомесечну битку за контролу овог острва.
...даље...
24. недеља[уреди извор]
Закон(ик) о рудницима или Новобрдски законик је скуп закона које је 29. јануара 1412. године објавио деспот Стефан Лазаревић (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427), али се сматра да је формулисан још 1390. године. Сам документ је јединствен правни споменик средњовековне Србије и по својој правној и историјској вредности превазилази српске националне оквире. Поред закона који се односе на само рударство, у склопу текста се налазе законске одредбе које се тичу уређења и живота у Новом Брду (тзв. Статут Новог Брда), које је у то време било највећи рудник на Балканском полуострву. Сам спис је очуван у неколико познијих преписа, од којих је најзначајнији илустровани препис из XVI века, који је откривен 1959. године када је поклоњен Српској академији наука и уметности, а данас се налази у Архиву САНУ.
...даље...
25. недеља[уреди извор]
Немачка окупација Луксембурга у Првом светском рату била је прва од две војне окупације Великог војводства Луксембург у двадесетом веку. Од августа 1914. па све до краја рата у новембру 1918, Луксембург је био под потпуном окупацијом Немачког царства. Немачка влада је оправдавала окупацију потребом да пруже подршку својим јединицама распоређеним у суседној Француској, мада су Луксембуржани, како савременици тако и њихови потомци, другачије тумачили немачке поступке.
Током овог периода Луксембургу је дозвољено да задржи своју владу и политички систем, иако се присуство немачке војске осећало као крајње неугодно. Без обзира на дистракцију коју је окупација донела, Луксембуржани су се трудили да живот воде што уобичајније. Политичке партије су своју пажњу усмериле на економију, образовање и уставне реформе.
Домаће политичко окружење се доста закомпликовало смрћу Паула Ајшена који је био премијер Луксембурга током 27 година. Након његове смрти уследио је период краткотрајних влада, стање које је довело до побуне и уставног расула након повлачења немачких војника.
...даље...
26. недеља[уреди извор]
Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.
У теорији Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. Теоретски гледано, последњи владар јединственог царства био је Теодосије Велики који је на самрти 395. поделио царство између своја два сина — старијем Аркадију је оставио Исток, млађем Хонорију Запад. Након тога, западни цареви су владали прво из Милана, а после 402. из Равене. После 407. почело је убрзано слабљење Западног римског царства услед навала варвара (Готи, Вандали, Франци и др.) који су почели да се насељавају унутар граница царства и да га деле између себе и да оснивају сопствене краљевине. После 455. западноримски цар је фактички владао само Италијом, а 4. септембра 476. Ромул Августул је свргнут. Последњи титуларни цар био је Јулије Непот, који је умро у Далмацији 480. године. Након 476, односно 480, варварски владари Италије, попут Одоакра и Теодорика, сматрани су за намеснике римског цара из Константинопоља, али су у пракси владали као независни владари.
Источноримски (византијски) цар Јустинијан I је покушао у 6. веку да обнови римску власт на Западу и његове војсковође су заузеле Италију, Африку и средоземну обалу Спаније. Међутим, овај подухват јер био кратког века, мада се непосредно византијско присуство у Италији осећало све до 1071. године. Укратко, после свргавања Ромула Августула, римска власт у западној Европи је била више фиктивна него стварна, тако да се 476. традиционално сматра за почетак нове историјске епохе — средњег века.
…даље…
27. недеља[уреди извор]
Битка код Курска вођена је у Другом светском рату између совјетских и немачких снага током лета 1943. године (од 5. јула до 23. августа). То је највећа тенковска битка у историји ратовања и једна од најзначајнијих савезничких победа током 1943. године. Најжешће борбе вођене су око села Прохоровке.
Намера немачких копнених снага, Вермахта, била је разбијање средишњег дела источног фронта, а затим с југа обухватити Москву и нанети одлучујући ударац Црвеној армији. Немачка офанзива почела је 5. јула под тајним називом Цитадела (нем. Zitadelle - тврђава). У бици је са немачке стране ангажовано 50 дивизија (од којих 34 пешадијске, 14 оклопних и 2 моторизоване) - укупне јачине око 900.000 војника, 2.700 тенкова и самоходних и јуришних топова, 10.000 артиљеријских и минобацачких цеви, уз подршку око 2.000 авиона, док је са совјетске стране ангажовано 12 армија (од којих 2 оклопне). Совјети су имали извесну бројчану предност у људству и наоружању - 20.000 топова и минобацача, 920 ракетних бацача (каћуша), 3.600 тенкова, уз подршку 2.400 авиона.
Упркос већим губицима руске снаге су извеле успешан противнапад и до 23. августа Немци су поражени. Из строја им је избачено до 500.000 војника од тога око 60.000 погинулих и око 150.000 рањених (током прве етапе битке односно немачке офанзиве). Касније, током совјетске против-офанзиве, тај број се попео на преко пола милиона погинулих, рањених и заробљених. Стварни совјетски губици обелодањени су тек 1991. и износили су око 800.000 погинулих, рањених и несталих (током обе етапе битке).
Победом Црвене армије у овој бици, иницијатива на Источном фронту прешла је на совјетску страну. Од тада па све до краја рата немачке јединице су се налазе у константној дефанзиви.
...даље...
28. недеља[уреди извор]
Велика московска кнежевина (рус. Великое княжество Московское) је била средњовековна руска држава која је постојала до 1340. до 1547. са центром у Москви. Велика московска кнежевина је била наследник кнежевине Владимир-Суздаљ и претходник Руског царства.
...даље...
29. недеља[уреди извор]
Проституција у античкој Грчкој била је саставни део свакодневног живота почев од архајског периода. У најзначајнијим грчким полисима, а нарочито у лукама, упошљавала је позамашан део становништва и представљала стога прворазредну економску активност. Била је далеко од недозвољене радње: полиси је нису осуђивали, а јавне куће су постојале наочиглед свих. У старој Атини чак се и легендарном законодавцу Солону приписивало отварање борделâ са умереним ценама под државном контролом. Проституција се различито одражавала на полове: проституцијом су се бавиле жене свих животних доба и млађи мушкарци, док су клијентелу чинили готово искључиво мушкарци.
...даље...
30. недеља[уреди извор]
Деколонизација Африке је историјски процес који се одиграо у већем делу афричког континента након Другог светског рата. Он подразумева осамостаљивање великог броја европских поседа (британских, португалских, француских и белгијских) и формирање афричких држава.
Осамостаљење европских колонија у прекоморским земљама није било ограничено на Африку. Оно је обухватало све континенте, баш као што је и европско освајање прекоморских поседа обухватало све континенте. Други светски рат био је свакако катализатор али корени промена су у даљој прошлости. Закон о управљању Индијом, који је донео Британски парламент 1935. године, предвиђао је независност индијског потконтинента, мада не у оном облику у којем је дошло до независности. Међутим, последице рата утицале су да европске силе сагледају нову перспективу света и свог места у њему, укључујући и њихове односе према Африци.
...даље...
31. недеља[уреди извор]
Печат кнеза Стројимира, из друге половине 9—10. века, представља најстарији материјални доказ о постојању српске државе на Балканском полуострву. Израђен је од злата, купастог облика са алком на врху, висине 1,9 cm, пречника 1,35 cm и укупне масе од 15,46 g. На његовој предњој страни се налази двоструки крст у кругу перли, око кога је исписано: „Боже помози (исписано грчким писмом) Стројимиру (Строимир, исписано грчким писмом)“. Стројимир, који се на печату спомиње, идентификује се са истоименим средњим сином кнеза Властимира (око 830 — 851), који се сматра творцем српске државе, пошто је он први српски владар на Балканском полуострву о коме има неких података.
Подаци о самом Стројимиру су још оскуднији и своде се на спомињање у спису „О управљању Царством“ византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), насталог средином 10. века. Из њих се може извући закључак да је он, као средњи Властимиров син, након очеве смрти једно време управљао делом државе као удеони кнез. Сам печат је за 16.000 (20.000 са провизијом) евра купљен 11. јула 2006. године на аукцији у Немачкој и данас се налази у сефу Историјског музеја Србије.
...даље...
32. недеља[уреди извор]
Битка за Британију је једно од највећих бојишта у раној фази Другог светског рата. Ово је име којим се обично назива покушај немачког Луфтвафеа да стекне ваздушну премоћ над британским РАФ-ом, пре планиране поморске и ваздушне инвазије на Уједињено Краљевство (операција Морски лав). Ни Хитлер, нити немачки Вермахт нису веровали да је могуће извршити успешан амфибијски напад на британска острва док британска авијација не буде неутралисана. Секундарни циљеви су били уништавање производње авиона, и земљишне инфраструктуре, као и терорисање британског народа, са намером да се он заплаши и наведе да затражи примирје, или се преда.
Ова операција је представљала Хитлеров пораз. Британци су показали велике напоре, сналажљивост, храброст и одлучност да се не предају. Чињенице говоре да су Немци напали Британију са 2.600 авиона Луфтвафеа (Luftwaffe), 1.200 бомбардера, 280 обрушивача, 760 једномоторних ловаца, 220 двомоторних ловаца, 140 извиђачких авиона, заједно са Петом ваздушном флотом у Норвешкој која је бројала 190 авиона. Насупрот њих стајао је РАФ (Royal Aircraft Force – Краљевске ваздухопловне снаге), који је располагао са 1.171 авионом, што ловцима, што бомбардерима.
Битка за Британију увела је у речнике света нови глагол „ковентрирати“. Долази од назива града Ковентрија, који је Луфтвафе сравнио са земљом, заједно са 12 фабрика авио-индустрије у његовој близини.
Превласт у ваздуху над својом територијом РАФ дугује изузетном залагању људства, квалитетном и умешном употребом ловачке авијације, као и применом радарске технике у противваздушној одбрани. Уз све то, може се закључити да су Британци добили ову битку због интелигентних решења чланова Савета за ратно ваздухопловство, који су побили теорију „бомбардери ће се увек пробити“. Уверили су се да постоји одбрана од бомбардера, па су се усредсредили на градњу јефтинијих и флексибилнијих ловаца за чију је производњу било потребно много мање времена. Иако се не може са сигурношћу рећи да је битка за Британију била прекретница Другог светског рата, чињеница је да је имала политичку и војну тежину, јер је касније увелико допринела укупној савезничкој победи на Атлантику и у западној Европи.
...даље...
33. недеља[уреди извор]
Историја Мађарске прати историју простора Панонске низије и околних простора од доласка Мађара до данашњих дана.
Мађари (мађ. Magyarok), су били номадски народ угрофинског порекла који је дошао на данашње просторе из Азије[1]. Најстарија позната постојбина им је била у крајевима у околини реке Волге прозваном Магна Хунгарија[2]. Између 7. и 9. века Мађари су живели поред реке Дон, у крају званом Етелкез (мађ. Etelköz). Услед учесталих напада других племена, Мађари су се раздвојили у две групе — једни су отишли на запад а други на југ. Западна група је 895. године прешла Карпате и сместила се у просторе Панонске низија а јужна група је основала Куммађарију (мађ. Kummagyaria) која је опстала до 1396. године.
...даље...
34. недеља[уреди извор]
Друга Битка код Хадријанпоља ( 9. август 378. ) вођена је између римске војске, предвођене царем Валенсом и готских побуњеника (углавном Тервинга, потпомогнутих Грејтунзима, сарматским Аланима и локалним устаницима) којима је командовао Фритигерн. Битка се одиграла код Хадријанпоља (данас Једрене, на граници Бугарске и Турске ) и завршила се убедљивом готском победом након које су Римљани били присиљени да прихвате варваре као савезнике насељене на територији царства. Битка је била део Готског рата 377.-382. и представљала је једну од најзначајнијих битака у римској историји, јер је отпочела процес који ће се завршити коначним колоапсом Западног римског царства у 5. веку.
35. недеља[уреди извор]
Историја Европске уније представља временски период који почиње 1952. оснивањем прве велике европске наднационалне економске заједнице — Европске заједнице за угаљ и челик. У Европи су 1958. основане још две наднационалне заједнице — Европска економска заједница и Европска заједница за атомску енергију, које су се 1967. заједно са Европском заједницом за угаљ и челик ујединиле у Европске заједнице. Године 1993. Европска економска заједница је, поставши један од три стуба Европске уније, ушла у њен састав као Европска заједница, а десет година касније, истеком Уговора из Париза, и функције Европске заједнице за угаљ и челик су постале део надлежности Европске заједнице, а самим тим и ЕУ. Европска заједница за атомску енергију је наставила да постоји као самостална наднационална организација.
Од свог настанка, па до данашњих дана, Европска унија је расла и развијала се. Оно што је почело као шесточлана организација за слободну трговину индустријским сировинама, развило се у јединствену унију унутар чијих 27 држава чланица је омогућено слободно кретање људи, роба, услуга и капитала. Већина њених грађана се служи заједничком валутом, а чланице остварују јако блиску сарадњу у правним, полицијским, одбрамбеним и спољнополитичким питањима. Од заједнице која је изградила Европу из пепела након Другог светског рата, прерасла је у унију са преко 494 милиона становника, са највишим бруто друштвеним производом на свету.
...даље...
36. недеља[уреди извор]
Мајски преврат је био државни преврат у ком су убијени краљ Александар Обреновић и његова жена, краљица Драга, чиме се прекинула лоза династије Обреновић, која је владала Србијом од средине 19. века. Након Мајског преврата на чело Србије је дошла династија Карађорђевић. Преврат је имао велики утицај на однос европских сила зато што су се Обреновићи политички ослањали на Аустроугарску, а Карађорђевићи на Француску.
Сам догађај, убиство краља и краљице, спровела је организација "Црна рука" на чијем је челу био официр Драгутин Димитријевић Апис. То је било у ноћи између 28. маја и 29. маја 1903. године (по старом календару). На исти тај дан је 35 година раније убијен кнез Михаило Обреновић у Кошутњаку.
37. недеља[уреди извор]
Битка за Едсонов гребен, позната и као Битка за крвави гребен и Битка за гребен, је била копнена Пацифичке кампање у Другом светском рату, између царске јапанске армије и савезничких копнених снага (већином америчких маринаца). Битка се одиграла од 12. до 14. септембра 1942. године, на острву Гвадалканал – Соломонова острва, и била је то друга од три посебне велике јапанске копнене офанзиве током Гвадалканалске кампање.
У бици, амерички маринци, под општом командом америчког генерал-мајора Александра Вандегрифта, одбијају нападе јапанске 35. пешадијске бригаде, која је била под командом јапанског генерал-мајора Кијотаке Кавагучија. Маринци су бранили периметар Лунга, где се налазио аеродром „Хендерсеново поље“, који је преузет од Јапанаца одмах након савезничког искрцавања на Гвадалканал 7. августа 1942. године. Кавагучијева јединица је послата ка Гвадалканалу као одговор на савезничка искрцавања, са задатком да преотме аеродром и истера савезничке војнике са острва. Потцењујући бројност савезничких снага на Гвадалканалу, које су у то време бројале око 12.000 људи, Кавагучијевих 6.000 војника изводе неколико ноћних фронталних јуриша на савезничку одбрану. Главни јапански напад се догодио у близини гребена Лунга, јужно од аеродрома „Хендерсеново поље“, где су се налазиле неколико јединице из америчког маринског корпуса, углавном трупе из 1. рајдерског и 1. падобранског батаљона, које су биле под командом америчког потпуковника Едсона. Премда је одбрана америчких маринаца готово прегажена, Кавагучијев напад је пропао са великим губицима јапанских војника.
Пошто су кључ одбране биле Едсонове јединице на гребену, гребен се обично назива „Едсонов гребен“ у историјским књигама западног порекла. Након битке за Едсонов гребен, Јапанци настављају да шаљу трупе на Гвадалканал, ради новог покушаја заузимања аеродрома „Хендерсеново поље“, који је директно утицао на јапанске офанзивне операције у осталим областима јужног Пацифика.
...даље...
38. недеља[уреди извор]
Словачка)Моравскопанонска мисија браће Константина и Методија представља почетак словенске писмености и прекретницу у преласку Словена на хришћанство. Њих је на позив великоморавског кнеза Растислава (842—870) послао византијски цар Михајло III Пијаница (савладар са мајком Теодором 842—856, самостално 856—867) са задатком да локалне Словене обуче за вршење богослужења на словенском језику из верских књига писаних на словенском. За потребе тог задатка је Константин са својим сарадницима саставио прво словенско писмо глагољицу, користећи се знаковима изведеним од грчке минускуле са елементима брзописа, после чега су богослужбене књиге преведене са грчког на дијалекат Јужних Словена који су живели у околини Солуна, а који је био разумљив и осталим Словенима. Мисија је своје деловање отпочела 863. или 864. године и од самог почетка се суочила са жестоким отпором германског свештенства које је те словенске просторе сматрало својим и на њему је ширило хришћанство на латинском језику. Браћа су своје деловање проширила и на Панонску кнежевину, али су били приморани да већ 867. године путују у Рим да оправдају своје деловање самом папи. Током свог боравка су успели да добију дозволу папе Хадријана II (867—872) за богослужење на словенском језику, али се током боравка Константин разболео, замонашио узевши име Ћирило и умро 14.02. Методије се 870. године вратио прво у Панонију, а затим и у Моравску са титулом моравскопанонског архиепископа, али је поново наишао на јак отпор германског свештенства подржаног новим великоморавским кнезом Сватоплуком I (870—894). Отпор германског свештенства достигао је врхунац на великом сабору на коме је сам Методије оптужен за јерес и заточен у Регензбургу. Иако је 873. године ослобођен на инсистирање папе Јована VIII (872—882), он је већ 880. године морао поново да путује у Рим да оправда своје деловање. Папа му је поново дозволио да настави са ширењем божије речи на словенском језику. Он се после тог вратио свом послу, посетивши 882. године Цариград, да би 06.04.885. године преминуо у својој архиепископију. После његове смрти германско свештенство уз подршку папе Стефана V (885—891) и Сватоплука уништава словенску црквену организацију у средњој Европи протеривањем, заробљавањем и убијањем ученика и сарадника Солунске браће. Међу онима који су заробљени и побијени нашао се и Методијев несуђени наследник Горазд, али је део словенских свештеника, међу којима су најистакнутији Климент и Наум, успео је да побегне и нађе уточиште на Балканском полуострву, на ком су наставили рад Солунске браће. Иако је мисија сама по себи доживела потпуни неуспех после Методијеве смрти 885. године, она је ипак индиректно постигла свој циљ ширењем хришћанства међу Словенима и стварањем првог словенског књижевног језика који ће свој потпуни развој започети тек међу Јужним Словенима, који су непосредно пре тога примили хришћанство (бугарски Словени 864, Срби око 872), захваљујући деловању њихових ученика и непосредној близини Византије која је политички, а самим тим и војно, подржавала њихов рад.
...даље...
39. недеља[уреди извор]
Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. против здруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма). На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале Јадранског мора до реке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве у септембру 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије. Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.
Аустро-Угарска је напала Србију у августу 1914, али није успела да савлада српски отпор. Након уласка у рат Османског царства на страни Централних сила, одлучујући фактор је био положај Бугарске. Бугарска је заузимала стратешки важан положај на боку Србије, а њена интервенција на било којој од страна би одлучујуће пореметила равнотежу. Међутим, Бугарска и Србија су водиле два рата у последњих 30 година, први 1885. (Српско-бугарски рат), а други 1913. (Други балкански рат). Исход последњег је био понижавајући за Бугарску, и постојало је широко мишљење у бугарској влади и народу да је Србија украла земљу која је законито припадала њима.
Док су Савезници могли да понуде мале територијалне уступке од Србије и (још увек неутралне) Грчке, обећања Централних сила су била много примамљивија, пошто су оне нудиле већину територија које је Бугарска тражила. Након пораза Антанте код Галипоља и руским поразом у Горлице-Тарновској офанзиви, које су демонстрирале снагу Централних сила, краљ Фердинанд је потписао споразум са Немачком и 21. септембра 1915 је започео мобилизацију за рат.
...даље...
40. недеља[уреди извор]
Рат Велике алијансе или Деветогодишњи рат или Рат Аугзбуршког савеза или Рат за палатинско наслеђе био је велики рат који је избио 1688. и трајао све до 1697. углавном на европском континенту, међутим, такође је захватио и секундарне фронтове у Ирској (познатији као Вилијамитски рат) и Северној Америци (познатији као Рат краља Вилијама).
Након потписивања Споразума у Најмегену, којим је завршен Француско-холандски рат (1672—1678) Француска је под Лујем XIV намеравала да осигура своју хегемонију у Европи. До осамдесетих година 17. века цар Светог римског царства Леополд I добио је замах у рату са Турцима и ојачао је своју позицију у централној Европи. Леополд I је заједно са протестантским кнежевима Немачке, Шпанијом и Шведском створио одбрамбени Аугзбуршки савез 9. јула 1686. да би спречили хегемонију ојачане Француске.
Вилијам III од Енглеске је успешно извршио инвазију на Енглеску и свргнуо краља Џејмса II. Вилијам III од Енглеске је од раније био холандски шеф државе. Када је поред тога постао и краљ Енглеске имао је моћ да ствара савез против Француске, чему је дуго тежио. Вилијам III од Енглеске и Леополд I су 12. маја 1689. оформили Велику алијансу са циљем да врате Француску у границе, које су биле одређене Вестфалским миром. Повод за рат је била свађа око наследства у Рајнском палатинату.
Рат Велике коалиције завршен је без победника потписивањем споразума у Ризвику 20. септембра 1697. Споразум су тада потписали Француска, Холандија, Енглеска и Шпанија. Леополд I је потписао касније 30. октобра 1697. После рата Француска је војно ојачала на копну, а Енглеска и Холандија на мору.
...даље...
41. недеља[уреди извор]
Историју Чешке краљевине од 1458. до 1627. карактерише премоћ племства у политици, верским питањима и економији. Краљеви Јагелонске династије су изгубили сваку реалну власт док су покушаји Хазбурга да ојачају власт на крају изазвали Тридесетогодишњи рат. Такође, док је у ранијим вековима Чешка осећала и доприносила културном и интелектуалном развоју католичке Европе, већи део овог периода карактерише изолација и бескрајне верске расправе.
...даље...
42. недеља[уреди извор]
Битка код Велбужда се одиграла у суботу 28. јула 1330. у 7 сати изјутра, између трупа краљевине Србије предвођених краљем Стефаном (1322—1331) и његовим сином младим краљем Душаном (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) са једне и трупа царевине Бугарске предвођених царем Михајлом III Шишманом (1323—1330) са друге стране. Повод за битку био је покушај краља Стефана да предупреди спајање бугарске војске са византијском и њихов заједнички напад на Србију, а окончала се погибијом Михајла Шишмана и потпуним поразом бугарских снага, у коме се посебно истакао млади краљ и престолонаследник Душан. Директне последица битке била су мања територијална проширења Србије (добијање Ниша) и постављање малолетног Стефановог сестрића Јована Стефана (1330—1331) на бугарски престо, али су њене дугорочне последице биле далеко значајније. Њоме је у самом зачетку уништен византијско-бугарски савез уперен против Србије, пошто је византијски цар Андроник III (1328—1341) своју војску коју је требало да споји са бугарском, након вести о њеном поразу, окренуо на другу страну и напао обезглављену Бугарску. Србија је након битке постала најмоћнија сила на Балканском полуострву и био јој је отворен пут ка освајању целокупне Македоније.
…даље…
43. недеља[уреди извор]
Борба за инвеституру је најзначајнији конфликт између секуларне и црквене власти у средњевековној Европи. Почео је у 11. веку као спор између цара Светог римског царства и папе Гргура VII око тога ко контролише постављање (инвеститура) виших свештеника (бискупа). Тај спор доводи до готово 50 година грађанског рата у Немачкој у коме побеђују велике војводе и опати, а Немачко царство се распада и не опоравља се до уједињења Немачке у 19. веку.
...даље...
44. недеља[уреди извор]
Тврђава (утврда, утврђење, хисар) је облик војне грађевине са сталном војном поставом, са превасходно одбранбреним и заштитним задатком, коју карактерише систем кула и јаких бедема. Грађене су на тешко приступачним местима, тако да им се могло прићи само са једне стране, док су их са других чувале природне препреке попут стена или река. Раније је коришћен и израз „град“ (градина, градиште), али он у данашње време има потпуно другачије значење.
Најстарији примери утврђивања неког места забележени су још у касном неолиту када су људи окруживали насеља подигнута на узвишицама шанчевима и бедемима од дрвеног коља. Античке цивилизације су почеле да своје градове заштићују високим каменим бедемима (Античке тврђаве),али тврђаве свој врхунац достижу у средњем веку (Средњевековне тврђаве).
...даље...
45. недеља[уреди извор]
Руска Империја (рус. Росси́йская Импе́рия, Россійская Имперія — Руско царство) или Руско царство (1721—1917) је било службено име руске државе од 1721. до Фебруарске револуције 1917. године. Империју је по завршетку Великог северног рата 1721. прогласио цар Петар Велики. Руску Империју наследила је Руска република, односно Савез Совјетских Социјалистичких Република.
У српској историјској науци се сматра да су Руско царство и Руска Империја de facto иста држава.
Историју руске државе у овом периоду обележила је намера Петра Великог да Русију реформише по западном узору.
Глава државе, руски цар, имао је неограничену, апсолутну власт до 1905. године. Русија је проглашена републиком 14. септембра 1917. године.
...даље...
46. недеља[уреди извор]
Априла 1941. године Војводина је окупирана и подељена у три окупационе зоне: Срем су Немци предали Независној Држави Хрватској, Бачку и Барању је анектирала Краљевина Мађарска, док је Банат потпао под власт домаћих Немаца, мада је формално припадао Недићевој Србији. Терор и физичко уништење недужног народа, привредна пљачка, општа обесправљеност, беда и очај карактерисали су четворогодишњу окупацију. У току окупације у Војводини је око 50.000 људи убијено, а преко 280.000 је било интернирано, хапшено, злостављано и мучено.
Покрет отпора, који су покренула Комунистичка партија Југославије, крајем 1941, претрпео је у Банату и Бачкој тежак пораз, док је у Срему, после солиднијих припрема, постепено прерастао у општенародни устанак. На ослобођеној територији у Срему организована је и партизанска власт, са масовним антифашистичким организацијама, штампом и школством. Искуства из Срема у организовању ослободилачке борбе пренесена су у лето 1944. године у Банат, Бачку и Барању, тако да је пре доласка Црвене армије, октобра 1944, овде већ била организована народна власт са ослободилачким институцијама.
...даље...
47. недеља[уреди извор]
Британски музеј (енгл. British Museum) је најстарији јавни музеј на свету. Садржи колекције претежно везане за историју човечанства. Основан је 1753. и налази се у британској престоници Лондону.
Зачеци музеја везани су за британског физичара Сер Ханса Слоуна (енгл. Sir Hans Sloane). Током свог живота Слоун је сакупио преко 71.000 предмета, укључујући хербаријум и библиотеку. Желећи да сачува своју колекцију после смрти, Слоун је завештава краљу Џорџу II. Сам краљ није био посебно заинтересован за колекцију, али је захваљујући напорима Парламента основан одбор повереника којима је колекција дата на старање. Тиме се 7. јуна 1753. године посебном одлуком Парламента заснива Британски музеј.
У почетку се колекција састојала претежно од књига, рукописа и нешто антиквитета у виду старих новчића и ваза. Међутим, од оснивања па до данас колекција се само увећавала, подједнако путем донација и куповином предмета.
...даље...
48. недеља[уреди извор]
Реконкиста (шп. Reconquista) представља покрет Шпанаца и Португалаца да протерају Мавре (исламске Арапе) са Пиринејског полуострва односно да га поново освоје што је у ствари и значење шпанске речи "Реконкиста". Узрок Реконкисте био је Маварско освајање Пиринејског полуострва који су 714. године заузели већи део полуострва, а њихов даљи продор зауставља тек Карло Мартел код Поатјеа 732. године. Сама Реконкиста отпочиње 718. године ослобођењем Галиције и Леона односно Пелајовом победом код Ковадонге 722 .године, а окончава се 1492. године када је освојен Гранадски емират, последње маварско упориште у Европи.
...даље...
49. недеља[уреди извор]
Бечки конгрес је био скуп амбасадора великих сила којим је председавао аустријски државник Клеменс Метерних. Одржан је у Бечу од 1. септембра 1814. до 9. јуна 1815. године.
Сврха конгреса је исцртавање политичке мапе Европе након Наполеоновог пораза. Скуп је био настављен иако се током рада конгреса Наполеон био вратио на власт у Француској у марту 1815. године. Коначни документ конгреса потписан је девет дана након Наполеонова пораза у бици код Ватерлоа 18. јуна 1815. године. Технички говорећи може се приметити да конгрес никад није одржавао пленарне сесије, него се већина дискусија дешавала кроз неформалне састанке великих сила.
Бечки конгрес се бавио одређивањем целокупног политичког облика Европе након Наполеонових ратова. Једини изузетак је била Француска, са којом је потписан Париски мировни споразум 30. маја 1814. године.
...даље...
50. недеља[уреди извор]
Непознати демонстрант или како су га страни медији назвали Човек тенк је човек који је снимљен и фотографисан од стране страних медија, како стоји испред колоне од седамнаест тенкова током студентских протеста 1989. године на тргу Тјенанмен у Народној Републици Кини. Фотографија усамљеног демонстранта је обишла свет и направио ју је Џеф Виденер, фотограф Асошијетед преса.
Фотографија је обишла свет у рекордном року и појавила се на насловним странама свих светских новина. Априла 1998. године магазин Тајм је уврстио овог непознатог човека у своју листу 100 најутицајнијих људи 20. века.
...даље...
51. недеља[уреди извор]
Батонов устанак (лат. Bellum Batonianum) или Велики илирски устанак, је био највећи војни сукоб између неколико илирских племена и античког Рима који је трајао четири године; од 6. до 9. године н.е. Устанак далматинско-панонских племена догодио се након деценије и по од успостављања римске превласти на просторима Далмације и Паноније и периода привидног мира. Цар Октавијан Август је водио активну експанзиону политику. Ширење римске државе преко Илирије на сјевер и исток био је дио његових амбициозних планова. Илирска побуна била је природна посљедица великог незадовољства становника Илирије огорчених због лоше управе римских гувернера који су наметнули неподношљиве намете.
...даље...
52. недеља[уреди извор]
Пећка патријаршија (1346—1463 и 1557—1766), период у историји СПЦ,
Радом и утицајем светог Саве и његових наследника на жичко-пећком престолу Српска православна црква у држави Немањића постала је врло важан чинилац, не само у религиозно-културном, него и у политичком животу српскога народа. Стога је сасвим природно, да је са јачањем политичке и економске моћи српске државе, упоредо растао и углед и снага Српске православне цркве. Када је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина православне цркве у његовој проширеној држави требало да добије наслов патријарха. Душана су на ту акцију покренули и нарочити политички разлози. Пре свега, по државо-правном схватању на Истоку, цар се није могао замислити без патријарха; осим тога, Душан се могао надати, да ће у освојеним грчким крајевима боље и лакше моћи да уравнотежи односе, ако као цар Срба и Грка буде у својој држави имао и патријарха, који ће, с формалне стране, достојно моћи заменити цариградског Васељенског патријарха у тим подручјима. За такав поступак имао је и канонску подлогу. По утврђеној пракси и канонским прописима, границе црквених подручја имале су се увек доводити у склад са државним границама. Према томе, цариградска патријаршија имала се ipso facto одрећи јурисдикције над епархијама које су отргнуте од Византије а припале су српској држави. Не знамо да ли је Душан освојивши грчке земље покушавао да у споразуму са Цариградском патријаршијом уреди црквене односе у њима, али је несумњиво, да цариградски патријарх, под влашћу Душановог политичког противника, није могао дати свој пристанак а још мање учествовати у подизању српске архиепископије на ниво патријаршије, кад је то ишло на штету државних и црквених интереса Византије. Стога је вероватније да Душан није ни предузимао кораке у томе правцу у Цариграду. За своје венчање на царство и за проглашење српске архиепископије патријаршијом он се обратио патријарху пријатељске бугарске царевине.
...даље...
53. недеља[уреди извор]
Битка за Тулаги, Гавуту и Танамбого је била копнена битка на Соломоновим острвима, Пацифик, за време Другог светског рата, и трајала је од 7. до 9. августа 1942. године. Битка је вођена између копнених снага јапанске царске морнарица и савезника (већином америчких маринаца), током почетних савезничких искрцавања за време Гвадалканаске кампање.
У бици, амерички маринци, под општом командом генерал-мајора Александер Вандегрифта, успешно су се искрцали и заузели острва Тулаги, Гавуту и Танамбого, између којих је јапанска царска морнарица градила морнаричку базу, и базу за хидроавионе. Искрцавања су наишла на жесток отпор јапанских морнаричких трупа, које су бројчано и по наоружању биле слабије од савезничких снага, али су се бориле скоро до последњег човека.
У исто време кад су отпочела искрцавања на Тулаги, Гавуту и Танамбого, савезничке снаге су се такође искрцале на оближњи Гвадалканал, са главним циљем да заузму јапански аеродром, који је још увек био у изградњи. Упоређујући жестоке борбе за Тулаги и Гавуту, искрцавање на Гвадалканал је прошло много лакше. Искрцавањем на Тулаги и Гвадалканал, отпочела је шест месеци дугачка Гвадалканалска кампања, за време које ће се одиграти читава серија копнених и поморских битака између савезничких и јапанских снага у области Соломонових острва.
...даље...