Операција Олуја — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Vratio NATO kao jedne od sukobljene strane
ознака: уређивање извора (2017)
Ред 41: Ред 41:
== Хронологија догађаја ==
== Хронологија догађаја ==
=== Утицај НАТО акција ===
=== Утицај НАТО акција ===
Након заустављања [[Муслиманско-хрватски сукоб|хрватско муслиманског сукоба]] и потписивања [[Вашингтонски споразум (1994)|Вашингтонског споразума]], почела се припремати Олуја. Септембра 1994, Хрватска влада је уз одобрење [[Стејт департмент|Стејт дипартмента]], потписала уговор, под именом „Демократски транзициони програм“, с америчком војно-консултантском компанијом [[Војни професионални ресурси|МПРИ]] ({{јез-енг|MPRI - Military Professional Resources Incorporated}}).<ref name=Smith2002>{{Cite journal|last=Smith|first = Eugene B.
Након заустављања [[Муслиманско-хрватски сукоб|хрватско муслиманског сукоба]] и потписивања [[Вашингтонски споразум (1994)|Вашингтонског споразума]], почела се припремати Олуја. Септембра 1994, Хрватска влада је уз одобрење [[Стејт департмент|Стејт дипартмента]], потписала уговор, под именом „Демократски транзициони програм“, с америчком војно-консултантском компанијом [[Војни професионални ресурси|МПРИ]] ({{јез-енг|MPRI - Military Professional Resources Incorporated}}).<ref name=Smith2002>{{Cite journal|last=Smith|first = Eugene B.|date = 2002.| url = http://findarticles.com/p/articles/mi_m0IBR/is_4_32/ai_95447364/pg_5|title=The new condottieri and US policy: The Privatization of Conflict and its implications| journal = Parameters|publisher=United States Army War College|pages=5–6| accessdate=13. 4. 2008}}</ref> Према овом споразуму, службеници ове фирме, које је предводио пензионисани амерички генерал Карл Вуоно, су интензивно радили на обуци хрватске војске и официра у војном училишту „Петар Зрињски“ у западном делу Загреба, као и у другим гарнизонима.<ref>{{cite web|last=Lazanski|first = Miroslav|url = http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Srbi-tuze-americke-generale.lt.html |title = Srbi tuže američke generale : POLITIKA |publisher = Politika.rs |date=| accessdate=31. 1. 2012}}</ref>{{чињеница|date=11. 2015.}}
|date = зима, 2002.
| url = http://findarticles.com/p/articles/mi_m0IBR/is_4_32/ai_95447364/pg_5|title=The new condottieri and US policy: The Privatization of Conflict and its implications
| journal = Parameters|publisher=United States Army War College|pages=5–6
| accessdate=13. 4. 2008}}</ref> Према овом споразуму, службеници ове фирме, које је предводио пензионисани амерички генерал Карл Вуоно, су интензивно радили на обуци хрватске војске и официра у војном училишту „Петар Зрињски“ у западном делу Загреба, као и у другим гарнизонима.<ref>{{cite web|last=Lazanski|first = Miroslav|url = http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Srbi-tuze-americke-generale.lt.html |title = Srbi tuže američke generale : POLITIKA |publisher = Politika.rs |date=| accessdate=31. 1. 2012}}</ref>{{чињеница|date=11. 2015.}}


Група грађана из Чикага, под називом „Крајинске жртве геноцида“, тужила је суду у Илиноису компанију Л-3 Комјуникејшнс јер је, како тврде, МПРИ (данас дио холдинга Л-3) обучавала и опремала хрватске снаге, као и учествовала у планирању и спровођењу акције Олуја 1995. године. <ref>{{cite web|url=http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/76152/Galbrajt-Tuziti-Amerikance-za-Oluju-besmislica | title = Vesti online / Vesti / Svet / Galbrajt: Tužiti Amerikance za "Oluju" besmislica | publisher = Vesti-online.com |date=| accessdate=31. 1. 2012}}</ref>
Група грађана из Чикага, под називом „Крајинске жртве геноцида“, тужила је суду у Илиноису компанију Л-3 Комјуникејшнс јер је, како тврде, МПРИ (данас дио холдинга Л-3) обучавала и опремала хрватске снаге, као и учествовала у планирању и спровођењу акције Олуја 1995. године. <ref>{{cite web|url=http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/76152/Galbrajt-Tuziti-Amerikance-za-Oluju-besmislica | title = Vesti online / Vesti / Svet / Galbrajt: Tužiti Amerikance za "Oluju" besmislica | publisher = Vesti-online.com |date=| accessdate=31. 1. 2012}}</ref>

Верзија на датум 30. јул 2021. у 08:42

Операција Олуја
Део рата у Хрватској и
рата у Босни и Херцеговини

Мапа операције Олуја
Снаге:   Хрватска   Српска Крајина   Босна и Херцеговина
Време4 — 7. август 1995.
Место
Република Српска Крајина
Исход

Одлучујућа хрватска побједа

  • Крај великих борби у рату у Хрватској
  • Већину територије Српске Крајине заузима Хрватска
  • Егзодус српских цивила
  • Појачане дипломатске активности доводе до Ердутског споразума и краја рата

Стратешка бошњачка побједа

  • Освојена Западна Босна
  • Окончање опсаде Бихаћа
Сукобљене стране
Хрватска
Хрватска
Босна и Херцеговина
Република Босна и Херцеговина
НАТО
НАТО
Република Српска Крајина
Република Српска Крајина

Република Западна Босна
Команданти и вође
Хрватска Звонимир Червенко
Хрватска Анте Готовина
Хрватска Мирко Норац
Хрватска Миљенко Црњац
Хрватска Иван Басарац
Хрватска Петар Стипетић
Хрватска Лука Џанко
Република Босна и Херцеговина Атиф Дудаковић		 Република Српска Крајина Миле Мркшић
Република Српска Крајина Миле Новаковић
Република Српска Крајина Слободан Ковачевић
Република Српска Крајина Стеван Шево
Република Српска Крајина Чедо Булат (РЗ)
Република Српска Крајина Милорад Ступар
Република Српска Крајина Слободан Тарбук
Република Српска Ратко Младић
Западна Босна (1993—1995) Фикрет Абдић (РЗ)
Укључене јединице
Хрватска војска
Хрватска специјална полиција
Армија Републике Босне и Херцеговине
Хрватско вијеће одбране		 Српска војска Крајине
Војска Републике Српске
Народна одбрана Западне Босне
Јачина
130.000 – 150.000 војника ХВ, 25.000 војника 5 корпуса АРБиХ, 350 тенкова, 800 артиљеријског оруђа, 30 авиона и хеликоптера 27.000 – 30.000 војника СВК[1], 200 тенкова, 350 артиљеријског оруђа
Жртве и губици
174 – 196[2] погинулих војника, 1.430 рањених[3] Република Српска Крајина 742 убијених војника,
најмање 1.196 убијених цивила,
220.000[4] – 250.000 избеглица
30.000 избеглица

Операција Олуја је била војна акција Републике Хрватске у августу 1995. године. Циљ ове операције је био заузимање највећег дела територије Републике Српске Крајине, непризнате државе формиране на територији новонастале независне Хрватске, која је била активна за време рата водећи политику засновану на тежњи Срба у Хрватској да остану у Југославији. Операција је званично трајала 4 дана, завршила се падом Републике Српске Крајине и успостављањем контроле Републике Хрватске над том територијом.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је операцију „Олуја“ у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу окарактерисао као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској.[5][6][7] Међутим, у другостепеној пресуди су такве тврдње одбачене и генерали су ослобођени свих оптужби. Трибунал је утврдио да су хрватска војска и специјална полиција починиле велики број злочина над српским становништвом, првенствено након оружаних напада, и да за организовање тих злочина не сносе одговорност државно и војно руководство.[8]

Са територије РСК коју је заузела хрватска војска избегло је око 250.000 Срба.[9] Међународни суд правде је фебруара 2015. године одбацио међусобне тужбе Хрватске и Србије за геноцид, утврдивши да су се током и након операције „Олуја“ догодили злочини који би могли бити елементи геноцида, али да није доказана специфична геноцидна намера.[10] 5. август у Хрватској се слави као "Дан побједе и домовинске захвалности", док је у Србији и Републици Српској 4. август дан жалости.

Претходна дешавања

У јануару 1992. године, договор је потписан од стране председника Хрватске Фрање Туђмана и председника Србије Слободана Милошевића за прекид ватре између Хрватске армије и Срба у Хрватској, које је подржавала Југословенска народна армија. Сукоб се одвијао у Крајини у којој су већину становништва чинили Срби. Прекид ватре је дао Хрватској армији времена да се боље припреми за следећу битку.[тражи се извор]

Током следеће три године, хрватске војне операције у Крајини су углавном биле ограничене на проверавање способности српске одбране. Изузетак је била Операција Медачки џеп у септембру 1993. године, кад су хрватске снаге сравниле три српска села у планинама у личком региону, што је изазвало међународни инцидент.[тражи се извор]

Хрватска армија је играла важнију улогу у западној БиХ и у Посавини где су се заједно са снагама босанских Хрвата борили против снага Војске Републике Српске.[тражи се извор]

Хронологија догађаја

Утицај НАТО акција

Након заустављања хрватско муслиманског сукоба и потписивања Вашингтонског споразума, почела се припремати Олуја. Септембра 1994, Хрватска влада је уз одобрење Стејт дипартмента, потписала уговор, под именом „Демократски транзициони програм“, с америчком војно-консултантском компанијом МПРИ (енгл. MPRI - Military Professional Resources Incorporated).[11] Према овом споразуму, службеници ове фирме, које је предводио пензионисани амерички генерал Карл Вуоно, су интензивно радили на обуци хрватске војске и официра у војном училишту „Петар Зрињски“ у западном делу Загреба, као и у другим гарнизонима.[12][тражи се извор]

Група грађана из Чикага, под називом „Крајинске жртве геноцида“, тужила је суду у Илиноису компанију Л-3 Комјуникејшнс јер је, како тврде, МПРИ (данас дио холдинга Л-3) обучавала и опремала хрватске снаге, као и учествовала у планирању и спровођењу акције Олуја 1995. године. [13] [14][15][16][17][18][тражи се извор]

Пензионисани пуковник Хрватске, Анте Котромановић, је изјавио да су поред наведене фирме хрватској војсци у припреми акције „Олуја“ помогли француски војни стручњаци, који су у Шепуринама код Задра оснивали подофицирску школа и оспособљавали официрски кадар.[19][20][тражи се извор]

[21] [22][тражи се извор] [23]

Брионски записник

[24] [25] [26] [27]

[28] [29][30] [31] [32] [33] [34] [35]

Операције у јулу и августу 1995.

Позиције пред почетак операције

Године 1995., војна ефективност крајишких Срба и Војске Републике Српске је значајно опала. На обе групе није утицао Београд, одбили су Милошевићеве покушаје да се заустави конфликт. Нису били способни да одржавају и обнављају залихе оружја. Морал и ефективност су били ниски, многе српске трупе су биле слабо обучаване. Такође су их разарали унутрашњи политички конфликти и лоше војно вођство.[тражи се извор]

Српска војска Крајине (СВК) није имала довољно војника. Било је само око 55.000 војника на располагању да чува фронт који је био дугачак 600 km у Хрватској и још 100 km уз границу са Бихаћким регионом у Босни. 16.000 од ових војника су били стационирани у Источној Славонији, што је остављало само око 39.000 војника да брани остатак РСК. На основу борбеног извештаја који је Миле Мркшић, начелник Главног штаба СВК, поднео Главном штабу Војске Југославије, 26. августа 1995. године, на дан напада хрватских снага на западне делове СРК војска СВК је у тим деловима (Книнска Крајина, Лика, Банија и Кордун) имала 24.000 бораца у јединицама (на располагању је теоретски имала 36.000 војника, али су медицинско одсуство и дезертерство пре почетка напада смањили тај број); Хрватске снаге, по истом документу, имале су између 100.000 и 105.000 војника у западним деловима, док је око 30.000 војника распоређено у Славонији. С обзиром да је отприлике пола 5. корпуса АРБиХ (Бихаћ) - око 7.000 војника - било упућено на јединице СВК, те да су снаге Специјалне полиције ХР учествовале у нападу са око 3.000 војника, свеукупан број нападача на западне делове СВК био је између 110.000 - 115.000 војника.[36] Однос нападача и бранилаца је био 7:1 у корист агресора.

Насупрот српској војсци, хрватске и бошњачке армије су значајно ојачале. Имале су ново и модерније наоружање и поред тога што је на снази био ембарго на оружје. Такође су имале стратешку предност, много су биле краће линије комуникација него код Срба.[тражи се извор]

У лето 1995. године, хрватске и муслиманске снаге су се удружиле и заузеле стратешки важне висококрајишке градове Гламоч и Босанско Грахово, као и доње Ливањско поље где су већинско становништво чинили Срби. Овај потез је практично пресекао линију снабдевања Срба у Хрватској и ставио град Книн у окружење са три стране. Око 20.000 становника са ових простора је морало да напусти своје домове и и да се исели даље у Републику Српску и СРЈ.[тражи се извор]

4. август

Дана 4. августа на православни празник Благе Марије, у 4 часа после поноћи, америчке ваздухопловне снаге су бомбардовале два радара снага крајишких Срба, само сат времена пре почетка операције. Овај чин је још више деморалисао Србе. У самој операцији је учествовало преко 138.000 хрватских војника и полицајаца. Иако су званично порицале умешаност у „Олуји“, америчке снаге су активно подржавале ову операцију етничког чишћења. Америчка опрема је коришћена за ометање српских комуникација, тако да је командни сектор СВК био потпуно одсечен. Акција је почела нападом на тзв. секторе „Север“ и „Југ“, на фронту дугом 700 km. Хрватске снаге пробиле су прве линије одбране Срба на 30 тактичких смерова у бјеловарском, загребачком, карловачком, госпићком и сплитском зборном подручју. Дубина продора хрватских оружаних снага тада је већ била од 5 до 15 km. Хрватске 4. и 7. гардијска бригада су се пробиле кроз српски фронт и убрзо заузеле Книн и већи део Северне Далмације 5. августа.[тражи се извор]

Као велики успех првог дана акције, хрватска страна забележила је заузимање Светог Рока. Книн је већ био у окружењу, жестоко гранатиран, а хрватске јединице на свега неколико километара пред градом. Срби одговарају нападима на Сисак, Карловац, Шибеник, Оточац, Госпић, Огулин... Државна телевизија Србије је прву информацију о агресији на РСК објавила тек у 19:30 за време Дневника.[тражи се извор]

5. август

Мапа операције Олуја

Око поднева објављена је вест: хрватске јединице ушле су у Книн. На книнској средњовјековној тврђави постављена је велика хрватска застава. Заузета су и околна места - Врлика, Кијево, Житнић, Дрниш, Бенковац, Грачац, Ловинац, Љубово, али и Плашки, Примишље и Хрватска Дубица. Једино је пружен снажан отпор око града Глине и код Петриње (југозападно од Сиска).[тражи се извор] До вечери је остварено око 80% планираног, а српски цивили напустили су заузета подручја преко Срба и Двора. Срби одговарају ракетним нападима из Босне на Жупању, из источне Славоније на Осијек, Винковце и Нуштар, с Кордуна на Карловац, а из источне Херцеговине на дубровачко подручје.[тражи се извор]

6. август

Дана 6. августа, Прва хрватска гардијска бригада је пробила територију око града Слуња (северно од Плитвица) и напредовала до границе са Босном и Херцеговином где су се састали са снагама 5. корпуса Армије РБиХ на западу Босне.

Хрватске снаге спојиле су се с Хрватским вијећем одбране (војском босанских Хрвата) и Петим корпусом Армије РБиХ на граници са БиХ, на реци Корани код Тржачких Раштела. Тиме је пресечен стратешки правац српског снабдевања Книн - Бихаћ. Послеподне у Книн долази и председник Хрватске Фрањо Туђман.[тражи се извор]

Крајина је поражена. Пали су Обровац, Петриња, Слуњ, Костајница, Плитвичка језера, Глина... Снаге Војске РСК су трећег дана акције „Олуја“ у расулу: 21. кордунашки корпус, који се предао 8. августа, био је у окружењу, а 15. лички и 39. банијски корпус пред разбијањем.[тражи се извор]

7. август

Последњег дана „Олује“ пали су и Турањ и Тушиловић, па Војнић и Топуско, Горњи и Доњи Лапац... У 18 сати хрватски министар одбране Гојко Шушак објавио је да је акција „Олуја“ завршена с војног аспекта, јер је већина границе са Босном била под контролом Хрвата. Пар преосталих јединица српске војске се предало у року од следећих пар дана.[тражи се извор]

Последице операције

Српске избеглице из Крајине
Црква Благе Марије Банстол посјећена је цивилним жртвама ове операције

Након операције РСК више не постоји. Већина Срба, око 250.000 људи - је била протерана.[тражи се извор]

У операцији „Олуја“ учествовало је најмање 138.500 припадника Хрватске војске, МУП и Хрватског вијећа одбране. Тим снагама су се, према хрватским изворима, супротставиле српске снаге од око 30.000 војника. Подручје захваћено хрватском офанзивом напустило је готово целокупно српско становништво. Колоне избеглица на тракторима и другим пољопривредним возилима су преко подручја под контролом Републике Српске у западној и северној Босни кренуле ка Србији, изложене честим нападима хрватских снага. Власти у Србији, чији су медији тада већином игнорисали пад Крајине, избегличке колоне упућивале су у центре у унутрашњости земље, укључујући и покрајину Косово и Метохију у којој већину чине косовски Албанци.[тражи се извор]

Након акције „Олуја“, хрватске власти затвориле су подручје бивше Крајине. Улаз је био дозвољен само хрватској војсци и полицији, али и хрватским избеглицама из тог подручја. Тада је у Хрватској отпочело са темељним минирањем и рушењем празних српских кућа. После завршетка акције вршени су злочини над преосталим српским становништвом.[37][тражи се извор]

Командант цивилне полиције мировних снага УН за подручје Книна, генерал Алан Горан, на крају своје мисије написао је у извештају да је полиција УН на том подручју, након доласка хрватских снага, пронашла 128 убијених српских цивила и 73% уништених кућа.[38][тражи се извор]

Према неким подацима (прецизних података ни данас нема), у акцији хрватске војске „Олуја“ нестало је 1.805 особа, а Хрватски хелсиншки одбор за људска права тврди да је током те операције погинуло 677 цивила.[39] Тај одбор је у више наврата оптужио хрватске снаге да су током операције „Олуја“ починиле злочине над српским становништвом. Спаљено је преко 20.000 српских кућа, док су остале опљачкане и разорене [37].[тражи се извор]

Документационо-информативни центар „Веритас“ у својој евиденцији има имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце.

Дана 11. августа, Хрватско Министарство Здравља је издало званичне податке жртава са хрватске стране: 174 мртвих и 1.430 рањених. 726[40] војника је погинуло са српске стране.[тражи се извор]

Током 2013. године у Србији је живело 42.000 Срба из Хрватске са статусом избеглице.[41]

Повратак српског становништва после 2000. године и почетка нормализације односа између Београда и Загреба тече споро и са скромним резултатима. Углавном се, у одређеном броју, враћа старије становништво.

У наредним годинама Хрватска је покушала да у ове области насели хрватско становништво. У томе и није апсолутно успела, већ само делимично, па су територијалне области од великог геополитичког значаја углавном остале ненастањене, економски и инфраструктурно девастиране.

Ратни злочини и етничко чишћење

Међународни кривични Суд за бившу Југославију (Хашки Трибунал) је за операцију "Олуја" подигао оптужнице још 2004. године против хрватских генерала Анте Готовине и Младена Маркача. Хашки суд је 15. априла 2011. године прогласио кривим и осудио на казне затвора генерале Хрватске војске Анту Готовину на 24 и Младена Маркача на 18 година затвора. Осуђени су за суделовање у удруженом злочиначком подухвату којег је предводио Фрањо Туђман, а чији је циљ био да током и након „Олује“ присилно и трајно уклоне српско становништво из Крајине.[42] Хашки суд их је прогласио кривим за кривична дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовечна дела и окрутно поступање, а ослободио их је одговорности за присилно премештање становништва [43][тражи се извор]

Жалбено је веће од петорице чланова разматрало је првостепену пресуду. Дана 16. новембра 2012. генерали Маркач и Готовина ослобођени су свих оптужби и пуштени на слободу другостепеном (правоснажном) пресудом којом је првостепена осуђујућа пресуда окарактерисана као неразумна.[44] Током операције, убијено је око 2.650 цивила, а преко 300.000 је избегло.[45] Српско становништво је убијано систематски, њихови домови су пљачкани а затим паљени, како би се избрисао траг о њиховом постојању на овим просторима.[46][47][48][49][50][51]

Јавно критикујући етничко чишћење, амерички војни планери су помогли Хрватској да изведе највеће етничко чишћење током тог рата. Пензионисани амерички генерал Чарлс Бојд, заменик команданта НАТО-а, потврдио је да су САД помагале при осмишљавању и спровођењу тог плана.[52][тражи се извор]

Канадски официр из састава УН је идентификовао албанског сепаратистичког лидера Агима Чекуа, одговорног за масакр над Србима. Ема Бонино, Европски комесар за избеглице, констатовала је да је око 10.000 Срба нестало из колоне избеглица која је бежала пред хрватским нападом на Крајину. Многи од њих су завршили у масовним гробницама. Хелсиншка федерација за људска права саопштила је 21. августа 1995. године у Бечу да у Крајини постоје масовне гробнице убијених Срба.[53]

Међународни суд правде је фебруара 2015. године одбацио међусобне тужбе Хрватске и Србије за геноцид, утврдивши да су се током и након операције „Олуја“ догодили злочини над цивилима који би могли бити дела извршења геноцида, као што су убиства припадника колоне избеглица, убиства у заштићеној зони УН-а, убиства и злостављања Срба који су остали у Крајини; али да није доказана специфична геноцидна намера.[54] У пресуди је поменуто да је егзодус Срба био очекиван, чак и пожељан, као и да је планирање операције у одређеној мери било засновано на њему.[55]

Референце

  1. ^ Секулић, Милисав. Книн је пао у Београду. — Bad Vilbel: Nidda Verlag GmbH, 2000. — стр. 37
  2. ^ Davor Marijan. Oluja — Zagreb, 2007. — стр. 137
  3. ^ „Operation Storm marked in Croatia”. B92.net. Приступљено 10. 9. 2011. 
  4. ^ „News - In focus - Operation Storm marked in Croatia”. B92. Приступљено 10. 9. 2011. 
  5. ^ Петковић, М (16. 4. 2011). „Олуја је Туђманов злочиначки подухват”. Blic. Приступљено 11. 8. 2011. 
  6. ^ „Tuđman predvodio zločinački poduhvat : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 11. 1. 2012. 
  7. ^ Tanjug. „Tema dana : Svetski mediji: Presuda Gotovini osuda čitavog rukovodstva : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 11. 1. 2012. 
  8. ^ „Appeals Judgement for Ante Gotovina and Mladen Markač” (PDF). Хашки трибунал. 16. 11. 2012. 
  9. ^ „Na danasnji dan - Dogodilo se danas - Novine Toronto”. Novine.ca. Приступљено 10. 9. 2011. 
  10. ^ ICJ & 3 February 2015, стр. 4
  11. ^ Smith, Eugene B. (2002). „The new condottieri and US policy: The Privatization of Conflict and its implications”. Parameters. United States Army War College: 5—6. Приступљено 13. 4. 2008. 
  12. ^ Lazanski, Miroslav. „Srbi tuže američke generale : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  13. ^ „Vesti online / Vesti / Svet / Galbrajt: Tužiti Amerikance za "Oluju" besmislica”. Vesti-online.com. Приступљено 31. 1. 2012. 
  14. ^ Tanjug. „Galbrajt: SAD nisu dale zeleno svetlo za Oluju : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  15. ^ Autor: Tomislav Krasnec (20. 8. 2010). „Peter Galbraith: Srpska tužba nema šanse na sudu”. Jutarnji.hr. Приступљено 31. 1. 2012. 
  16. ^ Beta (19. 8. 2010). „Štampa: Tužba protiv američke firme zbog „Oluje” : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  17. ^ Lopušina, M. (19. 10. 2011). „Prihvaćena tužba Srba iz Čikaga protiv MPRI | Aktuelno”. Novosti.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  18. ^ „Vesti - SAD: Prihvaćena tužba za "Oluju"”. B92. 3. 9. 2011. Приступљено 31. 1. 2012. 
  19. ^ „Blic Online | Amerikanci i Francuzi pripremali "Oluju" sa hrvatskom vojskom”. Blic.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  20. ^ Autor: Portal Jutarnji.hr (15. 4. 2011). „Presuda u Haagu: Ante Kotromanović - Jesu li Amerikanci i Francuzi isto dio zajedničkog zločinačkog pothvata?”. Jutarnji.hr. Приступљено 31. 1. 2012. 
  21. ^ „Granić: Oluja je izvedena u saradnji sa SAD” (на језику: (језик: српски)). Pressonline.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  22. ^ „Amerikance najviše zanimali ratni zločini u Hrvatskoj, Aktualno, hrvatska”. Vecernji.hr. 30. 11. 2010. Приступљено 31. 1. 2012. 
  23. ^ „The Invasion of Serbian Krajina”. Emperors-clothes.com. Приступљено 31. 1. 2012. 
  24. ^ „Pročitajte Brionske transkripte 1. deo” (на језику: (језик: српски)). Pressonline.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  25. ^ „Pročitajte Brionske transkripte 2. deo” (на језику: (језик: српски)). Pressonline.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  26. ^ „Pročitajte Brionske transkripte 3. deo” (на језику: (језик: српски)). Pressonline.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  27. ^ „Pročitajte Brionske transkripte 4. deo” (на језику: (језик: српски)). Pressonline.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  28. ^ „Свет : Брионски записник у Хаг долетео са Галбрајтом : ПОЛИТИКА”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  29. ^ „Region : Brijunski transkripti, glavni dokaz Haškog tribunala : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  30. ^ Beta (30. 8. 2010). „Hronika : Tužilac: Uklanjanje Srba cilj Oluje, Tuđmana i optuženih : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  31. ^ Marić, Boro. „Tema dana : Vojna akcija uz prećutnu podršku : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  32. ^ Tanjug. „Hag: Krivica hrvatskog vrha za progon Srba : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  33. ^ „Region : Mesić: Tuđman znao da se srpska sela pale u tri smene : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  34. ^ „Obrana: Oslobodite Markača, na Brijunima nije dogovoren zločin, Aktualno, hrvatska”. Vecernji.hr. 20. 1. 2012. Приступљено 31. 1. 2012. 
  35. ^ „Temelj za presudu krivotvoreni transkripti , Aktualno, hrvatska”. Vecernji.hr. Приступљено 31. 1. 2012. 
  36. ^ Republika Srpska Krajina. Glavni štab Srpske Vojske. Str. po. 30-1/33. 26. avgust. 1995. Na Glavni štab Vojske Jugoslavije (dostupno na stranicama ICTY)
  37. ^ а б „B92 specijal: 10 godina od ''Oluje'' nad Krajinom”. B92.net. Приступљено 11. 1. 2012. 
  38. ^ „Годишњица „Олује“” (на језику: (језик: српски)). Rts.rs. Приступљено 11. 1. 2012. 
  39. ^ „Blic Online | Porodice organizuju parastos za Srbe ubijene u akciji Oluja”. Blic.rs. Приступљено 11. 1. 2012. 
  40. ^ Операция "Олуя" - падение Сербской Краины Архивирано на сајту Wayback Machine (20. јануар 2013), Приступљено 1. 4. 2013.
  41. ^ Удбаш им важнији и од 42.000 Срба („Вечерње новости“, 31. август 2013)
  42. ^ „Gotovinin Doprinos Udruženom Zločinačkom Poduhvatu | Sense Agency | Vest”. SENSE Agency. Приступљено 10. 9. 2011. 
  43. ^ „Међународни кривични суд за бившу Југославију: Саопштење пресуде Готовини, Маркачу и Чермаку”. Icty.org. Приступљено 10. 9. 2011. 
  44. ^ www.vecernji.hr, Хашки суд ослободио Готовину и Маркача! Генерали слободни!, 16. новембар 2012, приступљено 14. децембар 2012.
  45. ^ „РТС: Помен жртвама „Олује“” (на језику: (језик: српски)). Rts.rs. Приступљено 10. 9. 2011. 
  46. ^ Kovačević, M. „Đakomo Skoti: Svirepo ubijanje Srba | Aktuelno”. Novosti.rs. Приступљено 10. 9. 2011. 
  47. ^ „U granatiranju Knina ubijena i balerina : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 10. 1. 2012. 
  48. ^ Beta (17. 4. 2008). „Zvaničnik UN: Ceo Knin bio meta granata, ubijani civili”. Politika.rs. Приступљено 10. 1. 2012. 
  49. ^ Tanjug (23. 6. 2009). „Mrkšić: Progon Srba bio cilj napada na Knin : Politika”. Politika.rs. Приступљено 10. 1. 2012. 
  50. ^ „Politika : Kiša granata kao psihološko sredstvo”. Politika.rs. Приступљено 10. 1. 2012. 
  51. ^ Tanjug. „U Tribunalu završeno suđenje hrvatskim generalima : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 10. 1. 2012. 
  52. ^ „Pregled Štampe”. glassrbije.org. Приступљено 31. 1. 2012. 
  53. ^ http://www.krajinaforce.com/dokumenti/hrvatska_oluja_srpski_egzodus.pdf
  54. ^ ICJ & 3 February 2015
  55. ^ ICJ, 3 February 2015 & pp. 131

Литература

  • Скоти, Ђакомо (2010). Хрватска операција Олуја: „ослобађање“ Крајине и етничко чишћење Срба (на језику: (језик: српски)). Београд: Откровење. стр. 282стр. ISBN 978-86-83353-66-8. 
  • Military Operation Storm and it's Aftermath : report (на језику: (језик: енглески)). Zagreb (2001): Croatian Helsinki Committee for Human Rights. стр. 310стр. ISBN 978-953-96343-9-9. 
  • „Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (Croatia v. Serbia)” (PDF) (на језику: (језик: енглески)). Архивирано из оригинала (PDF) 13. 12. 2016. г. Приступљено 4. 9. 2015. 

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Операција_Олуја&oldid=23966066”