Žarko Zrenjanin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Žarko Zrenjanin
Žarko Zrenjanin Uča
Lični podaci
Datum rođenja(1902-09-11)11. septembar 1902.
Mesto rođenjaIzbište, kod Vršca, Austrougarska
Datum smrti4. novembar 1942.(1942-11-04) (40 god.)
Mesto smrtiPavliš, kod Vršca, Okupirani Banat
Profesijaučitelj
Član KPJ od1927.
Porodica
SupružnikJelisaveta Beba Petrov
Vojna karijera
SlužbaNOVJ
1941—1942.
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
Politički sekretar PK KPJ za Vojvodinu
Period1938—1942
Prethodnikfunkcija obnovljena
NaslednikJovan Veselinov
Heroj
Narodni heroj od5. decembra 1944.

Žarko Zrenjanin Uča (Izbište, kod Vršca, 11. septembar 1902 — Pavliš, kod Vršca, 4. novembar 1942) bio je revolucionar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, jedan od organizatora ustanka u Vojvodini i narodni heroj Jugoslavije.

Godine 1923. završio je Učiteljsku školu i službovao u makedonskom selu Kanatlarci, a potom u rodnom Izbištu. Pored prosvetnog, bavio se i prosvetiteljskim radom. Godine 1927. je postao član ilegalne KPJ, a ubrzo je postao sekretar Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Godine 1933. je bio uhapšen zbog izdavanja ilegalnog komunističkog lista i osuđen na tri godine zatvora.

Nakon izlaska sa robije 1936. godine, nastavio je sa partijskim radom radeći na obnovi partijskih organizacija u Vojvodini. Krajem 1938. je obnovio rad Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, a 1939. godine je postao njegov politički sekretar. Zbog političko-revolucionarnog rada bio je više puta hapšen. Godine 1940. izabran je u članstvo Centralnog komiteta KPJ.

Nakon okupacije Jugoslavije, 1941. godine organizovao je pripreme za oslobodilačku borbu u Vojvodini. Najviše je radio u Banatu i inicijator je stvaranja partizanskih odreda i njihovih prvih oružanih akcija. Posle teških udaraca koje su organizacije KPJ u Banatu i Bačkoj pretrpele u leto i jesen 1941, radio je na njihovom obnavljanju. Poginuo je u sukobu sa okupatorskim snagama, koje su novembra 1942. godine opkolile kuću u Pavlišu, u kojoj se nalazio.

Za narodnog heroja je proglašen 5. decembra 1944. godina, a 2. oktobra 1946. banatski grad Petrovgrad je u njegovu čast preimenovan u Zrenjanin.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor]

Rođen je 11. septembra 1902. godine u selu Izbištu, kod Vršca.[1][2][3] Poticao je iz siromašne zemljoradničke porodice. Njegovi roditelji otac Živa i majka Draga, rođena Malušev, imali su pored njega još četvoro dece, tri ćerke — Anđelku, Veru i Ljubimu i sina Spasoja. Žarko je bio drugo dete, najstarija je bila Anđelka. Detinjstvo je proveo u rodnom Izbištu, odrastajući sa sestrama i bratom. Njegova porodica živela je zajedno sa dedom Markom, babom Belom i stricem Vladom.[4][5]

U rodnom mestu je od 1909. do 1913. godine završio četiri razreda osnovne škole. Pošto je 1913. godine njegova starija sestra Anđelka Anđa, kao odlična učenica, od Srpsko-banatskog konvikta dobila stipendiju za dalje školovanje u Segedinu, njihovi roditelji su odlučili da i Žarka pošalju na školovanje u Segedin. Pošto se gimnazija tamo učila samo na mađarskom jeziku, roditelji su ga u toku školske 1913/14. godine odveli u mađarsko selo Skorenovac, kod Kovina, kako bi tamo završio peti razred osnovne škole i bolje savladao mađarski jezik.[4][5][2]

Žarko Zrenjanin kao učenik osnovne škole

Na samom početku Prvog svetskog rata, 1914. godine Žarko je pošao u gimnaziju u Segedin. U veoma teškim ratnim uslovima završio je tamo do 1917. godine tri razreda gimnazije. Za to vreme njegov otac i stric bili su mobilisani u Austrougarsku vojsku i poslati najpre u Debrecin, a potom na Istočni front. Kao i mnogi nasilno mobilisani pripadnici južnoslovenskih naroda, Žarkov otac i stric su pobegli iz Austrougarske vojske, vratili se u Banat i pridružili se „zelenom kadru”. Pošto se rat bližio kraju, Žarkova majka je odlučila da Žarko dalje školovanje nastavi u Beloj Crkvi, gde je do 1919. godine završio četvrti i peti razred gimnazije.[6][5]

Godine 1919. Žarkova sestra Anđa je završila Učiteljsku školu i odlučila je da potraži učiteljski posao. Plašeći se da će dobiti službu u nekom zabačenom mestu, roditelji su se protivili da ide. Da bi pomogao sestri, Žarko je odlučio da prekine školovanje i da se sa njom prijavi za posao učitelja. Pošto je u to vreme bio veliki manjak učitelja, učenici viših razreda gimnazije su mogli da vrše dužnost učitelja. Dok su čekali posao, Žarko je u toku 1920. godine, kao privatni učenik završio šesti razred gimnazije u Pančevu.[6][5][2][3]

Februara 1921. godine od Ministarstva prosvete bio je postavljen za vršioca učiteljske dužnosti u homoljskom selu Busuru, kod Petrovca na Mlavi. Žarku se veoma svideo učiteljski posao pa je u avgustu 1921. godine odlučio da napusti službu i nastavi dalje školovanje. U jesen 1921. godine upisao se u treći razred Učiteljske škole u Somboru, koju je završio 1923. godine sa vrlo dobrim uspehom.[6][5][2]

Prve političke ideje[uredi | uredi izvor]

Prvi kontakt sa političkim idejama Žarko je dobio u ranom detinjstvu od dede Vase Maluševa, oca njegove majke, koji je ranije bio politički aktivan kao pristalica Svetozara Miletića i član njegove narodne stranke.[5] Kasnije tokom školovanja, posebno u gimnaziji u Segedinu i Beloj Crkvi, Žarko je počeo da dobija prva sopstvena politička gledišta — pod utiskom strahota Prvog svetskog rata, nacionalne netrpeljivosti između Srba i Mađara, koja je vladala tih ratnih godina, odjeka Oktobarske revolucije u Rusiji i dr.[5][7]

Uticaj na Žarka tih godina imao je i njegov drug iz sela Slavko Srdanović, sa kojim je pohađao gimnaziju u Segedinu i Beloj Crkvi. Slavko je bio malo stariji od Žarka i upoznavao ga je sa političkom situacijom u novonastalim okolnostima — raspad Austrougarske i formiranje Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, ali i događajima u svetu, a pre svega građanskom ratu u Rusiji. Slavko je kasnije studirao pravo u Beogradu i 1921. godine postao član Komunističke partije Jugoslavije.[6]

Tokom kratkog službovanja u selu Busuru, u Homolju, Žarko je upoznao učitelja Čedomira Milićevića, koji je bio komunista. On se ubrzo oženio Žarkovom sestrom Anđom, a na Žarka je ostavio veliki uticaj pričajući mu o položaju radnika i seljaka, o socijalnoj nepravdi i bedi, o komunizmu, o Oktobarskoj revoluciji, Lenjinu i dr. Preko njega je dobio i prvu marksističku literaturu, a tokom učenja Učiteljske škole u Somboru, aktivno je pratio listove „Učiteljska borba” i „Učiteljska iskra”, Dragutina Mihailovića.[5]

U Učiteljskoj školi u Somboru, bio je veoma aktivan u literarnoj družini ove škole, a kao učenik starijih razreda bio je cenzor učenicima prvog i drugog razreda. Tokom završnog razreda Učiteljske škole, Žarko je bio jedan od organizatora štrajka učenika protiv loše ishrane u internatu, za koju je bio odgovoran upravnik internata i sveštenik Nenad Barački. Pošto je njihova žalba Ministarstvu prosvete propala, Žarko je bio okarakterisan kao buntovnik. Za vreme školovanja bio je biran i za člana Uprave družine „Natošević”, a na školskim priredbama je čitao referate o prosvetnom radu Dositeja Obradovića, Njegoša i dr.[6][5]

Učiteljska služba[uredi | uredi izvor]

Odmah po završetku Učiteljske škole, Žarko je 2. jula 1923. godine dobio svoju prvu učiteljsku službu u selu Kanatlarci, kod Prilepa, u tadašnjem Bitoljskoj oblasti.[8][3] Tu je upoznao sa teškim životom seljaka bezemljaša i pečalbara. U ovom selu živeo je veliki broj Turaka, pa mu je bilo potrebno oko godinu dana da nauči turski jezik i da se zbliži sa seljacima. Žarko se nije samo bavio radom u školi, gde je organizovao dramsku, horsku i folklornu sekciju, već je i prosvetiteljski delovao među seljacima — organizovao je brojna predavanja, analfabetske tečajeve, propagirao je „racionalnu poljoprivredu” i dr. Sve ovo ga je učinilo da bude veoma cenjen i poštovan, ne samo među meštanima Kanatlaraca, već i okolnih mesta.[9][10]

Zrenjanin (levo) sa seoskim hodžom u Kanatlarcima, dok je radio kao učitelj

Veliku pomoć u snalaženju u novoj sredini pružio mu je Andon Aleksovski, upravitelj škole, koji je bio socijalista. Zajedno sa njim počeo je da širi socijalističke ideje u Kanatlarcima, a potom i u okolnim selima. Povezao se i sa učiteljima iz okolnih sela, kao i drugim tada naprednim ljudima. Dve godine je u školi organizovao proslavu Prvog maja. Seljaci su u Žarku videli veliku podršku, pa su mu se često žalili na predsednika Opštine Taleta Šiklevskog, koji je uz pomoć žandarma zavodio teror među turskim stanovništvom, koje je tada bilo socijalno i nacionalno ugnjetavano. Žarko je seljacima pisao molbe i žalbe i pomagao im upućujući ih da se bore za svoja prava. Vodio je i borbu protiv religiozne zaostalosti i sujeverja, ali je i pored toga održavao prijateljske odnose sa hodžom Zulfikarom iz sela Musinci.[9][10]

Žarkov prosvetiteljski rad je zapao za oči predsedniku Opštine, koji je samo čekao priliku da Žarka uhapsi i protera iz Kanatlaraca. Početkom 1924. godine Šiklevski je pokušao da uhapsi Žarka, zbog svađe sa žandarmima koji su pokušali da ih rasteraju sa izleta, gde je bio sa kolegama. Vest o Žarkovom hapšenju brzo se pročula po selu, pa su se seljaci pobunili zbog čega je odmah bio pušten. Ponovni sukob Žarka i Šiklevskog bio je u jesen iste godine, kada ga je uhapsio posle jedne rasprave u selu Topolčani. Tada je Žarko proveo jednu noć u zatvoru.[9][10]

Godine 1925, nakon dve godine provedene na službi u Kanatlarcima, Žarko je imao pravo da zatraži drugo mesto službovanja. Iako su ga meštani njegovog rodnog Izbišta tražili da pređe kod njih na službu, on je na molbu meštana Kanatlaraca odlučio da ostane još godinu dana. Šiklevskog je na mestu predsednika Opštine zamenio učitelj Todor Micković. On je na mesto predsednika Opštine došao odlukom Sreskog načelstva u Prilepu, koje je osporilo pobedu Mirčeta Jančevskog, kandidata Demokratske stranke. Micković je na sve načine pokušavao da protera Zrenjanina, posebno jer je on podržavao Jančevskog. Na kraju je uspeo da grupu bogatijih meštana nagovori da podnesu tužbu protiv Žarka zbog navodnog „nepravilnog odnosa prema učenicima i roditeljima” i jer je „protivnik vere i običaja”. Na sudu u Prilepu, velika grupa meštana Kanatlaraca je opovrgla sve ove optužbe i Žarko je bio oslobođen.[9][10]

Na ličnu Žarkovu molbu, 15. jula 1926. godine Ministarstvo prosvete je donelo rešenje o njegovom premeštaju u selo Izbište.[11] Prilikom ispraćaja iz Makedonije, Žarka je do železničke stanice u selu Topolčani pratilo oko pedesetak meštana Kanatlaraca, sa kojima se družio tokom boravka u selu. Na Žarkovo mesto došao je novi učitelj Živa Jovanović, Žarkov zemljak i poznanik, koji je nastavio njegov prosvetiteljski rad u selu.[9][10][3]

U školi u Izbištu Žarko je zatekao bolju situaciju nego u Kanatlarcima, ali se i tu angažovao da poboljša uslove školovanja i pomogne seljacima. Obnovio je čitaonicu i seosku knjižnicu. U čitaonici je organizovao analfabetski kurs za nepismene seljake. Brzo je stekao poštovanje svojih starijih kolega Vase Brankova i Branka Goronića, koji su mu davali podršku u radu. Uključio se aktivno i u rad Prve srpske zemljoradničke zadruge u Izbištu. Tokom 1927. godine osnovao je „Narodni univerzitet”, u kojem je okupljao omladinu, odrasle i starije ljudi i organizovao predavanja o higijeni, zdravlju, poljoprivredi i dr. Za predavače je dovodio profesore iz Vršca i sa Beogradskog univerziteta, a često je i sam bio predavač.[12][10]

Septembra 1927. godine u Učiteljskoj školi u Vršcu je položio praktični učiteljski ispit, a u toku jula i avgusta 1928. godine je u Beogradu, u organizaciji Crvenog krsta pohađao učiteljski kurs za ručni rad. U decembru 1928. učestvovao je na Oblasnom učiteljskom zboru za vršački, belocrkvanski, alibunarski i kovinski srez, gde je pred oko 300 učitelja održao predavanje o „Dečijem kriminalu”.[13] Kada su avgusta 1930. godine gostovali vršački sokoli u Izbištu, gde su držali sokolski javni čas, priređen im je bio lep prijem. Gosti su ostali na narodnom veselju, a novine su zabeležile da je za uspeh sokolskog izleta, pored beležnika Toše Iskuljeva i podbeležnika Francuskog zaslužan bio i Žarko Zrenjanin.[14]

Partijski rad[uredi | uredi izvor]

Početkom 1927. godine postao je član tada ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).[3] U KPJ se uključio u Vršcu, preko svog starog prijatelja advokata Slavka Srdanovića, koji ga je i upoznao sa socijalističkim idejama. U leto 1928. godine učestvovao je na partijskom skupu u Bečkereku kojem je prisustvovao i organizacioni sekretar KPJ Đuro Đaković. Decembra iste godine u svojoj kući je osnovao prvu partijsku ćeliju u Izbištu.[15][16][13]

Nakon prijema u KPJ, Žarko se još više angažovao, kako u političkom, tako i u društvenom radu. Tokom 1930. godine učestvuje u organizovanju Dobrovoljnog vatrogasnog društva u Izbištu i bio je izabran u njegovu Upravu, a 1931. godine je bio izabran za člana Nadzornog odbora Udruženja jugoslovenskog učiteljstva za srez Bela Crkva.[17]


Nakon uvođenja Šestojanuarske diktature, 1929. godine policija je uspela da razbije mnoge partijske organizacije u Vojvodini i da pohapsi mnoge partijske aktiviste, među kojima Mihalja Serva, Đuru Pucara, Jovana Veselinova, Jovana Beljanskog i dr. U ovako teškim uslovima revolucionarnog rada, Žarko je tokom 1930. godine postao član, a krajem godine i sekretar Sreskog komiteta KPJ za Vršac. Uporedo sa ovom funkcijom, on je nastavio da bude sekretar partijske ćelije u Izbištu, koja je do 1933. godine narasla na 21 člana. Veoma uspešno je rukovodio ovom organizacijom, tako da nijedan njen član nije bio uhapšen tokom Šestojanuarske diktature, a od februara do aprila 1931. godine u Izbištu je bio sakriven revolucionar Sredoje Nemčev, iz Melenaca, koji je potom emigrirao u Sovjetski Savez. Preko svojih zemljaka Ise i Anđe Jovanović, koji su živeli u Beogradu održavao je i veze sa beogradskom partijskom organizacijom.[18] Marta 1932. godine na Okružnoj partijskoj konferenciji bio je izabran za sekretara Okružnog komiteta KPJ za južni Banat.[15][16][19]

Uporedo sa partijskim radom, Žarko je nastavio sa svojim prosvetnim radom, kao i angažovanjem u raznim udruženjima. Januara 1932. godine je na godišnjoj skupštini Srpske narodne knjižnice i čitaonice u Izbištu bio izabran za knjižničara i blagajnika. Tokom 1932. je došao u sukob sa rukovodstvom Prve srpske zemljoradničke zadruge u Izbištu, koju su sačinjavali bogati seljaci radeći na štetu siromašnih. Septembra iste godine sa grupom seljaka osniva Drugu srpsku zemljoradničku zadrugu i postaje predsednik njenog Nadzornog odbora. Kao delegat učitelja Vršačkog sreza učestvovao je na Skupštini Učiteljskog udruženja Jugoslavije u Beogradu.[15][20]

Početkom 1933. godine, Žarko se preko Anđe Jovanović povezao sa grupom iz Beograda, koja je decembra 1932. godine počela da izdaje ilegalni list „Udarnik”. U partijskoj tehnici, koja se nalazila u Žarkovoj kući, na geštetneru je štampan ovaj list, a Anđa ga je prenosila u Beograd. Ubrzo potom, u februaru Žarko odlučuje da pokrene ilegalni list „Lenjinist”.[3] Uz pomoć drugova, kao i pomoć Dimitrija Jovanovića Vanče iz Beograda, tokom februara je uspeo da odštampa list u 500 primeraka. Prvi broj „Lenjinista” imao je šest strana, a neki od naslova su glasili — Lenjin o seljacima, Šta je to ekonomska, agrarna kriza kod nas?, Novi nameti na seljake i dr. Drug broj „Lenjinista” je izašao u martu, a neki od naslova u njemu su glasili — Nemačka pred revolucijom, Statistika političkih ubistava, Ko je zapalio Parlament u Nemačkoj i dr. Treći i poslednji broj „Lenjinista” izašao je početkom aprila. Desetak primeraka svakog broja Anđa je odnosila u Beograd, a ostali primerci su rasturani partijskim organizacijama u Izbištu, Vršcu, Beloj Crkvi i okolini, kao i organizacijama u severnom Banatu.[15][16][20]

Hapšenje i robija[uredi | uredi izvor]

Prenos ilegalnog lista „Lenjinist” iz Izbišta u Vršac išao je preko Žarkovog oca Žive, koji se sa ostatkom porodice 1930. godine preselio u Vršac. On je početkom aprila boravio u Izbištu, gde je posetio bolesnu majku, a kada je 4. aprila pošao nazad u Vršac, Žarko mu je u paket sa prljavim vešom ubacio oko 50 primeraka „Lenjinista”. Tokom puta on je zaspao i prilikom izlaska iz voza je zaboravio paket. Jedan železničar je pronašao paket i odneo ga šefu stanice, koji je po otvaranju paketa i pronalasku ilegalnog materijala odmah obavestio policiju. Kada se Žarkov otac vratio po paket bio je uhapšen. Policija je tada odmah uputila grupu agenata u Izbište, gde su tokom detaljnog pretresa Žarkovog stana otkrili partijsku tehniku, kao i mnoštvo ilegalnog i drugog kompromitujućeg materijala.[15][21][22]

U trenutku pretresa njegovog stana, Žarko se nalazio na putu za Belu Crkvu, gde je trebalo da učestvuje na Skupštini Udruženja jugoslovenskog učiteljstva za srez Bela Crkva. U toku puta, kod sela Potporanj, Žarko je od jednog kolege saznao da mu je otac uhapšen. Odmah je napustio voz i krenuo u Izbište, u nadi da će stići pre policije i uspeti da sakrije partijsku tehniku i ilegalni materijal. Policijski agenti su mu zasedu i bio je uhapšen po dolasku u Izbište, 6. aprila 1933. godine. Istog dana, policija je na osnovu dojava doušnika uhapsila i veću grupu od oko 60 ljudi, za koje je pretpostavljala da su Žarkovi saradnici. Među uhapšenima je bio i Žarkov prijatelj advokat Slavko Srdanović iz Vršca. Svi uhapšeni su odvedeni u Belu Crkvu i predati istražnom Sreskom sudu.[15][21][23]


Pred Državni sud za zaštitu države u Beogradu bila su izvedena, pored prvooptuženog Zrenjanina, još dvojica uhapšenih — Branko Ovčarov i Živa Zrenjanin. Suđeno im je 11. i 12. jula 1933. godine. Žarko je bio osuđen na tri godine robije, pet godina gubitka građanskih prava i gubitak državne službe;[a] Branko je bio osuđen na godinu dana zatvora i tri godine gubitka građanskih prava, dok je Živa Zrenjanin bio oslobođen optužbe.[15][21][22][3]

Nakon presude, bio je upućen na izdržavanje zatvorske kazne u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Prema tadašnjim zatvorskim pravilima, kao novi osuđenik prva tri meseca je proveo u samici. Tek u oktobru, došao je u kontakt sa ostalim političkim zatvorenicima — komunistima u Sremskoj Mitrovici, među kojima su tada bili — Moša Pijade, Ivan Milutinović, Pavle Pap Šilja, Otokar Keršovani, Ognjen Prica, Jovan Veselinov i dr.[3] Ovo je bio period u kome su politički zatvorenici, najvećim delom uhapšeni nakon uvođenja Šestojanuarske diktature, otpočinjali borbu za bolje uslove u zatvoru. Ne dugo posle Žarkovog prelaska iz samice u grupnu sobu, 19. oktobra 1933. godine otpočeo je štrajk glađu 177 političkih zatvorenika. Žarko je u ovom štrajku izdržao najduže — čak 14 dana i bio je poslednji prebačen u bolnicu. Posle ovog štrajka, već u martu 1934. godine Žarko je učestvovao u demonstracijama 262 politička zatvorenika. Zajedno sa grupom „nezgodnijih” političkih osuđenika, krajem juna je bio prebačen u zatvor u Lepoglavi, kod Varaždina.[25][21][26]

Nakon godinu dana tamnovanja u Lepoglavi, juna 1935. godine uprava ovog zatvora je odlučila da političke zatvorenike podeli u dve grupe i da jedan deo prebaci u staru zgradu, dok bi drugi deo ostao u novoj zgradi. Politički osuđenici su se odmah usprotivili ovakvoj odluci, pa su 22. i 23. juna održali protestni štrajk glađu. Avgusta iste godine, u grupi od 50 političkih zatvorenika je bio premešten u zatvor u Sremskoj Mitrovici, gde je ostao do kraja izdržavanja zatvorske kazne, aprila 1936. godine. Zajedno sa drugim komunistima, tokom robije aktivno je radio na svom marksističkom obrazovanju, završavajući ideološke kurseve, koje su bili organizovali stariji komunisti. Kasnije i sam organizovao i vodio niže partijske kurseve za političke zatvorenike, koji su bili osuđeni na kraće vremenske kazne. Takođe je radio i na svom ličnom usavršavanju, obnavljajući znanje nemačkog, mađarskog i turskog jezika i učeći ruski jezik. Pored prevođenja nekoliko knjiga sa mađarskog jezika, preveo je i sa ruskog jezika knjigu „Uzorana ledina” Mihaila Šolohova. Zajedno sa Jovanom Veselinovim, radio je na analizi organizacionog stanja KPJ u Vojvodini.[25][21][26]

Revolucionarni rad[uredi | uredi izvor]

1936—1938[uredi | uredi izvor]

Posle izdržavanja trogodišnje kazne, Žarko je iz zatvora pušten 6. aprila 1936. godine.[3][27] Za mesto boravka tada mu je određeno njegovo rodno mesto — Izbište. Pošto su meštani jako cenili Žarka, kao učitelja i prosvetitelja, odmah po saznanju da se vratio počeli su da dolaze njegovoj kući da ga pozdrave, a organizovali su i proslavu na kojoj je bila izvedena predstava ”Jazavac pred sudom”. Vlastima se nije dopao odnos meštana prema Žarku, pa su mu ubrzo po dolasku za novo mesto prebivališta odredili Vršac, gde je živeo u kući svojih roditelja.[28][29]

Po dolasku u Vršac, Žarko se povezao sa mesnom organizacijom KPJ i nastavio sa partijskim radim. Takođe je održavao i veze sa komunistima iz Beograda. Već u julu 1936. godine ponovo je bio izabran za sekretara Okružnog komiteta KPJ za južni Banat.[3] U septembru je na Vršačkom bregu organizovao sastanak vodećih ličnosti KPJ u Vojvodini, na kome je bio kooptiran u članstvo Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu. Njegova politička aktivnost, ubrzo je prekinuta novim hapšenjem 23. novembra. Žarko je pod optužbom da širi komunističke ideje bio uhapšen u velikoj akciji policije, koja je počela hapšenjem Lazara Milankova, sekretara PK KPJ za Vojvodinu, u čijoj je kući u Elemiru nađena arhiva Pokrajinskog komiteta. Tada je bilo uhapšeno oko 120 ljudi iz čitave Vojvodine, od čega je njih najviše bilo iz Kumana, Melenaca i Bečeja.[28][29][30]

Spomen-ploča u bivšoj ulici Žarka Zrenjanina (danas Vojvode Šupljikca), u Beogradu

U pritvoru u gradske policije u Petrovgradu, ostao je sve do januara 1937. godine. Zajedno sa još 55 uhapšenih komunista, tada je bio predat Državnom sudu za zaštitu države i prebačen u Beograd, u istražni zatvor na Adi Ciganliji.[3] Zajedno sa Žarkom, tada su bili zatvoreni i Lazar Milankov, Marko Perović, Dejan Brankov, Rudi Kornauer, Slavko Munćan i dr. Uprkos raznim mučenjima u toku istrage Žarko je odbijao sve optužbe. Na suđenju, održanom 2. juna, Sud za zaštitu države je osudio 40 uhapšenih, dok je njih 16, među kojima se nalazio i Žarko, bilo oslobođeno.[28][29][30]

Po ponovnom izlasku iz zatvora, Žarko još intenzivnije nastavlja sa partijskim radom, s obzirom da je bio pohapšen i osuđen veliki deo rukovodećih ličnosti KPJ u Vojvodini, čime je Pokrajinski komitet prestao da funkcioniše. U periodu od jula do septembra 1937. godine radio je na sređivanju stanja u partijskim organizacijama, nakon policijske provale. Formirao je nova partijska rukovodstva u Vršcu, Beloj Crkvi, Pančevu, Petrovgradu, Melencima, Kumanu i dr. Decembra 1937. godine bio je uhapšen u Beogradu, zajedno sa Pavlom Papom. Policija je u Subotici uspela da otkrije Žarkovo pismo u kome se nalazilo obaveštenje Pavlu o zakazanom sastanku u Beogradu. U beogradskom zatvoru „Glavnjača”, obojica su bili strahovito mučeni. Uprkos svim zlostavljanjima, Žarko islednicima nije hteo priznati da je on autor pisma. Usled nedostatka dokaza, nakon mesec dana istrage, obojica su bila puštena na slobodu.[28][29][30]

U toku 1938. godine, Žarko je nastavio sa radom na obnavljanju i jačanju partijskih organizacija KPJ u Vojvodini. Posebno se bio angažovao i na afirmaciji Stranke radnog naroda, koju je KPJ osnovala s ciljem da preko nje legalno sprovodi politiku „narodnog fronta”. Na osnovu znanja stečenog na ideološko-političkim kursevima, koje je pohađao tokom boravka u zatvoru, napisao je nekoliko političkih referata — Diktatura proleterijata, Seljačko pitanje, Nacionalno pitanje, O Partiji, Proleterska revolucija, O Narodnom frontu, O mogućnostima izgradnje socijalizma u jednoj zemlji i dr. Pored referata, sa ruskog jezika je preveo knjigu Agrarna politika nemačkog fašizma od Segala. Sve ove referate umnožavao je u ilegalnoj partijskoj tehnici, koju je još 1936. godine organizovao u Vršcu. U ovom poslu posebno su mu pomagali Dejan Brankov, Jelisaveta i Braca Petrov, kao i njegova sestra Anđa i zet Čeda. Jedan od glavnih punktova za razmenu partijskog materijala bila je radnja Žarkovog oca Žive Zrenjanina u Vršcu. Referati koje je pisao posebno su mu značili, jer ih je koristio kao materijale koji su proučavani na partijskim i skojevskim ideološko-političkim kursevima, koje je organizovao.[28][31][32]

Krajem 1938. godine u Novom Sadu Žarko je održao sastanak na kome je bilo izabrano privremeno partijsko rukovodstvo u Vojvodini. Pored Žarka, koji je bio izabran za sekretara, ovo privremeno rukovodstvo sačinjavali su — Jusuf Tulić, Toza Marković, Stevan Dejanov i Paja Adamov. Na ovom sastanku je takođe doneta odluka da se iz partijskih organizacija isključe članovi, koji su bili okarakterisani kao kolebljivci i frakcionaši, ali i pristalice smenjenog Petka Miletića. Preko svoje zemljakinje Anđe Ranković, Žarko se povezao sa njenim suprugom Aleksandrom Rankovićem, odnosno sa novim rukovodstvom KPJ na čijem se čelu nalazio Josip Broz Tito. Takođe Žarko je održavao i veze sa još jednim članom CK KPJ — Ivanom Milutinovićem, koga je poznavao sa robije.[28][31][33]

1939[uredi | uredi izvor]

Bista Žarka Zrenjanina ispred osnovne škole sa njegovim imenom u Novom Sadu

Centralni komitet KPJ je ubrzo potvrdio izbor privremenog PK KPJ za Vojvodinu, pa je februara 1939. godine Žarko je u Vršcu organizovao Petu pokrajinsku konferenciju KPJ za Vojvodinu, na kojoj je privremeno rukovodstvo postalo zvanično i na kojoj je bio izabran za političkog sekretara PK KPJ za Vojvodinu.[34] Ovoj Konferenciji prisustvovalo je sedam delegata — Radivoj Ćirpanov i Jusuf Tulić iz Novog Sada, Milan Adamov iz Melenaca, Ivan Vijoglavin iz Kumana, Toza Marković iz Petrovgrada i jedan delegat Mađar iz Subotice. Za sekretare Okružnih komiteta u Vojvodini tada su bili imenovani: Toza Marković — OK KPJ za severni Banat, Slavko Munćan — OK KPJ za južni Banat, Otmar Majer — OK KPJ za severnu Bačku, Branko Bajić OK KPJ za — južnu Bačku i Aćim Grulović — OK KPJ za Srem.[33] Pored njih Žarko je tada sarađivao i sa Sonjom Marinković i Stevicom Jovanovićem, koji će kasnije biti uključeni i Pokrajinski komitet.[35] Istovremeno je radio i na obnavljanju organizacije Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) u Vojvodini, čije je rukovodstvo bilo raspušteno još 1936. godine odlukom Milana Gorkića. Februara 1940. organizovana je Četvrta pokrajinska konferencija SKOJ-a za Vojvodinu na kojoj je obnovljeno rukovodstvo ove organizacije, a u ovom poslu su mu najviše pomagali Braca Petrov i Đorđe Zličić Ciga, koji su bili izabrani za rukovodioce ove organizacije.[36]

Aktivnost KPJ u Vojvodini je naglo rasla tih godina. Na parlamentarnim izborima održanim 11. decembra 1938. godine, Stranka radnog naroda, preko koje je KPJ legalno delovala, uprkos čestim policijskim zabranama okupljanja, ostvarila je dobre rezultate u Novom Bečeju, Bačkoj Topoli, Vršcu i Šidu. U Vršačkom srezu, gde je Žarko neposredno rukovodio predizbornim aktivnostima, kandidat je bio Joca Radivojević, štamparski radnik i osvojio je oko 1.500 glasova. Godine 1939. održani su opštinski izbori, na kojima je KPJ, ponovo preko Stranke radnog naroda uspela da dobije opštinske uprave u Kumanima, Melencima, Aradacu, Čenti i Margiti.[28] Marta 1939. u Vršcu je organizovao masovne antifašističke demonstracije protiv „Minhenskog sporazuma” i okupacije Čehoslovačke od strane Trećeg rajha.[33]

Juna 1939, zajedno sa Jusufom Tulićem i Radivojem Ćirpanovim, učestvovao je na savetovanju rukovodećeg aktiva KPJ u Tacnu, ispod Šmarne Gore. Na ovom savetovanju razrađeni su predstojeći partijski zadaci u situaciji sve očiglednije fašističke agresije.[33] Pored rada na obilascima partijskih organizacija po Vojvodini, nastavio je i da održava kontakte sa učiteljskim udruženjima. Držao je na „vezi” grupu učitelja okupljenih oko lista „Učiteljska straža”, kao i Veljka Dugoševića i Milisava Mijuškovića, predsednika Učiteljskog kulturno-prosvetnog društva „Vuk Karadžić”.[28][37]

U leto 1939. godine, Žarko se venčao sa omladinkom Jelisavetom Bebom Petrov (1919—1942), sestrom njegovog saradnika Brace Petrova. Oni se nisu zvanično venčali u opštini ili crkvi, već su svoj brak „ozvaničili” pred partijskom organizacijom.[38] Jelisaveta je poginula 6. marta 1942. godine, zajedno sa bratom, kada je policija otkrila njihovo ilegalno sklonište na periferiji Pančeva.[39] Pored njih, u Narodnooslobodilačkom ratu su stradale i njihova sestra Danica, kao i Bracina žena Olga Petrov, koja je proglašena za narodnog heroja.[40]

Septembra 1939. godine, komunista Bora Mikin je bio pozvan u rezervni sastav Četvrtog konjičkog puka u Vršcu. Tokom boravka u rezervi, održavao je vezu sa partijskom organizacijom i među vojnike donosio i delio komunističke letke. Ubrzo je bio otkriven i uhapšen, a policija je odmah potom, 28. septembra izvršila pretres Žarkovog stana. Iako u stanu nije bio pronađen nikakav partijski materijal on je bio uhapšen. Zajedno sa još četvoricom osumnjičenih, posle desetak dana provedenih u pritvoru, bio je izveden pred Vojni sud. Usled nedostatka dokaza Žarko i druga dvojica su bili oslobođeni, a Mikin i Dragoljub Žarkov su bili osuđeni na godinu dana zatvora.[41][42]

Inicijativni odbor Stranke radnog naroda za Vojvodinu, čiji je Žarko bio član, decembra 1939. godine je doneo „Platformu” u kojoj su utvrđeni osnovni politički zadaci Stranke i istaknuto da — „Vojvodina treba da bude ravnopravna jedinica u budućem državnom preuređenju sa ostalim pokrajinama”, odnosno da „Vojvodina bude autonomna jedinica s obzirom na svoju posebnu ekonomsku, socijalnu i nacionalnu strukturu i posebnu istorijsku i nacionalnu tradiciju”.[41][34]

1940—1941[uredi | uredi izvor]

Na proslavama Praznika rada, 1. maja 1940. godine, širom Vojvodine bio je rasturan Prvomajski proglas Centralnog komiteta KPJ. Policija u Petrovgradu je kod radnika Miloša Jovanovića pronašla ovaj letak i odmah je pokrenula opsežnu akciju i uhapsila 21 osobu, za koju je sumnjala da su organizatori i učenici u štampanju i rasturanju ovih letaka — bili su to uglavnom ljudi koji su ranije hapšeni ili osuđivani kao komunisti. Zbog „širenja komunističke propagande” Žarko je bio uhapšen 4. maja i prebačen u Petrovgrad u Predstojništvo gradske policije. Pored Žarka, glavni osumnjičeni su bili — Koča Kolarov i Stevica Jovanović, koji su takođe bili uhapšeni, kao i Toza Marković, koji se nalazio u bekstvu.[43] Posle nekoliko dana neuspešnog isleđivanja, „glavni organizatori komunističke propagande” — Žarko, Koča i Stevica su 12. maja bili prebačeni u Beograd i predati agentima Četvrtog „antikomunističkog” odseka Uprave grada Beograda. U zloglasnoj beogradskoj „Glavnjači”, bili su prebijani i mučeni, ali uprkos svemu oni su odbijali svaku vezu sa pronađenim lecima. Pošto ni beogradska policija nije uspela da od njih izvuče bilo kakvo priznanje, bili su prebačeni u zatvor Okružnog suda u Petrovgradu, kome je Državni sud za zaštitu države ustupio ovaj predmet.[44][45][46][34]

U istražnom zatvoru Okružnog suda u Petrovgradu, Žarko je uspeo da organizuje i pokrene opsežnu akciju za oslobođenje uhapšenih. Pošto je poznavao istražnog sudiju Krunoslava Bećarevića, koji je vodio njihov predmet, ali i bio simpatizer komunista (a kasnije i član KPJ), bilo mu je omogućeno da se sa ostalim osumnjičenima dogovori oko pripreme odbrane. Kako bih poboljšao uslove boravka u zatvoru, poučen svojim prethodnim zatvorskim iskustvom, organizovao je štrajk glađu tražeći da se svi osumnjičeni iz samica prebace u grupnu sobu. Pošto se vest o ovom štrajku proširila po gradu i okolini, radnici fabrike tepiha u Petrovgradu su stupili u štrajk solidarnosti. Nakon četiri dana štrajka, ispunjen im je glavni zahtev i svi osumnjičeni su prebačeni u dve grupne sobe (jedina žena među uhapšenima bila je Ruža Šulman i ona je bila prebačena u žensko odeljenje). Pošto su bili obezbeđeni bolji uslovi za osumnjičene, po nalogu KPJ, istražnom sudiji se u julu predao i Toza Marković, koji je bio u bekstvu.[44][45][47]

Tužilaštvo je namerno odlagalo početak procesa, kako bi osumnjičeni što duže bili u pritvoru, jer su bili svesni da će optužnica pasti na sudu. Suđenje je počelo tek 3. avgusta, tri meseca nakon hapšenja. Osumnjičene komuniste je branilo devet advokata, a na čelu odbrane je bio dr Dušan Bratić, poznati petrovgradski advokat, kao i dvojica članova KPJ — Branko Bajić iz Novog Sada i Slobodan Maletić iz Sremske Mitrovice. Već 7. avgusta, suđenje je bilo prekinuto usled zahteva odbrane za izuzeće jednog sudije, koji je bio povezan sa policijom. Nastavljeno je tek početkom septembra.[44][45][47]

Bista Žarka Zrenjanina, koja se od 1967. do 2015. godine nalazila u dvorištu nekadašnje osnovne škole „Žarko Zrenjanin”, a sada „Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević” u Novom Beogradu. Nakon uklanjanja bista je preneta u biblioteku škole

Tokom boravka u zatvoru, Žarko je nastavio sa revolucionarnom aktivnošću. Predlagao je i planirao akcije, koje su izvršavali drugovi koji su bili na slobodi. Na njegovu inicijativu, od 15. jula do 10. avgusta na Testeri, na Fruškoj gori je bilo organizovano omladinsko kampovanje, na kome su članovi SKOJ-a proučavali osnove marksizma-lenjinizma. Bio je ovo prvi masovniji omladinski partijsko-ideološki kurs, koga je pohađalo oko 120 učesnika.[47] Početkom septembra, održana je u Sremskoj Kamenici Šesta pokrajinska konferencija KPJ za Vojvodinu, koju je u Žarkovom odsustvu organizovao Jusuf Tulić. U prisustvu člana CK KPJ Ivana Milutinovića na Konferenciji je izabran nov Pokrajinski komitet, kao i delegati za Petu zemaljsku konferenciju KPJ. Znajući da će Žarko uskoro biti oslobođen, bio je ponovo izabran za političkog sekretara PK KPJ i za delegata za Petu konferenciju KPJ.[44][48][47][34] Takođe, u toku septembra Žarko je dao inicijativu i teze za „Proglas prijatelja Sovjetskog Saveza”. Ovaj proglas, u kome je osudio Vladu Cvetković—Maček zbog njene izdajničke politike i pozvao na stvaranje narodne vlade koja će se oslanjati na Sovjetski Savez , bio je štampan pored srpskog i na jezicima svih nacionalnih manjina u Vojvodini.[47]

Posle skoro mesec dana, suđenje je nastavljeno 2. septembra. Plašeći se reakcija javnosti u Petrovgradu, koja se veoma zainteresovala za ovaj proces, državni tužilac je tražio da se proces proglasi tajnim, jer se među osumnjičenima nalazilo i troje starijih maloletnika. Pošto je ovaj predlog bio odbijen suđenje je održavano u prepunoj velikoj sali na drugom spratu zgrade Okružnog suda. Ovaj proces Žarko je uspeo da preokrene u svoju korist pa je umesto odbrane — on optuživao policiju za torturu nad osumnjičenima, a takođe je i izneo neke političke stavove, a posebno o antifašizmu. Posle nekoliko pretresa, suđenje je bilo završeno, ali se na presudu čekalo skoro mesec dana, pa je ona doneta tek 3. oktobra. Od 21 otuženog njih 18 je bilo oslobođeno, dok su samo trojica osuđena — Živko Jovanov na tri, Uroš Markov na četiri i Toza Marković na pet meseci zatvora. Pošto su prva dvojica kaznu već odslužila tokom boravka u pritvoru, sa ostalim uhapšenicima su bili pušteni na slobodu, dok je Toza Marković, u zatvoru ostao do sredine decembra. Vest o ovom procesu i Žarkovom držanju prenela je i Radio Moskva.[44][45][47][34]

Ubrzo po izlasku na slobodu, Žarko je sa još šest delegata PK KPJ za Vojvodinu, otputovao u Zagreb, gde je od 19. do 23. oktobra prisustvovao Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ. Aktivno je učestvovao u radu ove Konferencije podnoseći iscrpan izveštaj o partijskom radu u Vojvodini u periodu od 1936. do 1940. godine. Na kraju Konferencije bilo je izabrano novo rukovodstvo KPJ — Centralni komitet i Politbiro, na čelu sa generalnim sekretarom Josipom Brozom Titom. Žarko je tada bio izabran za člana novog Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (CK KPJ).[49][45][50][34]

Ubrzo nakon Pete konferencije KPJ, na kojoj je ukazano na opasnost od fašizma, Trojnom paktu su se krajem novembra priključile Kraljevina Mađarska i Kraljevina Rumunija, čime je stvorena još veća opasnost od fašizma u Jugoslaviji, a posebno u Vojvodini, gde je tada bila brojna nemačka nacionalna manjina. U takvim uslovima Žarko, u decembru 1940. godine pokreće i uređuje ilegalni partijski list „Istina”, koji je bio organ Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu. Za prvi broj ovog lista napisao je članke — Dvadesettreća godišnjica socijalističke oktobarske revolucije, Za savez radnika i seljaka, Nacionalno pitanje u Vojvodini i dr. Januara 1941. godine pokreće list koji je bio glasilo radnog naroda Vojvodine. Ovaj list izlazio je na srpskom — „Trudbenik” i na mađarskom jeziku — „A dolgozó” (Radnik). U ovom listu je objavio članke — Tražimo naslon na SSSR i Nacionalno-oslobodilačka borba Mađarske. Ovi listovi štampani su u novoj tehnici PK KPJ za Vojvodinu u Novom Sadu.[49][45][51][34]

Početkom 1941. godine, Centralni komitet KPJ je u Zagrebu organizovao ideološko-politički kurs za najviše rukovodioce KPJ, koji je pohađao i Žarko Zrenjanin. U toku februara, policija u Novom Sadu je uspela da otkrije ilegalnu štampariju PK KPJ za Vojvodinu i uhapsi nekoliko članova KPJ. Poučen iskustvom poslednjeg hapšenja, gde je više meseci proveo u pritvoru i dugo čekao na suđenje i presudu, Žarko je odlučio da ode u Beograd, gde je boravio ilegalno. Kako bi izbegli moguće hapšenje, zajedno sa njim došli su i njegovi najbliži saradnici — Toza Marković i Braca Petrov. Da bih zavarali policiju i doveli je u zabludu da je u Novom Sadu otkrila tehniku PK KPJ za Vojvodinu, organizovali su u Beogradu u tehnici CK KPJ štampanje letaka sa potpisom PK KPJ za Vojvodinu. Organizacija rasturanje ovih letaka po Vojvodini bila je poverena Đuri Jovanoviću, bratu Stevice Jovanovića.[49][51]

Narodnooslobodilačka borba[uredi | uredi izvor]

1941.[uredi | uredi izvor]

Istog dana kada je Vlada Cvetković—Maček potpisala pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, 25. marta 1941. godine Žarko je u Beogradu organizovao zajednički sastanak Pokrajinskog komiteta KPJ i Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Vojvodinu, na kome je saopštio da se vraća na teren južnog Banata. Već tokom sutrašnjeg dana je obišao partijske organizacije u Pančevu i Vršcu, ali se na vest o vojnom puču, 27. marta vratio u Beograd. Odmah po povratku, održao je na Vračaru sastanak sa grupom vojvođanskih komunista koji su tada bili u Beogradu — Toza Marković, Braca Petrov, Gordana Ivačković, Boško i Vera Vrebalov i dr. Na ovom sastanku je doneta odluka da se svi oni vrate u Vojvodinu, a takođe i da se svi studenti iz Vojvodine, koji su bili članovi KPJ vrate u svoja mesta stanovanja. Dva dana kasnije, 29. marta, na Čukarici je učestvovao na savetovanju Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, na kome je prisustvovao i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito.[49][51]

Napad Sila osovine na Jugoslaviju, 6. aprila 1941. godine zatekao ga je u Beogradu, gde je preživeo razorno bombardovanje nemačkog Luftvafea. Istog dana, zajedno sa nekim članovima CK KPJ i PK KPJ za Srbiju, koji su se takođe zatekli u Beogradu, kao i mnoštvom drugih Beograđana napušta Beograd i odlazi put Kosmaja. U selu Maloj Vrbici, kod Mladenovca ostao je do 10. aprila kada se vratio u Beograd, a ubrzo potom prelazi u okupirani Banat. Po dolasku u Vršac zatiče novonastalu situaciju u okupacionoj Vojvodini. Obilazio je partijske organizacije i pokrenuo akciju prikupljanja oružja i municije, koja je zaostala nakon kapitulacije Jugoslovenske vojske.[49][52]

Početkom maja otišao je u Zagreb, gde je 4. maja učestvovao na Majskom savetovanju Centralnog komiteta KPJ.[34] Na ovom savetovanju izvršena je analiza stanja u pojedinim okupiranim oblastima Jugoslavije i utvrđeni politički, organizacioni i vojni zadaci na pripremi članova i simpatizera KPJ za borbu protiv fašističkog okupatora. U povratku iz Zagreba, Zrenjanin je svratio u Sremsku Mitrovicu, gde je održao sastanak sa Okružnim komitetom KPJ za Srem. Na ovom sastanku je između ostalog razgovarano i o pripremi organizacije za bekstvo robijaša-komunista iz zatvora u Sremskoj Mitrovici.[49][52]

Polovinom maja u Velikom Bečkereku održava sastanak Sekretarijata PK KPJ za Vojvodinu na kome ih upoznaje sa radom i zaključcima Majskog savetovanja. Polovinom maja u Velikom Bečkereku održava sastanak Sekretarijata PK KPJ za Vojvodinu na kome ih upoznaje sa radom i zaključcima Majskog savetovanja. Od samog početka okupacije Vojvodine, okupatorske vlasti su nastojale da poremete nacionalne odnose. Ovo je posebno činjeno favorizacijom nemačke nacionalne manjine tzv „folksdojčera”, a posebno u Banatu koji se nalazio pod direktnom upravom Trećeg rajha. Mnogi Nemci iz Banata, uglavnom članovi „Kulturbunda” postajali su rukovodioci u novoorganizovanoj parapolicijskoj službi „Dojče Manšaft” i terorisali su svoje dojučerašnje komšije. Početkom juna u ime PK KPJ za Vojvodinu izdao je proglas Narodima Vojvodine, u kome ih je pozvao na čvršće jedinstvo, na savez radnika i seljaka i svih naroda i narodnosti u zajedničkoj borbi protiv okupatora i ugnjetača. Ovaj proglas je pored srpskog, štampan i na drugim jezicima naroda Vojvodine.[49][53][54]

Bista Žarka Zrenjanina u Apatinu.

Krajem juna ponovo odlazi u Beograd, gde ga 22. juna zatiče vest o napadu na Sovjetski Savez. Istog dana je napustio Beograd i prešao u Pančevo, a odatle u Veliki Bečkerek. Zajedno sa njim iz Beograda je pošao i Ratko Mitrović Šilja, član CK SKOJ-a koji je od strane CK KPJ bio određen za partijskog instruktora u Vojvodini. Na salašu Žarka Turinskog, održan je 23. juna sastanak Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu na kome su prenete odluke Politbiroa CK KPJ o pokretanju oružanog ustanka i formiran je Štab Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Vojvodine, u sastavu — Danilo Grujić, komandant, Toza Marković, politički komesar i Žarko Turinski, član. Na ovom sastanku Žarko je pojedine članove PK KPJ rasporedio u pojedine oblasti kako bi tamo radili na organizovanju ustanka — Ivan Vijoglavin i Gordana Ivačković su poslati u Bačku da pomognu Radivoju Ćirpanovu, a Stevica Jovanović je bio upućen u južni Banat da pomogne Slavku Munćanu. Takođe, Žarko je na ovom sastanku članovima PK KPJ predočio — borba će biti teška i krvava i ima malo verovatnoće da bilo ko od nas preživi. To se i dogodilo jer je kraj rata doživelo samo dvoje članova PK KPJ za Vojvodinu — Aćim Grulović, koji se tokom rata nalazio u Sremu i Gordana Ivačković, koja je bila u zatvoru u Mađarskoj, dok su svi ostali koji su bili u Bačkoj i Banatu poginuli.[55][53][54]

Sve do avgusta 1941. godine Žarko i članovi Sekretarijata PK KPJ za Vojvodinu ilegalno su boravili u Botošu, kod Velikog Bečkereka odakle su rukovodili Narodnooslobodilačkim pokretom u Vojvodini.[56] Samo u toku priprema oružane borbe, od aprila do juna 1941. godine broj članova KPJ u Vojvodini je sa 900 porastao na 1.200, dok je članstvo SKOJ-a naraslo na blizu 3.000 članova. Vojnim pripremama je u 110 mesta Vojvodine bilo obuhvaćeno preko 7.000 ljudi, a bili su organizovani i kursevi prve pomoći. Tokom jula i avgusta formirani su prvi partizanski odredi u Banatu i pokrenute prve akcije protiv okupatora.[55][53]

Uporedo sa prvim akcijama, krenule su i prve odmazde okupatora, kao i prva stradanja Žarkovih saradnika. Najpre su 26. jula, nakon akcije paljenja žita na jednom salašu streljani Koča Kolarov i Ruža Šulman, zajedno sa još trojicom saradnika. Potom je 31. jula na Bagljašu, kod Velikog Bečkereka streljano 90 rodoljuba, među kojima Sonja Marinković članica PK KPJ za Vojvodinu, Miša Predić poverenik CK SKOJ-a i Rudolf Kornauer Nemac iz Vršca i Žarkov prijatelj. Sonja je bila polovinom jula upućena zadatkom u Beograd, ali je bila uhapšena u Pančevu, 14. jula.[57] Ne znajući da je Sonja uhapšena, Žarko je prema ranijem dogovoru otišao ka kući njenog oca Đorđa u Velikom Bečkereku, nadajući da se Sonja vratila, ali je pre ulaska u kuću uspeo da primeti policijsku zasedu i da se skloni.[55][53] Početkom avgusta u sukobu sa policijom na ulicama Velikog Bečkereka poginuo je Bogdan Teodosin, sekretar MK KPJ za Petrovgrad, a početkom septembra na isti način na ulicama Vršca Slavko Munćan, sekretar OK KPJ za južni Banat.[58]

Tokom avgusta Sekretarijat PK KPJ za Vojvodinu je ilegalno boravio u Aradacu. Kako su akcija i sabotaže partizanskih odreda bile sve češće, okupacione vlasti su pokrenule opsežne akcije. Nemački vojni komandant u Srbiji general Hajnrih Dankelman je doneo odluku da se odmah počne sa žetvom i sečom kukuruza jer su u nedostatku šuma kukuruzna polja bila partizanska skrovišta. PK KPJ je bio primoran da donese odluku da se partizanski odredi iz Banata prebace na teritoriju Bačke i Srema, kako bih tamo prezimili. Ovo prebacivanje je trebalo da se izvrši početkom oktobra, ali ga je okupator osujetio zaposedanjem svih prelaza preko Tise. Žarko i Toza Marković su se sredinom septembra prebacili iz Banata u Bačku, kako bi se povezali sa tamošnjim rukovodiocima NOP-a.[55][53][56]

Početkom oktobra 1941. godine mađarska policija je uspela da uhapsi Gordanu Ivačković, člana Biroa PK KPJ i ona se pred policijskim islednicima loše držala i postala izdajnik. Na već ranije zakazani sastanak sa Žarkom Zrenjaninom, Tozom Markovićem i Radivojem Ćirpanovim, 5. oktobra 1941. godine u ulici Kraljevića Marka u Novom Sadu povela je policijske agente koji su napravili zasedu. U zasedu je prvi upao Radivoj Ćirpanov, koji je uvidevši da je u zasedi pružio otpor, ali je ubrzo poginuo.[59] Žarko i Toza, su bili u neposrednoj blizini kada su čuli pucnjavu. Pretpostavljajući da je u pitanju zaseda, počeli su da se udaljavaju, ali je jedan žandar pokušao da ih zaustavi. Žarko je uspeo da ubije tog žandarma, ali je u sukobu sa njim bio lakše ranjen. Nakon ovog događaja odlaze u ilegalnu bazu na Klisi, ali shvatajući da je Gordana Ivačković izdajnik, odlučuju da napuste Novi Sad, jer je ona znala dosta ilegalnih mesta po gradu. Odlaze najpre u Čenej, pa odatle u Rimske Šančeve, a odatle u Gospođince i na kraju u Čurug.[55][60][56]

Početkom novembra 1941. godine u Đurđevu, kod Žablja sa Tozom Markovićem, Stevanom Divninim i Đorđem Zličićem, Žarko održava sastanak na kome detaljno analiziraju situaciju i stanje NOP-a u Bačkoj i Banatu. Nakon toga razrađuju plan za dalje delovanje na obnovi i jačanju Narodnooslobodilačkog pokreta i razdeljuju terene. Dogovoreno je da Žarko pređe u Banat, a da Toza Marković ostane u Bačkoj. Uz pomoć Žive Ostojića, Žarko se 3. novembra prebacio preko Tise u Banat i došao u Taraš, kod Velikog Bečkereka.[55][60][56]

Jesen 1941. i zima 1941/42. godine bili su izuzetno teški za Narodnooslobodilački pokret u Banatu i Bačkoj. Širom Banata su izlepljeni plakati-poternice za Žarkom Zrenjaninom, a deo njegove porodice — otac, majka i sestre Anđa i Vera su zatvoreni od okupatora.[61] Glavni policajac Banata zloglasni Juraj Špiler nudi uhapšenicima veliku novčanu nagradu ukoliko otkriju gde se nalazi „crveni general” kako su okupacione vlasti nazvale Žarka. Svuda su pretresi i hapšenja sumnjivih. Uprkos svim teškoćama, Žarko posle kraćeg boravka u Mužlji, kod jednog Mađara, odlazi u Elemir, gde se povezuje sa Žarkom Turinskim, koga imenuje za sekretara Okružnog komiteta KPJ za severni Banat. Posle partijskog svetovanja, koje su održali, zajedno obilaze nekoliko mesta severnog Banata,a sredinom decembra odlaze u Kumane. U ovom mestu su bile pripremljene „baze za zimski boravak” partizanskih boraca, koji nisu uspeli da se prebace u Srem. Žarko ovde vrši reorganizaciju partijskih organizacija i ponovo formira Okružni komitet KPJ za severni Banat, a u njega pored Žarka Turinskog uključuje Boru Mikina, Maksu Kovačeva, Ljubicu Odadžić i Đuru Đorđevića.[55][60][62][63]

1942.[uredi | uredi izvor]

Krajem decembra 1941. godine Žarko odlazi u Pančevo, na zakazani sastanak sa Stevicom Jovanovićem, koji je posle pogibije Slavka Munćana preuzeo dužnost sekretara OK KPJ za južni Banat. Žarko dolazi u Pančevo 28. decembra, ne znajući da je Stevica svega par dana ranije 25. decembra poginuo prilikom hapšenja.[64] Približavajući se kući u kojoj je Stevica boravio, uspeva da uvidi policijsku zasedu i da je izbegne. Ubrzo potom uz pomoć Brace Petrova radi na obnavljanju Okružnog komiteta KPJ za južni Banat, a njega imenuje za sekretara. Potom početkom januara 1942. godine prelazi u Alibunar, gde u kući porodice Živojinov ostaje ilegalno sve do kraja februara.[65] Tokom boravka u Alibunaru radio je na sređivanju stanja u partijskim organizacijama u južnom Banatu i pokušaju da konsoliduje oslobodilački pokret, što je rezultiralo stvaranjem Deliblatskog partizanskog odreda u Deliblatskoj peščari, marta 1942. godine.[66] Dužnosti oko organizacije ovog Odreda preuzeo je Dejan Brankov, koji je bio i sekretar OK KPJ za južni Banat, ali je on oktobra 1942. godine poginuo na jugoslovensko-rumunskoj granici.[67]

Sve do polovine juna, Žarko je boravio u ilegalnoj bazi u kući Valerijana Boljanca u Dolovu. Ova specijalna baza bila je izgrađena u šupi u dvorištu, a iznad nje je bila postavljena velika vaga. Kuća u kojoj je boravio, nekoliko puta je bila pretresana od strane okupatora, a ali baza nije pronađena i ona je ostala ne otkrivena sve do kraja rata. U istom periodu, Žarko je sa Strahinjom Stefanovićem, novim sekretarom OK KPJ obilazio mesta južnog Banata i kraće boravio u Farkaždinu, Samošu, Ilandži, Idvoru, Banatskom Novom Selu i Bavaništu. Sastajao se sa organizacijama i pojedincima i pomagao na stvaranju organizacija NOP-a. Polovinom juna, sa Strahinjom Stefanovićem odlazi u atar rodnog sela Izbišta, kod Vršca. Tu je u toku avgusta organizovao ideološko-politički kurs, koji je pohađala grupa članova Okružnog komiteta KPJ za južni Banat.[55][68][65]

Spomenik Žarku Zrenjaninu u rodnom selu Izbištu.

Nakon pogibije Stevice Jovanovića, decembra 1941. godine u Pančevu prekinuta je veza između organizacije u Banatu sa Beogradom, odnosno sa Pokrajinskim komitetom KPJ za Srbiju, a preko njega i sa Centralnim komitetom KPJ. Pokušaj obnove veza između punkta u Beogradu, kojim je rukovodio Đura Jovanović, Stevicin brat, i partijske organizacije u Banatu pokušavan je nekoliko puta tokom 1942. godine ali bezuspešno.[69] Pretpostavljajući da je Žarko Zrenjanin doživeo istu sudbinu, kao i većina članova Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, marta 1942. godine PK KPJ za Srbiju izveštava Centralni komitet KPJ da je Žarko Zrenjanin najverovatnije poginuo. Za sudbinu Žarka Zrenjanina interesovao li su se i Ivo Lola Ribar i Edvard Kardelj, koji su u CK KPJ bili zaduženi za organizovanje NOP-a na neoslobođenim teritorijama.[55]

Vezu sa Žarkom Zrenjaninom pokušavao je od maja 1942. godine da uhvati i Jovan Veselinov, sekretar Okružnog komiteta KPJ za Srem, koji se nalazio u selu Surduku, u Sremu. On je u Banat slao kurire, koji su u drugoj polovini septembra uspeli da u južnom Banatu uhvate vezu sa Žarkom. Kurir Toša Jovanović je uspeo da pronađe Žarka i on je 24. septembra preko njega uputio iscrpan izveštaj o stanju u Vojvodini i Banatu za PK KPJ za Srbiju i CK KPJ.[70] Tokom oktobra Žarko razmenjuje nekoliko pisama sa PK KPJ za Srbiju i OK KPJ za Srem, u kome ga oni pozivaju da što pre pređe na oslobođenu teritoriju Srema, gde postoje bolji uslovi za organizovanje oslobodilačke borbe, ali Žarko prvobitno to odbija jer je imao nameru da u južnom Banatu organizuje još jedan ideološko-politički kurs.[71] Krajem oktobra, Žarko dobija pismo od CK KPJ, u kome ga Josip Broz Tito poziva da dođe u Bosnu i da kao delegat Vojvodine u oslobođenom Bihaću prisustvuje Prvom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), koje je bilo zakazano za 26. novembar.[72][34]

Pogibija[uredi | uredi izvor]

Krajem oktobra 1942. godine, po prijemu poziva da krene put Bosne do Vrhovnog štaba i CK KPJ, Žarko Zrenjanin je zajedno sa Strahinjom Stefanovićem došao u rodno selo Izbište, odakle se prebacio u selo Pavliš, kod Vršca, u kuću Slavka Nikina.[73][70] Da bi obezbedio sredstva za put, odlučio se da preko kurira pozove profesorku književnosti Zagorku Zagu Roknić-Kragić, suprugu svog prijatelja i člana KPJ Vase Roknića, koji je bio streljan septembra 1941. godine.[74] Po prijemu vesti, ona je 3. novembra došla u Pavliš i susrela se sa Žarkom, koji ju je zamolio da mu obezbedi novac i odelo za put. Po povratku u Vršac Zaga je o susretu sa Zrenjaninom obavestila svoga brata, od kog je dobila savet da odmah o ovome obavesti komandanta Banatske državne straže u Vršcu kapetana Oskara Langera, što ona i čini.[75][70] Zbog izdaje Zorka Roknić—Kragić (1914—1944), je bila streljana nakon oslobođenja, 24. decembra 1944. godine. Pošto je streljana bez suđenja, rehabilitovana je 2016. godine.[76][77]

Po prijemu vesti da se u Pavlišu nalazi najpoznatiji Banatski begunac — „crveni general” Žarko Zrenjanin, kapetan Langer je odmah obavestio komandanta Banatske državne straže, generala Franca Rajta. Iste večeri u Vršac je iz Velikog Bečkereka došao komandant javne bezbednosti za Banat, Juraj Špiler, sa svojom udarnom grupom agenata i odmah se susreo sa Zagom Kragić. Nedugo potom, u Vršac je stigao i general Rajt sa vođom okružne policijske postaje, kapetanom Vernerom Berensom, a došli su i rukovodioci Gestapoa, Štetecer i Pamer. Tokom čitave noći, oni su razrađivali plan akcije, a general Rajt je zahtevao da želi da uhvati živog „crvenog generala”. Kako bi što bolje osigurali plan akcije, odlučili su da formiraju trostruki obruč — prvi oko čitavog sela, drugi oko kvarta u kome se nalazila kuća i treći oko same kuće Nikina, u kojoj se nalazio Zrenjanin. Zbog opsežnog plana akcije, bila je angažovana i jedna jedinica iz sastava Sedme SS divizije „Princ Eugen”, kao i znatne snage Banatske državne straže, ukupno čak 700 ljudi. Već oko 3 časa ujutru 4. novembra, selo je bilo blokirano i čekalo se na znak da akcija počne.[78][70]

Ne očekujući ništa loše, Žarko i Strahinja su čitavu noć proveli u razgovoru. Žarko je Strahinji dao poslednja uputstva oko daljeg rukovođenja oslobodilačkom borbom u Banatu. U zoru 4. novembra 1942., očekivali su dolazak Zage Kragnić, sa odelom i novcem, kao i dolazak kurira Stanislava Ivkova, sa kojim je Žarko trebalo da pođe u Srem, a odatle u Bosnu. Kako se primicalo vreme polaska, bivali su zabrinuti što nema Zage i Stanislava. Sam početak akcije počeo je sasvim slučajno — jedna žena iz komšiluka, Vuka Nikić (1892—1942), krenula je iz svoje kuće na njivu i na kućnom pragu ubio ju je.[79] jedan od vojnika jer je pomislio da se Žarko Zrenjanin prerušio u ženu, pa ju je ubio. Kada su u kući čuli pucanj, shvatili su da su opkoljeni. Kako bi poštedeli svoje domaćine Leposavu Knežević i Slavka Nikina i ostale ukućane, odlučili su da agentima ne pružaju jak otpor, kako ne bi ubili nekoga od agenata i time ih naveli da zapale selo. Odmah su otpočeli cepanje i paljenje celokupne arhive, koja se kod njih nalazila, a potom pokušali da izađu iz kuće i pobegnu preko bašte.[78][70]

Odmah po izlasku iz kuće, Žarka i Strahinju dočekao je mitraljeski rafal. Žarko je bacio bombu u pravcu iz koga dolaze pucnji, te su potom pokušali da krenu ka bašti, ali su i odatle dopirali mitraljeski rafali. Žarko je bacio još jednu bombu, ali je tada pokošen rafalima po grudima.[80] Kada je video da je Žarko stradao, Strahinja se odlučio na samoubistvo, kako ne bi bio zarobljen. Uzeo je bombu, stavio pod sebe i tako poginuo.[81][82] Nakon pogibije Žarka i Strahinje, policija je, ne znajući ko je sve unutra, bacila nekoliko bombi na kuću, pozvala sve ukućane da izađu i uhapsila ih. Među uhapšenima tog dana bio je i kurir Stanislav Nisa Ivkov, koji je trebalo da bude Žarkov pratilac. On je bio uhapšen na prilazima selu, ali je kasnije pušten jer je agente ubedio da je nadničar, koji je pošao poslom u Pavliš.[83] Policija je Žarkovo i Strahinjino telo stavila u kamion i odvezla u Veliki Bečkerek, gde je izvršena identifikacija. Bilo je predloga da se Žarkovo telo obesi u centru grada, kako bi zaplašili narod, ali se od toga odustalo i naređeno je da se njihova tela sahrane u masovnim grobnicama na Bagljašu.[84][85]

Zrenjanin[uredi | uredi izvor]

Spomenik i grob Žarka Zrenjanina u Vršcu. Spomenik je podignut 1955. godine i rad je vajara Ekatarine Ristivojev
Spomenik Žarku Zrenjaninu u Zrenjaninu, podignut 1952. godine prvobitno na glavnom gradskom trgu, a 1964. premešten ispred zgrade Opštinskog komiteta SKJ

Narodni heroj Jugoslavije[uredi | uredi izvor]

Oktobra 1943, na predlog Glavnog štaba NOV i PO Vojvodine, Vrhovni štab NOV i POJ doneo je odluku o proglašenju prvih narodnih heroja iz Vojvodine. Među petoro odlikovanih — Sonja Marinković, Boško Palkovljević Pinki, Janko Čmelik, Radivoj Ćirpanov i Stanko Paunović Veljko, nije bilo imena Žarka Zrenjanina, jer se sa sigurnošću nije znalo da li je živ ili mrtav. Da bi se održao borbeni moral, neki pripadnici Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) u Banatu su proturali lažnu vest da je Žarko živ i da je vest o njegovoj pogibiji laž okupatora. Ovu vest objavila je čak i Radio stanica „Slobodna Jugoslavija”, pa je uverenje da je Žarko „možda živ” potrajalo sve do oslobođenja Banata, oktobra 1944. godine.[86]

U toku 1944. godine, Pokrajinski komitet KPJ za Vojvodinu je Centralnom komitetu KPJ dva puta — u martu i novembru, uputio pismeni predlog da se Žarko Zrenjanin i Toza Marković proglase za narodne heroje.[85] Odlukom Predsedništva AVNOJ-a, a na predlog Vrhovnog komandanta NOV i POJ maršala Josipa Broza Tita, kao istaknuti pioniri narodnog ustanka za herojska dela na bojnom polju i herojsko držanje pred neprijateljem Žarko Zrenjanin i Toza Marković su 5. decembra 1944, posmrtno odlikovani Ordenom narodnog heroja.[87][34]

Sahrana[uredi | uredi izvor]

Posle oslobođenja zemlje, usledila je potraga za posmrtnim ostacima Žarka Zrenjanina i Strahinje Stefanovića. Pored porodice, u potragu su se uključili i komiteti KPJ u Vršcu i Petrovgradu. Ubrzo se javio Miloš Jankov, koji je sa još jednim čovekom, od strane policije bio određen da Žarkovo i Strahinjino telo sahrani na Bagljašu, u masovnim grobnicama. Oni su tada odlučili da ne ispune naređenje policije i da radi kasnijeg lakšeg nalaženja, njihova tela sahrane na jednoj ledini. Posle četiri pune godine, mesto gde su sahranjeni se promenilo, pa je usledila kraća potraga za tačnom lokacijom gde su sahranjeni. Po želji porodice, Žarko je sahranjen u Vršcu. Prenos i sahrana njegovih posmrtnih ostataka izvršena je 2. oktobra 1945. godine. Uz prisustvo više hiljada ljudi iz čitave Vojvodine, Žarko je sahranjen u centru Vršca, na tadašnjem Lenjinovom trgu (danas Svetosavski trg) u takozvanom Ruskom parku. Ispred Komunističke partije Jugoslavije, od Žarka Zrenjanina se oprostio Jovan Veselinov, sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu i njegov nekadašnji drug sa robije.[88][89][90]

Spomenici i obeležja[uredi | uredi izvor]

Gradski Narodni odbor Petrovgrada je 2. oktobra 1946. godine, na drugu godišnjicu oslobođenja, doneo odluku da grad Petrovgrad ponese ime ovog revolucionara — Zrenjanin. Ministarstvo unutrašnjih poslova NR Srbije donelo je 23. decembra 1946. godine saglasnost sa odlukom o preimenovanju Petrovgrada u Zrenjanin.[91]

Osnovne škole u Izbištu i Skorenovcu, čiji je nekada bio đak, danas nose ime Žarka Zrenjanina. Takođe, njegovo ime nosi još nekoliko osnovnih škola u — Apatinu, Zrenjaninu, Novom Sadu, Kikindi, Kačarevu, Banatskom Novom Selu (Pančevo), Boki (Opština Sečanj), Gospođincima (Opština Žabalj), Nadalju (Opština Srbobran), Obrovcu (Opština Bačka Palanka), Velikom Laolu (Opština Petrovac na Mlavi), kao i osnovna i srednja škola za obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju u Subotici. Takođe i gimnazija u Vrbasu nosi njegovo ime.

Njegovo ime nosila je i osnovna škola na Novom Beogradu, od 1954. do 2004. godine. Učiteljska škola u Somboru je 1953. godine, prilikom obeležavanja 175. godina postojanja, ponela ime Žarka Zrenjanina. Ona je 1973. godine prerasla u Učiteljski fakultet Univerziteta u Novom Sadu, a ime Žarka Zrenjanina je nastavila da nosi sve do 1993. godine. Odmah po oslobođenju Petrovgrada, današnjeg Zrenjanina, novembra 1944. godine Žarkovo ime je ponela Gradska narodna biblioteka.

Preko 100 ulica na teritoriji Srbije, uglavnom u Vojvodini, nosi ime Žarka Zrenjanina. Skoro svi veći gradovi u Vojvodini imaju ulicu Žarka Zrenjanina — Apatin, Bačka Palanka, Bela Crkva, Vršac, Inđija, Kikinda, Kula, Novi Sad, Pančevo, Sombor, Srbobran, Subotica i dr. Od većih gradova u centralnoj Srbiji ulicu sa njegovim imenom imaju — Beograd, Vranje, Zaječar, Kragujevac, Kraljevo, Negotin, Niš i Smederevo. Takođe ime Žarka Zrenjanina nosi i nekoliko ulica na teritoriji bivših jugoslovenskih republika — u Podgorici i Nikšiću (Crna Gora), u Bolmanu, kod Belog Manastira (Hrvatska) i dr.[92]

Godine 1970. odlukom Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu spomenika SAP Vojvodine njegova rodna kuća u Izbištu je proglašena za spomenik kulture od velikog značaja. Na kući je 1956. godine postavljena spomen-ploča.[93] Takođe na kući u Pavlišu, gde je stradao Žarko Zrenjanin je postavljena spomen-ploča.[94]

Na Trgu slobode u Zrenjaninu mu je 1952. godine podignut spomenik — visok 3 metra, rad vajara Radeta Stankovića. Ovaj spomenik svečano je otkrio predsednik FNRJ Josip Broz Tito prilikom posete Zrenjaninu, 11. maja 1952. godine. Spomenik je sve do 1964. godine stajao na ovom mestu, kada je zbog rekonstrukcije trga prebačen ispred zgrade u kojoj se nalazilo sedište Opštinskog komiteta SKJ, gde se spomenik i danas nalazi u Ulici kralja Petra.[95]

Godine 1955. na Lenjinovom trgu u Vršcu, na mestu gde je sahranjen Žarko Zrenjanin, podignut mu je spomenik — rad vajarke Ekatarine Ristivojev.[96] Pored ovih spomenika, Žarku je podignuto još nekoliko spomen-bisti, uglavnom u školama sa njegovim imenom, kao i ispred zgrade Pedagoškog fakulteta u Somboru, zajedno sa bistama učitelja i narodnih heroja Dušana Vukasovića i Veljka Dugoševića.[97]

U rodnom mestu Izbištu, na Spomeniku palim borcima, nalaze se dva bronzana reljefa sa likom Žarka Zrenjanina i likom Anđe Ranković, koja je takođe rođena u Izbištu.[93]

Književnik Oskar Davičo, koji je zajedno sa Žarkom bio na robiji u Sremskoj Mitrovici, posvetio mu je 1949. godine poemu „Zrenjanin”, koja se sastoji iz pet pesama.[98]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Rodna kuća Žarka Zrenjanina u Izbištu
    Rodna kuća Žarka Zrenjanina u Izbištu
  • Spomen-ploča na kući
    Spomen-ploča na kući
  • Poštanska marka PTT Jugoslavije iz 1973. godine sa likom Žarka Zrenjanina
    Poštanska marka PTT Jugoslavije iz 1973. godine sa likom Žarka Zrenjanina
  • Otkrivanje spomenika Žarku Zrenjaninu 1952. godine
    Otkrivanje spomenika Žarku Zrenjaninu 1952. godine
  • Otkrivanje spomenika Žarku Zrenjaninu 1952. godine
    Otkrivanje spomenika Žarku Zrenjaninu 1952. godine
  • Spomen-ploča u Novom Sadu
    Spomen-ploča u Novom Sadu
  • Spomen-ploča u Pančevu
    Spomen-ploča u Pančevu
  • Kuća u Pavlišu, kojoj je poginuo Žarko Zrenjanin
    Kuća u Pavlišu, kojoj je poginuo Žarko Zrenjanin
  • Spomen-ploča na kući
    Spomen-ploča na kući
  • Orden narodnog heroja
    Orden narodnog heroja

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ministarstvo prosvete je svojom odlukom od 31. jula 1933. godine otpustilo iz službe učitelja u Izbištu, Žarka Zrenjanina činovnika VIII položajne grupe.[24]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Milićević & Milin 1965, str. 8.
  2. ^ a b v g Zrenjanin 1974, str. 249.
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j Narodni heroji 2 1982, str. 375.
  4. ^ a b Milićević & Milin 1965, str. 5–13.
  5. ^ a b v g d đ e ž z Milićević 1982, str. 7–32.
  6. ^ a b v g d Milićević & Milin 1965, str. 14–19.
  7. ^ Milićević & Milin 1965, str. 7–32.
  8. ^ Zrenjanin 1974, str. 250.
  9. ^ a b v g d Milićević & Milin 1965, str. 20–26.
  10. ^ a b v g d đ Milićević 1982, str. 33–46.
  11. ^ Zrenjnanin 1974, str. 250.
  12. ^ Milićević & Milin 1965, str. 27–37.
  13. ^ a b Zrenjnanin 1974, str. 251.
  14. ^ "Vreme", 6. avgust, Beograd 1930. godine
  15. ^ a b v g d đ e Milićević & Milin 1965, str. 27–38.
  16. ^ a b v Milićević 1982, str. 47–58.
  17. ^ Zrenjnanin 1974, str. 253.
  18. ^ Narodni heroji 2 1982, str. 162.
  19. ^ Zrenjanin 1974, str. 253.
  20. ^ a b Zrenjnanin 1974, str. 255.
  21. ^ a b v g d Milićević 1982, str. 59–69.
  22. ^ a b Zrenjanin 1974, str. 256.
  23. ^ Zrenjnanin 1974, str. 256.
  24. ^ "Prosvetni glasnik", Beograd 1933. godine.
  25. ^ a b Milićević & Milin 1965, str. 39–44.
  26. ^ a b Zrenjnanin 1974, str. 257.
  27. ^ Žarko Zrenjanin 1974, str. 257.
  28. ^ a b v g d đ e ž Milićević & Milin 1965, str. 45–63.
  29. ^ a b v g Milićević 1982, str. 70–96.
  30. ^ a b v Zrenjanin 1974, str. 258.
  31. ^ a b Milićević 1982, str. 97–119.
  32. ^ Zrenjanin 1974, str. 259.
  33. ^ a b v g Zrenjanin 1974, str. 262.
  34. ^ a b v g d đ e ž z i Narodni heroji 2 1982, str. 376.
  35. ^ Milićević & Milin 1965, str. 54.
  36. ^ Narodni heroji 2 1982, str. 371.
  37. ^ Milićević 1982, str. 119–127.
  38. ^ Milićević 1982, str. 128.
  39. ^ Žene Srbije 1975, str. 795.
  40. ^ Žene Srbije 1975, str. 792.
  41. ^ a b Zrenjanin 1974, str. 263.
  42. ^ Narodni heroji 1 1982, str. 541.
  43. ^ Milićević & Milin 1965, str. 65.
  44. ^ a b v g d Milićević & Milin 1965, str. 64–74.
  45. ^ a b v g d đ Milićević 1982, str. 127–137.
  46. ^ Zrenjanin 1974, str. 264.
  47. ^ a b v g d đ Zrenjanin 1974, str. 266.
  48. ^ Milićević 1982.
  49. ^ a b v g d đ e Milićević & Milin 1965, str. 75–82.
  50. ^ Zrenjanin 1974, str. 267.
  51. ^ a b v Zrenjanin 1974, str. 268.
  52. ^ a b Zrenjanin 1974, str. 269.
  53. ^ a b v g d Milićević 1982, str. 142–161.
  54. ^ a b Zrenjanin 1974, str. 270.
  55. ^ a b v g d đ e ž z Milićević & Milin 1965, str. 83–108.
  56. ^ a b v g Zrenjanin 1974, str. 271.
  57. ^ Narodni heroji 1 1982, str. 495.
  58. ^ Narodni heroji 1 1982, str. 585.
  59. ^ Narodni heroji 1 1982, str. 164.
  60. ^ a b v Milićević 1982, str. 162–168.
  61. ^ Milićević 1982, str. 169–180.
  62. ^ Zrenjanin 1974, str. 272.
  63. ^ Narodni heroji 1 1982, str. 40.
  64. ^ Narodni heroji 1 1982, str. 347.
  65. ^ a b Zrenjanin 1974, str. 273.
  66. ^ Milićević & Milin 1965, str. 102.
  67. ^ Milićević & Milin 1965, str. 49.
  68. ^ Milićević 1982, str. 183–196.
  69. ^ Momčilović 1977, str. 251–259.
  70. ^ a b v g d Momčilović 1977, str. 276–279.
  71. ^ Milićević & Milin 1965, str. 107.
  72. ^ Zrenjanin 1974, str. 274.
  73. ^ Milićević 1982, str. 197.
  74. ^ Milićević & Milin 1965, str. 109.
  75. ^ Milićević 1982, str. 197–202.
  76. ^ Ko je potkazao „crvenog generala” („Politika”, 5. decembar 2016)
  77. ^ Borci dokazuju ko je izdao Žarka Zrenjanina („Politika”, 19. decembar 2016)
  78. ^ a b Milićević & Milin 1965, str. 109–118.
  79. ^ Milićević & Milin 1965, str. 112.
  80. ^ Milićević 1982, str. 199.
  81. ^ Milićević & Milin 1965, str. 113.
  82. ^ Momčilović 1977, str. 278.
  83. ^ Milićević & Milin 1965, str. 114.
  84. ^ Milićević & Milinn 1965, str. 109–118.
  85. ^ a b Zrenjanin 1974, str. 275.
  86. ^ Milićević 1982, str. 204.
  87. ^ Zbornik NOR 1949, str. 534.
  88. ^ Milićević & Milin 1965, str. 117, 118.
  89. ^ Milićević 1982, str. 204–206.
  90. ^ eVršac (5. novembar 2015). „Narodni heroj Žarko Zrenjanin sahranjen je u centru Vršca”. Arhivirano iz originala 18. 8. 2016. g. 
  91. ^ Zrenjanin 1974, str. 276.
  92. ^ planplus.rs
  93. ^ a b Popović 1981, str. 255.
  94. ^ Popović 1981, str. 256.
  95. ^ Popović 1981, str. 258, 259.
  96. ^ Popović 1981, str. 254.
  97. ^ Popović 1981, str. 279.
  98. ^ Zrenjanin 1974, str. 155–242.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Žarko Zrenjanin na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жарко_Зрењанин&oldid=27551794”