Pređi na sadržaj

Ujedinjene nacije

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ujedinjene nacije
United Nations  (engleski)
Organisation des Nations Unies  (francuski)
Organización de las
Naciones Unidas  (španski)
الأمم المتحدة  (arapski)
联合国  (kineski)
Организация Объединённых Наций  (ruski)
Amblem
Zastava
Države članice Ujedinjenih nacija
Datum osnivanja
  • 26. jun 1945. (pre 79 godina) (1945-06-26) (potpisana Povelja UN)
  • 24. oktobar 1945. (pre 78 godina) (1945-10-24) (Povelja UN stupila na snagu)
Tipmeđunarodna organizacija
SedištePlaza Ujedinjenih nacija 760, Menhetn, Njujork, SAD (međunarodna zona)
Članovi193 države članice
2 posmatrača
Službeni jezici
Generalni sekretarAntonio Guteres
Zamenik generalnog sekretaraAmina Džej Mohamed
Predsednik Generalne skupštineDenis Fransis
Predsednik Ekonomskog i socijalnog savetaPaula Narvaez
Veb-sajtun.org (glavni)
un.int (privremene misije)
Prethodni nazivDruštvo naroda

Ujedinjene nacije (UN) su međunarodna organizacija čiji su ciljevi održavanje međunarodnog mira i bezbednosti, razvijanje prijateljskih odnosa među narodima, ostvarivanje međunarodne saradnje i delovanje kao centar za usaglašavanje poduhvata naroda.[2] Najveća je međunarodna organizacija na svetu.[3] Sedište UN je u Njujorku (u SAD, ali sa određenim eksteritorijalnim privilegijama), uz druge kancelarije u Ženevi, Najrobiju, Beču i Hagu, gde je sedište Međunarodnog suda pravde u Palati mira.

UN su osnovane posle Drugog svetskog rata sa ciljem sprečavanja budućih svetskih ratova, a nasledile su Društvo naroda, koje je okarakterisano kao neefikasno.[4] Dana 25. aprila 1945. godine, 50 država se sastalo u San Francisku na konferenciji i započelo izradu nacrta Povelje UN, koja je usvojena 25. juna 1945. Povelja je stupila na snagu 24. oktobra 1945, kada su UN počele sa radom. Ciljevi UN, kako je definisano Poveljom, čine održavanje međunarodnog mira i bezbednosti, zaštitu ljudskih prava, isporuku humanitarne pomoći, promovisanje održivog razvoja i poštovanje međunarodnog prava.[5] Prilikom osnivanja UN je imala 51 državu članicu. Od 2023. ima 193 članice — skoro sve suverene države sveta.[6]

Misija UN za očuvanje mira u svetu bila je komplikovana u svojim početnim decenijama delom zbog hladnoratovskih tenzija koje su postojale između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, kao i njihovih saveznika. Misija UN je činila obezbeđivanje prvenstveno nenaoružanih vojnih posmatrača i lako naoružanih trupa koje su zadužene za nadgledanje, izveštavanje i uloge u izgradnji poverenja.[7] Članstvo u UN značajno je poraslo nakon široko rasprostranjene dekolonizacije 1960-ih. Od tada je 80 bivših kolonija steklo nezavisnost, uključujući 11 teritorija pod starateljstvom koje je nadgledao Starateljski savet.[8] Do 1970-ih, budžet UN za programe ekonomskog i socijalnog razvoja znatno je premašio njihovu potrošnju na očuvanje mira. Nakon završetka Hladnog rata 1991, UN su promenile i proširile svoje terenske operacije, preduzimajući širok spektar složenih zadataka.[9]

UN imaju šest glavnih operativnih organizacija: Generalnu skupštinu, Savet bezbednosti, Ekonomski i socijalni savet, Međunarodni sud pravde, Sekretarijat i Starateljski savet, iako je Starateljski savet neaktivan od 1994. Sistem UN čini mnoštvo specijalizovanih agencija, fondova i programa, kao što su Grupa Svetske banke, Svetska zdravstvena organizacija, Svetski program za hranu, Unesko i Unicef. Pored toga, nevladine organizacije mogu dobiti konsultativni status kod Ekonomskog i socijalnog saveta i drugih agencija.

Glavni upravni službenik UN je generalni sekretar, trenutno portugalski političar i diplomata Antonio Guteres, koji je svoj prvi petogodišnji mandat započeo 1. januara 2017. i ponovo je izabran 8. juna 2021. Organizacija se finansira procenjenim i dobrovoljnim prilozima svojih država članica.

UN, njeni službenici i njene agencije osvojili su mnoge Nobelove nagrade za mir, iako su ocene njenih efikasnosti bile pomešane. Pojedini posmatrači veruju da je organizacija važna snaga za mir i ljudski razvoj, dok su je drugi nazvali neefikasnom, pristrasnom i korumpiranom.

Istorija

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Istorija Ujedinjenih nacija
UN 1945: članice osnivači u svetloplavoj boji, protektorati i teritorije članova osnivača u tamnoplavoj boji

Ujedinjene nacije su osnovane kao naslednica Društva naroda, za koje su mnogi smatrali da su neefikasne u ulogama međunarodnih upravnih tela. Društvo naroda je osnovano kao odgovor na Prvi svetski rat, na pretpostavkama da bi jedna takva organizacija mogla sprečiti takve ratove, ali ipak nije uspelo da spreči izbijanje Drugog svetskog rata. Najveća prednost koje Ujedinjene nacije imaju nad Društvom naroda je sposobnost da održavaju i isporuče oružane snage svojih članica kao mirotvorce.

Termin „Ujedinjene nacije“ skovao je Frenklin Delano Ruzvelt tokom Drugog svetskog rata, kojim je označio Saveznike. Prvi put je formalno korišćen 1. januara, 1942. u Deklaraciji Ujedinjenih nacija, koja je angažovala Saveznike na principima Atlantske povelje i obavezala ih da ne sklapaju pojedinačno mir sa silama Osovine.

Ideja o Ujedinjenim nacijama je razrađena u deklaracijama potpisanih na Savezničkim konferencijama u Moskvi, Kairu i Teheranu tokom 1943. Od avgusta do oktobra 1944, predstavnici Francuske, Republike Kine, Ujedinjenog Kraljevstva, Sjedinjenih Država, i Sovjetskog Saveza sastali su se kako bi razradili planove na imanju Damberton Ouks u Vašingtonu. Ti i kasniji razgovori proizveli su predloge koji opisuju smisao postojanja organizacije, njenog članstva i organa, kao i sporazume za održavanje međunarodnog mira i sigurnosti i međunarodne socijalne i ekonomske saradnje.

Dana 25. aprila 1945, počela je prva konferencija Ujedinjenih nacija o međunarodnim organizacijama u San Francisku. Pored vlada zemalja, određen broj nevladinih organizacija, uključujući Lions Klab Internešnl, je bilo pozvano da prisustvuje stvaranju povelje. Pedeset nacija koje su imale svoje predstavnike na konferenciji potpisalo je Povelju Ujedinjenih nacija dva meseca kasnije, 26. juna. Poljska nije imala predstavnike na konferenciji, ali joj je sačuvano mesto među originalnim potpisima, koji je dodala kasnije. Ujedinjene nacije su nastale 24. oktobra, 1945, pošto su Povelju ratifikovale pet stalnih članica Saveta bezbednosti — Republika Kina, Francuska, Sovjetski Savez, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države — i većina ostalih 46 potpisnica.

S početka, organizacija je bila poznata pod nazivom Organizacija ujedinjenih nacija, ili OUN. Međutim, od 1950-ih, pominje se mnogo češće kao Ujedinjene nacije, ili skraćeno UN.

Sedište

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Sedište Ujedinjenih nacija
Sedište UN u Njujorku

Trenutna zgrada sedišta je izgrađena u Njujorku (zgrada međutim ne pripada Sjedinjenim Američkim Državama) tokom 1949. i 1950. pored Ist Rivera na zemljištu kupljenom pomoću donacije Džona D. Rokfelera, mlađeg od 8,5 miliona dolara, a projektovao ju je međunarodni tim arhitekata uključujući Le Korbizjea (Francuska), Oskara Nimajera (Brazil), i predstavnika mnogih drugih nacija. Volas K. Harison, direktor firme „Harison end Ambrovic“, je predvodio tim. Sedište UN je zvanično otvoreno 9. januara, 1951. Iako je glavno sedište u Njujorku, veliki broj specijalizovanih agencija se nalazi u Ženevi, Hagu, Beču, Montrealu, Bonu i na drugim mestima. Adresa zgrade UN je: „760 United Nations Plaza, New York, NY 10017, U.S.A.“. Iz bezbednosnih razloga sva pošta koja se šalje na tu adresu podleže prethodnoj proveri.[10]

Pošto glavna zgrada UN zastareva, trenutno se gradi privremeno sedište koje je dizajnirao Fumihiko Maki na Prvoj aveniji između 41. i 42. ulice dok se trenutna zgrada ne proširi.

Kancelarija Ujedinjenih nacija u Ženevi je evropsko sedište organizacije. Sve do 1949, Ujedinjene nacije su bile smeštene u San Francisku.

Finansije

[uredi | uredi izvor]
Najveći uplatioci redovnog budžetu UN za 2013.[11][12]
Država članica Doprinos % (ukupnog budžeta)
 Sjedinjene Države 22,000%
 Japan 10,833%
 Nemačka 7,141%
 Francuska 5,593%
 Ujedinjeno Kraljevstvo 5,179%
 Kina 5,148%
 Italija 4,448%
 Kanada 2,984%
 Španija 2,973%
 Brazil 2,934%
 Rusija 2,438%
 Australija 2,074%
 Južna Koreja 1,994%
 Meksiko 1,842%
 Holandija 1,654%
 Turska 1,328%
 Švajcarska 1,047%
Ostale zemlje članice 18,390%

Sistem Ujedinjenih nacija se finansira na dva načina: oporezivanjem i dobrovoljnim prilozima zemalja članica. Regularni dvogodišnji budžet UN i njenih agencija finansira se oporezivanjem. Na Generalnom zasedanju određuje se budžet i odlučuje porez za svaku članicu. Ovo je uglavnom zasnovano na relativnoj sposobnosti svake zemlje da plati porez, mereno prihodima po glavi stanovnika, zajedno sa drugim faktorima.

Na zasedanju je ustanovljen princip da UN ne treba da budu previše zavisne ni od jedne članice za finansiranje njenih projekata. Stoga, postoji maksimalni iznos, tj. najveća suma kojom bilo koja članica može biti oporezovana. U decembru 2000, na zasedanju je izmenjen nivo poreza kako bi bolje odražavao trenutnu situaciju u svetu. Kao deo ovih izmena, regularan budžetski maksimum je smanjen sa 25% na 22%. Sjedinjene Američke Države su jedina članica koja ispunjava taj maksimum, ali i dalje duguje organizaciji na stotine miliona dolara. Do 1. januara 2008, 10 najvećih finansijskih doprinosilaca mirovnim operacijama Ujedinjenih nacija su: Sjedinjene Države, Japan, Nemačka, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Italija, Kina, Kanada, Španija i Južna Koreja.[13]

Posebni programi UN koji nisu uključeni u regularan budžet (kao što su UNICEF, UNDP, UNHCR, i Svetski program hrane) se finansiraju dobrovoljnim prilozima vlada zemalja članica. Jedan deo ovoga je u obliku poljoprivrednih dobara kao donacija unesrećenim područjima, ali veći deo predstavljaju novčane donacije.

Generalni sekretar

[uredi | uredi izvor]
Sadašnji generalni sekretar, Antonio Guteres

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija se nalazi na čelu Sekretarijata, jednog od glavnih organa Ujedinjenih nacija, i deluje kao de fakto predsednik i lider Ujedinjenih nacija.

Izbor

[uredi | uredi izvor]

Povelja Ujedinjenih nacija daje malo pravila za izbor generalnog sekretara. Povelja kaže da generalnog sekretara mora imenovati Generalna skupština na preporuku Saveta bezbednosti. Tokom godina proces izbora se menjao, ali je uvek zahtevao pozitivan stav svih pet članica Saveta bezbednosti koje poseduju pravo veta.[14]

Spisak generalnih sekretara

[uredi | uredi izvor]
Broj. Ime Država porekla Od Do Napomene
1 Trigve Li Norveška Norveška 2. februar 1946. 10. novembar 1952. podneo ostavku
2 Dag Hamaršeld Švedska Švedska 10. april 1953. 18. septembar 1961. poginuo u avionskoj nesreći iznad Afrike
3 U Tant Mjanmar Burma 30. novembar 1961. 1. januar 1972.
4 Kurt Valdhajm Austrija Austrija 1. januar 1972. 1. januar 1982. NR Kina je uložila veto na njegov treći mandat
5 Havijer Perez de Kueljar Peru Peru 1. januar 1982. 1. januar 1992.
6 Butros Butros Gali Egipat Egipat 1. januar 1992. 1. januar 1997. SAD su uložile veto na njegov drugi mandat
7 Kofi Anan Gana Gana 1. januar 1997. 1. januar 2007.
8 Ban Ki-Mun Južna Koreja Južna Koreja 1. januar 2007. 31. decembar 2016.
9 Antonio Guteres Portugalija Portugal 1. januar 2017.

Ciljevi i aktivnosti

[uredi | uredi izvor]

Međunarodne konferencije

[uredi | uredi izvor]
Zasedanje Generalne skupštine UN

Zemlje članice UN i njene agencije upravljaju i odlučuju o administrativnim pitanjima na redovnim sastancima koji se održavaju svake godine. Upravna tela sačinjena od zemalja članica uključuju ne samo generalnu skupštinu, ekonomski i socijalni savet i savet bezbednosti, već i tela koja upravljaju svim ostalim agencijama UN. Na primer, svetska zdravstvena skupština i izvršni odbor nadgledaju rad Svetske zdravstvene organizacije.

Ako se neko pitanje smatra posebno značajnim, generalna skupština može organizovati međunarodnu konferenciju kako bi privukla svetsku pažnju i stvorila konsenzus za koordiniranu akciju. Skorašnji primeri su:

Međunarodne godine i drugo

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Međunarodni praznici

UN objavljuju i koordinišu projekat „Međunarodna godina...“ kako bi se stekla svetska pažnja o važnim pitanjima. Koristeći simboliku UN, specijalno dizajniran logo za svaku godinu, i infrastrukturu sistema UN za koordinisanje projekata širom sveta, različite godine su postale katalizatori za ubrzavanje rešavanja ključnih pitanja na globalnom nivou.

Kontrola oružja i razoružanje

[uredi | uredi izvor]

Povelja Ujedinjenih nacija iz 1945. razmatra sistem regulacije koji će osigurati „minimalno korišćenje ljudskih i ekonomskih resursa u svetu za oružane snage“. Pojava nuklearnog oružja se javila samo nekoliko nedelja posle potpisivanja Povelje i obezbedila trenutni podsticaj za sprovođenje koncepta kontrole naoružanja i razoružanje. U istinu, prva rezolucija prvog sastanka generalne skupštine (24. januara 1946) bila je naslovljena „Stvaranje komisije za bavljenje problemima nastalim otkrićem atomske energije“ i sazvala je komisiju da načini konkretne predloge za „sprečavanje naoružavanja atomskim oružjem i bilo kojim drugim oružjem sposobnim za masovno uništenje“.

UN su organizovale nekoliko foruma o pitanjima multilateralnog razoružavanja. Glavni su Prva komisija Generalne skupštine i UN komisija za razoružanje. Tema dnevnog reda je uključivala i razmatranje mogućih prednosti zabrane nuklearnih proba, kontrolu naoružavanja u svemiru, napore ka zabrani korišćenja hemijskog oružja, uništenje nuklearnog i konvencionalnog oružja, stvaranje zona bez nuklearnog oružja, smanjenje vojnih budžeta, i mere za jačanje međunarodne bezbednosti.

Konferencija o razoružanju predstavlja forum međunarodne zajednice u kome se pregovara o multilateralnoj kontroli oružja i razoružanju. Ima 66 članova iz svih krajeva sveta, uključujući pet glavnih nuklearnih sila (Narodna Republika Kina, Francuska, Rusija, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD). Iako konferencija ne predstavlja formalno organizaciju UN, povezana je sa UN preko ličnog predstavnika generalnog sekretara; ovaj predstavnik ima ulogu generalnog sekretara konferencije. Rezolucije Generalne skupštine često zahtevaju razmatranje važnih pitanja razoružanja na konferenciji. Zauzvrat, konferencija podnosi godišnji izveštaj svojih aktivnosti skupštini.

Mirovne misije

[uredi | uredi izvor]
Izbeglički kamp posle sukoba u Darfuru

Mirovne snage UN se često šalju u različite regione gde postoje oružani sukobi, u cilju sprovođenja uslova mirovnih pregovora i kako bi onemogućili dalji nastavak borbi, na primer u Istočnom Timoru do sticanja nezavisnosti 2001. Ove snage obezbeđuju zemlje članice Ujedinjenih nacija. Sve mirovne misije UN mora prvo odobriti Savet bezbednosti.

Osnivači Ujedinjenih nacija su se nadali da će organizacija delovati u cilju sprečavanja sukoba između naroda i tako onemogućiti buduće ratove, širenjem ideala kolektivne bezbednosti. Ova nadanja se nisu u potpunosti obistinila. Tokom Hladnog rata (od 1947. pa sve do 1991), podela sveta na neprijateljske blokove je značajno otežala stvaranje mirovnih sporazuma. Po završetku Hladnog rata, ponovo su se javili zahtevi za UN da postane agencija za postizanje svetskog mira i međusaradnje, kako su nekoliko desetina vojnih sukoba i dalje trajali širom sveta. Međutim, raspad Sovjetskog Saveza je takođe ostavio SAD u jedinstvenoj poziciji globalne dominacije, stvarajući nove izazove za UN.

Mirovne misije se finansiraju oporezivanjem, izdvajanjem dela sredstava redovnog budžeta, ali i uključenjem dodatnih sredstava pet stalnih članica Saveta bezbednosti, koje moraju odobriti sve mirovne operacije. Ova dodatna sredstva služe za popunjavanje budžeta jer se daje popust na porez manje razvijenim zemljama. Decembra 2000, izmenjena je visina poreza za redovan budžet i za mirovne operacije. Visina poreza za mirovne operacije je formirana tako da se menja na svakih šest meseci i i projektovana je tako da bude oko 27% u 2003.

Ukupni troškovi mirovnih misija UN su dostigli vrhunac između 1994. i 1995.; krajem 1995. ukupni troškovi su bili nešto više od 3,5 milijarde američkih dolara. Ukupni troškovi mirovnih misija UN za 2000, uključujući operacije koje se finansiraju iz redovnog budžeta UN kao i iz budžeta za mirovne misije, iznosili su negde oko 2,2 milijarde američkih dolara.

Mirovne snage Ujedinjenih nacija su 1988. dobile Nobelovu nagradu za mir. U 2001, UN i tadašnji generalni sekretar UN Kofi Anan dobili su Nobelovu nagradu za mir „za trud za stvaranje organizovanijeg i mirnijeg sveta“.

UN održava veći broj medalja Ujedinjenih nacija koje se dodeljuju vojnim licima pri UN. Prvo takvo odlikovanje koje se pojavilo bilo je Medalja za službu Ujedinjenih nacija, koja se dodeljivala snagama UN koje su učestvovale u Korejskom ratu. NATO medalja je stvorena na sličnom principu i obe se smatraju međunarodnim, a ne vojnim odlikovanjima.

Ljudska prava

[uredi | uredi izvor]
Karta sveta sa zemljama članicama ujedinjenih nacija u plavoj boji

Težnja ka ostvarenju ljudskih prava je glavni razlog stvaranja UN. Zverstva iz Drugog svetskog rata i genocid stvorilo je konsenzus da nova organizacija mora delovati u cilju sprečavanja sličnih tragedija u budućnosti. Najraniji zadatak je bilo stvaranje pravne osnove za razmatranje i postupanje po žalbama o kršenjima ljudskih prava.

Povelja Ujedinjenih nacija obavezuje sve zemlje članice na promovisanje „univerzalnog poštovanja svih, i pridržavanje ljudskim pravima“ i na uzimanje „zajedničkih i odvojenih akcija“ ka stvaranju takvog sveta. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, iako pravno neobavezujuća, usvojila je Generalna skupština UN 1948. godine kao zajednički standard za sve. Skupština redovno preispituje poštovanje ljudskih prava. UN komisija o poštovanju ljudskih prava (UNHCR), pod pokroviteljstvom EKOSOC-a, je primarno telo UN zaduženo za promovisanje ljudskih prava, pre svega putem ispitivanja i ponude tehničke pomoći. Kao što je dogovoreno, Visoki komesar za ljudska prava je zvanično jedini odgovorni za sve aktivnosti UN vezane za ljudska prava.

Ujedinjene nacije i njene agencije su glavni podržavaoci i implementatori principa stvorenih u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima. Glavni zadatak je podržavanje zemalja koje se nalaze u tranziciji ka demokratiji. Tehnička podrška u obezbeđivanju slobodnih i fer izbora, poboljšanje pravosudnih sistema, stvaranje ustava, edukacija o ljudskim pravima, i transformisanje vojnih pokreta u političke partije su značajno doprinele demokratizaciji širom sveta.

UN takođe značajno podržavaju prava žena za aktivno učešće u političkom, ekonomskom, i društvenom životu u svojim zemljama. UN doprinose podizanju svesti o ljudskim pravima preko sporazuma i preko obraćanja pažnje na zloupotrebe preko rezolucija generalne skupštine i saveta bezbednosti kao i preko presuda Međunarodnog suda pravde.

Humanitarna pomoć i međunarodni razvoj

[uredi | uredi izvor]
Propagandni poster iz Drugog svetskog rata

U saradnji sa drugim organizacijama, kao što je Crveni krst, UN obezbeđuje hranu, pijaću vodu, smeštaj i ostale humanitarne potrebe za društva pogođena glađu, ratom ili nekom drugom nepogodom. Glavni humanitarni ogranci UN su Svetski program hrane (koji pomaže da se prehrani više od 100 miliona ljudi godišnje u 80 zemalja), Visoki komesar za izbeglice koji deluje u više od 116 zemalja, kao i mirovne misije u 24 zemlje. S vremena na vreme, humanitarni radnici UN bivaju podvrgnuti napadima paravojnih snaga.

UN je takođe uključen u podršku razvoju, npr. putem formulisanja Milenijumskih ciljeva razvoja. Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) je najveći multilateralni izvor tehničke podrške nerazvijenim zemljama na svetu. Organizacije kao što su SZO, UNAIDS i Svetski fond za borbu protiv SIDE, tuberkuloze i malarije su vodeće institucije za borbu protiv SIDE širom sveta, naročito u siromašnim zemljama. Populacioni fond UN je veliki dobavljač reproduktivnih usluga. Pomogao je u smanjenju stope smrtnosti kod dece i majki u preko 100 zemalja.

UN godišnje objavljuje Indeks društvenog razvoja (HDI), komparativni pokazatelj svrstava zemlje po siromaštvu, pismenosti, obrazovanju, životnim očekivanjima, i drugim faktorima.

UN potpomažu razvoj društava preko više svojih agencija i odseka:

UN su pomogle u sprovođenju izbora u zemljama sa malom demokratskom tradicijom, uključujući skorašnje u Avganistanu i Istočnom Timoru.

UN takođe vode međunarodne krivične tribunale, uključujući Međunarodni krivični tribunal za Ruandu (MKTR), za bivšu Jugoslaviju (MKTJ), specijalni sud za Sijeru Leone i ad hoc sud za Istočni Timor.

Dana 9. marta, 2006, tadašnji generalni sekretar Kofi Anan pokrenuo je Centralni fond za hitne slučajeve (CFHS) za ljude koji žive na Rogu Afrike i kojima preti gladovanje.

Sporazumi i međunarodno pravo

[uredi | uredi izvor]
„Palata mira“ u okviru Međunarodnog suda pravde

UN pregovara sporazume kao što su Konvencija Ujedinjenih nacija o zakonu na moru, kako bi se izbegle potencijalne međunarodne razmirice. Sporove oko korišćenja okeana rešava specijalan sud.

Međunarodni sud pravde (MSP) je glavno sudsko telo UN. Svrha mu je da donosi presude i rešava sporove između država. MSP je počeo sa radom 1946. godine i postoji i danas. Među značajnije parnice se ubrajaju:

Kritike i kontroverze

[uredi | uredi izvor]

Ujedinjene nacije su osnovale sile pobednice po završetku Drugog svetskog rata s nadom da će delovati u cilju sprečavanja konflikta između nacija i učiniti buduće ratove nemogućim, podstrekivanjem ideala kolektivne bezbednosti. Struktura organizacije na neki način i dalje reflektuje okolnosti pod kojima je nastala. Na primer, pet glavnih pobednica Drugog svetskog rata čine stalne članove Saveta bezbednosti uz pravo veta: SAD, Rusija (koja je zamenila Sovjetski Savez), Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, i Narodna Republika Kina (koja je zamenila Republiku Kinu).

Reforma Ujedinjenih nacija

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Reforma Ujedinjenih nacija

U skorije vreme javljaju se sve jači zahtevi za reformisanjem Ujedinjenih nacija. Ali postoji malo jasnoće, a još manje konsenzusa, o tome kako je reformisati. Neki žele da UN igraju značajniju ili efikasniju ulogu u svetskim zbivanjima, dok drugi žele da se njena uloga svede na humanitarnu. U 2004. i 2005, optužbe za pogrešno upravljanje i korupciju koje se odnose na program nafta za hranu, za Irak pod vlašću Sadama Huseina, doveli su do još jačih poziva za reforme.

Zvaničan program reforme je pokrenuo tadašnji Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Kofi Anan, nedugo pošto je započeo svoj prvi termin 1. januara, 1997. Reforme uključuju promenu stalnog članstva Saveta bezbednosti (koji trenutno odslikava odnos snaga iz 1945. godine); stvaranje transparentnijeg, odgovornijeg i efikasnijeg birokratskog sistema, stvaranje demokratičnijeg sistema UN i uvođenje međunarodne takse za proizvođače oružja.

Kongres Sjedinjenih Američkih Država je pokazao delimičnu zabrinutost po pitanju sprovođenja reformi UN. Novembra 2004, stupio je na snagu zakon H. R. 4818 o stvaranju dvopartijske komisije koja bi podnela izveštaj kongresu o tome kako stvoriti UN efikasnijim u ostvarenju ciljeva njene Povelje. Komisijom, koja je počela sa radom januara 2005, predsedavaju bivši predsedavajući Predstavničkog doma Njut Gingrič i bivši vođa većine u Senatu, Džordž Dž. Mičel. Juna 2005, komisija je objavila izveštaj pod nazivom „Američki interesi i reforma UN: izveštaj komisije po pitanju Ujedinjenih nacija,“[15][16] uz brojne preporuke kako da se poboljšaju UN.

Predstavnički dom Sjedinjenih Država je, 17. juna 2005, izglasao zakon kojim se budžetska izdvajanja za UN smanjuju na pola do 2008. godine ako se ne ispune određeni kriterijumi. Ovo oslikava duži period žalbi na antiamerički i antiizraelski lobi u UN, naročito izbacivanje Izraela iz više ključnih agencija UN. Procenjuje se da SAD doprinose godišnjem budžetu UN sa oko 22%, što ovaj zakon čini potencijalno razarajućim za UN. Bušova administracija i nekoliko bivših ambasadora SAD pri UN su upozorili da ovo može samo ojačati antiamerička osećanja širom sveta i služiti na štetu trenutnim naporima za reformu UN. Zakon je izglasan u junu 2005. Međutim, veći broj vodećih senatora republikanaca usprotivilo se zahtevu da doprinos SAD budžetu UN bude prepolovljen ako UN ne ispune sve tražene kriterijume.

Septembra 2005, Ujedinjene nacije su organizovale Svetski samit koji je okupio šefove zemalja većine država članica[17]. Tadašnji generalni sekretar, Kofi Anan, je predložio da se učesnici samita zajednički slože oko plana za reformu UN, izmenama u međunarodnom sistemu za mir i bezbednost, ljudska prava i razvoj, kako bi postala sposobna za suočavanjem sa izvanrednim izazovima koji se postavljaju pred UN u 21. veku. Ali nikakav dogovor nije postignut. Umesto toga, svetski lideri su se dogovorili o uvođenju postepenih reformi: stvaranje Mirovne komisije kako bi se obezbedio centralni mehanizam za pomaganje zemljama koje se oporavljaju od sukoba, potpisivanje sporazuma da međunarodna zajednica ima pravo da se umeša kada vlade zemalja ne uspeju da ispune svoje dužnosti te zaštite sopstvene građane od svirepih zločina, neodređeno obećanje o stvaranju boljih institucija UN o ljudskim pravima i sporazum kojim se više sredstava posvećuje nadzornim agencijama UN.

Iako su zemlje članice UN postigle malo u reformisanju birokratskog sistema, Anan je nastavio da sprovodi reforme pod sopstvenom odgovornošću. Osnovao je kancelariju za etiku, odgovornu za razotkrivanje novih finansijskih malverzacija i zaštitu doušnika.

Uspesi i neuspesi u bezbednosnim pitanjima

[uredi | uredi izvor]

Najveći deo troškova UN se odnosi na mirovne misije. Budžet za mirovne misije za 2005/06 fiskalnu godinu iznosi oko 5 milijardi američkih dolara, sa nekih 70.000 vojnika koji se nalaze u 17 misija širom sveta. Izveštaj o bezbednosti za 2005., koji izdaje Bezbednosni centar sa Univerziteta „Britanska Kolumbija“ uz podršku nekoliko vlada i fondacija, dokumentovao je dramatičan, ali neobjašnjiv, pad broja ratova, genocida i kršenja ljudskih prava tokom prethodne decenije. U izveštaju koji objavljuju Oksfordske univerzitetske novine, najbolje objašnjenje za ove promene nalazi se u neviđenom napretku međunarodnog aktivizma posle Hladnog rata, koje su predvodile UN.

Memorijalni centar genocida u Ruandi „Kigali“, u Gisoziju

U izveštaju se navodi nekoliko ulaganja koja su se pokazala uspešnim:

  • Šestocifreno uvećanje broja misija UN u cilju sprečavanja ratova, od 1990. do 2002.
  • Četvorocifreno uvećanje napora za sprečavanje postojećih konflikta, od 1990. do 2002.
  • Sedmocifreno uvećanje broja „prijatelja generalnog sekretara“, „kontakt grupa“ i drugih mehanizama za podršku misijama stvaranja i očuvanja mira, od 1990. do 2003.
  • Osmocifreno uvećanje broja ekonomskih sankcija protiv režima širom sveta, od 1989. do 2001.
  • Četvorocifreno uvećanje broja mirovnih operacija UN, od 1987. do 1999.

Ovi napori su u značajnoj meri brojniji, i često, složenijeg i većeg obima nego oni iz vremena Hladnog rata.

Međutim, u mnogim slučajevima članice UN su pokazale ustezanje ka postizanju ili sprovođenju rezolucija Saveta bezbednosti. Tokom 2003. godine, Sjedinjene Američke Države su pokrenule invaziju na Irak, u jeku neslaganja većine članica. Skoro čitavu deceniju, Izrael je zanemarivao rezolucije kojima je pozivan da ukloni naselja u Zapadnoj Obali i pojasu Gaze. Ovakvi neuspesi se protive međudržavnoj prirodi UN — u mnogim pogledima to je udruženje 191 zemlje članice koje moraju postići konsenzus, a ne nezavisna organizacija.

Somalijska deca čekaju humanitarnu pomoć u hrani

Ostali ozbiljni bezbednosni neuspesi:

  • Neuspeh u sprečavanju Genocida u Ruandi 1994, što je imalo za posledicu ubijanje skoro milion ljudi, posle odbijanja članova Saveta bezbednosti, posebno Sjedinjenih Američkih Država, Britanske i Francuske vlade, da odobre pokretanje potrebne vojne akcije[18].
  • Neuspeh MONUC-a (UNSB rezolucija 1291) da interveniše tokom Drugog kongoanskog rata, koji je pogodio skoro pet miliona ljudi u Demokratskoj Republici Kongo (DRK), 1998-2002, i u sprovođenju i distribuisanju humanitarne pomoći.
  • Neuspeh u sprečavanju Srebreničkog masakra 1995. godine, uprkos činjenici da je UN proglasila Srebrenicu „sigurnom zonom“ za izbeglice i poslala 600 holandskih vojnika da je zaštite.
  • Neuspeh u dostavljanju hrane izgladnelim ljudima u Somaliji; hranu su umesto toga zaplenjivali lokalne ratne vođe. Zajednički pokušaj SAD i UN u hvatanju bandi koje su zaplenjivale pošiljke hrane, završio se 1993. godine bitkom za Mogadiš.
  • Seksualno zlostavljanje koje su počinili mirovnjaci UN. Veći broj mirotvoraca iz nekoliko zemalja bio je vraćen u domovinu sa mirovnih misija zbog seksualnog zlostavljanja i iskorišćavanja mlađih devojaka do 12 godina u više različitih mirovnih misija. Ova zlostavljanja su postala rasprostranjena i nastavljena uprkos mnogim razotkrivanjima i istragama Kancelarije za unutrašnju kontrolu Ujedinjenih nacija[19]. Od 2005. godine interne istrage UN su otkrile da su seksualna zlostavljanja i maltretiranja bila prijavljena u najmanje pet zemalja gde se nalaze mirovnjaci UN, među njima Demokratska Republika Kongo, Haiti, Burundi, Obala Slonovače, i Liberija; u to vreme mirovnjaci UN su se nalazili u 16 zemalja.

Članstvo u komisiji

[uredi | uredi izvor]

Uključenje u Komisiju za ljudska prava Ujedinjenih nacija država, kao što su Sudan i Libija, koje imaju dužu istoriju kršenja ljudskih prava, kao i libijsko predsedavanje komisijom, je bilo sporno. Ove zemlje, međutim, tvrde da zapadne zemlje, uz svoju kolonijalnu istoriju agresije i brutalnosti, nemaju prava da se protive njihovom članstvu u Komisiji.

„Nafta za hranu“

[uredi | uredi izvor]

Program „nafta za hranu“, koji su UN pokrenule 1996. godine, bio je program kojim je dozvoljeno Iraku da prodaje naftu na svetskom tržištu u zamenu za hranu, lekove i druge humanitarne potrepštine iračkih civila koji su bili pogođeni međunarodnim ekonomskim sankcijama, bez mogućnosti da iračka vlada obnovi svoje vojne snage po završetku prvog Zalivskog rata. Program je prekinut u drugoj polovini 2003. godine usred optužbi za rasprostranjenu zloupotrebu i korupciju; bivši direktor, Benon Sevan sa Kipra, prvo je suspendovan, zatim otpušten iz UN, kako je u izveštaju[20] istražne komisije, koju je predvodio Pol Volker, zaključeno da je Sevan primao mito od iračkog režima, i preporučio da mu se ukine imunitet UN kako bi se omogućila krivična istraga.[21]

Pod pokroviteljstvom UN, u vrednosti od preko 65 milijardi američkih dolara je prodato iračke nafte na svetskom tržištu. Zvanično, oko 46 milijardi je upotrebljeno za humanitarne potrebe, i dodatni porez koji je plaćen za reparaciju posledica Zalivskog rata preko kompenzacionog fonda, za administrativne i operativne troškove UN (2,2%), i za program inspekcije naoružanja (0,8%).

Uključen u skandal je bio i sin Kofija Anana, Kodžo Anan, optužen za ilegalno nabavljanje ugovora za program „nafta za hranu“ u ime švajcarske kompanije „Kotekna“. Indijski ministar spoljnih poslova je uklonjen sa dužnosti zbog njegove uloge u čitavom skandalu.

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Official Languages Arhivirano 13 jul 2021 na sajtu Wayback Machine, United Nations. Retrieved 31 December 2021.
  2. ^ „Chapter I: Purposes and Principles”. United Nations Charter (na jeziku: engleski). United Nations. Arhivirano iz originala 18. 3. 2022. g. Pristupljeno 20. 3. 2022. 
  3. ^ „International Organization”. National Geographic Society (na jeziku: engleski). 23. 12. 2012. Arhivirano iz originala 16. 11. 2020. g. Pristupljeno 24. 10. 2020. 
  4. ^ „'The League is Dead. Long Live the United Nations.'”. National WW2 Museum New Orleans. 19. 4. 2021. Arhivirano iz originala 24. 2. 2022. g. Pristupljeno 10. 3. 2022. 
  5. ^ „What We Do”. United Nations (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 22. 11. 2018. g. Pristupljeno 22. 11. 2018. 
  6. ^ „UN welcomes South Sudan as 193rd Member State”. United Nations. 28. 6. 2006. Arhivirano iz originala 3. 8. 2015. g. Pristupljeno 4. 11. 2011. 
  7. ^ „UN Early years of the Cold War”. peacekeeping.un.org. Arhivirano iz originala 22. 11. 2018. g. Pristupljeno 22. 11. 2018. 
  8. ^ „Decolonization”. United Nations. Arhivirano iz originala 22. 11. 2018. g. Pristupljeno 22. 11. 2018. 
  9. ^ „Post Cold War UN”. peacekeeping.un.org. Arhivirano iz originala 22. 11. 2018. g. Pristupljeno 22. 11. 2018. 
  10. ^ „Upozorenje u vezi sa sigurnošću”. Arhivirano iz originala 28. 12. 2011. g. Pristupljeno 17. 4. 2013.  na dan 4. jula 2014
  11. ^ „UN Budget: Report of the Committee on Contributions (2013)” (PDF). United Nations. 30. 6. 2013. 
  12. ^ "Assessment of Member States' contributions to the United Nations regular budget for 2013" (PDF). UN Secretariat. 11. 2. 2013. Pristupljeno 11. 2. 2013.
  13. ^ „Financing of UN Peacekeeping Operations”. Pristupljeno 17. 4. 2013. 
  14. ^ „An Historical Overview on the Selection of United Nations Secretaries-General” (PDF). UNA-USA. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 10. 2007. g. Pristupljeno 30. 9. 2007. 
  15. ^ „Američki interesi i reforma UN” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 09. 05. 2009. g. Pristupljeno 17. 4. 2013.  na dan 9. maja 2009
  16. ^ „Dopuna izveštaja o američkim interesima i reformama Ujedinjenih nacija, decembar 2005” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 09. 05. 2009. g. Pristupljeno 17. 4. 2013.  na dan 9. maja 2009.
  17. ^ „Pregled svetskog samita Ujedinjenih nacija 2005. godine” (PDF). Pristupljeno 17. 4. 2013. 
  18. ^ „„Hjuman rajts voč“: „A People Betrayed, the Role of the West in Rwanda's Genocide“”. Pristupljeno 17. 4. 2013.  Arhivirano iz originala na dan 6. oktobra 2008
  19. ^ „Bi-Bi-Si, „UN soldiers arrested in DR Congo“”. Pristupljeno 17. 4. 2013. 
  20. ^ „Treći privremeni izveštaj nezavisnog komiteta za program ujedinjenih nacija „Nafta za hranu“” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 17. 09. 2005. g. Pristupljeno 17. 4. 2013. 
  21. ^ „B92, „Australija, mito i nafta za hranu“,”. 13. april 2006. Pristupljeno 17. 4. 2013. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Уједињене_нације&oldid=28441020”