Stefan Dušan

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Stefan Dušan
Car Dušan, Manastir Lesnovo, XIV vek, Makedonija.jpg
Freska iz manastirske crkve u Lesnovu,
oko 1350. godine
Puno ime Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić
Datum rođenja oko (1308{{month}}{{{day}}})1308.
Mesto rođenja Zeta
Flag of Serbia 1281.svg Srpsko kraljevstvo
Datum smrti 20. decembar 1355.(1355-12-20) (46/47 god.)
Mesto smrti Devol
 Srpsko carstvo
Grob manastir Svetih arhangela
(posle 1927. godine
crkva Svetog Marka u Beogradu)
Dinastija Crveni dvoglavi orao (glavni heraldicki simbol srednjovekovne Srbije u doba Nemanjica).jpg Nemanjići
Otac Stefan Uroš III Dečanski
Majka Teodora Smilec
Veroispovest Pravoslavlje
Supružnik Jelena
Potomstvo Stefan Uroš V, nepoznata kćerka
Kralj Srbije
Period 8. septembar 1331. — 16. april 1346.
Krunisanje 8. septembar 1331.
Prethodnik Stefan Uroš III Dečanski
Car Srpskog carstva
Period 16. april 1346. — 20. decembar 1355.
Krunisanje 16. april 1346.
Naslednik Stefan Uroš V

Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić (oko 1308. — 20. decembar 1355), poznat i kao Stefan Dušan ili Dušan Silni, bio je poslednji srpski kralj iz dinastije Nemanjića, vladajući od 1331. do 1346. godine, a zatim je postao i prvi car srpske države[a][2][3][4], kada ga je na Vaskrs 16. aprila 1346. godine krunisao prvi srpski patrijarh Joanikije II. Dušan je vladao nad novonastalim Srpskim carstvom 9 godina — od svog krunisanja 1346. do svoje smrti 20. decembra 1355. godine. Car Dušan je opisan kao energičan vladar, jakog karaktera i temperamenta, zato je često nazivan i pod imenom „Dušan Silni”.

Rođen je oko 1308. godine od oca Stefana Dečanskog i majke Teodore Smilec, najverovatnije u Zeti gde je njegov otac bio upravnik. Dušanov deda po ocu je srpski kralj Stefana Milutina, a po majci bugarski car Smilec.

Kao dečak je zajedno sa svojim oslepljenim ocem, majkom i starijim bratom Dušicom izgnan u Carigrad, najverovatnije 1314. godine. To je bila kazna za mladog kralja Stefana Dečanskog, koji se pobunio protiv oca i pokušao da mu otme vlast, ali ga je kralj Milutin pobedio, oslepeo i poslao ga zajedno sa njegovom porodicom u vizantijsku prestonicu Carigrad. Početkom 1317. ili 1318. godine Stefanu Dečanskom je bilo dozvoljeno da se vrati u kraljevinu Srbiju. Mladi Dušan je ostao na dvoru svog dede Milutina, najverovatnije kao talac. 1321. godine, kralj Milutin umire, a posle godinu dana borbe za vlast — na srpski presto dolazi kralj Stefan, Dušanov otac, kome se iznenada povratio vid. Tom prilikom je Dušan proglašen za naslednika prestola i dodeljena mu je na upravu Zeta.

Poznato da je Dušan učestvovao u bici kod Velbužda 1330. godine, gde je srpska vojska porazila bugarsku i ubila njihovog cara. U bici se Dušan pokazao kao izuzetan ratnik i komandant, i verovatno je još tu zadobio simpatije vojske i vlastele.

Početkom 1331. godine, odnosi Dušana i njegovog oca kralja Stefana Dečanskog su se prilično zahladneli. Kralj Stefan je verovatno na nagovor svoje druge supruge, kraljice Marije Paleolog, razmišljao da umesto Dušana za naslednika proglasi svog drugog sina Simeona Sinišu. Uz podršku vlastele koja je želela veće osvajačke pohode, Dušan se pobunio protiv oca — svrgnuo ga sa vlasti, i potom utamničio. Stefan Dečanski je umro u tamnici, ali razlog smrti nikada nije bio u potpunosti otkriven. Postoji nekoliko teorija o tome: neki izvori tvrde da je Stefan umro prirodnom smrću, dok drugi nagoveštavaju na to da je Dušan naredio da se Stefan ubije — što bi mogao da bude jedan od razloga zašto Dušan nije proglašen za svetitelja.

U toku svoje vladavine, Dušan će osvojiti mnoga područja i gradove. Učestvovao je tokom prvog vizantijskog građanskog rata na strani Jovana Kantakuzina, takođe je i tada proširio svoje teritorije. Ubrzo nakon tog rata se krunisao za cara, ali njegovu titulu nisu priznavale mnoge države. Dešava se drugi građanski rat u Vizantiji tokom kojeg je Stefan Dušan aktivno učestvovao i bio u savezu sa Jovanom V Paleologom, tokom tog rata je zauzeo Epir i Tesaliju. Napao je Bosnu i čak je stigao do glavnog grada Bobovca, ali zbog iznenadnog napada Vizantije, morao je da napusti Bosnu. Tokom vladavine je nekoliko puta ulazio u sukobe sa Ugarima, od kojih je zauzeo Mačvu. Za vreme njegovog života Srpska država postaje najjača vojna sila na Balkanu, čak je i predvideo opasnost od Turaka.

Dušan se oženio bugarskom princezom Jelenom, sa kojom je dobio jedinog sina Uroša, a neki izvori smatraju da su imali i ćerku. Posle smrti cara Dušana 1355. godine, carski tron nasleđuje njegov sin Uroš, zvanično car Stefan Uroš V.

Zanimljivo je da je imao svoj poseban odred plaćenika, od kojih je najpoznatiji Palman Braht.[5]

Godine 1349. je doneo veoma važan dokument, koji se zove „Dušanov zakonik”, a pisan je na srpskoslovenskom jeziku.

Dušanova carska kruna se danas nalazi u Cetinjskom manastiru, u Crnoj Gori. Car Dušan je takođe poznat po tome što je sagradio Manastir Svetih arhangela kod Prizrena, gde je i bio sahranjen sve do 1927. godine, kada je njegovo telo preneto u Crkvi Svetog Marka u Beogradu. Završio je takođe i zadužbinu svog oca Manastir Visoki Dečani.

Dušan je smatran za heroja među današnjim Srbima, i ima veliko poštovanje u narodu.

Rođenje i detinjstvo[uredi]

Dušan je rođen kao prvi sin u braku srpskog prestolonaslednika Stefana Uroša III i bugarske princeze Teodore. Obično se misli da je Dušan rođen oko 1308. Izvor za tu zamisao je pisanje jednog vizantijskog pisca (Nićifor Grigora) da je Dušan u vreme zbacivanja Stefana Uroša III sa vlasti 1331. imao pune 22 godine.[2] Nasuprot tome, primećeno je da bi jednako istinit mogao biti i zapis u Koporinjskom letopisu u kome piše da je Dušan rođen 1311/12.[6].

Kada je kralj Stefan Uroš II Milutin ugušio pobunu 1313. ili 1314. godine, naredio je da pobunjeni mladi kralj Stefan Uroš III Dečanski bude oslepljen u Skoplju (u srednjem veku je postojalo verovanje da slep čovek ne može da vodi državu pa se oslepljivanje često koristilo da se onemogući nekome da dođe na vlast). Posle delimičnog oslepljenja, Stefan Uroš III je sa ženom i dvoje dece Dušicom i Dušanom proteran na vizantijski dvor kod Milutinovog tasta cara Andronika II Paleologa u Carigrad.[7]

Posle pet godina boravka u Carigradu umro je mlađi Dušanov brat.[8] Dušan je tako odrastao u Carigradu, koji je u to vreme bio najveće grčko i evropsko gradsko i kulturno središte, primajući neizbrisive utiske. Ti utisci i blizina carskog dvora mogli su u dečaku Dušanu pokrenuti maštanja o carskoj kruni i carstvu koje je posle srpski vladar Stefan Uroš IV Dušan Silni pokušao oživotvoriti. Porodica Stefana Uroša III je u progonstvu ostala 7 godina.[9]

Na zahtev Crkve Milutin dopušta Stefanu da se vrati u Srbiju ali zadržava Dušana kod sebe, najverovatnije kao taoca što je bila česta praksa u srednjem veku. Posle Milutinove smrti, Stefan je uz pomoć crkve i arhiepiskopa Danila postao novi kralj pod imenom Stefan Uroš III, a istovremeno je krunisan njegov sin Stefan Dušan kao „mlađi kralj”.[10]

Kraljević Dušan[uredi]

Kralj Stefan Dečanski sa sinom Dušanom, na ikoni „Svetog Nikole” iz 1327. godine.

Verovatno sa 15 godina (najkasnije 1326/27) Stefan Dušan je kao „mladi kralj” dobio na upravu Zetu. Mladi kralj Dušan se osposobljavao da vlada i vodi vojsku u bitkama. Zato su stvarno upravu u Zeti vršili kraljevi pouzdani službenici koji su poslati na dvor mladog kralja. Neposredno pre toga 1326. bosanski ban Stefan II (IV) Kotromanić je preoteo Raškoj Zahumlje. Zbog toga i pokušaja bosanskog bana da nastavi pomeranje granice na istok sukobi su se nastavili. Prema jednom zapisu „mladi kralj” Dušan se uspešno suprotstavio četama bosanskog bana 1328/1329. negde na Drini ili donjem Limu.[11] U julu 1330. Stefan Dušan je komandovao izgleda glavnim napadom u bici kod Velbužda i lično odsekao glavu caru Mihailu Šišmanu.[12]

Veoma se malo zna koji su se ljudi nalazili na dvoru mladog kralja. Pominju se vojvoda Mladen, vojvoda Vojin i čelnik Đuraš. O njihovim službama se ništa ne zna na dvoru mladog kralja, koji je bio na obali reke Drimca. Ruševine su kasnije spominjane kao carski dvor (corte del imperador). Mladi kraljevi su izdavali povelje o posedima na svojim teritorijama, kao što potvrđuje jedna od vranjinskih povelja u kojoj vladar pominje darove kada još nije bio kralj. Kako su godine prolazile Dušan je postajao sve stariji, izdržljiviji i osamostalniji.[13]

Malo posle krunisanja je umrla Dušanova majka, a Stefan je postao udovac. Kraljica Teodora je sahranjena u Banjskoj, zedužbini kralja Milutina. Godine 1323. je Stefan Dečanski našao nevestu Blanku iz Južne Italije, ćerku Filipa Tarentskog, ali pregovori su prekinuti jer Stefan Dečanski nije hteo da prihvati katolicizam i papsku jurisdikciju. Na teritoriji mladog kralja se mogu izdvojiti tri celine, koje su se razvijale. Glavna je bila Zeta sa gradovima, koja je bila dosta urbanizovana. Ekonomski gradovi su bili Kotor, Budva, Ulcinj, Bar i Skadar. U jezgru Zete, u dolinama reke Morače, nalazila se tvrđava Medun i značajno naselje Podgorica. Dušan je vladao gradovima na obali, ali ne potpuno, jer su se na čelu grada nalazili knezovi, koje je sam vladar birao i davao im stepen autonomije. Posredna je bila vlast mladog kralja i na stočarima Vlasima i Arbanasima, koji su naselili oblast iznad Skadarskog jezera i planine koje okružuju i Metohiju.[14]

Aprila 1326. godine, Dušan je tražio da ne šalju brodove protiv Brajka Branivojevića, koji je njegov čovek. Dubrovčani upućeni u odnose sinova Brajka i Dušana se nisu obazirali na tu poruku, ali su posle postali popustljiviji. Samo nedelju dana od toga Dušan je zatražio da se uzdrže od napada na Brajka i došao je na granicu kod Dubrovnika sa vojvodama Mladenom i Vojinom, primio je dubrovačko poslanstvo i pregovarao je sa njim. Tada je verovatno imao osamnaest godina i učestvovao je u državničkim poslovima. Dubrovački poslanici su pozvali Dušana na posetu Dubrovniku, ali je zahtev bio odbijen. Pregovor je bio o ofanzivi Branivojevića. Brajko je bio zarobljen, a Dušan je molio da Dubronivk oslobodi ženu Brajka, ćerku vojvode Vojina. Ostaloj dvojici Branivojevića nije pomogla ni mletačka intervencija. Brajko je ostao u zatvoru do novembra, kada je ubijen. Preostao je samo Branoje, koji se držao do jula kada je našao utočište na srpskom dvoru. Bio je zatvoren i premešten u kotorsku tvrđavu, gde biva ubijen.[15]

Februara 1327. godine je Dubrovnik zabranio da se izvozi roba u Srbiju, a kralj je oštro postupio prema trgovcima. Ovog puta je Dubrovnik pozvao Veneciju da posreduje. Dubrovnik je poslao poslanike Stefanu Dečanskom, ali bez rezultata. U septembru je započet manje poznat rat koji je trajao godinu dana. Poznato je da su u tom ratu učestvovali Kotorani, koji su tada birali ratne zapovednike. Poznato je i da je kraljeva vojska povratila izgubljenu zemlju. Sa Pelješca je oteta dubrovačka stoka, koja je vraćena tek nakon mira u leto 1328. godine. Kotorani su pravili velike štete da su posle mira morali da plate Dubrovniku 2 500 perpera. U jesen 1328. godine je papa imenovao kotorskog klerika Sergija Bolicu za biskupa, a građani ga nisu pustili u grad i zatvorili su njegovu braću i sinovce. Tokom rata je Dubrovnik vratio manje izgubljene teritorije, dok je Stjepan II, već 1326. godine dodao Hum u svoju titulu kao „knez Humske zemlje”, između ratovanja Stjepana II i Stefana Dečanskog skoro pa se ništa i ne zna. U jednoj povelji Stjepana 1329/1330. godine govori o tome kako ga je spasao jedan njegov vlastelin na bici kod Rasa (Raška), koji mu je dao konja i tako je Stjepan pobegao. To je prvi podatak o Dušanovom učešću u ratu, tada je imao dvadeset godina. Nisu jasne teritorijalne promene u ratu 1327—1330. godine. Nevesinjski kraj je verovatno potpao pod srpsku vlast. To se vidi po položaju vlastelina Poznana Purćića, koji je 1327. godine došao u Dubrovnik kao poslanik bosanskog bana, a već 1330. godine se spominje među ljudima za koje se zauzimao „mladi kralj”.[16]

Godine 1330. je Stefan Dečanski pokušao da proširi teritorije u Makedoniji i opsedao je Ohrid, ali bezuspešno. Posle toga su bugarski i vizantijski car sklopili savez protiv Srbije. Srpske i bugarske snage su se sukobile 28. jula nedaleko od Velbužda. Stefan Dečanski je imao najamnike iz Španije, koji neki nisu ni stigli na vreme, a bugarski car Mihajlo Šišman pomoćne odrede Tatara i Vlaha, a jedan odred je predvodio Dušan, za koga Danilov kaže da se proslavio u tom ratu. Kasnije Dušan u svom zakoniku hvalisavo pominje ovu bitku. Srpskom pobedom su otklonjene i opasnosti, u Bugarskoj je postavljen sin iz prvog braka poginulo cara i sestre Stefana Uroša III, a vizantijski car se povukao u Makedoniju, kada je saznao da su Srbi pobedili.[17]

Sukob oca i sina[uredi]

Freska Stefana Dečanskog sa sinom Dušanom iz manastira Visoki Dečani

Posle te bitke, kralj Stefan Dečanski je mogao da se pozabavi vršavanju manastira Dečani i svojim sinom. U jesen 1330. godine je od dubrovčana dobijao pohvale, jer je pobedio bugarskog cara. Ubrzo zatim dolazi do sukoba između oca i sina. Uzrok toga je nepoznat, veruje se da je to Dušan uradio zbog vlasti, a životopisac Dečanskog sve svaljuje na njega. Savremenik, Nićifor Grigor, tvrdi da je tada mladi kralj imao dvadeset dve godine, kada se Stefan Dečanski oženio i počeo da dobija decu, i to je unelo strah Dušanu, tako da je odlučio da svrgne kralja uz podršku velikaša.[18]

„Ovi ga danonoćno podsticahu da oduzme kraljevstvo iz ruku oca, koji je zbog starosti bio nesposoban za upravljanje, i da se tako obezbedi od svog brata Siniše, koga je njegov otac imao s drugom ženom” (Mavro Orbin)

Na neki način Orbin pokušava da baci krivicu na Stefana Uroša III Dečanskog zbog toga što je imao sa Marijom Paleolog sina Sinišu kojeg je po nagovoru kraljice Marije počeo da priprema za prestolonaslednika, dok je prema Dušanu odjednom ohladneo. Veoma sličnu verziju iznosi i Nićifor Grigora.[7] „Pošto se pak sam kralj, kome je bilo pedeset godina, oženi nanovo ćerkom carevom (iz Carigrada), kojoj je bilo tek dvanaest godina, a međutim ne oženi sina, i pošto s tom ćerkom carevom poče i decu rađati, sin kraljev, mladić duše vatrene, podražen i podbunjivan od vršnjaka svojih, poče smišljati odmetanje od oca i bunu protiv njega”. Ipak, to treba uzeti sa rezervom, osnovni pokretač pada Stefana Uroša III nije bio Dušan, već vlastela nezadovoljna zbog ponašanja Stefana Uroša III nakon Velbužda kada on nije iskoristio veliku pobedu i nije dopustio svojoj vlasteli zadobijanje novih teritorija i pljačku.

Sukob između oca i sina su već zapazili susedi 1331. godine, kada je kralj hteo od Dubrovčana da mu se ustupe šest galija, što mu Dubročvani nikad nisi ni izručili. Krajem januara došle su do njih vesti, koje su početkom februara pisali obojici kraljeva, kako je Dubrovčanima žao da je došlo između njihove svađe. Iste te godine, Stefan Dečanski dolazi u Dušanovu zemlju i razara grad Skadar, a mali kralj beži preko reke Bojane. Početkom aprila Dubrovčani su pisali kralju i mladom kralju da pregovaraju o miru. Mir je sklopljen polovinom ili u drugoj polovini aprila. Ovo je izazvalo i nesigurnost među trgovcima.[19]

„Dolazak cara Dušana u Dubrovnik” delo Marka Murata.

Početkom maja 1331. godine, su mu Dubrovčani opet pisali pismo da dođe i poseti Dubrovnik. U Dubrovnik je došao 10. maja, sa svojom pratnjom i stražom, a Dubrovnčani su ga dočekali kao i svakog velikog gosta. Razlog Dubrovčana da ga pozovu, jeste bio da se dogovore da plati dugove oko ukradene tkanine oko Sv. Srđa. Dušan je obećao da će da plati dugove, ali se to nikada nije desilo. Početkom avgusta su Dubrovčani podsetili Dušana da plati obećane dugove i da će se žaliti njegovom ocu, kralju. To je bio i poslednji put da je Dušan bio pod vlašću svog oca. Kasnije je Dušan odlučio da ode iz Srbije i pozvao je svoje bližnje ljude da pođu sa njim, što su oni odbili. Njima je anonimni pisac napisao opredeljenje: „Bolje imati grov u svojoj zemlji, nego biti rob ili došljak u tuđini” i, ako ode: „Tebe ćemo ostaviti u velikoj žalosti i preziru.”.[20]

Vladavina kralja[uredi]

Napad na Nerodimlje[uredi]

„Pošto je, dakle, potajno sakupio vojsku u obe Zete i izvršio izbor najboljih tamošnjih ratnika, vodeći sobom i Karavida Fratnuta i Đurđa Ilijića kao svoje savetnike otpoče usiljen marš put Raške, u kojoj se nalazio njegov otac” (Mavro Orbin)

Tada je Dušan odlučio da ostane u Srbiji i da svrgne oca. Avgusta 21. car Dušan kreće iz Skadra sa svojom malom vojskom u Nerodimlje, u zamak u kojem je njegov otac boravio. U blizini se nalazila tvrđava Petril, koja je služila kao pribežište u slučaju opasnosti. Kralj je uspeo da pobegne u tvrđavu Petrič, a njegova porodica je bila u rukama Dušana. Posle nekog vremena kralj nije mogao da pruža duži otpor, tako da se predao, a Dušan je krunisan za kralja 8. septembra 1331. godine u hramu blizu tvrđave Svrčina. Anonimni pisac pominje da je Stefan Dečanski odvoden u tvrđavu Zvečan na severu Kosovskog polja i da tamo bude čuvan, dok se ne izmiri i da ga je tamo zadesila smrt. Grigorije Cimblak ima drugačiju tendenciju, on isto tvrdi da je odveđen u Zvečane, ali da je za smrt kriv njegov sin. Nićifor Grigora navodi da je isto odveden u tvrđavu Zvečane, ali da su ga tamo zadavili velikaši, bez Dušanove volje. Nisu poznate nasilne promene na srpskom prestelo, tek mnogo kasnije su se pojavile početkom ili krajem 15. veka, koje je napisao Grigorije Camblak, i u spomenima Konsantina od Ostrovice, kasnije ratnik poljskog vladara (verovatno Husar).[21]

Krunisanje Dušana[uredi]

„Krunisanje cara Dušana” delo češkog slikara Alfonsa Muhe iz ciklusa slovenske epopeje

Nakon toga počnu pripreme za Dušanovo krunisanje bez nekih većih problema, tako da otpora u državi nije bilo. Stefan Dečanski očigledno nije bio omiljen i njegov pad nije prouzrokovao nikakva uznemirenja, ali imajući na umu ulogu Crkve i samog arhiepiskopa Danila II u dovođenju Stefana na kraljevski presto, Dušan zamoli Danila II da dođe i da ga kruniše za kralja. Ovaj je mirno primio ovu smenu na prestolu i veoma svečano, krunisao Dušana za kralja svih srpskih i pomorskih zemalja na dan 8. septembra 1331. godine na dvoru u Svrčinu.[22][23]

„I tako zapovedi da bude sabor Bogom sabrani otačstva njegova. I kada je ovaj preosvećeni došao sa Bogom darovanom mu pastvom, episkopima i igumanima, i sa celim klirom crkvenim, i kada je bio sabran ceo sabor srpske zemlje u njegovu carskom dvoru Svrčinu, i kada je bio slavni praznik Rođenje presvete Bogorodice, i na navečerje učiniše hvalbena slavoslovlja, kako je na pohvalu slavnom prazniku, i opet noćno stajanje takođe, i ujutro, dan nedelje, učiniše na ovom blagočastivom sve po zakonskom ustavu u crkvi svetoga Preteče, i preosvećeni arhiepiskop kir Danilo učini molitvu, i uzevši carski venac u svoje ruke, i položi na svečasnu glavu njegovu, govoreći: Položio si na glavu njegovu venac od dragog kamenja, i umoli od tebe života i dao si mu dužinu dana na vekove vekova” (Danilov učenik)

Neposredno nakon Dušanovog krunisanja Stefan Dečanski je umro 11. novembra 1331. godine i sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Visoki Dečani.[24] Po Danilovom učeniku umro je prirodnom smrću dok drugi izvori tvrde da je Dušan popustio pred navaljivanjem moćne vlastele i odobrio, ako već i nije naredio, da se Stefan pogubi.[25]

„Privolevši se sin njihovim opakim savetima, posla neke ljude spremne da izvrše takvo zlodelo, te ga oni udaviše usred noći u rečenoj tvrđavi” (Mavro Orbin)

Legenda o prokletstvu[uredi]

Za smrt Stefana Dečanskog vezana je i legenda o prokletstvu Dušanovih kasnijih potomaka, a kasnije i cele srpske države. Naime Stefan je, kada su došli ljudi da ga ubiju, prokleo sina i njegove potomke. Mada se ovo prokletstvo nije ispunilo na sinu, palo je ipak na njegova unuka Uroša, koji je izgubio carstvo. Ova legenda je trajala mnogo vekova, posebno kada je knez Lazar sa svojim ratnicima pao na Kosovu, a Srbija pala pod Turke.[26]

Prvi uspesi kralja Stefana Dušana[uredi]

„Ženidba cara Dušana” delo Paje Jovanovića.

Nije jasno na koje ličnosti se Dušan oslanjao u prvim godinama svoje vladavine. Verovatno su među njima važnu ulogu zadržali oni koji su mu pomogli da dođe na vlast. Međitim, već u prvim godinama vladavine Dušan je bio suočen sa pobunom plemstva. Vojvoda Bogoje se digao protiv Dušana na teritoriji Zete 1332. godine. Pobuna je ubrzo ugušena. Pretpostavlja se da je pobuna izbila jer su Bogoje i njemu bliski velikaši mislili da nisu dovoljno nagrađeni za svoju pomoć koju su pružili Dušanu prilikom dolaska na vlast.[27]

Borba između Stefana i Dušana je sprečila da Srbija interveniše u unutrašnje prilike u Bugarskoj, gde je sa trona zbačen njihov rođak Jovan Stefan.[28] Sa novim bugarskim carem Ivanom Aleksandrom su uspostavljeni saveznički odnosi, pa se kralj Dušan u proleće 1332. godine oženio Jelenom, sestrom bugarskog cara. Bosanski ban Stefan II Kotromanić je želeo da osvoji celo Zahumlje, jer je samo deo Zahumlja osvojio 1326. godine posle sukoba sa Branivojevićima. U tom sukobu su učestvovali i Dubrovčani, zajedno sa banom Stefanom II, i pošto je zatrta porodica Branivojević, i pošto su Stefan i Dubrovčani podelili međusobno njihove teritorije, Dubrovčani su dobili Pelješac sa Stonom.[29]

Srpka osvajačka politika prema jugu je zavisila od Bugarske. Posle bitke kod Velbužda, na presto bugarske je Stefan Dečanski postavio svoju sestru Anu i njenog prvorođenog sina Ivana Stefana, ali već u proloće su se 1331. godine pobunili bugarski boljari i postavili njenog prvorođenog sina Ivana Stefana, Šišmanovog zeta koji je prvobitno vladao u oblasti Loveča, a odnosi između Dušana i njega su bili dobri. Hteo je mir sa Srbijom kako bi se fokusirao na proširenje ka jugu. Dušan je takođe imao dobre odnose sa Bugarskom, budući da je Dušanu žena trnovska princeza.[30]

Car Dušan i carica Jelena, Manastir Lesnovo, XIV vek

Dubrovčani za vreme kralja Stefana Dečanskog nisu uspeli da legalizuju upravu nad Pelješcem i Stonom, pa su to pokušali za vreme kralja Dušana. Dajući prednost Makedoniji nad zapadnim teritorijama,[31] Stefan Dušan je 1333. godine izdao povelju u Pologu, kojom je Dubrovčanima ustupio primorje od Stona do Dubrovnika, sa ostrvom Posrednjicom kod ušća Neretve, uz obavezu da na račun „stonskog dohotka” isplaćuju 500 perpera, plus 8000 perpera koje je trebalo platiti odmah, dok su se Dubrovčani obavezali da će dozvoliti versku slobodu pravoslavnom stanovništvu dobijenih teritorija.[32] Dubrovčani su sumu od 500 perpera plaćali i bosanskom banu, koji je iste godine izdao povelju kojom je potvrdio pravo Dubrovnika na Ston, te su na miru mogli koristiti svoje nove posede koje su iste godine počeli da utvrđuju. Uslov je bio i da u Stonu ostane „Srpski pop da poje”, jer je tu episkopiju osnovao još sveti Sava, ali su Dubrovčani to poštovali samo do 1349. godine kada su doveli katoličkog sveštenika. Već 1332. godine Dušan je osvojio grad Strumicu.[33]

Sirgijan, Romej koji je imao uticaj u Vizantiji, krajem 1333. godine se pridružio Dušanu. Njegovim dolaskom je Dušan mogao da preduzme šire osvajačke poduhvate u Makedoniji.[34] S Dušanovom vojskom je uspeo da zauzme grad Kostur. Sirgijan je mnogim romejskim gradovima nudio povlastice i darove, ako mu se pridruže. Dušan je takođe ratovao u Makedoniji, gde je zauzeo i mnoge važne gradove, nezavisno od Sirgijana. Hteli su da napadnu Solun, ali je vizantijski car je uvideo svu ozbiljnost situacije, pa je lično otišao u Solun gde mu se Sfrances Paleolog ponudio da zarobi prebega Sirgijana. Sfrances se navodno i sam priklonio Dušanu kako bi došao u priliku da zarobi Sirgijana. Međutim, nije uspeo da ga zarobi ali je uspeo da ga ubije.[35]

Smrt Sirgijana je poremetila dalje Dušanove planove pa su se on i vizantijski car susreli na reci Galik, blizu Soluna i tamo sklopili mir. Mir je odgovarao Dušanu i vizantijskom caru, buduću da je Dušan morao da se pozabavi Ugrima na severu, dok je vizantijski car morao da se posveti restauraciji carstva na teritoriji kontinentalne Grčke. Po sporazumu je Dušan vratio sve gradove, osim Prilepa i Ohrida, dva najvažnija osvojena grada.[36]

Kralj Ugarske Karlo Robert je napao Srbiju, a čim je Dušan to saznao odmah je sklopio mir sa Vizantijom i krenuo sa vojskom na sever. Stigao je do Spasovog doma u Žiči. Kada su Ugri čuli da se srpski kralj približava, zahvatila ih je panika i ona se tada povukla na sever.[37] Ugarska vojska prelaskom Save je izgubila mnogo vojnika, tako da ni do okršaja nije ni došlo. Ovaj sukob se desio između novembra 1334. i januara 1335. godine. Izgleda da su Srbi ugarskim povlačenjem proširili granicu na Savu i Dunav.[38]

Spomenik cara Dušana u Beogradu

Vladavinom cara Andronika III Paleologa dolazi do uspona Vizantijskog carstva. Andronik III je uspeo da povrati izgubljene teritorije na koje se carstvo raspalo nakon što su krstaši osvojili Carigrad 1204. godine. Haos je povratio 1329. godine, Lezbos 1335/6. godine, Tesaliju do 1336. godine i Epir do jeseni 1340. godine.[39] Godine 1336. u Radovištu došlo je do drugog susreta srpskog kralja i vizantijskog cara. Nepoznato je o čemu su dvojica vladara ovom prilikom razgovarali.[40] Nakon ovog razgovora 19. decembra 1337. umro je srpski arhiepiskop, Danilo II, a na njegovo mesto je već 3. januara 1338. postavljen Joanikije, koji je pre toga bio na svetovnoj dužnosti logoteta.[41]

Izgleda da je Dušan obustavio osvajačke akcije, zbog opasnosti na severu. Čak pošto je jednom pobedio Ugre, dolazilo je i dalje do sukoba. Godine 1338. je ugarski kralj odlučio da opet napadne Srbiju i upao je u srpsku teritoriju južno od Save, a već krajem godine ta ista ugarska vojska se povukla. U pismu koje je Benedikt XII uputio kralju Karlu Robertu piše kako ovaj stalno ratuje sa paganima i šizmaticima. Za Dušana je ova granica predstavljala sporedni front, dok je glavni front bio na jugu.[42]

Začetak vizantijskog građanskog rata[uredi]

Previranja u Vizantiji dala su Dušanu priliku da obnovi svoju osvajačku politiku. Car Andronik III Paleolog preminuo je 15. juna 1341. godine. Njegov legalni naslednik bio je Jovan V Paleolog. Pošto je prestolonaslednik bio veoma mlad postavilo se pitanje regentstva, a najverovatniji kandidat za ovo mesto bio je Jovan Kantakuzin, jedan od najznačajnijih saradnika preminulog cara. Protivnik ovakvom rešenju bila je carica Ana Savojska. Prvih dana oktobra 1341. godine Aleksije Apokavk, jedan od najznačajnijih pristalica Ane Savojske, iskoristio je Kantakuzinov odlazak iz Carigrada da se obračuna s njegovom pristalicama. Dana 26. oktobra 1341. Kantakuzin je takođe otvoreno izrazio svoje neprijateljstvo tako što se u Didimotici proglasio za cara. Stefan Dušan je na promenu u Carigradu reagovao tako što je počeo sa pripremama za nove pohode. Zabeleženo je da je kupovao oružje u Mlecima 1341. koji su takođe dozvolili prolaz Dušanovih 300 najamnika preko teritorija Mletačke republike. Dušanov pohod zabeležio je Jovan Kantakuzin. Po njemu je Dušan, saznavši za smrt vizantijskog cara, napao deo Makedonije koji je još uvek bio pod vizantijskom vlašću, prošao je pored Soluna i stigao do sela Krićani. Jovan Kantakuzin je tada poslao Dušanu poslanike i raniji mir je bio obnovljen.[43]

Savez sa Jovanom Kantakuzinom[uredi]

Proglašenjem Jovana Kantakuzina za cara 26. oktobra 1341. u Didimotici počeo je u Vizantiji građanski rat. Kantakuzin proveo zimu 1341/42. u Didimotici, spremajući se za ratne operacije. U proleće je nameravao da napadne Solun, grad od izuzetnog strateškog značaja. Uz pomoć svojih pristalica uspeo je da preuzme grad Melnik od Hrelje, velikaša koji je držao oblast duž reke Strume do njenog ušća kod Hristopolja. Hrelja je ipak prilikom pohoda na Solun bio na Kantakuzinovoj strani. Međutim, Kantakuzinov plan da osvoji Solun je propao jer je prevagu u gradu odnela stranka zilota koja je bila protiv Kantakuzina. Pošto je uvideo da gubi podršku u Vizantiji, Kantakuzin je odlučio da sa najodanijim pristalicama ode u Srbiju i zatraži pomoć od srpskog kralja. Na Vardaru se sastao sa Jovanom Oliverom, jednim od najmoćnijih velikaša u Srbiji, sa kojim je bio u dobrim odnosima još od sastanaka Andronika III sa kraljem Dušanom. Susret između srpskog kralja i Jovana Kantakuzina odigrao se u mestu Pauni, kod Prištine. O toku pregovora svedočanstva su ostavili sam Jovan Kantakuzin u svom memoarskom delu i vizantijski pisac Nićifor Grigora. U Paunima je najverovatnije dogovoreno da svaki od saveznika zadrži one gradove koje u predstojećoj borbi bude osvojio.[44]

Posle pregovora Jovan Kantakuzin se sa srpskim odredima koje mu je dao Dušan uputio ka Didimotici. Usput je pokušao da osvoji Ser, ali je srpsku vojsku zahvatila bolest od koje su stradali mnogi zapovednici i veliki broj vojnika, te su morali da se vrate u Srbiju. Dok je Kantakuzin boravio oko Sera, njegov protivnik, veliki duks Aleksije Apokavk, zaprečio mu je prolaz ka Didimotici pa se Kantakuzin okrenuo ka Vodenu koji je srpski kralj već bio zauzeo tako što je potkupio žitelje grada. Odatle su se saveznici vratili u Srbiju.[45]

Jovan Kantakuzin predsedava sinodom

Carigradsko regentstvo sa Anom Savojskom na čelu pokušavalo je da diplomatskim putem ubedi Dušana da prekine prijateljstvo sa Kantakuzinom i da ga preda ili barem zatoči. Iako je regentstvo ponudilo znatne teritorijalne ustupke, Dušan na ovo nije pristao. Regentstvo ipak nije gubilo nadu, te je diplomatsku inicijativu preuzeo Aleksije Apokavk. Dogovoren je sastanak u Amfipolju do koga na kraju ipak nije došlo verovatno zbog zbog smrti Hrelje koji je trebalo da bude posrednik. Dušan je odmah zauzeo Hreljine posede, a naročitu pažnju posvetio je Strumici i Melniku. Carigradsko regentstvo je takođe pokušalo da raskine savez između Dušana i Kantakuzina i posredstvom bugarskog cara Jovana Aleksandra, ali ni ovi pokušaji nisu urodili plodom.[46]

Krajem 1342. poslanstvo iz Tesalije se sastalo sa Jovanom Kantakuzinom i tom prilikom je izjavilo da su velikaši ove oblasti spremni da priznaju Kantakuzina za cara, što je Kantakuzin spremno prihvatio.[47]

Za Dušana i Kantakuzina je zima 1342/43. prošla u vojnim pripremama. U rano proleće 1343. krenuli su ka Seru. Prvo se stanovnicima obratilo poslanstvo srpskog kralja koji je poručio da će se povući ukoliko se grad preda Kantakuzinu, ali je srpsko poslanstvo vraćeno sa porukom da je grad spreman na sve samo da ne služi Kantakuzinu, dok je vizantijski poslanik bio raščetvoren, a delovi njegovog tela izloženi na četiri gradske kule.[48] Kantakuzin je na zahtev svojih pristalica krenuo ka Didimotici, dok je srpski kralj ostao da pustoši okolinu grada. Manji srpski odredi nastavili su put sa Kantakuzinom, međutim, Kantakuzin je ubrzo uvideo da nije dovoljno jak za bilo kakav oružani okršaj, te je odlučio da se vrati u Srbiju. Njegove pristalice su se tome odlučno suprostavile. On je prvo popustio pod pritiskom pristalica, ali je ubrzo uvideo svu težinu situacije i shvatio da je najbolje vratiti se u Srbiju.[49]

Situacija počinje da se menja počev od aprila 1343. godine, kada se Kantakuzinu predao grad Verija. Verija je bio strateški veoma značajan grad i njegova predaja, kao i to što su mu se prethodne godine pridružili arhonti Tesalije je ohrabrila Kantakuzina koji je sad smatrao da može odlučnije da nastavi da se bori i sam, bez Dušanove pomoći.[50] Takođe, predaja Verije je kod Dušana izazvala nepoverenje jer je video da Kantakuzin može i samostalno da deluje. S druge strane, i Dušan je takođe uviđao da mu savez sa Kantakuzinom ograničava slobodu delovanja, a iz Carigrada su stizale primamljive ponude u vidu ustupanja teritorija ukoliko ubije ili zarobi Kantakuzina.[51]

Stefan Dušan je imao sopstvene osvajačke planove. Neke od njih ostvarivao je za vreme prijateljstva sa Jovanom Kantakuzinom, a neka osvajanja su bila deo njegove samostalne osvajačke politike, nezavisno od Kantakuzina. Vizantijski izvori ne izveštavaju o ostalim Dušanovim osvajanjima drugih područja. Zna se da je srpska vojska tada osvojila Kroju i Valonu u Albaniji. Najverovatnije tokom 1345/46. godine osvojeni su i gradovi Kostur, Berat i Kanina.[52] Na povelji od 28. marta 1343. godine Dušan se potpisao kao kralj i samodržac svih srpskih i pomorskih zemalja i čestnik grčkih strana, što jasno pokazuje proširenja srpske države u tom periodu. Pominjanje grčkih strana verovatno je posledica njegove želje da istakne uspeh u osvajanju vizantijskih zemalja.[53]

Savez sa Carigradom[uredi]

Trijumfalni ulazak Jovana Kantakuzina u Veriju i odlazak kralja Stefana Dušana iz tabora značili su raskidanje njihovog saveza, ali nijedna strana nije bila spremna da otpočne otvorena neprijateljstva. Posle Kantakuzinovog odlaska u Veriju, Dušan se vratio u Srbiju gde je započeo izgradnju svoje zadužbine, manastira Sveti arhanđeli kod Prizrena. Međutim, i dalje je budno pratio zbivanja u susednoj Vizantiji i zauzeo uzdržan stav kako prema Kantakuzinu tako i prema ponudama koje su stizale iz Carigrada, na koje je odgovarao da ne može prvi raskine savez i da postane primer velike nesreće i odmah predmet ljudskog podsmeha.[54]

Jovan Kantakuzin je posle odlaska u Veriju planirao da zauzme Solun, ali zbog snažne odbrane to nije mogao da izvede. Dušan je tad iskoristio priliku i stupio je u pregovore sa Mihajlom Monomahom, zapovednikom Soluna i pokušao da ga nagovori da što pre napadne Kantakuzina. Monomah i njegove pristalice su se nadale da će i Dušan ubrzo krenuti u napad, pa su se spremali za okršaj. Uvidevši opasnost situacije u kojoj se našao, Kantakuzin je odlučio da se što pre vrati u Veriju. Pri povratku, morao je da se zadrži na Vardaru gde se s jedne strane reke nalazila srpska vojska, a iz Soluna je krenula druga vojska pod zapovedništvom Aleksija Apokavka. Kantakuzin je uspeo da se povuče uz jedan manji sukob sa srpskim odredima. Do eskalacije sukoba tada nije došlo jer su se obe strane ponele uzdržano. Aleksije Apokavk pojačao je diplomatsku aktivnost slanjem poslanstava u Veriju i srpskom kralju, ali nije postigao značajniji uspeh.[55]

Dušanove aktivnosti prema Kantakuzinu u ovo vreme bile su vrlo intenzivne — pokušao je da ga zarobi na prevaru u dva navrata, ali mu to nije pošlo za rukom, te je odlučio da uđe u otvoreni sukob.[56] Poslao je izaslanike u Veriju da raskinu savez i izveste Kantakuzina da će se Dušan svom snagom boriti na strani carigradskog regentstva. Možda je pojačana diplomatska aktivnost carigradskog regentstva ubrzala Dušanovu odluku. U pregovorima su posredovali i Mlečani. Marino Vinijer, mletački poklisar u Srbiji, poslao je izveštaj u Mletačku republiku avgusta 1343. godine u kom se govori da je došlo do sporazuma između carigradskog regenstva i srpskog kralja.[57]

Kantakuzin i njegove pristalice našle su se u teškom položaju. Kantakuzin je morao da potraži novog saveznika i seldžučki emir Umur, gospodar Smirne, bio je jedan od kandidata. Emir se odazvao Kantakuzinovom pozivu i poslao mu u Solunski zaliv flotu koja je brojala, prema nekim izvorima 200, a prema drugim, opet, 300 brodova. Kod Soluna je brodove dočekao Kantakuzin te su zajedničkim snagama napali snažno utvrđeni grad, ali ni ovoga puta opsada nije uspela. U jesen iste godine borbe su se prenele u Trakiju. Kantakuzin je zauzeo tvrđave Sveta Irena i Povizd na južnim padinama Rodopa. Tu mu je prišao vojvoda Momčilo koji je do tada bio u službi srpskog kralja.[58]

U proleće 1344. Umur je morao da se vrati u Smirnu, što je znatno uticalo na Kantakuzinov položaj.[59] Dušan se sa glavninom vojske nalazio kod Zihne koju je nešto ranije zauzeo. Verovatno je u to vreme osvojio i neke okolne gradove. Proleće 1344. godine Dušan je proveo u Zihni u iščekivanju daljih dešavanja u građanskom ratu u Vizantiji. U drugoj polovini maja 1344. godine odigrala se bitka kod Stefanijane u kojoj su Seldžuci potukli srpske konjanike pod komandom vojvode Preljuba.[60]

Dušan je u jesen 1344. boravio u jugoistočnoj Makedoniji, a početkom zime vratio se u Srbiju. Verovatno je celu zimu proveo u Srbiji u pripremama za odlazak na proleće u jugoistočnu Makedoniju odakle je mogao da prati dešavanja u susednoj Trakiji gde se odigravala završna faza vizantijskog građanskog rata. Privučen ponudama carigradskog regentstva, ubrzo se i vojvoda Momčilo okrenuo protiv Kantakuzina i počeo je napadati Kantakuzinove posede u Trakiji. U kasno proleće 1345, emir Umur je sa 20.000 konjanika prešao u Trakiju gde se pridružio Javanu Kantakuzinu i Didimotici. Zajedničkim snagama, prvo su 7. juna 1345. godine potukli vojvodu Momčila u bici kod Periteoriona u kojoj je Momčilo i poginuo. Četiri dana kasnije, 11. juna 1345, u Carigradu je bio ubijen veliki Kantakuzinov neprijatelj, Aleksije Apokavk. Jovan Kantakuzin kaže da mi je sledeći cilj bio Dušan koji je opsedao grad Ser i doveo ga u veoma tešku poziciju.[61] Kantakuzin je Dušanu poslao izaslanike sa zahtevom da se povuče iz okoline Sera, međutim, Dušan se povukao još pre dolaska poslanstva. Ohrabren pozivima svojih pristalica i smrću svog zakletog neprijatelja, Aleksija Apokavka, Kantakuzin je počeo da veruje da ima realne šanse da brzo osvoji grad, tako da je on s najvećim delom vojske krenuo ka Carigradu, ali kada je stigao uvideo je da su se pristalice regenstva već konsolidovale i da nije pravi trenutak za napad. Potom je odlučio da se vrati na zapad, dok je Umur otišao u Malu Aziju.

Kada je saznao da su Turci otišli, Dušan je napao i zauzeo Ser zahvaljujući svojim pristalicama u gradu. Grad je osvojen 24. septembra 1345, a srpski kralj je u grad ušao narednog dana. Ser je os tog dana zauzimao važno mesto u državi Stefana Dušana koji je u njemu često boravio. U ovom pohodu Dušan nije osvojio samo Ser, već i druge krajeve jugoistočne Makedonije između Strume i Meste. Dana 15. oktobra 1345. Dušan je poslao pismo mletačkom duždu u kome tvrdi da je on gospodar skoro celog carstva Vizantije (lat. fere totius imperii Romaniae dominus).[62] Tada je pod srpsku vlast potpala i Sveta gora. Dušan je brzo uredio odnose sa Svetom gorom i to tako što je u molitvama prvenstvo i dalje imalo pominjanje vizantijskog cara, a za njim srpskog kralja. Svetoj gori je potvrđena autonomija u istoj meri u kojoj je i ranije imala. Srpski kralj je ovim ugovorom dobio potvrdu legitimnosti svojih osvajanja, a svetogorski manastiri su mogli da odahnu od nedaća građanskog rata. Pored pomenutih oblasti, ovom prilikom je pod srpsku vlast potpala i Verija, grad koji je čuvao zaleđe Soluna.[63]

Osvajanjima 1345. završena je još jedna etapa Dušanovih pohoda na vizantijske teritorije. U istorijskoj nauci postojala su neslaganja oko toga dokle je dopirala srpska jugoistočna granica. Georgije Ostrogorski zaključio je da je srpska država obuhvatala sve teritorije do klanaca istočno od Hristopolja. Na ovoj strani srpska granica neće se menjati sve do Dušanove smrti.

Vladavina cara[uredi]

Krunisanje i proglašenje za cara[uredi]

Osvajački pohodi kralja Dušana i uspešna osvajanja vizantijske teritorije bez sumnje su doprineli sazrevanju ideje o carstvu. Grčke zemlje se u njegovoj titulaturi pojavljuju odmah posle 1342/43. godine, kada je zajedno sa Jovanom Kantakuzinom (ali i samostalno) osvajao gradove po Makedoniji i Albaniji. On se tada pominje kao čestnik Grčkom. Odlučujući događaji koji su uticali na njegovu odluku de se proglasi carem bili su uspesi postignuti u leto 1345. godine. Tada je zauzeo Halkidiki i jugoistočnu Makedoniju.[64]

Kruna Stefana Dušana prema fresci iz manastira Lesnovo

Dušan je prilikom sticanja carske titule nastojao da prati vizantijske uzore. Pre krunisanja obavljalo se proglašenje, što je Dušan i učinio između novembra 1345. i januara 1346. godine. Pojedini istoričari veruju da je ceremonija proglašenja obavljena na Božić 1345. godine u Seru, gradu gde je sa suprugom proveo zimu 1345/46. godine.[65] Svečanost carskog krunisanja obavljena je u Skoplju, na Uskrs 16. aprila 1346. godine. Između ova dva događaja u Srbiji su istovremeno postojali i kraljevstvo i carstvo pa se Dušan na natpisima na novcu pominje kao Rex Rascie-Imperator Romaniae (kralj Srbije — car Vizantije). Takođe, pre krunisanja Dušan je morao da uzdigne srpsku arhiepiskopiju na rang partijaršije jer je samo patrijarh mogao da kruniše kandidata za cara. Proglašenje Joanikija za patrijarha obavljeno je uz pomoć bugarskog patrijarha Simeona koji je prisustvovao svečanosti u Skoplju. Nemoguće je sa sigurnošću odrediti kada je Joanikije postao patrijarh — pretpostavlja se da je to bilo negde između januara i aprila 1346. godine. Činu krunisanja prisustvovali su ohridski arhiepiskop, bugarski patrijarh, svetogorski prot kao i igumani i starci svetogorskih manastira.[66]

Pitanje savladarstva i podele zemlje[uredi]

Po rečima Jovana Kantakuzina, prilikom Dušanovog carskog krunisanja njegov sin Uroš dobio je kraljevsku titulu i na taj način je postao savladar.[67] Veruje se da je Urošu dodeljena ova titula kako bi se naglasio kontinuitet srpske državnosti. Ovaj kontinuitet imao je naročitog značaja u odnosu sa pojedinim državama, pre svega sa Dubrovačkom republikom. Prema Nićiforu Grigori, srpska država je u isto vreme i podeljena između oca i sina: prema srpskim običajima, Uroš je trebalo da vlada teritorijama od Jadranskog mora do Dunava i Skoplja, dok bi Dušan vladao u novoosvojenim zemljama.12 Na osnovu rezultata novijih istraživanja učvršćuje se uverenje da prave podele zapravo nije ni bilo. Analizirajući Dušanove povelje i Dušanov zakonik, Sima Ćirković je došao do zaključka da je Srpsko carstvo bilo jedinstvena državna celina, a da se kraljeva zemlja pominje sa namerom da se odnosi sa Dubrovačkom republikom oslone na tradicije ranije srpske države. Eventualna podela je bila čisto teorijska i imala je nameru da sa jedne strane naglasi kontinuitet srpske državnosti i da sa druge strane istakne kontinuitet Dušanovog udela u carstvu.[68]

Dušanova carski cilj[uredi]

Starija istoriografija je zastupala mišljenje da je cilj Dušanove carske ideologije bilo zauzimanje Carigrada i formiranje novog, srpsko-grčkog carstva koje bi zamenilo Vizantiju. Sima Ćirković smatra da je Dušanova carska ideologija u početku bila slična onoj koju su imali i bugarski carevi, a to je podrazumevalo učestvovanje u carevanju, pa se Dušanov odnos prema Vizantiji u periodu saveza sa Kantakuzinom može posmatrati kao neka vrsta savladarstva. Ipak, počev od 1347, kada se odnosi između Kantakuzina i Dušana pogoršavaju, pa do 1350, kada je Dušan postao saveznik Jovana V, srpski kralj više nije bio učesnik u carevanju već je postao protivcar.[69]

O Dušanovim carskim pretenzijama najbolje svedočanstvo su povelje koje je izdavao. On je prvi srpski vladar koji je izdavao povelje na grčkom jeziku. Takođe je prvi koji je izdavao prostagme, vrstu isprava karakterističnih za vizantijske careve. U Dušanovim titulama pominju se i etničke i geografske odrednice. U srpskim aktima on se potpisuje kao car Srba i Grka, što podseća na vizantijsku titulaturu koja se isključivo odnosi na etničke, a ne na geografske pojmove. U grčkim poveljama on se potpisuje kao samodržac Srbije i Romanije. Značajno je i to što u svojim ispravama Dušan uvek na prvom mestu navodi Srbe i Srbiju jer su oni bili najjači oslonac njegove vlasti. Ograničenje njegove titule vidi se po tome što se on nikada ne naziva carem Romeja, iako je držao veliki deo carstva pod svojom vlašću. Promena titule odrazila se i u radu kovnica. Na novcu se javlja carska titula na srpskom ili latinskom jeziku i te serije novca su bile boljeg kvaliteta.[70] Nova titula imala je izvesnog uticaja i na prikazivanje carske porodice na freskama. U ranijim prikazima u središtu je Uroš koga okružuju roditelji, a nakon krunisanja je u središtu Stefan Dušan po uzoru na vizantijsku ikonografiju.

Nakon krunisanja, Dušan je počeo da dodeljuje istaknutoj vlasteli najviša vizantijska dostojanstva kesara, sevastokratora i despota.[71]

Dušanov srebrni carski dinar

Susedne reakcije[uredi]

Prva reakcija na Dušanovo krunisanje koja je došla iz Vizantije bila je reakcija Jovana Kantakuzina,[72] koji se krunisao za cara u Hadrijanapolju 21. maja 1346. godine. Krunisanje je obavio jerusalimski patrijarh Lazar. Zvanična reakcija Vizantije i vaseljenske patrijaršije usledila je nekoliko godina kasnije, kada je vaseljenski patrijarh Kalist bacio anatemu na srpskog cara, patrijarha i arhijereje i na taj način ih isključio iz pravoslavnog sveta. Inspirator ovog čina po svoj prilici bio je Jovan Kantakuzin.[73]

S druge strane, reakcija Jovana V je bila sasvim drugačijeg karaktera koji je krajem proleća 1351. sklopio sporazum o savezništvu sa Dušanom. U julu 1351. Jovan V je izdao povelju manastiru Hilandaru u kojoj je nazvao Dušana preuzvišeni vasilevs Srbije i voljeni stric carstva mi kir Stefan. Ovde je vizantijski car svakako priznao Dušanovu carsku titulu, ali je ona bila ograničena samo na Srbiju i to je bilo najveće priznanje koje je vizantijski car mogao da da. Dušan je bio spreman da Jovanu V prizna titulu cara Romeja i na taj način prvenstvo u hrišćanskom sistemu vladara. Dušanovu carsku titulu priznali su i svetogorski kaluđeri, ali uz uslov da u svojim molitvama na prvom mestu pominju vizantijskog, pa tek onda srpskog cara.[74]

Dubrovčani i bosanski dostojanstvenici su u pismima upućenim u Srbiju Dušana oslovljavali kao cara, međutim ne i u pismima upućenim u Ugarsku. Ugarska nije priznavala promenu u tituli i Dušanu se obraćala kao kralju Raške. Isto je činio i papa. Mletačka republika se Dušanu i Urošu obraćala kao carevima, ali i kao kraljevima (rex) pri čemu je u drugom slučaju dodavan epitet Raxie et Grecorum (Raške i Grčke).[75]

Car Stefan Dušan, freska iz manastira Dečani.

Kantakuzin je uspeo da 1347. godine postane vizantijski car. On kao i svi učeni Grci Dušana naziva „srpskim kraljem”, jer je smatrao da je u hrišćanskoj vaseljeni jedini car — vizantijski car. Međutim, na Istoku je već odranije postojao bugarski car, mada se njegova titula na zapadu tretirala kao kraljevska. Protiv novostvorene Srpske patrijaršije bila je Carigradska patrijaršija, čiji su mnogobrojni posedi priključeni Srpskoj crkvi. Carigradski patrijarh Kalist je, podstaknut od cara Jovana VI Kantakuzina, bacio anatemu na cara Dušana, patrijarha Joanikija i sve srpsko sveštenstvo i isljučio ih iz zajednice pravoslavnih hrišćana (1350.).[76] Sama anatema bila je više političke nego verske prirode što se vidi iz činjenice da je bačena par godina posle Dušanovog krunisanja za cara. Ova anatema je skinuta za vreme kneza Lazara 1375. godine. Dušan je za svog savladara odredio sina Uroša i dodelio mu titulu kralja. Dušan je, kao car, dodeljivao titule i zvanja. Despoti su postali: Dušanov polubrat Simeon (Siniša), brat carice Jelene Jovan Komnin Asen, potom Jovan Oliver i Ivaniš. Sevastokratori su postali: muž Dušanove sestre Evdokije Dejan, otac Vuka Brankovića Branko Mladenović. Kesari su postali: Grgur Golubić, Dušanov vojskovođa Preljub i Voihna.

Nakon rešavanja teritorijalnih pitanja, usledila su rešavanja finansijskih sporova između srpskog kralja i Dubrovnika. Srpsko-dubrovački finansijski interesi su se umnogome preplitali i obe strane su zavisile od njih. Dubrovački podaci pokazuju da je Dušan imao finansijskih teškoća u prvim godinama svoje vladavine. Iako se Poveljom koju je izdao Dubrovniku obavezao da neće oduzimati robu dubrovačkim trgovcima koji bi se zatekli na teritoriji Srbije, Dušan je to ipak veoma često činio kada bi mu novac bio preko potreban. Dugove nije poricao, ali je obično odugovlačio s njihovom isplatom. Godine 1349. Dušan je regulisao ova dugovanja tako što je ustupio Dubrovniku naplatu carine u Zeti, Svetom Srđu i Prizrenu na rok od tri godine.[77]

Osvajanje Tesalije i Epira[uredi]

Posle velikih spoljnopolitičkih uspeha postignutih do kraja 1345. godine, usledio je izvestan zastoj u Dušanovim osvajačkim poduhvatima. Razlog za to može biti priprema za carsko krunisanje, ali i promene u Vizantiji u kojoj je, posle smrti Aleksija Apokavka, Jovan Kantakuzin izvojevao konačnu pobedu ulaskom u Carigrad u noći između 2. i 3. februara 1347. godine. Kantakuzin je potom zaključio sporazum sa caricom Anom Savojskom po kome će u narednih deset godina on biti regent mladom caru, a potom će postati njegov savladar. Jovan Kantakuzin je zatekao carstvo u izuzetno teškom položaju. Nićifor Grigora beleži da je carska blagajna bila nastanjena vazduhom, prašinom i Epikurovim atomima.[78] U novim okolnostima Jovan Kantakuzin je napravio prvi korake u cilju obnavljanja odnosa sa Dušanom. U proleće 1347. poslao je na srpski dvor svoje izaslanike sa zahtevom da srpski car vrati gradove koje je zaposeo. Ovo poslanstvo nije postiglo uspeh pa je Kantakuzin ponovo poslao izaslanike sa istim zahtevima, ali ovaj put uz pretnju da će uz pomoć Turaka zaratiti protiv Dušana. Emir Orhan poslao mu je 10.000 ljudi pod zapovedništvom svojih sinova.[79] Oni su zajedničkim snagama pustošili oblast Migdoniju koja je tada bila pod srpskom vlašću. Turci su se ubrzo vratili u svoju zemlju, a Kantakuzin je uputio još jedno poslanstvo na Dušanov dvor, ali ni ovog puta ništa nije postigao. Stefan Dušan je planirao dalja osvajanja.

Sledeći njegov pohod je bio usmeren prema Epiru. Po Donaldu Nikolu, otpor protiv Srba organizovao je epirski namesnik Jovan Anđeo, ali je on ubrzo bio prinuđen da se povuče u Tesaliju. Mnoge ugledne ličnosti ove oblasti imale su koristi od srpskih osvajanja.[80] Među njima je i Ana Paleolog, udovica despota Jovana II Orsinija, koju je Dušan udao za despota Jovana Asena, svog šuraka i namesnika u oblastima na teritoriji današnje Albanije. Nikol smatra da su Srbi 1346. zauzeli Janjinu, a da su naredne godine osvojili Artu i južne delove ove oblasti.[81]

Nakon osvajanja Epira, Dušan se okrenuo prema Tesaliji u kojoj je namesnik bio nećak Jovana Kantakuzina, Jovan Anđeo. Međutim, 1347. godine ovim oblastima harala je epidemija kuge koja je usmrtila mnogo ljudi, između ostalih i Jovana Anđela. Dušan je iskoristio situaciju i 1348. je brzo zaposeo ovu oblast. Neki gradovi su pružili otpor, dok su drugi dobrovoljno prilazili Dušanu. Dušanov namesnik u Tesaliji postao je vojskovođa Preljub.[82]

Dalje ideje[uredi]

Osvajanjem Epira i Tesalije uokvirena je teritorija Srpskog carstva. Međutim, Dušan se spremao na dalja osvajanja vizantijskih teritorija.[82] Glavni cilj težnji srpskog cara bio je Solun. U ovom gradu su još od početka građanskog rata vladali ziloti, odlučni protivnici Jovana Kantakuzina. Ni posle dolaska na vlast, Kantakuzin nije uspeo da slomi zilote u Solunu. Oni su odlučili da zaprete Jovanu Kantakuzinu da će, ako ih ne ostavi na miru, predati grad srpskom vladaru.[83] Međutim, vremenom je jačao uticaj pristalica Jovana Kantakuzina u gradu što je slabilo zilote. Stefan Dušan je izdašno darivao zilote, ali i druge značajnije građane kako bi mu se grad predao. Na kraju ih je pridobio, pa je na njihovo nagovaranje opseo Solun. Pristalice Jovana Kantakuzina su tražile da im se što pre pošalje pomoć, a Kantakuzin se odmah obratio osmanskom emiru Orhanu koji mu je poslao 20.000 konjanika,[84] ali su oni išli samo do Hristopolja. Krajem leta 1350. Kantakuzin je sam krenuo u Solun gde je uspeo da diskredituje zilote i da učvrsti svoj položaj u gradu.[85]

Pored napada na Solun, Stefan Dušan je imao još jednu veliku ambiciju — osvajanje Carigrada.[84] Za ovaj daleko teži poduhvat bila mu je neophodna flota. On se za pomoć obraćao Mlečanima ističući kako već drži deset dvanaestina carstva Romeja.[84] Zauzvrat im je nudio Epir i carigradsku koloniju Peru koja je tada bila u rukama njihovih suparnika, Đenovljana. Mlečani su sa poštovanjem primili njegovo poslanstvo, dodelili su njemu i njegovoj porodici pravo građanstva Republike, ali su odbili da mu pruže pomoć u osvajanju Carigrada jer su strahovali da će Dušan biti mnogo teži pregovarač od slabih vizantijskih careva od kojih su lako dobijali razne povlastice.[86]

Kantakuzinov protivnapad[uredi]

U jesen 1350. godine Kantakuzin je u potpunosti ovladao Solunom. Nameravao je da mu ovaj grad bude glavna baza u borbama za vraćanje gradova i oblasti koje je u prethodnom periodu od Vizantije osvojio Stefan Dušan. Prva njegova akcija bila je usmerena prema Veriji. U Veriji se nalazila jaka srpska vojna posada od 1.500 ljudi, a pored toga i odred nemačkih najamnika. Posle kraćeg otpora Kantakuzin je uspeo da zaposedne grad. Sam Kantakuzin kaže da u ovoj borbi niko nije poginuo, ni među Srbima ni među Romejima i da je srpske vojnike i nemačke najamnike pustio.[87] Po osvajanju Verije Jovan Kantakuzin se okrenuo prema Vodenu. Kantakuzin se nadao da će mu prići velikaši iz Vodena, međutim, prevario se. Ali, i ovaj grad je ubrzo uspeo da osvoji. Ubrzo su mu bez borbe prišli manji gradovi i tvrđave oko Vodena i Verije (Staridol, Petra, Sosk, Devri, Ostrovo, Notija, Likostomi, Kastri).[88] Posle ovih značajnih uspeha Kantakuzin se uputio prema Serviji.[89] Ovim gradom komandovao je istaknuti Dušanov vojskovođa, kesar Preljub. Preljub nije imao poverenja u žitelje grada Servije, pa je servijsku decu postavio na drugi bedem, a stanovnicima je naredio da se bore na trećem bedemu.[90] Kantakuzinova vojska je prvo opustošila okolinu, a potom izvela opšti napad na Serviju. Posle tri dana žestoke borbe Kantakuzin je morao da se povuče u Veriju zbog jake kiše i hladnog vremena.

Jovan Kantakuzin je imao velikog uspeha u svojim osvajanjima pre svega zato što je Dušan bio zauzet na drugoj strani svog prostranog carstva. Godine 1346. posle desetak godina mira izbio je rat između Srbije i Bosne. Kao posrednici u ovom sukobu pojavili su se Mlečani. Srpski car tražio je da mu bosanski ban vrati Hum. Krajem ove godine je po svoj prilici zaključeno primirje jer 1347. i 1348. nije bilo sukoba. Po isteku primirja 1349. bosanski ban se ponovo obratio za posredovanje Mlečanima obaveštavajući ih da namerava da podigne utvrđenje na ušću Neretve. Posredovanje Mlečana nije dalo rezultate, a situaciju je pogoršao jedan upad vojske bosanskog bana u primorske objasti Sroskog carstva s kraja 1349. godine. Mlečani su nastojali da dođe do sporazuma kako ne bi bili ugroženi njihovi interesi ali nikakvih rezultata nije bilo. Oktobra 1350. srpski car je krenuo u pohod protiv Bosne. Glavni udarac Stefana Dušana bio je okrenut prema Humu. Srpska vojska osvojila je Hum i grad Novi na Neretvi. Potom je Dušan nameravao da se uputi ka severu gde su mu žitelji Trogira i Šibenika spremali svečan doček. Međutim, na vesti o pohodu Jovana Kantakuzina Dušan se smesta uputio u Makedoniju. U Humu je ostavio samo manje čete koje nisu mogle da pruže ozbiljniji otpor bosanskom banu, pa je on nakon nekoliko meseci ovladao ovom oblašću. Na putu za Makedoniju, Dušan i njegova supruga Jelena su posetili Dubrovnik. Tu im je priređen svečan doček i predati su im dragoceni pokloni. Dušan je ubrzo nastavio svoj put ka jugu, a Jelena se zadržala u Dubrovniku još nekoliko dana.[91]

Krajem 1350. srpski car je stigao pod bedeme Soluna i odmah uputio Jovanu Kantakuzinu predlog da se sastanu i da obnove ugovor o miru. Jovan Kantakuzin je ostavio detaljan prikaz ovih pregovora. Prvi je govorio Stefan Dušan. Naveo je šta je sve učinio za Kantakuzina i pozvao ga da obnove ranije prijateljstvo. Tom prilikom je rekao: Ako te stvarno žalosti što sam prisvojio neki deo države Romeja, onda treba da imaš na umu da i sam imaš mnogo puta, više prisvajajući od iste ono što drugom pripada.[92]

Kantakuzin je potom preuzeo reč. On se prvo zahvalio Dušanu za učinjena dobra, ali je potom izneo niz optužbi na njegov račun. Dušan je potom predložio da svako zadrži ono što ima. Kantakuzin je to odbio, pa je dogovoreno da se sutradan ponovo sastanu. Pošto je uvideo da Dušan ne želi da popusti, Kantakuzin je zapretio ratom. Dušan je nastojao da se pronađe rešenje podelom teritorija, ali ono po svemu sudeći nije postignuto. Jovan Kantakuzin izveštava da je prvo sklopljen ugovor po kome bi Zihna, Ser, Strumica, Melnik, Kastorija pripali caru Stefanu Dušanu, dok bi ostale teritorije bile vraćene Vizantiji.[33] Kantakuzin dalje navodi da je Dušan sutradan raskinuo ovaj ugovor pod uticajem nekih ljudi iz njegove pratnje koji su te noći uspeli da ga na to nagovore.[93]

Vojske srpskog cara i Jovana Kantakuzina susrele su se kod Soluna i dugo su stajale jedna nasuprot drugoj. Stefan Dušan je ponovo poslao izaslanike Kantakuzinu sa predlogom da svako zadrži ono što ima. Ovaj je ponovo odbacio ovakav predlog. Očigledno da u ovom trenutku nijedan vojskovođa nije bio potpuno uveren u svoju pobedu, pa su se vojske razišle. Jovan Kantakuzin je ubrzo iz Soluna otišao u Carigrad, a u Solunu je ostavio Jovana V.[94]

Dušan je potom krenuo da povrati one gradove koje je Kantakuzin prethodno osvojio. Početkom januara 1351. srpska vojska je prešla Vardar i opsela Voden. Ovaj grad je osvojen zahvaljujući izdaji nekih njegovih stanovnika. Vizantijska posada od 200 ljudi je puštena, a Georgije Lizik, koga je u gradu postavio Jovan Kantakuzin, bio je surovo kažnjen. Može se pretpostaviti da je u ovom pohodu zauzeta i Verija (u proleće 1351).[95]

Savez sa Jovanom V Paleologom[uredi]

Po odlasku iz Soluna Jovan Kantakuzin je savetovao caru Jovanu V da nipošto ne veruje Stefanu Dušanu. Kantakuzin je verovao da će Dušan pokušati da na svoju stranu privuče Jovana V ne bi li opet izazvao sukobe u Vizantiji. Kantakuzin je u gradu ostavio svog tasta Andronika Asena sa zadatkom da motri na poteze mladog cara.[96] Protivnici Jovana Kantakuzina nastojali su da što pre iz grada uklone Andronika Asena.

Do Jovana Kantakuzina su stizale loše vesti iz Soluna, ali nije mogao da reaguje jer je ratovao sa Đenovljanima. Jovan V je u Solunu bio u teškom položaju. Srpska vojska nalazila se nadomak grada, pa je car odlučio da posluša protivnike Jovana Kantakuzina i da sklopi sporazum sa Stefanom Dušanom. Mladi car je strahovao i od zavereničkih planova Jovana Kantakuzina i njegovih sinova, Matije i Manojla. U to vreme mu se kao saveznik ponudio Stefan Dušan i vizntijski car je posle dužeg kolebanja pristao na savez. Dogovoreno je da Jovan V pošalje kao taoca svoju suprugu Jelenu i da se oženi Teodorom, Dušanovom svastikom.[97] Sporazum je postignut krajem proleća 1351. godine. Jovan V je želeo da uz pomoć srpskog cara preuzme vlast, a srpski car je planirao da nastavi sa osvajanjima vizantijske teritorije16. Izgleda da je glavna obaveza cara Dušana bila pružanje vojne pomoći Jovanu V u borbi protiv Jovana Kantakuzina. Kantakuzin je bio blagovremeno obavešten o ovim dešavanjima, ali nije mogao da reaguje jer je i dalje ratovao sa Đenovom. Kako bi sprečio ostvarenje ovog ugovora, pozvao je Anu Savojsku da utiče na svog sina. Ana Savojska je stigla u Solun u leto 1351. godine i uspela je da smiri situaciju.[98]

Jovan V Paleolog, minijatura iz 15. veka

Ipak zatišje je bilo samo privremeno. Jovan V nije bio zadovoljan svojim položajem u Solunu i od Jovana Kantakuzina je tražio Enos i neke tvrđave na tračkoj obali, oblasti koje su bile deo apanaže Matije Kantakuzina. Početkom februara 1352. Jovan V je došao u Carigrad. Kako Matija Kantakuzin nije došao u grad, Jovan Kantakuzin je morao da ispuni zahteve svog zeta i da mu preda Enos i Didimotiku. Jovan Kantkauzin je strahovao od novih sukoba između Jovana V i Matije Kantakuzina pa je poslao jedno izaslanstvo u Didimotiku, ali do sporazuma nije došlo jer Jovan V nije hteo da prizna samostalan položaj Matije Kantakuzina. Bilo je samo pitanje vremena kada će doći do novih sukoba. Jovan V planirao je da u pomoć pozove Osmanlije, ali mu Sulejman, Orhanov sin, nije izašao u susret. Jovan V je i bez turske pomoći napao Hadrijanopolj, sedište Matije Kantakuzina. Osvojio je veći deo grada, ali brza akcija Jovana Kantakuzina primorala ga je da se povuče ka Didimotici. Iz Didimotike on je napadao gradove koji su pripadali njegovom tastu. Ipak za ozbiljnu borbu bila mu je potrebna pomoć sa strane. Od srpskog cara je zatražio pomoć pozivajući se na ugovor sklopljen 1351. godine. Dušan je poslao pomoć kada mu je kao talac predat carev brat, despot Mihajlo Paleolog. Po Jovanu Kantakuzinu, Dušan je poslao pod komandom kaznaca Borilovića 7.000 konjanika, a po Nićiforu Grigori 4.000. Jovan Kantakuzin dalje tvrdi da je pomoćne odrede Jovanu V poslao i bugarski car Ivan Aleksandar. Sukob koji je bio na pomolu pokušao je da spreči patrijarh Kalist, ali nije postigao nikakav rezultat. Jovan Kantakuzin je uspeo da dobije pomoć od Turaka koji su poslali vojsku od 10 ili 12 hiljada ljudi. Srbi i Bugari su iz Didimotike krenuli ka Emfitionu, tvrđavi nedaleko od Didimotike, gde su iznenada naišli na Osmanlije. Bugari su se spasili bekstvom u Didimotiku, a Srbi su zajedno sa Romejima napali Osmanlije,[99] međutim, brojčano nadjačani, Srbi i Romeji pretrpeli su poraz. Veliki broj srpskih vojnika je izginuo, a jedan deo sa kaznacom Borilovićem je uspeo da se spase.[100]

Posle ove bitke položaj Jovana V se značajno pogoršao pa je on pokušao da uspostavi mir sa Jovanom Kantakuzinom, ali do rezultata nije došlo. Krajem 1352. Jovan je napustio Didimotiku i otišao na Tenedos.[101]

Pohod protiv Bosne[uredi]

Bosanski ban Stefan II Kotromanić je zauzeo Krajinu između Cetine i Neretve i veći deo Zahumlja. Dušan je prodro u Humsku Zemlju i brzo je povratio a onda nastavio prema Cetini i Krki 1350. godine. Dušan je došao do Krke kako bi pomogao sestri Jeleni, koja je bila udata za Mladena III Bribirskog, gospodara Omiša, Klisa i Skradina na Krki. Posle Mladenove smrti zainteresovanost za njegove posede ispoljili su Ugarska i Venecija. Posle vesti o pobunama na jugu zemlje, Dušan je zaustavio napredovanje ka zapadu, iako su mu u Šibeniku spremali svečani doček. Na povratku je najsvečanije kao car dočekan u Dubrovniku, gde je carica Jelena ostala još neko vreme, a on sa vojskom otišao prema jugu. Bosanski ban je ponovo osvojio Zahumlje. Kantakuzin je osvojio Veriju i Voden, ali ne i Srbicu, koje je branio kesar Preljub. Po dolasku, Dušan je povratio svoje teritorije, a Kantakuzin se povukao u Solun. Stefan Dušan je obećao pomoć legitimnom caru Jovanu V, kako bi se rešili Kantakuzina, a u svojoj povelji Jovan V je priznao Dušana kao cara Srbije. Vizantija se ponovo našla u građanskom ratu između cara Jovana V i uzurpatora Kantakuzina.[102]

Osvajanja cara Dušana.

Konflikti sa Ugarskom[uredi]

Poslednjih godina svoje vladavine Dušan je bio prinuđen da se posveti severnim granicama svoje države.17 Godine 1352. ugarski kralj Lajoš I zaključio je mir sa Napuljskom kraljevinom. Lajoš je pripremao ozbiljan pohod protiv Dušana koji je lično predvodio. Napad je počeo 1353. godine i Dušan je smesta krenuo u susret neprijatelju ali je, uvidevši da su Ugri nadmoćniji, poslušao savete svojih vojvoda i povukao se u dolinu Lomnice pod Rudnikom.[103] Ugarski kralj je uvideo da na teškom terenu ne može da porazi Srbe pa je pristao na pregovore, ali do sporazuma nije došlo jer Dušan nije bio spreman da prihvati teške uslove mira. U novom napadu Lajoš je stigao do Lomnice i Rudnika. Stefan Dušan je odlučio da vojska ne izlazi u ravnicu, pa je Lajoš morao da se povuče. I naredne 1354. godine je došlo do sukoba, ali ni tada Ugri nisu postigli značajniji uspeh jer je vojska stradala od neke bolesti, po svoj prilici od malarije.[104]

Kapetan hrišćanstva[uredi]

Dušan se specijalnim poslanstvom koje je predvodio Nikola Buća, kotoranin i carev protovestijar (blagajnik), obratio rimskom papi da ga imenuje za kapetana u borbi protiv Turaka i izrazio spremnost da rimskog papu prizna za vrhovnog poglavara hrišćanske crkve. U povratku je Nikola Buća sreo poslanike Češkog kralja koji je išao u Rim da bude krunisan za svetog rimsko-nemačkog cara, koji je Dušanu uputio pismo u kome izražava zadovoljstvo što Dušan želi da prizna Katoličku crkvu za Unam Sanctam (Jedinu Svetu) i da se još više raduje što će se u bogosluženju moći zadržati slovenski jezik koji vezuje dva naroda.[105]

Dušan i Turci[uredi]

U delu Nićifora Grigore sačuvan je podatak da je Dušan uputio osmanskom sultanu Orhanu poslanstvo nudeći svoju kćer za nevestu jednom od njegovih sinova. Orhan je prihvatio ponudu, ali je njegovo poslanstvo presretnuto čime su veze prekinute.[106] Veruje se da 1351. Dušan nije mogao biti svestan turske opasnosti i da je ovo pre svega učinio kako bi Osmanlije upotrebio u borbi protiv Vuzantije.

Ubrzo će tursko prisustvo na Balkanu postati sve osetnije. Iste godine kada je vođena bitka kod Emfitiona, Turci su zauzeli tvrđavu Cimpe na evropskoj strani Helesponta. Zatim su posle katastrofalnog zemljotresa koji se desio 1/2. marta 1354. zauzeli i Galipolje. Stefana Dušana je pre svega uznemirio poraz srpskih odreda kod Emfitiona, ali on nije mogao da preduzme značajnije akcije u tom pravcu jer je poslednjih godina vladavine bio zauzet borbama sa Ugarskom kraljevinom na severnoj granici Srpskog carstva. Stefan Dušan se tokom sukoba sa Ugarskom približavao papskoj kuriji, ali ne samo zbog sukoba sa Ugarima, već i da bi zajedno sa papom bio organizator hrišćanske borbe protiv Osmanlija.[107] Dušan je očekivao da će ga papa imenovati kapetanom hrišćanske vojske ukoliko srpska crkva bude prihvatila tu uniju.[108] Do realizacije ovih planova na kraju ipak nije došlo.

Dušan i Sveta gora[uredi]

Car Stefan Dušan sa porodicom

Nakon što je Atos potpao pod vlast cara Dušana 1345, on je optužio grčkog protu Nifona, poglavara svih manastira na Svetoj gori za mesalijanstvo (odnosno bogomilstvo), ali je Nifona odbranio sv. Grigorije Palama. Smatra se da je ova optužba politički motivisana, jer je Dušan hteo da postavi srpskog umesto grčkog poglavara.[109]

Povelja cara Dušana Hilandaru

Car Dušan je Hilandaru potčinio crkvu Svetog Nikole u Dobrušti kod Prizrena, crkvu Svetih Arhanđela u Štipu, crkvu Svetog Nikole u Vranju sa naseljima i dobrima. Krajem 1347. godine car Dušan i carica Jelena posetili su Hilandar. Prisustvo žena na Svetoj gori je zabranjeno, ali su one zajedno sa decom boravile tamo za vreme opsade Katalanaca. Car Dušan je Hilandaru podario novac, obnovio manastirsku bolnicu. Carici Jeleni je dozvoljeno da postane drugi ktitor kelije Svetog Save u Kareji.[110]

Poslednje godine i smrt[uredi]

Po okončanju sukoba sa Ugarskom, Dušan se okrenuo južnim krajevima svoje države. Zimu 1354/55. proveo je u Seru, a kasno proleće i leto u Krupištima na desnoj obali Bregalnice. Tokom poslednjih meseci života bio je prinuđen da pošalje jednu vojnu ekspediciju u Dalmaciju. Njegova sestra, Jelena, bila je udata za Maldena Šubića, hrvatskog velikaša, koji je umro od kuge 1348. pa je Jelena morala da se brine o odbrani porodičnih poseda Omiša, Klisa i Skradina. Na ovom području su se sukobljavali interesi Mletačke republike i Ugarske, pa je 1355. došlo do rata. Uz pomoć hrvatskog bana Nikole Banića ugarski kralj je zauzeo Omiš. Jelena je još uvek držala Klis i Skradin, ali kako je situacija bila teška zatražila je pomoć od svog brata. Dušan joj je poslao svoje ratnike: vođa nemačkih najamnika Palman zaposeo je Klis, a vojvoda Đuraš Ilijić Skradin. Mlečani su nudili Dušanu veliki novac na ime otkupa ovih gradova. Međutim, iako su srpski odredi zaposeli ove gradove, nisu postojale realne mogućnosti da se oni održe. Zbog toga je Dušan ovlastio Đuraša Ilijića da preda Skradin Mlečanima ukoliko vidi da je odbrana nemoguća, što je ovaj i uradio 10. januara 1356. Takođe početkom 1356. Nikola Banić je zauzeo Klis za ugarskog kralja.[111]

Grob cara Dušana u manastiru Svetih Arhanđela u Prizrenu

O poslednjim danima života cara Dušana malo šta je poznato. Preminuo je u nedelju 20. decembra 1355. godine. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Svetih arhanđela nedaleko od Prizrena.[112][113] Mavro Orbin, dubrovački istoričar, kaže da je Dušan umro u mestu Djavolotopi u Romaniji, ali navodi i kazivanja da je Dušan umro u Nerodimlju. Jakov Lukarević navodi da je Dušan umro u mestu Diapoli u Trakiji krećući u nov pohod protiv Vizantije. Ikonomidis pretpostavlja da je pred kraj vladavine i života Stefana Dušana došlo do novog sukoba između Srbije i Vizantije koji je po svoj prilici trajao do 1363. godine

Uzrok smrti nikada nije utvrđen ali se govorilo o trovanju, moždanom udaru, groznici i čak epilepsiji. Ni mesto njegove smrti nije utvrđeno pouzdano. Ostaje kao najverovatnije selo Đavol ili Devol[114], koje se nalazi na levoj obali Vardara, severno od sela Bogdanca, ka Đevđeliji. Stanovnici sela Đavol su sačuvali staro narodno predanje, da je tu umro car Dušan „i da se oni zbog toga ponose”. Selo Đavot (po bugarskom) se uklapa o istorijski okvir: nalazi se na glavnom putu Skoplje-Solun, na oko 50 km od Soluna, a u njemu je bilo 1906. godine oko 70 isključivo „slovenskih domova”. To mesto je zaista na putu, blizu Trakije i bilo je tada u vizantijskim rukama. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena. Posle Dušanove smrti Srpsko carstvo je postepeno počelo da se raspada.

Slikovni prikaz Dušanove smrti

Zaostavština[uredi]

Sa svojom ženom, Jelenom, car Dušan je imao jedno dete Stefana Uroša V, koji je nasledio srpski presto kao car. Pojedini autori smatraju da su Dušan i Jelena, pored Uroša, imali još jedno dete, ćerku nepoznatog imena, ali se danas uglavnom smatra da su imali samo jedno dete[115].

Sarkofag cara Dušana u crkvi Svetog Marka u Beogradu.

Kada su 1927. godine vršena arheološka iskopavanja na lokalitetu manastira, u jugozapadnom delu crkve je nađen mermerni grob za koji je ustanovljeno da je carev. Istraživanja je vršio Radoslav Grujić. U grobu su pronađene ispreturane kosti koje su prenete u Patrijaršiju u Beograd, a 1968. svečano prenesene u crkvu Svetog Marka u Beogradu gde i danas počivaju.[116]

Zakonodavna delatnost Stefana Dušana[uredi]

Proglašenje Dušanovog zakonika. Delo Paje Jovanovića iz 1900.

Jedno od obeležja Dušanove vladavine bila je i obimna zakonodavna delatnost. Izdat je veliki broj povelja. Još za vreme Dušanovog kraljevanja na srpski jezik je preveden Sintagmat Matije Vlastara koji predstavlja pravnu enciklopediju nastalu 1335. godine. Po ondašnjim shvatanjima Dušan je sa dobijanjem carske titule dobio pravo da postavlja zakone opšteg, univerzalnog karaktera.[117] Smisao svog zakonodavnog rada Dušan je pokušao da objasni u uvodnoj povelji prvog dela Zakonika gde se vidi da krajnji ciljevi nisu ovozemaljski. Smisao Zakonika je da pomogne dosezanje savršenog života i da doprinese spasenju.[118] Prvi deo Zakonika proglašen je 21. maja 1349. godine u Skoplju i sastoji se od 155 članova. Drugi deo donet je 1354. godine i sastoji se od 66 članova. Sastavljači nisu poznati, a verovatno su poticali iz kruga dvorana čija je služba bila povezana sa sudstvom.

Original Zakonika nije sačuvan i poznat je samo na osnovu rukopisne tradicije. Sadržaj Zakonika je raznovrstan i nastoji da obuhvati gotovo sve oblasti života, ali je pojedinim oblastima posvećena različita pažnja — Srbija je iza sebe imala dugu pravnu tradiciju, pa su neke oblasti bile relativno dobro zakonski regulisane. U Zakoniku nisu doslovno ponavljane, a ni ukidane stare zakonske odredbe. Ti zakoni predstavljali su najveći autoritet i na njih se Dušan poziva u svojim propisima. Prvih 38 odredaba odnosi se na crkvu i tu se regulišu uglavnom aktuelni problemi odnosno ono što se ticalo položaja i delovanja crkve i njenih služitelja u konkretnim uslovima Dušanove države.[119] Grupa od narednih 25 članova se odnosi na vlastelu. Ovde Dušan i njegovi zakonodavci nisu raspolagali opštim zakonskim tekstovima na koje bi se mogli ugledati. Postojao je samo niz pojedinačnih pravnih akata nastao u dugom vremenskom periodu, a odnosi između vladara i vlastele uglavnom su regulisani propisima običajnog prava. U ostalim delovima Zakonika primetno je manje grupisanje članova, ali ne i izlaganje po nekom određenom sistemu koji je primetan u prvom delu Zakonika. U sistemu kazni vlastela je bila povlašćena u odnosu na druge slojeve društva. Nedostatak odredaba koje se odnose na građansko-pravnu problematiku objašnjava se time što je ova oblast bila obrađena u Zakonu gradskom (delu Nomokanona), Zemljoradničkom zakonu i Zakonu cara Justinijana. Dušanov Zakonik pre svega bavio problemima iz krivičnog prava.[120]

Na oblikovanje Zakonika ogroman uticaj je imalo vizantijsko pravo. To se najbolje ogleda u načelu zakonitosti koje je preneto iz vizantijskog prava. Ovo načelo propisuje se u više članova. Pitanje je kolikog je uticaja ovo načelo imalo u praksi.[121]

Dušanov zakonik

Zakonik je nastavio svoj život dugo nakon Dušanove smrti. Sigurno se primenjivao za vreme Dušanovog naslednika, cara Uroša. Nije poznato da li je imao primenu tokom poslednjih decenija srpske srednjovekovne države. Sa konačnim padom srpske srednjovekovne države pod tursku vlast suzilo se područje na kome su se mogle primeniti odredbe Zakonika. Prostora za njegovu primenu bilo je u malim autonomnim oblastima pod mletačkom vlašću kao što su Grbalj i Paštrovići. O praktičnom značaju svedoči postojanje tri rukopisa iz ovog područja, ali i jezičko i terminološko prilagođavanje aktuelnim prilikama.[122]

Dušanov zakonik (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo[123][124][125] svetog Save, najvažniji zakon (ustav) srednjovekovne Srbije. Dušanov zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima car Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava.[126] Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika[127][128]

Politika crkve[uredi]

Proglašenje carstva neminovno je vodilo promenama u crkvenoj organizaciji. Pre uzimanja carske titule Dušan je morao da uzdigne srpskog arhiepiskopa na rang patrijarha i arhiepiskopiju na rang patrijaršije. U okviru Dušanove države nalazile su se teritorije prostrane Srpske arhiepiskopije, Ohridske arhiepiskopije i brojne teritorije pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije. Na čelu Ohridske arhiepiskopije bio je arhiepiskop Nikola koji je dobro sarađivao sa srpskim vladarem i koji je učestvovao u ceremoniji Dušanovog carskog krunisanja.[129] Prvi srpski patrijarh bio je Joanikije, a njegova titula je bila formulisana po uzoru na carsku i glasila je patrijarh Srbljem i Grkom. Takođe su episkopije uzdignute na rang mitropolija. Carigradska patrijaršija je odmah reagovala tako što je osudila ove promene. Razlog je verovtno bilo smenjivanje arhijereja koje je ranije postavio carigradski patrijarh.[130] Protivljenje ovim promenama dostiglo je vrhunac 1350. godine kada je carigradski patrijarh anatemisao srpskog cara i srpskog patrijarha i izopštio ih. Na osvojenim vizantijskim teritorijama zabeleženo je da je smenjeno više arhijereja, ali na njihova mesta nisu došli Srbi, već uglavnom Grci koji su bili spremni da priznaju novu vlast.[131] U liturgijama su se morali spominjati srpski car i patrijarh.

Pod srpskom vlašću se nalazilo i jedno od najznačajnijih središta pravoslavne duhovnosti, Sveta gora, koja je pod srpsku vlast došla 1345. godine. Pošto je Dušan hteo da što pre uredi odnose sa Svetogorcima, poslao je na Atos svog logoteta Hrsa sa zadatkom da u Kareji pregovara sa svetogorskim protom i njegovim saborom. Novembra 1345. izdata je opšta hrisovulja kralja Stefana Dušana svim svetogorskim manastirima. Monasi su se obavezali da će u svojim molitvama spominjati srpskog vladara što je zapravo značilo priznavanje njegove vlasti.[62] Dušan je prihvatio njihov uslov da se na prvom mestu pominje ime vizantijskog cara. Srpski car je garantovao dotadašnju autonomiju Svetoj gori i dao joj niz ekonomskih povlastica, a mnogim svetogorskim manastirima darovao je posede. Naročitu pažnju je posvetio srpskom manastiru, Hilandaru — Hilandarci su češće nego u prethodnom periodu dolazili na čelo svetogorske zajednice. Nova srpska vlast donela je mir i sigurnost posedima svetogorskih manastira.[132]

U svom Zakoniku, Dušan naglašava svoju ulogu zaštitnika crkve i naglašava njenu samostalnost. U Zakoniku se vidi Dušanova briga da se uspostavi ravnomerno organizovana mreža parohija u selima i gradovima. On se brinuo i o pojedinačnim crkvama i manastirima od Jerusalima i Sinaja na istoku do Barija na zapadu.[133]

Pored pravoslavnog stanovništva, u Srpskom carstvu je živeo i izvestan broj katolika, pre svega u primorskim gradovima od Kotora do Lješa. I na Dušanovom dvoru je bilo katolika (službenici iz Kotora i Dubrovnika, najamnici, poslanici, gosti). U središnjim oblastima srpske države katolika je bilo u rudarskim i trgovačkim naseobinama[134] koje je Dušan obuhvatio svojim Zakonikom. Oni su mogli imati svoje sveštenike (ovo se podrazumevalo, pa se u Zakoniku posebno ne određuje), ali je bilo izričito zabranjeno da preobrate pravoslavnog vernika u katolicizam.[135] Nije zabeleženo da su se katolički trgovci žalili zbog verske ugroženosti.[135] Najviši stepen autonomije imali su katolici u primorskim gradovima.

Dušan je održavao intenzivne kontakte sa papom. Naročito intenzivne veze bile su sa papom Inoćentijem VI, sa kojim je Dušan pregovarao o priznavanju papskog primata. Dušan je imao dvostruki cilj: da ugarski kralj prestane sa napadima na Srbiju i da uz papsku pomoć organizuje borbu protiv Turaka. Papa je poslao misiju u Srbiju na čijem čelu je bio Petar Toma. U proleće—leto 1355. Petar Toma se sastao sa Dušanom u Krupištima. Svedočanstvo o njegovom boravku na srpskom dvoru ostavio je Filip Mezijer. Po njemu je boravak Petra Tome u Srbiji propraćen brojnim neprijatnostima i njegova misija nije postigla očekivane rezultate. Razlog neuspeha je pre svega bila promena situacije na srpsko-ugarskoj granici na kojoj je maja 1355. uspostavljen mir.[136]

Ktitorski uticaj[uredi]

Kao i njegovi prethodnici, i Stefan Dušan je razvio široku ktitorsku delatnost. Prvo se pobrinuo za manastire u kojima su bili sahranjeni njegovi roditelji. Manastiru Banjska, zadužbini kralja Milutina, gde je bila sahranjena njegova majka, Dušan je potvrdio ranije posede i dao više novih sela. Posle carskog krunisanja još jednom je obdario ovaj manastir. Mnogo više pažnje posvetio je Dečanima, zadužbini svoga oca. Manastir je građen osam godina (1328—1335), pa je sigurno da je Dušanov udeo u podizanju ovog manastira bio veliki.[137] Između 1337. i 1339. godine Dušan je teško oboleo, pa se zavetovao da će, ako preživi, podići crkvu i manastir u Jerusalimu. U Jeruslaimu je postojao srpski manastir posvećen Svetom arhanđelu Mihailu, ali je opšte uverenje da je ovaj manastir podigao još kralj Milutin. Ovaj manastir je uživao prihode od Stonskog dohotka koji su srpskim vladarima plaćali Dubrovčani. Srpskih monaha je u Dušanovo vreme bilo i u Bogorodičinom manastiru na Sinaju.[138]

Glavna Dušanova zadužbina bio je manastir posvećen svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu. Manastir se nalazio nedaleko od Prizrena i tu je prvobitno i Dušan sahranjen. Manastir je građen od 1347. do 1350. godine. Naročito divljenje izazivao je mozaički pod koji se nalazio u ovom manastiru. U petokupolnoj crkvi bio je pripremljen carev grob sa ležećom figurom pokojnika po zapadnjačkom uzoru. Dušan je ovaj manastir obdario mnogim posedima. Prizrenska tvrđava je trebalo da služi kao manastirska žitnica i riznica. Veliku pažnju ovom manastiru posvetio je i Dušanov naslednik, car Uroš.[139]

Nasleđe Stefana Dušana[uredi]

Dušanov sin, Stefan Uroš V pominje svog oca sa poštovanjem. On nije pokušao da se pomiri sa Carigradskom patrijaršijom što bi neumitno značilo osudu Dušanovih postupaka.[140] Takva inicijativa potekla je 1368. od despota Uglješe. Na teritoriji njegove oblasti obnovljena je jurisdikcija Carigradske crkve. Tada je sigurno došlo do osude pojedinih Dušanovih postupaka. Konačna inicijativa za izmirenje crkava potekla je od kneza Lazara 1375. godine. Nekoliko podataka iz tog vremena pokazuje da je Srpska crkva prihvatila gledište Carigrada o nelegitimnosti Dušanovog uzdizanja na carski položaj i proglašavanju patrijaršije. U narednim decenijama, za vreme postojanja srpske srednjovekovne države, nije zabeleženo postojanje kulta cara Dušana. U zvaničnoj vladarskoj ideologiji car se nije veličao, čak se nije ni pominjao, ali njegov autoritet nije opao u svetovnim krugovima i oslikavao se na mnoge načine. Tako je povelja Stefana Dušana iz 1349. Dubrovniku postala uzor za sve kasnije ugovore, a odredbe ove povelje smatrane su neprikosnovenima, dok su Dubrovčani svojim ugladnim gostima laskali time što su im stavljali do znanja da u grad ulaze na ista vrata na koja je ušao car Dušan.[108]

Kasnija letopisna tradicija imala je mešovit i često suprotan stav prema caru Dušanu. Jedan broj letopisa nastao pod uticajem crkvenih krugova negativno se odnosio prema Dušanu, drugi je bio neutralan i tu se pojedina Dušanova dostignuća samo pominju (naročito ktitorska delatnost), a treća grupa je nagoveštavala kasniji pozitivan stav prema Dušanovoj vladavini.

Grb Dušanovog carstva

Pored pisane, u narodu se negovala i usmena tradicija. Jedno takvo predanje zabeležio je Konstantin iz Ostrovice u kom se Dušan prikazuje u negativnom svetlu, ali ne zbog samoproglašenja za cara i anateme carigradskog patrijarha, već zbog navodnog oceubistva. Epska narodna poezija ga je zapamtila kao cara Stjepana, međutim, ovaj epski lik je sasvim van realnih istorijskih okolnosti. Kao i zapadni vladari, u riterskoj poeziji i car Stjepan ima epizodnu ulogu, a glavni likovi pesama su njegovi pratioci. U pesmama o caru Stjepanu pojavljuju se mnoge neistorijske ličnosti tipične za narodnu epiku. Sintezu narodne tradicije i podataka iz raznih spisa načinio je patrijarh Pajsije kada je pisao Žitije cara Uroša, međutim, on o Dušanu ima vrlo mutne i nerealne predstave.[141]

Izvan ovih tradicija nastao je Ilirski grbovnik, dokument koji je veoma uticao na kasnije viđenje Dušanovog života. Nastao je u Bosni između 1555. i 1595. po ugledu na grbovnik Svetog rimskog carstva. Kao paralele grbovima Svetog rimskog carstva i Svete rimske kraljevine stavljeni su u Ilirskom grbovniku grbovi cara Dušana i kralja Uroša. U oba složena grba nalazilo se pored dvoglavog orla još i 10 zemaljskih grbova: Makedonije, Ilirije, Bosne, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Bugarske, Srbije, Raške i Primorja. Ovaj grbovnik predstavljao je Dušana i Uroša kao vladare nekadašnjeg Ilirskog carstva. Grbovnik je kasnije služio za dokazivanje plemenitog porekla, a car Stjepan u narodnoj poeziji jačao je njegov autoritet. I pored bogate rukopisne tradicije, uticaj ovog dela morao je biti ograničen zbog malog broja kopija (poznato ih je 25).[142]

Dubrovčanin Mavro Orbin uključio je i štampao u crno-beloj tehnici navodni Dušanov grb i još devet grbova iz Ilirskog grbovnika u delu Kraljevstvo Slovena iz 1601. godine. Orbin je veoma pozitivno ocrtao Dušanov lik i delo. Kraljevstvo Slovena štampano je na italijanskom jeziku i služilo je kao glavni izvor informacija zapadnoevropskim naučnicima za stariju istoriju Južnih Slovena.

Kraljevstvo Slovena i Ilirski grbovnik korišćeni su kao izvor za docnije grbovnike od kojih je najpoznatiji Stematografija Pavla Ritera-Vitezovića (1702). On nije štampao Dušanov grb ali je u narativnom delu govorio o Dušanovom carstvu. On se Dušanom bavio i u delu Serbia Illustrantia. Hristifor Žefarović je 1741. godine priredio posrbljenu Stematografiju gde su reprodukovani svi grbovi. Dušan je u ovom delu dobio značajno mesto. Jedan Dušanov portret nalazi se ipred naslovne strane i prikazuje cara-konjanika u trijumfu sa natpisom Silni Stefan. Oko Dušana raspoređeno je 20 zemaljskih grbova od kojih dobar deo sa imenima antičkih provincija. Ove heraldičke predstave imale su uticaja na kasnije prepise Zakonika u kojima se dodaju ove heraldičke predstave.[143] Po rečima Sime Ćirkovića Dušan je iz realne srpske sredine (…) pomeren u neki balkansko-podunavski prostor omeđen više heraldičkim fikcijama nego prisustvom pravoslavnog hrišćanskog naroda.[143]

Rani pisci srpske istorije, iako su naglašavali da se trude da pišu prema izvorima, bili su pod velikim uticajem ideja svoga vremena. Oni su nastojali da usaglase dve tradicije: jednu iz povelja i službenih akata i drugu iz rodoslova i narativnih spisa. Od ranih istoričara najviše podataka o Dušanu pružio je Jovan Rajić (1726—1801) koji mu je posvetio 50 stranica svog dela. On je sakupio veliki broj podataka o Dušanu ali ih je slabo rasporedio.[144] Rajićevo delo ostvarilo je veliki uticaj na srpsku kulturnu sredinu jer je decinijama bilo glavni izvor informacija o srpskoj prošlosti.[145]

Po obnavljanju srpske države u 19. veku naglašavan je kontinuitet sa srpskom srednjovekovnom državom koja je svoje najsjajnije tenutke doživela za vreme cara Dušana. Slavna prošlost izgledala je kao jemstvo blistave budućnosti.[145] Kod srpske inteligencije i građanstva u Ugarskoj pojavili su se ambiciozni politički programi čiji je cilj, po rečima Jakova Ignjatovića, bio da se oslobodi srpski narod u Turskoj i da se uzobnovi srpska država, Dušanovo carstvo. Snaženju nacionalnog kulta cara Dušana doprineo je i Ignjatović svojim delima Dušan, srpska slava (1862) i Misli o srpskom narodu (1854—1855)[145] Oslanjajući se na Rajićevo delo on je oblikovao Dušanov lik prema idealima svoga vremena.[146] Po njemu su Turci, a ne Vizantija bili glavni Dušanov protivnik.

Obnova Dušanovog carstva steći će svoje mesto i u političkim programima Kneževine Srbije sa Načertanijem Ilije Garašanina. U mnogim krugovima Srba kako u Kneževini Srbiji tako i u turskom i austrijskom carstvu obnova Srpskog carstva smatrana je za najviši ideal srpske politike.[147]

Porodično stablo[uredi]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Stefan Uroš I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Stefan Uroš II Milutin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Jelena Anžujska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Stefan Uroš III Dečanski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Đorđe I Terter
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ana Terter
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Kira Marija Asen
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Stefan Dušan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Smilec
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Teodora Smilec
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Konstantin Paleolog (polubrat Mihaila VIII)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Smilcena
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Irina Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Galerija[uredi]

Napomene[uredi]

  1. ^ Prvi Srbin koji je krunisan za cara je bio član dinastije Vojislavljevića, Konstantin Bodin (1081—1099) 1072. godine u Prizrenu kao car Bugarske.[1]

Reference[uredi]

  1. ^ Blagojević & Medaković 2000, str. 68.
  2. 2,0 2,1 VIINJ, VI 1986, str. 211.
  3. ^ Stojanović 1927, str. 82—83, 103, 199, 204.
  4. ^ Logos 2017, str. 296, 300-301 sa napomenama 1466 i 1498.
  5. ^ „KO SU PUSTOLOVI KOJI SU VOLELI SRBIJU Plaćenici ratovali za nas još od Dušanovog carstva”. www.blic.rs. 26. 03. 2018. Pristupljeno 30. 10. 2018. 
  6. ^ Stojanović 1927, str. 82—83, 103.
  7. 7,0 7,1 „Sve o caru Dušanu - najmoćniji Srbin ikada”. Telegraf.rs. 20. 12. 2013. Pristupljeno 17. 07. 2015. 
  8. ^ Stara srpska književnost, III 1970, str. 140—141.
  9. ^ Stara srpska književnost, III 1970, str. 140, 142.
  10. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 31.
  11. ^ Logos 2017, str. 288, 293.
  12. ^ Logos 2017, str. 288—289 sa napomenom1428.
  13. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 32.
  14. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 33—34.
  15. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 38.
  16. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 39—40.
  17. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 41.
  18. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 42.
  19. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 42—43.
  20. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 43—44.
  21. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 44—46.
  22. ^ Logos 2017, str. 290—291, 296-297 sa napomenama 1439 i 1471.
  23. ^ Ruvarac 1934, str. 41—45.
  24. ^ Sedlar, Jean W. (1994). East Central Europe in the Middle Ages, 1000–1500. III. Seattle: University of Washington Press. str. 53. ISBN 978-0-295-97290-9. 
  25. ^ „Žitije Svetog Stefana Dečanskog kralja srpskog” (PDF). kosovo.net. Pristupljeno 08. 8. 2018. 
  26. ^ Munjić, Dimitrije (1957). Uloga Srpske pravoslavoe crkve u cuvanju nacionalnog jedinstva i celine srpskog narodna. str. 16. 
  27. ^ Srpska akdemija nauka i umetnosti (1983). Glas, tom 338. str. 37. 
  28. ^ Fine 1994, str. 274.
  29. ^ Ćirković, Sima (1999). Leksikon srpskog srednjeg veka. str. 747. 
  30. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 64—68.
  31. ^ Fine 1994, str. 268.
  32. ^ „Car Dušan je dao Hrvatima poluostrvo Dubrovnika pod jednim uslovom koji su pogazili”. pravda.rs. Pristupljeno 17. 07. 2015. 
  33. 33,0 33,1 VIINJ 1986, str. 534.
  34. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 52.
  35. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 56.
  36. ^ Matica srpska (1903). Letopis Matice srpske. str. 16. 
  37. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 59.
  38. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 60.
  39. ^ Nicol, Donald M. (1993) [1972]. The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453. Cambridge: Cambridge University Press. str. 214. 
  40. ^ Nikolić, Dejan (1996). Svi vladari Srbije. Narodna biblioteka „Resavska škola”. str. 106. 
  41. ^ Đuričić, Milan (1885). Srpska književnost prve polovine XIV veka. Štamparija nanredne stranke. str. 36. 
  42. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 69—81.
  43. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 83—86.
  44. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 111.
  45. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 112—113.
  46. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 113—114.
  47. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 114.
  48. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 116.
  49. ^ VIINJ 1986, str. 258.
  50. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 123.
  51. ^ Zbornik radova Vizantološkog instituta, tom 44, izdanje 2. 2007. str. 383. 
  52. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 121.
  53. ^ SANU (1960). Istorijski časopis. str. 118. 
  54. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 124.
  55. ^ VIINJ 1986, str. 447—479.
  56. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 128.
  57. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 129.
  58. ^ Bugarska akademija nauka (1994). ISTORIЯ NA BЪLGARIЯ TOM IV. str. 41. 
  59. ^ VIINJ 1986, str. 450—452.
  60. ^ VIINJ 1986, str. 459.
  61. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 142.
  62. 62,0 62,1 Ferjančić & Ćirković 2005, str. 145.
  63. ^ VIINJ 1986, str. 498.
  64. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 149.
  65. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 150.
  66. ^ SANU (2007). Zbornik radova, Tom 44. str. 396. 
  67. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 155.
  68. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 157.
  69. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 158—159.
  70. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 161.
  71. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 170—177.
  72. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 166.
  73. ^ Jevsevije, Popović (1912). Od 1054 do 1912. str. 44. 
  74. ^ Državna štamparija (1999). Prilozi za knjizevnost jezik, istoriju i folklor, Tomovi 65-66. str. 8—9. 
  75. ^ Dinić, Mihailo (1951). Dušanova carska titula u očima savremenika. str. 87—118. 
  76. ^ „Stefan Dušan”. istorijskabiblioteka.com. Pristupljeno 17. 07. 2015. 
  77. ^ Istorijski institut Beograd (1991). Istorijski časopis 38. str. 8. 
  78. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 180.
  79. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 182.
  80. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 185.
  81. ^ Milivoj, Nenin (2005). Krfski Zabavnik. str. 220. 
  82. 82,0 82,1 Ferjančić & Ćirković 2005, str. 190.
  83. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 191.
  84. 84,0 84,1 84,2 Ferjančić & Ćirković 2005, str. 192.
  85. ^ Blagojević, Miloš (1989). Srbija u doba Nemanjića: od kneževine do carstva : 1168-1371 : ilustrovana hronika. str. 175. 
  86. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 193.
  87. ^ VIINJ 1986, str. 508.
  88. ^ VIINJ 1986, str. 512.
  89. ^ VIINJ, VI 1986, str. 513.
  90. ^ VIINJ 1986, str. 515.
  91. ^ Kalezić, Dimitrije (2002). P - Š. str. 1857. 
  92. ^ VIINJ 1986, str. 526.
  93. ^ VIINJ 1986, str. 536—540.
  94. ^ Đuk, Ruža (1986). Serbia and Venice in the 13 th and the 14 th centry. str. 69. 
  95. ^ Ostrogorski, Georgija (1991). G. Ostrogorski, Tomovi 29-32. str. 29. 
  96. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 276.
  97. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 281.
  98. ^ Državna štamparija (1999). Prilozi za knjizevnost jezik, istoriju i folklor, Tomovi 65-66. str. 9. 
  99. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 290.
  100. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 287—292.
  101. ^ VIINJ 1986, str. 290.
  102. ^ VIINJ 1986, str. 523.
  103. ^ Srećković, Pantelija (1888). Istorija srpskoga naroda: Vreme kraljevstva i carstva (1159-1367). str. 681. 
  104. ^ Karapadžić, Adam (1985). Verska razmimoilaženja i približavanja kroz istoriju. str. 157. 
  105. ^ Mrđenović, Dušan (1987). Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele. str. 28. 
  106. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 278—279.
  107. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 296.
  108. 108,0 108,1 Ferjančić & Ćirković 2005, str. 298—299.
  109. ^ „Sedamstogodišnjica rođenja cara Dušana (1308-2008)”. spc.rs. 20. 12. 2013. Pristupljeno 08. 10. 2015. 
  110. ^ S. Ćirković, Simo (2007). Srpska porodična enciklopedija, Tom 11. str. 171. 
  111. ^ Đuk, Ruža (1986). Serbia and Venice in the 13 th and the 14 th centry. str. 65—66. 
  112. ^ VIINJ 1986, str. 293.
  113. ^ Rajić, Milan (1975). Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji: trilogija komunističkih zločina. str. 151. 
  114. ^ „Nova iskra”, Beograd 1. septembar 1906. godine
  115. ^ Grupa autora (1991). Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele (prema tablicama Alekse Ivića) (II znatno dopunjeno i prošireno izd.). Beograd. ISBN 86-7685-007-0. 
  116. ^ „Cara Dušana među svece”. Novosti. 27. 09. 2012. Pristupljeno 17. 07. 2015. 
  117. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 228.
  118. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 227.
  119. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 229.
  120. ^ SANU (1952). Istorijski časopis 3 (1951-1952). str. 56. 
  121. ^ Stojičić, Slobodanka (2005). Srbija 1804-2004: društvo, ekonomija, država, pravo, politika, kultura, religija : zbornik radova sa naučnog skupa održanog 20-23. oktobra 2004. godine na Pravnom fakultetu u Nišu. str. 325. 
  122. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 242—243.
  123. ^ „Nomokanon - ISTORIJSKA BIBLIOTEKA”. istorijska-biblioteka.wikidot.com. 
  124. ^ „alanwatson.org” (PDF). 08. 10. 2016. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 23. 07. 2011. 
  125. ^ „Miodrag Petrovic - Zakonopravilo Sv.Save.zip - 4shared.com - online file sharing and storage - download”. www.4shared.com. 
  126. ^ „alanwatson.org kutak” (PDF). 08. 10. 2016. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 30. 05. 2009. 
  127. ^ „S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I”. www.constitution.org. 
  128. ^ Yves LASSARD, Alexandr KOPTEV (19. 11. 2015). „::: The Roman Law Library (Last Update : November 19, 2015 )”. droitromain.upmf-grenoble.fr. Pristupljeno 19. 11. 2015. 
  129. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 310.
  130. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 312.
  131. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 313.
  132. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 146.
  133. ^ SANU (1965). Istorijski časopis 14-15 (1963-1965). str. 598. 
  134. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 317—318.
  135. 135,0 135,1 Ferjančić & Ćirković 2005, str. 319.
  136. ^ Vuković, Momčilo (1981). Dinastija Nemanjića, žene vladara, zadužbine i crkva (1168-1371). str. 88. 
  137. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 321.
  138. ^ Gliubić, Simeon. Opis jugoslavenskih novaca. str. 191. 
  139. ^ Č. Karapandžić, Stojan (2004). Srpski tok moč i nemoč. str. 292. 
  140. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 325.
  141. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 330—331.
  142. ^ Istorijski institut Beograd. Vlastela Ilirskog grbovnika. str. 276. 
  143. 143,0 143,1 Ferjančić & Ćirković 2005, str. 335.
  144. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 336.
  145. 145,0 145,1 145,2 Ferjančić & Ćirković 2005, str. 338.
  146. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 339.
  147. ^ Milosavljević, Vera (1998). Sava Tekelija i srpska misao, Tom 1. str. 95. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Stefan Dušan
Rođen/a: 1308 Umro/la: 20. decembar 1355
Regnalne titule
Novi naslov Car Srba i Romeja
16. april 1346 – 20. decembar 1355
Naslednik:
Stefan Uroš V
Prethodnik:
Stefan Uroš III Dečanski
Kralj Srbije
8. septembar 1331 – 16. april 1346
Naslednik:
Niko