Stefan Dušan

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Stefan Uroš IV Dušan
Car Dušan, Manastir Lesnovo, XIV vek, Makedonija.jpg
Freska iz manastirske crkve u Lesnovu,
oko 1350. godine
Puno imeStefan Uroš IV Dušan Nemanjić
Datum rođenjaoko (1308{{month}}{{{day}}})1308. ili (1312-03-{{{day}}})mart 1312.
Mesto rođenja Srpsko kraljevstvo
Datum smrti20. decembar 1355.(1355-12-20) (43 god.)
Mesto smrtiDevol
 Srpsko carstvo
Grobmanastir Svetih arhangela
(posle 1927. godine
crkva Svetog Marka u Beogradu)
DinastijaCrveni dvoglavi orao (glavni heraldicki simbol srednjovekovne Srbije u doba Nemanjica).jpg Nemanjići
OtacStefan Uroš III Dečanski
MajkaTeodora Smilec
VeroispovestPravoslavlje
SupružnikJelena
PotomstvoStefan Uroš V, Teodora
Kralj Srbije
Period8. septembar 1331. — 16. april 1346.
Krunisanje8. septembar 1331.
PrethodnikStefan Uroš III Dečanski
Car Srpskog carstva
Period16. april 1346. — 20. decembar 1355.
Krunisanje16. april 1346.
NaslednikStefan Uroš V

Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić[a] (oko 1308. ili u martu 1312Devol, 20. decembar 1355) poznat i kao Stefan Dušan ili Dušan Silni, bio je poslednji srpski kralj iz dinastije Nemanjića. Imao je titulu kralja od 1331. do 1346. godine, a zatim je postao i prvi krunisani car srpske države,[b] kada ga je na Vaskrs 16. aprila 1346. godine krunisao prvi srpski patrijarh Joanikije II. Dušan je vladao nad novonastalim Srpskim carstvom više od 9 godina do svoje smrti 20. decembra 1355. godine. Car Dušan je opisan kao energičan vladar, jakog karaktera i temperamenta, zato se često u izvorima i literaturi javlja i pod imenom „Dušan Silni”.

Rođen je oko 1308. godine, ili 1312. godine od oca Stefana Uroša III Dečanskog i majke Teodore Smilec. Dušanov deda po ocu je srpski kralj Stefan Milutin, a po majci bugarski car Smilec.

Kao dečak je zajedno sa svojim navodno oslepljenim ocem Urošem III, majkom i mlađim bratom Dušicom izgnan u Carigrad, najverovatnije 1314. godine. To je bila kazna za mladog kralja Stefana Uroša III Dečanskog, koji se pobunio protiv oca i pokušao da mu otme vlast, ali ga je kralj Milutin pobedio, oslepeo i poslao ga zajedno sa njegovom porodicom u vizantijsku prestonicu Carigrad. Krajem 1320. godine, ili početkom 1321. godine Stefanu Urošu III Dečanskom je bilo dozvoljeno da se vrati u kraljevinu Srbiju. Mladi Dušan je ostao na dvoru svog dede Milutina, ali u oktobru 1321. godine, kralj Milutin je umro. Posle nekoliko meseci borbe za vlast — na srpski presto došao je kralj Stefan Uroš III, Dušanov otac, kome se iznenada “povratio” vid. Urošu III je krunisan za kralja 6. januara 1322. godine, a istovremeno Dušan je krunisan za naslednika prestola, mladog kralja. Kada je napunio četrnaest godina, verovatno 1326. godine Dušanu je dodeljena na upravu Zeta.

Mladi kralj Dušan je vodio i vojsku Nemanjića 1328/1329. godine koja je porazila bosanskog bana Stefana II (IV) Kotromanića. U tom boju Dušan i njegova vojska su možda ubili dva konja koja je jahao bosanski ban. Posle toga, Dušan je učestvovao u bici kod Velbužda 28. jula 1330. godine, gde je srpska vojska porazila bugarsku i ubila njihovog cara. U toj bici Dušan se pokazao kao izuzetan ratnik i komandant, i verovatno je još tu zadobio simpatije vojske i vlastele.

Početkom 1331. godine, odnosi Dušana i njegovog oca kralja Stefana Dečanskog su prilično zahladneli. Kralj Stefan Uroš III je verovatno na nagovor svoje druge supruge, kraljice Marije Paleolog, razmišljao da umesto Dušana za naslednika proglasi svog drugog sina Simeona Sinišu. Uz podršku vlastele koja je želela veće osvajačke pohode, Dušan se pobunio protiv oca — svrgnuo ga sa vlasti u avgustu 1331. godine, i potom utamničio. Dušan je krunisan za kralja 8. septembar 1331. godine u dvoru Svrčin. Stefan Uroš III Dečanski je umro u tamnici, ali razlog smrti nikada nije bio u potpunosti otkriven. Postoji nekoliko teorija o tome: neki izvori tvrde da je Dečanski umro prirodnom smrću, dok drugi nagoveštavaju na to da je Dušan naredio da se Dečanski ubije — što bi mogao da bude jedan od razloga zašto Dušan nije proglašen za svetitelja.

U toku svoje vladavine, Dušan će osvojiti mnoga područja i gradove. Učestvovao je tokom prvog vizantijskog građanskog rata na strani Jovana Kantakuzina, takođe je i tada proširio svoje teritorije. U vreme tih uspešnih osvajanja Dušan se krunisao cara u Skoplju, na Uskrs 16. aprila 1346. godine. Dešava se drugi građanski rat u Vizantiji tokom kojeg je Stefan Dušan aktivno učestvovao i bio u savezu sa Jovanom V Paleologom, tokom tog rata je zauzeo Epir i Tesaliju. Osvajanja je morao prekinuti zbog napada iz Bosne i krenuti sa carskom vojskom na zapad stigavši do glavnog grada Bobovca, ali zbog iznenadnog napada Vizantije, morao je da napusti Bosnu. Tokom vladavine je nekoliko puta ulazio u sukobe sa Ugarima, od kojih je zauzeo Mačvu. Za vreme njegovog života Srpska država postaje najjača vojna sila na Balkanu. Dušan je čak i predvideo opasnost od Turaka.

Dušan se oženio 1332. godine bugarskom princezom Jelenom, sa kojom je dobio jedinog sina Uroša, a neki izvori smatraju da su imali i ćerku. Posle smrti cara Dušana 1355. godine, carski tron nasleđuje njegov sin Uroš, zvanično car Stefan Uroš V.

Godine 1349. objavio je veoma važan dokument, koji se zove „Dušanov zakonik”, a pisan je na srpskoslovenskom jeziku.

Dušanova carska kruna se danas nalazi u Cetinjskom manastiru, u Crnoj Gori. Car Dušan je takođe poznat po tome što je sagradio Manastir Svetih arhangela kod Prizrena, gde je i bio sahranjen sve do 1927. godine, kada je njegovo telo preneto u Crkvi Svetog Marka u Beogradu. Završio je takođe i zadužbinu svog oca Manastir Visoki Dečani.

Dušan se smatra za heroja među današnjim Srbima i uživa njihovo veliko poštovanje.

Dušanovo carstvo

Rođenje i detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Dušan je rođen kao prvi sin u braku srpskog "mladog kralja" Stefana Uroša III i "kraljice Teodore", kćerke bugarskog cara Smilca.[v] Obično se misli da je Dušan rođen oko 1308. godine. Izvor za tu zamisao je pisanje jednog vizantijskog pisca (Nićifor Grigora) da je Dušan u vreme zbacivanja Stefana Uroša III sa vlasti 1331. imao pune 22 godine.[7] Nasuprot jednom vizantijskom izvoru, postoji nekoliko srpskih izvora (Koporinjski i nekoliko drugih letopisa) sa zapisima u kojima piše da je Dušan rođen 6820. godine od stvaranja sveta, a to je između 1. septembra 1311. i 31. avgusta 1312. godine prema našem načinu računanja vremena.[8][9] Zapisnici sa sednica veća Dubrovnika indirektno potvrđuju pisanje da je Dušan rođen između 1. septembra 1311. i 31. avgusta 1312. godine, odnosno verovatno u prvim mesecima 1312. godine.[g] Prema enciklopediji Galici rođen je u Skadru.[11]

Kada je kralj Stefan Uroš II Milutin ugušio pobunu krajem 1313. godine, ili u 1314. godini i naredio je da pobunjeni mladi kralj Stefan Uroš III Dečanski bude oslepljen u Skoplju.[12] U srednjem veku je postojalo verovanje da slep čovek ne može da vodi državu pa se oslepljivanje često koristilo da se onemogući nekome da dođe na vlast. Posle delimičnog oslepljenja, Stefan Uroš III je sa ženom i dvoje dece Dušicom i Dušanom proteran na vizantijski dvor kod Milutinovog tasta cara Andronika II Paleologa u Carigrad.[13]

Posle pet godina boravka u Carigradu umro je mlađi Dušanov brat.[14] Dušan je tako rastao u Carigradu, koji je u to vreme bio najveće grčko i evropsko gradsko i kulturno središte, primajući neizbrisive utiske. Ti utisci i blizina carskog dvora mogli su u dečaku Dušanu pokrenuti maštanja o carskoj kruni i carstvu koje je posle srpski vladar Stefan Uroš IV Dušan Silni pokušao oživotvoriti. Porodica Stefana Uroša III je u progonstvu ostala 7 godina.[15]

Sam kralj Milutin raspitivao se za sina, a predstavnici Pravoslavne crkve podržavali su pisma sa molbama Uroša III da mu se dopusti povratak i najranije krajem 1320. godine, ili verovatnije početkom 1321. kralj Milutin dozvolio je da se Uroš III vrati iz progonstva u Srbiju.[16] Prema Grigoriju Camblaku, posle povratku u Srbiju, Uroš III je boravio u Zeti, a predao je sina Dušana dedu kralju Milutinu.[17] Dušan je možda bio nekakav taoc što je bila česta praksa u srednjem veku, ali prema Ferjančiću i Ćirkoviću možda je prosto zadržan da se na vladarevom dvoru „priprema za kasniji život, kao što se činilo sa sinovima vlastele“.[18] Posle Milutinove smrti (29. oktobra 1321), Stefan Uroš III, uz pomoć crkve i arhiepiskopa Danila krunisan je na saboru, rukom arhiepiskopa Nikodima za kralja 6. januara 1322. godine, a istovremeno njegov sin Dušan je krunisan za mladog kralja.[19]

Mladi kralj[uredi | uredi izvor]

Kralj Stefan Dečanski sa sinom Dušanom, na ikoni „Svetog Nikole” iz 1327. godine.

Dušan je krunisan za „mladog kralja“ 6. januara 1322. godine.[d] Posle krunisanja je umrla Dušanova majka kraljica Teodora i sahranjena je u Banjskoj, zadužbini kralja Milutina, a kralj Uroš III je postao udovac i 1323. godine pregovarao je da se oženi ćerkom Filipa Tarentskog iz Južne Italije, ali pregovori su prekinuti jer Stefan Dečanski nije hteo da prihvati katolicizam i papsku jurisdikciju.[23]

Kao „mladi kralj“, koji upravlja Zetom i Zahumljem, Dušan se pojavljuje u pisanim izvorima prvi put u aprilu 1326. godine, a iz izvora izgleda da je Dušan dobio upravnu nad tim oblastima krajem marta, ili u aprilu 1326. godine, to jest da je tada imao punih 14. godina.[10] Kada je dobio na upravu Zetu i Zahumlje mladi kralj Dušan se osposobljavao da vlada i vodi vojsku u bitkama. Imao je dvor „pod Skadrom na obali reke Drimca“.[24] Ruševine su kasnije spominjane kao carski dvor (corte del imperador).[23] Veliki uticaj na njegovom dvoru i u upravi njegovom oblašću vršili su verovatno kraljevi pouzdani službenici koji su poslati na dvor mladog kralja. Malo zna o službama na dvoru vojvode Mladena, vojvode Vojina i čelnika Đuraša, koji se pominju na dvoru mladog kralja Dušana.[23] Mladi kraljevi su izdavali povelje o posedima na svojim teritorijama o čemu govori sadržaj dve povelje izdate Vranjinskom manastiru (na ostrvu u Skadarskom jezeru).[đ] Isto možda potvrđuje i jedan natpis „... mladi kralj” na pečatu jedne povelja koju je Dušan izdao Dubrovniku, istina kao kralj, ali je overio povelju njegovim pečatom iz vremena kada je bio mladi kralj.[26]

Na teritoriji mladog kralja se mogu izdvojiti tri celine. Glavna je bila „Zeta sa gradovima“, koja je bila dosta urbanizovana sa ekonomski nejednakim gradovima Kotorom, Budvom, Ulcinjem, Barom i Skadarom. Dušan je vladao gradovima na obali, ali posredno, jer su se na čelu grada nalazili knezovi, koje je sam vladar birao i davao im određenu autonomiju. U jezgru Zete, u dolinama reke Morače, nalazila se tvrđava Medun i trgovačko naselje Podgorica. Posredna je bila vlast mladog kralja i na stočarima Vlasima i Arbanasima, koji su naselili oblast iznad Skadarskog jezera i planine koje okružuju i Metohiju. Druga celina pod vlašću mladog kralja je bila Travunija sa Trebinjem, a treća celina je bilo Zahumlje (Hum).[27]

Napadi iz Bosne i Dubrovnika[uredi | uredi izvor]

Posle smrti kralja Milutina, od kralja Uroša III odmetnuli su se Branivojevići, koji su upravljali područjem Stona, Pelješca i ušća Neretve, ali u proleće 1326. protiv Branivojevića rat su poveli Dubrovnik i ban Stepan II (IV).[28] U aprilu 1326. počeo je napad dubrovačkih brodova protiv četvorice braće Branivojevića, a već 10. aprila jedan od njih Brajko Branivojević je zarobljen sa njegovom ženom.[29] Brajko je posle ubijen u tamnici u Dubrovniku.[30]

U vreme napada Bosne i Dubrovnika na jugozapadni deo Zahumlja (Huma) pojavljuje se u pisanim izvorima kao mladi kralj Dušan. U Dubrovniku se 17. aprila 1326. godine u Velikom veću raspravljalo o pismu u kome je Dušan tražio da obustave napade na „njegovog čoveka“ jednog od Branivojevića.[e] Dubrovčani su znali da su Branivojevići odmetnici od središnje vlasti u Kraljevini Nemanjića i nisu se mnogo obazirali na Dušanovo pismo. Posle pisma, približno nedelju kasnije (25. aprila), mladi kralj Dušan, sa vojvodama Mladenom i Vojinom, došao je na granicu kod Dubrovnika i pregovarao sa dubrovačkim poslanstvom, koje je pozvalo Dušana da poseti Dubrovnik, ali nije pristajalo da Brajka pusti na slobodu.[33] U vreme nesporazuma i nepoverenja sa Dubrovnikom, Dušan poziv da poseti taj grad nije mogao prihvatiti. Pored mladog kralja Dušana i vojvode Vojina, i bosanski ban je tražio da Dubrovčani puste na slobodu ženu Brajka Branivojevića, a ćerku vojvode Vojina. Zbog tih zahteva, Veliko veće je 30. aprila 1326. donelo odluku da se ona oslobodi i vrati ocu vojvodi Vojinu.[34]

Rat Dubrovčana protiv „sinova Branojevih i njihovih ljudi“ u Stonu i na Pelješcu je još trajao oko 10. maja 1326.[35] Dva brata Branivojević poginula su u sukobu sa vojskom koju je poslao bana Stepan II (IV) protiv njih.[36] Poslednji slobodni Branivojević Branoje morao se povući u istočni Humu u junu 1326. godine.[37] U julu Branoje je pobegao na dvor kralja Uroša III u Kotoru, ali Dubrovčani su potkupili kraljeve ljude i Branoje je stavljen u zatvor, a posle u oktobru, ili početkom novembra 1326. godine ubijen.[38]

Tako je do sredine 1326. bosanski ban Stepan II (IV) Kotromanić je oteo Srbiji jugozapadni deo Zahumlja sa trgom Drijeva na ušću Neretve.[28][ž] Istovremeno Dubrovčani su pod svoju vlast stavili Ston i „Stonski rat” (danas poluostrvo Pelješac).[44][37]

Otimanje zemlje Branivojevića, odnosno Kraljevine Nemanjića dovelo je do njenih odbrambenih ratova protiv Bosne i Dubrovnika. Od sredine jula 1326. godine,[37] do februara 1327. Dubrovčani su pokušavali da ubede kralja Uroša III da trajno preda Ston i Pelješac Dubrovniku.[45] U februaru i martu 1327. godine Dubrovnik je ograničavao izvoz robe u Srbiju, a kralj Uroš III je uveo neke protivmere prema trgovcima.[46] U aprilu 1327. godine Veliko veće je pozvalo sve Dubrovčane da napuste Kraljevinu Nemanjića i zabranio trgovinu sa njom.[47] U septembru, ili oktobru 1327. godine je započet manje poznat rat koji je trajao godinu dana.[48] Kao podanici Kraljevine Nemanjića u ratu su učestvovali i Kotorani, koji su u oktobru 1327. godine birali ratne zapovednike.[49] Kraljeva vojska oslobodila je Ston i Pelješac, koji su bili okupirani sredinom 1326. godine.[50] Posle sklapanja mira, stoka Dubrovčana, koja je oteta sa područja oko Dubrovnika i Pelješca vraćena je u oktobru 1328. godine.[51] U ratu nanete su materijalne štete, a posle sklapanja mira kralj Uroš III je pristao da plati Dubrovniku 2.500 perpera kao obeštećenje.[52]

Sukob Kraljevine Nemanjića protiv Stepan II (IV) donosio je privremene pobede. Prema jednom zapisu „mladi kralj” Dušan se uspešno suprotstavio četama „bezbožnih i poganih babuna” bana Stepana II (IV) 1328/1329. godine, a koje su prodrle do manastir Sv. Nikole u Banji (na donjem Limu).[53] Nije jasno da li se isti, ili neki drugi, sukob spominje u jednoj povelji Stepan II (IV) u kojoj piše kako je bana jedva preživeo neku bitku u Raškoj, a dva konja su mu ubili pod njim dok se borio.[z] To je prvi podatak o Dušanovom neposrednom učešću u ratu. Nisu jasne teritorijalne promene u ratu 1327—1330. godine. Nevesinjski kraj je verovatno potpao pod srpsku vlast. To se vidi po položaju vlastelina Poznana Purćića, koji je 1327. godine došao u Dubrovnik kao poslanik bosanskog bana, a već 1330. godine se spominje među ljudima za koje se zauzimao „mladi kralj”.[58]

Napad Bugara u julu 1330.[uredi | uredi izvor]

Bitka kod Velbužda, mladi Dušan ubija Mihajla Šišmana, freska Visoki Dečani

Za Nemanjiće važnije su bile borbe na jugoistoku. Od 1328. Stefan Uroš III Dečanski pokušao da potisne Vizantiju cara Andronika III (1328-1341) u Makedoniji.[59] Dečanski je i opsedao je Ohrid u Makedoniji 1330. godine, ali bezuspešno.[60] Andronik III je sklopio savez sa bugarskim carem Mihailom Šišmanom protiv Nemanjića. Pre nego što su se Vizantinci spojili sa Bugarima, došlo je do velikog sukoba kod Velbužda Srba protiv Bugara 28. jula 1330. godine, a obe vojske su imale približno po 15.000 vojnika.[61] Car Mihajlo Šišman je imao kao pomoćne odrede Tatare i Vlahe, a srpski kraljevi su imali i najamnike iz Španije, od kojih neki nisu ni stigli na vreme.[60] Iz pisanja u Danilovom zborniku, kod Camblaka i Jovana Kantakuzina, misli da je mladi kralj Dušan vodio glavni napad plaćenika i najboljih srpskih boraca na Bugare. Srpski ratnici ranili su i zarobili cara Mihaila Šišmana, a prema pisanju Camblaka i samog Dušana, u Reč koju je napisao uz njegov Zakonik, mladi kralja Dušan odsekao je glavu zarobljenom caru Šišmanu.[62] Pobeda nije samo otklonila opasnost, nego je pokazala da je Kraljevina Nemanjića najmoćnija država na Balkanu Andronik III sam nije želeo da nastavi napad na Srbiju i povukao se, a kralj Uroš III Dečanski ušao je u Bugarsku i postavio za bugarskog vladara Ivana Stefana, koji je bio sin ubijenog cara Mihaila Šišmana i njegove prve žene Ane (Nemanjić), sestre srpskog kralja Uroša III Dečanskog.[63]

Bitka kod Velbužda, pogibija Mihajla Šišmana, Džon Haris Valda
Prikaz bitke kod Velbužda iznad sarkofaga cara Dušana u crkvi Svetog Marka u Beogradu

Sukob oca i sina[uredi | uredi izvor]

Detaljnije: Sastanak u Mraku
Freska Stefana Dečanskog sa sinom Dušanom iz manastira Visoki Dečani

U jesen 1330. godine kralj Stefan Uroš III Dečanski je od Dubrovčana dobio pohvale, jer je pobedio bugarskog cara.[64][65] Ipak, posle bitke kod Velbužda, kralj Uroš III Nemanjić se izgleda od 1330. prvenstveno posvetio gradnji manastira Dečani, po kome je dobio svoj nadimak Dečanski.[17]

Posle pobede kod Velbužda mir u Srbiji je trajao oko pola godine, a kralj Stefan Uroš III Dečanski nije pokazao želju da osvaja teritorije poražene Bugarske. Savremenik, ali stranac Nićifor Grigor, pisao je da je mladi kralj Dušan u vreme pobune 1331. godine imao dvadeset dve godine i da su njega njegovi drugovi, velikaši i vojni zapovednici, nagovorili na pobunu jer se neratoborni kralj Dečanski oženio vizantijskom princezom i počeo da dobija decu sa njom, a to je unelo strah u Dušana za nasleđivanje prestola.[i] Slično mišljenje je ponovio Mavro Orbin.

„Ovi ga danonoćno podsticahu da oduzme kraljevstvo iz ruku oca, koji je zbog starosti bio nesposoban za upravljanje, i da se tako obezbedi od svog brata Siniše, koga je njegov otac imao s drugom ženom” (Mavro Orbin)

Na neki način Orbin pokušava da baci krivicu na Stefana Uroša III Dečanskog zbog toga što je imao sa Marijom Paleolog sina Sinišu kojeg je po nagovoru kraljice Marije počeo da priprema za prestolonaslednika, dok je prema Dušanu odjednom ohladneo. Sličnu verziju izneo je pre i Nićifor Grigora.[13]

Ipak, to treba uzeti sa rezervom, osnovni pokretač pada Stefana Uroša III nije bio Dušan, već vlastela nezadovoljna zbog ponašanja Stefana Uroša III Dečanskog nakon pobede kod Velbužda kada on nije iskoristio veliku pobedu i nije dopustio svojoj vlasteli zadobijanje novih teritorija i pljačku u Bugarskoj.[63]

Nije jasno da li zahtev kralja Dečanskog Dubrovniku da mu ustupi šest galija, koji je stigao u novembru 1330. godine, a nije ispunjen, imao veze sa sukobom između kralja i mladog kralja u Srbiji, koji postaje vidljiv u januaru 1331. godine.[66] Verovatno krajem januara 1331. godine do Dubrovnika su došle vesti o nekakvoj svađi, ili sukobu kraljeva u Srbiji.[67][68] Dubrovčani su odlučili početkom februara 1331. godine da pišu obojici kraljeva, kako je Dubrovčanima žao da je došlo do sukoba kraljeva u Srbiji i da se nadaju obnovi mira, a izrazili su želje da budu zaštićeni trgovcima iz Dubrovnika i njihova imovina.[69] Vojska Stefana Uroša III Dečanskog upala je u oblast Skadra protiv Dušana između februara i aprila 1331. godine Dušan je prešao na drugu stranu reke Bojane i izbegavao otvorenu bitku, a zatim se sastao sa ocem i izmirio u aprilu 1331. godine.[63][j]

„Dolazak cara Dušana u Dubrovnik” delo Marka Murata.

Oko 7. maja 1331. godine, Dubrovčani opet su pisali pismo Dušanu, koji je tada bio na području Trebinja, da dođe i poseti Dubrovnik.[72] U Dubrovnik je došao sredinom maja 1331. godine, sa svojom pratnjom i stražom, a Dubrovčani su ga dočekali kao svakog velikog gosta, ali razgovarali su i o plaćanju i vraćanju otete imovine Srba i Dubrovčana.[k] Početkom avgusta 1331. Dubrovčani su pisali Dušanu i tražili da plati obećane dugove za tkanine otete kod Srđa, ili da će se žaliti njegovom ocu, kralju Urošu III Dečanskog, ali Dušan se nije osvrtao na te pretnje, a to je bio i poslednji put da se spominje da je mladi kralj Dušan bio pod vlašću svog oca.[76]

Izmirenje mladog kralja Dušana i njegovog oca u avgustu 1331. više nije moglo da se održi. Dušan je pozvan da se pojavi na kraljevom dvoru, ali prema Danilovom nastavljaču u strahu od kralja, a na nagovor svoje vlastele Dušan se odlučio da sa njegovom vojskom iznenada napadne oca.[77] Pred odluku da krene sa vojskom protiv oca, prema Danilovom Nastavljaču, Dušan je pomislio da ode iz Srbije i oca. Prema pisanju u Danilovom zborniku, Dušan je pozvao svoje bližnje ljude: „Bežimo od njega u strane narode da ne poginemo prevremenom smrću“, ali oni su odbili taj poziv. Dušanu su odgovorili: „Bolje nam je da nam se dogodi i smrt u zemlji naših otaca, nego da se nađemo u tuđoj zemlji kao zarobljenici ili došljaci, a ako nas ne poslušaš, mi, uvećavši se kod roditelja tvoga, i ustavši, ići ćemo ka njemu, a tebe ćemo ostaviti u velikoj žalosti i preziru.”[78]

Ivan Jastrebov piše da car Dušan, dok je živeo u Skadru, nije imao posebnih palata, ali njegova letnja rezidencija koju mu je otac jednom razvalio kao kaznu za njegovo slobodoumno ponašanje prema ocu nije se odlikovalo naročitim sjajem. Ta rezidencija je bila na obali reke Drima između Danja i sela Bušata, kod mestašceta koje se zvalo Kosmač. Tu su kasnije bile i bušatlijske paše, a rezidencija je izgrađena od oblutaka iz reke Drima.[79]

Kralj[uredi | uredi izvor]

Napad Dušana na Nerodimlje[uredi | uredi izvor]

„Pošto je, dakle, potajno sakupio vojsku u obe Zete i izvršio izbor najboljih tamošnjih ratnika, vodeći sobom i Karavida Fratnuta i Đurđa Ilijića kao svoje savetnike otpoče usiljen marš put Raške, u kojoj se nalazio njegov otac” (Mavro Orbin)

Ohrabren od njegove vlastele, mladi kralj Dušan odlučio je da postane vođa pobune protiv oca kralja Uroša III. Pobunjenici su u drugoj polovini avgusta 1331. godine brzo stigli od Skadra do područja Lipljana, to jest dvora Nerodimlje.[80][l] U blizini se nalazila tvrđava Petrič, koja je služila kao pribežište u slučaju opasnosti i kralj Uroš III je uspeo da pobegne u tvrđavu, ali njegova druga žena Marija i njena deca zarobljeni su od mladog kralja Dušana.[80] Verovatno istog dana, Dušan je krenuo i na Petrič, a kralj Uroš III je uvideo da mora da se preda.[82] Anonimni nastavljač Danila zapisao je da je zarobljeni kralj Dečanski odveden sa ženom u tvrđavu Zvečan na severu Kosovskog polja i da je tamo trebalo da bude čuvan, dok se ne izmiri sa Dušanom, ali “kada se niko nije nadao … kralj Uroš III predade duh svoj Gospodu”.[90]

Tvrđava Zvečani gde je Dušan zatočio svoga oca Stefana Dečanskog posle opsade Nerodimlja 1331. godine

Krunisanje Dušana za kralja[uredi | uredi izvor]

„Krunisanje cara Dušana” delo češkog slikara Alfonsa Muhe iz ciklusa slovenske epopeje

Nakon toga počnu pripreme za Dušanovo krunisanje bez nekih većih problema, tako da otpora u državi nije bilo. Dečanski očigledno nije bio omiljen i njegov pad nije prouzrokovao nikakva uznemirenja. Dušan je poslao „glasnike u sve države očevine svoje, a kada su silni to čuli, svi su dolazili klanjajući mu se; i tako su mu se sve države njegove očevine predale.”[91] Glasnici koji su nosili vest o promeni vladara u Kraljevini Nemanjića stigli su i do Dubrovnika u kome je doneta odluka 3. septembra 1331. da se napiše pismo Dušanu i čestita njegovo preuzimanje vrhovne vlasti.[92] [lj] Imajući na umu ulogu Crkve i samog arhiepiskopa Danila II u državi i u dovođenju Dečanskog na kraljevski presto, Dušan zamoli Danila II da dođe i da ga kruniše za kralja. Arhiepiskop Danilo II je mirno primio ovu smenu na prestolu i svečano krunisao Stefana Uroša IV Dušana za kralja svih srpskih i pomorskih zemalja na saboru u dvoru Svrčin, južnije od Lipljana, u dvorskoj crkvi Svetog Jovana Preteče na praznik rođenja Bogorodice (Mala Gospojina) 8. septembra 1331. godine.[94][95][92]

„I tako zapovedi da bude sabor Bogom sabrani otačastva njegova. I kada je ovaj preosvećeni došao sa Bogom darovanom mu pastvom, episkopima i igumanima, i sa celim klirom crkvenim, i kada je bio sabran ceo sabor srpske zemlje u njegovu carskom dvoru Svrčinu, i kada je bio slavni praznik Rođenje presvete Bogorodice, i na navečerje učiniše hvalbena slavoslovlja, kako je na pohvalu slavnom prazniku, i opet noćno stajanje takođe, i ujutro, dan nedelje, učiniše na ovom blagočastivom sve po zakonskom ustavu u crkvi svetoga Preteče, i preosvećeni arhiepiskop kir Danilo učini molitvu, i uzevši carski venac u svoje ruke, i položi na svečasnu glavu njegovu, govoreći: Položio si na glavu njegovu venac od dragog kamenja, i umoli od tebe života i dao si mu dužinu dana na vekove vekova” (Danilov učenik)[96][97]

Više od mesec dana posle Dušanovog krunisanja, zatvoreni kralj Dečanski je umro 11. novembra 1331. godine.[98][m] [102] “I preneseno bi njegovo telo …, i položiše ga u rukotvorenom njegovom manastiru … Dečani.”[103] Po Danilovom učeniku, zatvoreni Dečanski je umro iznenada i nije napisano da li se to desilo nenasilnom smrću, ili je ubijen,[90] ali drugi izvori kao Nićifor Grigora tvrde da Dušan nije mogao da spreči moćnu vlastelu da udavi smenjenog i zatvorenog kralja,[104] ili da je lično naredio da se Dečanski udavi.[105][106]

„Privolevši se sin njihovim opakim savetima, posla neke ljude spremne da izvrše takvo zlodelo, te ga oni udaviše usred noći u rečenoj tvrđavi” (Mavro Orbin)

Legenda o prokletstvu[uredi | uredi izvor]

Za smrt Stefana Dečanskog vezana je i legenda o prokletstvu Dušanovih kasnijih potomaka, a kasnije i cele srpske države. Naime Stefan je, kada su došli ljudi da ga ubiju, prokleo sina i njegove potomke. Mada se ovo prokletstvo nije ispunilo na sinu, palo je ipak na njegova unuka Uroša, koji je izgubio carstvo. Ova legenda je trajala mnogo vekova, posebno kada je knez Lazar sa svojim ratnicima pao na Kosovu, a Srbija pala pod Turke.[107]

Ženidba kralja Dušana i pobuna u Zeti[uredi | uredi izvor]

Car Dušan i carica Jelena, Manastir Lesnovo, XIV vek

Posle bitke kod Velbužda, na presto Bugarske kralj Dečanski postavio je svoju sestru Anu i njenog prvorođenog sina Jovana Stefana, ali već u proleće 1331. godine pobunili su se bugarski boljari i postavili na presto Ivana Aleksandra (1331-1371).[63][n] U vreme prevrata u Bugarskoj bio je i prvi sukob Dušana i Uroša III i borba između srpskih kraljeva možda je sprečila da Srbija interveniše u unutrašnje prilike u Bugarskoj i odbrani prava Jovana Stefana.[109] Ivan Aleksandar želeo je mir sa Srbijom iz najmanje dva razloga. Prvo tako je mogao nesmetano da ratuje protiv Romeja i povrati vlast nad nedavno izgubljenik teritorijama.[108] Drugo, Bugari su doživeli težak poraz od Srbije i Dušana 1330. godine na kod Velbužda i verovatno nisu želeli da se to ponovi. Dušan je takođe želeo dobre odnose sa Bugarskom i sa novim carem Ivanom Aleksandrom dogovorio se da careva sestra Jelena bude udata za kralja Dušana 1332. godine.[110] U Dubrovniku 7. marta 1332. godine doneta je odluka da se pošalje poslanstvo koje će prisustvovati ženidbi kralja Dušana.[111]

U aprilu 1332. godine u Zeti i Severnoj Albaniji je došlo do pobune protiv Dušana a vođe pobune bili su vojvoda Bogoje i vlastelin Dimitrije Suma.[112] Razlog pobune nije jasan. Do pobune je moglo doći zbog najavljenog Dušanovog rodbinskog povezivanja sa Bugarima 1332. godine,[112] ili zbog toga što Bogoje i njemu bliski velikaši nisu bili zadovoljni nagradom za njihovu pomoć koju su pružili Dušanu prilikom njegovog dolaska na vlast 1331. godine.[113] Pobuna je brzo umirena.[112]

Posle toga, u leto, verovatno 30. jula 1332. godine bilo je venčanje kralja Dušana i princeze Jelene.[nj]

„Ženidba cara Dušana” delo Paje Jovanovića.

Prodaja Stona[uredi | uredi izvor]

Dubrovčani su kralju Dečanskom morali vratiti Pelješac i Ston i čekati dolazak na vlast kralja Dušana da obnove pregovore o kupovini poluostrva i grada.[115] Dušan je veći interes pokazao za Makedoniju, nego za zapadne teritorije Srbije.[116] Kralj Dušan je 22. januara 1333. godine izdao povelju u Pologu, kojom je Dubrovčanima ustupio primorje od ostrva Posrednjice na ušću Neretve, preko Stona, sa Pelješcom, do Dubrovnika, uz obavezu da na račun „stonskog dohotka” isplaćuju 500 perpera, plus 8000 perpera koje je trebalo da daju odjednom kao „dar” Dušanu, dok su se Dubrovčani obavezali da će dozvoliti versku slobodu pravoslavnom stanovništvu dobijenih teritorija.[117][118][119][o] Dubrovčani su pristali da plaćaju 500 perpera godišnje i bosanskom banu, koji je izdao 15. februara 1333. godine povelju kojom je potvrdio pravo Dubrovnika na Ston, a Dubrovčani su posle dobijanja povelja poslali jednog kneza kao upravnika u Ston i počeli graditi zaštitni zid kojim su odvajali Ston i Pelješac od ostatka Huma.[121] Dubrovačko plaćanje po 500 perpera godišnje vladaru Srbije za Ston i Pelješac pokazuje da se radilo o feudu koji je ustupljen uslovno Dubrovniku, a ne potpuno bezuslovno otuđen od Srbije.[122] Pored toga, ubrzo u maju 1334. godine novom Dušanovom poveljom je naglašeno da u Stonu, u episkopiji koju je osnovao još sveti Sava, mora da ostane „srpski pop da poje, … kako je zapovedilo kraljevstvo mi”,[123] Druga povelja o predaji Stona potvrdila je Dubrovčanima davanje Stona i Pelješca, ali primorje od Dubrovnika do Stona i Posrednjica nisu spomenuti.[124] Iz Dušanove naredbe da u Stonu mora ostati pravoslavni pop izgleda da su dubrovački netrpeljivi rimokatolici pokušali da proteraju pravoslavne sveštenike već 1333. ili 1334. godine.[125] Dubrovčani su slali katoličke sveštenike u Ston,[126] a 1349. godine poslali su i franjevce na to područje da prevode pravoslavno stanovništvo u katolike.[127][p]

Prva uspešna osvajanja Dušana[uredi | uredi izvor]

Karlo Robert, Mađarski kralj sa kojim je Dušan ratovao

Uprkos pobuni u Zeti i venčanju, iste 1332. godine Dušan je počeo osvajanja na jugu, a među prvim osvojenim gradovima verovatno je bila i Strumica.[r]

Za napade na carstvo Romeja, kralj Dušan je našao saveznike i među Romejima. Sirgijan, Romej koji je imao uticaj u Vizantiji, krajem 1333. godine se pridružio Dušanu. Njegovim dolaskom je Dušan mogao da preduzme šire osvajačke poduhvate u Makedoniji.[133][134] Sa Dušanovom vojskom, Sirgijan je uspeo da zauzme grad Kostur, a mnogim romejskim gradovima nudio je povlastice i darove, ako mu se pridruže.[135][136] Sam Dušan u Makedoniji je zauzeo važne gradove Prilep i Ohrid, nezavisno od Sirgijana.[135] Zajedno su hteli da napadnu Solun, ali car Andronik III je uvideo svu ozbiljnost situacije i lično je otišao u Solun, gde mu se Sfrances Paleolog ponudio da zarobi prebega Sirgijana. Sfrances je prividno i sam prešao Dušanu, kako bi došao u priliku da zarobi Sirgijana, ali se predomislio i ubio je Sirgijana u avgustu 1334. godine.[137]

Smrt Sirgijana je poremetila dalje Dušanove planove, pored toga mir je bio potreban i Dušanu i Androniku III, buduću da je Dušan morao da zaustavi napad Ugra sa severa, dok je vizantijski car morao da se posveti restauraciji carstva na teritoriji kontinentalne Grčke. Tako su se Dušan i vizantijski car susreli na reci Galik, blizu Soluna 26. avgusta 1334. godine i tamo sklopili mir, a po sporazumu Dušan je vratio neke gradove, a zadržao je Prilep, Ohrida, dva najvažnija osvojena grada, kao i Strumicu i neke manje osvojene od 1332. do avgusta 1334. godine.[138][130][139]

Kralj Ugarske Karlo Robert, iskoristio je Dušanov boravak u Vizantiji da napadne sa severa Srbiju i stigne do Žiče.[130] Kada je Dušan saznao za napad Ugara sklopio je mir sa Vizantijom i krenuo sa vojskom na sever prema Spasovom domu u Žiči, ali Ugri nisu želeli da se susretnu sa glavninom srpske vojske koju je vodio kralj Dušan i povukli su se preko reke Save.[140][130] Prema opisu Danilovog nastavljača:

„Kada [Ugri] čuše istinu da prilazi gospodin kralj [Dušan] i kako protiv njih hoće se boriti, svi oni u jedan čas smetoše se... i počeše bežati … I kada su došli na reku zvanu Sava, i tu nemaše nijednog spremljenog [sredstava], u njemu da bi mogli preći takvu reku, ni pristaništa ne znajući gde mogu isplivati, počeše ulaziti u nju zajedno. I Gospod podiže ruku na njih ..., i voda ih potopi, a malo od njih se spase od takve ljute smrti.” (Danilov učenik)[141][142]

Verovatno između početka novembra 1334. i kraja januara 1335. godine ugarska vojska prelaskom Save je izgubila mnogo vojnika, a do pravog vojnog okršaja sa Dušanovom vojskom nije ni došlo i izgleda da su Srbi zadržali teritoriju južno do reka Save i Dunava, sa Beogradom.[143]

Pored domaćih vojnika iz Srbije, u Dušanovoj vojsci značajni su bili strani plaćenici. Zanimljivo je da je imao poseban odred od nekoliko stotina plaćenika Germana kojima je od 1336. godine do pred kraj života cara Dušana vođa bio Palman Braht.[144][145][146]

Spomenik cara Dušana u Beogradu

U Radovištu 1336. godine došlo je do drugog i dužeg susreta kralja Dušana sa carem Andronikom III, ali slabo je poznato o čemu su razgovarala dva vladara tokom sedmodnevnog druženja.[147][148] Nakon ovog susreta, 19. decembra 1337. godine umro je srpski arhiepiskop, Danilo II, a na njegovo mesto je 3. januara 1338. godine postavljen Joanikije, koji je pre toga bio na svetovnoj dužnosti logoteta.[149][150][151]

Posle sklapanja mira sa carom Andronikom Trećim, Dušan je obustavio osvajačke akcije na jugu, a opasnost na severu je potrajala nekoliko godina i posle ugarskog poraza 1334-35. godine. U napadu na Srbe ugarski kralj bio je južno od Save u Valjevskom kraju i tu je izdao jednu povelju u septembru 1338. godine. U to vreme u pismu pape Benedikta XII koje je poslao kralju Karlu Robertu pisalo je da ugarski kralj stalno ratuje sa “paganima i šizmaticima”, a to su bili pogrdni nazivi papa i netrpeljivih katolika za pravoslavne Srbe.[152] Mađari su u tim borbama koje su se vodile 1338. godine i ponovo 1345. godine verovatno uspeli da uzmu samo uzani pojas južno od Save i Dunava sa gradovima Mačva, Beograd i Golubac.[153]

Savez Dušana sa Kantakuzinom[uredi | uredi izvor]

Od 1341. godine novi rat u Vizantiji dao je priliku Dušanu da obnovi svoju osvajačku politiku. Car Andronik III Paleolog preminuo je 15. juna 1341. godine, a njegov legalni naslednik bio je Jovan V Paleolog bio je devetogodišnjak. Jovan Kantakuzin je mislio da će on postati regent, ali su ga potisnuli Ana Savojska majka Jovan V i njene pristalice (Aleksije Apokavk). Iz Konstantinopolja Kantakuzin je otišao u Dimotiku (u Trakiji) u kojoj su se okupile njegove pristalice i tu se proglasio za cara 26. oktobra 1341. godine a tako se obnovio građanski rat.[154]

Prema Kantakuzinu, posle smrti Andronika III, Dušan je obnovio napade na Edesu (Voden) u Makedoniji.[155] Iste, 1341. godine zabeleženo je da je Dušan kupovao oružje u Veneciji i da je dozvoljeno da preko teritorije Venecijanske republike prođe 300 najamnika koji su išli Dušanu.[156]

Građanski rat pristalica Kantakuzina protiv pristalica namesništva Jovana V Paleologa počeo je u Trakiji, ali se brzo proširio na područje Egejske Makedonije sa Solunom, koje je osvajala i Kraljevina Nemanjića.[157] Posle boravka u Dimotici, u proleće 1342. godine Kantakuzin je krenuo da proširi svoju vlast. Dok je pregovarao sa Hreljom, koji je ranije (pre juna 1341) priznavao vlast cara Andronika III i držao oblast duž reke Strume do njenog ušća kod Hristopolja (Amfipolj), Kantakuzin je uspeo preuzeti Hreljin Melnik. Ipak, posle pregovora, Hrelja je bio na Kantakuzinovoj strani, kada je Kantakuzin pokušao da uđe u Solun, drugi grad po veličini i značaju u Romejskom carstvu, ali u proleće 1342. godine u Solunu vlast je uzela stranka zilota koja je bila protiv Kantakuzina. Kantakuzin je uvideo da gubi podršku na teritoriji Makedonije i Trakije.[158] [159]

U junu 1342. godine Kantakuzin je pozvao preostalih oko 2.000 pristalica da odu kralju Srba, a potpomognuti kraljevim vojnicima brzo će se vratiti u Vizantiju.[160][161] Ušavši u Srbiju, na Vardaru kod Velesa Kantakuzin se sastao sa Jovanom Oliverom, jednim od najmoćnijih velikaša u Srbiji, sa kojim je bio u dobrim odnosima još od sastanaka Andronika III sa kraljem Dušanom.[162][163] Oliver je odveo Kantakuzina do Pauna, kod Prištine i tu su se sreli sa kraljem Dušanom.[164][165] Posle toga došlo je do pregovora Kantakuzina sa Dušanom o vojnom savezu. O toku pregovora svedočanstva su ostavili sam Jovan Kantakuzin u svom memoarskom delu i vizantijski pisac Nićifor Grigora, a prema Nićiforu Grigori dogovoreno je da svako od saveznika zadrži one gradove koje u predstojećoj borbi bude osvojio.[166][167][s]

Dušan je poslao Jovana Olivera i deo srpske vojske sa Kantakuzinom da osvoje Ser, ali došlo je do pojave bolesti i mnogi srpski vojnici i njihove starešine su umrli, a ostali su se povukli u Srbiju. Posle neuspelog napada na Ser, Kantakuzin nije uspeo da ode u Dimotiku, jer mu je prolaz zaprečio njegov protivnik veliki duks Aleksije Apokavk.[169][170] Posle toga Kantakuzin je otišao do Vodena, koji je srpski kralj već bio zauzeo tako što je potkupio žitelje grada, a pokušao je preuzeti Voden od Srba, ali nije uspeo i vratio se u Srbiju.[171][172]

Jovan Kantakuzin predsedava sinodom

Regentstvo Jovana V vođeno caricom majkom Anom Savojskom pokušavalo je da diplomatskim putem ubedi kralja Dušana da prekine prijateljstvo sa Jovanom VI Kantakuzinom i da ga preda, ili barem zatvori, a u zamenu za tu uslugu regentstvo je ponudilo Dušanu princezu za mladog kralja Uroša V i gradove zapadno od Hristpopolja, osim Soluna, ali Dušan na to nije pristao.[173][174] Regentstvo ipak nije gubilo nadu i Aleksije Apokavk je slao poslanstva Dušanu koja su zvala kralja da počne rat protiv Kantakuzina.[173] Kao posrednika u pregovorima sa Dušanom Aleksije Apokavk je koristio i Hrelju, koji je umro u decembru 1342. godine, a Dušan je odmah zauzeo Hreljine posede sa gradovima Strumicom i Melnikom.[175] Savez između Dušana i Kantakuzina pokušao je raskinuti i bugarski car Jovan Aleksandar svojim pismima, ali ni to nije dovelo do raskida saveza kralja i cara.[176][177]

Krajem 1342. poslanstvo iz Tesalije se sastalo sa Jovanom VI Kantakuzinom i tom prilikom je izjavilo da su velikaši ove oblasti spremni da priznaju Kantakuzina za cara, što je Kantakuzin spremno prihvatio.[178][179][180]

Za Dušana i Kantakuzina je zima 1342/43. prošla u vojnim pripremama i u rano proleće 1343. napali su Ser, a kralj Dušan je poslao stanovnicima grada poruku da će se povući ukoliko se grad preda Kantakuzinu, ali je srpsko poslanstvo vraćeno sa porukom stanovnika grad da će radije sve podneti, nego da služe Kantakuzinu.[181] Kada je i Kantakuzin poslao poslanika u Ser da traži priznavanje njegove vlasti, građani Sera su nesretnog poslanika isekli na četiri dela i delove njegovog tela izloženi na četiri gradske kule.[182][183] Srpski kralj ostao da pustoši okolinu Sera, a Kantakuzin je na uveravanje svojih pristalica krenuo ka Didimotici, ali je uvideo da nema dovoljno vojnika da ozbiljnu bitku koja se spremala i vratio se kralju Dušanu.[184]

Prema Nićiforu Grigori, savez Dušana i Jovana Kantakuzina trajao je do aprila 1343. godine, kada se Kantakuzinu predao grad Verija, a tada je nestalo savezništva, ali nije odmah počelo otvoreno neprijateljstvo među kraljem Srba i carom Romeja.[t] Predaja Verije je kod Dušana izazvala nepoverenje jer je video da Kantakuzin može i samostalno da deluje, a sa druge strane Dušan je uviđao da mu savez sa Kantakuzinom ograničava slobodu delovanja i da je zbog njega odbijao primamljive ponude ustupanja teritorija koje su stizale iz Carigrada ako ubije, ili zarobi Kantakuzina.[186]

Stefan Dušan je imao sopstvene osvajačke planove. Od 1343. godine u Dušanovoj vladarskoj tituli vidi se isticanje da vlada i „grčkim stranama“ a to pokazuje kraljevu želju da istakne uspeh u osvajanju zemalja susednog carstva.[ć] Neke od planova Dušan je mogao ostvariti kao saveznik Jovana VI Kantakuzina, ali neka osvajanja bila su deo samostalne osvajačke politike Srbije i mogla su biti ostvarena samo protiv želja Kantakuzina.

Grčki izvori malo izveštavaju o ostalim Dušanovim osvajanjima od 1342. godine na području Egejske Makedonije i u Albaniji. Dušan je verovatno 1342-43. (6851) godine u Albaniji osvojio gradove Berat, Kanina, Valonu i Kroju, a u isto vreme Dušan je osvojio i Kostur u Egejskoj Makedoniji.[u] Osim Drača,koji je ostao Anžujcima, 1342-43. godine Albanija se predala pod vlast kralja Dušana.[193]

Ostaci grada Ser koji je Dušan tri puta opsedao sa vojskom dok ga nije osvojio

Savez sa Carigradom[uredi | uredi izvor]

Posle Kantakuzinovog odlaska u Veriju, Dušan se vratio u unutrašnjost Srbije u Prizren gde je izdao jednu povelju 19 maja (6851) 1343. godine “starcu Grigoriju”, kojom Grigoriju daje “crkvu svetoga Petra Pustinožitelja” (Koriškog), a u toj povelji spominje i da je došao da “obnovi i sazida crkvu manastir … Svetih arhanđela [Mihaila i Gavrila]” kao svoje grobno mesto.[194] Boraveći u Przrenu Dušana nije zaboravio osvajanja na jugu i verovatno je birao kako da prihvati ponude regentstva Jovana V, a istovremeno izbegne da prvi otvoreno pogazi zakletvu o prijateljstvu sa Kantakuzinom.[f]

Posle odlaska u Veriju, u leto 1343. godine Jovan Kantakuzin je očekivao da će se njemu predati i Solun i krenuo je prema gradu,[196] a Aleksije Apokavk, u ime cara Jovana V Paleologa, organizovao je odbranu Soluna i zatražio pomoć od Dušana za borbu protiv Kantakuzina.[h] Dušan je tad iskoristio priliku i stupio je u pregovore sa Mihajlom Monomahom, zapovednikom Soluna i pokušao da ga nagovori da što pre napadne Kantakuzina. Monomah i njegove pristalice su se nadale da će i Dušan ubrzo krenuti u napad, pa su se spremali za okršaj. Uvidevši opasnost situacije u kojoj se našao, Kantakuzin je odlučio da se što pre vrati u Veriju. Pri povratku, morao je da se zadrži na Vardaru gde se s jedne strane reke nalazila srpska vojska, a iz Soluna je krenula druga vojska pod zapovedništvom Aleksija Apokavka. Kantakuzin je uspeo da se povuče uz jedan manji sukob sa srpskim odredima. Do eskalacije sukoba tada nije došlo jer su se obe strane ponele uzdržano. Aleksije Apokavk pojačao je diplomatsku aktivnost slanjem poslanstava u Veriju i srpskom kralju, ali nije postigao značajniji uspeh.[198]

Dušanove aktivnosti prema Kantakuzinu u ovo vreme bile su vrlo intenzivne — pokušao je da ga zarobi na prevaru u dva navrata, ali mu to nije pošlo za rukom, te je odlučio da uđe u otvoreni sukob.[199] Poslao je izaslanike u Veriju da raskinu savez i izveste Kantakuzina da će se Dušan svom snagom boriti na strani carigradskog regentstva. Možda je pojačana diplomatska aktivnost carigradskog regentstva ubrzala Dušanovu odluku. U pregovorima su posredovali i Mlečani. Marino Vinijer, mletački poklisar u Srbiji, poslao je izveštaj u Mletačku republiku avgusta 1343. godine u kom se govori da je došlo do sporazuma između carigradskog regenstva i srpskog kralja.[200]

Kantakuzin i njegove pristalice našle su se u teškom položaju. Kantakuzin je morao da potraži novog saveznika i seldžučki emir Umur, gospodar Smirne, bio je jedan od kandidata. Emir se odazvao Kantakuzinovom pozivu i poslao mu u Solunski zaliv flotu koja je brojala, prema nekim izvorima 200, a prema drugim, opet, 300 brodova. Kod Soluna je brodove dočekao Kantakuzin te su zajedničkim snagama napali snažno utvrđeni grad, ali ni ovoga puta opsada nije uspela. U jesen iste godine borbe su se prenele u Trakiju. Kantakuzin je zauzeo tvrđave Sveta Irena i Povizd na južnim padinama Rodopa. Tu mu je prišao vojvoda Momčilo koji je do tada bio u službi srpskog kralja.[201]

U proleće 1344. Umur je morao da se vrati u Smirnu, što je znatno uticalo na Kantakuzinov položaj.[202] Dušan se sa glavninom vojske nalazio kod Zihne koju je nešto ranije zauzeo. Verovatno je u to vreme osvojio i neke okolne gradove. Proleće 1344. godine Dušan je proveo u Zihni u iščekivanju daljih dešavanja u građanskom ratu u Vizantiji. U drugoj polovini maja 1344. godine odigrala se bitka kod Stefanijane u kojoj su Seldžuci potukli srpske konjanike pod komandom vojvode Preljuba.[203]

Dušan je u jesen 1344. boravio u jugoistočnoj Makedoniji, a početkom zime vratio se u Srbiju. Verovatno je celu zimu proveo u Srbiji u pripremama za odlazak na proleće u jugoistočnu Makedoniju odakle je mogao da prati dešavanja u susednoj Trakiji gde se odigravala završna faza vizantijskog građanskog rata. Privučen ponudama carigradskog regentstva, ubrzo se i vojvoda Momčilo okrenuo protiv Kantakuzina i počeo je napadati Kantakuzinove posede u Trakiji. U kasno proleće 1345, emir Umur je sa 20.000 konjanika prešao u Trakiju gde se pridružio Jovanu Kantakuzinu i Didimotici. Zajedničkim snagama, prvo su 7. juna 1345. godine potukli vojvodu Momčila u bici kod Periteoriona u kojoj je Momčilo i poginuo. Četiri dana kasnije, 11. juna 1345, u Carigradu je bio ubijen veliki Kantakuzinov neprijatelj, Aleksije Apokavk. Jovan Kantakuzin kaže da mi je sledeći cilj bio Dušan koji je opsedao grad Ser i doveo ga u veoma tešku poziciju.[204] Kantakuzin je Dušanu poslao izaslanike sa zahtevom da se povuče iz okoline Sera, međutim, Dušan se povukao još pre dolaska poslanstva. Ohrabren pozivima svojih pristalica i smrću svog zakletog neprijatelja, Aleksija Apokavka, Kantakuzin je počeo da veruje da ima realne šanse da brzo osvoji grad, tako da je on s najvećim delom vojske krenuo ka Carigradu, ali kada je stigao uvideo je da su se pristalice regenstva već konsolidovale i da nije pravi trenutak za napad. Potom je odlučio da se vrati na zapad, dok je Umur otišao u Malu Aziju.

Kada je saznao da su Turci otišli, Dušan je napao i zauzeo Ser zahvaljujući svojim pristalicama u gradu. Grad je osvojen 24. septembra 1345, a srpski kralj je u grad ušao narednog dana. Ser je os tog dana zauzimao važno mesto u državi Stefana Dušana koji je u njemu često boravio. U ovom pohodu Dušan nije osvojio samo Ser, već i druge krajeve jugoistočne Makedonije između Strume i Meste. Dana 15. oktobra 1345. Dušan je poslao pismo mletačkom duždu u kome tvrdi da je on gospodar skoro celog carstva Vizantije (lat. fere totius imperii Romaniae dominus).[205] Tada je pod srpsku vlast potpala i Sveta gora. Dušan je brzo uredio odnose sa Svetom gorom i to tako što je u molitvama prvenstvo i dalje imalo pominjanje vizantijskog cara, a za njim srpskog kralja. Svetoj gori je potvrđena autonomija u istoj meri u kojoj je i ranije imala. Srpski kralj je ovim ugovorom dobio potvrdu legitimnosti svojih osvajanja, a svetogorski manastiri su mogli da odahnu od nedaća građanskog rata. Pored pomenutih oblasti, 1345. godine i Verija je priznala vlast Dušana,[206] grad koji je čuvao zaleđe Soluna.[207]

Prema pisanju Nićifora Grigore, u drugoj polovini 1345. godine i prvim mesecima 1346. godine, do proglašenja za car u aprilu, kralj Dušan je osvojio, osim Soluna, sve teritorije u Makedoniji do “klanaca Hristopolja”.[c] “Klanaci Hristopolja” nalaze se istočno od grad Hristopolja kod Meste i taj grad je pripao Dušanu do njegove smrti, a od predgrađa Hristopolja na istok vlast su držali prvo Kantakuzini, a posle Jovan V.[č]

Car[uredi | uredi izvor]

Proglašenje i krunisanje za cara[uredi | uredi izvor]

Osvajački pohodi kralja Dušana i uspešna osvajanja vizantijske teritorije bez sumnje su doprineli sazrevanju ideje o carstvu. Grčke zemlje se u njegovoj titulaturi pojavljuju odmah posle 1342/43. godine, kada je zajedno sa Jovanom Kantakuzinom (ali i samostalno) osvajao gradove po Makedoniji i Albaniji. On se tada pominje kao čestnik Grčkom. Odlučujući događaji koji su uticali na njegovu odluku de se proglasi carem bili su uspesi postignuti u leto 1345. godine. Tada je zauzeo Halkidiki i jugoistočnu Makedoniju.[210]

Kruna Stefana Dušana prema fresci iz manastira Lesnovo

Zimu 1345/46. godine Dušan je proveo verovatno u Seru sa njegovom porodicom i tada je počelo njegovo formalno uzdizanje u carsko zvanje.[211] Prilikom sticanja carske titule Dušan je pratio primer Jovana VI Kantakuzina i nekih drugih romejskih careva. To znači da su Dušanovi pratioci i vojnici verovatno na nekom okupljanju proglasili (izvikali) svog kralja za cara. To se dogodilo krajem 1345. godine, ili u januaru 1346. godine pretpostavlja se u Seru.[dž]

Pristanak za uzdizanje u carsko zvanje Dušan je dobio od prota Svete gore, bugarskog patrijarha, ohridskog arhiepiskopa i svih ostalih koji su bili prisutni na krunisanju za cara u Skoplju. Pre carskog krunisanja srpski arhiepiskop Joanikije je bio proglašen za patrijarha i on je krunisao Dušana za “cara Srba i Grka” na Uskrs 16. aprila 1346. (6854) godine u Skoplju, a istovremeno carev sin Uroš V je krunisan za kralja.[215][216]

Postoji mišljenje da je između proglašenja Dušana za cara i njegovog svečanog krunisanja carskom krunom postojalo i kraljevstvo (Srbija) i carstvo (Romanija) u njegovoj državi i da se zbog toga na natpisima na novcu Dušan pominje kao Rex Rascie-Imperator Romaniae (kralj Srbije — car Vizantije).[217] Takođe, pre krunisanja Dušan je morao da uzdigne srpsku arhiepiskopiju na rang partijaršije jer je samo patrijarh mogao da kruniše kandidata za cara. Proglašenje Joanikija za patrijarha obavljeno je uz pomoć bugarskog patrijarha Simeona koji je prisustvovao svečanosti u Skoplju. Nemoguće je sa sigurnošću odrediti kada je Joanikije postao patrijarh — pretpostavlja se da je to bilo negde između januara i aprila 1346. godine. Činu krunisanja prisustvovali su ohridski arhiepiskop, bugarski patrijarh, svetogorski prot kao i igumani i starci svetogorskih manastira.[217]

Pitanje savladarstva i podele zemlje[uredi | uredi izvor]

Po rečima Jovana Kantakuzina, prilikom Dušanovog carskog krunisanja njegov sin Uroš dobio je kraljevsku titulu i na taj način je postao savladar.[218] Veruje se da je Urošu dodeljena ova titula kako bi se naglasio kontinuitet srpske državnosti. Ovaj kontinuitet imao je naročitog značaja u odnosu sa pojedinim državama, pre svega sa Dubrovačkom republikom. Prema Nićiforu Grigori, u vreme krunisanja Dušana za cara njegova država je podeljena između oca i sina kao formalnih savladara, a običajima, Uroš je trebalo da vlada teritorijama od Jadranskog mora i Dunava do Skoplja, a Dušan je vladao u novoosvojenim zemljama.[š] Na osnovu rezultata novijih istraživanja učvršćuje se uverenje da prave podele zapravo nije ni bilo. Analizirajući Dušanove povelje i Dušanov zakonik, Sima Ćirković je došao do zaključka da je Srpsko carstvo bilo jedinstvena državna celina, a da se kraljeva zemlja pominje sa namerom da se odnosi sa Dubrovačkom republikom oslone na tradicije ranije srpske države. Eventualna podela je bila čisto teorijska i imala je nameru da sa jedne strane naglasi kontinuitet srpske državnosti i da sa druge strane istakne kontinuitet Dušanovog udela u carstvu.[220]

Dušanov carski cilj[uredi | uredi izvor]

Starija istoriografija je zastupala mišljenje da je cilj Dušanove carske ideologije bilo zauzimanje Carigrada i formiranje novog, srpsko-grčkog carstva koje bi zamenilo Vizantiju. Sima Ćirković smatra da je Dušanova carska ideologija u početku bila slična onoj koju su imali i bugarski carevi, a to je podrazumevalo učestvovanje u carevanju, pa se Dušanov odnos prema Vizantiji u periodu saveza sa Kantakuzinom može posmatrati kao neka vrsta savladarstva. Ipak, počev od 1347, kada se odnosi između Kantakuzina i Dušana pogoršavaju, pa do 1350, kada je Dušan postao saveznik Jovana V, srpski kralj više nije bio učesnik u carevanju već je postao protivcar.[221]

O Dušanovim carskim pretenzijama najbolje svedočanstvo su povelje koje je izdavao. On je prvi srpski vladar koji je izdavao povelje na grčkom jeziku. Takođe je prvi koji je izdavao prostagme, vrstu isprava karakterističnih za vizantijske careve. U Dušanovim titulama pominju se i etničke i geografske odrednice. U srpskim aktima on se potpisuje kao car Srba i Grka, što podseća na vizantijsku titulaturu koja se isključivo odnosi na etničke, a ne na geografske pojmove. U grčkim poveljama on se potpisuje kao samodržac Srbije i Romanije. Značajno je i to što u svojim ispravama Dušan uvek na prvom mestu navodi Srbe i Srbiju jer su oni bili najjači oslonac njegove vlasti. Ograničenje njegove titule vidi se po tome što se on nikada ne naziva carem Romeja, iako je držao veliki deo carstva pod svojom vlašću. Promena titule odrazila se i u radu kovnica. Na novcu se javlja carska titula na srpskom ili latinskom jeziku i te serije novca su bile boljeg kvaliteta.[222] Nova titula imala je izvesnog uticaja i na prikazivanje carske porodice na freskama. U ranijim prikazima u središtu je Uroš koga okružuju roditelji, a nakon krunisanja je u središtu Stefan Dušan po uzoru na vizantijsku ikonografiju.

Nakon krunisanja, Dušan je počeo da dodeljuje istaknutoj vlasteli najviša vizantijska dostojanstva kesara, sevastokratora i despota.[223]

Dušanov srebrni carski dinar
Dušanov zakonik, Prizrenski manuskript

Susedne reakcije[uredi | uredi izvor]

Jadna od prvih reakcija na Dušanovo krunisanje za cara došla je od Jovana VI Kantakuzina. On je iskoristio posetu jerusalimskog patrijarha Lazara Hadrijanapolju i tom gradu 21. maja 1346. godine patrijarh Lazar je u svečano krunisao za cara Jovana VI Kantakuzina.[224][225] Zvanična reakcija Vizantije i vaseljenske patrijaršije usledila je nekoliko godina kasnije, kada je vaseljenski patrijarh Kalist bacio anatemu na srpskog cara, patrijarha i arhijereje i na taj način ih isključio iz pravoslavnog sveta. Inspirator ovog čina po svoj prilici bio je Jovan Kantakuzin.[226]

S druge strane, reakcija cara Jovana V Paleologa, koji je bio u Solunu je bila drugačijeg karaktera i on je sklopio sporazum o savezništvu sa Dušanom krajem proleća 1351. godine.[aa] U julu 1351. Jovan V je izdao povelju manastiru Hilandaru u kojoj je nazvao Dušana preuzvišeni vasilevs Srbije i voljeni stric carstva mi kir Stefan. Ovde je vizantijski car svakako priznao Dušanovu carsku titulu, ali je ona bila ograničena samo na Srbiju i to je bilo najveće priznanje koje je vizantijski car mogao da da. Dušan je bio spreman da Jovanu V prizna titulu cara Romeja i na taj način prvenstvo u hrišćanskom sistemu vladara. Dušanovu carsku titulu priznali su i svetogorski kaluđeri, ali uz uslov da u svojim molitvama na prvom mestu pominju vizantijskog, pa tek onda srpskog cara.[229]

Dubrovčani i bosanski dostojanstvenici su u pismima upućenim u Srbiju Dušana oslovljavali kao cara, međutim ne i u pismima upućenim u Ugarsku. Ugarska nije priznavala promenu u tituli i Dušanu se obraćala kao kralju Raške. Isto je činio i papa. Mletačka republika se Dušanu i Urošu obraćala kao carevima, ali i kao kraljevima (rex) pri čemu je u drugom slučaju dodavan epitet Raxie et Grecorum (Raške i Grčke).[230]

Car Stefan Dušan, freska iz manastira Dečani.

Kantakuzin je uspeo da 1347. godine postane vizantijski car. On kao i svi učeni Grci Dušana naziva „srpskim kraljem”, jer je smatrao da je u hrišćanskoj vaseljeni jedini car — vizantijski car. Međutim, na Istoku je već odranije postojao bugarski car, mada se njegova titula na zapadu tretirala kao kraljevska. Protiv novostvorene Srpske patrijaršije bila je Carigradska patrijaršija, čiji su mnogobrojni posedi priključeni Srpskoj crkvi. Carigradski patrijarh Kalist je, podstaknut od cara Jovana VI Kantakuzina, bacio anatemu na cara Dušana, patrijarha Joanikija i sve srpsko sveštenstvo i isključio ih iz zajednice pravoslavnih hrišćana (1350).[231] Sama anatema bila je više političke nego verske prirode što se vidi iz činjenice da je bačena par godina posle Dušanovog krunisanja za cara. Ova anatema je skinuta za vreme kneza Lazara 1375. godine. Dušan je za svog savladara odredio sina Uroša i dodelio mu titulu kralja. Dušan je, kao car, dodeljivao titule i zvanja. Despoti su postali: Dušanov polubrat Simeon (Siniša), brat carice Jelene Jovan Komnin Asen, potom Jovan Oliver i Ivaniš. Sevastokratori su postali: muž Dušanove sestre Evdokije Dejan, otac Vuka Brankovića Branko Mladenović. Kesari su postali: Grgur Golubić, Dušanov vojskovođa Preljub i Voihna.

Nakon rešavanja teritorijalnih pitanja, usledila su rešavanja finansijskih sporova između srpskog kralja i Dubrovnika. Srpsko-dubrovački finansijski interesi su se umnogome preplitali i obe strane su zavisile od njih. Dubrovački podaci pokazuju da je Dušan imao finansijskih teškoća u prvim godinama svoje vladavine. Iako se Poveljom koju je izdao Dubrovniku obavezao da neće oduzimati robu dubrovačkim trgovcima koji bi se zatekli na teritoriji Srbije, Dušan je to ipak veoma često činio kada bi mu novac bio preko potreban. Dugove nije poricao, ali je obično odugovlačio s njihovom isplatom. Godine 1349. Dušan je regulisao ova dugovanja tako što je ustupio Dubrovniku naplatu carine u Zeti, Svetom Srđu i Prizrenu na rok od tri godine.[232]

Osvajanje Tesalije i Epira[uredi | uredi izvor]

Posle velikih spoljnopolitičkih uspeha postignutih do kraja 1345. godine, usledio je izvestan zastoj u Dušanovim osvajačkim poduhvatima. Razlog za to može biti priprema za carsko krunisanje, ali i promene u Vizantiji u kojoj je, posle smrti Aleksija Apokavka, Jovan Kantakuzin izvojevao konačnu pobedu ulaskom u Carigrad u noći između 2. i 3. februara 1347. godine. Kantakuzin je potom zaključio sporazum sa caricom Anom Savojskom po kome će u narednih deset godina on biti regent mladom caru, a potom će postati njegov savladar. Jovan Kantakuzin je zatekao carstvo u izuzetno teškom položaju. Nićifor Grigora beleži da je carska blagajna bila nastanjena vazduhom, prašinom i Epikurovim atomima.[233] U novim okolnostima Jovan Kantakuzin je napravio prvi korake u cilju obnavljanja odnosa sa Dušanom. U proleće 1347. poslao je na srpski dvor svoje izaslanike sa zahtevom da srpski car vrati gradove koje je zaposeo. Ovo poslanstvo nije postiglo uspeh pa je Kantakuzin ponovo poslao izaslanike sa istim zahtevima, ali ovaj put uz pretnju da će uz pomoć Turaka zaratiti protiv Dušana. Emir Orhan poslao mu je 10.000 ljudi pod zapovedništvom svojih sinova.[234] Oni su zajedničkim snagama pustošili oblast Migdoniju koja je tada bila pod srpskom vlašću. Turci su se ubrzo vratili u svoju zemlju, a Kantakuzin je uputio još jedno poslanstvo na Dušanov dvor, ali ni ovog puta ništa nije postigao. Stefan Dušan je planirao dalja osvajanja.

Sledeći njegov pohod je bio usmeren prema Epiru. Po Donaldu Nikolu, otpor protiv Srba organizovao je epirski namesnik Jovan Anđeo, ali je on ubrzo bio prinuđen da se povuče u Tesaliju. Mnoge ugledne ličnosti ove oblasti imale su koristi od srpskih osvajanja.[235] Među njima je i Ana Paleolog, udovica despota Jovana II Orsinija, koju je Dušan udao za despota Jovana Asena, svog šuraka i namesnika u oblastima na teritoriji današnje Albanije. Nikol smatra da su Srbi 1346. zauzeli Janjinu, a da su naredne godine osvojili Artu i južne delove ove oblasti.[236]

Nakon osvajanja Epira, Dušan se okrenuo prema Tesaliji u kojoj je namesnik bio nećak Jovana Kantakuzina, Jovan Anđeo. Međutim, 1347. godine ovim oblastima harala je epidemija kuge koja je usmrtila mnogo ljudi, između ostalih i Jovana Anđela. Dušan je iskoristio situaciju i 1348. je brzo zaposeo ovu oblast. Neki gradovi su pružili otpor, dok su drugi dobrovoljno prilazili Dušanu. Dušanov namesnik u Tesaliji postao je vojskovođa Preljub.[237]

Dalje ideje[uredi | uredi izvor]

Osvajanjem Epira i Tesalije uokvirena je teritorija Srpskog carstva. Međutim, Dušan se spremao na dalja osvajanja vizantijskih teritorija.[237] Glavni cilj težnji srpskog cara bio je Solun. U ovom gradu su još od početka građanskog rata vladali ziloti, odlučni protivnici Jovana Kantakuzina. Ni posle dolaska na vlast, Kantakuzin nije uspeo da slomi zilote u Solunu. Oni su odlučili da zaprete Jovanu Kantakuzinu da će, ako ih ne ostavi na miru, predati grad srpskom vladaru.[238] Međutim, vremenom je jačao uticaj pristalica Jovana Kantakuzina u gradu što je slabilo zilote. Stefan Dušan je izdašno darivao zilote, ali i druge značajnije građane kako bi mu se grad predao. Na kraju ih je pridobio, pa je na njihovo nagovaranje opseo Solun. Pristalice Jovana Kantakuzina su tražile da im se što pre pošalje pomoć, a Kantakuzin se odmah obratio osmanskom emiru Orhanu koji mu je poslao 20.000 konjanika,[239] ali su oni išli samo do Hristopolja. Krajem leta 1350. Kantakuzin je sam krenuo u Solun gde je uspeo da diskredituje zilote i da učvrsti svoj položaj u gradu.[240]

Pored napada na Solun, Stefan Dušan je imao još jednu veliku ambiciju — osvajanje Carigrada.[239] Za ovaj daleko teži poduhvat bila mu je neophodna flota. On se za pomoć obraćao Mlečanima ističući kako već drži deset dvanaestina carstva Romeja.[239] Zauzvrat im je nudio Epir i carigradsku koloniju Peru koja je tada bila u rukama njihovih suparnika, Đenovljana. Mlečani su sa poštovanjem primili njegovo poslanstvo, dodelili su njemu i njegovoj porodici pravo građanstva Republike, ali su odbili da mu pruže pomoć u osvajanju Carigrada jer su strahovali da će Dušan biti mnogo teži pregovarač od slabih vizantijskih careva od kojih su lako dobijali razne povlastice.[241]

Kantakuzinov protivnapad[uredi | uredi izvor]

U jesen 1350. godine Kantakuzin je u potpunosti ovladao Solunom. Nameravao je da mu ovaj grad bude glavna baza u borbama za vraćanje gradova i oblasti koje je u prethodnom periodu od Vizantije osvojio Stefan Dušan. Prva njegova akcija bila je usmerena prema Veriji. U Veriji se nalazila jaka srpska vojna posada od 1.500 ljudi, a pored toga i odred nemačkih najamnika. Posle kraćeg otpora Kantakuzin je uspeo da zaposedne grad. Sam Kantakuzin kaže da u ovoj borbi niko nije poginuo, ni među Srbima ni među Romejima i da je srpske vojnike i nemačke najamnike pustio.[242] Po osvajanju Verije Jovan Kantakuzin se okrenuo prema Vodenu. Kantakuzin se nadao da će mu prići velikaši iz Vodena, međutim, prevario se. Ali, i ovaj grad je ubrzo uspeo da osvoji. Ubrzo su mu bez borbe prišli manji gradovi i tvrđave oko Vodena i Verije (Staridol, Petra, Sosk, Devri, Ostrovo, Notija, Likostomi, Kastri).[243] Posle ovih značajnih uspeha Kantakuzin se uputio prema Serviji.[244] Ovim gradom komandovao je istaknuti Dušanov vojskovođa, kesar Preljub. Preljub nije imao poverenja u žitelje grada Servije, pa je servijsku decu postavio na drugi bedem, a stanovnicima je naredio da se bore na trećem bedemu.[245] Kantakuzinova vojska je prvo opustošila okolinu, a potom izvela opšti napad na Serviju. Posle tri dana žestoke borbe Kantakuzin je morao da se povuče u Veriju zbog jake kiše i hladnog vremena.

Jovan Kantakuzin je imao velikog uspeha u svojim osvajanjima pre svega zato što je Dušan bio zauzet na drugoj strani svog prostranog carstva. Godine 1346. posle desetak godina mira izbio je rat između Srbije i Bosne. Kao posrednici u ovom sukobu pojavili su se Mlečani. Srpski car tražio je da mu bosanski ban vrati Hum. Krajem ove godine je po svoj prilici zaključeno primirje jer 1347. i 1348. nije bilo sukoba. Po isteku primirja 1349. bosanski ban se ponovo obratio za posredovanje Mlečanima obaveštavajući ih da namerava da podigne utvrđenje na ušću Neretve. Posredovanje Mlečana nije dalo rezultate, a situaciju je pogoršao jedan upad vojske bosanskog bana u primorske objasti Sroskog carstva s kraja 1349. godine. Mlečani su nastojali da dođe do sporazuma kako ne bi bili ugroženi njihovi interesi ali nikakvih rezultata nije bilo. Oktobra 1350. srpski car je krenuo u pohod protiv Bosne. Glavni udarac Stefana Dušana bio je okrenut prema Humu. Srpska vojska osvojila je Hum i grad Novi na Neretvi. Potom je Dušan nameravao da se uputi ka severu gde su mu žitelji Trogira i Šibenika spremali svečan doček. Međutim, na vesti o pohodu Jovana Kantakuzina Dušan se smesta uputio u Makedoniju. U Humu je ostavio samo manje čete koje nisu mogle da pruže ozbiljniji otpor bosanskom banu, pa je on nakon nekoliko meseci ovladao ovom oblašću. Na putu za Makedoniju, Dušan i njegova supruga Jelena su posetili Dubrovnik. Tu im je priređen svečan doček i predati su im dragoceni pokloni. Dušan je ubrzo nastavio svoj put ka jugu, a Jelena se zadržala u Dubrovniku još nekoliko dana.[246]

Krajem 1350. srpski car je stigao pod bedeme Soluna i odmah uputio Jovanu Kantakuzinu predlog da se sastanu i da obnove ugovor o miru. Jovan Kantakuzin je ostavio detaljan prikaz ovih pregovora. Prvi je govorio Stefan Dušan. Naveo je šta je sve učinio za Kantakuzina i pozvao ga da obnove ranije prijateljstvo. Tom prilikom je rekao: Ako te stvarno žalosti što sam prisvojio neki deo države Romeja, onda treba da imaš na umu da i sam imaš mnogo puta, više prisvajajući od iste ono što drugom pripada.[247]

Kantakuzin je potom preuzeo reč. On se prvo zahvalio Dušanu za učinjena dobra, ali je potom izneo niz optužbi na njegov račun. Dušan je potom predložio da svako zadrži ono što ima. Kantakuzin je to odbio, pa je dogovoreno da se sutradan ponovo sastanu. Pošto je uvideo da Dušan ne želi da popusti, Kantakuzin je zapretio ratom. Dušan je nastojao da se pronađe rešenje podelom teritorija, ali ono po svemu sudeći nije postignuto. Jovan Kantakuzin izveštava da je prvo sklopljen ugovor po kome bi Zihna, Ser, Strumica, Melnik, Kastorija pripali caru Stefanu Dušanu, dok bi ostale teritorije bile vraćene Vizantiji.[248] Kantakuzin dalje navodi da je Dušan sutradan raskinuo ovaj ugovor pod uticajem nekih ljudi iz njegove pratnje koji su te noći uspeli da ga na to nagovore.[249]

Vojske srpskog cara i Jovana Kantakuzina susrele su se kod Soluna i dugo su stajale jedna nasuprot drugoj. Stefan Dušan je ponovo poslao izaslanike Kantakuzinu sa predlogom da svako zadrži ono što ima. Ovaj je ponovo odbacio ovakav predlog. Očigledno da u ovom trenutku nijedan vojskovođa nije bio potpuno uveren u svoju pobedu, pa su se vojske razišle. Jovan Kantakuzin je ubrzo iz Soluna otišao u Carigrad, a u Solunu je ostavio Jovana V.[250]

Dušan je potom krenuo da povrati one gradove koje je Kantakuzin prethodno osvojio. Početkom januara 1351. srpska vojska je prešla Vardar i opsela Voden. Ovaj grad je osvojen zahvaljujući izdaji nekih njegovih stanovnika. Vizantijska posada od 200 ljudi je puštena, a Georgije Lizik, koga je u gradu postavio Jovan Kantakuzin, bio je surovo kažnjen. Može se pretpostaviti da je u ovom pohodu zauzeta i Verija (u proleće 1351).[251]

Savez sa Jovanom V Paleologom[uredi | uredi izvor]

Po odlasku iz Soluna Jovan Kantakuzin je savetovao caru Jovanu V da nipošto ne veruje Stefanu Dušanu. Kantakuzin je verovao da će Dušan pokušati da na svoju stranu privuče Jovana V ne bi li opet izazvao sukobe u Vizantiji. Kantakuzin je u gradu ostavio svog tasta Andronika Asena sa zadatkom da motri na poteze mladog cara.[252] Protivnici Jovana Kantakuzina nastojali su da što pre iz grada uklone Andronika Asena.

Do Jovana Kantakuzina su stizale loše vesti iz Soluna, ali nije mogao da reaguje jer je ratovao sa Đenovljanima. Jovan V je u Solunu bio u teškom položaju. Srpska vojska nalazila se nadomak grada, pa je car odlučio da posluša protivnike Jovana Kantakuzina i da sklopi sporazum sa Stefanom Dušanom. Mladi car je strahovao i od zavereničkih planova Jovana Kantakuzina i njegovih sinova, Matije i Manojla. U to vreme mu se kao saveznik ponudio Stefan Dušan i vizantijski car je posle dužeg kolebanja pristao na savez. Dogovoreno je da Jovan V pošalje kao taoca svoju suprugu Jelenu i da se oženi Teodorom, Dušanovom svastikom.[253] Sporazum je postignut krajem proleća 1351. godine. Jovan V je želeo da uz pomoć srpskog cara preuzme vlast, a srpski car je planirao da nastavi sa osvajanjima vizantijske teritorije16. Izgleda da je glavna obaveza cara Dušana bila pružanje vojne pomoći Jovanu V u borbi protiv Jovana Kantakuzina. Kantakuzin je bio blagovremeno obavešten o ovim dešavanjima, ali nije mogao da reaguje jer je i dalje ratovao sa Đenovom. Kako bi sprečio ostvarenje ovog ugovora, pozvao je Anu Savojsku da utiče na svog sina. Ana Savojska je stigla u Solun u leto 1351. godine i uspela je da smiri situaciju.[254]

Jovan V Paleolog, minijatura iz 15. veka

Ipak zatišje je bilo samo privremeno. Jovan V nije bio zadovoljan svojim položajem u Solunu i od Jovana Kantakuzina je tražio Enos i neke tvrđave na tračkoj obali, oblasti koje su bile deo apanaže Matije Kantakuzina. Početkom februara 1352. Jovan V je došao u Carigrad. Kako Matija Kantakuzin nije došao u grad, Jovan Kantakuzin je morao da ispuni zahteve svog zeta i da mu preda Enos i Didimotiku. Jovan Kantkauzin je strahovao od novih sukoba između Jovana V i Matije Kantakuzina pa je poslao jedno izaslanstvo u Didimotiku, ali do sporazuma nije došlo jer Jovan V nije hteo da prizna samostalan položaj Matije Kantakuzina. Bilo je samo pitanje vremena kada će doći do novih sukoba. Jovan V planirao je da u pomoć pozove Osmanlije, ali mu Sulejman, Orhanov sin, nije izašao u susret. Jovan V je i bez turske pomoći napao Hadrijanopolj, sedište Matije Kantakuzina. Osvojio je veći deo grada, ali brza akcija Jovana Kantakuzina primorala ga je da se povuče ka Didimotici. Iz Didimotike on je napadao gradove koji su pripadali njegovom tastu. Ipak za ozbiljnu borbu bila mu je potrebna pomoć sa strane. Od srpskog cara je zatražio pomoć pozivajući se na ugovor sklopljen 1351. godine. Dušan je poslao pomoć kada mu je kao talac predat carev brat, despot Mihajlo Paleolog. Po Jovanu Kantakuzinu, Dušan je poslao pod komandom kaznaca Borilovića 7.000 konjanika, a po Nićiforu Grigori 4.000. Jovan Kantakuzin dalje tvrdi da je pomoćne odrede Jovanu V poslao i bugarski car Ivan Aleksandar. Sukob koji je bio na pomolu pokušao je da spreči patrijarh Kalist, ali nije postigao nikakav rezultat. Jovan Kantakuzin je uspeo da dobije pomoć od Turaka koji su poslali vojsku od 10 ili 12 hiljada ljudi. Srbi i Bugari su iz Didimotike krenuli ka Emfitionu, tvrđavi nedaleko od Didimotike, gde su iznenada naišli na Osmanlije. Bugari su se spasili bekstvom u Didimotiku, a Srbi su zajedno sa Romejima napali Osmanlije,[255] međutim, brojčano nadjačani, Srbi i Romeji pretrpeli su poraz. Veliki broj srpskih vojnika je izginuo, a jedan deo sa kaznacom Borilovićem je uspeo da se spase.[256]

Posle ove bitke položaj Jovana V se značajno pogoršao pa je on pokušao da uspostavi mir sa Jovanom Kantakuzinom, ali do rezultata nije došlo. Krajem 1352. Jovan je napustio Didimotiku i otišao na Tenedos.[257]

Pohod protiv Bosne[uredi | uredi izvor]

Bosanski ban Stefan II Kotromanić je zauzeo Krajinu između Cetine i Neretve i veći deo Zahumlja. Dušan je prodro u Humsku Zemlju i brzo je povratio a onda nastavio prema Cetini i Krki 1350. godine. Dušan je došao do Krke kako bi pomogao sestri Jeleni, koja je bila udata za Mladena III Bribirskog, gospodara Omiša, Klisa i Skradina na Krki. Posle Mladenove smrti zainteresovanost za njegove posede ispoljili su Ugarska i Venecija. Posle vesti o pobunama na jugu zemlje, Dušan je zaustavio napredovanje ka zapadu, iako su mu u Šibeniku spremali svečani doček. Na povratku je najsvečanije kao car dočekan u Dubrovniku, gde je carica Jelena ostala još neko vreme, a on sa vojskom otišao prema jugu. Bosanski ban je ponovo osvojio Zahumlje. Kantakuzin je osvojio Veriju i Voden, ali ne i Srbicu, koje je branio kesar Preljub. Po dolasku, Dušan je povratio svoje teritorije, a Kantakuzin se povukao u Solun. Stefan Dušan je obećao pomoć legitimnom caru Jovanu V, kako bi se rešili Kantakuzina, a u svojoj povelji Jovan V je priznao Dušana kao cara Srbije. Vizantija se ponovo našla u građanskom ratu između cara Jovana V i uzurpatora Kantakuzina.[258]

Osvajanja cara Dušana.

Konflikti sa Ugarskom[uredi | uredi izvor]

Poslednjih godina svoje vladavine Dušan je bio prinuđen da se posveti severnim granicama svoje države.17 Godine 1352. ugarski kralj Lajoš I zaključio je mir sa Napuljskom kraljevinom. Lajoš je pripremao ozbiljan pohod protiv Dušana koji je lično predvodio. Napad je počeo 1353. godine i Dušan je smesta krenuo u susret neprijatelju ali je, uvidevši da su Ugri nadmoćniji, poslušao savete svojih vojvoda i povukao se u dolinu Lomnice pod Rudnikom.[259] Ugarski kralj je uvideo da na teškom terenu ne može da porazi Srbe pa je pristao na pregovore, ali do sporazuma nije došlo jer Dušan nije bio spreman da prihvati teške uslove mira. U novom napadu Lajoš je stigao do Lomnice i Rudnika. Stefan Dušan je odlučio da vojska ne izlazi u ravnicu, pa je Lajoš morao da se povuče. I naredne 1354. godine je došlo do sukoba, ali ni tada Ugri nisu postigli značajniji uspeh jer je vojska stradala od neke bolesti, po svoj prilici od malarije.[260]

Kapetan hrišćanstva[uredi | uredi izvor]

Dušan se specijalnim poslanstvom koje je predvodio Nikola Buća, kotoranin i carev protovestijar (blagajnik), obratio rimskom papi da ga imenuje za kapetana u borbi protiv Turaka i izrazio spremnost da rimskog papu prizna za vrhovnog poglavara hrišćanske crkve. U povratku je Nikola Buća sreo poslanike Češkog kralja koji je išao u Rim da bude krunisan za svetog rimsko-nemačkog cara, koji je Dušanu uputio pismo u kome izražava zadovoljstvo što Dušan želi da prizna Katoličku crkvu za Unam Sanctam (Jedinu Svetu) i da se još više raduje što će se u bogosluženju moći zadržati slovenski jezik koji vezuje dva naroda.[261]

Dušan i Turci[uredi | uredi izvor]

Pisac Romejske istorije[262] Nićifor Grigora zapisao je da je Dušan uputio osmanskom sultanu Orhanu poslanstvo (oko 1351) nudeći svoju kćer za nevestu jednom od njegovih sinova i da je Orhan je prihvatio ponudu, ali posle tursko poslanstvo presreli su Romeji, deo pobili, a deo zarobili i pregovori Dušana i Orhana nisu završeni sporazumom.[263] Pretpostavlja se da oko 1351. Dušan nije mogao biti svestan turske opasnosti i da je ovo pre svega učinio kako bi Osmanlije upotrebio u borbi protiv Vizantije.[264]

Ubrzo će tursko prisustvo na Balkanu postati sve osetnije. Iste godine kada je vođena bitka kod Emfitiona, Turci su zauzeli tvrđavu Cimpe na evropskoj strani Helesponta. Zatim su posle katastrofalnog zemljotresa koji se desio 1/2. marta 1354. zauzeli i Galipolje. Stefana Dušana je pre svega uznemirio poraz srpskih odreda kod Emfitiona, ali on nije mogao da preduzme značajnije akcije u tom pravcu jer je poslednjih godina vladavine bio zauzet borbama sa Ugarskom kraljevinom na severnoj granici Srpskog carstva. Stefan Dušan se tokom sukoba sa Ugarskom približavao papskoj kuriji, ali ne samo zbog sukoba sa Ugarima, već i da bi zajedno sa papom bio organizator hrišćanske borbe protiv Osmanlija.[265] Dušan je očekivao da će ga papa imenovati kapetanom hrišćanske vojske ukoliko srpska crkva bude prihvatila tu uniju.[266] Do realizacije ovih planova na kraju ipak nije došlo.

Dušan i Sveta gora[uredi | uredi izvor]

Car Stefan Dušan sa porodicom

Nakon što je Atos potpao pod vlast cara Dušana 1345, on je optužio grčkog protu Nifona, poglavara svih manastira na Svetoj gori za mesalijanstvo (odnosno bogumilstvo), ali je Nifona odbranio sv. Grigorije Palama. Smatra se da je ova optužba politički motivisana, jer je Dušan hteo da postavi srpskog umesto grčkog poglavara.[267]

Povelja cara Dušana Hilandaru

Car Dušan je Hilandaru potčinio crkvu Svetog Nikole u Dobrušti kod Prizrena, crkvu Svetih Arhanđela u Štipu, crkvu Svetog Nikole u Vranju sa naseljima i dobrima. Krajem 1347. godine car Dušan i carica Jelena posetili su Hilandar. Prisustvo žena na Svetoj gori je zabranjeno, ali su one zajedno sa decom boravile tamo za vreme opsade Katalanaca. Car Dušan je Hilandaru podario novac, obnovio manastirsku bolnicu. Carici Jeleni je dozvoljeno da postane drugi ktitor kelije Svetog Save u Kareji.[268]

Poslednje godine i smrt[uredi | uredi izvor]

Po okončanju sukoba sa Ugarskom, Dušan se okrenuo južnim krajevima svoje države. Zimu 1354/55. proveo je u Seru, a kasno proleće i leto u Krupištima na desnoj obali Bregalnice. Tokom poslednjih meseci života bio je prinuđen da pošalje jednu vojnu ekspediciju u Dalmaciju. Njegova sestra, Jelena, bila je udata za Mladena Šubića, hrvatskog velikaša, koji je umro od kuge 1348. pa je Jelena morala da se brine o odbrani porodičnih poseda Omiša, Klisa i Skradina. Na ovom području su se sukobljavali interesi Mletačke republike i Ugarske, pa je 1355. došlo do rata. Uz pomoć hrvatskog bana Nikole Banića ugarski kralj je zauzeo Omiš. Jelena je još uvek držala Klis i Skradin, ali kako je situacija bila teška zatražila je pomoć od svog brata. Dušan joj je poslao svoje ratnike: vođa nemačkih najamnika Palman zaposeo je Klis, a vojvoda Đuraš Ilijić Skradin. Mlečani su nudili Dušanu veliki novac na ime otkupa ovih gradova. Međutim, iako su srpski odredi zaposeli ove gradove, nisu postojale realne mogućnosti da se oni održe. Zbog toga je Dušan ovlastio Đuraša Ilijića da preda Skradin Mlečanima ukoliko vidi da je odbrana nemoguća, što je ovaj i uradio 10. januara 1356. Takođe početkom 1356. Nikola Banić je zauzeo Klis za ugarskog kralja.[269]

Grob cara Dušana u manastiru Svetih Arhanđela u Prizrenu

O poslednjim danima života cara Dušana malo šta je poznato. Preminuo je u nedelju 20. decembra 1355. godine. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Svetih arhanđela nedaleko od Prizrena.[270][271] Mavro Orbin, dubrovački istoričar, kaže da je Dušan umro u mestu Djavolotopi u Romaniji, ali navodi i kazivanja da je Dušan umro u Nerodimlju. Jakov Lukarević navodi da je Dušan umro u mestu Diapoli u Trakiji krećući u nov pohod protiv Vizantije. Ikonomidis pretpostavlja da je pred kraj vladavine i života Stefana Dušana došlo do novog sukoba između Srbije i Vizantije koji je po svoj prilici trajao do 1363. godine

Uzrok smrti nikada nije utvrđen ali se govorilo o trovanju, moždanom udaru, groznici i čak epilepsiji. Ni mesto njegove smrti nije utvrđeno pouzdano. Ostaje kao najverovatnije selo Đavol ili Devol[272], koje se nalazi na levoj obali Vardara, severno od sela Bogdanca, ka Đevđeliji. Stanovnici sela Đavol su sačuvali staro narodno predanje, da je tu umro car Dušan „i da se oni zbog toga ponose”. Selo Đavot (po bugarskom) se uklapa o istorijski okvir: nalazi se na glavnom putu Skoplje-Solun, na oko 50 km od Soluna, a u njemu je bilo 1906. godine oko 70 isključivo „slovenskih domova”. To mesto je zaista na putu, blizu Trakije i bilo je tada u vizantijskim rukama. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena. Posle Dušanove smrti Srpsko carstvo je postepeno počelo da se raspada.

Slikovni prikaz Dušanove smrti

Zaostavština[uredi | uredi izvor]

Sa svojom ženom, Jelenom, car Dušan je imao jedno dete Stefana Uroša V, koji je nasledio srpski presto kao car. Pojedini autori smatraju da su Dušan i Jelena, pored Uroša, imali još jedno dete, ćerku nepoznatog imena, ali se danas uglavnom smatra da su imali samo jedno dete[273].

Kada su 1927. godine vršena arheološka iskopavanja na lokalitetu manastira, u jugozapadnom delu crkve je nađen mermerni grob za koji je ustanovljeno da je carev. Istraživanja je vršio Radoslav Grujić. U grobu su pronađene ispreturane kosti koje su prenete u Patrijaršiju u Beograd, a 1968. svečano prenesene u crkvu Svetog Marka u Beogradu gde i danas počivaju.[274]

Zakonodavna delatnost Stefana Dušana[uredi | uredi izvor]

Proglašenje Dušanovog zakonika. Delo Paje Jovanovića iz 1900.

Jedno od obeležja Dušanove vladavine bila je i obimna zakonodavna delatnost. Izdat je veliki broj povelja. Još za vreme Dušanovog kraljevanja na srpski jezik je preveden Sintagmat Matije Vlastara koji predstavlja pravnu enciklopediju nastalu 1335. godine.[275] Po ondašnjim shvatanjima Dušan je sa dobijanjem carske titule dobio pravo da postavlja zakone opšteg, univerzalnog karaktera.[276] Smisao svog zakonodavnog rada Dušan je pokušao da objasni u uvodnoj povelji prvog dela Zakonika gde se vidi da krajnji ciljevi nisu samo ovozemaljski, nego objavljivanjem pravednih zakona, koji izviru iz pravoslavne vere vladar državi obezbeđuje mir i pobožan život, a time i put ka spasenju svih ljudi kojima vlada.[277][278] Prvi deo Zakonika proglašen je 21. maja 6857. (1349) godine, drugog indikta u Skoplju i sastoji se od sačuvanih 155 članova.[279] Drugi deo objavljen je 6862. godine i sedmog indikta, koji odgovara vremenu od 1. septembra 1353. godine do 31. avgusta 1354. godine.[280] Uopštavanjem, obično se piše da je dopuna objavljena 1354. godine. U drugom delu je sačuvano 66 članova. Sastavljači nisu poznati, a verovatno su poticali iz kruga dvorana čija je služba bila povezana sa sudstvom.

Original Zakonika nije sačuvan i poznat je samo na osnovu rukopisne tradicije. Sadržaj Zakonika je raznovrstan i nastoji da obuhvati gotovo sve oblasti života, ali je pojedinim oblastima posvećena različita pažnja — Srbija je iza sebe imala dugu pravnu tradiciju, pa su neke oblasti bile relativno dobro zakonski regulisane. U Zakoniku nisu doslovno ponavljane, a ni ukidane stare zakonske odredbe. Ti zakoni predstavljali su najveći autoritet i na njih se Dušan poziva u svojim propisima. Prvih 38 odredaba odnosi se na crkvu i tu se regulišu uglavnom aktuelni problemi odnosno ono što se ticalo položaja i delovanja crkve i njenih služitelja u konkretnim uslovima Dušanove države.[281] Grupa od narednih 25 članova se odnosi na vlastelu. Ovde Dušan i njegovi zakonodavci nisu raspolagali opštim zakonskim tekstovima na koje bi se mogli ugledati. Postojao je samo niz pojedinačnih pravnih akata nastao u dugom vremenskom periodu, a odnosi između vladara i vlastele uglavnom su regulisani propisima običajnog prava. U ostalim delovima Zakonika primetno je manje grupisanje članova, ali ne i izlaganje po nekom određenom sistemu koji je primetan u prvom delu Zakonika. U sistemu kazni vlastela je bila povlašćena u odnosu na druge slojeve društva. Nedostatak odredaba koje se odnose na građansko-pravnu problematiku objašnjava se time što je ova oblast bila obrađena u Zakonu gradskom (delu Nomokanona), Zemljoradničkom zakonu i Zakonu cara Justinijana. Dušanov Zakonik pre svega bavio problemima iz krivičnog prava.[282]

Na oblikovanje Zakonika ogroman uticaj je imalo vizantijsko pravo. To se najbolje ogleda u načelu zakonitosti koje je preneto iz vizantijskog prava. Ovo načelo propisuje se u više članova. Pitanje je kolikog je uticaja ovo načelo imalo u praksi.[283]

Dušanov zakonik

Zakonik je nastavio svoj život dugo nakon Dušanove smrti. Sigurno se primenjivao za vreme Dušanovog naslednika, cara Uroša. Nije poznato da li je imao primenu tokom poslednjih decenija srpske srednjovekovne države. Sa konačnim padom srpske srednjovekovne države pod tursku vlast suzilo se područje na kome su se mogle primeniti odredbe Zakonika. Prostora za njegovu primenu bilo je u malim autonomnim oblastima pod mletačkom vlašću kao što su Grbalj i Paštrovići. O praktičnom značaju svedoči postojanje tri rukopisa iz ovog područja, ali i jezičko i terminološko prilagođavanje aktuelnim prilikama.[284]

Dušanov zakonik (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana)),[285] uz Zakonopravilo[286][287][288] svetog Save, je najvažniji zakon (ustav) srednjovekovne Srbije. Dušanov zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima car Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava.[289] Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika[290][291]

Politika crkve[uredi | uredi izvor]

Proglašenje carstva neminovno je vodilo promenama u crkvenoj organizaciji. Pre uzimanja carske titule Dušan je morao da uzdigne srpskog arhiepiskopa na rang patrijarha i arhiepiskopiju na rang patrijaršije. U okviru Dušanove države nalazile su se teritorije prostrane Srpske arhiepiskopije, Ohridske arhiepiskopije i brojne teritorije pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije. Na čelu Ohridske arhiepiskopije bio je arhiepiskop Nikola koji je dobro sarađivao sa srpskim vladarem i koji je učestvovao u ceremoniji Dušanovog carskog krunisanja.[292] Prvi srpski patrijarh bio je Joanikije, a njegova titula je bila formulisana po uzoru na carsku i glasila je patrijarh Srbljem i Grkom. Takođe su episkopije uzdignute na rang mitropolija. Carigradska patrijaršija je odmah reagovala tako što je osudila ove promene. Razlog je verovatno bilo smenjivanje arhijereja koje je ranije postavio carigradski patrijarh.[293] Protivljenje ovim promenama dostiglo je vrhunac 1350. godine kada je carigradski patrijarh anatemisao srpskog cara i srpskog patrijarha i izopštio ih. Na osvojenim vizantijskim teritorijama zabeleženo je da je smenjeno više arhijereja, ali na njihova mesta nisu došli Srbi, već uglavnom Grci koji su bili spremni da priznaju novu vlast.[294] U liturgijama su se morali spominjati srpski car i patrijarh.

Pod srpskom vlašću se nalazilo i jedno od najznačajnijih središta pravoslavne duhovnosti, Sveta gora, koja je pod srpsku vlast došla 1345. godine. Pošto je Dušan hteo da što pre uredi odnose sa Svetogorcima, poslao je na Atos svog logoteta Hrsa sa zadatkom da u Kareji pregovara sa svetogorskim protom i njegovim saborom. Novembra 1345. izdata je opšta hrisovulja kralja Stefana Dušana svim svetogorskim manastirima. Monasi su se obavezali da će u svojim molitvama spominjati srpskog vladara što je zapravo značilo priznavanje njegove vlasti.[205] Dušan je prihvatio njihov uslov da se na prvom mestu pominje ime vizantijskog cara. Srpski car je garantovao dotadašnju autonomiju Svetoj gori i dao joj niz ekonomskih povlastica, a mnogim svetogorskim manastirima darovao je posede. Naročitu pažnju je posvetio srpskom manastiru, Hilandaru — Hilandarci su češće nego u prethodnom periodu dolazili na čelo svetogorske zajednice. Nova srpska vlast donela je mir i sigurnost posedima svetogorskih manastira.[295]

U svom Zakoniku, Dušan naglašava svoju ulogu zaštitnika crkve i naglašava njenu samostalnost. U Zakoniku se vidi Dušanova briga da se uspostavi ravnomerno organizovana mreža parohija u selima i gradovima. On se brinuo i o pojedinačnim crkvama i manastirima od Jerusalima i Sinaja na istoku do Barija na zapadu.[296]

Pored pravoslavnog stanovništva, u Srpskom carstvu je živeo i izvestan broj katolika, pre svega u primorskim gradovima od Kotora do Lješa. I na Dušanovom dvoru je bilo katolika (službenici iz Kotora i Dubrovnika, najamnici, poslanici, gosti). U središnjim oblastima srpske države katolika je bilo u rudarskim i trgovačkim naseobinama[297] koje je Dušan obuhvatio svojim Zakonikom. Oni su mogli imati svoje sveštenike (ovo se podrazumevalo, pa se u Zakoniku posebno ne određuje), ali je bilo izričito zabranjeno da preobrate pravoslavnog vernika u katolicizam.[298] Nije zabeleženo da su se katolički trgovci žalili zbog verske ugroženosti.[298] Najviši stepen autonomije imali su katolici u primorskim gradovima.

Dušan je održavao intenzivne kontakte sa papom. Naročito intenzivne veze bile su sa papom Inoćentijem VI, sa kojim je Dušan pregovarao o priznavanju papskog primata. Dušan je imao dvostruki cilj: da ugarski kralj prestane sa napadima na Srbiju i da uz papsku pomoć organizuje borbu protiv Turaka. Papa je poslao misiju u Srbiju na čijem čelu je bio Petar Toma. U proleće—leto 1355. Petar Toma se sastao sa Dušanom u Krupištima. Svedočanstvo o njegovom boravku na srpskom dvoru ostavio je Filip Mezijer. Po njemu je boravak Petra Tome u Srbiji propraćen brojnim neprijatnostima i njegova misija nije postigla očekivane rezultate. Razlog neuspeha je pre svega bila promena situacije na srpsko-ugarskoj granici na kojoj je maja 1355. uspostavljen mir.[299]

Ktitorski uticaj[uredi | uredi izvor]

Kao i njegovi prethodnici, i Stefan Dušan je razvio široku ktitorsku delatnost. Prvo se pobrinuo za manastire u kojima su bili sahranjeni njegovi roditelji. Manastiru Banjska, zadužbini kralja Milutina, gde je bila sahranjena njegova majka, Dušan je potvrdio ranije posede i dao više novih sela. Posle carskog krunisanja još jednom je obdario ovaj manastir. Mnogo više pažnje posvetio je Dečanima, zadužbini svoga oca. Manastir je građen osam godina (1328—1335), pa je sigurno da je Dušanov udeo u podizanju ovog manastira bio veliki.[300] Između 1337. i 1339. godine Dušan je teško oboleo, pa se zavetovao da će, ako preživi, podići crkvu i manastir u Jerusalimu. U Jeruslaimu je postojao srpski manastir posvećen Svetom arhanđelu Mihailu, ali je opšte uverenje da je ovaj manastir podigao još kralj Milutin. Ovaj manastir je uživao prihode od Stonskog dohotka koji su srpskim vladarima plaćali Dubrovčani. Srpskih monaha je u Dušanovo vreme bilo i u Bogorodičinom manastiru na Sinaju.[301]

Glavna Dušanova zadužbina bio je manastir posvećen svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu. Manastir se nalazio nedaleko od Prizrena i tu je prvobitno i Dušan sahranjen. Manastir je građen od 1347. do 1350. godine. Naročito divljenje izazivao je mozaički pod koji se nalazio u ovom manastiru. U petokupolnoj crkvi bio je pripremljen carev grob sa ležećom figurom pokojnika po zapadnjačkom uzoru. Dušan je ovaj manastir obdario mnogim posedima. Prizrenska tvrđava je trebalo da služi kao manastirska žitnica i riznica. Veliku pažnju ovom manastiru posvetio je i Dušanov naslednik, car Uroš.[302]

Nasleđe Stefana Dušana[uredi | uredi izvor]

Dušanov sin, Stefan Uroš V pominje svog oca sa poštovanjem. On nije pokušao da se pomiri sa Carigradskom patrijaršijom što bi neumitno značilo osudu Dušanovih postupaka.[303] Takva inicijativa potekla je 1368. od despota Uglješe. Na teritoriji njegove oblasti obnovljena je jurisdikcija Carigradske crkve. Tada je sigurno došlo do osude pojedinih Dušanovih postupaka. Konačna inicijativa za izmirenje crkava potekla je od kneza Lazara 1375. godine. Nekoliko podataka iz tog vremena pokazuje da je Srpska crkva prihvatila gledište Carigrada o nelegitimnosti Dušanovog uzdizanja na carski položaj i proglašavanju patrijaršije. U narednim decenijama, za vreme postojanja srpske srednjovekovne države, nije zabeleženo postojanje kulta cara Dušana. U zvaničnoj vladarskoj ideologiji car se nije veličao, čak se nije ni pominjao, ali njegov autoritet nije opao u svetovnim krugovima i oslikavao se na mnoge načine. Tako je povelja Stefana Dušana iz 1349. Dubrovniku postala uzor za sve kasnije ugovore, a odredbe ove povelje smatrane su neprikosnovenima, dok su Dubrovčani svojim uglednim gostima laskali time što su im stavljali do znanja da u grad ulaze na ista vrata na koja je ušao car Dušan.[266]

Kasnija letopisna tradicija imala je mešovit i često suprotan stav prema caru Dušanu. Jedan broj letopisa nastao pod uticajem crkvenih krugova negativno se odnosio prema Dušanu, drugi je bio neutralan i tu se pojedina Dušanova dostignuća samo pominju (naročito ktitorska delatnost), a treća grupa je nagoveštavala kasniji pozitivan stav prema Dušanovoj vladavini.

Grb Dušanovog carstva

Pored pisane, u narodu se negovala i usmena tradicija. Jedno takvo predanje zabeležio je Konstantin iz Ostrovice u kom se Dušan prikazuje u negativnom svetlu, ali ne zbog samoproglašenja za cara i anateme carigradskog patrijarha, već zbog navodnog oceubistva. Epska narodna poezija ga je zapamtila kao cara Stjepana, međutim, ovaj epski lik je sasvim van realnih istorijskih okolnosti. Kao i zapadni vladari, u riterskoj poeziji i car Stjepan ima epizodnu ulogu, a glavni likovi pesama su njegovi pratioci. U pesmama o caru Stjepanu pojavljuju se mnoge neistorijske ličnosti tipične za narodnu epiku. Sintezu narodne tradicije i podataka iz raznih spisa načinio je patrijarh Pajsije kada je pisao Žitije cara Uroša, međutim, on o Dušanu ima vrlo mutne i nerealne predstave.[304]

Izvan ovih tradicija nastao je Ilirski grbovnik, dokument koji je veoma uticao na kasnije viđenje Dušanovog života. Nastao je u Bosni između 1555. i 1595. po ugledu na grbovnik Svetog rimskog carstva. Kao paralele grbovima Svetog rimskog carstva i Svete rimske kraljevine stavljeni su u Ilirskom grbovniku grbovi cara Dušana i kralja Uroša. U oba složena grba nalazilo se pored dvoglavog orla još i 10 zemaljskih grbova: Makedonije, Ilirije, Bosne, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Bugarske, Srbije, Raške i Primorja. Ovaj grbovnik predstavljao je Dušana i Uroša kao vladare nekadašnjeg Ilirskog carstva. Grbovnik je kasnije služio za dokazivanje plemenitog porekla, a car Stjepan u narodnoj poeziji jačao je njegov autoritet. I pored bogate rukopisne tradicije, uticaj ovog dela morao je biti ograničen zbog malog broja kopija (poznato ih je 25).[305]

Dubrovčanin Mavro Orbin uključio je i štampao u crno-beloj tehnici navodni Dušanov grb i još devet grbova iz Ilirskog grbovnika u delu Kraljevstvo Slovena iz 1601. godine. Orbin je veoma pozitivno ocrtao Dušanov lik i delo. Kraljevstvo Slovena štampano je na italijanskom jeziku i služilo je kao glavni izvor informacija zapadnoevropskim naučnicima za stariju istoriju Južnih Slovena.

Kraljevstvo Slovena i Ilirski grbovnik korišćeni su kao izvor za docnije grbovnike od kojih je najpoznatiji Stematografija Pavla Ritera-Vitezovića (1702). On nije štampao Dušanov grb ali je u narativnom delu govorio o Dušanovom carstvu. On se Dušanom bavio i u delu Serbia Illustrantia. Hristifor Žefarović je 1741. godine priredio posrbljenu Stematografiju gde su reprodukovani svi grbovi. Dušan je u ovom delu dobio značajno mesto. Jedan Dušanov portret nalazi se ispred naslovne strane i prikazuje cara-konjanika u trijumfu sa natpisom Silni Stefan. Oko Dušana raspoređeno je 20 zemaljskih grbova od kojih dobar deo sa imenima antičkih provincija. Ove heraldičke predstave imale su uticaja na kasnije prepise Zakonika u kojima se dodaju ove heraldičke predstave.[306] Po rečima Sime Ćirkovića Dušan je iz realne srpske sredine (…) pomeren u neki balkansko-podunavski prostor omeđen više heraldičkim fikcijama nego prisustvom pravoslavnog hrišćanskog naroda.[306]

Rani pisci srpske istorije, iako su naglašavali da se trude da pišu prema izvorima, bili su pod velikim uticajem ideja svoga vremena. Oni su nastojali da usaglase dve tradicije: jednu iz povelja i službenih akata i drugu iz rodoslova i narativnih spisa. Od ranih istoričara najviše podataka o Dušanu pružio je Jovan Rajić (1726—1801) koji mu je posvetio 50 stranica svog dela. On je sakupio veliki broj podataka o Dušanu ali ih je slabo rasporedio.[307] Rajićevo delo ostvarilo je veliki uticaj na srpsku kulturnu sredinu jer je decenijama bilo glavni izvor informacija o srpskoj prošlosti.[308]

Po obnavljanju srpske države u 19. veku naglašavan je kontinuitet sa srpskom srednjovekovnom državom koja je svoje najsjajnije tenutke doživela za vreme cara Dušana. Slavna prošlost izgledala je kao jemstvo blistave budućnosti.[308] Kod srpske inteligencije i građanstva u Ugarskoj pojavili su se ambiciozni politički programi čiji je cilj, po rečima Jakova Ignjatovića, bio da se oslobodi srpski narod u Turskoj i da se uzobnovi srpska država, Dušanovo carstvo. Snaženju nacionalnog kulta cara Dušana doprineo je i Ignjatović svojim delima Dušan, srpska slava (1862) i Misli o srpskom narodu (1854—1855)[308] Oslanjajući se na Rajićevo delo on je oblikovao Dušanov lik prema idealima svoga vremena.[309] Po njemu su Turci, a ne Vizantija bili glavni Dušanov protivnik.

Obnova Dušanovog carstva steći će svoje mesto i u političkim programima Kneževine Srbije sa Načertanijem Ilije Garašanina. U mnogim krugovima Srba kako u Kneževini Srbiji tako i u turskom i austrijskom carstvu obnova Srpskog carstva smatrana je za najviši ideal srpske politike.[310]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Stefan Uroš I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Stefan Uroš II Milutin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Jelena Anžujska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Stefan Uroš III Dečanski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Đorđe I Terter
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ana Terter
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Kira Marija Asen
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Stefan Dušan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Smilec
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Teodora Smilec
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Konstantin Paleolog (polubrat Mihaila VIII)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Smilcena
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Irina Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Galerija[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Postoji sumnja da li se Dušan zvao i Uroš, ali prema Smilji Marjanović-Dušanić postoji pet povelja u kojim u intitulaciji za Dušana piše “Stefan Četvrti”. Izuzimajući ove Dušanove povelje, nema drugog poznatog slučaja da je neko od Nemanjića, to jest njihovih pisara upisao uz "titularno ime Stefan" neki redni broj (Prvi, Drugi i slično). Pored toga Dušan nije četvrti Stefan u nizu vladara, ili kraljeva, iz porodice Nemanjić. U njegovim poveljama Dušan je upisivao da je njegov otac “Uroš Treći”. Zbog toga, Dušanić-Marjanović primećuje da je najjednostavnije objašnjenje da se pretpostavi da je izostavljeno Dušanovo ime Uroš u tih pet povelja i da intitulacija treba da bude “Stefan [Uroš] Četvrti”. Ona napominje i da na jednoj Dušanovoj povelji iz 1355. stoji pečat na kome piše “Stefan Uroš kralj po milosti Božjoj sve srpske zemlje”, ali se pretpostavlja da je iz nekog razloga taj pečat zamenjen, to jest da je to pečat Milutina, ili Uroša Trećeg.[1]
  2. ^ Prvi Srbin koji je proglašen (izvikan) za cara bio je, član dinastije Vojislavljevića, Konstantin Bodin verovatno 1072. godine u Prizrenu, ali kao naslednik careva Bugara dobio je i novo ime Petar.[2] Bodin je od ustanika izvikan za cara, ali nije imao carsku krunu Bugara, niti patrijarha da ga kruniše za cara. Znake carskog dostojanstva Samuila i njegovih naslednika odneo je Vasilije II Bugaroubica početkom 1018. godine iz Ohrida u Vizant, a on je sveo i Bugarsku patrijaršiju na nivo arhiepiskopije.[3][4]
  3. ^ U Dušanovoj povelji manastiru Banjska piše da je njegova majka bila „kraljica Teodora“.[5] Prema K. Jirečeku ona je bila kćerka cara Smilca[6]
  4. ^ Dušan kao „mladi kralj“, koji upravlja Zetom i Zahumljem, pojavljuje se u pisanim izvorima prvi put u aprilu 1326. godine. Tada, 17. aprila 1326. u Velikom veću u Dubrovniku raspravljalo se o pismu koje je poslao Dušan. U zapisniku o toj raspravi Dušan je upisan kao „sin kraljevstva“, to jest sin kralja Uroša III. Iz toga izgleda da u Velikom veću Dubrovnika 17. aprila 1326. godine nisu bili svesni da je Dušan već dobio oblast kojom upravlja kao „mladi kralj“. Ubrzo, 25. aprila 1326. u zapisniku Velikog veća Dušan je upisan ne kao „sin kraljevstva“, nego kao „kralj“ kome šalju poslanstvo da pregovara sa njim. Iz tog opisa je skoro izvesno da je Dušan krajem marta, ili u aprilu 1326. dobio upravnu oblast kao „mladi kralj“. Kao prvi susedi Dušanove upravne oblasti (Zete i Zahumlja) Dubrovčani su morali biti među prvim koji su obavešteni da Dušan više nije samo „kraljev sin“ (istina formalno krunisan 1322. za „mladog kralja“), nego pravi „mladi kralj“ koji upravlja Zetom i Zahumljem. Dušan je upravnu oblast mogao dobiti sa punih 14. godina, a prema zapisnicima Velikog veća u Dubrovniku to se dogodilo u martu, ili aprilu 1326. godine. Sve to verovatno potvrđuje da je Dušan oko marta 1326. napunio 14. godina, to jest da je rođen oko marta 1312. godine.[10]
  5. ^ Postoji pisanje da je zvanje „mladog kralja“ uvedeno u Srbiju iz Ugarske između 1268. i 1270. godine (kada je prestolonaslednik Dragutin Nemanjić postao zet ugarskog kralja),[20] ali pre nego što je Dragutin postao zet ugarskog kralja 1265. godine u Sopoćanima on je živopisan sa istim znacima kraljevskog dostojanstva kao i njegov otac kralj Uroš I. To je „posredan znak da je Dragutin uveden u zvanje mladog kralja znatno pre nego što je postao ugarski zet“.[21] U srednjovekovnoj Francuskoj „stari“ kralj je određivao naslednika, koji je posle toga krunisan za mladog kralja, a posle smrti starog kralja, mladi kralj je krunisan za novog kralja.[22]
  6. ^ U jednoj povelji darodavac je potpisan kao „Stefan … mladi kralj“ i izgleda da je to Uroš III. Drugu nedatiranu povelju izdao je Uroš III kao kralj, ali u njoj piše kako je on dok je upravljao Zetom (kao mladi kralj) dao jedan zemljoposed manastiru na Vranjinskom manastiru.[25]
  7. ^ Prema Ferjančiću i Ćirkoviću to je bio Brajko Branivojević,[31] ali Ječmenica iz zbirke zapisnika na latinskom navodi ime „Brancum de Branivoi“ prema kome pretpostavlja da se verovatno radilo o Branoju (Branku) Branivojeviću[32]
  8. ^ Prema Ćirkoviću i Ferjančiću Stepan II (IV) „već 1326. godine“ dodao je Hum u svoju titulu i pisao da je „knez Humske zemlje”.[39] To je pogrešno. Oni su greškom spojili pisanje Trogirana, koji su Stepana II (IV) sredinom 1326. nazvali „knezom humske zemlje” (terrae Chelmi comiti),[40] sa titulom „bana” koju je koristio vladar Bosne, ali u kojoj nije upisivano da je “knez”. Ban Stepan II (IV) već oko 1323. u svojoj tituli upisivao je i “Hum”, kao deo svoje države.[41] Oko 1326. u ćiriličnim poveljama pisao da je: “ban Stepan, sin gospodina bana Stepana, po milosti Božijoj gospodin svim zemljama bosanskim i Soli i Usore i Donjim Krajima i Humske zemlje gospodin”.[42] U njegovim latinskim poveljama pisalo je: “Stephanus Dei gratia banus Bosne, Sale, Uzore ac dominus generalis tocius terre Chelmie.”[43] Iz povelje oko 1323. godine u kojoj se ban Stepan naziva banom i gospodarom Huma izgleda da je tada počeo da širi svoju vlast na to područje, a pismo iz Trogira u kome bana sredinom 1326. godine nazivaju knezom humske zemlje pokazuje da je do tada stvarno držao jedan deo Huma.
  9. ^ Ferjančić i Ćirković su napisali da je bosanski ban izdao povelju 1329/30. u kojoj opisuje da se borio u Raškoj i da mu je njegov vlastelin prepustio konja, a da je bana tako “spasao”.[39] Prema banovoj povelji o kojoj se ovde govori, u nekom sukobu u “Raškoj” banov konj je ubijen, a kada mu je njegov vlastelin dao drugog konja i taj je bio “isečen do smrti”.[54][55] Mišljenje Ferjančića i Ćirkovića da je povelja iz 1329/1330. je sumnjivo. Većina istraživača povelju u kojoj se spominje banov ubijeni konj stavlja u 1351. godine.[54][56] Istu povelju Lela Nakaš je objavila i u završnom delu povelje piše da je nju ban izdao 1351. godine, ali Nakaš je pretpostavila da je ban povelju izdao ranije “oko 1331. godine”, to jest da je banov pisar greškom umesto znaka za 30 upisao znak za 50.[55] Neki ostavljaju mogućnost da je povelja napisana 1331. ili 1351. godine, odnosno da opisuje sukob koji se dogodio zaključno sa 1331. godinom, ili sa 1351. godinom negde u Raškoj[57]
  10. ^ Dečanski „kad se oženio sa kćerkom kesara, pedesetogodišnjak sa dvanaestogodišnjom devojčicom, počeo je ca ćerkom kesara da rađa decu pre no što je oženio sina. Sina je tο nagonilo na strah i podozrenje koje su verovatno njegovi vršnjaci posejali u njegovu uzburkanu dušu, tako da se na kraju odlučio da se odmetne i ustane na oca”.[7]
  11. ^ Prema Ječmenici izmirenje nije postignuto pre kraja aprila 1331. godine,[70] a prema Ferjančiću i Ćirkoviću mir je sklopljen sredinom aprila, ili u drugoj polovini aprila 1331. godine[71]
  12. ^ Prema Ječmenici, Dušanova poseta Dubrovniku nije bila pre 14. maja 1331. godine,[73] a Ferjančić i Ćirković su pisali da je Dušan bio u Dubrovniku od 10. maja 1331. godine.[74] Poziv Dubrovčana Dušan je iskoristio da zatraži od Dubrovčana da vrate dragocenosti njegovog čoveka (Purić), koje su Dubrovčani samovoljno držali.[75] Sa druge strane, Dušanovu posetu Dubrovčana su iskoristili i da traže da se plate dugovi oko ukradenih tkanina kod Sv. Srđa, a Dušan je obećao da će da plati dugove, ali to se nije desilo.[76]
  13. ^ Prema pisanju Ćirkovića i Ferjančića pobunjenici “su jedne srede, bilo je to 21. avgusta 1331. godine tajno iz Skadra krenuli ka Nerodimlju, dvoru” u kome je Dušanov otac kralj Uroš III boravio.[81] Kao početak pobune Ćirković i Ferjančić su odabrali 21. avgust 1331. godine jer su izračunali da je tada bila sreda, a prema pisanju u Danilovom zborniku prevrat je izvršen u sredu. “... I kada je svitao dan sreda, stavši posred gore Prozraka, razrediše se koji će od njih sa koje strane poći sa svojim vojnicima.”[82] Prozrak je gora kod Nerodimlja,[83] Svitanje 21. avgusta je pre 06:00.[84] Put od Skadra, preko Danja i Prizrena do Nerodimlja je bio dug oko 140 kilometara.[85] Pravac karavanskog puta kojim su se kretali određen je prema karti „Karavanski putevi u 16. i 17. veku“ u Istoriji srpskog naroda, knj. III-1.[86] Dušanova pobunjenička vojska to nije mogla preći od ponoći u sredu 21. avgusta 1331. godine do oko 06:00 istog dana, ili za oko 6 sati. Konj u galopu se može kretati brzinom od 20 do 60 kilometara na sat, ali takvom brzinom konj može preći do oko 3 kilometra, ali ne i oko 140 kilometara.[87] To noćno putovanje pobunjenika od Skadra u avgustu 1331. godine moglo je biti samo brzinom konjskog kasa, a to znači najbrže oko 20 kilometara na sat.[88] Tako je trebalo najmanje oko 7 sati za prelazak puta dugog oko 140 kilometara. Brzina kretanja oko 20 kilometara na sat koju postižu današnji konji u kasu možda je preterana za naoružane pobunjenike na konjima u avgustovskoj noći 1331. godine. U srednjem veku, prosečno konjanici su prelazili 50 do 60 kilometara dnevno.[89] Dakle, u avgustu 1331. godine Dušanovi pobunjenici su morali krenuti dan pre opisanog “svitanja u sredu” na Prozraku kada je počeo završni juriš pobunjeničke konjice na dvor kralja Uroša III. Tako da pisanje Ćirkovića i Ferjančića da su pobunjenici krenuli u sredu 21. avgusta 1331. godine nije tačno. Pre će biti da su krenuli u sumrak u neki avgustovski utorak, možda i 20. avgusta 1331. godine.
  14. ^ To je najstariji sačuvani pisani podatak da je Dušan oteo vlast od oca, a iz njega se izvodi pretpostavka da se smena na prestolu dogodila 21. avgusta 1331. godine. Prema Ječmenici kao dan smene na prestolu odabrana je sreda 21. avgusta, jer da se prevrat dogodio 28. avgusta ne bi bilo dovoljno vremena da vest stigne do Dubrovnika do 3. septembra.[93] Pretpostavka se zasniva na uobičajenoj brzini kretanja konjanika u srednjem veku od 50 do 60 kilometara na dan.[89]
  15. ^ Prema Camblakovom Žitiju Dečanskog kao dan smrti njegovog tela beleži se 11. novembar,,[99][100] ali postoji mišljenje da je umro 13. novembra i da je dan sećanja na njega prenet u 11. novembar jer se 13. novembra slavi sveti Jovan Zlatousti u čijoj seni bi bio Dečanski kao svetitelj.[101]
  16. ^ Ivan Aleksandar je upravljao Lovečom, a bio je sin Stracimira i Kere Petrice sestre Mihaila III Šišmana Asena,[108]
  17. ^ Svečano poslanstvo koje su Dubrovčani poslali na svadbu krenulo je iz Dubrovnika uveče 22. juna, a vratilo se u tri sata posle podne 7. avgusta 1332. godine.[114] Izgleda da je u putu i na proslavi venčanja poslanstvo provelo ukupno oko 16 dana. Putovanje u jednom smeru moglo je trajati oko 7 dana, a na mestu proslave zadržalo se dan, ili dva. Za 7 dana putovanja, prosečnom brzinom konjanici iz Dubrovnika mogli su preći oko 350, ili više kilometara, a svadba je mogla biti u Svrčinu, na području Prištine, ili nekom drugom području Kosmeta, ali i Skoplja.„Merena udaljenost od Dubrovnik do Nerodimlja”. Pristupljeno 5. 9. 2020. 
  18. ^ Posrednjica je ostala izvan vlasti Dubrovnika, a Primorje od Stona do Dubrovnika dato je Dubrovniku tek 1399. godine.[120]
  19. ^ Pre kraja 14. veka, 1394. godine u Crkvi Svetog Nikole u Stonu franjevci su ostavili jedan natpis u kome se hvale kako su pravoslavno stanovništvo i “krstjane”, koji su tu živeli pre dolaska franjevaca, preveli u katolike.[128]
  20. ^ Prema napomenama u Vizantijskim izvorima za istoriju naroda Jugoslavije Strumicu je osvojio u napadima od 1332. do avgusta 1334. godine,[129] Slično se javlja kod drugih autora koji pišu da je Dušan napadao Vizantiju od 1332. godine, a da je Srbija zadržala i Strumicu ugovorom o miru koji su sklopili kralja Dušana i cara Andronika III Paleolog 26. avgusta 1334. godine.[130] Precizniju godinu je odabrao Ferjančić pišući u Istoriji srpskog naroda, knj. I da je Dušan od 1332. godine napadao Vizantiju i da je tada osvojio Strumicu,[131] ali isti autor sa Ćirkovićem u delu Stefan Dušan kralj i car 1331—1355, pisao je da je Dušan osvojio Strumicu već u jesen 1331. godine.[132] Pisanje da je Dušan 1331. osvojio Strumicu može biti i jedan od slučajnih previda autora
  21. ^ Kantakuzinov opis je malo drugačiji. Prema Kantakuzinu on je rekao Dušanu da je došao da stekne prijatelja, ali i da bi „dobio pomoć, kako bi se vratio u svoju zemlju”. Dušan je za vojnu pomoć tražio gradove zapadno od Hristopolja, ali Kantakuzin je uverio kralja i srpski dvor da pomognu borbu protiv namesništva Jovana V Paleologa zbog prijateljstva, a ne za gradove koje će osvojiti, ali je obećao i da kada postane car Vizantije neće tražiti gradove koje su Srbi osvojili od Grka pre njihovog sporazuma iz 1342. godine koji je opisao.[168][89]
  22. ^ O odlasku Kantakuzina iz Dušanovog logora Grigora je pisao: ”A dok je počinjalo proleće … Posle toga prošlo je malo dana i car [Jovan Kantakuzin], podigavši svoju pratnju, izađe tobože u lov i neku šetnju radi odmora i carske zabave. I još nije prošlo ni tri dana a [Jovan Kantakuzin] veoma ubrzavši kretanje sasvim bez muke uđe u Veriju, pošto su ga stanovnici Verije potpuno prihvatili sa velikim oduševljenjem i radošću”. Završavajući opis tog događaja Grigora je napisao: “Želeo je dakle [Dušan] da pokrene rat protiv njega [Jovana Kantakuzina] i da počne otvorenu borbu, ali uplašen da se, ako sam prvi raskine zakletve, ne oglasi javno kao protivnik Božji i tako postane primer velike nesreće i odmah predmet ljudskog podsmeha, zadrža se na sadašnjem stanju, … Jer, od obojice međusobnim zakletvama potvrđen sporazum predviđao je da međusobno jedan drugom neće biti na smetnji za bilo kakav uspeh koji bi ih međusobno razdvojio, nego da će uvek ostati u nenarušivim međama večnog prijateljstva. I da dozvole Romejima podložnim gradovima da uvek priđu kome bi hteli, bilo sporazumom bilo opsadom jednog, ili drugog i da jedan drugom ne bude na smetnji.”[185]
  23. ^ Prema Pirivatriću u Dušanovim poveljama nema isticanja da on vlada i “grčkim zemljama” do povelje izdate 25. oktobra 1343. godine u kojoj je on upisan kao „samodržavni gospodin svih srpskih zemalja i pomorskih i grčkih.“[187] Prema Sergiju Dimitrijeviću, u povelji iz 28. marta 1343. godine, ili iz 28. marta 1345. godine Dušan se naziva “kralj i samodržac svih srpskih i pomorskih zemalja i čestnik grčkih strana”.[188] Ostaje neizvesno koje godine je izdata ta povelja. U njoj je upisano da je to bilo 6853. (1344/45) godine (Pirivatrić se opredelio za tu godinu), ali uz tu godinu u istoj povelji upisan je XI indikt i on odgovara 6851. (1342/43) godini.[189]
  24. ^ Jedan grčki zapis iz rukopis iz XIV veka svetogorskog manastira Sv. Dionisija beleži da je kir Nićifor Isak, sevastokrator Srbije, osvojio Berat 6851. (1342-43) godine XI indikta.[190] Na psaltiru pisanom za Branka Mladenovića, piše „u leto 6854. [1345-46] godine III indikta … dane ... kralja Stefana i njegovog sina kralja Uroša“ osvojeni su gradovi Kostur, Belgrad (Berat) i Kanina.[191] Upisani III indikt odgovara 6858. (1349-50) godini, a ne 6854. (1345-46) godini. Celo datiranje u zapisu u psaltiru pisanom za Branka Mladenovića može biti pogrešno jer je protivrečno sa prethodno navedenim zapisom iz svetogorskog manastira Sv. Dionisija da je Berat osvojen 6851. godini i XI indiktu, to jest 1342-43. godini, a Kostur i Kanina (koja je oko 4 kilometra jugoistočno od Valone), osvojeni su prema zapisu iste godine. Novaković je objavio jednu povelju kralja Dušana o potvrdi prava za stanovnike Kroje koju je izdao u junu XI indikta 6851. godine, ili juna 1343. godine, kada je taj grad bio pod vlašću kralja Srbije.[192]
  25. ^ U Romejskoj istoriji Grigora je o tome napisao: „Želeo je dakle [Dušan] da pokrene rat protiv njega [Kantakuzina] i da počne otvorenu borbu, ali [bio je] uplašen da se, ako sam prvi raskine zakletve, ne oglasi javno kao protivnik Božiji i tako postane primer velike nesreće i odmah predmet ljudskog podsmeha“.[195]
  26. ^ Kantakuzin je optuživao Apokavka da je slao skupe poklone Dušanu, kraljici Jeleni i “svim” srpskim velikašima koji su bili uz Dušana u nameri da ih privoli na savez za regentstvom Jovana V.[197]
  27. ^ “Α kralju, valadaru Srba, ne beše dosta što se mešao u sukobe koji su Romeji međusobno vodili, nego .... se poput ognja širio i stalno porobljavajući nadaleko pustošio gradove i zemlje Romeja, a da nikoga ne beše ko bi se mogao suprotstaviti takvim njegovim napadima … Zato se njemu [Dušanu] tada potčini sve do tesnaca Hristopolja, osim Soluna, između ostalog i Ser … Zbog toga kralj, osećajući se jačim i ispunivši se najvećom ohološću, jer mislio je da ništa od onog što je ... ostalo pod Romejima neće odoleti njegovoj sili i vladarskoj vlasti, proglasi se carem Romeja.[208]
  28. ^ Hristopolj je ostao pod vlašću Dušana do njegove smrti, a 1356. godine ili početkom 1357. godine ponovo su ga osvojili Romeji.[209]
  29. ^ Prema jednom sačuvanom prepisu Dušan se proglasio za cara pre 8. decembra 1345. godine. U jednoj razrešnici dugova koja je izdata 8. decembra (6854) 1345. godine Dubrovačkim zakupcima carine u Rudniku za Dušana piše „carstvo mi”, ali prepis je nastao posle Dušanovog krunisanja za cara i možda je greškom prepisivača u Dubrovniku upisana titula koju Dušan nije imao 8. decembra 1345. godine.[212] U novembru 1345. godine Dušan je izdao jednu povelju svetogorskim manastirima u kojoj je on još kralj, ali u povelji na grčkom koju je izdao u januaru 1346. godine svetogorskom manastiru Ivironu Dušan je potpisan kao “car i samodržac Srbije i Romanije” (βασιλεύς καί αυτοκράτωρ Σέρβίας καί Ρωμανίας).[213][214] U Dušanovim poveljama objavljenim na srpskom Romeji/Romanija je prevođeno sa Grci/Grčka
  30. ^ Α od tada ca sinom je podelio čitavu državu: njemu [sinu] ustupio je da po tribalskim običajima vlada [zemljom] od Jonskog Zaliva i reke Dunava do grada Skoplja, koju [zemlju] dodiruje i velika reka Vardar ..., a sebi [uze] odatle [tj. od Skoplja] romejske zemlje i gradove prema uobičajenom romejskom načinu života do prolaza kod klanaca Hristopolja.[219]
  31. ^ Prema N. Grigori, Dušan je nudio Jovanu V da izabere da li će se razvesti od supruge Jelene Kantakuzin, a uzeti za ženu sestru Jelene žene Dušanove, ili će Dušan napasti i srušiti Solun.[227] Prema Grigori, Jovan V je poslao Dušanu poruku da će prihvatiti savez.[228]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Marjanović-Dušanić 1997, str. 57.
  2. ^ Logos 2017, str. 112.
  3. ^ Ostrogorskiй 2011, str. 388.
  4. ^ Ostrogorski 1969, str. 295-296.
  5. ^ Novaković 2005, str. 631.
  6. ^ Jireček 1952, str. 192.
  7. ^ a b VIINJ, VI 1986, str. 211.
  8. ^ Stojanović 1927, str. 82-83, 103.
  9. ^ Ječmenica 2012, str. 37.
  10. ^ a b Ječmenica 2012, str. 35, 37. 39, 41-42.
  11. ^ https://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k206944q/f11.image.r=Pirot str. 7
  12. ^ Logos 2017, str. 284 sa napomenom 1388.
  13. ^ a b „Sve o caru Dušanu - najmoćniji Srbin ikada”. Telegraf.rs. 20. 12. 2013. Pristupljeno 17. 7. 2015. 
  14. ^ Pavlović & 1970v, str. 140-141.
  15. ^ Pavlović & 1970v, str. 140, 142.
  16. ^ Logos 2017, str. 285-286.
  17. ^ a b Camblak 2000.
  18. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 28.
  19. ^ Logos 2017, str. 286.
  20. ^ Logos 2017, str. 281.
  21. ^ Marjanović-Dušanić 1997, str. 50-51.
  22. ^ Marjanović-Dušanić 1997, str. 57 u napomeni 67.
  23. ^ a b v Ferjančić & Ćirković 2005, str. 32.
  24. ^ Pavlović & 1970v, str. 44.
  25. ^ Šekularac 1984, str. 55-59.
  26. ^ Marjanović-Dušanić 1997, str. 56.
  27. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 33–35.
  28. ^ a b Logos 2017, str. 287, 293.
  29. ^ Ječmenica 2012, str. 38.
  30. ^ Ječmenica 2012, str. 48-49.
  31. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 37.
  32. ^ Ječmenica 2012, str. 39-40 sa napomenom 39.
  33. ^ Ječmenica 2012, str. 41-42.
  34. ^ Ječmenica 2012, str. 45-46.
  35. ^ Ječmenica 2012, str. 47.
  36. ^ Ječmenica 2012, str. 54.
  37. ^ a b v Ječmenica 2012, str. 51.
  38. ^ Ječmenica 2012, str. 51-53, 55.
  39. ^ a b Ferjančić & Ćirković 2005, str. 40.
  40. ^ Smičiklas 1911, str. 296.
  41. ^ Solovjev 1926, str. 105.
  42. ^ Mrgić 2008, str. 13.
  43. ^ Ječmenica 2010, str. 32.
  44. ^ Logos 2017, str. 287.
  45. ^ Ječmenica 2012, str. 59.
  46. ^ Ječmenica 2012, str. 59-61.
  47. ^ Ječmenica 2012, str. 62.
  48. ^ Ječmenica 2012, str. 71-72.
  49. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 39.
  50. ^ Ječmenica 2012, str. 76-77.
  51. ^ Ječmenica 2012, str. 75.
  52. ^ Ječmenica 2012, str. 76.
  53. ^ Logos 2017, str. 288, 293.
  54. ^ a b Ćorović 1940, str. 251.
  55. ^ a b Nakaš 2011, str. 34-35.
  56. ^ Mrgić 2002, str. 73.
  57. ^ Logos 2017, str. 293.
  58. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 39–40.
  59. ^ Logos 2017, str. 288.
  60. ^ a b Ferjančić & Ćirković 2005, str. 41.
  61. ^ Logos 2017, str. 288-289.
  62. ^ Logos 2017, str. 289.
  63. ^ a b v g Logos 2017, str. 290.
  64. ^ Ječmenica 2012, str. 87-89.
  65. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 42.
  66. ^ Ječmenica 2012, str. 97-98.
  67. ^ Ječmenica 2012, str. 98.
  68. ^ Logos 2017, str. 290 u napomeni 1433.
  69. ^ Ječmenica 2012, str. 98-99.
  70. ^ Ječmenica 2012, str. 100.
  71. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 42-43.
  72. ^ Ječmenica 2012, str. 101.
  73. ^ Ječmenica 2012, str. 102-103.
  74. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 443.
  75. ^ Ječmenica 2012, str. 102.
  76. ^ a b Ječmenica 2012, str. 103-104.
  77. ^ Logos 2017, str. 290-291.
  78. ^ Pavlović & 1970v, str. 46.
  79. ^ Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija, pp. 124., 125. Beograd: Službeni glasnik. 
  80. ^ a b Logos 2017, str. 291.
  81. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 45.
  82. ^ a b Pavlović & 1970v, str. 47.
  83. ^ Logos 2017, str. 291 u napomeni 1439.
  84. ^ „Izlazak i zalazak sunca u Gacko”. Pristupljeno 2. 8. 2020. 
  85. ^ „Merena udaljenost karavanskog puta od Skadra preko Prizrena do Nerodimlja”. Pristupljeno 11. 9. 2020. 
  86. ^ Samardžić 1993, str. 601.
  87. ^ „Koja je maksimalna i minimalna brzina za konja”. Pristupljeno 2. 8. 2020. 
  88. ^ „Koja je maksimalna i minimalna brzina za konja”. Pristupljeno 2. 8. 2020. 
  89. ^ a b v Logos 2017, str. 244.
  90. ^ a b Pavlović & 1970v, str. 47-48.
  91. ^ Logos 2017, str. 296.
  92. ^ a b Ječmenica 2012, str. 106.
  93. ^ Ječmenica 2012, str. 105-106 u napomeni 215.
  94. ^ Logos 2017, str. 296-297 sa napomenom 1471.
  95. ^ Ruvarac 1934, str. 41-45.
  96. ^ Daničić 1866, str. 218-219.
  97. ^ Mirković 1935, str. 164-165.
  98. ^ Logos 2017, str. 291 sa napomenom 1442.
  99. ^ Pavlović & 1970v, str. 129.
  100. ^ Camblak 1989, str. 49.
  101. ^ Camblak 1989, str. 33.
  102. ^ Sedlar, Jean W. (1994). East Central Europe in the Middle Ages, 1000—1500. III. Seattle: University of Washington Press. str. 53. ISBN 978-0-295-97290-9. 
  103. ^ Pavlović & 1970v, str. 48.
  104. ^ VIINJ, VI 1986, str. 212.
  105. ^ Pavlović & 1970v, str. 156.
  106. ^ „Žitije Svetog Stefana Dečanskog kralja srpskog” (PDF). kosovo.net. Pristupljeno 8. 8. 2018. 
  107. ^ Munjić, Dimitrije (1957). Uloga Srpske pravoslavne crkve u čuvanju nacionalnog jedinstva i celine srpskog narodna. str. 16. 
  108. ^ a b Baeva 2008, str. 113.
  109. ^ Fine 1994, str. 274.
  110. ^ Logos 2017, str. 297 sa napomenom 1473.
  111. ^ Ječmenica 2012, str. 119.
  112. ^ a b v Logos 2017, str. 297 u napomeni 1473.
  113. ^ Srpska akademija nauka i umetnosti (1983). Glas, tom 338. str. 37. 
  114. ^ Ječmenica 2012, str. 122.
  115. ^ Ječmenica 2012, str. 77, 109.
  116. ^ Fine 1994, str. 268.
  117. ^ „Car Dušan je dao Hrvatima poluostrvo Dubrovnika pod jednim uslovom koji su pogazili”. pravda.rs. Pristupljeno 17. 7. 2015. 
  118. ^ Solovjev 1926, str. 119-120.
  119. ^ Ječmenica 2012, str. 431-433.
  120. ^ Ječmenica 2012, str. 147.
  121. ^ Logos 2017, str. 296, 300-301 sa napomenom 1455.
  122. ^ Ječmenica 2012, str. 157-159.
  123. ^ Ječmenica 2012, str. 158, 434-435.
  124. ^ Ječmenica 2012, str. 156.
  125. ^ Ječmenica 2012, str. 162-163.
  126. ^ Ječmenica 2012, str. 164-165.
  127. ^ Ječmenica 2012, str. 165.
  128. ^ Ječmenica 2012, str. 166.
  129. ^ VIINJ, VI 1986, str. 509 u napomeni 479.
  130. ^ a b v g Logos 2017, str. 298.
  131. ^ Ferjančić 1993, str. 513.
  132. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 57-58.
  133. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 52-53.
  134. ^ VIINJ, VI 1986, str. 215-217 i 341.
  135. ^ a b Ferjančić & Ćirković 2005, str. 54.
  136. ^ VIINJ, VI 1986, str. 341.
  137. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 54-56.
  138. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 56-57.
  139. ^ Matica srpska (1903). Letopis Matice srpske. str. 16. 
  140. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 59.
  141. ^ Daničić 1866, str. 229-230.
  142. ^ Mirković 1935, str. 173.
  143. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 59-60.
  144. ^ „KO SU PUSTOLOVI KOJI SU VOLELI SRBIJU Plaćenici ratovali za nas još od Dušanovog carstva”. www.blic.rs. 26. 3. 2018. Pristupljeno 30. 10. 2018. 
  145. ^ Ječmenica 2012, str. 171.
  146. ^ Logos 2017, str. 207 i 305 u napomeni 1515.
  147. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 78-79.
  148. ^ Nikolić, Dejan (1996). Svi vladari Srbije. Narodna biblioteka „Resavska škola”. str. 106. 
  149. ^ Daničić 1866, str. 377-379.
  150. ^ Mirković 1935, str. 248, 287-288.
  151. ^ Đuričić, Milan (1885). Srpska književnost prve polovine XIV veka. Štamparija napredne stranke. str. 36. 
  152. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 81.
  153. ^ Logos 2017, str. 298 sa napomenom 1481.
  154. ^ Ostrogorskiй 2011, str. 614-615.
  155. ^ VIINJ, VI 1986, str. 373 sa napomenom 61.
  156. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 86.
  157. ^ Ferjančić 1993, str. 516.
  158. ^ VIINJ, VI 1986, str. 366-372 sa napomenom 57.
  159. ^ Ferjančić 1993, str. 517-518.
  160. ^ VIINJ, VI 1986, str. 374-375.
  161. ^ Logos 2017, str. 299.
  162. ^ VIINJ, VI 1986, str. 377-380, 383-385.
  163. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 106-107.
  164. ^ VIINJ, VI 1986, str. 386-387.
  165. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 107-108.
  166. ^ VIINJ, VI 1986, str. 245-247.
  167. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 108-111.
  168. ^ VIINJ, VI 1986, str. 386, 392-399.
  169. ^ VIINJ, VI 1986, str. 410-413.
  170. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 112.
  171. ^ VIINJ, VI 1986, str. 413-416.
  172. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 112-113.
  173. ^ a b VIINJ, VI 1986, str. 416-418.
  174. ^ Pirivatrić 2007, str. 383-384.
  175. ^ VIINJ, VI 1986, str. 421-422, 425 sa napomenom 98.
  176. ^ VIINJ, VI 1986, str. 430-431.
  177. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 113-114.
  178. ^ VIINJ, VI 1986, str. 419.
  179. ^ Pirivatrić 2007, str. 390-391.
  180. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 114.
  181. ^ VIINJ, VI 1986, str. 243, 426.
  182. ^ VIINJ, VI 1986, str. 427.
  183. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 116.
  184. ^ VIINJ, VI 1986, str. 228-230.
  185. ^ VIINJ, VI 1986, str. 243-247.
  186. ^ Pirivatrić 2007, str. 383.
  187. ^ Pirivatrić 2007, str. 385.
  188. ^ Dimitrijević 1960, str. 117-118 u napomeni 15.
  189. ^ Novaković 2005, str. 410-411.
  190. ^ VIINJ, VI 1986, str. 415 u napomeni 173.
  191. ^ Stojanović 1902, str. 34 br 85.
  192. ^ Novaković 2005, str. 787-789.
  193. ^ Ferjančić 1993, str. 519.
  194. ^ Solovjev 1926, str. 125-127.
  195. ^ VIINJ, VI 1986, str. 247.
  196. ^ VIINJ, VI 1986, str. 249.
  197. ^ VIINJ, VI 1986, str. 250-251.
  198. ^ VIINJ, VI 1986, str. 447-479.
  199. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 128.
  200. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 129.
  201. ^ Bugarska akademija nauka (1994). ISTORIЯ NA BЪLGARIЯ TOM IV. str. 41. 
  202. ^ VIINJ, VI 1986, str. 450-452.
  203. ^ VIINJ, VI 1986, str. 459.
  204. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 142.
  205. ^ a b Ferjančić & Ćirković 2005, str. 145.
  206. ^ VIINJ, VI 1986, str. 272-273.
  207. ^ VIINJ, VI 1986, str. 498.
  208. ^ VIINJ, VI 1986, str. 262- 263, 265.
  209. ^ Ostrogorski 1965, str. 25-29.
  210. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 149.
  211. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 150.
  212. ^ Ječmenica 2012, str. 188.
  213. ^ Novaković 2005, str. 558-560.
  214. ^ VIINJ, VI 1986, str. 483 u napomeni 407.
  215. ^ Logos 2017, str. 300-301 sa napomenom 1498.
  216. ^ Stojanović 1927, str. 82, 103.
  217. ^ a b Pirivatrić 2007, str. 396.
  218. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 155.
  219. ^ VIINJ, VI 1986, str. 270.
  220. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 157.
  221. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 158-159.
  222. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 161.
  223. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 170-177.
  224. ^ Florinskiй 1882, str. 82.
  225. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 165-66.
  226. ^ Jevsevije, Popović (1912). Od 1054 do 1912. str. 44. 
  227. ^ VIINJ, VI 1986, str. 284-285.
  228. ^ VIINJ, VI 1986, str. 280-281.
  229. ^ Državna štamparija (1999). Prilozi za književnost jezik, istoriju i folklor, Tomovi 65-66. str. 8-9. 
  230. ^ Dinić, Mihailo (1951). Dušanova carska titula u očima savremenika. str. 87-118. 
  231. ^ „Stefan Dušan”. istorijskabiblioteka.com. Pristupljeno 17. 7. 2015. 
  232. ^ Istorijski institut Beograd (1991). Istorijski časopis 38. str. 8. 
  233. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 180.
  234. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 182.
  235. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 185.
  236. ^ Milivoj, Nenin (2005). Krfski Zabavnik. str. 220. 
  237. ^ a b Ferjančić & Ćirković 2005, str. 190.
  238. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 191.
  239. ^ a b v Ferjančić & Ćirković 2005, str. 192.
  240. ^ Blagojević, Miloš (1989). Srbija u doba Nemanjića: od kneževine do carstva : 1168—1371 : ilustrovana hronika. str. 175. 
  241. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 193.
  242. ^ VIINJ, VI 1986, str. 508.
  243. ^ VIINJ, VI 1986, str. 512.
  244. ^ VIINJ, VI 1986, str. 513.
  245. ^ VIINJ, VI 1986, str. 515.
  246. ^ Kalezić, Dimitrije (2002). P - Š. str. 1857. 
  247. ^ VIINJ, VI 1986, str. 526.
  248. ^ VIINJ, VI 1986, str. 534.
  249. ^ VIINJ, VI 1986, str. 536-540.
  250. ^ Đuk, Ruža (1986). Serbia and Venice in the 13 th and the 14 th centry. str. 69. 
  251. ^ Ostrogorski, Georgija (1991). G. Ostrogorski, Tomovi 29-32. str. 29. 
  252. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 276.
  253. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 281.
  254. ^ Državna štamparija (1999). Prilozi za književnost jezik, istoriju i folklor, Tomovi 65-66. str. 9. 
  255. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 290.
  256. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 287-292.
  257. ^ VIINJ, VI 1986, str. 290.
  258. ^ VIINJ, VI 1986, str. 523.
  259. ^ Srećković, Pantelija (1888). Istorija srpskoga naroda: Vreme kraljevstva i carstva (1159—1367). str. 681. 
  260. ^ Karapadžić, Adam (1985). Verska razmimoilaženja i približavanja kroz istoriju. str. 157. 
  261. ^ Mrđenović, Dušan (1987). Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele. str. 28. 
  262. ^ Pavlović 2018, str. 1.
  263. ^ VIINJ, VI 1986, str. 278-280 sa napomenom 147.
  264. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 278-279.
  265. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 296.
  266. ^ a b Ferjančić & Ćirković 2005, str. 298-299.
  267. ^ „Sedamstogodišnjica rođenja cara Dušana (1308—2008)”. spc.rs. 20. 12. 2013. Pristupljeno 8. 10. 2015. 
  268. ^ S. Ćirković, Simo (2007). Srpska porodična enciklopedija, Tom 11. str. 171. 
  269. ^ Đuk, Ruža (1986). Serbia and Venice in the 13 th and the 14 th centry. str. 65-66. 
  270. ^ VIINJ, VI 1986, str. 293.
  271. ^ Rajić, Milan (1975). Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji: trilogija komunističkih zločina. str. 151. 
  272. ^ „Nova iskra”, Beograd 1. septembar 1906. godine
  273. ^ Grupa autora (1991). Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele (prema tablicama Alekse Ivića) (II znatno dopunjeno i prošireno izd.). Beograd. ISBN 86-7685-007-0. 
  274. ^ „Cara Dušana među svece”. Novosti. 27. 9. 2012. Pristupljeno 17. 7. 2015. 
  275. ^ Bubalo 2010, str. 20.
  276. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 228.
  277. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 227, 148.
  278. ^ Bubalo 2010, str. 13.
  279. ^ Bubalo 2010, str. 14, 75.
  280. ^ Bubalo 2010, str. 14, 103.
  281. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 229.
  282. ^ SANU (1952). Istorijski časopis 3 (1951—1952). str. 56. 
  283. ^ Stojičić, Slobodanka (2005). Srbija 1804—2004: društvo, ekonomija, država, pravo, politika, kultura, religija : zbornik radova sa naučnog skupa održanog 20-23. oktobra 2004. godine na Pravnom fakultetu u Nišu. str. 325. 
  284. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 242-243.
  285. ^ Novaković 1898, str. 6.
  286. ^ „Nomokanon - ISTORIJSKA BIBLIOTEKA”. istorijska-biblioteka.wikidot.com. 
  287. ^ „alanwatson.org” (PDF). 8. 10. 2016. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 23. 7. 2011. 
  288. ^ „Miodrag Petrovic – Zakonopravilo Sv.Save.zip – 4shared.com – online file sharing and storage – download”. www.4shared.com. 
  289. ^ „alanwatson.org kutak” (PDF). 8. 10. 2016. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 30. 5. 2009. 
  290. ^ „S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I”. www.constitution.org. 
  291. ^ Yves LASSARD, Alexandr KOPTEV (19. 11. 2015). „::: The Roman Law Library (Last Update : November 19, 2015 )”. droitromain.upmf-grenoble.fr. Pristupljeno 19. 11. 2015. 
  292. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 310.
  293. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 312.
  294. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 313.
  295. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 146.
  296. ^ SANU (1965). Istorijski časopis 14-15 (1963—1965). str. 598. 
  297. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 317-318.
  298. ^ a b Ferjančić & Ćirković 2005, str. 319.
  299. ^ Vuković, Momčilo (1981). Dinastija Nemanjića, žene vladara, zadužbine i crkva (1168—1371). str. 88. 
  300. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 321.
  301. ^ Gliubić, Simeon. Opis jugoslavenskih novaca. str. 191. 
  302. ^ Č. Karapandžić, Stojan (2004). Srpski tok moč i nemoč. str. 292. 
  303. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 325.
  304. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 330-331.
  305. ^ Istorijski institut Beograd. Vlastela Ilirskog grbovnika. str. 276. 
  306. ^ a b Ferjančić & Ćirković 2005, str. 335.
  307. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 336.
  308. ^ a b v Ferjančić & Ćirković 2005, str. 338.
  309. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 339.
  310. ^ Milosavljević, Vera (1998). Sava Tekelija i srpska misao, Tom 1. str. 95. 

Izvori i literatura[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  • Mirković, Lazar, ur. (1935). Arhiepiskop Danilo, Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih. Beograd. 
  • Ječmenica, Dejan (2010). Stonska povelja bana Stefana II Kotromanića. Banja Luka. 
  • Nakaš, Lejla (2011). Konkordancijski rječnik ćirilskih povelja srednjovjekovne Bosne. Sarajevo. 
  • Novaković, Stojan (2005). Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka. Beograd. 
  • Šekularac, Božidar (1984). Vranjinske povelje XIII-XIV vek. Titograd. 
  • Camblak, Grigorije (1989). Književni rad u Srbiji. Beograd. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Baeva, Iskra; et al. (2008). „Istorija Bugarske”. Beograd. 
  • Blagojević, Miloš (1998). Srbija Nemanjića i Hilandar. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga. 
  • Blagojević, Miloš (2011). Srpska državnost u srednjem veku. Beograd: Srpska književna zadruga. 
  • Samardžić, Radovan; et al. (1993). Istorija srpskog naroda, Knjiga 3, tom 1. Beograd. 
  • Ferjančić, Božidar; et al. (1993). Istorija srpskog naroda, Knjiga 1. Beograd. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Stefan Dušan
Rođen/a: 1308 Umro/la: 20. decembar 1355
Regnalne titule
Novi naslov Car Srba i Romeja
16. april 1346 – 20. decembar 1355
Naslednik:
Stefan Uroš V
Prethodnik:
Stefan Uroš III Dečanski
Kralj Srbije
8. septembar 1331 – 16. april 1346
Naslednik:
Niko