Rat na Kosovu i Metohiji

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Rat na Kosovu i Metohiji
Deo ratova u bivšoj Jugoslaviji

Odozgo, sleva nadesno: srušeni generalštab Vojske Jugoslavije, automobil prekriven ruševinama, grob ubijenih pripadnika OVK i američki F-15 koji poleće
Vreme28. februar 1998 — 11. jun 1999.
(1 godina, 3 meseca i 2 sedmice)
Mesto
Kosovo i Metohija,
Srbija,  SR Jugoslavija
Uzrokalbanski iredentizam
Ishod

Kumanovski sporazum[1][2][3][4]

Teritorijalne
promene		 SR Jugoslavija defakto gubi svu kontrolu nad Kosovom i Metohijom, ali je Rezolucijom 1244 SB OUN potvrđen njen suverenitet i teritorijalni integritet
Sukobljene strane
Savezna Republika Jugoslavija SR Jugoslavija OVK
FARK
 Albanija
Mudžahedini
Komandanti i vođe
Savezna Republika Jugoslavija Slobodan Milošević
predsednik SR Jugoslavije
Savezna Republika Jugoslavija Pavle Bulatović
ministar odbrane SR Jugoslavije
Savezna Republika Jugoslavija Vlajko Stojiljković
ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije
Savezna Republika Jugoslavija Dragoljub Ojdanić
načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije
Savezna Republika Jugoslavija Svetozar Marjanović
zamenik načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije
Savezna Republika Jugoslavija Nebojša Pavković
komandant Treće armije Vojske Jugoslavije
Savezna Republika Jugoslavija Vladimir Lazarević
komandant Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije
Savezna Republika Jugoslavija Vlastimir Đorđević
načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije
Savezna Republika Jugoslavija Sreten Lukić
načelnik štaba MUP-a Srbije na Kosovu i Metohiji		 Adem Jašari  †
komandant OVK do marta 1998.
Sulejman Selimi
načelnik štaba OVK od februara do maja 1999.
Agim Čeku
načelnik štaba OVK od maja 1999.
Hašim Tači
politički predstavnik i regionalni komandant OVK
Ramuš Haradinaj
regionalni komandant OVK
Fatmir Limaj
regionalni komandant OVK
Albanija Bujar Bukoši
komandant FARK
NATO Havijer Solana
generalni sekretar NATO pakta
NATO Vesli Klark
komandant NATO snaga u Evropi
NATO Rupert Smit
zamenik komandanta NATO snaga u Evropi
Jačina
Savezna Republika Jugoslavija 85.000 vojnika (uključujući 40.000 vojnika na Kosovu i Metohiji)
Savezna Republika Jugoslavija 20.000 policajaca
Savezna Republika Jugoslavija 20 SAM lokacija
Savezna Republika Jugoslavija 1.400 artiljerijskih oruđa (i zemlja i vazduh odbrana)
Savezna Republika Jugoslavija 240 aviona
Savezna Republika Jugoslavija 2.032 oklopnih vozila		 Preko 20.000 pripadnika OVK
NATO Preko 1.031 NATO aviona
NATO 30 NATO brodova i podmornica
Žrtve i gubici
1.008 ukupno; 659 vojnika (od čega 2 ruska dobrovoljca) i 349 policajaca (1. februar 1998—10. jun 1999)
271 od dejstava NATO (249 vojnika i 22 policajca)[6]

4.000+ pripadnika OVK

Zvanični gubici NATO-a: 2 poginula, 4 povređena i 3 zarobljena vojnika; 2 aviona (F-117A i F-16), 2 helikoptera, 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa, 4 velika projektila[osporeno – razgovor]
10.317 ubijenih i nestalih civila, prema Kosovskoj knjizi pamćenja[7]

Rat na Kosovu i Metohiji (alb. Lufta e Kosovës dhe Metohisë) bio je oružani sukob na Kosovu i Metohiji koji je trajao od 28. februara 1998. do 11. juna 1999.[8][9][10] Borba se vodila između snaga bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), koje su upravljale Kosovom i Metohijom pre rata, i separatističke milicije kosovsko-metohijskih Albanaca poznate kao Oslobodilačka vojska Kosova (OVK). Sukob je okončan kada je Severnoatlantski savez (NATO) intervenisao započevši vazdušne napade u martu 1999, koji su doveli do povlačenja jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova i Metohije.

OVK je formirana početkom 1990-ih da bi se borila protiv jugoslovenskih snaga bezbednosti.[11] OVK je sprovela svoju prvu akciju 1995, nakon što je slučaj Kosova i Metohije izostavljen iz Dejtonskog sporazuma i kada je postalo jasno da strategija mirnog otpora predsednika Republike Kosovo Ibrahima Rugove nije uspela da uvede Kosovo i Metohiju u međunarodnu agendu.[12] U junu 1996. OVK je preuzela odgovornost za akte sabotaže usmerene na policijske stanice na Kosovu i Metohiji, tokom tadašnje pobune na Kosovu i Metohiji.[13][14] OVK je do 1997. nabavila veliku količinu oružja krijumčarenjem iz Albanije, nakon građanskih nemira u kojima je oružje opljačkano iz policijskih stanica i vojnih kasarni u Albaniji. Početkom 1998. napadi OVK na jugoslovenske snage bezbednosti na Kosovu i Metohiji doveli su do povećanog prisustva jugoslovenskih paravojnih i redovnih snaga bezbednosti koje su kasnije počele da sprovode kampanju odmazde usmerenu na simpatizere OVK i političke protivnike.[15]

Nakon slučaja Račak i neuspelih pregovora u Rambujeu,[16] NATO je intervenisao kampanjom vazdušnog bombardovanja koja je počela 24. marta, pravdajući to kao „humanitarni rat”.[17] Rat je okončan Kumanovskim sporazumom, potpisanim 9. juna 1999, pri čemu su jugoslovenske snage bezbednosti pristale da se povuku sa Kosova i Metohije kako bi napravile mesto za međunarodno prisustvo.[18] Snage KFOR-a su ušle na Kosovo i Metohiju 12. juna.[19][20] Kampanja NATO bombardovanja SRJ ostalo je kontroverzna tema,[21] s obzirom da NATO nije dobio odobrenje Saveta bezbednosti UN, dok je bombardovanje prouzrokovao nekoliko stotina smrtnih slučajeva jugoslovenskih civila.[22][23][24][25] Usvajanjem Rezolucije SB UN 1244 potvrđen je teritorijalni integritet SRJ (danas Srbije) nad Kosovom i Metohijom.

Usled neefikasne akcije demilitarizacije pripadnika OVK od strane snaga KFOR-a, koja je dogovorena Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244, albanski separatisti su ubrzo započeli sukobe na jugu Srbije i u Republici Makedoniji. Godine 2001. Vrhovni sud Ujedinjenih nacija sa sedištem na Kosovu i Metohiji utvrdio je da SRJ nije pokušala da iskoreni albansko stanovništvo, pa prema tome nije bilo genocida.[26] Nakon rata, sastavljen je spisak koji je dokumentovao da je više od 13.500 ljudi ubijeno ili nestalo tokom sukoba. Posle rata, oko 200.000 Srba, Roma i drugih nealbanaca proterano je sa Kosova i Metohije, a mnogi od preostalih civila bili su žrtve zlostavljanja.[27][28][29] Pripadnici OVK su tokom i nakon rata počinili brojne zločine, kao što su masakri nad civilima, trgovina organima, formiranje logora i uništavanje kulturnih i religijskih spomenika. U aprilu 2014. Skupština Republike Kosovo je formirala specijalni sud sa međunarodnim sudijama sa ciljem utvrđivanja zločina počinjenih u periodu od 1999. do 2000.[30] U junu 2020. Kosovska specijalizovana veća i Kancelarija specijalnog tužilaštva podigli su optužnice za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine protiv jednog broja bivših pripadnika OVK, uključujući bivšeg predsednika Republike Kosovo Hašima Tačija.[31]

Pozadina sukoba[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Istorija Kosova i Metohije, Velika Albanija i Raspad Jugoslavije

Pozadina sukoba pre pojave Slobodana Miloševića[uredi | uredi izvor]

Međuetnički sukobi između Albanaca i Srba počinju nakon Velike seobe Srba i opšte promene etničke strukture na Kosovu i Metohiji koja je usledila.[32] Do početka Drugog svetskog rata, Srbi na Kosovu i Metohiji su bili podvrgnuti pojedinačnom i masovnom teroru albanskog dela stanovništva, sa dokumentovanim slučajevima ubistava, ranjavanja, silovanja, pljačke, paljenja kuća i sela i proterivanja.[32] Tokom Prvog svetskog rata dešavali su se upadi Kačaka sa teritorije Kneževine Albanije na područje Metohije, kao i napadi lokalnog stanovništva albanske nacionalnosti na trupe i civile Kraljevine Srbije.[32] Povratkom srpske vojske posle Albanske golgote i proboja na solunskom frontu, tada uključene u jugoslovensku, dolazi do otpora Kačaka koji je nemilosrdno i u krvi ugušen.[33] U periodu između dva svetska rata Kraljevina SHS a kasnije i Kraljevina Jugoslavija otpočele su kolonizaciju Kosova i Metohije iz manje razvijenih i pasivnih krajeva, što je izazvalo otpor Albanaca i donekle promenilo etničku strukturu.[32] U Albaniji, kao i u mnogim drugim zemljama u tom periodu, javljaju se nacionalistički pokreti, odnosno nacionalno buđenje. Oni za cilj imaju proterivanje kolonista i starosedelaca nealbanske nacionalnosti, kao i pripajanje Kosova i Metohije Albaniji, odnosno stvaranje iredentističke Velike Albanije.[32] U suštini, nacionalistički pokret Albanaca je svoje ciljeve kao i sredstva (metode) postizanja tih ciljeva oformio stvaranjem Prve, Druge i Treće prizrenske lige.

Pre, tokom i nakon Drugog svetskog rata, područje Kosova i Metohije je u političkom, demografsko-etničkom, vojnom i ekonomskom smislu bilo izuzetno nestabilno. Majorizacija albanskog stanovništva nakon završetka albanske pobune u Bajgori i Drenici i sunovrata balista 1944—1952. uzimala je maha, delom i zbog otvorene granice ka Albaniji i zamisli inkorporacije Albanije u tadašnju SFRJ, odnosno stvaranja velike federacije. Tokom druge polovine 20. veka primećeni su pritisci na preostale nealbanske porodice, onemogućavanjem mirnog života, uništavanjem pokretne i nepokretne imovine i tihim terorom, što je i dovelo do odlaska oko 100.000 Srba i drugih nealbanaca sa Kosova i Metohije do 1987.[34][32] Albanska većina je vršila aktivnu diskriminaciju Srba i Crnogoraca te dovela iste u izuzetno tešku situaciju krajem 1980-ih, na šta je uticala i loša ekonomska situacija i kriza u kojoj se našla SFRJ nakon Titove smrti.[35]

U Prištini su 11. marta 1981. izbile izuzetno nasilne i rušilačke demonstracije Albanaca koje su sa parolama Kosovo Republika i Trepča radi, Beograd se gradi zahvatile celo Kosovo i u krvi ugušene od strane policije i vojske. Ukupno je oko 11 Albanaca ubijeno tokom nereda koji su se pretvorili u oružani sukob a preko 4.200 uhapšeno. Poginuo je i jedan policajac a preko pedeset demonstranata i nekoliko policajaca ranjeno.[36] Ovo je ostavilo teške posledice po stabilnost zemlje i stvorilo preduslove za buduće sukobe.[37] Albanci, uživajući etničku većinu, zahtevali su veća prava i veću samostalnost Socijalističke Autonomne Pokrajine Kosovo (SAP Kosovo), ali neki Albanci vršili su i nasilja nad Srbima. Sukobi su sve više pritiskali savest ostalih Srba. Bilo je pitanje kada će vođe Srba javno zatražiti da se nasilje zaustavi.[38]

Pozadina sukoba od pojave Slobodana Miloševića[uredi | uredi izvor]

Sukob u SAP Kosovo neraskidivo je vezan za uspon u vlasti Slobodana Miloševića. Prvi veliki događaj u tom usponu dogodio se u Kosovu Polju kod Prištine u aprilu 1987. kada je okupljenim Srbima izgovorio reči: „Niko ne sme da vas bije!”[39] Usledilo je brzo uzdizanje Miloševića na političkom polju, a počele su borbe za prevlast u rukovodstvu Saveza komunista u Srbiji, ali i Jugoslaviji.[40][41]

Federalnim ustavom iz 1974. autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo dobile su položaj sličan kao i šest republika članica SFRJ, ali ta izjednačenost republika i dve pokrajine nije formalno potvrđena imenovanjem pokrajina u republike. Tokom 1980-ih ove dve pokrajine imale su zasebna mesta u Predsedništvu. Milošević i njegove pristalice u martu 1989. doneli su ustavne amandmane kojim je SR Srbija vratila nadležnosti koje su joj oduzete ustavom iz 1974.[42]

Usvajanje amandmana na Ustav SR Srbije izazvalo je nezadovoljstvo i protest Albanaca, a potom, kad je počeo raspad SFRJ, prvi put je zahtevana nezavisnost. Usledile su masovne demonstracije Albanaca 28. marta 1989. koji su zahtevali povraćaj na prethodno stanje i vraćanje nadležnosti pokrajine, koje su oštro i u krvi ugušene od strane snaga reda SFRJ i Srbije, a kojom prilikom je poginulo 22 demonstranta i dva policajca.[43] Osim etničkih, Kosovo i Metohiju su pritiskali i ekonomski problemi, gde je pokrajina bila jedan od najsiromašnijih krajeva tadašnje SFRJ.

Već 28. juna 1989. na Kosovu Polju se pokazalo da SAD i neke druge uticajne države u svetu nisu spremne da podrže Miloševićev način rešavanja problema na Kosovu. Na proslavi 600 godina Kosovske bitke 28. juna na Gazimestanu Milošević je održao jedan od najvećih mitinga u istoriji države pred 600.000 do 1.000.000 ljudi.[44][45]

Od uvođenja višestranačja u Jugoslaviji (1990), u SAP Kosovo došlo je do potpunog odvajanja političkih predstavnika Albanaca i Srba, a albanski poslanici u raspuštenoj Skupštini SAP Kosovo usvojili su 2. jula 1990. godine Deklaraciju o stvaranju Republike Kosovo u SFRJ i poveli većinu Albanaca u bojkot vlasti Srbije.[46] Između ostalog, bojkotovani su popis stanovništva 1991,[47] ali i obrazovni sistem Srbije i, paralelno sa zvaničnim školama Srbije, Albanci su organizovale svoje nelegalne škole.[48] Stvarali su i paralelne strukture vlasti, a vođa albanskog otpora bio je Ibrahim Rugova, književnik i vođa Demokratskog saveza Kosova, koji je od 1990. bio predsednik Republike Kosovo.[49] Ipak, problem Kosova i Metohije nije bio u žiži svetske javnosti sve dok su trajali sukobi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Ovi ratovi tokom raspada SFRJ, kasnije uvođenje ekonomskih sankcija Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) su dodatno otežale život stanovništva. Sa kulturoloških i socijalnih strana došlo je do krimogenizacije društva i države, ostavljene su teške posledice po socijalnu sigurnost građana i siromašenja zemlje.

Predstavnici Srbije i Albanaca su postigli 1996. dogovor o povratku albanskih đaka iz improvizovanih škola u državne škole.[50] Punih godinu dana nijedna strana nije primenila ništa od dogovorenog. U jesen 1997. albanski studenti Univerziteta u Prištini su započeli demonstracije, koji su se pretvorili u nemire. Studenti su tražili da im se omogući preuzimanje objekata Univerziteta u Prištini i školovanje van sistema Srbije.

Borbe OVK i srpskih snaga[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Oslobodilačka vojska Kosova

Napadi OVK[uredi | uredi izvor]

1996.[uredi | uredi izvor]

Gotovo neprimećeno u medijima, pobuna na Kosovu i Metohiji započela je 1995. Tada su albanske oružane grupe izvele prvu veću sinhronizovanu akciju u napadima u Dečanima, Peći, Štimlju i kod Kosovske Mitrovice kada su ubili pet i ranili još četiri osobe. Najkrvavije je bilo u Dečanima, gde je prilikom napada na kafanu Čakor ubijeno troje civila a ranjen jedan. Malo kasnije, u Peći, na putu Peć—Priština, pripadnici OVK su napali patrolu policije i ranili dva policajca. U napadu na policijsku stanicu u Štimlju ubili su policajca Milenka Bucića (1972). U napadu kod Kosovske Mitrovice poginula je jedna žena a teško ranjen policajac.[51][52]

Sa oko 150 pripadnika, OVK je 1996. otpočela oružane napade u Prištini, Vučitrnu, Kosovskoj Mitrovici, Peći, Suvoj Reci, Podujevu i drugim mestima na Kosovu i Metohiji.[53] Većinu prvih žrtava OVK činili su Albanci koji su bili pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije (MUP) ili su na neki drugi način sarađivali sa vlastima Srbije.

Dana 17. juna 1996. napadnuta je policijska patrola u selu Šipolje kod Kosovske Mitrovice. Poginuo je policajac Predrag Đorđević (1968) a teško je ranjen njegov kolega Zoran Vukojičić. Napad su izveli pripadnici OVK Hašim Tači, Jakup i Avni Nura, Besim Rama i Sami Ljuštaku. Istog dana je bačena ručna bomba i pucano iz automatskog oružja na policijsku stanicu u selu Lužane ali nije bilo posledica.[54]

Dana 28. avgusta 1996. u selu Donje Ljupče kod Podujeva pripadnici OVK su ubili Ejupa Bajgoru (1952), policijskog inspektora iz SUP-a Priština, samo zbog toga što je bio Albanac odan Srbiji.

Dana 25. oktobra 1996. dva policajca su ubijena u napadu OVK kod sela Surkiš u opštini Podujevo — Miloš Nikolić (1962), policijski inspektor SUP-a Priština, i Dragan Rakić (1954), policajac u rezervi.[55]

1997.[uredi | uredi izvor]

Dana 9. januara u centru Podujeva Albanac Malići Saholi, poslanik u opštinskom savetu Podujeva i pripadnik Socijalističke partije Srbije (SPS), ubijen je od strane pripadnika OVK zbog odanosti srpskim vlastima.

Dana 16. januara, podmetanjem bombe ispod automobila u prištinskom naselju Dardanija, teško je ranjen tadašnji rektor Univerziteta u Prištini Radivoje Papović.[53] Ovaj pokušaj atentata je usledio posle dva fizička napada na Papovića i pretnji da mora napustiti funkciju rektora ili će biti ubijen.

Dana 31. januara OVK je iz vozila u pokretu izvršila napad na pripadnike policije kod Vučitrna ranivši tom prilikom trojicu policajaca. Pripadnici MUP-a su uzvratili vatru i likvidirali Zahira Pajazitija (1952) — komandanta Lapske grupe OVK koji je organizovao sve prethodne napade na području Podujeva i Vučitrna, i još dvojicu pripadnika OVK — Hakifa Zejnulahua i Edmonda Hodžu. To su bili prvi poginuli borci OVK na Kosovu i Metohiji.

Dana 10. aprila u selu Banjica kod Glogovca, pripadnici OVK su iz automata ubili Ramiza Ljeku, koji je radio u Opštinskom veću Glogovca.

Dana 16. maja u Srbici u napadu pripadnika OVK teško su ranjeni policajci Miomir Kicović i Radisav Blanić.

Dana 21. jula OVK je ubila pomoćnika okružnog tužioca u Peći, Miroljuba Petrovića.

Dana 23. avgusta od strane OVK ubijen je šumski radnik Sadik Morina, koji je duže vreme primao pretnje jer „radi u službi Srbije”.

Dana 16. oktobra OVK je izvršila napad na policijsku stanicu u selu Klinčini. Prilikom napada poginuo je pripadnik OVK Adrijan Krasnići (1972), dok policija nije imala gubitaka. Adrijan Krasnići je bio je blizak saradnik Ramuša Haradinaja, kao i jedan od organizatora napada OVK u okolini Peći u prethodnom periodu.[55]

Dana 26. novembra prilikom napada OVK na policijsku stanicu Rznić kod Dečana ubijen je policajac Dragić Davidović (1965). Teško su ranjeni policajci Žarko Milošević i Miodrag Lutovac.

Dana 28. novembra na sahrani učitelja Halita Gecaja u selu Lauša kod Srbice, na Dan albanske zastave, po prvi put su se u javnosti pojavili pripadnici OVK. Bili su to Redžep Selimi, Muje Krasnići i Daut Haradinaj, brat Ramuša Haradinaja. Oni su u govoru pred više hiljada ljudi istakli da se OVK bori „za slobodu Albanaca od srpskog okupatora”.[56]

Napadi OVK su vršeni lakim pešadijskim naoružanjem i tromblonskim minama. Najveći deo naoružanja OVK je poticao iz Albanije, kada su vojna skladišta albanske vojske opljačkana tokom građanskih nemira zbog kraha piramidalnog sistema banaka 1997. Oružje je krijumčareno preko teško prohodnih planina na jugoslovensko-albanskoj granici. OVK je takođe imala centre za obuku na teritoriji Albanije.

Oružana pobuna Albanaca 1998.[uredi | uredi izvor]

Počeci oružane pobune (januar—april 1998)[uredi | uredi izvor]

OVK je delovala kao skupina više slabo povezanih grupa, a prema procenama napravljenim u Vojsci Jugoslavije, od početka 1998. do marta 1998. OVK je imala oko 3.000 naoružanih i vojno organizovanih pobunjenika, a ukupno naoružanih pristalica oko 7.000.[57] Među grupama OVK najvažnija je bila drenička grupa koju je neposredno vodio Adem Jašari, koji je određen za komandanta OVK od 1993. Veći sukob Jašarijeve grupe sa srpskom policijom desio se 22—23. januara. Tada je grupa od 7—8 lica na putu Srbica—Drenica zaustavljala vozila i maltretirala putnike. Na lice mesta je došla patrola policije koja je nakon puškaranja počela da goni pripadnike OVK među kojima je bio Adem Jašari. Grupa je pobegla u selo Donje Prekaze, a policija je stigla u selo i pozvala ih na predaju. Na policiju je zapucano ih svih kuća a grupa OVK je uspela da se izvuče iz sela. Nakon sukoba policija je javila da je Adem Jašari ranjen u sukobima.

Specijalni predstavnik SAD Robert Gelbart je 23. februara 1998. u Beogradu izjavio da je „OVK bez ikakve sumnje teroristička organizacija”.[58][59][60] Ubrzo je došlo do promene javnog stava SAD i njihovih najbližih saveznika prema albanskoj OVK na Kosovu i Metohiji.

Sukob u Likošanu, severno od Glogovca, između policije i pripadnika OVK desio se 28. februara 1998. Ovom prilikom poginulo je četiri policajca MUP-a Srbije, kao i oko 15 pripadnika OVK.[61] Posle tog sukoba, britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk tražio je hitan sastanak Kontakt grupe zbog „prekomernog korišćenja sile” u Likošanu.

Dana 5. marta 1998. između policije i OVK dogodio se sukob u Donjem Prekazu. Policija je nakon napada OVK u Lauši ranije tog dana opkolila Jašarijevu kuću u selu Donje Prekaze i pozvala ga na predaju. On je to odbio.[60][62] Usledio je dvodnevni sukobu 5—6. marta 1998. u selu Donje Prekaze, istočno od Srbice, u kome su ubijena dva policajca Srbije, a oko 50 Albanaca, među njima i Adem Jašari.[63] Ovaj sukob je homogenizovao Albance, koji su se od tog događaja masovnije priključivali OVK, a SAD i Evropska unija su optužile Srbiju za prekomernu upotrebu sile. I ovaj sukob, kao i sukob u Likošanu, na Zapadu je predstavljen kao masakr nad nedužnim albanskim civilima i zainteresovao je zapadne sile za uplitanje u tek započeti sukob na Kosovu i Metohiji. Već 9. marta Kontakt grupa je u Londonu izložila zahtev predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću da hitno reši kosovsko-metohijsko pitanje i dat je rok od 10 dana za povlačenje specijalne policije iz južne srpske pokrajine, obustavljanje „akcija protiv albanskih civila” itd.[64]

Tokom marta i aprila 1998. OVK je na razvila svoje aktivnosti na Kosovu i Metohiji. U toku ova dva meseca OVK je izvela 106 napada širom pokrajine, što pokazuje na brz porast broja napada u odnosu na period januar—mart kada je izvedeno samo 27 napada. Gotovo svako albansko selo u Drenici i Metohiji formiralo je borbene grupe za „oslobođenje Kosova”. Te grupe su nabavljale oružje u severnoj Albaniji, i to preko Glođana, gde je komandant bio Ramuš Haradinaj, i potom se vraćale istim putem. Nijedna grupa nije mogla da prođe kroz Glođane bez Haradinajevog znanja. Vodiči koji su prebacivali grupe sa Kosova i Metohije u Albaniju imali su dokumenta da su legitimni predstavnici svojih sela za nabavku oružja. U početku se oružje delilo besplatno, a potom je to preraslo u posao.[65]

Dana 24. marta 1998. u napadu na policijsku patrolu u selu Dubrava kod Glođana ubijen je policajac Miodrag Otović (1962), a teško ranjen njegov kolega Slobodan Jokić. Nakon toga policija je napala kompleks OVK u Glođanu ali, i pored gubitaka na strani OVK, selo ostaje centar pobune u Metohiji. Ramuš Haradinaj je u sukobu ranjen. Policija je tokom pretresa Haradinajeve porodične kuće pronašla spiskove da imenima Albanaca, za koje je OVK sumnjala da sarađuju sa srpskim vlastima. Jednog od njih, Murata Hađocaja, OVK je ubila u jesen 1998. Sutradan po razbijanju grupe OVK, predstavnici MUP Srbije su u Prištini novinarima pokazali oružje i opremu OVK koji su zaplenjeni u selu Glođane. Tom prilikom je zaplenjeno 10 automatskih pušaka kineske i ruske proizvodnje, tri mitraljeza, o kojih jedan teški, dve snajperske i dve poluautomatske puške, dve mauzerke, američka puška pumparica, osam pištolja, 10 kineskih ručnih bombi, tri mine za ručni bacač, velika količina municije, uniforme i oprema nemačke i američke proizvodnje.[66]

Kao odgovor na sve češće zahteve i pritiske za međunarodno posredovanje u krizi i dovođenje verifikatorske misije na Kosovo i Metohiju, vladajuća koalicija u Srbiji je organizovala referendum 23. aprila 1998. i sa 95% glasova je odlučeno da strane snage ne dođu na Kosovo i Metohiju. U periodu od 21. do 23. aprila u selima Gornji Ratiš i Dašinovac, u opštini Dečani, oteto je sedmoro srpskih civila i potom ubijeno od strane OVK.[67] Srpski politički vrh je pokušavao da pregovara sa albanskim vođstvom, na koje su Albanci odbijali da dođu, pravdajući se akcijama MUP Srbije protiv civila. Nakon nekoliko neodržanih sastanaka, predsedavajući srpske delegacije Ratko Marković je pozvao i predstavnike ostalih kosovsko-metohijskih manjina.

U isto vreme, 24. marta 1998. stvorena je nova Vlada Srbije, u kojoj je predsednik bio Mirko Marjanović iz SPS, a od pet potpredsednika vlade dva (Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić) su bila iz Srpske radikalne stranke.[68] Vlada levice i desnice bila je izrazito protiv mešanja zapadnih sila u rešavanje pitanja Kosova i Metohije smatrajući da je to unutrašnje pitanje SRJ, a istovremeno su povećali vojni i policijski budžet.

Zaoštravanje sukoba (majj—ul 1998)[uredi | uredi izvor]

Tokom 3—4. maja vode se sukobi u Ponoševcu. Napadnuti višestruko brojnijim snagama OVK, blokirani policajci su zatražili pojačanja iz Đakovice kako bi odbranili stanicu i spasili živote dva ranjena policajca. Pojačanje je, međutim, pristiglo i napadačima, pa su se borbe u selu Ponoševcu i u njegovoj okolini nastavile tokom cele noći i čitavog narednog dana, 4. maja. Kada je u Ponoševcu razbijena grupa OVK, među poginulima je nađen i jedan crnoputi čovek. Prema identifikacionim dokumentima nađenim kod njega ustanovljeno je da se radi o Džaber Imad Madedinu iz Sudana. Pogibija ovog mudžahedina potvrdila je da se na KiM vodio ne samo „oslobodilački rat” nego i džihad, odnosno sveti rat muslimana protiv hrišćana.[69]

Jedan policajac je poginuo, a dvojica su teško ranjena 12. maja, u napadu na patrolu Posebne jedinice policije (PJP) koji se dogodio u blizini sela Ratkovac, u opštini Orahovac. Ubijen je policajac Aleksandar Micić (1969), a ranjeni su Saško Đuričić i Milivoje Zekić, sva trojica iz Velike Hoče. Napad na policijsku patrolu izvršen je u toku pokušaja pripadnika policije da deblokiraju sela Bratotin i Ratkovac od OVK. Četa PJP iz Prizrena pod komandom Veljka Radenovića izvukla je 50-ak Srba iz sela Bratotin i spasila ih gotovo sigurne smrti.[70]

Dana 23. maja na stanici u selu Banjica, u Drenici, iz voza na liniji Kosovo Polje—Peć je otet policajac Ivan Bulatović, komandir policijske stanice u Glogovcu. Kasnije je mučen i ubijen od strane OVK u selu selu Likovcu tako što mu je motornom testerom odrubljena glava. [71][72]

Selo na Kosovu i Metohiji porušeno u toku rata

Iz sela u kojima je delovala, OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem kontrolnih tačaka i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je izvedena početkom juna 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije. U toku borbi oko Dečana, po procenama Ujedinjenih nacija (UN), u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim razgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Republici Makedoniji i Albaniji. U isto vreme, Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu i Metohiji. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali posle susreta Miloševića i Borisa Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe. Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom Odlučni orao.

Početkom leta 1998. OVK je imala oko 20—25.000 pripadnika i uspela da ovlada nad oko 40% teritorije, uglavnom sela i manje varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi.[73] Ohrabrena intervencijom Zapada, OVK je 28. juna, tri dana nakon susreta američkog izaslanika Ričarda Holbruka sa predstavnicima OVK u selu Junik, zauzela rudnik uglja Belaćevac udaljen 15 km od Prištine i tom prilikom oteli devet radnika. Ugljenokop je snabdevao ugljem kosovsko-metohijske termoelektrane, pa je policija bila prisiljena da ga brzo povrati. MUP Srbije je povratio rudnik 1. jula. Sudbina otetih radnika je još uvek nepoznata.

Selo Kijevo u Drenici, na magistralnom putu Priština—Peć, u to vreme je bilo pod potpunom blokadom od strane OVK. Oni su tokom jednomesečne opsade svakodnevno izvodili napade na srpsku policiju i civile u tom selu. OVK je napravila obruč oko Kijeva sa ciljem da uništi lokalnu policijsku jedinicu. Tokom tih borbi poginulo je više osoba, među kojima i direktor škole u Kijevu, Radoš Spasić. Policija je izvela akciju deblokade sela 3. jula i tom prilikom OVK je razbijena a Kijevo, koje je Holbruk nazvao najopasnijim mestom u Evropi, deblokirano je čime je spašeno 100 srpskih civila i 50 policajaca.[74]

U selu Lođa, 6. jula izvršen je napad iz zasede na policajce koji su pokušavali da izvuku srpske porodice iz okruženja OVK. Tom prilikom su ubijena tri policajca — Mirko Radunović (1962), Dejan Prelević (1974) i Milo Rajković (1957), dok su devetorica ranjena. Zarobljen je policajac Srđan Perović (1962), koji je nakon mučenja od strane OVK ubijen u narednim danima.[75]

Cilj OVK u julu 1998. bio je da osvoje barem jedan veći grad. Izbor je pao na Orahovac, u kom nije bilo garnizona VJ ili jače stanice policije. Napad na Orahovac je počeo 17. jula 1998. U toku dvodnevnih borbi pripadnici OVK su ovladali svim značajnim objektima u gradu (Dom zdravlja, pošta, zgrade opštinske uprave), blokirali policijske snage i sproveli organizovana dejstva protiv civila srpske nacionalnosti. Pripadnici MUP-a Srbije su bili blokirani u stanici i hotelu. Ove snage OVK su potisnute jakim dejstvima udruženih snaga Vojske Jugoslavije i Policije Srbije koje su posle dvodnevnih borbi, ponovo ovladale Orahovcem. Ovaj napad predstavlja prvo i poslednje angažovanje snaga OVK u borbi u urbanoj sredini, jer nakon neuspeha u Orahovcu, nisu se usuđivali napasti nijedno veće mesto. Inače, OVK nije pobedio srpske snage niti u jednoj borbi na Kosovu i Metohiji 1998—1999.[76]

U selima oko Orahovca trajao je teror OVK nad nealbanskim življem sa otmicama, ubistvima i napadima na civile. Do 22. jula, u napadima na Orahovac i okolna sela Retimlje, Opterušu, Zočište i Veliku Hoču, oteto je ukupno više od 110 civila srpske nacionalnosti. Nakon posredovanja Crvenog krsta pripadnici OVK su pustili žene i decu iz kolone otetih. Oko 45 civila se po povratku žena i dece vodilo kao nestalo. Pronađeni su posmrtni ostaci 40 žrtava, od toga 28 u stratištu Volujak i još 12 u masovnoj grobnici u Mališevu. Slučaj „Orahovac 1998” ispitivalo je Haško tužilaštvo, ali nije podiglo nijednu optužnicu, kao ni Međunarodni sud pri UNMIK koji je kasnije preuzeo predmet.[77]

Pravoslavni manastir Zočište, 5 km od Orahovca, u kom su se čuvale mošti svetog Kozme i Damjana, napadnut je i opljačkan 20. jula, a monasi i 28 srpskih civila koji su spas od OVK potražili u ovoj svetinji, odvedeni su u logor OVK. Po svedočenju igumana Jovana, starešine manastira Zočište, napad na manastir minobacačima i automatskim oružjem je trajao puna četiri sata. Dve granate iz minobacača su pogodile manastir. Jedna je eksplodirala na krovu konaka, a druga je pogodila zimsku kapelu. Monasi i civili su zarobljeni i autobusom odvezeni duboko u vrleti iznad Mališeva. Posle dvodnevnog zarobljeništva predati su Crvenom krstu.[78]

U ranim jutarnjim časovima 18. jula 1998. na području karaula Đeravica i Košare 700 do 800 pripadnika OVK sa oružjem natovarenim konjima ušla je na teritoriju SRJ. U sukobu sa VJ stradalo je 36 pripadnika OVK, a ranjen je jedan razvodnik VJ. Zaplenjena je veća količina naoružanja. Ova grupa OVK je krenula u pojačanje OVK koja je vodila borbe u Orahovcu. Efikasnom intervencijom graničara sprečeni su u svojoj nameri.[79]

Ofanziva VJ i srpske policije[uredi | uredi izvor]

Oprema i naoružanje 72. Specijalne brigade Vojske Jugoslavije u ratu na Kosovu i Metohiji 1999. Fotografisano u Vojnom muzeju u Beogradu

Borbe u Drenici[uredi | uredi izvor]

Nakon osujećivanja zauzimanja Orahovca, srpske snage su preuzele inicijativu. Pokrenuta je snažna ofanziva na čitavom području Kosova i Metohije sa ciljem oslobađanja naseljenih mesta i deblokade putnih pravaca koji su bili pod kontrolom OVK. Ofanziva srpskih snaga protiv OVK počinje 25. jula deblokadom puta Priština—Peć. Vode se borbe na celom pravcu deblokade, a naročito u Lapušniku, gde se pored baze nalazio i logor OVK. U toku borbi pored ostalih poginuo je i jedan od komandanata OVK Imer Alušani (1964). Ovde je najmanje 10 civila ubijeno u mesecima pre akcije policije, a 25. jula kada su razbijeni, pripadnici OVK su poveli sa sobom 22 civila od kojih je devet pušteno a 13 ubijeno.[80]

Dana 26. jula prilikom teških borbi u rejonu prevoja Dulje ginu dvojica pripadnika Vojske Jugoslavije kada je njihov tenk T-55 pogođen raketom iz ručnog bacača od strane OVK. Poginuli su vozač tenka Ivan Dimitrijević (1977) i nišandžija Zoran Janković (1977). Vode se borbe i oko prevoja Troja u širem rejonu Mališeva, koji je bio izuzetno utvrđen. To je inače bio bataljonski rejon odbrane koji je 1980-ih godina napravila JNA. Bile su urađene kompletne linije, bunkeri, skloništa. Sve je bilo betonirano. To je bila najjača linija odbrane na planini Milanovac, koja je trebalo da spreči eventualni prodor iz Albanije. Pored postojeće linije odbrane, pripadnici OVK su napravili i dodatne bunkere i rovove. Poginuo je kapetan VJ Vladan Mikičević (1966), načelnik bezbednosti 549. motorizovane brigade, kada je pokušao da navede tenk da dejstvuje po položajima OVK koje je uočio.[81]

Uprkos žestokom otporu prethodnih dana, već 28. jula 1998. snage bezbednosti sa tri strane ulaze u Mališevo. U ovom selu se nalazilo jedno od najvažnijih sedišta OVK posle pada Donjeg Prekaza. OVK nije ozbiljnije branila samo Mališevo već se povlači zajedno sa desetak hiljada meštana i izbeglica. Policija je u Mališevu pronašla u bunkerima i fotografskim radnjama obimnu dokumentaciju OVK. U ovom najvećem centru OVK, vođena je evidencija svih pripadnika OVK pod zakletvom i oružjem, a takođe su slikani i snimani kamerom. Na osnovu otkrivene dokumentacije sprovedena je opsežna istraga.

Policija je posle zauzimanja Mališeva, sprovela i deblokadu magistralnih puteva u Drenici. Dana 30. jula put Mališevo—Orahovac ponovo je otvoren za saobraćaj. U isto vreme deblokiran je i put Mališevo—Dulje—Štimlje. Prethodno, policijske snage su deblokirale put Kosovska Mitrovica—Peć preko Istoka, na deonici puta Gornja Klina—Rudnik. Time su svi značajniji putni pravci u južnoj srpskoj pokrajini očišćeni od OVK.

Tokom avgusta je policija pod svoju kontrolu stavila i najveći deo Drenice i Metohije. Početkom avgusta od strane policije je razbijena i mudžahedinska jedinica OVK Abu Bekir Sidik a njene vođe su pri pokušaju ilegalnog prelaska granice i bekstva u Albaniju pohvatane. Odlučnom akcijom pripadnika MUP-a Srbije pripadnici OVK su 3. avgusta 1998. izbačeni iz šireg područja opštine Kline. Od pripadnika OVK su očišćena sela klinska sela Cerovik, Čabić, Zabrđe, Dobri Dol, Dobra Voda, Sićevo, Veliki Đurđevik i Iglarevo. Policija je popodne 3. avgusta razbila uporišta OVK kod sela Jablanice, zapadno od Kline.[82] Jablanica je bila jedan od najtvrđih bastiona OVK. Tu se nalazio i jedan od najvećih oružanih arsenala OVK. Ovom naselju je bilo mnogo teško prići, jer je svaka kuća još 1997. pretvorena u utvrđenje, a između su bili načičkani bunkeri ispresecani međusobno povezanim rovovima i kanalima. U Jablanici se nalazio i jedan od nekoliko logora OVK na području Kosova i Metohije.

Jake policijske snage su sutradan, 4. avgusta, konačno deblokirale i Laušu, selo u dreničkom kraju, koje su pripadnici OVK držali u svojim rukama više meseci. U toku akcije u Lauši poginuo je pripadnik MUP-a, Branislav Veselinović (1972). Pod naletom policije najveći broj pripadnika OVK je pobegao iz svojih utvrđenja i bunkera kojima je selo bilo ispresecano. Samo najokoreliji su pružali otpor bežeći u šume i spasavajući glave sklanjajući se dublje u Drenicu. Padom Lauše otvoren je put za dalje napredovanje policije u gonjenju terorista.[82]

Dana 6. avgusta policija ulazi u strateški važno selo Likovac. Tu se nalazio jedan od terorističkih štabova jer se selo nalazi duboko u brdima u trouglu između Srbice, Glogovca i Kline, na području udaljenom od većih puteva i komunikacija. Preko bunkera i rovova policajci su napredovali prema manastiru Devič iz 15. veka, koji je više meseci bio pod blokadom dreničke grupe OVK. Pre toga policija je proterala OVK iz zaseoka Ludovići koje se nalazi u neposrednoj blizini manastira. Pripadnici OVK su u povlačenju pred naletom pripadnika MUP-a otvorili vatru na manastir Devič. Međutim, samo je neznatno oštećena krovna konstrukcija, dok je celokupno zdanje ostalo netaknuto. Time je 9. avgusta deblokiran manastir Devič, a monahinje iz manastira su po prvi put posle višemesečnog života u blokadi izašle izvan manastirskih zidina. Ovo je ujedno bila i poslednja ofanzivna akcija u Drenici koja je tako početkom avgusta 1998. očišćena od OVK.[83]

Borbe u Metohiji[uredi | uredi izvor]

Policajac nudi starijem Albancu vodu nakon oslobađanja Glođana od OVK

Težište borbi se premešta na jugozapad Metohije. Dana 9. avgusta vođena je krvava borba u selu Prilep u blizini manastira Visoki Dečani. Prilikom razbijanja dobro utvrđenih pripadnika OVK u ovom selu poginula su četiri pripadnika policije — Srđan Drašković (1967), Zoran Đokić (1970), Bojan Kocić (1975) i Zdravomir Bukilić (1970).[84] Nakon toga vode se borbe u širem rejonu obližnjih Glođana. Policija u dvodnevnoj akciji 11—12. avgusta deblokira Glođane i isteruje OVK iz sela. Jedinice policije su u teškim borbama razbijanjem OVK stvorile uslove za potpunu normalizaciju saobraćaja na putu Dečani—Đakovica. Pripadnici OVK pod komandom Ramuša Haradinaja su počinili stravične zločine nad civilima kod kanala na Radonjićkom jezeru u blizini Glođana. Sa dna kanala, sa dna jezera i u rakama u neposrednoj okolini kanala policija je 7. septembra 1998. pronašla i izvadila 39 leševa ubijenih žrtava oba pola srpske i albanske nacionalnosti. Čak su pronađeni i ostaci jednog deteta koje je još pilo mleko na cuclu.

Dana 15. avgusta policija je ušla u dobro utvrđeni Junik.[85] U susednom selu Vokša tog 15. avgusta poginula su četvorica pripadnika MUP-a Srbije. Poginuli su major policije Milorad Rađenović (1962), kapetan Dragoljub Šuković (1960) i vodnici policije prve klase Zdravko Miškin (1957) i Gojko Vojnović (1958). Stradali su na osmatračnici koju su pripadnici OVK pogodili minobacačem. Policija je popodneva tog dana, pored Junika, preuzela kontrolu i nad Vokšom. Razbijene snage OVK su pokušale iz šireg rejona Junika da se izvuku iz blokade i pobegnu u Albaniju. Granične jedinice Vojske Jugoslavije sprečile su pokušaje i u obračunu nanele brojne gubitke OVK. U odbijanju napada OVK poginuo je poručnik VJ Nikola Vujičić (1970), a teško je ranjen vojnik Miša Uboja (1978), koji je od zadobijenih povreda preminuo u toku prevoženja helikopterom na VMA.

Vode se borbe i u okolini Peći, gde je policija takođe pokrenula ofanzivu protiv OVK. U sukobu sa OVK kod sela Lođe 15. avgusta 1998. poginuo je pripadnik Jedinice za specijalne operacije (JSO) Goran Petrović (1968). Jaka uporišta OVK u okolini Peći, Lođe, Grabovca, Dobrog Doa, Kruševca i Raušića, od 17. avgusta 1998. pod potpunom su kontrolom policijskih snaga Srbije. U borbi sa OVK kod sela Ljubenić poginuo je policajac Zoran Aničić (1970). U Lođi su otkrivena zakopana tela Srđana Perovića i Milorada „Mila” Rajkovića koji su nastradali od strane OVK jula iste godine.[86]

Nakon eliminacije pripadnika OVK sa juničkog i pećkog područja, portparol MUP-a Srbije pukovnik Vladan Čolić je 18. avgusta izjavio da je celo područje Kosova i Metohije pod policijskom kontrolom: „Činjenica je da MUP drži pod kontrolom teritoriju Kosova i Metohije, da je sve više pripadnika albanske nacionalne manjine koji se vraćaju u gradove i da život normalno teče.”

Borbe u centralnom delu KiM[uredi | uredi izvor]

Ipak borbe su se nastavile u planinskim krajevima, na Nerodimki, Čičavici i kosovsko-metohijskom delu Kopaonika.[87] Novi napadi OVK polovinom avgusta su pokrenuli srpsku operaciju u delu Kosova južno od puta Priština—Peć. Vode se četvorodnevne borbe na dobro utvrđenom prevoju Dulje, da bi snage bezbednosti posle detaljnog izviđanja i žestokih borbi razbili snage OVK četvrtog dana borbe, 27. avgusta 1998. Ovo je dovelo do osvajanja Klečke 27. avgusta i otkrića krematorijuma u kojima je OVK spalila tela svojih žrtava. Posle razgledanja improvizovane kasarne, novinari su obišli mesto gde su streljani zatočeni Srbi, na kome je upravo tada jedan od dvojice zarobljenih pripadnika OVK, Bekim Mazreku, davao iskaz istražnom sudiji Danici Marinković detaljno opisujući na koji način su on i drugi pripadnici OVK streljali zarobljene Srbe. Rekao je: „Poređali smo ih uz ogradu i pucali odjednom. To su nam naredili Fatmir Limaj, komandant Klečke, Gani Krasnići i Ismet Kiljaj, komandant iz Mališeva. Kada smo izvršili streljanja udaljili smo se i ne znam šta je dalje bilo sa tim leševima.” Na pitanje istražnog sudije ko su bili ljudi koji su pucali u civile, on je odgovorio: „Vojska”, a upitan da pojasni koja vojska on je rekao: „UČK” (OVK).[88]

Kasnijim istraživanjima, utvrđeno je da se radi o 22 ubijena lica raznih starosti i oba pola. Otkrivanje kazamata u Klečki, koji je po mučenjima i ubistvima podsećao na Jasenovac i Aušvic, izazvalo je šok u srpskoj javnosti, mnogobrojna reagovanja i zahteve međunarodnoj zajednici da OVK stavi na listu terorističkih organizacija. Nažalost, zločin nad Srbima u Klečki nije dobio odgovarajući tretman u medijskoj i diplomatskoj međunarodnoj javnosti, tako da svetu nije predstavljen gotovo nezabeležen primer toliko divljeg ponašanja nad zarobljenim civilima.

Dana 1. septembra pokrenuta je akcija srpskih snaga protiv OVK u okolini Prizrena. U prvoj polovini septembra, aktivnosti OVK su prijavljene u severnom delu Kosova i Metohije oko Podujeva. Krajem septembra, vojska i MUP su izvele odlučnu akciju da isteraju OVK iz severnih i centralnih delova Kosova i Metohije, naročito sa planine Čičavice. Dana 22. septembra prilikom borbi na Čičavici ginu vojnik Ivan Petković (1978) i dvojica policajaca — Branislav Milenković (1956) i Slobodan Gorjanović (1970).

Dana 25. septembra snage vojske i policije oslobađaju Glogovac, gde je u borbama poginulo oko 60 pripadnika OVK. U toku 25—26. septembra vođene su teške borbe kod sela Gornje Obrinje i Trdevac istočno od Glogovca. U ovo selo se povukla grupa pripadnika OVK koji su pobegli sa položaja kada su uočili koncentraciju vojske i policije kod Glogovca. Vojska i policija, savlađujući snažan otpor OVK iz rejona Donjeg i Gornjeg Obrinja i severozapadnih padina Kosmača, uspevaju da savladaju pripadnike OVK. Naneseni su im veliki gubici, dok se manji deo pripadnika OVK predao. U sukobu sa OVK je ranjen komandant borbene grupe major Dragan Trifunović. Dana 25. septembra u ovim borbama poginula su sedmorica pripadnika policije — Slavomir Bojanić (1970), Aleksandar Pantović (1973), Ognjen Petrović (1975), Dragoslav Tadić (1962), Goran Živadinović (1969), Rajko Radovanović (1973) i Miroslav Slović (1974). Velike borbe vođene su oko sela Trdevac 26. septembra i u njima su poginuli policajci Ljubomir Ljubomirović (1966), Sreten Milić (1970) i Veljko Miljković (1968). Sveukupno, u ta dva dana su u borbama protiv OVK poginula desetorica policajaca.

Načelnik resora javne bezbednosti MUP-a Srbije general-pukovnik Vlastimir Đorđević izjavio je da je organizovani terorizam na Kosovu i Metohiji poražen i da su, zaključno sa 28. septembrom 1998. godine, prestala sva oružana, antiteroristička dejstva srpskih snaga bezbednosti.[89]

Sporazum Holbruk—Milošević[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Sporazum Holbruk—Milošević

Sve ovo vreme su iz država NATO pakta stizale su pretnje vojnom intervencijom. Nakon obustave antiterorističkih dejstava vojske i policije, kako se situacija u odnosima sa NATO pogoršavala, pristupilo se pregovorima za političko nalaženje rešenja krize na Kosovu i Metohiji. Sporazum Holbruk—Milošević postignut je 13. oktobra]] 1998. Nakon višednevnih razgovora predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa američkim izaslanikom Ričardom Holbrukom sklopljen je Sporazum o rešavanju kosovsko-metohijske krize. Milošević je odobrio dolazak verifikatorske misije OEBS na prostor Kosova i Metohije. Ipak, SRJ su SAD i EU uveli nove međunarodne sankcije (ono što je poznato široj javnosti kao „druge sankcije”, dok se pod „prvim” podrazumevaju sankcije UN 1991—1995), koje su bez obzira na okončanje sukoba naredne godine ukinute tek nakon svrgavanja Miloševića sa vlasti krajem 2000.

Sporazumom je precizirano povlačenje dela snaga VJ i MUP-a Srbije. Na Kosovo i Metohiju upućuje se 1.300 posmatrača OEBS pod nazivom „verifikatori”, a NATO je dobio ovlašćenje da iz vazduha nadzire vojne aktivnosti na području Kosova i Metohije. Na čelu misije postavljen je Vilijam Voker. Sporazumom je definisano da međunarodna zajednica ima nadzor nad situacijom na Kosovu i Metohiji, a da taj nadzor sprovede misija OEBS i misija NATO.[90]

Nakon potpisivanja, prvi korak koji je usledio bilo je povlačenje dela snaga VJ i MUP-a Srbije sa Kosova i Metohije. U roku od 24 časa povučeno je više od 6.000 policajaca, čime je SRJ ispunila najvažnije odredbe sporazuma. VJ se sa terenskih položaja povukla u kasarne na Kosovu i Metohiji. Policija je sada pod kontrolom imala samo 25 punktova na čitavom području pokrajine, dok je vojska pod kontrolom držala samo sedam položaja, od toga pet na granici sa Albanijom i dva položaja u unutrašnjosti pokrajine. Pripadnici OVK su ovaj Sporazum iskoristili da bi zauzeli položaje koje su izgubili tokom ofanzive MUP-a i VJ leta 1998. OVK je takođe Sporazum iskoristila da bi započela nove napade. General Vladimir Lazarević, komandant Prištinskog korpusa, izjavio je: Iz dana u dan bilo je sve više napada, situacija se pogoršavala, a imali smo i podatke o tačnom terminu kada će na proleće 1999. godine ponovo ojačati oružana pobuna. Krajem 1998, OVK je zaposela između 400 i 600 sela na Kosovu i Metohiji.”[91] OVK je sporazum iskoristio da bi započeo novu ofanzivu.[92]

Dogovor predsednika SRJ Miloševića i američkog izaslanika Holbruka o rešavanju kosovsko-metohijskog problema počeo je da se realizuje. U skladu sa tim MUP Srbije počeo je 26. oktobra uklanjanje preostalih 25 punktova na Kosovu i Metohiji. I jedinice Vojske Jugoslavije na Kosovu i Metohiji počele su u prepodnevnim satima 26. oktobra povlačenje u matične garnizone.

Ipak, napadi OVK su se nastavili. U blizini sela Dubrava, u opštini Orahovac, 6. novembra pripadnici OVK oteli su policajca Iliju Vujoševića (1950) iz Prištine i pripadnika rezervnog sastava policije Dejana Djatlova (1975) iz Kosova Polja, koji su se nalazili u službenom vozilu marke dajc i prevozili namirnice za policajce na terenu. Tela policajaca Vujoševića i Djatlova pronađena su 9. novembra u Mališevu, stotinak metara od centra naselja, a neposredno ispred stambene zgrade nekadašnje Skupštine opštine i objekta osnovne škole iz koje su albanski ekstremisti 8. novembra minobacačima, ručnim bacačima i automatskim oružjem gađali policijsku stanicu u Mališevu.[traži se izvor]

Dana 14. decembra jugoslovensko-albansku granicu pokušao je da pređe veći broj pripadnika OVK. Vojska Jugoslavije postavila je zasedu i došlo je do sukoba u kome je stradalo 37 pripadnika OVK.[93]

Nova akcija OVK dogodila se 14. decembra u Peći. Napavši kafić Panda, omiljeno sastajalište mladih srednjoškolaca, oko 20.10 sati, dvojica maskiranih muškaraca naoružanih automatskim puškama kineske proizvodnje, pucajući na goste kafića ubili su: Ivana Obradovića (14), Dragana Trifovića (17), Vukotu Gvozdenovića (16) i Ivana Radevića (25). U prištinskoj bolnici ranama su podlegli Zoran Stanojević (17) i Svetislav Ristić (17).[94] Ubistvo mladića srpske nacionalnosti se smatralo osvetom za pogibiju 37 članova OVK na granici ranije tog dana.

Prema izveštaju OEBS iz decembra 1998: „Jugoslovenske i srpske vojne i bezbednosne snage su usmeravale svoja dejstva primarno prema zajednicama na Kosovu koja su se nalazila u oblastima tranzitnih ruta kojima su prolazili borci OVK ili u kojima su se nalazile baze OVK.”[95] Odnosno, pre 24. marta 1999 (početka NATO bombardovanja SRJ), nije postojalo sistematsko etničko čišćenje oblasti u kojima su živeli Albanci.

Pregovori u Rambujeu i slučaj Račak[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Pregovori u Rambujeu i Slučaj Račak
Dvorac Rambuje u kojem su vođeni pregovori
Američki sekretar odbrane Vilijam Koen i generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovaraju u Pentagonu 15. marta 1999. o koracima alijanse u slučaju da SRJ odbije da potpiše sporazum iz Rambujea

I pored popuštanja jugoslovenske strane, NATO, a pre svih SAD, koje su podržavale OVK, krajem 1998. rasporedili su oko SRJ velike vazdušne snage, a povećana je i borbena gotovost drugih vojnih vidova. Najveći broj aviona bio je raspoređen u američkim bazama u Italiji, pre svega u Avijanu. U Jadransko more je uplovio izvestan broj nosača aviona i podmornica, pre svega američkih i francuskih.[96]

Kako su se sukobi na Kosovu i Metohiji nastavili, Kontakt grupa je u februaru 1999. organizovala mirovne pregovore u dvorcu Rambuje, blizu Pariza. U početku je jugoslovenska strana bila bliže potpisivanju ponuđenog dokumenta, koji je zahtevao raspoređivanje manjeg broja snaga UN na Kosovu i Metohiji uz prisustvo jugoslovenskih snaga. Albanci su odmah odbacili predlog. Međutim, posle nekoliko dana, Slobodan Milošević je, prema nekim navodima, lično zabranio potpisivanje ponuđenog dokumenta, pravdajući to podrivanjem suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ.[97]

U jednoj izjavi, dok je prisustvovala pregovorima, tadašnja američka državna sekretarka Madlen Olbrajt izjavila je da bi bilo najbolje da obe strane potpišu dokument, ali ukoliko se desi da niko ne potpiše, Kontakt grupa bi izvršila pritisak. Međutim, dodala je: „ukoliko Albanci ne potpišu, a Srbi to učine, mi (SAD) ćemo im ukinuti finansijsku pomoć. Ukoliko se desi obrnuto, mi ćemo bombardovati Jugoslaviju.” Već je tada postalo jasno da je intervencija ograničena na pokrajinu isključena, te da je izvestan napad na celu zemlju.[98]

Casus belli za samu akciju je stigao 15. januara 1999. kada se desio slučaj Račak. Do danas, zvaničan stav Srbije jeste da su to bili maskirani pripadnici OVK, međutim članovi verifikatorske misije OEBS su izvestili da je to bio akt etničkog čišćenja. Novonastalu situaciju iskoristili su američke diplomate, pre svih Madlen Olbrajt, koja je izvršila uspešan pritisak na vođu albanske delegacije Hašima Tačija, tako da je albanska delegacija potpisala predlog sporazuma.[99]

Početkom marta, misija OEBS se povukla sa Kosova i Metohije, najavljujući time da se međunarodna zajednica i definitivno odlučila za rat kako bi rešila pitanje statusa pokrajine. Dana 22. marta, veliki broj stranih medija je počeo da izveštava kako je vojna akcija sasvim izvesna. Naredni dan, 23. mart, bio je posebno dramatičan. Američki izaslanik za Balkan, Ričard Holbruk, došao je u Beograd kako bi navodno „ubedio Miloševića da pristane na predlog iz Rambujea”.[100] Detalji sastanka su do danas nepouzdani i kontroverzni. Holbruk je u jednom intervjuu izjavio da je Milošević svojim hladnokrvnim stavom izazivao rat, govoreći da je to već „gotova stvar”, te da on nije imao drugog izbora nego da napusti zemlju i da znak američkim i NATO snagama za akciju. Vojni analitičari, pak, tvrde da je ova poseta bila plod medijske manipulacije, te da je Holbruk praktično došao da Miloševića obavesti da je odluka već donesena. Te večeri, premijer Jugoslavije, Momir Bulatović je objavio neposrednu opasnost od ratnog stanja. Generalni sekretar NATO-a, Havijer Solana odobrio je napade.[100] Naredni dan civilno stanovništvo cele zemlje je provelo u iščekivanju napada.

NATO bombardovanje Jugoslavije[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: NATO bombardovanje Jugoslavije
Mesta na Kosovu i Metohiji i jugu centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999.

NATO je 24. marta 1999. godine u 20 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ. Savezna vlada je odmah uvela vanredno i ratno stanje. Crna Gora je nekoliko dana kasnije objavila da ovo stanje na njenoj teritoriji ne postoji, jer do ozbiljnijih ratnih dejstava u toj republici nije ni došlo. Ovo je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO pakta nakon bombardovanja Republike Srpske tokom 1995. i najveći je vojni sukob na prostoru Srbije od vremena Drugog svetskog rata. NATO je bombardovanje sproveo bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i izvršio invaziju na zemlju, zbog čega ostaje kontroverzna tema.

U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve, manastiri i drugi objekti. NATO snage su tokom bombardovanja koristile municiju sa osiromašenim uranijumom,[101][102] kao i kasetne bombe.[103] Pored toga, ovo je bio i prvi rat u kome je korišćen stelt-bombarder F-117 i B-2, koji je poletao pravo iz baze u SAD, naoružan satelitski navođenim bombama ili raketama.

Bombardovane zgrade Generalštaba u Beogradu

Od letelica NATO saveza, koje je odbrana VJ uspela da obori, svakako je bilo najznačajnije obaranje ponosa američke avijacije F-117, poznat pod nazivom „nevidljivi”. Odbrana VJ imala je vreme od oko 20 sekundi da pretražuje nebo svojim radarima pre nego što bi ih otkrili avioni NATO pakta i gađali. Ipak, F-117 je oboren 27. marta 1999. koji se srušio na području sela Buđanovci kod Rume. To je bilo njegovo prvo obaranje u ratu uopšte. Taj tip aviona je građen specijalnom tehnologijom i materijalima da bi bio teško primetan za radare. Do tada su tom tehnologijom raspolagale samo SAD. Skupoceni materijal od koga je bio napravljen ležao je u ravnici na severozapadu Srbije i pretpostavlja se da je odatle neki njegov uzorak stigao i do Kine i olakšao da Kina ubrzo razvije svoj tip „nevidljivih” aviona.[104]

Dim nakon bombardovanja Novog Sada

NATO je prilikom bombardovanja Srbije koristio municiju sa osiromašenim uranijumom[105][106], kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva[traži se izvor], što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. NATO je lansirao ukupno 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi”. Samo od posledica kasetnih bombi, u toku bombardovanja poginulo je oko 200 osoba, a ranjeno više stotina. Na površinu Srbije je bačeno oko 1.000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23.000 km2.[107][108] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo šest osoba, dok je 12 ranjeno.[traži se izvor]

U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Takođe su uništene dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), porušen Avalskog tornja,[109] zgrada Radio-televizije Srbije,[110] petrohemija u Pančevu, bombardovani mostovi u Novom Sadu, fabrika automobila Zastava iz Kragujevca,[111] Duvanska industrija u Nišu, ambasada Narodne Republike Kine,[111] kao i mnogi drugi civilni ciljevi.[112]

Na srpskoj strani borili su se strani dobrovoljci, među njima i oko 40 Jevreja i izvestan broj Rusa.[113] U redovima OVK borilo se više stotina islamskih plaćenika sa iskustvom iz prethodnih ratova po Aziji i Africi. Oni su došli na Kosovo i Metohiju iz Avganistana, Čečenije, Turske, Pakistana, Alžira, Bosne i Hercegovine, Albanije, Hrvatske i iz zemalja zapadne Evrope (u prvom redu iz Švajcarske i Nemačke).

Saradnja OVK i NATO tokom bombardovanja[uredi | uredi izvor]

Najkasnije početkom NATO bombardovanja SR Jugoslavije 24. marta 1999, OVK postaje saveznik NATO pakta. Tokom bombardovanja je NATO, što se tiče ciljeva na Kosovu i Metohiji, bio u stalnom kontaktu sa OVK. Taj kontakt je ostvarivan preko Vojske Albanije i putem nezvaničnih kanala tj. preko špijuna CIA, SAS i drugih tajnih službi. Od strane britanskog SAS-a obučavani pripadnici OVK su nakon obuke u Albaniji, opremani modernom komunikacionom tehnikom uz pomoć koje su nakon prelaska na teritoriju SRJ navodili bombardere NATO-a na ciljeve na zemlji.[114]

Bitka na Košarama[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Bitka na Košarama
Grafit posvećen palim borcima tokom bitke na Košarama, Niš

Bitka na Košarama bila je bitka između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika OVK, podržavane regularnom Vojskom Republike Albanije i NATO avijacijom. Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja.

Cilj napada sa albanske strane bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i u Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada.[115][116] Posle teških borbi VJ uspela je da porazi OVK i spreči njihov ulazak na Kosovo i Metohiju. Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali.

Operacija Strela[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Operacija Strela
Plan operacije Strela

Operacija Strela je agresivna vojna operacija, sadržana u skupu napadačkih borbenih dejstava OVK, potpomognutih snagama albanske vojske i NATO-a, protiv jedinica Vojske Jugoslavije u periodu od 26. maja do 10. juna 1999. Cilj operacije Strela bio je slamanje otpora, razbijanje i uništenje odbrambenih pograničnih snaga VJ, te otvaranje koridora za dodatno ubacivanje pripadnika OVK na područje Kosova i Metohije i presecanje komunikacija na liniji Peć—Prizren.[117]

U širem planu, ova operacija je trebalo da obezbedi južni koridor, koji bi poslužio za eventualnu invaziju snaga NATO na teritoriju SRJ. Ova operacija je trajala paralelno sa intenzivnim bombardovanjem Jugoslavije od strane istih snaga. Operacija Strela je po svojim karakteristikama klasična vazduhoplovno-kopnena operacija.[118][119][120][118] Ova operacija završena je neuspešno, jer je Vojska Jugoslavije i pored velike nadmoći protivnika, odbila sve napade i sprečila probijanje granice.

Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244.[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Kumanovski sporazum i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244

Početkom juna 1999. Slobodan Milošević je iznenada otpočeo nove, do tada najsloženije pregovore. Tehnički, novi predlog je nastao kao plod razgovora predsednika Finske Martija Ahtisarija, američkog diplomate Stroba Talbota i specijalnog izaslanika predsednika Rusije Borisa Jeljcina, Viktora Černomirdina. Predlog su u Beograd doneli njih trojica. Ubrzo, on je verifikovan na sednici G8, kao i na sednici Skupštine Srbije. Tekst je prosleđen vojnim delegacijama NATO-a i VJ, koji su u Kumanovu, u NATO-ovom kampu pregovarale oko detalja sporazuma.[121][122]

Vazdušni napadi na SRJ su obustavljeni 10. juna, nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju Vojske Jugoslavije i Policije Srbije sa Kosova i Metohije. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je doneo Rezoluciju 1244, čija suština je u tome da Kosovo i Metohija ostaju u sastavu SRJ (danas Srbije), ali i da državna administracija prestaje da ima uticaj na pokrajinu. Državni organi, Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije su, prema sporazumu, shvatali i bili saglasni da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju Rezolucije SB UN 1244 iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije, kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.[123]

Iznenađenje je nastalo 12. juna, kada su se na Kosovu i Metohiji najpre i to u velikom broju našle ruske snage, iako je dogovorom bilo jasno predviđeno da one čini simboličan deo međunarodnih snaga, tj. da NATO bude vojni predvodnik mirovne misije. Dogovorom NATO-a i Rusije, ove snage su vremenom smanjene, da bi se kasnije u potpunosti povukle iz pokrajine.[124][125][126][127]

Propagadno delovanje[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Propaganda tokom ratova u Jugoslaviji § Rat na Kosovu i Metohiji

Tokom rata na Kosovu i Metohiji, Klintonova administracija i zvaničnici NATO-a bili su optuženi za naduvavanje broja kosovsko-metohijskih Albanaca koje su ubili Srbi[128] da bi opravdali umešanost SAD u sukob.[129] Američki predsednik Bil Klinton uporedio je događaje na Kosovu i Metohiji sa Holokaustom i progonom Jevreja tokom Drugog svetskog rata.[130] Administracija je u više navrata opisivala situaciju na Kosovu i Metohiji kao genocid.[131][132] Dana 16. maja 1999, ministar odbrane Vilijam Koen pojavio se u emisiji Face the Nation i sugerisao da je ubijeno možda 100.000 muškaraca.[133]

Kanadski politikolog Mark Volfgram je naveo da je slučaj Račak dokazan ratni zločin, ali je tvrdio da ima mnogo problematičnih delova u priči i kako je manipulisala Klintonova administracija, na primer nekritičkim ignorisanjem činjenice da je OVK koristila Račak kao bazu za napada srpske ciljeve.[134] Posle masakra, Klintonova administracija je pokrenula „propagandni blic“ da ubedi američki narod da je intervencija u Jugoslaviji neophodna.[135] Volfgram je takođe kritikovao izveštavanje o navodnoj operaciji Potkovica i objasnio da je jasno da postoji koordinirana akcija Miloševićevih snaga, ali je NATO pokušao da stavi do znanja da reaguje na nešto što je u toku od novembra 1998. godine.[134] Mnogi naučnici, uključujući Sabrinu P. Ramet, dovode u pitanje postojanje operacije Potkovica.[136][137][138]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Ljudske žrtve[uredi | uredi izvor]

Konačan broj civilnih žrtava zvanično nije saopšten. Prema podacima iz Kosovske knjige pamćenja, koju je objavio Fond za humanitarno pravo, u toku i neposredno nakon rata na Kosovu i Metohiji ubijeno je i nestalo 10.317 civila, a od toga 8.676 Albanaca, 1.196 Srba i 445 Roma, Goranaca, Bošnjaka i pripadnika drugih nacionalnosti.[7]

Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju SRJ još uvek nije precizno utvrđen, a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1.200 i 4.000 civila (najčešće se navodi oko 2.500).[139][140] Prema tvrdnjama organizacije Human Rights Watch poginulo je između 489 i 528 civila.[141] Od posledica bombardovanja je teže i lakše je povređeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.

U toku rata na Kosovu i Metohiji i NATO bombardovanja SRJ, poginulo je 1.008 pripadnika Vojske Jugoslavije i Policije Srbije (659 vojnika i 342 policajca), od toga 271 od posledica NATO bombardovanja (249 vojnika i 22 policajca).[6] Istoričar Bojan Đokić utvrdio je da su 322 pripadnika MUP-a bili žrtve albanskih paravojnih formacija.[142] Prema zvaničnim procenama, u toku rata na Kosovu i Metohiji, poginulo je više od 4.000 pripadnika OVK.

Masakri albanskih civila[uredi | uredi izvor]

Masakri srpskih civila[uredi | uredi izvor]

Izbeglice[uredi | uredi izvor]

Srpske i nealbanske izbeglice sa Kosova i Metohije

U proleće i leto 1998. u vreme najvećih sukoba Policije Srbije i Vojske Jugoslavije sa OVK, nekoliko desetina hiljada civila izbeglo je od svojih domova. Izbeglice su bile isključivo iz seoskih područja, koja su bila poprište sukoba. Među njima je bilo najviše Albanaca, koji su se sklanjali po šumama ili susednim selima, kada je vojska i policija vršila ofanzive na položaje OVK, ali i Srba koji su bili ugroženi napadima OVK.[143]

U toku NATO bombardovanja SRJ, sa Kosova i Metohije izbeglo je oko 800.000 Albanaca. Najveći deo albanskih izbeglica otišlo je u Albaniju, a manji deo u Crnu Goru. Albanske izbeglice vratile su se svojim kućama, ubrzo nakon završetka rata.[144]

Prema rezultatima Komesarijata za izbeglica Republike Srbije i UNHCR-a, posle okončanja NATO bombardovanja i stacioniranja međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji, sa ovog područja je do 2000. godine raseljeno 187.129 lica, na druge teritorije Jugoslavije. Najveći intenzitet raseljavanja dogodio se u junu 1999. godine. Posmatrano po okruzima, najveći broj raseljenih lica je iz Kosovskog upravnog okruga, sa koga je do 2000. godine raseljeno 78.881, od čega je gotovo polovina raseljena iz grada Prištine (35.942 lica). Većina raseljenih lica smestilo se u gradu Beogradu, kao i Raškom i Pčinjskom upravnom okrugu.[145] Prema podacima Vlade Srbije registracija raseljenih lica sa Kosova i Metohije obavljena 2000. godine pokazala je da ih je u Srbiji bilo više od 200.000.[146]

Materijalna šteta[uredi | uredi izvor]

Procenjena materijalna šteta tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije iznosi (po proceni Savezne vlade SR Jugoslavije) 100 milijardi američkih dolara,[traži se izvor] dok je G-17 (grupa od sedamnaest nezavisnih ekonomista, kasnije deo političke opozicije vlasti) dala procenu od oko 30 milijardi dolara.[147] Nema podataka o materijalnoj šteti nastaloj u toku rata na Kosovu i Metohiji, pre NATO bombardovanja.

Uništavanje kulturnih dobara[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Devastiranje pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohije u vreme NATO bombardovanja SRJ

Tokom rata je započeto sistematsko uništavanje srpskih kulturnih dobara, koje traje do današnjeg dana. Po studiji Jove Medojevića i Saše Milosavljevića iz 2022, najviše je crkvi i manastira devastirano i uništeno u periodu od 24. marta do 9. juna 1999, ali i do januara 2000. Kasnije je opet uništavano tokom martovskog pogroma. Medojević i Milosavljević tvrde da je najveći broj manastira i crkvi urušavan sa minsko-eksplozivnim sredstvima (bombama, dinamitom, artiljerijskim granatama), ali i da su paljeni i pljačkani, da bi nekoliko njih bile devastirane po više puta (poput crkvi Svete Petke u Donjoj Šipašnici kod Kosovske Kamenice i Svetog proroka Ilije u selu Nekodim kod Uroševca koje su uništene po tri puta, obe po prvi put 1999). Po njima je u periodu od 1999. do 2022. devastirano preko 120 crkvi i hramova. Po njima, UNMIK i KFOR nisu značajno uticali da se zaštiti kulturno nasleđe, dok je srpskim stručnjacima zabranjen ulaz na teritoriju Kosova i Metohije.[148]

Trgovina ljudskim organima[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Trgovina ljudskim organima na Kosovu i Metohiji

Trgovina ljudskim organima na Kosovu i Metohiji (ili Dosije Žuta kuća) je naziv koji se u javnosti koristi za istragu o trgovini ljudskim organima u Albaniji i na Kosovu i Metohiji tokom 1999. Prva je tvrdnje o trgovini ljudskim organima iznela u javnost bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte u svojoj knjizi Lov: Ja i ratni zločinci, koju je objavila po odlasku sa dužnosti.[149] U svojoj knjizi, Del Ponte je iznela podatke da je 1999. saznala od novinara da je oko 300 Srba i drugih nealbanaca bilo oteto i prebačeno u Albaniju, gde su im vađeni organi, koji su zatim slani u Italiju, odakle su distribuisani u klinike širom Evrope i sveta. U knjizi spominje naselje Burel u Albaniji, gde su žrtvama vađeni organi u kući koju ona u knjizi naziva „žuta kuća”.[150] Prema izveštaju Saveta Evrope od 12. decembra 2010. organizator otimanja ljudi i trgovine ljudskim organima bio je Hašim Tači i Drenička grupa.[151]

Haški Tribunal pokrenuo je 13. januara 2005. istragu o trgovini organima, na osnovu predmeta koji su pronađeni u „žutoj kući”. Istraga je nosila naziv „Don Kihot”. Istražioci Haškog tribunala pronašli su u „žutoj kući” razne predmete, za koje je postojala osnovana sumnja da su korišćeni za vađenje organa otetim Srbima i nealbancima. Među predmetima koji su pronađeni, nalazili su plastične posude, prazne boce sa nazivima lekova koji se koriste pri hirurškim intervencijama (tranxene, chlooraphemical, cinarizine, biscopean), i metalne krhotine koje su podsećale na ostatke hirurških instrumenata.

Prema istrazi koju je sprovelo srpsko tužilaštvo za ratne zločine, hirurški zahvati nad žrtvama trgovine organima izvođeni su u domovima zdravlja ili bolnicama koji su tokom rata korišćeni za lečenje vojnika OVK. Za te potrebe korišćen je deo bolnice u kasarni „Bajram Curi”, dom zdravlja u fabrici „Koka-Kole” u Tirani, neuropsihijatrijska bolnica u zatvoru broj 320 u mestu Burelj i privatna kuća adaptirana u bolnicu u blizini mesta Tropoja, žuta kuća. Pored tih lokacija, srpsko tužilaštvo raspolaže podacima da je postojao i protivzakoniti zatvor u rudniku Deva koji se nalazi u pograničnom delu između Kosmeta i Albanije, jedan kraj tunela je na Kosmetu, a drugi u Albaniji.[152]

Bitke i sukobi[uredi | uredi izvor]

Bitka Godina Rezultat
Sukobi na granici Jugoslavije i Albanije 22. 1. – 31. 12. 1998. Srpska pobeda
Sukob u Likošanu 28. 2. 1998. Srpska pobeda
Drenički incident februar – mart 1998. Srpska pobeda
Likvidacija terorista Jašari 5–6. 3. 1998. Srpska pobeda
Bitka kod Lapušnika 7–10. 3. 1998. Pobeda OVK
Sukobi kod Ponoševca 3–6. 5. 1998. Srpska pobeda
Deblokada Dečana 1–3. 6. 1998. Srpska pobeda
Sukob kod rudnika Belaćevac 22. i 30. juna 1998. Srpska pobeda
Bitka na Lođi – I bitka 6-12. 7. 1998. Pobeda OVK
Napad na Orahovac 17–20. 7. 1998. Srpska pobeda
Deblokada Dulja avgust 1998. Srpska pobeda
Bitka na Lođi – II bitka 10–17. 8. 1998. Srpska pobeda
Sukob u Lezu 1. 9. 1998. Srpska pobeda
Deblokada Glogovca 1998. 25. 9. 1998. Srpska pobeda
Bitka za Glođane 11–12. 11. 1998. Srpska pobeda
Bitka kod Podujeva 23–27. 12. 1998. Srpska pobeda
Sukob u Rogovu 29. 1 1999. Srpska pobeda
Sukob u Ješkovu 11. 3. 1999. Srpska pobeda
Sukob u Kabašu 17. 3. 1999. Srpska pobeda
Bitka na Košarama 9. 4. – 10. 6. 1999. Srpska pobeda
Bitka na Paštriku 26. 5. – 10. 6. 1999. Srpska pobeda
Usiljeni marš na Prištinu 11–12. 7. 1999. Srpska pobeda[a]
Sukobi na jugu Srbije 10. 6. 1999. – 31. 8. 2001. Srpska pobeda

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Srpska deca izbeglice iz Cernice proterana sa KiM nakon bombardovanja i etničkog čišćenja koje je sprovodila OVK
    Srpska deca izbeglice iz Cernice proterana sa KiM nakon bombardovanja i etničkog čišćenja koje je sprovodila OVK
  • Albanske izbeglice
    Albanske izbeglice
  • Pripadnici OVK predaju oružje američkim marincima. Selo Žegra, 30. jun 1999.
    Pripadnici OVK predaju oružje američkim marincima. Selo Žegra, 30. jun 1999.
  • Pravoslavna crkva na Kosovu i Metohiji, srušena od strane albanskih ekstremista jula 1999.
    Pravoslavna crkva na Kosovu i Metohiji, srušena od strane albanskih ekstremista jula 1999.
  • Dve hrišćanke se mole na ruševinama Manastira Svetog Kozme i Damjana u selu Zočištu. Manastir su dinamitom srušili albanski teroristi
    Dve hrišćanke se mole na ruševinama Manastira Svetog Kozme i Damjana u selu Zočištu. Manastir su dinamitom srušili albanski teroristi
  • Kanadski forenzičari istražuju potencijalnu masovnu grobnicu
    Kanadski forenzičari istražuju potencijalnu masovnu grobnicu
  • Kosovsko-metohijsko selo porušeno u toku rata
    Kosovsko-metohijsko selo porušeno u toku rata
  • Spomenik herojima sa Košara u Beogradu
    Spomenik herojima sa Košara u Beogradu

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Rusija je komandovala maršom; pasivna srpska odnosno jugoslovenska pobeda.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Noel, Sid (2005). From Power Sharing to Democracy: Post-Conflict Institutions in Ethnically Divided Societies. McGill-Queen's University Press. str. 109. ISBN 978-0-77357-310-9. 
  2. ^ Ramet, Sabrina P.; Simkus, Albert; Listhaug, Ola, ur. (2015). Civic and Uncivic Values in Kosovo: History, Politics, and Value Transformation. Central European University Press. str. 121. ISBN 978-9-63386-074-8. 
  3. ^ Stigler, Andrew L. "A clear victory for air power: NATO's empty threat to invade Kosovo." International Security 27.3 (2003): 124–157.
  4. ^ „Milosevic Claims Victory, Lauds Army”. Washington Post. 11. 6. 1999. 
  5. ^ Reitman, Valerie; Richter, Paul; Dahlburg, John-Thor (1999-06-10). „Yugoslav, NATO Generals Sign Peace Agreement for Kosovo / Alliance will end air campaign when Serbian troops pull out”. San Francisco Chronicle. Pristupljeno 2012-02-20. 
  6. ^ a b Klub generala i admirala Srbije: Vojska Jugoslavije u odbrani od agresije NATO 1999. knjiga prva. p. 65.
  7. ^ a b „Kosovska knjiga pamćenja: 13.538 stradalih ili nestalih”, Blic, 6. februar 2015.
  8. ^ Boyle, Michael J. (2014). Violence After War: Explaining Instability in Post-Conflict States. Baltimore: Johns Hopkins University Press. str. 175. ISBN 978-1421412573. 
  9. ^ Independent International Commission on Kosovo (2000). The Kosovo Report (PDF). Oxford: Oxford University Press. str. 2. ISBN 978-0199243099. 
  10. ^ Quackenbush, Stephen L. (2015). International Conflict: Logic and Evidence. Los Angeles: Sage. str. 202. ISBN 978-1452240985. 
  11. ^ Reveron & Murer 2006, str. 67–68.
  12. ^ Kubo, Keiichi (09. 08. 2010). „Why Kosovar Albanians Took Up Arms against the Serbian Regime: The Genesis and Expansion of the UÇK in Kosovo”. Europe-Asia Studies. 62 (7): 1135—1152. ISSN 0966-8136. S2CID 154405255. doi:10.1080/09668136.2010.497022. Pristupljeno 07. 09. 2023. 
  13. ^ „Under Orders: War Crimes in Kosovo – 2. Background”. www.hrw.org. Pristupljeno 07. 08. 2020. 
  14. ^ United Nations High Commissioner for Refugees. „Chronology for Kosovo Albanians in Yugoslavia”. Refworld. Pristupljeno 07. 08. 2020. 
  15. ^ Mincheva & Gurr 2013, str. 27–28.
  16. ^ „A Review of NATO's War over Kosovo”. chomsky.info. 
  17. ^ „Endgame in Kosovo”. The New York Times. 9. 12. 2007. Pristupljeno 2012-05-06. 
  18. ^ „BBC News | Europe | K-For: The task ahead”. news.bbc.co.uk. 
  19. ^ „Kosovo war chronology”. Human Rights Watch. 
  20. ^ „The Balkan wars: Reshaping the map of south-eastern Europe”. The Economist. 2012-11-09. Pristupljeno 26. 2. 2013. 
  21. ^ Haines, Steven (maj 2009). „The Influence of Operation Allied Force on the Development of the jus ad bellum”. International Affairs. Oxford, England: Oxford University Press. 85 (3): 477—490. ISSN 1468-2346. JSTOR 27695026. doi:10.1111/j.1468-2346.2009.00809.x. 
  22. ^ „The Civilian Deaths”. Civilian deaths in the NATO air campaign. Human Rights Watch. februar 2000. Pristupljeno 3. 5. 2015. 
  23. ^ „Case Studies of Civilian Deaths”. Civilian deaths in the NATO air campaign. Human Rights Watch. februar 2000. Arhivirano iz originala 22. 10. 2014. g. Pristupljeno 3. 5. 2015. 
  24. ^ Massa, Anne-Sophie (2006). „NATO's Intervention in Kosovo and the Decision of the Prosecutor of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia Not to Investigate”. Berkeley Journal of International Law. 24 (2). Arhivirano iz originala 3. 9. 2015. g. Pristupljeno 3. 5. 2015. 
  25. ^ „NATO: We Mistakenly Bombed Refugees”. AP News. Pristupljeno 2020-08-07. 
  26. ^ „Kosovo assault 'was not genocide'”. BBC. 7. 9. 2011. Pristupljeno 19. 5. 2013. 
  27. ^ Abrahams 2001, str. 454–456
  28. ^ „Serbia home to highest number of refugees and IDPs in Europe”. B92. 20. 6. 2010. 
  29. ^ „Serbia: Europe's largest proctracted refugee situation”. OSCE. 2008. 
  30. ^ „Zvanični sajt Specijalizovanog veća i specijalizovanog tužilaštva Kosova”. Specijalizovano veće i specijalizovano tužilaštvo Kosova (na jeziku: srpski). Pristupljeno 28. 3. 2019. 
  31. ^ „Kosovo court to be established in The Hague”. Government of the Netherlands. 15. 1. 2016. Pristupljeno 16. 1. 2016. 
  32. ^ a b v g d đ Kecojević, str. 155–188.
  33. ^ Judah 2008, str. 42.
  34. ^ Petrovic, Ruza; Blagojevic, Marina. „Preface”. The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija. 
  35. ^ „Expert report by Audrey Helfant Budding given to the ICTY for the prosecution against Slobodan Milosevic, part 4” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 7. 2. 2012. g. Pristupljeno 11. 1. 2013. 
  36. ^ „Vreme 1000 - Prilog kulturi secanja: Mesec mart u Srbiji”. Vreme.com. Pristupljeno 11. 1. 2013. 
  37. ^ Pejić, Nenad (27. 2. 2008). „Raif Dizdarević: Velika prevara”. Slobodnaevropa.org. Pristupljeno 11. 1. 2013. 
  38. ^ Logos 2016, str. 789.
  39. ^ Logos 2016, str. 791-793. Tu se Milošević susreo sa rukovodiocima AP Kosova Albancima i nekoliko hiljada Srba. Okupljeni Srbi požalili su mu se da ih pokrajinska milicija po naredbi albanskih starešina upravo tuče. Tada je izgovorio rečenicu po kojoj je postao prepoznatljiv: „Niko nema pravo da bije narod!”. Okupljeni su počeli da uzvikivali: „Slobo, Slobo!”. Od tada je on smatran za zaštitnika Srba na Kosmetu, ali i uopšte Srba. U očima većine Srba izrastao je u vođu i oslobodioca i često je dočekivan povicima: „Slobo, slobodo!”.
  40. ^ Logos 2016, str. 791-793.
  41. ^ Nation 2003, str. 93.
  42. ^ Logos 2016, str. 794.
  43. ^ Kola 2003, str. 181–182.
  44. ^ Logos 2016, str. 794. Na skup su došle desetine ambasadora, ali ne i ambasadori zapadnih zemalja. Predvođeni američkim ambasadorom Vorenom Cimermanom. Oni su odbili da prisustvuju skupu. Sredinom 1989. u Kongresu SAD je usvojena i rezolucija koja osuđuje vanredno stanje na Kosmetu. Izgleda da su u Vašingtonu tada bili odlučili koga podržavaju u sukobu na Kosmetu i u SFRJ. Od tog trenutka do napada na Srbiju 1999. SAD su vodile nepromenjivu politiku prema Beogradu.
  45. ^ Zirojević 2000
  46. ^ Logos 2016, str. 297.
  47. ^ Logos 2016, str. 298 u napomeni 1532. “Pokušaji Srbije da izvrši redovni popis stanovništva na Kosmetu nisu uspeli, jer Albanci nisu želeli da prime popisivače i daju osnovne podatke o sebi“.
  48. ^ Logos 2016, str. 298 „Desetine hiljada Albanaca odbijali su da upišu učenike u škole, jer su one bile deo ustanova Srbije“.
  49. ^ Logos 2016, str. 297-298. „Rugova je proglašen za predsednika predsedništva albanske republike Kosovo, a za predsednika vlade iste proglašen je Jusuf Zejnulahu … Na albanskim nelegalnim izborima na Kosmetu u maju 1992. izabrani su Skupština Republike Kosovo i predsednik I. Rugova“.
  50. ^ Logos 2016, str. 300. Posle nekoliko godina nereda u obrazovanju na Kosmetu, Milošević i Rugova potpisali su sporazum o povratku učitelja i učenika Albanaca u škole države Srbije 1.9.1996.
  51. ^ „Prvi napadi OVK”. Arhivirano iz originala 02. 02. 2019. g. Pristupljeno 31. 1. 2019. 
  52. ^ Logos 2016, str. 299 u napomeni 1541. “ U pet napada samo 22. aprila 1996. kod K. Mitrovice, Prištine, Štimlja, Peći i Dečana ubijeno je 5 lica, a nekoliko ranjeno. Prema izjavi Rustem Mustafe Remija, koja je objavljena u Zeriju iz Prištine 21.4. i 4. maja 2000. napade izvedene 22. aprila 1999. OVK je planirala ranije, to jest nisu bili spontano nasilje. U 1996. izvršeno je oko 30 napada na Kosmetu”.
  53. ^ a b Nation 2003, str. 226.
  54. ^ „Likvidacija bande Adema Jašarija”. Arhivirano iz originala 02. 02. 2019. g. Pristupljeno 31. 1. 2019. 
  55. ^ a b „Chronology od KLA's Terrorism”. Pristupljeno 31. 1. 2019. 
  56. ^ „OVK prvi put u javnosti”. Pristupljeno 31. 1. 2019. 
  57. ^ Logos 2019, str. 302.
  58. ^ Logos 2019, str. 302 u napomeni 1556. "This is without any question a terrorist group”.
  59. ^ Nation 2003, str. 228.
  60. ^ a b Judah 2008, str. 81.
  61. ^ Logos 2019, str. 302 sa napomenom 1558. „Povećano nasilje UČK prema policiji i civilima koji su bili oslonac vlasti Srbije i SRJ bilo je prava oružana pobuna koja je rušila legalnu državnu vlast, a stvarala je opštu nesigurnost za stanovništvo“.
  62. ^ Kola 2003, str. 333.
  63. ^ Logos 2019, str. 302-303 u napomeni 1560. Kuće Adema Jašarija i njegovih srodnika, koje su bile pretvorene u vojna uporišta OVK razorene su. Adem Jašari je ubijen a sa njim je ubijeno oko 20 naoružanih Albanaca, ali i oko 30 žena, dece i staraca, koji su bili u tim kućama.
  64. ^ Logos 2019, str. 303 sa napomenom 1562. “Sa sastanka u Londonu 9. marta 1998. „Kontakt grupa za Balkan” (SAD, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Italija i Rusija) tražila je od državnih vlasti iz Beograda da dopuste dolazak stalnog poslanstva OEBS-a na Kosovo (ali i u Sandžak i Vojvodinu), ali i da prestane upotrebljavati specijalnu policiju i „preteranu silu” na Kosovu, a najavila je da će SRJ i Srbija biti politički i ekonomski kažnjene ako se to nastavi ... Od Beograda je traženo i da povuče specijalne jedinice MUP-a i VJ sa Kosova, izuzimajući mali broj graničara”.
  65. ^ „Haradinajev put oružja”. Pristupljeno 31. 1. 2019. 
  66. ^ „Divljanje terorista po Metohiji”. Pristupljeno 31. 1. 2019. 
  67. ^ „Dvadeset godina od prvih otmica Srba”. Pristupljeno 31. 1. 2019. 
  68. ^ Logos 2019, str. 275.
  69. ^ „Džihad na Kosovu”. Arhivirano iz originala 02. 02. 2019. g. Pristupljeno 31. 1. 2019. 
  70. ^ „Kosovo Chronology January 1998 – June 1999”. Pristupljeno 31. 1. 2019. 
  71. ^ „Istraga otmice i ubistva policajca”. Pristupljeno 31. 1. 2019. 
  72. ^ „Mučno svedočenje o ubistvu Ivana Bulatovića”. Pristupljeno 31. 1. 2019. 
  73. ^ „NATO bombardovanje Jugoslavije”. Arhivirano iz originala 29. 01. 2019. g. Pristupljeno 29. 1. 2019. 
  74. ^ „Naša borba: Policija preuzela kontrolu nad Kijevom i okolinom, 4. jul 1998, pristupljeno decembra 2012”. Yurope.com. Pristupljeno 11. 1. 2013. 
  75. ^ „U rukama OVK zveri”. Pristupljeno 29. 1. 2019. 
  76. ^ Judah 2001.
  77. ^ Đokić, Bojan. „Bojan Đokić, "Otkos metohijskih sela: masovna grobnica Volujak"”. Pristupljeno 13. 4. 2018. 
  78. ^ Đokić, Bojan. „Zločini OVK: masovna grobnica " Mališevo "”. Pristupljeno 13. 4. 2018. 
  79. ^ Đorđe Jeftić: Albanski terorizam i rat na Kosmetu 7
  80. ^ „ICTY. Haradin Bala, Isak Musliu, and Agim Murtezi Transferred to the ICTY following their Indictment for Crimes against Humanity and War Crimes”. Pristupljeno 31. 1. 2019. 
  81. ^ „Vojna bezbednost protiv albanskog separatizma”. Pristupljeno 31. 1. 2019. 
  82. ^ a b „Hronologija sukoba na Kosovu od 3. do 17. avgusta 1998.” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 02. 02. 2019. g. Pristupljeno 31. 1. 2019. , Srpska reč, str. 12
  83. ^ „Deblokada Deviča”. Arhivirano iz originala 02. 02. 2019. g. Pristupljeno 31. 1. 2019. , str. br. 12
  84. ^ „Hronologija sukoba na Kosovu od 3. do 17. avgusta 1998.” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 02. 02. 2019. g. Pristupljeno 31. 1. 2019. , Srpska reč, str. 13
  85. ^ „Stefan Troebst: THE KOSOVO CONFLICT, (1998).” (PDF). str. 12. Pristupljeno 11. 1. 2013. 
  86. ^ „Hronologija sukoba na Kosovu od 3. do 17. avgusta 1998.” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 02. 02. 2019. g. Pristupljeno 31. 1. 2019. , Srpska reč, str. 15
  87. ^ „Deset Miloševićevih godina u deset slika (9), 20. novembar 1999”. Vreme.com. Arhivirano iz originala 01. 12. 2008. g. Pristupljeno 11. 1. 2013. 
  88. ^ „Krematorijum u Klečki”. Pristupljeno 31. 1. 2019. , Srpska reč, str. 15
  89. ^ „Obustava antiterorističkih dejstava”. Pristupljeno 29. 1. 2019. 
  90. ^ NIN: Poslednji dan da se kaže „da“, 15. jun 2000., Pristupljeno 25. 4. 2013.
  91. ^ General Lazarević: Sporazum Holbruk-Milošević otvorio put teroristima, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  92. ^ „Nove istine” o agresiji NATO-a 1999., Pristupljeno 25. 4. 2013.
  93. ^ „Stefan Troebst: THE KOSOVO CONFLICT, (1998).” (PDF). str. 17. Pristupljeno 11. 1. 2013. 
  94. ^ Deset godina od ubistva srpskih mladića u Peći
  95. ^ Le Monde diplomatique, mart 2000, 13. Kao i u : Tzvetan Todorov, Hope and Memory: Reflections on the twentieth century, PUS 2003, 252.
  96. ^ „Statement by the North Atlantic Council on Kosovo” (Saopštenje). NATO. 30. 1. 1999. 
  97. ^ „Contact Group Statement – Rambouillet, 23 February 1999”. Office of the High Representative. 23. 2. 1999. Arhivirano iz originala 26. 9. 2007. g. 
  98. ^ Descamps, Philippe (mart 2019). „Kosovo's open wounds, twenty years on”. Le Monde Diplomatique. Pristupljeno 6. 1. 2021. 
  99. ^ Charles, Ingrao (2012). Confronting the Yugoslav Controversies: A Scholars' Initiative (2nd izd.). Indiana: Purdue University Press. str. 330. ISBN 978-1-61249-228-5. 
  100. ^ a b „www.glas-javnosti.co.yu - arhiva”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Pristupljeno 24. 6. 2010. 
  101. ^ „Jugoslavija, NATO i osiromaseni uranijum”. Vreme.com. Arhivirano iz originala 17. 03. 2010. g. Pristupljeno 24. 6. 2010. 
  102. ^ „Osiromaseni uranijum u Jugoslaviji - Homepage”. Members.tripod.com. Pristupljeno 24. 6. 2010. 
  103. ^ Drezov, Gokay & Waller 2014, str. 176.
  104. ^ Logos 2019, str. 319-320.
  105. ^ „Jugoslavija, NATO i osiromaseni uranijum”. Vreme.com. Arhivirano iz originala 17. 04. 2011. g. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  106. ^ „Osiromaseni uranijum u Jugoslaviji - Homepage”. Members.tripod.com. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  107. ^ „Koje su oblasti zagađene bombama”. B92.net. 26. 9. 2007. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  108. ^ „NATO dao spisak o kasetnim bombama”. B92.net. 25. 9. 2007. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  109. ^ „Cetrdeset dana rata”. Vreme.com. Arhivirano iz originala 05. 05. 2011. g. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  110. ^ „GLAS JAVNOSTI - Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  111. ^ a b E.G. „GLAS JAVNOSTI - Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  112. ^ „GLAS JAVNOSTI - Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  113. ^ „Kosova Crisis Center”. Alb-net.com. 11. 6. 1999. Arhivirano iz originala 29. 10. 2009. g. Pristupljeno 24. 6. 2010. 
  114. ^ „Studija fondacije Fridrih Nojman iz 2001. godine” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 27. 9. 2007. g. Pristupljeno 24. 2. 2017. 
  115. ^ Disjointed War: Military Operations in Kosovo, (1999). p. 56.
  116. ^ „NATO Gives Air Support To Kosovo Guerrillas; But Yugoslavs Repel Attack From Albania - The Washington Post | HighBeam Research”. Arhivirano iz originala 20. 12. 2016. g. Pristupljeno 1. 4. 2013. 
  117. ^ NATO's air war for Kosovo: a strategic and operational assessment, Issue (1365). p. 53. i 54.
  118. ^ a b Nardulli, Perry & Pirnie 2002, str. 56
  119. ^ „NATO Gives Air Support To Kosovo Guerrillas; But Yugoslavs Repel Attack From Albania” (na jeziku: engleski). The Washington Post. 2. 6. 1999. Arhivirano iz originala 20. 12. 2016. g. Pristupljeno 6. 2. 2012. „NATO pomoć OVK” 
  120. ^ Nation 2003, str. 256.
  121. ^ „Milosevic accepts peace plan, Finnish envoy says”. CNN. 3. 6. 1999. Pristupljeno 7. 5. 2010. 
  122. ^ „The Kosovo Peace Plan”. The New York Times. 4. 6. 1999. Arhivirano iz originala 5. 6. 2011. g. Pristupljeno 7. 5. 2010. 
  123. ^ „Press statement by NATO Secretary General” (Saopštenje). NATO. 10. 6. 1999. 
  124. ^ „Krigere og diplomater | Norli”. Norli.no. Arhivirano iz originala 2016-03-07. g. Pristupljeno 2018-12-05. 
  125. ^ Bakkeli, Tom (2008). Norges hemmelige krigere (book product). Kagge. ISBN 978-82-489-0839-5. Arhivirano iz originala 2014-04-21. g. Pristupljeno 2018-12-05. 
  126. ^ „Britisk og norske soldater i Pristina”. www.vg.no. 12. 6. 1999. 
  127. ^ „Norske elitesoldater skamroses”. www.vg.no. 3. 3. 2000. 
  128. ^ Steele, Jonathan (18. 8. 2000). „Serb killings 'exaggerated' by west”. The Guardian. 
  129. ^ Irvine, Reed; Kincaid, Cliff (24. 11. 1999). „Deceit And Lies Over Kosovo”. aim.org. Accuracy in Media. Arhivirano iz originala 29. 03. 2022. g. Pristupljeno 10. 06. 2022. 
  130. ^ „Clinton: Serbs must be stopped now”. CNN. 23. 3. 1999. Arhivirano iz originala 2. 5. 2001. g. 
  131. ^ Cohen, William (7. 4. 1999). „Secretary Cohen's Press Conference at NATO Headquarters”. Arhivirano iz originala 04. 06. 2020. g. Pristupljeno 22. 2. 2020. 
  132. ^ Clinton, Bill (30. 8. 2011). „Press Conference by the President”. Arhivirano iz originala 6. 10. 2006. g. 
  133. ^ Doggett, Tom (16. 5. 1999). „Cohen Fears 100,000 Kosovo Men Killed by Serbs”. The Washington Post. 
  134. ^ a b Wolfgram, Mark (2008). „Democracy and Propaganda: NATO's War in Kosovo”. European Journal of Communication. 23 (2): 153—171. doi:10.1177/0267323108089220. 
  135. ^ „Was the Racak Massacre A Hoax?”. Accuracy in Media (na jeziku: engleski). 1999-04-09. Arhivirano iz originala 28. 06. 2022. g. Pristupljeno 2019-05-26. 
  136. ^ Ramet, Sabrina P. (8. 12. 2005). Thinking about Yugoslavia: Scholarly Debates about the Yugoslav Breakup and the Wars in Bosnia and Kosovo. Cambridge University Press. ISBN 9780521616904 — preko Google Books. 
  137. ^ Bieber, Florian; Daskalovski, Zidas (1. 4. 2003). Understanding the War in Kosovo. Taylor & Francis. ISBN 9780203500736 — preko Google Books. 
  138. ^ Thomas, Raju G. C. (27. 10. 2017). Yugoslavia Unraveled: Sovereignty, Self-Determination, Intervention. Lexington Books. ISBN 9780739107577 — preko Google Books. 
  139. ^ „Šesnaesta godišnjica NATO bombardovanja“, RTS, 24. mart 2015.
  140. ^ Politika: Devet godina od bombardovanja, pristupljeno 29. januar 2012
  141. ^ Izveštaj Hjuman Rajts Voča
  142. ^ Bojan Đokić, Kvantitativna analiza ubijenih i nestalih pripadnika MUP-a na KiM od albanskih paravojnih formacija 1998-2003 | Bojan Djokic - Academia.edu
  143. ^ „Bombardovanje Put u rat” Vreme film, 2009.
  144. ^ „Danas 11 godina od NATO agresije” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. februar 2017), Vesti onlajn, 24. mart 2010.
  145. ^ Komesarijat za izbeglice i migracije Republika Srbija: „Registracija lica raseljenih sa Kosova i Metohije“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. mart 2016), pristup 20.6.2013
  146. ^ „Izbeglice u Srbiji”. Arhivirano iz originala 25. 12. 2008. g. Pristupljeno 25. 7. 2015. 
  147. ^ „Srbija 2000. - godinu dana posle bombardovanja”. Arhivirano iz originala 25. 12. 2015. g. Pristupljeno 28. 3. 2011.  - časopis Vreme, broj 494, 24. jun 2000
  148. ^ MEDOJEVIĆ, Jovo; MILOSAVLjEVIĆ, Saša (22. 12. 2022). „Uništavanje srpskih crkava i manastira na Kosovu i Metohiji od 1999. do 2022. godine: kulturno-geografske determinante”. Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini. LII(4) (2024): 237—256. doi:10.5937/zrffp52-40045. Pristupljeno 14. 4. 2024. 
  149. ^ „Kušner vređao novinara zbog „žute kuće””. Politika. Pristupljeno 14. 12. 2010.  (jezik: srpski)
  150. ^ Lewis, Paul (14. 12. 2010). „Kosovo physicians accused of illegal organs removal racket”. The Guardian. London. Arhivirano iz originala 27. 8. 2013. g. Pristupljeno 22. 1. 2011. 
  151. ^ „Tači i OVK iza trgovine organima”. B92. 14. 12. 2010. Pristupljeno 14. 12. 2010.  (jezik: srpski)
  152. ^ Politika: Hirurg Kodra: Presađivali smo organe u bolnici „Majka Tereza”, 25. decembar 2010.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рат_на_Косову_и_Метохији&oldid=27805767”