Turska

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Koordinate: 39° 10′ SG Š, 35° 40′ IGD

Republika Turska (turski: Türkiye Cumhuriyeti) je država u jugozapadnoj Aziji i sa nekih 3% u jugoistočnoj Evropi (jugoistočni deo Balkanskog poluostrva). Do 1922. godine današnja Turska je bila sedište Turskog carstva (Osmanskog carstva). Glavni grad Turske je Ankara.

Turska se nalazi na obalama Crnog (tur.: Kara Deniz) , Mramornog (tur.: Marmara Denizi), Egejskog (tur.: Ege Denizi) i Sredozemnog mora (tur.: Akdeniz), što je čini zanimljivim turističkim odredištem (Kušadasi, ...).

Turska se graniči na zapadu sa Grčkom i Bugarskom, na istoku sa Gruzijom, Jermenijom, Azerbejdžanom i Iranom, na jugu sa Irakom i Sirijom.

Prvi predsednik Republike Turske i njen osnivač bio je Mustafa Kemal Ataturk.

Zvanični jezik u Turskoj je turski, kojim govori više od 90% stanovništva, dok su u upotrebi još i:

• 16-17% kurdski jezik
• 2% arapski jezik
• 1-2% zazački, kao i
• različiti jezici manjina

Sadržaj 1 Istorija 2 Politika 2.1 Predsednik 2.2 Izvršna vlast 2.3 Zakonodavna vlast 2.4 Pravosuđe 3 Stanovništvo 4 Državni praznici 5 Administrativna podela 6 Galerija 7 Vidi još 8 Spoljašnje veze

[uredi] Istorija

Za više informacija pogledajte Istorija Turske

Turci su na današnji prostor stigli iz centralne Azije i smestili se u središtu Male Azije: Anadolskoj visoravni. Bili su tamo vekovima pre nego što su osvojili druge delove Anatolije, zaposeli Istanbul i napredovali prema Evropi, Africi i Aziji stvarajući carstvo. Mala Azija je most između Azije i Evrope kojim su se kretali mnogi migranti. U periodu od preko dve hiljade godina ovde su živeli predstavnici mnogih civilizacija – Hetiti, grčki Frigijci, Lidijanci, Isaurianci, Kapodokijanci i Vizantinci itd.

[uredi] Politika

Za više informacija pogledajte Politika Turske

Turska je svetovna parlamentarna republika osnovana na načelu deobe vlasti na zakonodavnu, izvršnu i pravosudnu. Ustav je vrhovni zakon države.

[uredi] Predsednik

Predsednik je šef države i bira se najmanje dvotrećinskom većinom Velike turske narodne skupštine (VTNS), poznatije kao Meklis, na jednokratni, sedmogodišnji mandat. Da bi bio podoban za ovu funkciju, kandidat mora biti turski državljanin stariji od 40 godina, mora biti podoban za izbor u VTNS, i mora imati visoku stručnu spremu. Predsednik predsedava Nacionalnim većem za sigurnost i predstavlja ured Vrhovnog zapovednika. U vreme rata, šef glavnog stožera vrši funkciju vrhovnog zapovednika u ime predsednika. Predsednik je ovlašten proglašavati zakone ili ih slati nazad u parlament na ponovno razmatranje, raspisivati javne referendume, raspisivati parlamentarne izbore, imenovati premijera ili prihvatiti njegovu ostavku; ratifikovati i objavljivati međunarodne sporazume itd.

[uredi] Izvršna vlast

Izvršna vlast je u rukama predsednika i Veća ministara, kojim predsedava premijer. Premijera imenuje predsednik odabirom između članova Velike turske narodne skupštine, i kandiduje ministre, čije imenovanje mora odobriti Velika turska narodna skupština. Na premijerov predlog predsednik razrešava ministre dužnosti i imenuje nove. U roku od nedelju dana od formiranja novog Veća ministara, premijer ili jedan od ministara predstavlja Vladin program pred Velikom turskom narodnom skupštinom, nakon čega se izglasava poverenje. Pre opštih izbora, ministri pravosuđa, unutarnjih poslova i komunikacija moraju se povući iz kabineta, a imenuju se nezavisni i neutralni (bez političkih veza) ministri. Veće ministara izdaje pravila o primeni zakona i ostalim pitanjima, uz uslov da se ne kose sa postojećim zakonima, koje tada proverava Državno veće. Velika turska narodna skupština može raspustiti parlament izglasavanjem nepoverenja.

[uredi] Zakonodavna vlast

Prema ustavu iz 1982, zakonodavna vlast pripada Velikoj turskoj narodnoj skupštini (Međlis), koja zaseda u Ankari. To je jednodomno telo sa 550 mesta koje se bira po sistemu proporcionalne zastupljenosti opštim pravom glasa odraslih, na petogodišnji mandat. U Skupštini su zastupljene samo stranke koje su sakupile više od 10 posto glasova u zemlji. Velika turska nacionalna skupština donosi, menja, dopunjava i opoziva zakone; nadgleda rad Veća ministara i ovlašćuje ga da izdaje odluke o posebnim pitanjima koje imaju snagu zakona; ratifikuje međunarodne sporazume i odluke vezane uz štampanje novca, objave ratnog stanja, te učestvovanje državnih oružanih snaga u operacijama u inostranstvu; odlučuje o pitanjima vezanim uz odobravanje amnestija i pomilovanja itd.

[uredi] Pravosuđe

Ustavom iz 1982. proglašena je nezavisnost državnih sudova i sudija. Turska ima jedinstveni pravni sistem građanskih i vojnih sudova, od kojih svaki ima prizivni sud sa sedištem u Ankari. Ustavni sud preispituje ustavnost zakona i odluka sa snagom zakona, kao i pravila procedure Velike turske nacionalne skupštine. Njegove odluke se odmah objavljuju u Službenom listu, pa su obavezujuće za sve, uključujući zakonodavnu i izvršnu vlast. Sudije imenuje predsednik. Visoki prizivni sud je poslednji stepen preispitivanja odluka i presuda koje su doneli sudovi. Sudije bira Vrhovno veće sudija i tužitelja. Državno veće je najviši upravni tribunal. Tri četvrtine sudija imenuje Vrhovno veće sudija i tužitelja, a jednu četvrtinu predsednik. Ustavom iz 1982. propisano je uspostavljanje sudova za sigurnost koji se bave napadima na nacionalni i teritorijalni integritet Turske, demokratski poredak, napade na unutrašnju i spoljašnju sigurnost države itd. Tu je još i mnogo manjih građanskih i vojnih sudova.

[uredi] Stanovništvo

Za više informacija pogledajte Demografija Turske

Turci (pre Osmanlije ili Osmani) su evroazijski narod, tačnije njegova posebna grupa, sa oko 60 miliona pripadnika, koji žive raspoređeni na dva kontinenta. Najveći deo ih živi u Maloj Aziji (Turska sa oko 49 miliona), na Balkanu, i to u: Bugarskoj (815.000), Grčkoj (130.000), Makedoniji (81.000), Rumuniji (150.000), i nepoznat broj u zemljama naslednicama bivše Jugoslavije, kao i na Kipru (135.000). Veći deo Turaka živi u Iraku (200.000 do 300.000), Siriji (100.000) kao i u delu zemalja Azije, gde se zovu Turkmeni. Više od tri miliona Turaka žive u Zapadnoj Evropi, od čega samo 1,2 miliona u Nemačkoj. Prvi put se spominju u 6. veku, a potomci su turskih naroda, koji su u 11. veku prodrli u Anatoliju, mešajući se postepeno sa ostalim narodima u tom delu sveta: Grcima na zapadu, Jermenima i Kurdima na istoku, i Gruzijcima na severoistoku, a delom i sa Slovenima na jugoistoku Evrope. Današnja Turska poznaje ne samo Turke kao svoje državljane: ona se isto tako diči svojom jakom dijasporom, ali i »etničkim Turcima« (Turcima u etničkom smislu), koji su ustvari regionalna manjina.

[uredi] Državni praznici

• 1. januar - Nova godina
• 23. april - Dan dece
• 19. maj - Dan nezavisnosti, omladine i sporta
• 30. avgust - Dan pobede
• 29. oktobar - Dan republike
• verski praznici (i državni) - Ramazan bajram, Kurban bajram

[uredi] Administrativna podela

Turska je administrativno podeljena na 81 vilajet (turski: il). Vilajeti u većini slučajeva nose ime po svom sedištu, sa tri izuzetka:

• Hataj - sedište Antakija
• Kodžaeli - sedište Izmit
• Sakarja - sedište Adapazar

Agr	Adana	Adjaman	Ajdin	Aksaraj	Amasija	Ankara	Antalija
Ardahan	Artvin	Afjonkarahisar	Bajburt	Balkesir	Bartin	Batman	Biledžik
Bingel	Bitlis	Bolu	Burdur	Bursa	Van	Gaziantep	Gimishane
Giresun	Denizli	Dizdže	Dijarbakr	Elazig	Erzindžan	Erzurum	Edirne
Eskišehir	Zonguldak	Igdir	Izmir	Isparta	Istanbul	Jalova	Jozgat
Kajseri	Karabik	Karaman	Kars	Kastamonu	Kahramanmaraš	Kilis	Kitahija
Konija	Kodžaeli	Kirikale	Kirklareli	Kiršehir	Malatija	Manisa	Mardin
Mersin	Mugla	Muš	Nevšehir	Nigde	Ordu	Osmanije	Rize
Sakarija	Samsun	Sivas	Sirt	Sinop	Tekirdag	Tokat	Trabzon
Tundželi	Ušak	Hakari	Hataj	Čanakale	Čankr	Čorum	Šanlurfa
Šrnak

[uredi] Galerija

Devičina Kula, Bosfor	Obala u Izmiru	Turski folklor	Selimova džamija, Jedrene
Alanija	Pamukale	Mauzolej Kemala Ataturka u Ankari

[uredi] Vidi još

• Turski sultani

[uredi] Spoljašnje veze

• Predsednik Turske
• Parlament Turske
• Premijer Turske
• MIP Turske
• MUP Turske
• Vojska Turske
• MOD Turske
• Centralna banka Turske
• Obaveštajna služba Turske
• Zvanična turistička prezentacija

Turske države i regioni
Suverene države
Turska • Azerbejdžan • Turkmenistan • Uzbekistan • Kazahstan • Kirgistan
Faktički nezavisne nepriznate države
Severni Kipar
Autonomne republike i regioni
Gagauzija • Krim • Čuvašija • Tatarstan • Baškortostan • Altaj • Hakasija • Tuva • Jakutija • Karačajevo-Čerkezija • Kabardino-Balkarija • Dagestan • Nahčivan • Karakalpakistan • Sinđang
Bivše autonomne teritorije (tokom 20. veka)
Tajmirija