Nada Dimić

nada dimić
Nada Dimić
Lični podaci
Datum rođenja	(1923-09-06)6. septembar 1923.
Mesto rođenja	Divoselo, kod Gospića, Kraljevina SHS
Datum smrti	23. mart 1942.(1942-03-23) (18 god.)
Mesto smrti	Logor Stara Gradiška, Kraljevina Jugoslavija (dejure) NDH (defakto)
Profesija	radnica
Delovanje
Član SKOJ od	1938.
Član KPJ od	1940.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Heroj
Narodni heroj od	5. jula 1951.

Nada Dimić (Divoselo, kod Gospića, 6. septembar 1923 — Stara Gradiška, 23. mart 1942) bila je revolucionarka, učesnica Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Školovanje je započela u Gospiću, a potom je prešla u Zemun, gde je kao učenica Trgovačke akademije, 1938. godine postala članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Bila je veoma aktivna u borbi revolucionarne omladine Beograda i učesnica omladinskih i radničkih demonstracija tokom 1939. i 1940. godine. Nakon jednog literarnog rada, u kome je pisala protiv uprave škole, bila je uhapšena i potom izbačena iz iste, sa zabranom upisa u sve srednje škole u Jugoslaviji.

Nakon napuštanja škole, iako mlada devojka, posvetila se revolucionarnom radu u Zemunu i bila primljena u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Krajem 1940. godine je prešla u Sisak, gde je nastavila sa revolucionarnim radom. Nakon okupacije Jugoslavije, juna 1941. godine, učestvovala je i formiranju prvog partizanskog odreda u Hrvatskoj — Sisačkog partizanskog odreda, u kome je obavljala dužnost kurira. Radila je i u tehnici Okružnog komiteta KPH za Sisak. Krajem jula 1941. godine, preobučena u muško odelo, otišla je u Sisak, kako bi uspostavila prekinutu vezu između Odreda i partijske organizacije u gradu, ali je tom prilikom bila uhapšena.

Prilikom transporta u Zagreb, uspela je da popije doturene medikamente i otruje se, pa je bila prebačena u bolnicu. Uz pomoć zagrebačke partijske organizacije i lekara, koji su bili simpatizeri partizana, uspela je da pobegne iz bolnice i prebaci se na Petrovu goru, septembra 1941. godine. Tu je dobila zadatak da pređe na ilegalni rad u okupirani Karlovac. Bila je najpre u Okružnom komitetu SKOJ-a, a potom Okružnom komitetu KPH za Karlovac. Tu je sarađivala sa poznatim revolucionarima i članovima CK KP Hrvatske — Josipom Krašom i Ivanom Marinkovićem.

Učestvovala je u mnogim partizanskim akcijama, a posebnu ulogu je imala na održavanju partijskih veza Karlovca sa partijskim rukovodstvom u Zagrebu i partizana na Petrovoj gori. Značajnu ulogu je imala u organizaciji upada partizana u Karlovac, novembra 1941. u pokušaju da iz bolnice oslobode uhapšenog Marijana Čavića. Uhapšena je 3. decembra 1941. godine u Karlovcu i tom prilikom je ubila jednog agenta, a drugog ranila. Bila je najpre zatvorena u Karlovcu, a potom je prebačena u Zagreb, u zloglasni zatvor na Savskoj cesti. Tokom istrage bila je strahovito mučena, ali ništa nije htela priznati, čak ni svoje pravo ime, pa je svuda vođena pod imenom „Ankica Vinek”, što joj je bilo ilegalno ime. Takođe, tokom ilegalnog rada u Sisku i Karlovcu, Nada se služila ilegalnim nadimcima — Žuta i Milka.

Izmučena i bolesna, februara 1942. godine je bila prebačena u logor Stara Gradiška, gde je od posledica pegavog tifusa umrla 21. marta 1942. godine.

Za narodnog heroja je proglašena 5. jula 1951. godine.

Biografija

Porodica Nade Dimić na fotografiji iz 1929. godine. U gornjem redu stoje, sleva nadesno: Marko, Bosiljka, Bogdan, Anka i Savka. Sede: otac Todor, majka Sara i baba Maša. Ispred oca sedi Milica, Veljko je u majčinom krilu, a Nada stoji između majke i babe.

Odrastanje

Rođena je 6. septembra 1923. godine u Divoselu kod Gospića, u Lici. Njen otac Todor Dimić bio je iz sela Ostrovica u Ravnim kotarima u severnoj Dalmaciji. Poticao je iz siromašne seljačke porodice, pa je 1904. godine s mnogim svojim zemljacima otišao u Ameriku u potragu za poslom. Na poziv svojih roditelja, a posebno oca Marka Dimića, vratio se 1908. godine u rodni kraj kako bi se oženio. Ubrzo po povratku, oženio se Sarom Potkonjak iz Divosela i preselio se kod nje u kuću u zaseoku Klisa, gde su živeli zajedno sa njenom majkom Mašom.

Todor i Sara Dimić izrodili su osmoro dece — Anku, Bogdana, Bosiljku, Savku, Marka, Milicu, Nadu i Veljka. Porodica je živela na malom posedu, od poljoprivrede. Nadin otac je bio vredan radnik i napredan seljak, koji je dosta čitao poljoprivrednu literaturu i primenjivao je u radu sve novo znanje. Među prvima u svom kraju je počeo da uzgaja stočnu repu, nabavljao je nova poljoprivredna oruđa, semena, veštačko đubrivo i dr. Kako su deca rasla, rasle su i materijalne potrebe porodice, a Todor i Sara su želeli da školuju svoju decu. Kako bi uspeli u ovoj zamisli, Todor je najpre prodao neke livade, a 1928. godine je otišao u Sisak, gde je desetak godina radio u fabrici likera i alkoholnih pića.

Nakon Todorovog odlaska u Sisak, brigu o porodici je preuzela njegova žena Sara, uz pomoć svoje majke Maše. Nada je 1930. godine pošla u prvi razred osnovne škole u rodnom selu. Pošto je građom bila dosta sitnija o svojih vršnjaka, a škola je od kuće bila udaljena oko pet kilometara, njena majka je brinula kako će odlaziti u školu kad počne zimski period i krenu velebitske bure. Kako bi ćerku zaštitila od zime, ona je Nadu poslala kod najstarije ćerke Anke, koja je živela u Kozarcu, kod Prijedora, gde je radila kao bolničarka. Nada je ovde sa odličnim uspehom završila prvi razred, a 1931. godine se, nakon smrti majke, vratila u rodno selo, gde je završila ostale razrede osnovne škole.

Školovanje u Gospiću

Nakon završene osnovne škole, Nada je septembra 1934. godine upisala gimnaziju u Gospiću. Gospić je od njenog zaseoka Klise udaljen više od 6 kilometara, pa je tada još uvek mala Nada sa jedanaest godina svakodnevno morala pešačiti do škole i natrag blizu 15 kilometara. Najteže je bilo zimi kada je s Velebita duvao ledeni vetar. Često je u školu dolazila ili se vraćala kući promrzla i mokra. Pored svih nevolja, bila je dobar učenik. Još u prvom razredu gimnazije istakla se organizovanjem akcije sakupljanja sredstava za kupovinu knjiga dvojici najsiromašnijih učenika. Tokom gimnazijskih dana, došao je do izražaja Nadin talenat za crtanje. Njene sveske i beležnice bile su pune crteža, a često je radila portrete svojih školskih drugarica. Takođe, jako je volela književnost, pa je svoje sveske pored crteža ukrašavala i stihovima omiljenih pesama. Omiljeni pesnici su joj bili Milan Rakić, Desanka Maksimović, Dragutin Domjanić, Vladimir Nazor, Aleksa Šantić i dr.

U vreme Nadinog školovanja u multietničkom gradiću Gospiću, sve više se rasplamsavala nacionalna netrpeljivost između Hrvata i Srba. Ovo se posebno osećalo među omladinom, a najviše među učenicima gimnazije i Učiteljske škole. Mnogi nacionalistički opredeljeni učesnici priključivali su se frankovcima ili ljotićevcima, zavisno od nacionalne pripadnosti. Određeni deo omladine, među kojima je bilo i Hrvata i Srba, opredeljivao se za komunistički omladinski pokret. Netrpeljivost među učenicima, zbog različitih ideoloških pogleda, često je dovodila do tuča. U toku 1934. i 1935. godine, u Gospiću je došlo do obnavljanja organizacije Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), u kojoj su tada delovali profesor gimnazije Akif Šeremet, lekar Pavle Gregorić, Divko Budak, Jakov Blažević, Mile Počuča, Stjepan Štimac, Drago Marušić i dr. Istovremeno je obnovljena i organizacija Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), pa su ubrzo bile formirane skojevske grupe u gimnaziji i Učiteljskoj školi.

U drugom razredu gimnazije, školske 1935/36. godine, Nada je doživela veliku neprijatnost zbog jednog domaćeg zadatka. Profesor srpskohrvatskog jezika Mirko Banjanin je Nadinom odeljenju zadao pismeni sastav na slobodnu temu. Za razliku od svojih drugova, koji su u pismenim zadacima uglavnom opisivali prirodne lepote rodne Like, Nada se inspirisana teškim životom seljaka iz njenog rodnog mesta, odlučila za socijalnu temu. Ona je u svom sastavu opisala težak život ličkih seljaka i radnika, ukazujući na veoma grubu realnost, na nepravdu, bedu i siromaštvo kao svakodnevne pratioce života seljaka i radnika. Profesoru Banjaninu zadatak se veoma dopao, ne samo zato što je Nada u njemu iskazala svoj literarni talenat, nego i zrelost opisujući surovu realnost života. On je odredio da Nada svoj zadatak pročita pred učenicima iz njenog odeljenja, a potom je njen zadatak čitan i u nekim drugim odeljenjima gimnazije.

Sadržaj Nadinog pismenog sastava, kao i njegovo čitanje ostalim učenicima gimnazije, nije se dopalo školskim vlastima, a posebno direktoru gimnazije. Pošto je pročitao zadatak, njegov sadržaj je ocenio kao „delo opasne i nedopustive komunističke propagande”. Nakon konsultacije sa određenim profesorima, sazvao je sednicu nastavničkog veća s ciljem da se učenica Nada Dimić isključi iz gimnazije. Na sednici nastavničkog veća, profesor Banjanin se otvoreno usprotivio takvom predlogu. Iznenađen ovakvim obrtom, direktor je prekinuo sednicu i za sutradan zakazao njen nastavak. Na sutrašnjem nastavku sednice, direktor i većina profesora su Banjanina optužili da truje omladinu idejama neprihvatljivim za njihovu školu. Umesto prvobitnog predloga da se iz škole isključi učenica Nada Dimić, na ovoj sednici je odlučeno da se iz škole isključi profesor Banjanin, koji je od ranije bio u nemilosti vlasti.

Nakon incidenta sa pismenim zadatkom, skojevska grupa iz gimnazije je uspostavila kontakte sa Nadom Dimić i ona je postala deo omladinskog revolucionarnog pokreta. Uprava gimnazije je na razne načine pokušavala da suzbije širenje komunističkih ideja, pa je jedna od mera bila i zabrana raznih sportskih takmičenja, kako bi se izbegla prilika za okupljanje omladine. Nada je u Gospiću završila tri razreda gimnazije, ali je u četvrtom razredu imala slabu ocenu iz matematike, pa je njena sestra Savka, koja je radila kao učiteljica u Zemunu, odlučila da je povede s njom i da tamo nastavi školovanje.

Školovanje u Zemunu

Avgusta 1938. godine Nada je napustila rodno Divoselo i došla u Zemun, gde su živeli njena sestra Savka i brat Marko. Stanovala je zajedno sa sestrom u Gundulićevoj ulici broj 28. Ovde je ponovo upisala četvrti razred u poznatoj Zemunskoj gimnaziji. Nakon završene male mature, 1939. godine, Nada je morala da odluči da li će nastaviti školovanje u gimnaziji ili će upisati neku drugu školu. Uz konsultacije s bratom i sestrom, odlučila se da upiše Državnu trgovačku akademiju u Zemunu. Septembra 1939. godine Nada je postala učenica Trgovačke akademije, u kojoj je tada delovalo dosta đačkih i omladinskih udruženja, poput podmlatka Crvenog krsta, Kola trezvene mladeži „Razum”, školskog društva „Ekonomat”, kulturno-prosvetne sekcije „Sremac” i dr. Ova omladinska udruženja su okupljala veliki broj učenika, a udela u njihovom radu su imali i učenici koji su bili članovi SKOJ-a.

Zgrada Zemunske gimnazije, u kojoj se nalazila i Trgovačka akademija.

U vreme Nadinog dolaska u Zemun, u njemu je delovala partijska organizacija KPJ, koju je sredinom 1939. godine obnovio njen zemljak Jovo Stojsavljević. U ovoj partijskoj organizaciji delovali su revolucionari — Radoje Dakić, Lazar Mamuzić, Andrija Habuš i dr. Jačanju organizacija SKOJ-a u Zemunu, a posebno skojevskih organizacija u Zemunskoj gimnaziji i Trgovačkoj akademiji, dali su studenti Poljoprivredno-šumarskog fakulteta u Zemunu, koji su đacima donosili ilegalnu partijsku literaturu, letke, proglase, list „Student” i dr. Oni su pojedine đake pozivali na svoje skupove i učestvovali na radničkim omladinskim izletima na Kalvariji, Košutnjaku, Avali i dr. Među studentima, koji su se tada školovali na ovom fakultetu, bili su revolucionari — Slobodan Penezić Krcun, Rifat Burdžović i dr. Ubrzo nakon polaska u Trgovačku akademiju, Nada se uključila u rad revolucionarne omladine, pa je zbog svog zapaženog rada u oktobru 1939. godine bila primljena u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Zajedno sa njom, rukovodstvo skojevskog aktiva u Trgovačkoj akademiji su činili — Ljuba Ljubinković, Radojka Katić, Miki Stančić i Maksim Divnić. Tokom 1940. godine, ova skojevska grupa se povezala sa skojevskom grupom iz Zemunske gimnazije, čije su rukovodstvo sačinjavali — Branko Abafi, Mirko Tepavac, Duško Zalić, Elza Košar i Milenko Šuvaković.

Kao skojevka, Nada je još aktivnije učestvovala u radu revolucionarne omladine — rasturala je letke, pisala parole i dr, a aktivno je delovala i u radu učeničkih udruženja. Kada je u Trgovačkoj akademiji bio formiran poseban antifašistički aktiv, Nada je imala značajnu ulogu u njegovom radu. Njenim angažovanjem u ovaj aktiv se uključilo tridesetak članova, pa je formirano nekoliko zasebnih aktiva, koji su svi bili pod uticajem SKOJ-a. Godine 1939. se navršavala deseta godišnjica formiranja kulturne sekcije „Sremac”, pa je Nada inicirala svečano obeležavanje ovog jubileja, koje je održano u Narodnom domu u Zemunu, uz prisustvo velikog broja đaka, građana, kao i brojnih gostiju iz drugih gradova.

Nada Dimić kao učenica četvrtog razreda Zemunske gimnazije 1938. godine.

Nada je bila jedna od učesnica poznatih demonstracija protiv Vlade Cvetković-Maček, 14. decembra 1939. godine u Beogradu, na Slaviji i kod Vukovog spomenika. Tokom ovih demonstracija, na kojima je uglavnom učestvovala radnička, srednjoškolska i studentska omladina, došlo je do sukoba s policijom, tokom kojih je stradalo 10 lica, a ranjeno je 40 demonstranata. Ove demonstracije su snažno uticale na Nadu i njenu dalju borbu protiv režima. Tome je doprinelo i jačanje partijske organizacije u Zemunu, pa je sredinom 1940. godine formiran Mesni komitet KPJ za Zemun na čelu sa Lazarom Mamuzićem. Ovo je rezultiralo raznim akcijama, koje je organizovala i predvodila organizacija KPJ — od maja do jula 1940. tekao je veliki štrajk aeronautičke industrije Beograda i Zemuna, u kome je učestvovalo oko 2.500 radnika, u avgustu je izbio štrajk građevinskih radnika, a u oktobru štrajk oko 1.300 krojačkih radnika Beograda i Zemuna.

Tokom raspusta Nada je otišla u rodno selo, gde je obišla oca Todora i baku Mašu, a tokom njenog boravka u selo je došlo još nekoliko njene braće i sestara. Bio je ovo Nadin poslednji boravak u rodnom selu i poslednji susret s ocem i bakom. Početak nove školske 1940/41. godine, za Nadu je počeo veoma burno. Bila je jedna od učesnica zajedničkog izleta radničke i srednjoškolske omladine na Košutnjaku, 8. septembra 1940. godine. Tokom ovog izleta došlo je do sukoba s policijom, u kome je stradalo i ranjeno više učesnika, a veliki broj je bio uhapšen. Tada je bila uhapšena i Nadina dobra drugarica Elza Košar, koja je bila Nemica. Upravo tih dana, Nada je bila primljena u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), kada je imala tek punih 17 godina. Još ranije u Trgovačkoj akademiji je bila organizovana đačka menza, a u nju su često svraćali i studenti obližnjeg Poljoprivredno-šumarskog fakulteta. Među ovim studentima je bio i određeni broj onih koji su pripadali revolucionarnom studentskom pokretu, pa su oni uticali na mnoge đake ove škole da se priključe revolucionarnom omladinskom pokretu i SKOJ-u.

Kako bi udaljio studente od svojih đaka, direktor Trgovačke akademije je doneo odluku kojom je zabranio ulazak studenata u đačku menzu. Nada je bila veoma aktivna u đačkoj literarnoj sekciji „Branko Radičević”, pa je povodom ove odluke direktora u školskom listu napisala priču „Opanak”. Ovaj tekst je razbesneo direktora akademije, koji je bio član profašističkog Jugoslovenskog narodnog pokreta „Zbor”, Mite Ljotića, a s Nadom je od ranije bio u sukobu. On je o celom slučaju, s dodatnim izmišljotinama, obavestio policiju i zatražio njenu zaštitu. Kako je postala sve više politički aktivna, Nada je shvatila svu ozbiljnost revolucionarnog rada, pa je na početku školske godine odlučila da se odseli od svoje sestre Savke. Na ovo se odlučila kako bi zaštitila sestru, koja je radila kao učiteljica, jer je znala da ukoliko je policija uhapsi u sestrinom stanu ona može izgubiti državnu službu. Najpre je stanovala kod svoje školske drugarice Elze Košar, a potom se preselila kod svoje dve godine starije drugarice Radojke Katić, koja je živela u iznajmljenoj sobi u Glavnoj ulici broj 72.

Odmah po obaveštenju direktora, policija je 16. oktobra 1940. godine izvršila pretres sobe u kojoj su živele Nada i Radojka. Tokom pretresa policija je pronašla neke od zabranjenih knjiga i potom ih uhapsila. Najpre su bile zatvorene u zemunskoj policiji, ali pošto tamošnji policijski agenti nisu uspeli od njih da izvuku nikakvo priznanje, nakon nekoliko dana su bile prebačene u Upravu grada Beograda. U „Glavnjači” su ih preuzeli iskusni agenti Svetozar Vujković i Đorđe Kosmajac, koji su ih mučili oprobanim metodama koje su slamale i dosta jače od njih. Ipak one su ostale uporne u svom ćutanju i odbijanju svih optužbi. Nakon intervencije Radojkinog oca, krajem oktobra su bile puštene na slobodu. Od posledica policijske torture, Nada je po celom telu imala crne i plave modrice i podlive od batina. Posebno je maltretirao agent Kosmajac, koji je tukao goveđom žilom po rukama i tabanima.

Revolucionarni rad

Odmah nakon izlaska iz zatvora, Nada i Radojka su bile izbačene iz Trgovačke akademije, a Nada je dobila zabranu upisa u sve srednje škole Kraljevini Jugoslaviji. Ubrzo nakon njihovog hapšenja, bio je uhapšen i njihov školski drug i skojevski rukovodilac Ljuba Ljubinović, koji je takođe bio isključen iz Trgovačke akademije. Ipak, ove represalije nisu uspele da suzbiju jačanje revolucionarnog omladinskog pokreta među zemunskim đacima. Početkom oktobra otpočeo je dvomesečni štrajk učenika šegrtske škole u Zemunu, koji su protestovali zbog loših uslova rada i školovanja. Kao znak podrške šegrtskoj omladini izbio je i štrajk učenika Trgovačke akademije, koji su predvodili Toma Devald i Edita Pisker. Oba ova štrajka su bila uspešno završena.

Nada je jedno vreme ostala u Zemunu, ali je stalno bila proganjana od strane policije, pa je već u novembru 1940. godine morala da ode kod brata Bogdana u Sisak. Njen brat, Bogdan Dimić, bio je službenik i radio je na železnici. Bio je član KPJ i jedan od istaknutih komunista sisačke železničke radionice u kojoj su delovali Vlado Janić Capo, Ivan Altić, Ivan Rukavina Siđo, Ivan Čeh i dr. U Sisku je tada delovalo 19 partijskih ćelija sa oko 90 članova partije. Delovao je i Okružni komitet KP Hrvatske za Sisak na čijem su čelu bili Vlado Janić i Marijan Cvetković. Kod Bogdana je u Sisku tada živeo i njihov najmlađi brat Veljko, koji je bio učenik gimnazije. Bio je ovo period intenzivnog partijskog rada, nakon Pete zemaljske konferencije KPJ, održane oktobra 1940. godine.

Bista Nade Dimić na ulazu u Zemunsku gimnaziju. Rad vajara Koste Angela Radovanija iz 1951. godine.

Bogdan je bezuspešno pokušao da Nadu upiše na Trgovačku akademiju u Zagrebu. Nada je neko vreme stanovala kod njega i povezala se sa partijskom organizacijom. Ubrzo je izabrana u članstvo Okružnog komita SKOJ-a za Sisak. Održavala je sastanke sa skojevcima u preduzećima i školama, radila je i u partijskoj tehnici, a delovala je i u studentskim i učeničkim klubovima i dr. Posebno je bila aktivna u radu sa radničkom omladinom, a bila je i zadužena za rad sa zaposlenima u brijačko-frizerskim radnjama. Zajedno sa njom delovali su — Olga i Katica Hotman, Mika Čulig, Ljubinka Butković, Josip Bakarić i dr. Jedno od glavnih okupljališta revolucionarne omladine u Sisku bio je Omladinski školski klub (OŠK), koji je imao nekoliko sekcija — pingpong, šahovsku, fudbalsku i tamburašku. Unutar kluba su se okupljali omladinci, a stariji omladinci su ovde vršili politički uticaj na njih. Nedeljom su obično organizovali izlete u okolna sela i tu su se povezivali sa omladinskim klubovima, preko kojih su vršili uticaj na seosku omladinu.

Februara 1941. godine Nada je učestvovala u radu Okružne konferencije SKOJ-a za Sisak, koja je održana u selu Crnac, kod Siska. Ipak, najznačajniji Nadin rad odnosio se na rad u partijskoj tehnici, s obzirom da je u Zemunu dobro savladala daktilografiju i stenografiju. Uoči rata, partijska tehnika je u Petrinji organizovala štampanje prvih šest glava „Istorije SKP(b)”, koja je potom bila prebačena u Zagreb u Centrali komitet KP Hrvatske. Među komuniste u Sisak, u vezi partijske tehnike i drugih zadataka, dolazili su istaknuti komunisti — Rade Končar, Josip Kraš, Joža Vlahović i dr.

Aprila 1941. godine Sile osovine su okupirale Jugoslaviju i stvorena je ustaška Nezavisna država Hrvatska (NDH). Ubrzo je potom ustaška vlast u Sisku donela naredbu kojom je svim licima bez stalnog zaposlenja bio zabranjen dalji boravak u gradu. Takođe, svim Srbima je kretanje u gradu bilo vremenski ograničeno. Obe ove naredbe su se doticale Nade, jer je bila Srpkinja bez stalnog zaposlenja. Uz pomoć Partije, preko veza je dobila posao u jednom frizerskom salonu, koji joj je služio kao kamuflaža za dalji ostanak u gradu. Nakon okupacije, Nada je još aktivnije nastavila sa radom u partijskoj tehnici. Jedan od prvih zadataka bio je da u jednoj štampariji u Petrinji odštampaju 20.000 letaka na nemačkom jeziku, koji su bili namenjeni pripadnicima Vermahta s pozivom da se ne bore i ne gaze slobodu tuđeg naroda. Nakon štampe ovih letaka, Nada je zajedno s Fanikom Janić, majkom Vlade Janića, jedan deo ovih letaka prenela u Zagreb, u koferu s dvostrukim dnom. Pribor za rad u partijskoj tehnici — pisaću mašinu, geštetner i dr, držala je među drvima u podrumu kuće u kojoj je stanovala majka Ivana Gošnjaka, španskog dobrovoljca. Upravo tih prvih dana okupacije, Nada Dimić je dobila nadimak „Žuta”.

Ustanak u Sisku

U junu 1941. godine Sisak je bio pun vojnika — Nemaca, ustaša i domobrana. Gradom su kolale priče o progonima Jevreja, pokoljima Srba po okolini i hapšenjima po gradu. Svakodnevnicu su sačinjavale naredbe i pretnje, kao i smrtne presude petrinjskog prekog suda. U takvoj atmosferi dočekan je i 22. jun i vest o napadu Sila osovine na Sovjetski Savez. Istog dana održan je sastanak Okružnog komiteta KPH za Sisak na kome je doneta odluka da svi kompromitovani članovi KPJ i SKOJ-a pređu u ilegalnost ili napuste grad i da se formira partizanski odred, čija bi baza bila u selu Žabno. Istog dana grupa sisačkih komunista okupila se u dvorištu kuće Ive Lovrekovića u Žabnu, gde je formiran Sisački partizanski odred.

Odmah po dobijanju vesti o napadu na SSSR, Nada se povukla u ilegalnost i ostala u stanu majke Ivana Gošnjaka, gde je čekala partijsku vezu i dalje direktive. Nakon par dana, Nada je preko partijske veze dobila javke i uputila se u selo Žabno, gde je par dana provela u kući kod Katice Lovreković. Tada je dobila zadatak da se sa Stevom Lovrekovićem ponovo vrati u Sisak i u partizanski odred prenese opremu partijske tehnike. U seljačkim kolima su pošli u grad, a Nada je bila preobučena u seljanku. U kolima prekrivenim senom, izneli su opremu iz grada i odneli u šumu Brezovicu. Nakon dolaska u Odred, Nada je postala prva partizanka Sisačkog odreda.

Spomenik „Ustanak”, vajara Frane Kršinića u spomen-parku „Brezovica”, kod Siska. Ovaj spomenik je među građanima Siska kolokvijalno nazivan „Nada Dimić”.

U šumi Šikara, kod sela Žabno, nalazila se partizanska baza i u njoj je Nada odmah počela sa pripremama propagandnog materijala. Pored rada u tehnici, odlazila je i na sastanke sa komunistima i skojevcima, koji su ostali u Sisku. Ovi sastanci održavani su na tzv. „Tromeđi”, u polju u blizini Siska. Sredinom jula 1941. godine po zadatku je otišla u Sisak, ali se istog dana uveče vratila. Od svog nastanka, Odred je uglavnom vršio sabotaže i diverzantske akcije. Nada je učestvovala u mnogim ovim akcijama, a sa Vladom Trstenjakom je učestvovala u miniranju pruge Zareb—Sisak. Kako bi suzbili diverzije Sisačkog odreda, ustaše su odlučile da ga unište, pa su 22. jula 1941. godine izvele opsežnu akciju u kojoj je učestvovalo oko 500 ustaša i žandara. Oni su pretražili šumu u potrazi za partizanskim logorom, ali nisu uspeli da otkriju bazu u kojoj su se tada nalazili — Nada Dimić, Vlado Janić Capo, Joža Berkopec i Ivan Rukavina, španski dobrovoljac, koga je u Odred uputio CK KP Hrvatske. U toku pretrage šume, stradala su dvojica partizana, a istog dana ustaše su na „Tromeđi” streljale 13 omladinaca, među kojima je bio i Josip Rožanković, sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a za Sisak.

Nakon ustaške potrage, Sisački partizanski odred je prešao u šumu Brezovicu, gde je bio ojačan novim dobrovoljcima, nakon čega je otpočeo sa krupnijim akcijama, kao i napadom na sela Topolovac i Palanjek. Nakon prelaska Odreda na novu lokaciju, Nadi je poveren važan zadatak — da ode u Sisak i potraži Ivu Altića, sekretara Mesnog komiteta KPH za Sisak i s njim uspostavi partijsku vezu, koja je bila prekinuta. Nada se prilikom ranijih odlazaka u Sisak preoblačila u seljanku, ali usled nedostatka odeće, ovaj put se preobukla u muško odelo. Zbog skorašnje ustaške akcije, savetovano joj je da ne ide preko Žabna i „Tromeđe”, pa je u Sisak ušla s druge strane, preko Save. Upravo tu na nasipu je bila uhapšena, kada je jedan agent posumnjao na nju jer joj je jedan pramen kose virio ispod kape i odmah je uhapsio. Ostali agenti su se okupili oko uhapšenog „muškarca” i potom je sproveli u zatvor.

U sisačkom zatvoru Nada je provela nekoliko dana. Već na prvom ispitivanju bila je pretučena, ali nije htela ništa reći o sebi. Ipak, agenti sisačke policije dobro su znali ko je ona. Imali su je u evidenciji iz predratnog perioda. Šef sisačke policije, Karlo Vagner, učestvovao je u njenom ispitivanju i mučenju, ali ona nije htela ništa reći sem da je komunista. Vest o Nadinom hapšenju brzo je dospela do partijske organizacije. Prilikom sprovođenja u zatvor, videli su je neki aktivisti NOP-a i o tome obavestili Ivu Altića, sekretara MK KPH za Sisak. On je nakon dan-dva otišao u partizanski odred i o Nadinom hapšenju obavestio Vladu Janića. Nadin brat Bogdan je takođe tada bio zatvoren i nalazio se u logoru Caprag u blizini Siska, gde je s ostalim uhapšenim Srbima iz Siska i okoline čekao da bude transportovan u Srbiju.

Hapšenje Nade Dimić za ustašku nadzornu službu u Sisku bilo je veoma značajno jer su je smatrali „krupnom komunističkom zverkom”. Odmah prilikom hapšenja, fotografisali su je u muškom odelu i njenu fotografiju poslali u Zagreb. Skoro mesec dana kasnije, 23. avgusta 1941. godine, u ustaškom listu „Hrvatski narod” izašao je članak pod naslovom „Slom komunističke akcije u Sisku” u kome je uz Nadinu fotografiju, između ostalog, pisalo:

„ Istih dana uhićena je 17-ogodišnja djevojka Nada Dimić, pravoslavka, brijačka naučnica u Sisku. Ona je uhićena, kako se to vidi na slici, u muškom odjelu, dok je kose sakrivala pod mušku sportsku kapu. Za njom se tragalo, jer je održavala vezu s komunistima pobjeglim u šumu. Viđena je u seljačkom odijelu s kantama mlijeka, zatim u muškom odjelu, dok konačno nije pala u stupicu koja joj je bila podmetnuta... ”

U sisačkom zatvoru tada se nalazilo dosta uhapšenih komunista i njihovih simpatizera. Ustaška policija hapsila je sve u koje je sumnjala da imaju bilo kakvu vezu s komunistima pobeglim u šumu. Među uhapšenima je bio i fudbaler Ivan Medarić. On je uspeo da uspostavi vezu sa svojim bratom Milanom i da preko njega nabavi medikament od koga čoveku može pozliti. Cilj mu je bio da uz pomoć tog medikamenta iz zatvora u bolnicu prebaci Vladu Trstenjaka, koji je u zatvoru bio tučen do besvesti i bio je potpuno crn od modrica. Znao je da u bolnici postoji veća šansa da zatvorenik bude oslobođen. Odmah po prijemu medikamenta, Trstenjak ga je popio i istog dana je bio prebačen u bolnicu. Ostatak medikamenta, Medarić je uspeo da prosledi u žensku sobu s ciljem da se na isti način u bolnicu prebaci i Nadu Dimić.

Bekstvo iz bolnice

Spomenik „Plamen Revolucije” podignut ispred Kliničke bolnice „Sveti Duh” u Zagrebu. Rad vajara Ivana Sabolića iz 1959. godine.

Šef sisačke policije, Karlo Vagner, usled nemogućnosti da od Nade izvuče bilo kakvu informaciju ili priznanje, odlučio je da je prebaci u Zagreb. Prilikom priprema za odlazak u Zagreb, jedna zatvorenica je uspela da Nadi doturi bočicu s ostatkom medikamenta. Prilikom putovanja vozom, Nada je iskoristila pogodan trenutak nepažnje stražara i popila medikament. Kroz nekoliko minuta joj je pozlilo. Stražari su bili iznenađeni i uplašeni, jer su znali da je Nada važna uhapšenica i da joj se ne sme ništa dogoditi tokom puta. Voz je tada bio u blizini Zagreba, pa su je odmah po dolasku odveli u bolnici „Sv. Duh”. U ovoj bolnici radila je dr Slava Očko, članica KPJ, koja je uspela da zagrebačku partijsku organizaciju obavesti o Nadinom prijemu u bolnicu. Vlado Janić Capo je uspeo da stupi u kontakt s zagrebačkom partijskom organizacijom i od nje je zatražio da pokuša da Nadu oslobodi iz bolnice. Za organizatora Nadinog bekstva bila je određena Ruža Turković, koja je ovaj zadatak dobila direktno od Vlade Popovića, delegata CK KPJ pri CK KP Hrvatske. Pored Ruže, u grupi za organizaciju bekstva su bili Milka i Tonka Zorić i Rudolf Kroflin.

Kako bi što duže ostala u bolnici, dr Slava Očko je Nadu savetovala kako da se ponaša i da ne prikazuje svoje pravo zdravstveno stanje, jer su ustaše bile nestrpljive i želele su da je što pre odvedu u policiju i da nastave sa istragom. Grupa koja je organizovala bekstvo je preko Anke Berus održavala vezu s dr Slavom, a ona sa Nadom. Kada je sve bilo pripremljeno ugovoren je znak za početak akcije — žena sa cvećem koja će ući u Nadinu sobu. Kada je određenog dana Tonka Zorić ušla s buketom cveća u Nadinu sobu, ona je odmah otišla u toalet gde je čekala Milka Zorić sa preobukom. Iako je sve bilo dobro smišljeno, plan je slučajno omela grupa bolesnica, koje su ušle u toalet. Bekstvo je tada bilo odloženo za sutradan. Drugi pokušaj bekstva bio je uspešan. Nada se u toaletu preobukla u plavu letnju haljinu, a bolesničku odeću su stavile u korpu i ponele sa sobom. Na izlasku iz bolnice, Nadu je dočekao Rudolf Kroflin, koga je uzela pod ruku i s njim otišla do parkiranog taksija. Nakon toga je bila slobodna.

Nakon bekstva, Nada se kratko zadržala u Zagrebu. Istog dana po bekstvu bila je odvedena kod frizera, koji joj je kosu ofarbao u crno, a dobila je i nove isprave na ime Ankica Vinek. Rukovodstvo u Zagrebu je tada odlučilo da se Nada ne vraća u Sisak, već da ode najpre na Petrovu goru, a odatle potom u Karlovac.

Ilegalni rad u Karlovcu

Po dolasku na Petrovu goru, Nada je upoznala nove partijske i partizanske saradnike. Ubrzo potom je postala član Mesnog komiteta SKOJ-a za Karlovac, a krajem oktobra 1941. godine i član Okružnog komiteta KPH za Karlovac. Ovo su bile velike partijske organizacije u kojima je delovalo preko 200 komunista i oko 300 skojevaca i koje su bile važni partijski punktovi, čvorišta partijskih veza i važna baza snabdevanja partizana materijalom, hranom, sanitetskom opremom i dr. Jedan od prvih Nadinih zadataka bio je odlazak u okupirani Karlovac, gde je sarađivala sa članovima Centralnog komiteta KPH — Josipom Krašom i Ivanom Marinkovićem, Marijanom Čavićem i dr.

Spomenik ustanku naroda Banije i Korduna na Petrovoj gori. Rad vajara Vojina Bakića iz 1981. godine.

U vreme Nadinog dolaska u Karlovac, septembra 1941. godine, u njemu se nalazio jak okupacioni vojni garnizon, a ustaše su sprovodile snažan teror. Ivan Betlehem, šef ustaškog redarstva, imao je cilj da u potpunosti uništi organizacije KPJ i SKOJ u Karlovcu i u ovome je imao dosta uspeha. Nada je bila iskusna ilegalka i morala je da bude na oprezu u obavljanju brojnih zadataka. U Karlovcu je dobila ilegalno ime „Milka”. Uglavnom se bavila održavanjem veza između partijskih organizacija i veze sa partizanima. Uspostavila je i održavala brojne veze, poznavala i pamtila desetine javki, lozinki i ilegalnih puteva, kojima je održavala veze sa kordunaškim i banijskim partizanima. Prenosila je pisani materijal i lekove, primala je na vezu drugove koji su dolazili iz Zagreba ili na putu ka partizanima prolazili kroz Karlovac i dr. Kako bi što bolje obavljala ove zadatke sama je organizovala nekoliko pouzdanih punktova — u knjižari „Arheneum” kod Vikice Horvat, u stanu Nade Drakulić u Senjskoj ulici, u stanu Antona Matka na Dubovcu, u kući porodice Gojak u predgrađu Turanj, u vili Brezarić gde je kancelariju imao inženjer Bartol Petrović, član Vojnog komiteta i OK KPH za Karlovac i dr. Jedan od punktova bio je i u stanu Matije Vohalskog Brace u Boškovićevoj ulici, gde su se sklanjali mnogi ilegalci, a među njima i Marijan Čavić i Marica Pataki. Ovaj stan je bio siguran punkt za drugove koji su dolazili iz Zagreba i oni su ovde ostajali sve dok im Marijan, Marica ili Nada ne bi osigurali vezu za dalje prebacivanje. U ovom stanu su boravili Vlado Popović i Andrija Hebrang, članovi Operativnog rukovodstva KP Hrvatske, prilikom njihovog odlaska na Petrovu goru i pri povratku u Zagreb. Oba puta ih je uspešno odvela i dovela Nada Dimić.

Pored održavanja ilegalnih veza, Nada se u Karlovcu bavila i partijskom tehnikom. Karlovačka partijska organizacija je izdavala list „Partizan”, koji je pored podataka o partizanskim akcijama širom Korduna i Jugoslavije, pisao i o situaciji na Istočnom frontu, kao i o zločinima okupatora i ustaša. Nada je preuzela brigu oko izdavanja lista, pa je tehnika bila nekoliko puta premeštana po raznim lokacijama u Karlovcu, a najduže se zadržala u stanu Brace Vohalskog. Pored Nade, u izdavanju lista su učestvovali Marica Pataki, Maca Majstorović i Braca Vohalski. Nakon prekucavanja tekstova, štampanja na geštenderu i povezivanja, list je pakovan u manje pakete i rasturan po gradu. Krajem oktobra, Nada je organizovala prebacivanje partijske tehnike na Petrovu goru, gde je nastavljeno dalje štampanje lista.

U jesen 1941. godine na Baniji i Kordunu su se rasplamsavale ustaničke borbe, ali se centar ustanka nalazio u Karlovcu, gde je bilo sedište Okružnog komiteta KPH. Kako bi suzbile partizanski pokret, ustaše su znale da moraju najpre uništiti partijsku organizaciju u Karlovcu. U tome su tokom oktobra 1941. godine imale značajnijih uspeha. Najpre je 16. oktobra 1941. godine ispred knjižare „Fogina“ ustaška policija uspela da iznenadi i uhapsi Marijana Čavića, sekretara Mesnog komiteta KPH i člana OK KPH za Karlovac, a nakon svega dva dana, 18. oktobra 1941. godine, uspela je da na ulici ubije Josipa Kraša (1900—1941), člana CK KP Hrvatske. Pored Čavića i Kraša, za svega nekoliko dana bilo je uhapšeno nekoliko istaknutih karlovačkih ilegalaca, među kojima su bili — Marica Pataki, Petar Matajić, Ljubica Milašinović i dr.

Bista Nade Dimić u Zemunskoj gimnaziji.

Posle Čavićevog hapšenja i Krašove pogibije, Nada i Ivan Marinković su napustili Karlovac i otišli na Petrovu goru, gde su 19. oktobra 1941. godine prisustvovali sednici na kojoj je formiran Glavni štab NOP odreda Hrvatske. Nada je po dolasku na Petrovu goru partizansko rukovodstvo izvestila o hapšenju Marijana Čavića i iznela predlog da se pokrene akcija njegovog oslobođenja iz zatvora. U iznošenju ovog predloga dobila je i podršku Većeslava Vece Holjevca, političkog komesara Komande NOP odreda Banije i Korduna. Rukovodstvo novoformiranog Glavnog štaba za Hrvatsku se složilo sa Nadinim i Vecinim predlogom da se pokuša oslobođenje Čavića i poverilo im realizaciju tog zadatka. Tokom boravka na Petrovoj gori Nada je 21. oktobra 1941. bila izabrana u članstvo Okružnog komiteta KPH za Karlovac, koji je po preporuci CK KPH bio prebačen iz Karlovca na Petrovu goru. Pored Nade, u Okružni komitet su tada bili izabrani — Većeslav Holjevac, Milutin Baltić, Savo Zlatić i Srećko Manola. Po povratku u Karlovac, Nada je u veoma teškim uslovima nastavila sa ilegalnim partijskim radom. Na mesto sekretara Mesnog komiteta KPH za Karlovac umesto Čavića je bio postavljen Stevo Gojak, ali je i on ubrzo bio uhapšen pa ga je početkom novembra 1941. godine zamenio Ivica Tomšić. Zbog velikog broja hapšenja, kao i straha od policijske provale u partijsku organizaciju, preostali ilegalci su nastavili samo da izvršavaju najnužnije zadatke, a to je bilo održavanje veza sa partijskom organizacijom u Zagrebu i partizanskim odredima na Petrovoj gori.

Nada je u Karlovcu dobila informaciju da je Marijan Čavić u zatvoru prerezao vene i da je zbog toga prebačen u karlovačku bolnicu na lečenje. Ovo je uvidela kao idealnu priliku za pokušaj njegovog spašavanja iz ustaških ruku. Prilikom ponovnog praćenja Vlade Popovića, delegata CK KPJ pri CK KPH, na Petrovu goru, 11. novembra 1941. godine Nada je sa Vecom Holjevcem razradila plan akcije. Nakon dogovora, Holjevac je ostao na Petrovoj gori gde je radio na odabiru i pripremi boraca, dok je Nada otišla u Karlovac sa zadatkom da rukovodi pripremama akcije na terenu. Njen zadatak je bio da preko partijske organizacije utvrdi tačnu lokaciju neprijateljskih straža u Karlovcu, kao i najpogodniji put kojim će se partizani kretati po gradu. Nakon dva dana, Nada je Holjevcu uputila pismo u kome se nalazila karta Karlovca sa označenim putem kojim treba ići i kuda se vratiti, kao i naznačenim punktovima sa stražama. Nadin predlog je bio da se u grad uđe preko mosta na Korani iz pravca Kamenskog, jer na njemu stražu čuvaju Italijani.

Nakon dobijanja Nadinog pisma, partizanska grupa, predvođena Vecom Holjevcem, krenula je ka Karlovcu i preko Tušilovića stigla u Cerovac, gde je sačekala dan izvršenja akcije 17. novembar 1941. godine. Tog dana, 25 partizana preobučenih u domobranske uniforme je ušlo u Karlovac i uputilo se u karlovačku bolnicu, koju su potom blokirali. Pretragom bolnice utvrđeno je da se u njoj ne nalazi Marijan Čavić, a od bolničkog osoblja su doznali da je on prethodnog dana bio vraćen u zatvor. Nakon toga grupa je napustila bolnicu i krenula nazad ka mostu, gde su se sukobili sa italijanskom stražom. Tada je ubijeno šest italijanskih stražara i smrtno ranjen partizan Ivica Gojak. U Karlovcu je tada nastala opšta uzbuna, ali je partizanska grupa uspela bezbedno da se probije do Cerovca, odakle se sutradan vratila na Petrovu goru. Iako neuspešna, jer Čavić nije bio oslobođen, partizanska akcija u Karlovcu je bila dobro izvedena i imala je veliki efekat kako na stanovništvo Karlovca i okoline, tako i na italijansko-ustašku vlast, koja je akciju doživela kao otvorenu provokaciju, pa je odmah nakon nje uvela niz represivnih mera. U centru grada je bilo zabranjeno kretanje ulicom nakon 22 časa, a na periferiji nakon 20 časova. U svim delovima grada su bile pojačane straže, a pri ulasku i izlasku iz grada su bile tražene duple propusnice — italijanske i ustaške, pa je grad nakratko bio u potpunoj blokadi. Svega dva dana nakon akcije, Nada je rukovodstvu na Petrovoj gori poslala pismo u kome je podnela izveštaj o izvršenoj akciji i o stanju u Karlovcu nakon akcije:

„ Dragi drugovi,

opisaću Vam kako je detaljno organizovan upad u Karlovac. Najprije smo mi u Karlovcu izvideli teren za prolaz i talijanske snage na mostu, kraj bolnice i u okolini puta kuda su drugovi išli... Kad sam bila gore u Petrovoj gori dogovorili smo se bili da drugovi pređu Koranu čamcima, ali dok sam se vraćala u Karlovac vidjela sam da je mnogo zgodnije preći preko mosta pošto pri ulazu u grad nije bilo nikakve opasnosti. Tako je i učinjeno... Ovih dana hapse u Karlovcu sve Srbe, Židove, bivše članove Ursa i opšte sve njima nepoćudne elemente. Uhapsili su do sada oko 250 ljudi. Ljudi masovno bježe u šume, a velike su teškoće za prebacivanje jer je Karlovac blokiran. Jedan je pobjegao iz blindiranog vagona jer ih odmah šalju za Jasenovac. Danas hapse Hrvate u Mekušju i Kamenskom.

”

Hapšenje i zatvor

Situacija u Karlovcu, krajem novembra i početkom decembra 1941. godine je bila izuzetno teška. Grad je bio pod pojačanim nadzorom i policija je hapsila sve ljude u koje je imala bilo kakvu sumnju. Pošto je partijska organizacija još ranije pretrpela određene gubitke, Nada je pored rada na rasturanju ilegalnih letaka i održavanju partijskih veza, na sebe preuzela i zadatak prebacivanja dobrovoljaca na oslobođenu teritoriju na Petrovoj gori. Nekada je dnevno i po više puta prebacivala manje grupe ilegalaca. Tada bi obično bila u ulozi majke koja ispred sebe gura dečija kolica, u kojima je bilo sakriveno oružje. Krajem novembra 1941. godine poslednji put je boravila na Petrovoj gori. Pošto je znala da policija traga za njom, rukovodstvo Okružnog komiteta KPH za Karlovac joj je savetovalo da se ne vraća u grad, ali Nada je insistirala da se vrati u grad jer je trebalo da prebaci još jednu grupu ilegalaca iz Zagreba. Preobučena u seljanku, Nada je sa drugim seljankama koje su iz okoline Karlovca išle petkom na pijacu, poslednji put ušla u Karlovac.

Nakon povratka u grad, Nada je nekoliko dana obilazila partijske javke i prenosila poruke i prikupljala informacije, materijale i lekove. Odvodila je ljude na vezu koja ih je preko Duge Rese vodila u partizane. Preko Matije Vohalskog, kod koga je imala ilegalni stan, nabavila je farbu za kosu, jer je želela da i na taj način zavara policiju koja je tragala za njom. Krajem novembra u Karlovac je iz Zagreba postepeno pristizala grupa ilegalaca, koju je Nada trebalo da prebaci na Petrovu goru i da sa njima napusti Karlovac. U ovoj grupi bila je omladinka Milka Kufrin i poznati zagrebački ilegalac Martin Mojmir, koji je uspeo da pobegne iz zloglasnog zagrebačkog zatvora „Sing sing”. Dan pred planirano odvođenje ilegalne grupe iz Karlovca Nada je bila uhapšena.

Stari grad Dubovac u Karlovcu. U podnožju brda Dubovac, na kome je tvrđava, nalazi se groblje pored koga je uhapšena Nada Dimić decembra 1941. godine.

Dana 3. decembra 1941. godine Nada je obavljala svoje poslednje partijske zadatke. U toku prepodneva nekoliko puta je odlazila prema karlovačkom naselju Dubovac, gde je odvela nekoliko Karlovčana na vezu koja ih je prebacila na Kordun. Oko 14 časova Nada je ponovo krenula prema Dubovcu. Vodila je Miru Ćujić, sestričinu revolucionara Marka Oreškovića, na vezu koja je trebalo da je prebaci u Vojnić. Na kraju Primorske ulice, u blizini groblja, Nada i Mira su se rastale — Mira je krenula levo prema šumi Kozjači i Dugoj Resi, a Nada je pošla nazad prema gradu. Dvojici ustaških agenata, koji su motrili na ovaj deo grada učinilo se sumnjivo što Nada nekoliko puta toga dana prolazi istim putem. Odlučili su da legitimišu i eventualno uhapse obe žene. Agent Ivan Baršić pošao je za Nadom i zatražio joj legitimaciju. Nada je nakon toga otvorila svoju torbu, brzo izvukla pištolj i ustaškog agenta smrtno ranila u stomak. Nakon toga Nada je pucala i na drugog agenta, koji je krenuo za Mirom Ćujić. Uspela je da ga rani, ali se nakon toga metak zaglavio u cevi. Pošto je drugi agent bio krupnije građe, on je, iako ranjen, krenuo za Nadom, koja je počela da trči prema Kozjači. Tada je naišlo i nekoliko italijanskih vojnika koji su bili u blizini i čuli pucnjavu, pa je Nada uprkos otporu bila brzo savladana i uhapšena. Nakon njenog hapšenja Karlovcem se pronela vest o mladoj devojci bujne kose, koja je prilikom hapšenja ubila jednog ustašu, a drugog ranila.

Nakon hapšenja Nada je odvedena u karlovački zatvor, gde je bila teško pretučena. Uveče je odvedena u zatvorsku ćeliju, u kojoj se tada nalazila Danica Opačić, majka partizana Uroša Opačića, koji je bio učesnik „karlovačke akcije”. Prema Daničinom svedočenju, ali i svedočenju Barke Gojak, sestre Steve Gojaka, ranije uhapšenog sekretara Mesnog komiteta KPH u Karlovcu, koja se tada takođe nalazila u zatvoru, Nada je bila svakodnevno isleđivana i tučena. Agenti su bili sigurni da ona nije Ankica Vinek, kako je glasilo njeno ime na legitimaciji, ali im Nada nije htela ništa priznati. Kasnije je bila prebačena u samicu, koja je svakog jutra bila otvarana, kako bi drugi zatvorenici prilikom izlaska u šetnju mogli videti koliko je izmrcvarena. Uprkos svim mučenjima, Nada im ništa nije htela priznati, čak ni svoje pravo ime. U to vreme u karlovačkom zatvoru se nalazila veća grupa pohapšenih komunista, a pošto agenti od njih nisu mogli izvući bilo kakva priznanja, oni su 12. decembra 1941. godine bili prebačeni u Zagreb. U grupi od desetak karlovačkih komunista koja je poslata u Zagreb bili su — Marijan Čavić, Stevo Gojak, Barka Gojak, Nada Dimić i dr. Tokom transporta u vozu, Nada je iskoristila priliku i počela razgovor sa Marijanom Čavićem, ali je zbog toga bila pretučena od strane jednog ustaše, koji je bio u njihovoj pratnji.

Par dana nakon Nadinog hapšenja, policijski agenti su uspeli da uhapse i Ivicu Tomšića, trećeg po redu sekretara Mesnog komiteta KPH za Karlovac. Posle toga, uhapsili su još nekoliko ilegalaca, pa je jedan manji deo njih napustio Karlovac i otišao na Petrovu goru. Hapšenjem Nade i Ivice karlovačka partijska organizacija je pretrpela težak udarac, ali i pored svih hapšenja i ubistava nije bila uništena. Početkom 1942. godine u Karlovcu je delovalo pet partijskih ćelija sa 23 člana KPJ i nekoliko organizacija SKOJ-a sa 23 člana. U širem području Karlovca, uključujući i Dugu Resu i druge delove karlovačkog sreza, delovalo je 12 partijskih ćelija sa 56 članova KPJ, kojima je rukovodio Mesni komitet KPJ za Karlovac.

Prilikom prijema u zatvor na Savskoj cesti Nada je bila ocenjena kao opasna uhapšenica i stavljena je u samicu. Nakon tri dana provedena u hladnoj samici, Nada je bila prebačena u zajedničku sobu broj 39. Prema svedočenjima zatvorenice Ruže Rubčić, koja je tada bila u ovoj sobi, Nada je dovedena u veoma teškom stanju i imala je groznicu. Nepuna dva meseca ustaški agenti su bezuspešno od Nade pokušavali da dobiju bilo kakvu informaciju. Uprkos svim teškim mučenjima, tokom kojih su joj čupali kosu, pekli tabane, udarali po licu, glavi, telu, ona je uporno ćutala. Pretragom arhive, agenti su posumnjali da je ona upravo Nada Dimić, ilegalka iz Siska, koja je avgusta 1941. pobegla iz bolnice „Sveti Duh” u Zagrebu. Ipak za to nisu imali čvrstih dokaza, a ona je odbijala da im prizna svoje pravo ime. Učinivši je gotovo nesposobnom da se kreće, ali i da govori, agenti su odlučili da zaključe njen slučaj i pošalju je u logor Stara Gradiška. Na njenom kartonu, koji se vodio na ime Ankica Vinek, ustaški agent je dopisao — Nada Dimić?

Smrt u logoru

Zajedno sa grupom zatvorenika iz Zagreba, Nada je 5. februara 1942. godine bila transportovana u logor Stara Gradiška. U logor je uneta na nosilima, jer je bila sva isprebijana i bolesna. Bila je zatočena u ženskom delu logora koji se nalazio u kuli. Upravnica ženskog logora-kule bila je zloglasna Maja Buždon, koja je neretko i sama učestvovala u ubijanju logorašica i zatočene dece.

Žene i deca zatvoreni u kuli logora Stara Gradiška.

Zajedno sa Nadom u logor su iz Zagreba stigle i neke od uhapšenica koje su je znale još iz Karlovca, a neke su bile njeni saborci. Među ovim logorašicama bile su — Marica Pataki, Ana i Barka Gojak, Štefica Sabolić, Ruža Rubčić i dr. One su prilikom raspodele zatvorenika po sobama Nadu unele u sobu u koju su bile određene, kako bi se starale o njoj s obzirom da je bila u veoma teškom stanju. U to vreme u logoru je postojao partijski komitet koji su sačinjavale zatvorenice Vera Jelić, Katica Ferec, Vanda Novosel i Buba Jančić. Zadatak ovog komiteta bio je i zaštita zatvorenica od ustaške policije, koja je i ovde ubacivala svoje agente, kao i prikupljanje podataka o držanju logorašica pred islednicima. Iako su u logorskoj kuli vladali loši uslovi, logorašice su pokušale da Nadi obezbede najbolje uslove. Smestile su je do malog prozora u ogromnoj sobi i hranili zalihama malo bolje hrane, kako bi povratila snagu. Nada se postepeno oporavljala i posle desetak dana je uspela da ponovo stane na svoje noge.

Slučaj devojke koja je prilikom hapšenja ubila jednog, a ranila drugog ustašu i koju karlovački i zagrebački islednici nisu uspeli da nateraju da im bilo šta kaže zaniteresovao je komandanta sistema koncentracionih logora „Jasenovac” Maksa Luburića. On je planirao da nakon kraćeg oporavka, Nadu natera da progovori. Želeo je da zagrebačkim islednicima dokaže kako je uspešniji u isleđivanju zatvorenika. On i drugi ustaški zločinci dolazili su u sobu da vide Nadu i raspitivali su se za njeno stanje. Druge zatočenice su prozrele njegove namere, pa su od njega prikrivale pravo Nadino zdravstveno stanje. Samo uzak krug zatočenica je znao pravo Nadino stanje, dok su ostale mislile da je i dalje u lošem stanju. O Nadi je najviše brinula Herta Bubanj, koja je po čitav dan provodila s njom i pomagala joj da hoda. Nadino stanje se popravljalo sve do polovine marta 1942. godine kada je dobila visoku temperaturu. Upravo tih dana u logoru je počela epidemija pegavog tifusa i Nada je bila jedna od prvih obolelih.

U pratnji Ljube Miloša u sobu sa zatočnicima je 19. marta 1942. godine došao lekar-logoraš Policer Pišta i konstatovao da Nada Dimić ima pegavac. Zajedno sa još tri zatvorenice — Nadom Gaon, Nadom Kocijan i Verom Jelić — bila je određena za bolničko lečenje. Pošto u logoru nije postojala bolnica, a vođenje logorašica u bolnice van logora nije bio moguće, Uprava logora je teške bolesnike odmah ubijala. Nada nije bila odmah ubijena, već je bila prebačena u samicu, gde je nakon dva dana, 23. marta 1942. godine, preminula.

Narodni heroj

Naslovna strana lista „Žena u borbi” sa portretom Nade Dimić.

Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, Nada Dimić je 5. jula 1951. godine, proglašena za narodnog heroja. Proglašena je među prvih 15 žena narodnih heroja Jugoslavije.

Tokom postojanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), Nada Dimić je postala jedna od prepoznatljivih simbola partizanske borbe i svrstavana je u krug najpopularnijih narodnih heroja. Mnoge ulice, škole, pionirski odredi, omladinske radne brigade i dr, dobijali su nazive po njoj. Godine 1947. u Sisku je osnovano obdanište s njenim imenom, ali je ono početkom 1990-ih promenilo naziv u „Ciciban”. Zagrebačka fabrika trikotaže je 1950. godine ponela Nadino ime. Ova fabrika postojala je do 1993. godine, kada je privatizovana, a nedugo potom toga je potpuno uništena. Nekadašnja Trgovačka akademija u Zemunu, čija je bila učenica je nakon Drugog svetskog rata postala Srednja ekonomska škola, a 1968. godine je ponela ime Nade Dimić, koje i danas nosi. Takođe, ime Nade Dimić nosi i preko deset ulica na teritoriji Republike Srbije — u Apatinu, Beogradu, Boru, Zemunu, Zrenjaninu, Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu, Smederevu, Subotici i Crvenki.

Godine 1951. u ulazu u Zemunsku gimnaziju postavljena je spomen-ploča učenicima stradalim u Narodnooslobodilačkom ratu, na kojoj je istaknuto ime narodnog heroja Nade Dimić. Na postamentu, pored ove ploče, nalazi se spomen-bista Nade Dimić, koju je izradio vajar Kosta Angeli Radovani 1948. godine i koja je tu postavljena pomenute 1951. Spomen-biste Nadi Dimić bile su podignute i u nekoliko mesta u Hrvatskoj, ali su one početkom 1990-ih godina uklonjene — bista u Zagrebu se nalazila u krugu fabrike koja je nosila njeno ime, bista u Sisku se nalazila u Aleji narodnih heroja u gradskom parku, dok se bista u Karlovcu nalazila u Parku narodnih heroja.

Povodom sedamdesete godišnjice smrti Nade Dimić, Savez antifašističkih boraca i antifašista Hrvatske (SABAH), u saradnji s drugim organizacijama, među kojima je bilo i Srpsko narodno vijeće, organizovao je 18. marta 2012. godine u Spomen-području Jasenovac okrugli sto pod nazivom „Nada Dimić u kulturi sjećanja“.

Literatura

• Kolarić, Đorđe (1970). Rađanje slobode. Zemun. 
• Heroine Jugoslavije. Zagreb: „Spektar”. 1980. 
• Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945 tom I. Beograd: „Narodna knjiga”. 1980. 
• Popović, Razumenka Zuma (1981). Spomenici Narodnooslobodilačke borbe i revolucije SR Srbije 1941—1945. Beograd: Eksport pres.  COBISS.SR 1024016515
• Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: „Narodna knjiga”. 1982. 
• Marčeta, Gojko (1979). Nada Dimić — životni put i revolucionarno delo (PDF). Gornji Milanovac: „Dečje novine”. 
• Matovina, Miroslav (1984). Nada Dimić. Beograd: „Narodna armija”. 
• Tadić, Aleksandar (1985). Majke heroja pričaju. Vinkovci: „Iskra”. 
• Inđić, Milan (1985). Djeca heroji. Zenica: „Dom štampe”. 
• Revolucionarno kiparstvo; [tekst Juraj Baldani]. Zagreb: Spektar. 1977.  COBISS.SR 49820935

Spoljašnje veze

• „Nada Dimić – narodna heroina”. snv.hr. n.d. 
• „Okrugli stol „Nada Dimić u kulturi sjećanja“”. www.sabh.hr. 26. 3. 2012. 
• Jugoslavija i komunizam: Narodna heroina Nada Dimić, simbol hrabrosti i ženske borbe protiv fašizma (B92, 17. mart 2023)