Распад Југославије

Анимирана серија мапа које приказују распад
Југославије од 1991. до 1992. Боје представљају различите стране у сукобу.

---

  Југославија (1943–1992)

  Хрватска (1991–)

  Словенија (1991–)

  Република Српска Крајина (1991–1995), након операције „Олуја” (1995) и након прелазне управе ОУН у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему (1996–1998), дио Хрватске

  Република Македонија (1991–)

  Хрватска Република Херцег-Босна (1991–1994), дио Босне и Херцеговине (1995–)

  Република Босна и Херцеговина (1992–1995), дио Босне и Херцеговине (1995–)

  Аутономна Покрајина Западна Босна (1993–1995), дио Босне и Херцеговине (1995–)

  Савезна Република Југославија (1992–2003)

  Република Српска (1992–1995), дио Босне и Херцеговине (1995–)

Распад Југославије настао је као резултат низа политичких немира и сукоба током почетка деведесетих година 20. вијека. Након периода политичких криза осамдесетих година, дошло је до распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, а неријешена питања изазвала су међуетничке сукобе. Ратна дешавања су се првенствено одвијала у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Након савезничке побједе у Другом свјетском рату, Југославија је формирана као федерација шест република: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Македонија. Поред република, на подручју Србије су формиране двије аутономне покрајине: Војводина и Косово. Свака од република је имала свој огранак Комунистичке партије Југославије и владајућу елиту, као и тензије које су ријешене на савезном нивоу. Југословенски модел организације државе, као и „средњи пут” између планске и либералне економије, имао је релативан успијех, а земља је прошла кроз период снажног економског раста и релативне политичке стабилности до осамдесетих година, под чврстом владавином доживотног предсједника Јосипа Броза Тита. Након његове смрти 1980, ослабљени систем савезне владе није био у могућности да се носи са растућим економским и политичким разлозима.

Осамдесетих година, Албанци на Косову су тражили да аутономна покрајина Косово добије статус конститутивне републике, почевши са немирима 1981. године. Етничке тензије између косовских Албанаца и Срба опстале су током читаве деценије, што је резултовало растом српског противљења високој аутономији покрајина и неефикасном систему консензуса на савезном нивоу, који су виђени као препреке српским интересима. Слободан Милошевић је 1987. године ступио на власт у Србији и кроз низ популистичких потеза стиче дефакто контролу над Косовом, Војводином и Црном Гором, добивши висок ниво подршке међу Србима за своју централистичку политику. Милошевић је наилазио на противљење страначких лидера Словеније и Хрватске, који су се залагали за демократизацију земље у складу са Револуцијама 1989. године у Источној Европи. Савез комуниста Југославије се распао 1990. по федералним линијама.

Током 1990. године, комунисти губе прве вишестраначке изборе одржане у земљи од сепаратистичких партија, осим у Србији и Црној Гори, гдје изборе добија Милошевић и његови савезници. Једна република за другом су 1991. проглашавале независност, али статус српске мањине изван Србије и Црне Горе остаје неријешен. Након низа међуетничких инцидената, услиједили су ратни сукоби, прво у Словенији, па у Хрватској и затим у Босни и Херцеговини; ратови су оставили дугорочну економску и политичку штету у региону.

Позадина

Од стварања Републике Југославије 1945. године на власти у њој је била Комунистичка партија Југославије (касније Савез комуниста Југославије) на челу са Јосипом Брозом Титом. Он је прво био председник владе од 1945. године до 1953. године, а 1953. године је изабран за првог председника Југославије. Током владавине Тита, спровођена је политика сузбијања јавног испољавања национализма код Срба, Хрвата, Словенаца, босанских Муслимана и Албанаца. Међутим, и поред тога, биле су видљиве појаве национализма поготово, а то се нарочито показало у Хрватској 1971. у тзв. Маспоку).

Паралелно са тим, у врху државног и партијског руководства, одвијале су се борбе између централиста - предвођених Александром Ранковићем и федералиста - предвођених Едвардом Кардељем. У тој политичкој борби Тито је подржао Кардеља и она је завршена "Брионским пленумом" ЦК СКЈ, који је одржан у јуну и јулу 1966. године. Тада је Ранковић оптужен да је допустио тајно прислушкивање Тита и смењен. Са њим су смењене и бројне присталице јаке средишње власти. Од тада почиње јача федерализација земље која је врхунац достигла доношењем савезног Устава 1974. године. Тај Устав је дао широка овлашћења свим републикама, али и покрајинама унутар СР Србије - Војводини и Косову.

Српско државно руководство је било незадовољно оваквим решењем, али није имало снаге да се супростави Титу и присталицама федерализације. Истовремено од краја 1970-их, Југославија је, после привредног напретка који је пратило, повећање животног стандарда, почела да улази у економску кризу која је појачала политичка сукобљавања и која се током следеће деценије продубила.

Политичка дешавања после 1980.

После смрти Јосипа Броза Тита, маја 1980. године, Председништво СФРЈ, као врховни орган руковођења, ни изблиза није имало Титову снагу одржавања јединства и способности да земљу извуче из кризе. Осим економских тешкоћа јачали су национализми и републички сепаратизми који су водили у непомирљиве поделе. Косовски Албанци су почели отвореније износити ставове о прерастању Косова у седму југословенску републику. Марта и априла 1981. године, дошло је до великих немира на Косову, које су применом силе, сузбиле југословенске војне и полицијске снаге. Међутим сукоби између Албанаца и Срба у тој јужној српској покрајини су настављени.

После 1961, 103.000 Срба и Црногораца напушта Косово, углавном због притисака албанских власти и популације

Долазак Милошевића на власт

Слободан Милошевић

Насилно протеривање и шиканирање Срба са Космета доводило је до све чешћих протеста Срба из те покрајине. Српско државно руководство, које је средином 1980-их предводио Иван Стамболић, покушавало је да покаже да је проблем Косова проблем целе Југославије. Зато је Србија настојала да постепено дође до уставних промена, које би српским покрајинама (Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина и Косово) смањиле високи степен аутономије које су тада уживале. С друге стране, тензије на Косову су се појачавале (паралелно са економским тензијама унутар целе Југославије), па је и сам Стамболић у априлу 1986. посетио Косово Поље где је покушао да смири ситуацију. Међутим, његова посета није допринела смиривању ситуације. Ненасилне побуне Срба против покрајинског руководства у наредном периоду су се све чешће низале.

На дан 24. априла 1987. године, председник Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије Слободан Милошевић, заједно са покрајинским партијским функционером Аземом Власијем, посетио је Косово Поље, где се састао са тамошњим Србима који су се жалили на терор Албанаца. Приликом те Милошевићеве посете, дошло је до сукоба народа и милиције, а Милошевић је јавно стајо на страну косовских Срба, изговоривши реченицу „Нико не сме да вас бије!“. Око процене шта је требало учинити настао је раздор и у српском државном руководству. Убиство војника ЈНА у касарни у Параћину 3. септембра 1987, које је починио Албанац Азиз Кељменди само је погоршало стање. У српским медијима почела је кампања и тврдило се да је то злочин Албанца уперен против Југославије. Зато је у Србији каменовано више радњи у власништву Албанаца. На седници Градског комитета Савеза комуниста Београда, тадашњи лидер београдских комуниста, Драгиша Павловић, је критиковао националистичке појаве и осудио националистичку политику коју је спроводио ЦК СК Србије.

Милошевић се окренуо против свог ментора и тадашњег председника Председништва СР Србије Ивана Стамболића. 23. септембра 1987, одржана је Осма седница ЦК СК Србије, на којој Милошевић уклања са челних позиција Павловића и друге Стамболићеве најближе сараднике, а три месеца касније и сам Стамболић разрешен је дужности. Отада почиње да се мења српска политика према Косову, Војводини, али и према другим републикама. Отпочело је доба организованих митинга, који су имали за циљ обарање „непослушних“ номенклатура у власти.

Најпре је, преко демонстрација у октобру 1988. године, смењено покрајинско руководство у САП Војводини. Убрзо потом, такође вршењем притисака помоћу демонстрација, смењена је власт у Црној Гори (11. јануар 1989). А на Косову је 20. фебруара 1989. године отпочео штрајк рудара у руднику Стари Трг, у околини Приштине. Рудари су захтевали обуставу најављених уставних и политичких промена, као и најављену смену покрајинских руководиоца.

Милошевић је од југословенског руководстава затражио увођење ванредног стања. Испред Савезне скупштине су се окупили косовски Срби. Водећи словеначки политичар Милан Кучан је 27. фебруара напустио састанак и исте вечери на скупу у Цанкарјевом дому је изјавио да се у Старом Тргу „брани авнојевска Југославија“. Ова изјава је у Србији наишла на негативну реакцију и исто то вече, група студената београдског Универзитета, кренула је према савезном парламенту, а ускоро се тој колони прикључио већи број грађана. Следећег дана, 28. фебруара, радници су добили слободан дан и око 300.000 људи, по процени ТВ Београд, протестовало испред Савезне скупштине у Београду. Говорници су се смењивали, али нико није могао да умири масу, која је захтевала да јој се обрати председник Председништва СР Србије Слободан Милошевић, који је то и учинио. На скандирање масе која је захтевала хапшење косовског функционера Азема Власија, Милошевић је одговорио да ће испунити то обећање.

Врло брзо након Власијевог хапшења и смене те постављања потпуно нове покрајинске, косовске, власти, Председништво СФРЈ увело је ванредно стање на Косову, 3. марта. Акцијом снага српске полиције у руднике угушена је побуна албанских рудара.

28. марта 1989, Скупштина Србије укида високи степен аутономије до тада САП Војводини и САП Косову, и враћа их у државно-правни оквир СР Србије.

Стање 1989.

1989. године створени су услови за распад СФРЈ. Крај блоковске поделе и рушење Берлинског зида крајем 1989. године истовремено је и почетак демократизације земаља источне Европе, али и почетак нове спољне политике САД и Запада према источној Европи и према СФРЈ. Крај источног политичког система није, међутим, представљао и крај истог политичког система у СФРЈ. Новонастале светске политичке прилике су из основа измениле однос снага у светској политици и однос снага унутар СФРЈ и истовремено довеле у питање опстанак комунистичког политичког система СФРЈ. Амерички и западни политичари су захтевали промену политичког система СФРЈ и прелазак на демократију. Нестанак источног политичког система и захтеви за промене и у СФРЈ довели су, изненада, у питање и опстанак СФРЈ као целине. Питање реформе политичког и економског система СФРЈ, које је покренуо Едвард Кардељ током 70их, и спољна политика су два фактора која су највише утицала на распад.

Од 1989. године нагло се погоршавају односи између Србије и осталих југословенских република, нарочито са СР Словенијом. Након одржаног митинга поводом прославе 600 година од Косовске битке, у јуну те 1989, почињу међусобне оптужбе Београда и Љубљане. Прво је у септембру Словенија прогласила амандмане на свој Устав, проглашавајући приоритет републичког законодавства над савезним, а потом је 1. децембра словеначка полиција забранила одржавање митинга групи Срба у центру Љубљане који су се противили оваквим променама. Хрватско руководство је помогло словеначком тако што је забранило пролазак кроз своју територију Србима са Косова и Метохије који су желели да присуствују митингу. Руководство СР Србије на то је одговорило увођењем економских санкција против СР Словеније.

Питање политичког система СФРЈ после 1989. године постало је предмет посебног интересовања САД и Запада. Спољна политика Америке и Запада према СФРЈ постављала је питање политичког система СФРЈ као важније од јединства и очувања СФРЈ као државе.

Српски и црногорски политичари нису сматрали да је потребна промена политичког система. Милошевић је још увек „тражио“ начин да унапреди социјалистички политички систем и изјављивао: „Ми ћемо ући у ту Европу, али наравно као равноправни чланови и наравно, то се само по себи подразумева, на наш југословенски и социјалистички начин”. Према овоме српска власт је за будућност предвиђала Југославију као федералну државу као до тада на челу са Савезом комуниста Југославије.

Мирјана Марковић, супруга председника Председништва СР Србије, изјавила је „Да ли ћемо живети у социјалистичком или у неком другом друштву нећемо одлучивати о томе кроз дискусију и гласањем. Југославија (СФРЈ) до социјализма није ни дошла дискусијом, па га кроз дискусију неће ни изгубити” представљала је слику о политичкој клими која је била доминантна у српској власти.

Словенци су се залагали за Југославију као државу конфедералног типа, са могућношћу да свака република има право самоопредељења да ли ће остати у Југославији или не.

Седница Председништва СФРЈ 12. марта 1991.

Три дана након демонстрација у Београду 9. марта 1991. године, које је организовала српска опозиција и где је дошло до великих сукоба масе са милицијом (две особе погинуле), Председништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије одржало је седницу у функцији Врховне команде ЈНА. Седници су присуствовали сви чланови Председништва, осим Јанеза Дрновшека, словеначког представника. Поред чланова Председништва, седници је присуствовао генералски врх ЈНА, предвођен генералом Вељком Кадијевићем, тадашњим савезним секретаром за народну одбрану.

Развој догађаја

Кадијевић је Председништву предложио да се уведе ванредно стање на територији целе Југославије, донесе одлука о подизању борбене готовости оружаних снага, моментално разоружавање нелегалних оружаних састава, хитан наставак политичких разговора о будућности земље, и доношење новог југословенског Устава.

Тадашњи председник Председништва, Борисав Јовић (Србија), подржао је предлог војног врха, тврдећи да је земља запала у најтежу кризу од свог оснивања и да се налази пред грађанским ратом.

Стипе Месић (Хрватска) је категорички одбио предлог. Он је оптужио српску власт да су на вештачки начин створена жаришта у Хрватској, као и то да се ванредно стање предлаже да би се српско руководство спасило од притисака опозиције.

Васил Тупурковски (Македонија) се такође оштро супротставио предлогу. Он је рекао да је за њега опција ванредних мера неприхватљива и да су политичка средства најважнија за решење кризе.

Богић Богићевић (Босна и Херцеговина) је критиковао предлог и тврдио да је Устав превазиђен и преузак за решење кризе.

Риза Сапунџију (Косово) се сагласио са Кадијевићевим извештајем, али да ванредно стање треба усвојити као упозорење.

Ненад Бућин (Црна Гора) је рекао да је Председништво неспособно и неспремно да одлучује у оваквим ситуацијама.

Југослав Костић (Војводина) је саопштио да је крајње време да се прекине са одуговлачењем одлука за судбину земље, и рекао да, ако се остане само на упозорењима, сутра може бити касно.

После седнице, војни врх је преформулисао предлог и чланови Председништва СФРЈ су се изјашњавали за одлуку о повећању борбене готовости и додатној мобилизацији, али без ванредних мера. За овај предлог, гласали су Борисав Јовић, Риза Сапунџију, Југослав Костић, и Ненад Бућин. Против су били Стипе Месић, Богић Богићевић, и Васил Тупурковски.

Седница са овим дневним редом настављена је и следећа три дана. Завршена је 15. марта, када је Председништво коначно одбило, после тродневне дискусије, већином гласова, предлог генералског врха ЈНА.

Последице

Истог дана када је Председништво дефинитивно одбило да подржи предлог армијског врха, Борисав Јовић поднео је оставку на функцију председника Председништва. Одмах сутрадан, 16. марта, председник Србије Слободан Милошевић изјавио је да Србија више неће учествовати у раду Председништва. Наиме, након Јовићеве оставке, очекивало се да ће армија самостално кренути у реализацију својих планова, тј. завођења војне управе у земљи. Но, пошто се то није догодило, након пар дана Србија и њени сателити у Председништву СФРЈ повукли су оставке и вратили се на своје функције.

Нестанак СКЈ и раст национализма

Главни чланци: 14. конгрес СКЈ и Политичке партије настале распадом СКЈ

Фрањо Туђман

Да би се питање виђења будућности Југославије решило, српски руководиоци су захтевали одржавање 14. ванредног конгреса СКЈ. Он је одржан од 20. јануара до 22. јануара 1990. године у Београду. У то време Југославија је још била једнопартијска држава. Српски политичари на власти су 1989. године одбијали сваки разговор о променама социјалистичког политичког система. На конгресу су сви српски предлози прихватани убедљивом већином, док су словеначки предлози о реорганизацији југословенске партије и политичког система СФРЈ гласањем одбијен. Српско руководство је убрзо одбило словеначки предлог за стварање асиметричне федерације. Касније је одбијен и заједнички предлог делегације СК Хрватске и СК Словеније о стварању конфедерације. После два дана вербалног рата, словеначка делегација напустила је конгрес. Хрватска делегација није хтела да се конгрес настави без присуства словенчаких делегата, па је и она напустила конгрес. Након овога долази до распада СКЈ, што је био увод у распад социјалистичке Југославије.

Године 1990. у свим југословенским републикама одржани су вишестраначки избори. Комунистичке партије су изгубиле власт у четири републике (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија), осим у Србији где је победила Социјалистичка партија Србије (настала уједињењем Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије) и Црној Гори у којој је победила Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе) Момира Булатовића и Мила Ђукановића.

Нову политичку слику на просторима Југославије углавном су креирали људи који су се и током ранијег периода бавили политиком, али су тада већином заступали друге погледе:

• У Словенији на место председника дошао је Милан Кучан, бивши комуниста.
• У Хрватској на место председника дошао је Фрањо Туђман, генерал ЈНА, бивши комуниста, избачен из Савеза комуниста.
• У Босни и Херцеговини на место председника дошао је Алија Изетбеговић, политичко-верски теократа.
• У Србији на место председника дошао је Слободан Милошевић, комуниста.
• У Црној Гори на место председника дошао је Момир Булатовић, комуниста.
• У Македонији на место председника дошао је Киро Глигоров, бивши комуниста.

Нова хрватска власт почела је са избацивањем Срба из свих државних органа. Србија је осудила такве догађаје. Тада је настала озбиљна национална криза у СФРЈ.

Након победе ХДЗ на изборима 1990. године, Хрватска је отворила врата за повратак људи који су спроводили усташку политику током Другог светског рата. У Загреб су се вратили неки од бивших министара Анте Павелића, попут Винка Николића, и многобројни високи службеници усташког режима, међу којима и Иво Ројница, командант Дубровника у Другом светском рату. Српски народ у Хрватској 1990. осетио се угроженим због поновне појаве усташких симбола, који су били симбол страха и геноцида почињеног према српском и другим народима у Другом светском рату, те повратка људи у државу који су спроводили такву политику и могуће рестаурације државе у којој би био угрожен њихов опстанак.

Проглашење независности Словеније и Хрватске

На референдуму о независности Словеније, који је одржан 23. децембра 1990, велика већина грађана се определила за независност. 88,5% свих гласача (94,8% посто изашлих) је гласало за независност, која је проглашена 25. јуна 1991.

У јануару 1991. Контраобавештајна служба је приказала видео снимак тајног састанка који се десио током 1990. између министра одбране Хрватске Мартина Шпегеља, и још две особе, на ком је Шпегељ изјавио да су они у рату са ЈНА и дао им инструкције око кријумчарења оружја и како да се поступа са официрима ЈНА размештеним по хрватским градовима. ЈНА је касније жечела да оптужи Шпегеља за издају и илегални увоз оружја, углавном из Мађарске. Откриће кријумчарења оружја у Хрватску у комбинацији са кризом у Книну, избор влада које су тежиле независности у Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији и Словенији, и резултат словеначког референдума су убедили многе да је Југославија пред распадом.

У Пакрацу се 1. марта 1991. догодио сукоб, па је ЈНА размештена на месту сукоба. У Београду су се 9. марта 1991. десиле демонстрације против Слободана Милошевића, које су растеране уз помоћ ЈНА. Врх ЈНА је 12. марта одржао седницу са Председништвом како би га убедило да прогласи ванредно стање што би дозволило ЈНА да преузме контролу у држави. Министар одбране Вељко Кадијевић је изјавио да постоји завера да се разбије држава, изјавивши:

На дјелу је перфидан и до краја разрађен концепт разбијања Југославије. Да се изазивање грађанског рата створе услови за спољану интервенцију и дефинитивну успоставу марионетских режима на тлу Југославије.

Ова изјава је значило да су новоизабране владе сеционистичких република виђене од Срба као марионете Запада. Хрватски делегат Стипе Месић је бесно одговорио на предлог о увођењу ванредног стања, оптуживиши Јовића и Кадијевића да покушавају да искористе армију да створе Велику Србију и изјавио „To је рат“. Јовић и Кадијевић су онда затражили од делегата сваке републике да гласају да ли да дозволе увођење ванредног стања и упозорио их је да ће се Југославија вероватно распасти ако се не уведе ванредно стање.

Референдум о независности Хрватске је одржан 2. маја 1991. на ком је 93,24% гласало за незавиност. Други круг референдума је одржан 19. маја 1991. о структури југословенске федерације. Референдумско питање није јасно говорило да ли је у корист или против сецесије. Референдум је питао гласаче да ли су за то да „Хрватска хоће да уђе у савез суверених држава са осталим републикама (у складу са предлозима република Хрватске и Словеније за решавање државне кризе у СФРЈ)?“. На референдум је изашло 83,56% гласача, пошто су Срби у Хрватској углавном бојкотовали референдум. Од тога, 94,17% (78,69% од укупног бирачког тела) је гласало за предлог, док је 1,2% било против. Коначно, независност Хрватске је проглашена 25. јуна 1991.

Ратови

Милан Кучан се обраћа Словенцима 25. јуна 1991. у Љубљани

Рат у Словенији

Главни чланак: Рат у Словенији

25. јуна 1991. године, формално је почео распад Југославије. Тог дана, словеначки и хрватски парламенти донели су одлуку о проглашењу независности. Међутим, два дана касније, јединице Југословенске народне армије кренуле су на Словенију у намери да пониште ту одлуку. Настао је рат између припадника ЈНА и словеначких територијалаца, које су предводили Јанез Јанша и Игор Бавчар. Рат је трајао десетак дана. Наиме, почетком јула, Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу припадника армије из Словеније. Део армије се повукао у Хрватску. Приликом опсада војних база ЈНА у Словенији, долази до крвавих напада словеначких територијалаца на тада још увек регуларне војске у тим базама. Исход оваких напада је био већи број погинулих војника, који су били на ослуживању редовног војног рока а који су имали од 18 до 23 године.Погинуло је 40 голобрадих момака, који су послати у смрт без муниције. У њих су словеначки територијалци пуцали као у глинене голубове.Тада је у саставу ЈНА било свих нација.

„ У својој журби да се одвоје од Југославије, једноставно нису обраћали пажњу на 22 милиона Југословена који нису били Словенци. Они сносе значајну одговорност за крвопролиће које је наступило после њиховог одвајања. ” — Ворен Цимерман у књизи Порекло једне катастрофе

Рат у Хрватској

Главни чланак: Рат у Хрватској

Почетком 1991. године, почињу сукоби Срба и Хрвата у Хрватској. Председништво СФРЈ, као водећи руководећи орган у држави, а на чијем челу је био Борисав Јовић (представник Србије) настојало је да успостави контролу и спречи могући рат.

Током пролећа те године, међутим, рат се све више разбуктавао. Настали су жестоки окршаји у Борову селу 2. маја 1991, код Вуковара. У Хрватској се током августа и септембра 1991. године, разбуктао рат између хрватских Срба и ЈНА против новоформиране хрватске војске. Најпре самопроглашена Хрватска одузела је Србима у Хрватској Уставом загарантован статус државотворног народа. Срби у Хрватској самоорганизовали су се како би заштитили своја легитимна права и животе. То је довело до формирања Републике Српске Крајине 1991. године, као политичког израза воље Срба да остану на своме, у својој матичној држави Југославији.

Најтежа страдања догодила су се у Вуковару, где су борбе трајале све до новембра. Тада су српске паравојне јединице и припадници ЈНА сломили хрватски отпор и ушли у овај град.

15. јануара 1992. Хрватска добија међународно признање.

У јануару 1992. године потписан је договор између председника Хрватске Фрање Туђмана и председника Србије Слободана Милошевића за прекид ватре између Хрватске армије и Срба у Хрватској, које је подржавала Југословенска народна армија. Сукоб се одвијао у Крајини на истоку Хрватске у којој су већину популације чинили Срби. Прекид ватре је дао Хрватској армији времена да се боље припреми за следећу битку.

Дана 1. маја 1995. године почела је операција „Бљесак“, којом су хрватске снаге напале Србе у Западној Славонији, која је била под заштитом снага УН. Убили су око 300 људи, а протерали преко 15.000 Срба са подручја Западне Славоније у року од 3 дана.

4. августа 1995. године почела је операција хрватских војних снага „Олуја“, током које су Туђманове снаге заузеле Книн - престоницу РСК и изазвале бег више од триста хиљада Срба који су потражили уточиште у Србији.

Рат у Босни и Херцеговини

Главни чланак: Рат у Босни и Херцеговини

Алија Изетбеговић

Радован Караџић

Скупштина СР БиХ је прегласавањем српских представника, реагујући на догађаје у СФРЈ, 15. октобра 1991. године донела „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“. Тим чином одлучено је да се повуку представници СР БиХ из рада органа СФРЈ док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију. На то су пристали представници СДА и ХДЗ, док су представници СДС одбили дјеловати по донесеном акту. Овај акт је допринео стварању међунационалне напетости у СР БиХ и био увод у предстојеће ратне сукобе.

Датотека:Evstafiev-sarajevo-building-burns.jpg

Зграда парламента БиХ у пламену

Рат у Босни и Херцеговини је трајао од 1. марта 1992. до 14. децембра 1995. и највећи је војни сукоб на простору Европе од Другог светског рата. Рат је узрокован због пораста национализма те комплексном комбинацијом политичке, друштвене и сигурносне кризе која је уследила након завршетка Хладног рата и распада СФРЈ.

Завршен је званичним потписивањем Дејтонског споразума.

Сукоби у подручјима насељеним Албанцима

Главни чланци: Рат на Косову и Метохији, Сукоби на југу Србије (1999—2001) и Сукоби у Републици Македонији (2001)

Сукоби на Косову и Метохији, југу Србије (у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа) и у Републици Македонији су се одликовали етничким и политичким тензијама између српске и македонске владе са албанском националном мањином, која је тражила аутономију, што је било случај у Македонији, или независност у случају Косова и Метохије.

Сукоби на Косову и Метохији (1996—1999) су се претворили у прави рат у пролеће 1998, док су сукоби у на југу Србије (1999—2001) и у Републици Македонији (2001) били карактерисани мањим оружаним сукобима између органа безбедности и албанских терориста. Сукоби у Републици Македонији су се завршили Охридским споразумом када су договорени прекид ватре и разоружање албанских терориста кога су обавиле снаге НАТО-а.

Рат на Косову и Метохији обележио је учешће НАТО пакта и то бомбардовањем војних и цивилних циљева у целој СР Југославији (24. март—10. јун 1999). Крај рата наступио је након потписивања мировног споразума у Куманову и усвајања резолуције 1244 у Савету безбедности УН, чиме је подручје Косова и Метохије стављено под контролу мисије Уједињених нација (УНМИК).

Утицај међународне заједнице

Као главне факторе, који су допринели распаду, неки аутори наводе захтеве ММФ-а за плаћањем кредита током осамдесетих година као и интересне политике Аустрије и Ватикана, а касније Немачке, Мађарске и Италије према северозападним републикама у циљу њиховог отцепљења.

По мишљењу Јелене Гускове Ватикан је играо важну улогу у распаду СФРЈ. Одлуку о коначном разбијању СФРЈ, каже она, Ватикан је покренуо меморандумом државама КЕБС-а, 26. новембра 1991. године, а онда је наводно лобирао за међународно признање Словеније и Хрватске и био једна од првих држава које су их признале 13. јануара 1992. године. Према становишту других аутора Ватикан је то чинио са циљем да се олакша прозелитизам католичке цркве на Исток.

Постоје мишљења да признавање Словеније и Хрватске од стране Ватикана није имало никакве легалне, политичке или моралне мотиве већ само чињеницу да су ово биле католичке републике унутар СФРЈ и да је појам хрватске независности био повезан са историјским ратним режимом у коме су некатолици били угњетавани.

Током сукоба УН увеле су ембарго на увоз оружја на простору СФРЈ. Међутим, државе попут Чилеа, Аргентине, Француске, Мађарске, Немачке извозиле су оружје Хрватској.

Иран, Турска и још неке земље наоружавале су снаге босанских муслимана у БиХ, што међународна заједница није спречавала.

Војне интервенције

Главни чланци: НАТО бомбардовање Републике Српске, НАТО бомбардовање Републике Српске Крајине и НАТО бомбардовање СРЈ

Војне интервенције НАТО пакта извршене су против Републике Српске Крајине, Републике Српске (1994—1995) и СР Југославије (1999). Одређени аутори сматрају да је НАТО тиме прекршио норме међународног права, као и одредбе свог статута, а бомбардовањем осиромашеним уранијумом и другим недозвољеним средствима прекршио норме ратног и хуманитарног права.

Последице

Током ратова на простору бивше СФРЈ, укупно је погинуло преко 130.000 људи, од тога највише у Босни и Херцеговини (око 95.000), а затим у Хрватској (око 21.000) и на Косову и Метохији (око 13.000). Током ратова на простору СФРЈ укупан број избеглица и интерно расељених лица је 3.725.300 или 15,83% укупне популације СФРЈ 1991. године.

Литература

• Андрић, Александар (2015). Историја Срба од 1918. до 2012. Београд. ISBN 978-86-6289-051-1. 
• Burg, Steven L.; Shoup, Paul S. (1999). The War in Bosnia-Herzegovina: Ethnic Conflict and International Intervention. Armonk, N.Y.: M.E. Sharpe. 
• Byrnes, Timothy A. (2001). Transnational Catholicism in Postcommunist Europe. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-1179-8. 
• Woodward, Susan L. (1995). Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution After the Cold War. Brookings Institution Press. стр. 176. ISBN 978-0-8157-9513-1. 
• Слободан Вуковић: УЛОГА ВАТИКАНА У РАЗБИЈАЊУ ЈУГОСЛАВИЈЕ. pp. 423 (PDF). Scindeks-clanci.nb.rs. Приступљено 10. 02. 2013. 
• Кадијевић, Вељко (1993). Моје виђење распада: војска без државе. Београд: Политика. ISBN 978-86-7607-047-3. 
• Denich, Bogdan (1996). Ethnic Nationalism: The Tragic Death of Yugoslavia. Univercity of Minnesota Press. ISBN 0-8166-2974-1. 
• Crnobrnja, Mihailo (1996). The Yugoslav Drama. McGill-Quenn's University Press. ISBN 978-0-7735-1429-4. 
• Jović, Dejan (2009). Yugoslavia: A State that Withered Away. Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-495-8. 
• Parenti, Michael (2002). To Kill a Nation: The Attack on Yugoslavia. London: Verso. ISBN 978-1-85984-776-3. 
• Hockenos, Paul (2003). Homeland Calling: Exile Patriotism & the Balkan Wars. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4158-5. 
• Petrovic, Marina. „Preface”. The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija. 
• Hajdinjak, Marko (2002). Smuggling in Southeast Europe: The Yugoslav Wars and the Development of Regional Criminal Networks in the Balkans. CSD. ISBN 978-954-477-099-0. 

Спољашње везе

• Информације и линкови о Трећем Балканском рату (1991—2001)
• Economic War Crimes
• Како је почео распад Југославије („Вечерње новости“, фељтон, јануар 2015)
• Агонија Југославије („Вечерње новости“, фељтон, август 2017)
• Arhiva o raspadu Jugoslavije