Корисник:Иван ВА/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Опште

Од Чеде Антића и Кецмановића узми. Закључак од Андрејевића, посебно!

Историјат[уреди | уреди извор]

Друштвено-политички контекст у вријеме настанка[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Османско освајање Балканског полуострва, Пад Краљевине Босне под османску власт, Османско-угарски сукоби и Босански пашалук

Настанак и изградња Ферхад-пашине џамије у Бањој Луци везан је за шири контекст у којем је настала и развијала се исламска сакрална архитектура начелно на Балканском полуострву, а посебно на простору Босне и Херцеговине. Исламска цивилизација, а са њом и сакрална архитектура као њен дио, није се на Балканском полусотрву јавила спонтано или самоникло, него је на овај простор унијета кроз турска освајања. Премда су и раније, преко Византије и Сицилије, на подручје које су настањивали Јужни Словени повремено допирали одрази исламске културе, тек наступањем Османлија, учвршћивањем њихове власти и даљом експанзијом ка сјеверозападу ова култура почиње интензивно да се шири. Слично арапском језику, који се арапским војним освајањима раширио међу разним покореним народима од Персије до Пиринеја и постао империјални језик тадашњег исламског свијета, тако и турски језик са османским освајањима Балкана постаје империјални језик једне нове цивилизације, која у свим својим видовима није била чисто турска, али која је била дубоко прожета османско-турским духом и, још више, духом ислама.[1] Вишевјековно турско присуство утицало је на све видове живота становништва, укључив, напосве, и постепену исламизацију једног његовог дијела. Овај дуготрајни утицај је, природно, за собом оставио и бројне споменике исламске материјалне и духовне културе.[1][2]

Османска империја 1590. године.

Османско царство се у XVI вијеку, периоду освајања Бање Луке и изградње Ферхадије, простирало на три континента и дијелило свјетску позорницу са Елизабетином Енглеском, Хабзбуршком Шпанијом, Француском Валоа и Светим Римским царством. Заузимало је важан геополитички положај на раскрсници путева између Европе, Азије и Африке. Широко подручје које је улазило у границе овог царства је, за владавине султана Сулејмана Законодавца, описано сликовито: „од предграђа Беча до Индијског океана, од сјеверних граница Црног мора па до првог катаракта на Нилу”. Крајем овог вијека се, такође, назиру и први показатељи опадања моћи ове државе.[3] На Балканском полуострву, Османлије настављају процес освајања ка сјеверозападу, који је још почео крајем XIV вијека са Маричком и Косовском битком, до освојења Баната 1552. године, чиме у састав царства улазе готово све оне балканске покрајине које ће наредним стољећима остати под њиховом управом. Новоосвојене области формиране су као санџаци и припојене Румелијском елајету.[4][5][6]

У својим војним кампањама према сјеверозападу Османско царство је посве уништило средњевјековну босанску државну и политичку самосталност, а поред тога је и освајањем овог простора, створило себи важну стратешку позицију у борби са Угарском краљевином и Млетачком републиком, као важном поморском силом.[7][8][9] Претходно коначног пада средњовјековне Босне под Турке 1463. године, освајачи су већ потчинили велики дио њене територије и, првобитно, их прикључили Скопском крајишту, а касније Босанском крајишту — привременим управним јединицама и упориштима за даља освајања. Територија Босанског крајишта се односи на територију којом су Турци владали од почетка њихове сталне власти у жупи Врхбосна 1448. године, па до коначног пада Босанског краљевства, а којом је управљао Исхак бег Исхаковић. Падом босанског краљевства, те прикључивању његовом територију и области Павловића и Ковачевића је основан Босански санџак са сједиштем у Јајцу, касније Сарајеву, а од XVI вијека у Бањој Луци. Овај санџак је, од свог оснивања па до краја турске владавине, био центар шире регије којем су сукцесивно даље припајани нови освојени крајеви земље Херцега Стефана. Под угарском владавином једино су остали сјеверозападни дијелови Босне, освојени од Матије Корвина након пада краљевине, административно подијељени између угарских бановина — Јајачке и Сребреничке. Све до формирања Босанског елајета 1580. године Босански санџак, којем ће се 1470. године придружити новоосновани Зворнички и Херцеговачки санџаци, налазиће се у саставу Румељског елајета.[10][11][12] Бања Лука, која се нашла унутар Јајачке бановине, послије Јајца је била најважнији и најтврђи град у том периоду у долини Врбаса, а њено становништво је у времену турских пустошења 1494—1495. помагао краљ Владислав II Јагеловић.[13][14][15]

Босански елајет 1600. године.

Османски продори настављају се даље ка сјеверозападу, те након Крбавског боја 1493. године, у којем је уништено средњовјековно хрватско племство, новоосвојене области на западу прикључују се Босанском санџаку. Након Мохачке битке 1526. године, Османлије много лакше продиру на запад, а од новоосвојених области у Далмацији, преко Динаре, формирају нови велики влајет, назван Вилајет Хрвати.[16][17] Такође Турци, у намјери да освоје још увијек неосвојене угарске територије, почетком XVI вијека поново отпочињу офанзиву широких размјера од Смедерева до Бање Луке, приликом које 1527. године заузимају Сребреничку бановину, након које се даље усмјеравају ка Далмацији, Лици и Славонији. Падом Београда 1521. године отвара се пут према освајању Будима и коначном освајању Угарске.[16][18] Јајачка бановина која је од 1463. године пружала отпор пада под Османлије 1528. године.[19][20][21][18][22] На вијест о паду Јајца, капетан Андрија Радовић запалио је тврди град и варош Бању Луку (Врбаски град) и срамотно побјегао.[23][24][25][13][26][27][28] У овом периоду посебно се истиче босански намјесник Гази Хусрев-бег који је у непуних 25 година био на позицији Босанског санџакбега три пута и који је освајањем Сиња 1518. и Книна 1522. дубоко продро у Далмацију и освојио Клис и околна мјеста 1537. године, од чега је формиран Клишки санџак. Освајањима у Славонији (Дубице 1538) формиран је Пожешки санџак, касније проширен новоосвојеним територијама у Славонској Подравини. На иницијативу Босанског намјесника Софи Мехмед-паше у Славонији 1557. године се оснива санџак Зачасна (са сједиштем у Зачасни, касније у Пакрацу и Цернику) на територији између Саве и Драве, уз ријеку Илову и Пакру, све до Пожешког санџака на истоку.[19][29]

Сва ова освајања на сјеверозападу, којима се придодају и потоња освајања преко Уне Ферхад-бега Соколовића након што је 1573. постао санџакбег Босанског санџака, али и планови за новим освајањима, приморала су ослабљену централну државну власт да се реформише и формира јачи и развијенији бирократски апарат на цијелом подручју. У склопу ових реформи појавила се потреба за формирањем једне велике управне јединице, уклијештене са двије стране између двије непријатељске државе, Хабзбуршке монархије и Млетачке републике. Из тих разлога је 1580. године формиран Босански елајет издвајањем Босанског, Херцеговачког, Клишког, Пакрачког и Крчког санџака из Румелијског елајета и Зворничког и Пожешког санџака из Будимског елајета. За првог беглербега новог елајета, који је обухватао територију „од Шапца до мора и од Звечана до Вировитице” — већу него што је држао и један босански краљ, постављен је Ферхад-паша Соколовић, дотадашњи босански санџакбег.[30][31][32][33] Сједиште елајета смјештено је у Бању Луку, што ће овом граду дати снажан замах у економском развоју и градитељској активности у XVI вијеку, дио којег је и изградња Ферхад-пашине џамије.[34][35][36][37]

Соколовићи[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Соколовић

Исламске монументалне задужбине на простору бивше Југославије подизали су бројни ктитори различитог поријекла међу народима које су Турци покорили у свом надирању према сјеверозападу. Осим исламизованих Јужних Словена, међу оснивачима је било и правих Турака, који су ту били у саставу војних посада али и колонизованих Турака из Анадолије, затим исламизованих Грка, Арбанаса, чак и Мађара. Ферхад-пашина џамија спада у скупину споменика исламске умјетности чији је оснивач долазио из редова исламизованих Јужних Словена. Људи као чланови многих разгранатих родова овог поријекла, као што су били Опуковићи, Соколовићи, Вуковићи-Десисалићи, Бољанићи, Продовићи и други, управо су током XVI вијека саградили обимну скупину својих здања, у периоду када је велики број њих обнашао високе државне позиције у Истанбулу и широм европског дијела Османског царства.[38][39] Соколовићи, из истоименог села код Рогатице у источној Босни, из које потиче и ктитор највеће бањалучке џамије, најпознатија су породица која је значајно утицала на политику у Османском царству тог доба. Прихватањем ислама, почели су да његују и поштују нову оријенталну културу.[38][39][40]

Разлог зашто људи са ових простора, од краја XV и почетка XVI вијека, заузимају највише положаје у Османској империји дужан је смјени групације која је до тада доминантно заузимала ове положаје и доласку нове. Наиме, од настанка Османског царства, највише функције у држави биле су у рукама анадолских породица које су највише допринијеле успону османске династије и стога су стољећима биле десна рука султана. Од краја XV и почетка XVI вијека, данком у крви одабрани, у исламу васпитани и квалитетно образовани кадрови, одани султану, почињу да преузимају све битне функције које су претходно биле у рукама анадолских породица. Ово је имало за неминовну посљедицу рађање ривалства и нетрпељивости између ове двије групације људи. А то је даље повећало солидарност међу девширмом одабраним људима, који су иначе и сами међу собом били окупљени у групе, најчешће по заједничком етничком поријеклу или језику, које су одржавали и након завршетка школовања, односно по ступању у службу. Најизраженија солидарност била је међу људима са простора Босне и Албаније. Посљедица ове солидарности је упошљавање људи из исте групе на друге положаје у царству, након што је један припадник групе заузео високи положај. Тако извори наводе да, ако је на позицију великог везира дошао Босанац, ускоро су на све остале функције у царству били промовисани људи из Босне.[41]

Соколовићи су били веома разграната породица, а у времену када је Османско царство било на врхунцу своје моћи доносили су неке од најзначајнијих одлука у његовој историји. Први Соколовић из Босне доведен девширмом на османски двор био је Дели Хусрев-паша Соколовић у 15. вијеку, за кога се претпоставља да је потом довео све остале Соколовиће на османски двор, користећи се, осим званичном, и приватном девширмом. Поред исламизованог огранка ове породице, постојао је и православни који је управљао Пећком патријаршијом тридесет година и поставио четири пећка Патријарха. Ово је учињено на заузеће најпознатијег Соколовића у историји, великог везира Мехмед-паше. Овај османски државник се за свог мандата користио непотистичком праксом познатом као интисаб, чиме је у другој половини XVI вијека доводио чланове породице Соколовић на најпроминентније и највише положаје у државној администрацији. Интисаб је означавао полузваничан систем покровитељства, у којем је један припадник османске војне касте помагао напредовање својих штићеника, а ови су заузврат подржавали свог покровитеља и његове интересе.[42][43] Осим тога, задржавши се у периферним областима Османског царства, која су имала важну стратегијску и политичку важност, исламизована грана Соколовића је прихватањем владајуће идеологије царства — ислама — могла да сачува породична добра у родном крају и чак да економски ојача. Далеко од централне власти њени чланови су као бегови имали већа овлашћења од уобичајених, а даљим активним укључивањем рођака и сродника у тимарски систем, успијевали су, слично неким другим родовима, да неосјетно уведу насљеђивање функција и да тако очувају престиж својих родова, претварајући их у неку врсту провинцијске аристократије.[44][45][46]

Као већ напоменуто, бројни су Соколовићи и њихови сродници оставили трага на простору Босне и Херцеговине, а и шире, и то у првом реду оснивањем заклада и вакуфа, што је резултирало изградњом исламских сакралних објеката, џамија и текија, али и културно-образовних институција као медреса, мектеба и библиотека, као и различитих инфраструктурних објеката.[47][48] Највише ових задужбина било је сконцентрисано у Полимљу и Подрињу, односно на простору старе Херцеговине. Неки од најпознатијих споменика који су саграђени руком Соколовића и њихових сродника су оснивање касабе Рудо и задужбина у њој (подигао Мустафа Соколовић 1555), каравансарај великог везира у Вишеграду (спомиње се као већ дограђен од 1566), џамија и друге задужбине сродника и васпитаника великог везира Хусеин-паше Бољанића у Пљевљима, џамија у Чајничу Мехмед-пашиног зета Синан-бега Бољанића, мост Мехмед-паше Соколовића и друге задужбине у Вишеграду и др.[49][50][51]

Вакиф бањалучке Ферхадије, Ферхад-паша Соколовић, био је родоначелник беговске породице Ферхадпашић-Соколовић, бањалучког огранка Соколовића, који су имали најважнију улогу у историји споменутог града од XVI до XVIII вијека.[52] Ферхад-паша је стричевић великог везира Мехмед-паше,[53][40] његов отац био је Рустем-бег Соколовић, и имао је најмање још три брата и сестру[54] — Али-бега Сколовића, пакрачко-церничког санџак-бега (погинуо у једном сукобу у Славонији 1586), Дервиш-пашу Соколовића, беглербега у Дијарбекиру,[55][32][56][57][58][40] Малкоч-бега који је у Шиклошу подигао џамију, те сестру чије име није познато, која је дошла да живи код Ферхад-паше након смрти свог супруга. Њен син је Ибрахим Алајбеговић Печевија, један од најзначајнијих османских историчара.[59][60][40] Ферхад-паша је имао неколико дјеце која су умрла раније, још док је био клишки санџакбег и укопана су у Ливну.[61][59][62][а] Касније Ферхад-пашину лозу у Бањој Луци настављају синови Сулејман-бег (био је капетан и подигао џамију, хан и дућане у Дубочцу), Мурад-бег (око 1604. године имао је чифлук у нахији Лефче у близини данашње Градишке), Мустафа (био једно вријеме миралај Босанског санџака),[64] Мехмед[56][46][57][б] и Хусеин,[66][46][в] те праунук/унук Ферхад-бег,[г] његов син Мустафа-паша (због заслуга у Бечком рату унапријеђен у белгербега Триполија, а касније Босне[66][68])[д] и његов син Мехмед који је био бањалучки капетан,[66][70][68][46][57][62] што је положај који је додијељен и Мехмедовом сину Хусеин-бегу,[71] који се у овој функцији спомиње 1762. године.[71][68] У својим проучавањима породице Соколовић у Бањој Луци, историчар Хамдија Крешевљаковић и оријенталиста Алија Бејтић наводе, да се од XVIII вијека па на даље, овој породици губи сваки траг,[46][57][52][70][72] док бањалучки хроничар и новинар Александар Равлић наводи да се линија бањалучких Соколовића наставила и након овог периода, кроз породицу Ћеримпашић-Соколовић који су њихови потомци (и насљедници Ферхад-пашиног вакуфа). Равлић наводи да су чланови ове породице, која је у међувремену из имена „отписала” друго презиме (Соколовић), 1991. године живјели у Бањој Луци и имали своје породице.[73]

Задужбинарска дјелатност Ферхад-паше није била само везана за Бању Луку, него је и он, попут својих других рођака Соколовића, градио задужбине у крају одакле је породица поријеклом. Тако је подигао караван-сараје и ханове у Согубини, Кратови, Свињару, Добруну и Равном.[46][74][75][76] Осим тога он је и вакиф џамије са куполом, текије, мектеба и двоструког хамама у Печују, у данашњој Мађарској.[46][74] Упркос свим овим осталим дјелатностима, градитељска дјелатност у Бањој Луци били су окосница задужбинарског рада Ферхад-паше Соколовића.[77][78]

Период везировања Мехмеда Соколовића и непредовање његових сродника и земљака на важним положајима у Османском царству, поклапао се са полетним периодом османске архитектуре, званом турска ренесанса, коју је највише од свих обиљежио архитекта Коџа Мимар Синан. Градећи по жељама владалаца Царства и других великодостојника, утицај новог стила истанбулских архитеката, осим у самој пријестоници, осјетио се и у провинцији, широм Анадолије и Румелије.[79][80] Овај утицај ће породичним везама Соколовића, као и сталним контактима ових архитеката са Портом, управо постати изражен у времену док је Бања Лука била средиште Босанског елајета и када и настају бројне вриједне грађевине које ће имати атрибуте монументалних остварења османске пријестонице.[80] (в. опширније испод)

Ктитор Ферхадије — Ферхад-паша Соколовић[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Ферхат-паша Соколовић

Кад је о самој биографији творца Ферхадије ријеч, као и са многим личностима његовог времена, није познато када је рођен. На основу посредних извора, претпоставља се између треће и четврте деценије XVI вијека. Слично већини осталих Соколовића и других високих државних функционера словенског поријекла, на османски двор је стигао девширмом. Као већ напоменуто, Ферхад-паша је био стричевић великог везира Мехмеда Соколовића, а овај османски државник ће му током каријере пружати подршку и бити његов заштитник. Након завршеног образовања, прву функцију коју је обнашао је била улуфеџибаше.[81][82] Сљедећа функција на коју долази је функција санџакбега Клишког санџака између 1567. и 1568. године, у предвечерје Кипарског рата, у којем је и сам учествовао.[81][83][84] Током рата није успио да заузме Задар што је био циљ похода кроз Далмацију, али успут осваја Земуник, Озрен, Бродин и Бијелу Стијену те тврђаву Веспољевац[85][58][86][74], а затим и Плочник, Дрниш, Обровац, кулу Вичево и Тињско поље чиме је знатно проширио Клишки санџак.[87][88][74] Доста успјеха је имао и у борбама у Славонији, гдје је уз помоћ херцеговачког санџакбега Синан-бега Бољанића поразио загребачког каноника Фрању Филиповића (хр).[85][58]

Портрет Ферхад-паше Соколовића, аутор је фламански сликар Доминикус Кустос.[89]

На функцију санџакбега Босанског санџака Порта га именује марта 1573. године[90], што је значило и прелазак у Бању Луку, која је од 1553. године била сједиште Босанског санџака.[91] Убрзо по преузимању функције, Ферхад-бег отпочиње нове освајачке акције у Поуњу које су имале за циљ заузимање плодних равница око ријеке Уне, а потом отпочиње поход и на стратешки важну хабзбуршку тврђаву Бихаћ. Офанзива је отпочела битком код Будачког септембра 1575. године гдје је санџакбег у директном сукобу поразио Херберта фон Ауерсберга, заповједника Сењских ускока.[90][92][93] Међу ратним плијеном освојеним у битки се нашао и генералов син, а од његовог откупа Ферхад-бег је саградио бањалучку Ферхадију. Овај догађај и изградња бањалучких задања је постала предметом бројних народних пјесама и легенди.[94][92][91] (види опширније испод) Исте године Ферхад-бег осваја бројне крајишке тврђаве, а цијели поход окончава јануара 1578. године заузимањем Гвозданског.[90][95][96] Забринутост врха Хабзбуршког царства изражена кроз савјетовања 1577. и 1578. године се одразила у великој контраофанзиви под командом Кевенхилера (њем. Кхевенхüллер) (ен) са циљем повратка крајишких градова, која није успјела.[90][95]

Захваљујући овим војним успјесима и ширења територија Босанског и Клишког санџака под Ферхад-бегом, Порта одлучује септембра 1580. године да формира нову велику управну јединицу, Босански елајет. На чело новог елајета је постављен Ферхад-паша, поставши тиме први беглербег Босне. На овој позицији се задржао само осам година, јер већ 1588. године постављен за беглербега Будимског елајета. Претходно је, у кратком периоду од љета 1584. го јесени 1585. године био на Криму као беглербег Кефе, а гдје је упућен са задатком да смири побуну једног члана династије Гирај који се био удружио са Московљанима. Порта је поставила новог, оданог хана, а Ферхад-паша је остао све док се ситуација није смирила. Цијели овај дужи период живота Ферхад-паше је обиљежен лошим личним здрављем и више личних траума које је доживео — смрт оца Рустем-бега и брата Дервиш-паше, који је погинуо у освајањима Грузије, затим, још док је био клишки санџакбег имао је несрећу да укопа неколико своје дјеце, а 1579. године се догодило убиство његовог рођака и заштитника Мехмед-паше Соколовића. Нарочито велики лични губитак му је представљала смрт брата Али-бега, који је убијен 1586. године. Због свега наведеног, Ферхад-паша је овај дио свог живота провео у изградњи задужбина, сакралних и профаних објеката по читавом елајету, а нарочито у Бањој Луци гдје гради себи џамију. Градњом објеката поспешује економски развој читаве регије. Осим ових активности, бави се и меценарством, подржавајући талентоване појединце, пјеснике, хроничаре и учењаке. Његова вакуфнама је легализована 1587. године, што упућује да је до тада била готова већина планираних објеката у граду на Врбасу. Тад је већ слутио да му се приближава смрт, јер је завршио и изградњу турбета у дворишту Ферхадије, гдје је вакуфнамом наложио да буде сахрањен, што се и десило. Очекујући да остатак живота проведе на свом имању у Подгорју крај Бање Луке, вјероватно је и сам био изненађен постављањем за беглербега Будимског елајета 1588. године.[97]

На ову функцију је позван са задатком да разрјеши кризу насталу неплаћањем двогодишњег харача хабзбуршког цара Рудолфа II султану Мураду III. Пошто већ двије године на Мурадов захтјев за исплату харача Хабзбург није одговорио, сва тежина решавања проблема је спала на будимског беглербега. А пошто се рјешење спора није назирало, позван је Ферхад-паша, као човијек са искуством рјешавања кризних ситуација, да ријеши проблем. Дипломатском вјештином и мудрошћу он је то и успио. У Будиму остаје своје посљедње двије године живота, када је убијен септембра 1589. године, „у најбољим годинама“.[98][99]

Битка код Будачког и откупнина Волфа Енгелберта[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Битка код Будачког
Херберт фон Ауерсберг (1528—1575)

Од важности за историју Ферхад-пашине џамије је битка код Будачког и непосредна дешавања настала као посљедица ове битке, јер су она, као изнад напоменуто, пресудно утицала на изградњу ове џамије. Сама битка код Будачког је, историјски посматрано, била дио ширег стратешког плана Порте за ширењем територија Османског царства ка сјеверозападу, које је Ферхад-бег раније као Клишки санџакбег помјерио ка западу, а као Босански санџакбег и прије ове битке, освајањем Баније, Босанске Крајине и Кордуна, помјерио са ријеке Уне на ријеку Крупу. Једино је Бихаћ, као важно аустријско упориште, остао неосвојен. Битка код Будачког, која се одиграла 1575. године, је била најтежи ударац одбрамбеном систему хабзбуршке војне крајине, а уједно и пораз једног од најзапаженијих њених капетана — Херберта фон Ауерсперга, који је у другој половини XVI вијека константно нападао Босански санџак.[100] Ферхад-бег је прикупио августа 1575. године јаче снаге код Крупе на Уни и кренуо на сјевер према долини ријеке Коране. На вијест о његовом продору у Хрватску, командант Хрватске крајине Ауерсберг је наредио крајишким капетанима да хитно прикупе своје снаге код Будачког, на око 15 км јужно од Карловца. До вечери 21. септембра, стигло је око 1.000 пјешака и коњаника, те чета жумберачких ускока. У зору 22. септембра, када су предстраже примијетиле приближавање Турака, Ауерсберг је упутио у извиђање хусарско одјељење под капетаном Иваном Војковићем, а сам се, са пратњом од 60 коњаника, упутио ка предстражи. Хусарско одјељење убрзо је разбијено у сукобу са турском претходницом. На мјесто борбе пристигао је Ауерсберг са пратњом и напао Турке, надајући се да ће за њим поћи остале његове трупе. У жестоком јуришу он је потиснуо турску претходницу и неопрезно налетио на пристиглу турску главнину. У неједнакој борби прса у прса погинуо је Ауерсберг, а сва његова пратња изгинула је или заробљена. Накнадно пристигле крајишке јединице појединачно су потучене и већином заробљене.[101][102][103]

Вијест о великој побједи османског војсковође су веома брзо стигле у Истанбул, а у част овог подвига послат му је почасни султанов огртач, и једна сабља, а приходи су му увећани за 4000 акчи.[104] У османског пријестоници је одржана и церемонија — дефиле војника и спровођење заробљеника: кроз град је пролазила тријумфална поворка на чијем челу су се налазили војници из пограничних крајева и са дугим црвеним капама какве се носе у Босни. Затим су на дугим копљима пронијете главе побијених непријатеља, прије свега глава капетана Ауерсберга, а за њима су ношене заплијењене заставе. Такође је прошла и група заробљеника са тешким шинџирима на врату.[105][106]

У овом боју је са обје стране било пуно заробљеника. Као већ речено, у битци је заробљен Ауерсбергов син Волф Енгелберт, а већ у непосредном периоду након битке се у изворима спомиње захтев Волфовог брата Кристофа Ауерсберга упућен штајерском сталежу за новац за откуп Волфа у износу од 4000 форинти. По захтјеву Порте Ферхад-бег је Волфа послао у Истанбул, притом инсистирајући да се он понуди аустријској страни за откуп у замјену за његових заробљених 25 „газија и муџахида“ за које је друга страна већ понудила откупнину. Овај захтјев је уродио плодом, јер је у периоду након упућивања „ослобођено 100 заробљеника муслимана“, а Волф Енгелберт размијењен за до тада невиђену суму од 30.000 златника.[107][ђ] Један од главних извора и савременик догађаја, османски историчар Ибрахим Алајбеговић Печевија је у својој знаменитој „Хисторији“ на сљедећи начин забиљежио личност Ферхад-паше и ову епизоду:

Умјетничке прилике — „Турска ренесанса“[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Османска архитектура и Мимар Синан

Исламска монументална умјетност XVI вијека настаје на простору бивше Југославије у вријеме највећег успона Османског царства, чињеница која је од пресудне важности за њено вредновање и каснији развој. Наиме, у другој половини XVI вијека долази до релативно најмирнијег периода турске владавине односним простором, са сређенијим привредним животом и великим материјалним средствима која су се, преко турских функционера који су ратовали у Панонији и даље на сјеверозападу, сливала на ово подручје. Стратешки интерес османске државе у то вријеме је био да се ова, некад ратом опустошена подручја, оживе и претворе у мирну и просперитетну позадину која би служила као база за даљу експанзију на сјеверозапад. Због тога османска власт настоји да изгради сигурна насеља градског типа.[111]

Изградња нових градова са собом повлачи и долазак и нагли развој нове турске културе, а посебно исламске умјетничке и градитељске активности. Турци у почетку изградњу градова поспјешују ослобађањем пореза рајинског градског становништва, делимично или у потпуности, што доводи до тога да, поред осталих, и институција вакуфа (исламског задужбинарства) постаје један од главних носилаца развоја и оживљавања градова. А вакуф је опет повлачио изградњу бројних објеката различите намене, неких у служби само муслиманском становништву, а неких намењених свима без обзира за националну припадност.[111][112]

Могући приказ Мимара Синана (лијево) на османској минијатури из 1579. године. Надгледа изградњу гробнице султана Сулејмана I 1566. године.
Истанбул у XVI вијеку; Бyзантиум Нунц Цонстантинополис Георга Брауна (де) и Франса Хогенберга (де)

Кад је о умјетничким релацијама овог времена ријеч, као већ напоменуто, XVI вијек и дуготрајно везировање Мехмед-паше Соколовића и његових сродника у провинцији царства се подударало са најнзаначнијим периодом такозване турске умјетничке ренесансе и радом њеног најзначајнијег представника — Коџе Мимара Синана. Његов полодотворни рад на развијању разноврсних типова монументалних куполних грађевина и оплемењивању њихових ентеријера специфичном пластичном и сликаном декорацијом је, како истиче историчар умјетности Андреј Андрејевић, имало великог утицаја на османску провинцијалну умјетности Балкана, па и ону на бившем југословенском тлу. Везе Синана и његовог атељеа и Соколовића су опште мјесто — Синан је великом везиру пројектовао две изванредне џамије у Истанбулу те низ задужбина по Тракији и Малој Азији, а у балканској провинцији, као напоменуто, задужбине у Вишеграду и његовом родном селу. Касније Синан ради задужбине и за друге Соколовиће — џамију за будинског беглербега Мустафу Соколовића, а највјероватније свог најпоузданијег мајсторског сарадника шаље у Бању Луку да заврши задужбину Ферхад-паше Соколовића — бањалучку Ферхадију. Како истиче Андрејевић, ова висока линија умјетничког дјеловања, која је зачета у Цариграду, продужила се на овом тлу и касније, „снажно се рефлектујући у монументалним здањима истакнутих задужбинара све до последних година XVI века.“[113]

Тематизујући ову умјетничку линију и њене реперкусије на бивши југословенски простор, Андрејевић истиче[114]:

Континуитет везе између исламске монументалне умјетности на бившем југословенском тлу са турским стилским фазама пријестонице и других умјетничких центара не изненађује, истиче Андрејевић, и ако се има у виду да су најзначајнија здања конциповали и изводили неимари васпитавани у Истанбулу — од Синановог претходника Аџем Есир Алија који је пројектовао Гази Хусрев-бегову џамију, преко Рамадан аге, Синановог савременика на овом тлу који је пројектовао Алаџа џамију, самог Синана који је пројектовао мост у Вишеграду, Хајредина, синановог васпитаника и сарадника који је пројектовао Стару ћуприју у Мостару, до најпоузданијег ученика Синановог који је пројектовао бањалучку Ферхадију.[115]

Бања Лука у XVI вијеку[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Бања Лука и Историја Бањалуке

Бањалучка Ферхадија је настала у времену снажног успона Бање Луке у XVI вијеку, прво као пријестонице Босанског санџака, а онда и новоформираног Босанског елајета. Доласком личности Ферхад-паше на функције санџакбега, те касније и белглербега, почиње нова фаза у развоју Бање Луке.[77][116]

Бања Лука, као и други босански средњовјековни градови се потпуно разликовала и имала друге функције прије доласка Османлија, него што је то био случај након њиховог доласка. Устоличење османске власти, а заједно са њом оријенталног промета, трговине и занатства те вјерских учењака и подизања карактеристичних грађевина, доводи до претварања претходног насеља у град са исламском физиономијом, која је подразумевала и друге фунцкије и начин живљења него што је то био у средњовјековном граду. У првој половини XVI вијека, мијења се и позиција Босанског санџака који због освајањима даље на сјеверозападу престаје да буде узнемиравано гранично подручје. Сређенији привредни живот и, као напоменуто, сливање великих материјалних добара која доносе ратни походи османских функционера на сјеверу и западу стварају материјалну базу за нагли замах исламске градитељске и умјетничке дјелатности на овом простору. Након освајања у Славонији, а у складу са даљим освајачким плановима Османлија, Сарајево као главни град Босанског санџака постаје првише удаљен од граница покрајине, те се зато средиште санџака премјешта у Бању Луку.[117][118]

Софи-Мехмед пашина џамија, позната и као Јама џамија, задужбина санџакбега Суфи-Мехмед паше под којим је Бања Лука постала средиште Босанског санџака, у Српским Топлицама (некадашњем Горњем Шехеру). Изграђена 1554. године, кроз вијекове је више пута мијењала изглед. Срушена је 1993. године, те наново подигнута у првој деценији XXI вијека. Харем ове џамије је 2003. године проглашен националним спомеником Босне и Херцеговине.[119]

Градитељски замах у Бањој Луци почиње још за времена босанског санџакбега Суфи-Мехмед паше, под којим је и око 1554. године, због свог геостратешког положаја, Бања Лука постала средиште санџака. А то је са собом носило и долазак бројних административних послова — резиденције санџакбега и његове администрације. Историчар Адем Ханџић (бс) истиче да је управо овај, административни моменат, најчешће био замајац за даљи урбани, привредни и културно-умјетнички развој града у коме се нашло средиште санџака или касније елајета.[120][121][119][118] На основу интензитета развоја Бање Луке у овом периоду се види и да су остали санџакбези, након Суфи-Мехмед паше улагали свој иметак у развој ове касабе.[120]

Вакуф је у османском периоду представљао готово једину институцију за рјешавање културних и комуналних потреба у градовима, међутим осим вакуфнаме Суфи-Мехмед паше и Ферхад-паше Соколовића, друге вакуфнаме из овог периода нису сачуване. На почетку развитка и успона градова у Османском царству је најчешће стајала џамија која је носила има тадашњег султана царства. Ова џамија је била државна, није имала вакуф, а њени службеници су исплаћивани из државне касе. У наредних неколико деценија око ове џамије је формирана муслиманска махала — мјесто живљења и чаршија — мјесто пословања. На овај начин је осигураван бржи развитак градова, који су представљали ослонац османске државе и били у склопу ширих османских политичких замисли.[122][123][124][125] Највећи број ових џамија је саграђен за времена султана Сулејмана Величанственог; и прва џамија у Бањој Луци, саграђена по освојењу града 1528. године је носила име овог султана. Како истиче историчарка Елма Корић у наредним дефтерским изворима у сљедећем периоду се биљежи константан раст муслиманског становништва.[123][126][124] Но, како истиче ова историчарка, у сјени службене исламске линије коју је карактерисало подизање џамије као вакуфског објекта, је постојала и друга линија склона суфијском учењу која је као вакуфске објекте првотно градила текије и завије. Настанак неких насеља на простору Босне је управо производ настанка завија као првог објекта (која је имала функцију свратишта и коначишта), а познато је да су дервиши долазили заједно са османском војском након њених освајања те имали значајног удјела у ширењу ислама и оријенално-исламске културе. На простору Бање Луке то је била завија Ахмед Деде, један од првих ако не и први исламски објекат у Бањој Луци.[127][124][128][129][130]

Градитељска активност Софи Мехмед-паше и великаша тог доба је била везана за Горњи Шехер (стару Бању Луку), тако да ће крајем XVI и почетком XVII вијека ово насеље имати десет махала, које су формирале ћелијасту структуру насеља, чија су урбана средишта чинили сакрални објекти, а основну грађевинску јединицу, кућа смјештена у врт и ограђена зидом.[131] Град има карактер занатског и трговачког мјеста, а урбану структуру чине мост, тврђава, чаршија као средиште, и стамбене махале са џамијама.[132] Но, када је са положаја клишког санџак-бега Ферхад-паша дошао у Бању Луку 1574. године, као намјесник Босанског санџака, није наставио изградњу у већ густо насељеној старој Бањој Луци, већ се опредијелио за равничарски простор, сјеверно од старог средишта града,[133] на ком се иначе налазила споменута завија Ахмед Деде.[134]

Период Ферхад-паше Соколовића — друга половина XVI вијека[уреди | уреди извор]

У другој половини XVI вијека, времену смиреног привредног живота и сливања великог ратног плијена у град, у Бањој Луци су подигнути бројне џамије и месџиди те други бројни инфраструктурни објекти различитих намјена. Само у периоду од 1579. године до 1587. године Ферхад-паша је у Бањој Луци саградио више од 216 јавних објеката[135][136][137], и то: џамију и шадрван са водоводом, мектеб, преко пута џамије караван-сарај и хамам.[138][139][140][136][141][142] Подигнуте грађевине су чиниле комплекс, као систем вакуфских објеката карактеристичан за османске градове. Осим ових, подиже и амбар за жито, два моста, млин са три витла на ријеци Врбас, двор за намјеснике, двије стотине дућана, јавне нужнике те је поплочао два пута „од мектеба до топхане“ и „од Старе Бањалуке до чаршије“.[140][139][136][141][142] У ово вријеме бањалучки ктитор подиже и имарет, који је био у функцији, како наводе извори, још и средином XVII вијека.[143][144]

Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком Вакуфнама Ферхад-паше Соколовића.
Лист из вакуфнаме Ферхад-паше Соколовића.[145]

Како би осигурао вијековно трајање својих задужбина, Ферхад-паша је одредио услове за њихово кориштење, одржавање и чување вакуфнамом, која је уједно и главни извор за спознају градитељске активности у овом периоду у граду на Врбасу.[136][135] Вакуфнама је написана мјесеца сефера 995. х. г. тј. између 21. и 30. јануара 1587. године,[57][135][145][146], коју осим текстописца и секретара Ферхад-пашиног дивана Себзије, потписује и велики број свједока и угледних грађања Бање Луке тог доба.[136]

У вакуфнами су наведени захтјеви које је требало испунити из прихода вакуфа, а тицали су се изградње и поправљања објеката третираних у вакуфнами. Тако је било потребно удвостручити хамам тј. додати му женски дио, саградити имарет, медресу и текију, покрити караван-сарај оловом итд. Како истиче архитекта Сабира Хусеџиновић, проучавајући остале историјске документе, већина ових захтјева уписаних у вакуфнаму је испуњена.[136] Друга битна карактеристика Ферхад-пашиног вакуфа је да паша није оставио готовину за његово функционисање, али је предвидео њену акумулацију вакуфнамом. I то из вишка прихода и пласирања вакуфског новца у кредитне сврхе. Акумулисани новац је предвидео опет за нова капитална улагања, чиме доприноси урбаном, привредном и културно-просвјетном развитку Бање Луке.[147][148]

Панорама Бање Луке прије аустријске окупације. Напријед се види Ферхад-пашин мост.[149][150][151][152]

Један од првих објеката које је изградио Ферхад-паша је била топхана чији су археолошки остаци пронађени, постављена испред западних бедема тврђаве Кастел и која је снабдијевала муницијом и топовима бројне градове Босанске крајине у експанзијама Османске царевине према западу. Такође су пронађени археолошки остаци караван-сараја, затим дрвене и цијеви од печене глине водовода, који је доводен из села Павловца, који се и данас зове Шадрван.[153][154] Ослонци моста су поправљени, како је претходно и наведено у вакуфнами, о чему постоји камени тарих пјесника Дерунија.[155][156][157][153][158] Из прихода Ферхад-пашиног вакуфа изграђен је безистан о којем пише Евлија Челеби, наводећи да има 100 дућана и да је масивне конструкције.[159][153][154] Он такође описује медресе па се може закључити, како истиче Хусеџиновић, да је и та одредба из вакуфнаме извршена.[160][161][153][154] Млин у подножју тврђаве Кастел се може видјети уцртан на бројним графикама Бања Луке. Постојање двора или сараја, гдје су боравили бањалучки намјесници, Ферхад-паша је изградио још за свог живота и локација је била на лијевој обали Врбаса изнад градског моста.[162][153][154] Дућани које је изградио Ферхад-паша су били дуж комуникација, а које је поплочао Ферхад-паша, што је већ споменуто.[153][154]

Најзначајнији објекат који је изградио Ферхад-паша на слободном простору између тврђаве и подужне комуникације била је Ферхадија џамија. Ферхадија џамија се налазила у жижи градитељске активности Ферхад-паше и као средиште чаршије имала је посебно мјесто у урбаном развоју Бање Луке.[163][164]

Услјед свих градитељских активности Ферхад-паше, Бања Лука убрзо постаје друштвено-политичко, војно и привредно средиште Босанског пашалука са свим својим предностима. Око монументалних грађевина које је саградио први беглербег Босанског елајета се нагло формирала бањалучка чаршија и убрзо и други његови савременици, потписници његове вакуфнаме — Хасан дефтедар и Газанфер војвода и заим, граде своје задужбине на овом простору.[165][166][167] Бања Лука добија 19. августа 1588. године, на молбу Ферхад-паше и бањалучког кадије упућеној Порти, и муафнаму чиме званично постаје касаба, а њено становништво се ослобађа редовних и ванредних државних обавеза (муафијет), чиме град добија снажан подстицај за развој своје првреде, а тиме и културе и умјетности.[168][169][170][171][172]

Изградња[уреди | уреди извор]

Ферхадија џамија је подигнута на пространој тераси између ријеке Врбас и тврђаве Кастел, потока Црквине, тржнице и главне саобраћајнице града — некада Царског друма, у некадашњем Доњем Шехеру, окружена турбетима и пространим харемом. Централни објекат некадашње банајлучке чаршије, ова џамија је највреднији архитектонски споменик исламске куполне богомоље развијеног типа на простору бивше Југославије.[173][174][175][176][177]

Објекат је завршен 1579. године, а као већ напоменуто, подигнут је од добијеног ратног плијена, односно новчане суме од 30.000 златника коју је, тада још Ферхад-бег, добио као откупнину за Волфа Ауерсберга након Будачке битке.[173][178][179][177][180][181][182] О овоме свједочи и натпис на каменој плочи репрезентативно постављеној изнад улаза у џамију.[183][173][174][179][91][176] (в. опширније испод) Изградња џамије је завршена годину дана прије него што је Ферхад-бег именован за првог босанског беглербега са титулом паше.[178][е]

Изградња Ферхадије и њен вакиф су остали запамћени у народној епској поезији и усменом предању. Разлог овоме лежи управо у карактеристичном начину како је дошло до подизања бањалучке џамије — побједа у бици и смрт противничког војсковође, те заробљеништво и откупнина његовог сина као залог за њену изградњу. Скоро све забиљежене пјесме и народне предаје потичу са простора Босанске крајине, а њихови казивачи су били и муслимани и хришћани.[177]

Камени натпис на улазу[уреди | уреди извор]

Тарих на улазу у џамију, који као напоменуто свједочи о изградњи џамије војним иметком Ферхад-паше, је у стиховима исклесан на турском језику, на каменој плочи 65x85 cm. Смјештен је у шест елипсастих поља оивичених геометријским орнаментом и арабеском. Текст натписа је мјестимично вокализован, а писмо је лијеп несх (ен).[185][186][174][187][184][188][189] Натпис:

Година изградње џамије није означена у бројкама, него је дата у ебџед-систему, гдје је у бројчаној вриједности слова последњег дистиха изражена година. Прерачунавањем бројчане вриједности се добија 987. хиџретска година, што одговара 1579./1580. години н.е.[192][174][191][183][182][181][197][199]Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; референце без имена морају имати садржај. Као аутор овог, према мишљењу оријенталисте Мехмеда Мујезиновића, стилски веома успјелог и умјетнички изведеног натписа, се у претпосљедњем дистиху јавља Сипахи.[200][192][195] Мујезиновић је мишљења, позивајући се на аустријског оријенталисту Јозефа фон Хамер-Пургштала[201][202], да је ријеч о пјеснику Сипахи који је уједно био и секретар на Ферхад-пашином Дивану (двору) у Бањој Луци.[202][203][ж] Према хронограму чији је аутор, овај оријенталиста истиче да је ријеч о врсном пјеснику.[202]

Непосредно испод овог тариха исписан је мастилом на камену текст, сура Ел-Џуму’а (62) (бс), ајет 10, из Курана[191][192][190][197]:

Народне пјесме[уреди | уреди извор]

Једна од неколицине народних пјесми која тематизује изградњу Ферхадије је пјесма „Зидање џамије Ферхадије“[205][206] (викизворник), позната такође и као „О саграђењу Ферхадије“[177], коју је, у Бихаћу, забиљежио хрватски учитељ и етнограф Антун Ханги[207][177][з]:

Зидање џамије Ферхадије
[205][206][208][209]
Закукала сиња кукавица
Усрид зиме, кад јој није вриме,

На јабуци спрама Бањалуци,
На ораху спрама Биограду.
То не била сиња кукавица,
Већ то била Ошпергана мајка.
По имену пашу довикује:
„Аман, паша, мио господаре!
Пусти мени Ошпергана сина!
Ишћи благо, колико ти драго!“
Кад то чује паша господаре,
Говори јој паша господаре:
„Бором теби, Ошпергана мајко!
Намисти ми велику калдрму
Од Текије до Новоселије!
По шехеру хамаме изводи!
Намисти ми велику џамију
Као што је твоја рушка црква!
Намисти ми сахат-кулу билу
Као што је звоник твоје цркве!
Још ми додај три товара блага,
I три литре бијела бисера;
Пустит ћу ти Ошпергана сина.“
Кад то чује Ошпергана мајка,
Она купи многе сарахоре.
Она гради велику калдрму
Од Текије до Новоселије.
По шехеру хамаме изводи;
Разваљује своју рушку цркву,
Па му гради велику џамију.
Разваљује звоник своје цркве,
Па му гради сахат-кулу билу.
Па му носи три товара блага,
I три литре бијела бисера.
Кад је таман све то саградила
I своје му дуговање дала,
Опет кука сиња кукавица,
На јабуци спрама Бањалуци,
На ораху спрама Биограду.
Опет кука Ошпергана мајка,
По имену пашу довикује:
„Аман, паша, мио господаре!
Ја ти платих своје дуговање,
Пуштај мени Ошпергана сина!“
Кад је дому синак долазио
I видио што је и како је:
Да је мајка цркву порушила
I велико благо потрошила
Умр сине за три била дана,
Умр’ сине од велика јада.
[205][206][208][209]

Казивач ове народне пјесме би могао бити и хришћанин и муслиман.[177] Како истиче историчарка књижевности и етнолог Аиша Софтић[210][211], премда казивачев однос према тематици пјесме даје за претпоставку да је реч о казивачу хришћанину — што се огледа у фаворизовању љепоте Рушке цркве, имајући у виду историјску чињеницу да је већина становништва Крајине прихватила ислам у времену успостављања Босанског беглербеглука и Ферхад-паше као његовог првог управника, да је могуће казивач ове пјесме долазио из реда такозваних фришких муслимана, а не нужно из реда хришћанског становништва.[177]

Анализирајући ову пјесму овај етнолог наводи да казивач, у духу традиције епских народних пјесама, уводи мајку заробљеног Енгелберга, Ошпергану мајку. На њену молбу за ослобађањем свог сина, паша захтјева откупнину, али она се, како се разазнаје из контекста у пјесми, не материјализује кроз новчану суму, него се сами објекти наводе као услов мајци за ослобађање сина. Како истиче Софтићева, оваква формулација спада у домен тзв. пјесничких слобода (која су зајамчена усмјеном пјевачу као и сваком умјетнику), а не фактографске истине, премда, према њеном увиду, ни сума од 30.000 дуката коју наводи историчар Печевија није била достатна за изградњу саме џамије, а камоли других објеката споменутих у вакуфу.[212]

У даљем току пјесма, како истиче Софтић, поприма баладескни карактер: по испуњењу постављених захтјева, паша пушта Енгелберга, али то не води очекиваном срећном завршетку пјесме[213]:

Смрт јунака на крају пјесме сугерише, према увиду ове историчарке књижевности, смрт хришћанина који не може да поднесе рушење свог вјерског објекта. Што даје још један аргумент у корист да је пјесма из хришћанске традиције, супротно већини казивача из других пјесама које је Ханги сакупио који су муслимани. Надаље, основни тон пјесме је, супротно увреженим темама јужнословенске епске пјесме као што су обичаји времена, ратничка етика и јуначко огледовање — борба између хришћанства и ислама. Тематика саме пјесме је редукована само на ослобађању Ошпер генерала, те јој недостаје експозиција која би објаснила детаље везане за његово заробљавање. Главна вриједност ове пјесме се састоји у томе што она тематизује откупнину која је водила подизању бањалучке џамије. Да којим случајем пјесма није везана за изградњу Ферхадије, према мишљењу Софтићеве, не би ни по чему завређивала значајнију пажњу. А у контексту збирке Хангијевих пјесама, она се, за разлику од осталих, разликује њеним потенцијалним фактографским значајем, јер говори о догађају који се стварно догодио.[214]

Још једна народна пјесма са истом тематиком као претходна, насловљена „Како је саграгјена Ферхадија“, је објављена у листу „Бехар“ бр. V 1904/05. године.[208][215] Има 96 стихова и према оријенталисти Алији Бејтићу дикцијом је боља од пјесме коју је Ханги објавио.[208]

Како је саграгјена Ферхадија[215]
Рано паша покрај Саве пао
I попео бијеле чадоре.

Који чадор био, који црвен,
Ферхат пашин од зелене свиле;
Тенефи му од зиата сковани,
На тенефи од злата диреци,
На диреци алем каменови.
Од њиха се види погледати:
Колика је Лика до Рибника
I сва села до бијела Сења,
I бану се види вечерати,
Ал џидија да вечера не ће,
Већ он виче пашу Ферхат пашу:
Ферхат пашо, турски господару!
Да ми те је жива уфатити,
Боса би те уз коња гонио,
Гологлава по жаркоме сунцу,
Врло гладна код бијела круха,
Врло жедна код воде студене.
Кад бих тебе до двора довео,
Бацио те на дно у тамницу,
Тавново би девет година дана“.
Ал му паша ‘вако одвраћаше:
„Кукавице, влашки капетане,
Да ми Бог те даде уфатити,
Метн‘о бих те на једека свога,
Хранио те са билом погачом
I дебелим месом овновином“.
Ал‘ капетан да мирује не ће,
Већ он виче пашу Ферхат пашу:
„Стан причекај, турски поглавару,
Да видимо: чија ј‘ дова кабул“.
Па на њега он поведе војску.
Дви се силне војске ударише.
Не види се од мене до тебе,
Од онога праха и олова,
Од душице коњске и јуначке.
Баци паша свилену серџаду,
Драгоме се Аллаху молио:
„Дај ми Боже вихра с Велебита,
Југовине од Херцеговине,
Да уздигне маглу са равнине,
Да ја видим чија гине војска,
Чија гине, чија задобива!“
Код Бога му дова кабул била
Пухну витар с кршна Велебита,
Југовина са Херцеговине.
Па уздиже маглу са равнине
I он видје чија гине војска,
Влашка гине, турска задобива.
Ништо њему очи утекоше,
Кад ли бижи покрај Саве бане
За њиме се паша наметнуо
I ухвати влашког капетана.
Што је реко то је учинио,
Јер је турска вира милостива.
Метн‘о га је на једека свога,
Хранио га бијелом погачом
I дебелим месом овновином,
Појио га студеном водицом.
Када га је до двора довео,
Метн‘о га је у своју тавницу,
Тавнов‘о је девет годин‘ дана.
Кад настала десета година,
Закукала сиња кукавица,
На Јобуци према Бањој Луци;
То не била сиња кукавица,
Већ то била капетана мајка.
Главом виче пашу Ферхат пашу:
„Пушћај мени сина из тавнице,
Ишћи блага, колико ти драго!“
Одговара паша Ферхат паша:
„Хајд‘ отале капетана мајко,
Не мош дати, што бих ти искао“.
Говорила капетана мајка:
Могу дати три товара блага,
Што су ми их три банице дале,
Када родих сина капетана.
Могу дати, јер не може бити“.
Одговара паша Ферхат паша:
„Донеси ми три товара блага,
Намисти ми билу Ферхадију,
Доведи ми воду из Мотика,
У авлији билој Ферхадији,
Намисти ми ситну калдрмицу
Од текије до нове Селије“.
Док је она билом двору дошла,
Посла она три товара блага;
Намисти му билу Ферхадију
I доведе воду из Мотика,
Намисти му равну калдрмицу
Од текије до нове Селије.
Пусти паша сина капетана.
Кад капетан билом двору догје,
Ал у двору нигдје ништа има,
I он црче од тешке жалости.[215]

Међу пјесмама које тематизују сукоб Ферхад-паше и Ауерсберга и изградњу Ферхадије се налазе и двије пјесме у необјављеној збирци пјесама фолклористе и некадашњег првог управника Земаљског музеја у Сарајеву Косте Хермана[216] (етимолошки: Kosta Hörmann) (хр), такође складиштене у наведеној институцији.[217] Како истиче етнолог Софтић, обје су заокруженије и пјеснички разрађеније и својим карактеристикама су у потпуности у домену онога што се назива права епска пјесма. У поређењу са њима пјесма коју је забиљежио Ханги је најслабија. Она такође истиче, да иако све три пјесме потичу из Босанске Крајине, Херман је, за разлику од Хангија који је премда и сам службовао на споменутом подручју, имао више среће како са казивачима тако и са записивачима народних пјесама на терену, те се „антологијска вриједност“ ове поезије подједнако прирпсује и њима.[217]

Једна од двије пјесме носи назив „Ударање њемачког бана на Ферхет-пашу под Бања Луком“ и има 115 стихова. Казивач пјесме је непознат, премда је, имајући у виду начин коришћења наслијеђених еписких модела, како истиче Софтић, ријеч о надареном и вјештом казивачу. Пјесму је забиљежио Омер ефендија Чиркинагић у Приједору. Кад је о фабули ријеч, у средишту пјесме је Ферхет-паша, представљен као средњовјековни витез. Пјесма се не заснива искључиво на сукобу њемачког бана и Ферхет-паше на бојном пољу, него је продужена на план етике и јуначке части. Ово се огледа у стиховима гдје су контрастирани бан и турски војсковођа; док је њемачком бану искључиво стало до уништења непријатеља без и мало зазора, Ферхет-паша је у првом реду витез, јунак са сабљом у руци, али и јунак у срцу.[217] Стога, на банову пријетњу:

На ово Ферхет-паша одговара великодушношћу и душевношћу, која, према увиду споменуте историчарке књижевности, надилази и поражава горе од оружја[218]:

Шаљући поруку ове садржине, Ферхет-паше побијеђује бана и прије саме битке. Хуманост Ферхет-паше је лајтмотив цијеле пјесме, а она долази до изражаја и у још једном моменту, када главни протагониста чује кукњаву банове мајке. У том моменту, он поступа у складу са добрим кућним васпитањем, које налаже поштовање старијег. Ово је, како истиче историчарка књижевности, и један типски моменат, јер је у начелно у крајишком типу муслиманских епских пјесама, фигура мајке подигнута на пиједастал светости[218]:

Паша потпуно раздваја свој однос према заробљеном њемачком бану и према његовој мајци. Док је бан непријатељ и као пораженик у битци је, према правилима ратничке етике, са правом осуђен на тамновање, мајка је мајка, па била она и мајка непријатеља.[218]

Као назначено, и у овој пјесми се тематизује изградња бањалучке џамије. Упоређујући је са Хангијевом пјесмом, Софтић истиче да је пјесма „Ударање њемачког бана на Ферхет-пашу под Бања Луком“, за разлику од прве, мотивски усложњена, и да се састоји из сљедећих мотива: 1) размјена порука између бана и Ферхет-паше прије самог боја; 2) сукоб паше и бана који је дат тек имплицитно, у назнакама (то је уствари извјештај о исходу сукоба); 3) заробљавање њемачког бана од Ферхет-паше; 4) сусрет паше и банов мајке, која моли за ослобађање свог сина; и 5) ослобађање бана за откупнину која се употребљава за изградњу Ферхадије.[218]

Међутим, откуп као услов за ослобађање бана је у овој Хермановој пјесми формулисан више као приједлог, а не као захтјев, бановој мајци; што се, наводи Софтићева, јасно разазнаје из тона на који се паша обраћа мајци[218]:

Друга од двије необјављене пјесме из Херманове збирке носи наслов „Бој Ферхет-паше са Ошпрг генералом“ и броји 332 стиха.[219][220] У поређењу са Хангијевом и првом, споменутом пјесмом из Херманове збирке, најразвијенија је пјесма која тематизује Соколовића и изградњу Ферхадије.[219] Као и прву пјесму, и ову је записао Омер Чиркинагић, тадашњи начелник Приједора[219][220], док је казивач такође непознат.[219] У поређењу двије пјесме, Софтићева истиче да је ријеч о два различита казивача, стим да је потоњи био бољи од казивача прве пјесме. Чиме се само потврђује да је, без обзира на кориштење традиционалних формула којима су се служили преносиоци усмене традиције, уобличавање пјесама истоврсне тематике прије свега зависило од властитог умијећа пјевача, тј. да је сваки усменокњижевни садржај у суштини умјетничко дјело свог преносиоца. Ово се посве јасно огледа у овој пјесми, „Бој Ферхет-паше са Ошпрг генералом“, која, како истиче историчарка књижевности, због начина вођења радње, комбинацијом већег броја мотива те свеобухватности епских слика, указује на талентованијег и вјештијег казивача.[219]

Кад је о самој фабули пјесме ријеч, како препричава историчарка књижевности Ђенана Бутуровић (бс), послије дванаест година цар и „ћесар“ успостављају мир и као границу одређују Драву и Бакуњу. Султан је уствари преварио „ћесара“ и одузео му тридесет и три града. Кад је за ово сазнао Ошпрг-генерал, одлази „ћесару“ и моли га за дозволу да зарати са султаном. Но, пошто су се цар и „ћесар“ договорили да онај који прекрши склопљен уговор о миру мора дати три товара блага, Ошпрг-генерал преузима на себе тај ризик. Затим одлучују да изнесу заставе на вјетар, па ако их вихор окрене на турску страну — ратоваће. Пошто се управо то и догодило, Ошпрг-генерал креће са војском на Ферхат-пашу, који, пак, са војском код ријеке Коране чека јутро да удари на Ошперга. Ошпрг пише писмо Ферхат-паши да се преда, јел ће га у супротном ухватити, дјецу му бацити у ропство, а њега ће босог по пољу гонити док га не затвори у тамницу. Паша му отписује да се никада неће предати, те, ако му бог да да зароби Ошпрга, да ће га ставити на свог коња и довести га у Бању Луку, сјести га тамо гдје и сам сједи, огрнути га својом ћурком, понудити му свој чибук, да ће га хранити месом и пилавом, „појити га вином и ракијом“. Бутуровићева надаље наводи да, кад је свануло, Ферхатова војска је клањала, „халалила се“ и сукобила са Ошперговом војском.[221]

Ферхат-паша са сабљом у руци гони Ошперга. Четири дана траје битка, а онда се војске повлаче. Ћато барјактар хвата Ошпрг-генерала и доводи га паши. Све што је паша рекао, то је и учинио. Међутим стиже писмо од султана да баци генерала у тамницу. Ошперг-генерал тамнује три године дана. Послије три године стиже Ошперганова мајка и моли пашу да јој да кључеве од тамнице да би покупила синовљеве кости и сахранила га по свом обичају. Када су отворили врата од тамнице, мајка затиче сина живог. Она га искупљује за два златна ђерђефа и два златна топуза, за три товара блага, те уз то подиже „Ферхед-џамију“, калдрму „од Текије до Невоселије“, турски хамам, „налбантхану“, уређује „шадрван водицу“. Када су били мимо пашина двора, Ошперг је запјевао: паша није знао какву је птицу ухватио и није је знао оперутати.[222]

Иначе, у кратком осврту на ову пјесму, Ђенана Бутуровић истиче да је пјесма везана за конкретан историјски догађај, али упркос томе, да је личност генерала Ауерсперга погрешно идентификована са његовим сином Вуком Енгелбертом, што је, како наводи, најзначајније одступање пјесме од стварног историјског догађаја.[223][219]

Анализирајући ову пјесму Аиша Софтић истиче, да казивач, прије него пређе на средишњи догађај на којем се пјесма заснива — сукоб Ферхет-паше и Ошпрг генерала, прво, у 87 стихова, осликава политичке прилике на граници Босне, тј. Османског царства и Аустрије у XVI стољећу. Како истиче, специфиност Крајине у овом периоду је њен истурени гранични положај према двијема државама са којима се царство често сукобљавало, што је условило формирање посебног вида организације овог простора тј. османског феудалног система, него у остатку Босне. Главна специфичност је било формирање капетанија — установа искључиво намијењених чувању границе, а поред овога и тимарски систем је овдје био другачије организован него у остатку провинције и то тако што се овдје развио посебан војнички ред који у својој основи није имао спахију који су у рат ишли по потреби, него војнике који су били смјештени у тврђавама на граници, а и поред земљишног посједа који су добијали, највећи дио службовања им је исплаћиван у новцу. Као историјски познато, овај, крајишки вид организације војске је постао познат крајем XVII вијека, времену опадања моћи Османлија и успоставе сличног типа војне организације у сусједној Аустрији у виду Војне крајине. Управо овај — крајишки тип ратовања — историчарка књижевности је лоцирала у Хермановој пјесми, као напоменуто, у њеном уводу: цар и ћесар након дванаест година ратовања „сул свезали, међу поставили“.[224]

Но, као напоменуто, договор се не поштује јер османска војска након примирја заузима још 33 краијшка града а Ошпрг генерал захтјева да узврати ударац, и упркос предсказању да га неће пратити ратна срећа, удара на Босну. Како истиче Софтићева, детаљан опис припрема за сукоб описан у пјесми указује да је казивач био добар познавалац ондашњих вјештина ратовања.[225] Средиште пјесме је приказ овог тренутка, те сам бој[225]:

Као претходно описано, казивач поштујући хронолошки ред догађаја, наводи заробљавање Ошпрг генерала те његово ослобађање уз откупнину, уз претходно увођење фигуре генералове мајке. За разлику од прве Херманове пјесме, сусрет Ферхет-паше и мајке је раздијељен у два наврата — први прије него што она одлази у тамницу, мислећи да јој је син мртав; и други након што у тамници затиче живога сина, након чега јој Ферхет-паша поставља услове за његово ослобађање, који су, као назначено изнад, усложенији него у другим пјесмама[227]:

Премда и ова пјесма о Ферхад-паши и изградњи Ферхадије завршава смрћу Ошпрг генерала — који „црче, а за малом што је њега дао“, како истиче Софтић, њен крај се ипак разликује од свих других народних пјесама које третирају ову тематику; прије стварне смрти, Ошпрг генерал, као напоменуто изнад, упућује Ферхад-паши посве јасну поруку у којој истиче да је пашин захтјев за висином откупнине ипак био премали у односу на оно што је могао да добије[228]:

Према коначном суду историчарке књижевности Софтић о овој пјесми: „Варијанта пјесме о Ферхад-паши и Ошпер-генералу која се налази међу необјављеним пјесмама Хöрманновог зборника садржајно је најпотпунија и стилски најзаокруженија. Вјешто кориштење наслијеђених епских формула, те у низу детаља печат казивачеве властитости, свједочи да је Чиркинагићев казивач спадао у групу казивача који се нису задовољавали само пуким репродуцирањем наслијеђеног, него су наслијеђеној грађи давали печат властите личности“.[228]

Још једна народна пјесма у којој се тематизује битка код Будачког је пјесма „Перит паша и Шпербановић“ (викизворник), коју је забиљежио српски филолог и сакупљач народних умотворина Вук Стефановић Караџић у шестој књизи својих „Српских народних пјесама“ објављеној 1899. године.[229][230][231] Имена главних протагониста су искривљена (Ферхад — Перит; Ауерсперг — Шпербановић), а као главне задужбине Ферхад-паше се наводе: „дворе на стубове, / и јан куће ди гости доходе, / безистене, ди седе трговци, / и калдрму прико Бајне Луке“.[232][230]

Перит паша и Шпербановић
[233][229][231]
0001 Фалио се паша Перит паша:

0002 ”Та купићу лађу ораову,
0003 ”И на лађи весла шимширова,
0004 ”А на веслу возаре јунаке,
0005 ”Возићу се Савом до Дунава,
0006 ”А Дунавом до мора сињега,
0007 ”Погубићу бана од Шпербана,
0008 ”Заробићу од Шпербановића,
0009 ”Водићу га собом не једеку,
0010 ”Носићу га место Бајној Луки.”
0011 Што с’ фалио то је урадио.
0012 Купио је лађу ораову,
0013 I на лађи весла шимширова,
0014 I на веслу возаре јунаке,
0015 Возио се Савом до Дунава,
0016 А Дунавом до мора сињега,
0017 Погубио бана од Шпербана,
0018 Заробио од Шпербановића,
0019 Води њега собом на едеку,
0020 Носи њега место Бајној Луки.
0021 За њим иде мила стара мајка,
0022 Беседи јој пеша Перит паша:
0023 ”Ао госпојо, од Шпербановице,
0024 ”А јеси ли трудна и уморна?”
0025 Ал’ беседи стара мила мајка:
0026 ”Господару, паша Перит паша,
0027 ”Да се мени нагледати сина
0028 ”Нит’ би била трудна ни уморна.”
0029 Ао госпојо, од Шпербановице,
0030 ”Кад си тела нагледати сина,
0031 ”Камо паши госпоцки дарови;
0032 ”Камо паши два коња кована,
0033 ”Два пашића до два буздована,
0034 ”Пашиници сребрну синију,
0035 ”Око које може вечерати
0036 ”Триста деце турског јаничара. ”
0037 Брз’ помаче мила стара мајка,
0038 Паши даде два коња кована,
0039 Два пашића до два буздована,
0040 Пашиници сребрну синију,
0041 Око које може вечерати
0042 Триста деце турског јаничара.
0043 Још беседи паша Перит паша:
0044 ”Ао госпо, од Шпербановице,
0045 ”Још се не мо’ш нагледати сина.
0046 ”Сагради ми дворе на стубове,
0047 ”И јан-куће, ди гости долазе,
0048 ”Безистене, ди седе трговци.”
0049 Брз’ помаче мила стара мајка,
0050 Сагради му дворе на стубове,
0051 I јан-куће ди гости доходе,
0052 Безистене, ди седе трговци,
0053 I калдрму прико Бајне Луке.
0054 Кад се мајка нагледала сина,
0055 Онда оде белом двору своме.
0056 Ал’ беседи од Шпербановићу:
0057 ”Господару, паша Перит паша,
0058 ”Цени мене пошто није цена,
0059 ”Ишти благо, што је теби драго,
0060 ”Пуштај мене милој мојој мајци.”
0061 Ал’ беседи паша Перит паша:
0062 ”Бре ценићу те, пошто није цена,
0063 ”Иштем благо, што је мени драго.
0064 ”Даћеш мени са мора галију,
0065 ”Што ј’ у њојзи думен од калаја,
0066 ”А катарка од сувога злата,
0067 ”А једеци од свиле зелене,
0068 ”А у њојзи јелен думанџија.”
0069 Ал’ беседи од Шпербановићу:
0070 ”Авај мене и до Бога мога;
0071 ”Кад ја немам сад порука за се,
0072 ”Порук ми је један Бог на небу,
0073 ”И Еклене верна слуга твоја.”
0074 Мало му је паша Перит паша,
0075 Мало му је рока оставио:
0076 Један месец и једну недељу,
0077 Док дотера са мора галију.
0078 Прође месец прође и недеља
0079 А кад било прид ноћ у недељу,
0080 Пак беседи паша Перит паша:
0081 ”Од’ , Еклене, верна слуго моја,
0082 ”Како хоћеш јунак да погинеш,
0083 ”Кроз другога да изгубиш главу.”
0084 Ал’ погледа млада пашиница
0085 I беседи паши Перит паши:
0086 ”Погледај де, паша Перит паша,
0087 ”Ди се роди сунце од запада.”
0088 Ал’ беседи паша Перит паша:
0089 ”Ао госпо, луда пашинице,
0090 ”Није оно од запада сунце,
0091 ”Већ је оно са мора галија,
0092 ”У галији од Шпербановићу.”
0093 Кад придаде од Шпербановићу,
0094 Придаде се паши Перит паши,
0095 Јелену је врло жао било,
0096 Занијао на мору галију.
0097 Ал’ беседи од Шпербановићу:
0098 ”Дур, јелене, не нијај галије,
0099 ”Боље ће ти бити код Турчина,
0100 ”Нег’ код мене луда каурина,
0101 ”Каурина твога душманина.”
0102 Навезе се на то море сиње
0103 Пак онда је паши пркосио:
0104 ”Лепу с’ тицу био уватио,
0105 ”Ал’ ниси знао очупати перја.”
0106 Удари се паша по колену,
0107 Како ми се лако ударио,
0108 Скерлет чоја пукла на колену.
0109 ”Што ти дадо два коња кована,
0110 ”Два пашића до два буздована,
0111 ”Пашиници сребрну синију,
0112 ”Око које може вечерати
0113 ”Триста деце Турак’ јаничара,
0114 ”То су мени моје сестре дале.
0115 ”Што сагради дворе на стубове,
0116 ”И јан-куће ди гости доходе,
0117 ”И калдрму прико Бајне Луке,
0118 ”То су мени моји јујци дали.
0119 ”Што ти дадо са мора галију,
0120 ”Што ј’ у њојзи јелен думенџија,
0121 ”И катарка од сувога злата,
0122 ”И једеци од свиле зелене,
0123 ”И у њојзи думен од калаја,
0124 ”Те су мене моје тетке дале,
0125 ”У бабино ни дирнуо нисам.”
0126 Удари се паша по колену,
0127 Те тако се лако ударио,
0128 Скерлет чоја пукла на колену.
[233][229][231]

Предања[уреди | уреди извор]

Сукоб Ферхад-паше Соколовића и Херберта Ауерсберга и посљедична изградња Ферхадије је, осим у поетској традицији, упоредно постојана и у усменој прозној традицији у виду историјских усмених предаја.[228]

Једна од забиљежених предаја о изградњи Ферхадије је објављена у листу „Босанска вила“, број 21 и 22 од 1890. године, а постписује је Ристо Сировина[234][208]:


Фолклориста и етнолог Антун Ханги је у својој књизи „Живот и обичаји муслимана у Босни и Херцеговини“ 1906. године (друго издање) објавио такође једну од предаја о изградњи Ферхадије.[236][228][и] Говорећи о овој предаји, према властитим наводима: „Народна пјесма оснива се више на истини, на историји, док је прича никла у бистрој глави нашега муслимана.“[236][228] У првом дијелу предаје Ханги кратко препричава познате историјске чињенице везане са подизање Ферхадије које су и већ биле предмет народних пјесама, док је у другом дијелу како истиче Аиша Софтић, који се тиче мајстора који су градили џамију, пуно детаљнији, можда баш из разлога што та тематика није третирана у пјесмама[237]:


Ова предаја је дио скупа прича у којима се тематизује изградња свих значајних објеката, а неки препознатљиви и раширени мотиви као што је спашавање помоћу крила, је уписују и у међунарнодни регистар. Надаље, како примећује етнолог Софтић, Ханги није навео име казивача од кога је чуо ово предање и једино што је познато је да, како је и наведено у самом предању, долази из бошњачког миљеа. Но пошто Ханги предање доноси у непосредном казивању, закључује етнолог, може се рећи да се он ту појављује и као преносилац усмјене традиције и као њен записивач.[238]
Осим што припада широком кругу предаја које су везане за изградњу значајних грађевина, ова предаја припада и кругу етимолошких предаја — предања чија је тематика везана за поријекло имена (етимологију) некога локалитета. Софтићева истиче да несугласице између добротвора који подиже објекат и мајстора који га гради јесу доста чест елемент у предањима из ове категорије предања. Она овај мотив, под којим рубрицира и Хангијево предање, специфично назива — „градња са препрекама“. У свом завршном суду ове прадаје истиче: „Укључивши и елементе фантастике, Хангијева предаја о изградњи бањалучке Ферхадије представља класичан примјер историјске усмене предаје која у себи садржи основне елементе који се у литератури наводе као одлике хисторијских усмених предаја — стваран догађај, конкретне личности, појединости из равни фантастичног.“[238]

Још једну од предаја коју је анализирала овај етнолог и историчарка књижевности, а која је мотивска варијација на претходну, је предање које је 1914. године објавио Иво Шајновић под насловом „Ǧамија Верадија. : (Кола у Босни.)“ у „Зборнику за народни живот и обичаје Јужних Славена“ у издању Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу[238][240][241]:


Анализирајући ову предају Софтићева истиче да је она тематски доста развијенија у поређењу са Хангијевом предајом, те у њој лоцира више мотивских сегмената: 1) Османлијско освајање Босне и заробљавање Ошпергана; 2) Захтјев Ферхад-паше за изградњу џамије и калдрме као услов ослобођења бана; 3) Признање мајстора да умије да сагради и љепшу џамију; 4) Погубљење једног од мајстора као казна; 5) Настанак локалитета Шехитлуци; 6) Спашавање осталих мајстора крилима справљених од суве липовине; 7) Постанак локалитета споменутих у предаји (Петрићевац, Ребровац, Павловац и Драго блато); 8) Спознаја бана да је остао сиромашан; 9) Наредба Ферхад-паше да увакуфи онолико земље колико коњаник за дан обиђе; 10) Коњ од умора мијења боју и тако доводи у сумњу исправност обилажења; 11) Отклањање сумње.[248]

Пад Икра, Јакоб Петер Гови, настала између 1635. и 1637. године

Међу побројаним мотивским дионицама, Софтићева истиче да је Шајновићев казивач у предају унио више карактеристичних, типских мотива: мотив Икра и Дедала (изградња дрвених крила како би се спасио живот), те мотив јунака који, иако му је глава одрубљена, и даље наставља ходати са главом у нарамку (иначе, у бошњачкој средини овај се мотив по правилу везује за шехиде). Према суду историчарке књижевности — имајући у виду дио предаје у којем се говори о Шехитлуцима, казивач предаје је био хришћанин. Али овај казивач, иако друге вјероисповјести, је био упознат са предајама о шехидима (иначе настале као предаје о ратницима (шехидима) палим у османском освајању Босне и постојане у готово свим мјестима у земљи) које су тако карактеристичне за муслиманску средину. Према њеном мишљењу, ову предају о шехидима тј. Шехитлуцима, највјероватније је казивач преузео из бошњачке средине те је преиначио и прилагодио хришћанској средини, што је посебно истакнуто у асоцијативној игри ријечи (шех — Чех).[249]

Још један важан мотив у Шајновићевој предаји је мотив заузимања земље обилажењем на коњу. Као и претходна два мотива и он је широко распрострањен, а у бошњачко-муслиманској средини најпознатија предаја која ово тематизује је о бегу Копчићу. У односном предању мотив заузимања земље обилажењем на коњу односи се на стицање вакуфског земљишта на овај начин тј. на величину земљишта које ће се добити и дати у вакуф.[249] Надаље, како истиче Софтић, премда се мотив заузимања земље обилажењем на коњу најчешће сусреће у предањима из времена османске власти на Балкану, познато је да је овај феномен постојао у Европи и прије доласка Османлија, те да су га Османлије познавале и донијеле на ове просторе јер је претходно био познат у Азији и на Далеком истоку.[250][251] Надаље, анализирајући овај феномен Софтић закључује да и начин како је он исказан у предаји упућује на казивача хришћанина, јер казивач није познавао начела на којима је почивала институција вакуфа (једна од главних друштвених институција у османском друштву). Јер, супротно како казује предање, увакуфити се могла само приватна својина. Државна и свака друга својина није могла постати вакуфска.[252]

Оцјењујући умјешност казивача овај етнолог истиче да он припада групи казивача коју карактерише властити допринос у обликовању предаје. Ово закључује, имајући у виду, са једне стране, секвенцу гдје казивач наводи да је Ферхадија подигнута са таквим градитељским умијећем да сама џамија „пјева“ (чиме је, кроз персонификацију, изразио властито дивљење пред љепотом грађевине као умјетничког дјела); са друге стране, начин како је сликовито описао колико је јахач уморио коња при чину обилажења земље.[252]

Типологија[уреди | уреди извор]

У свом осврту на предање које је забиљежио Антун Ханги о изградњи Ферхадије, историчар умјетности Андреј Андрејевић истиче да „очигледно се и овде ради о легенди која се у нашим крајевима преносила по градилиштима великих објеката“, а коју је, истиче, обрадио историчар умјетности Светозар Радојчић у својој студији из 1970. године насловљеној „Опасности стварања као тема у народном песништву“.[253] Радојчић наводи да је тема оваквих предања (крилатог градитеља, архитекте осуђеног да погине на зидовима своје грађевине)[254], у које, као напоменуто, Андрејевић сврстава и Хангијево о изградњи Ферхадије[253], вечна тема у традицији европске писане и усмјене књижевности; (споменутог) Дедала и Дедалиде и њихове потомке увијек прати иста судбина: грешни или без гријеха, они тешко искупљују своје стваралаштво.[254][255] Како истиче овај историчар умјетности, у епици је друштво увијек грубо према вештаку — ако градитељ подигне цркву или кулу, треба га убити, да не сазида другоме бољу; ако ковач сакује мач, сјече му се рука да не сакује бољи.[254]

Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Владислав Тителбах, око 1900, Народни музеј у Кикинди

У епској пјесничкој традицији, како истиче хрватски језикословац и лексикограф Томислав Маретић (сх): „У некијем се пјесмама окрутна и дивљачка дјела чине за какву врло незнатну или управо никакву кривицу; такове пјесме доказују, да пјевач или није много мислио, шта пјева или је био тако груба осјећања, па је и највећа нечовјештва држао за некакво сасвијем природно право јачега, које га може употребити, кад хоће“.[254] Као примјер нечовјештва Маретић наводи поступак Марка Краљевића према Новаку ковачу у народној пјесми „Марко Краљевић и Муса Кесаџија“ (викизворник), уз ограду Радојчића, да пјевач Тешан Подруговић не потпада под пјеваче што „није много мислио шта пјева“[254]:

У наставку пјесме, пјевач Тешан вјешто испреда сцену — Марко пије три-четири дана, док Новак кује. Кад је процијенио да је сабља сакована, јунак одлази ковачу. Како истиче Радојчић, грубост Марка Краљевића је ефектно сажета у дијалогу. Јунак пита за сабљу[254]:

Марко удара сабљом по наковњу, пресјеца га на пола и пита Новака[254]:

У наредном слиједу пјесме, Марко изазван, наговара ковача да му пружи руку не би ли му платио, те му сече руку „до рамена“. Ковач јуначког оружја — Хефест народне пјесме како примјећује историчар умјетности, остаје без деснице „да не кује ни боље ни горе“. Новак повријеђује Маркову сујету изјавом да је сковао бољу сабљу Муси Кесеџији, за шта га овај кажњава за овај свој, ранији гријех; У пјесми се не цијени мајстор, него његово дјело, истиче Радојчић. Ако се творац онеспособи да ствара, или ако се убије, његово дјело постаје још вриједније.[259] Но, слава великих мајстора се не гаси лако. У нараодној пјесми и Марко и Новак остају. У реалности чувени мачар которски Новак наџивљује Марка Краљевића (у изворима се спомиње 18. новембра 1395. — послије битке на Ровинама гдје гине Марко Краљевић, а његов син Марко држи очеву радионицу у XV вијеку, прво у Котору па затим у Дубровнику. Прави однос историјске стварности у епизоди сусрета Новака и Марка је помућен слободом пјесничке фантазије. У садашњости нико не помишља да је Марко заиста одсјекао Новаку руку — двије истине теку својим током не мијешајући се. Како истиче Радојчић, док историјска истина, поткрепљена документима, указује на постојаност оба лика, у пјевачевој фантазији израста друга истина, истина народне пјесме о односу наручиоца према мајстору.[260] Говорећи о овој истини и лоцирајући могући извор управо овакве природе тог односа Радојчић наводи[260]:

Као друге примјере нивелисане заједнице која не трпи чланове изузетних способности, кажњава поноситог мајстора, Радојчић наводи десетерац у регулама светог Бенедикта (ен), гдје народни пјесник и средњевјековни светац говоре исто и о умјетнику. Сличан примјер је и Житије Алимпија кијевског иконописца, гдје се мржња према умјетнику огледа у денунцијацији умјетника од два монаха да је три пута наплатио седам икона које није насликао. Касније се ствар рашчишћава, гдје се показује да су денунцијанти у три маха преваром узели новац и материјал од наручиоца и утајили га.[261] У средњовјековној књижевности Радојчић овај исти мотив — утају новца приликом извођења умјетничких дјела, указује у познатој пјесми „Зидање Раванице“ (викизворник), гдје се као дефрауданти наводе сами Југовићи[261]:

Манастир Манасија, задужбина деспота Стефана Лазаревића; фотографија од септембра 2017. године.

Кад је експлицитно о традицији мучног подизања великих грађевина ријеч, овај историчар умјетности наводи да се оне највише везују за ктиторе и њихове помагаче. Самим градитељима се овдје отворено пребацује охолост. Како истиче, у јужнословенској епици трагика ствараоца објекта се углавном везује за једне те исте разлоге који понекад варирају. Типски сукоб је обично између двије личности — наручиоца/ктитора и мајстора тј. умјетника. Побожни ктитори овековјечени на фрескама и иконама гдје погнуте главе приносе свој поклон Христу, Богородици или неком свецу, у народној епској пјесми су немилосрдни према архитектима који граде њихову задужбину. Тако у пјесми „Зидање Манасије“ (викизворник), овај сукоб је, како истиче Радојчић сажет готово у облику баладе.[264] У пјесми Деспот Стефан Лазаревић жели да подигне љепшу и већу цркву од очеве[264]:

Радојчић овдје истиче и готово типски карактер ствараоца, који се у свим народним пјесмама приказује са једном психолошком сигурношћу — увијек је незадовољан дјелом, или увијек изјављује да је боље дјело већ створио или да може да створи још љепше и боље. У складу са овим и овдје је Деспотов архитекта Петар незадовољан својом Манасијом:

Овакво Петрово вајкање доводи деспота до бијеса, донекле оправданог јер му је претходно рекао да не штеди. У гњеву Лазаревић наређује да се живом мајстору ископају очи, те и поред одвраћања од нечовјечног поступка од „Господе хришћанске“, он остаје при својој одлуци и архитекта бива ослијепљен. На ово архитекта „љуто куне“ Деспота.[269] На ово Стефан као брине за Петра те му оставља „товар и по блага“. Изражено у следећим стиховима, такође страшног и неочекиваног краја[270]:

Као лајтмотив пјесме, како истиче Радојчић, су двије охолости које се сукобљавају: „царева“, који жели да сагради љепшу цркву од очеве и мајсторова који жали што није подигао већу и љепшу цркву; на послијетку јача охолост у сукобу израста до злочина. Градитељ владар је касније у традицији често описиван као манијак; како наводи Радојчић историјски се ова књижевна традиција „ненаситног“ цара провлачи још од књижевности касне антике — још од Диоклецијана, а у српској средњовјековној прози се помиње од Милутина; Народна традиција о владарима који муче зидањем је на јужнословенском простору живо очувана и, како истиче Радојчић, ослања се на старије византијске узоре изразито плебејског карактера.[270]

Аја Софија, Истанбул, Турска; [март 2013. године.]

У старој градској цариградској причи се чува прототип злог и лукавог владара-градитеља. Ријеч је о предаји везану за главног архитекту цркве Св. Софије Игнатија. Наиме, када се завршила оправка главног кубета, цар Јустин, насљедник Јустинијанов је одлучио да поред цркве подигне свој кип на високом стубу.[271] Но, како се даље наводи у легенди:


Према Радојчићевом увиду, док се педантно и лукаво (без крви, фантазије и поезије) смишљено причање цариградског демоса креће у оквирима грађанске анегдоте са срећним завршетком (ен), у примитивним балканским причама исте тематике (злог цара и лукавог архитекте), све се мијења; у епској средини унутрашњег Балкана очигледна позајмица из цариградске традиције се преображава, уз задржавање двије појединости: детаља о рушењу скеле и теме о спасавању или смрти архитекте која варира.[272]

Прича о цариградском архитекти Игњатију се, како примјећује историчар умјетности Светозар Радојчић, понавља у познатој румунској легенди о мајстору Манојлу и у неким доста лошим причама о крилатом градитељу у Босни.[273]

Главна црква у румунском манастиру Куртеи де Арђеш, 2010. година.

У румунској легенди се уз мотив градитеља коме се руше скеле везује мотив о узиђивању живе жене у темеље грађевине. Тако се легенда о мајстору Манојлу једним својим дијелом ослања на овај познати мотив из пјесме „Зидање Скадра“[274][275][276] (викизворник). Легенда има стереотипни почетак — што се дању сагради, ноћу се поруши. Владару-градитељу, војводи Негру (историјски тачно Неагоју Басарабу (ен)) прекипи и он почиње да пријети мајсторима. Главном мајстору Манојлу се у сну објасни да морају да узидају жену или сестру неког од мајстора, првој која зором дође да мајсторима донесе храну. Ујутру, прва долази Манојлова жена, те њу, као и Гојковицу у Скадар, узидају у грађевину. Како живо додаје Вук Караџић на овај мотив у „Зидању Скадра“: „у народу се нашему и сад приповиједа, да се никаква велика грађевина не може начинити, док се у њу какво чељаде не узида; зато се таковијех мјеста клоне сви, којима је могуће, јер кажу, да се и сјен чељадету може узидати, па оно послије умре.“[273]

Надаље у румунској легенди о Манојлу, се, слично као у јужнословенској епици, надовезује спомињани мотив увријеђеног наручиоца. Како препричава Радојчић, када је црква у Арђешу била готова (о зидању манастира Куртеа де Арђеш говори ова легенда), војвода пита мајсторе да ли би могли да саграде још љепши и сјајнији манастир; „понети занатом“ они одговоре да могу. На то сујетни ктитор побјесни и нареди да се сруше скеле, не би ли мајстори остали на крову и изгинули. Девет мајстора начини крила од шиндре у покушају да слете на земљу, али изгину и претворе се у камен. Мајстор Манојло је слушао запомагање своје зазидане жене и он исто покуша да лети, но и он се сруши. На мјесту гдје је пао се отворио извор, са мало слане воде, од суза жениних. Осим ове легенде, зидање Куртее де Арђеш је било и предмет неких детаљнијих пјесама, гдје се нарочито истиче крволочност ктитора. Тако се у њима наводи да војвода руши скеле да убије мајсторе, „вјетар да их бије, киша да их кваси; глад изједе а жеђ да их исуши, да више не живе и да се не би помињао други манастир љепши од његова.“[277]

Како истиче историчар умјетности, паралела увријеђеног ктитора Неагоје Басараба са деспотом Стефаном у „Зидању Манасије“ је очигледна, но румунска легенда, се за разлику од српске народне пјесме, више ослања на цариградску причу о изградњи Свете Софије. Осим тога, прастари мит о Дедалу, који се поново појављује у легенди о зидању Куртее де Арђеш се понавља касније и у босанској традицији, која је, како истиче он, и данас жива.[278]

Ченгића кула у Ратају код Фоче

Ријеч је о причи коју је од казивача Милоша Тешановића забиљежио етнолог Миленко Филиповић у селу Бојиштима код Невесиња[278][279]:

Радојчић је мишљења да, премда приповједач није нарочито вјешт, да је садржина добро пренијета — мотив пашиног лукавства која је посве јасна; попут Јустина и Неагоје, и он смишља клопку, а све да не би платио мајстора. Но Раде на својим крилима, попут Дедала, успијева да утекне. Као могући извор ове народне пјесме, према опису куле које даје приповједач, Радојчић наводи народну пјесму „Иво Сењанин и Беглер-бег“. У свом закључном суду о овој предаји, он истиче да се, иза шкртих реченица, са већим искуством познавања, може разазнати сложена традиција, која пријеко средњовјековних посредника, допире до праоца свих архитеката Дедала.[280]

Селимија џамија у Једрену, Турска; [септембар 2006.]

Миленко Филиповић је забиљежио још једну босанску причу о крилатом архитекти. Као и претходна, и ова је кратка, из западне Босне је и највјероватније муслиманског поријекла[281][282]:

Како истиче Светозар Радојчић, уз опаску да је казивач неспретно испричао предају јер неимар лети од Једрена до Санџака што је географски немогуће тј. очигледно не зна гдје је Једрене, овај историчар умјетности истиче да је сасвим извјесно предаја настала по неком доста писменијем узору; наиме легенда говори о Једрену, неком султану и некој џамији; У том контексту сасвим је јасно да се ту говори о чувеној џамији Селимији, направљеној за султана Селима II у XVI вијеку. Из овог, те детаља из легенде гдје се говори о немогућству неимара да се погоди са султаном о изгледу џамије — што алаудира на историјски познату праксу гдје су неимари, претходно изградње, султанима правили минијатурне моделе објеката које им граде, Радојчић закључује да је посве могуће да је ова легенда блијеђи одјек традиције о архитектама из великих османских пријестоница.[283] Сумирајући свој суд о причама о архитектама из Босне, Радојчић закључује:

У свом закључном разматрању тематике архитекте у епици и у претходним предајама, поријеклу и смислу, Светозар Радојчић закључује:

Изглед и архитектура[уреди | уреди извор]

Ферхадија џамија се по свом просторном рјешењу разликовала од уобичаједног и често примјењиваног типа џамија грађених на простору бивше Југославије од почетка XVI до XVIII вијека, тзв. класичног истанбулског стила (ен). То су џамије једнопросторног рјешења, гдје једна купола покрива читав молитвени простор, а три куполице отворени тријем. Ферхадија пак има тлоцртно (хр) развијеније рјешење које због својих проширења резултирало вишекуполним наткривеним системом.[287][288][289][176][182][91]

Централни простор за намаз (молитву) Ферхадије се састојао од средишњег дијела и два проширења са стране, те мало уздигнутог простора гдје је био михраб. Средишњи дио централног простора је био покривен куполом на високом тамбуру, који је преко пандантифа преносио оптерећење на три висока носећа лука и један моћан прислоњени лук позициониран са улазне стране. Михрабски простор који се надовезивао на средишњи простор кога је покривала полукупола, док су два проширења са стране била покривена неком врстом користастих полусводова.[290][291][292][91][293]

  • Џамија Ферхадија и околни објекти комплекса. Аутор: Е. Х. Ајверди, 1977. година.[294][295]
    Џамија Ферхадија и околни објекти комплекса. Аутор: Е. Х. Ајверди, 1977. година.[294][295]
  • Тлоцрт Ферхадије дипл. инг. Сулејмана Салихагића, 1941. година.[296]
    Тлоцрт Ферхадије дипл. инг. Сулејмана Салихагића, 1941. година.[296]
  • Тлоцрт Ферхадије. Аутор је архитекта Младен Фучић, 1952. година.[297]
    Тлоцрт Ферхадије. Аутор је архитекта Младен Фучић, 1952. година.[297]
  • Пресјек кроз осовину објекта; Архитекта Мухамед Хамидовић и остали, 2002.[298]
    Пресјек кроз осовину објекта; Архитекта Мухамед Хамидовић и остали, 2002.[298]
  • Аеро-фотометријски снимци висинских тачака Ферхадије: пресјек кроз тријем и џамију са висинама вијенаца, распоном и висином куполе;[299][300]
    Аеро-фотометријски снимци висинских тачака Ферхадије: пресјек кроз тријем и џамију са висинама вијенаца, распоном и висином куполе;[299][300]
  • Аеро-фотометријски снимци висинских тачака Ферхадије: висинске тачке куполица тријема. Снимке је направио инг. геод. Есад Дрљевић из Геодетског завода БиХ у Сарајеву, прије земљотреса 1969. године.[299][300]
    Аеро-фотометријски снимци висинских тачака Ферхадије: висинске тачке куполица тријема. Снимке је направио инг. геод. Есад Дрљевић из Геодетског завода БиХ у Сарајеву, прије земљотреса 1969. године.[299][300]
  • Аеро-фотометријски снимци висинских тачака Ферхадије: висинске тачке вијенаца и куполе.[299][300]
    Аеро-фотометријски снимци висинских тачака Ферхадије: висинске тачке вијенаца и куполе.[299][300]
  • Спољашња архитектура Ферхадије, фотографија из времена прије Првог свјетског рата.[182]
    Спољашња архитектура Ферхадије, фотографија из времена прије Првог свјетског рата.[182]

Изузетно ведро озрачје молитвеног простора осигуравали су бројни прозори. Њих дванаест у куполи, а на полукуполи пет — који су својом висином са унутрашње стране улазили у закривљену површину ових конструкција, док су са спољашње стране џамије остајали у вертикалној равнини зида кружног тамбура. На прозорима на полукуполи горњи завршетак био је једноставан преломљен лук, док је код прозора на куполи то била развијенија линија исламског лука. Некада су камене, а до рушења 1993-е дрвене транзене, застакљене разнобојним стаклом и украшене разним геометријским мотивима, затварале ове прозоре и осигуравале игру свјетлости и богатом илуминацијом угодно озрачје молитвеног простора.[301][302][303][293] Поред ових, у доњој зони објекта је било још 10 прозора и двије нише, расподељени тако да је на свакој фасади било по два прозора. Били су правоугаоног облика, обрађени богато профилисаним каменим оквирима, заштићени, са спољашње стране кованим демирима, а са унутрашње стране дрвеним капцима.[304][302][303][91][305] Са унутрашње и са спољње стране ових прозора су се налазили преломљени лукови, чија је унутрашња површина у ентеријеру била украшена калиграфијом или арабеском у хатаји и руми орнаментици. са спољашње стране пак, ове површине су, урађене од камена, биле мало увучене у односу на лукове. Осим ових, џамију је красио још један ред прозора, њих дванаест, који су се завршавали преломљеним луком (осим једног, смјештеног на југоисточној фасади, који је цијели био правоугаони). Прозори на сјевероисточној и улазној фасади били су исте обраде као и приземни прозори, само нешто ужи. Осим ових прозора, постојала су још три прозора на улазној фасади џамије, постављена у групи гдје је средишњи од три био мало повишен. Они су били лоцирани на коцкастом постољу изнад тријема џамије, над средишњом куполицом. Ово постоље је са улазне стране било степенасто рјешено са скоком наглашеним каменим вјенцем.[304][306][91][307]

Ферхад-пашина џамија је била једна од најбоље освијетљених џамија у овом дијелу Балкана, што је, осим саме функције, имало исходиште и у исламској теологији — „да је Алах, џ.ш., Свјетлост Небеса и Земље“ (Куран, сура 24), те да свјетлост изражава Божје јединство, освјетљавајући наш земаљски свијет. У прилог освјетљености Ферхадије је и суд историчара умјетности професора Андреја Андрејевића који, у својој студији из средине 80их година 20. вијека, наводи да оволико изражено обиље свјетлости у унутрашњости једне џамије није се више на овдашњем тлу игде јавило, нити прије нити послије задужбине Ферхад-паше Соколовића.[308][303]

  • Прозори на полукуполи и куполи у обновљеној Ферхадији; [август 2015. године.]
    Прозори на полукуполи и куполи у обновљеној Ферхадији; [август 2015. године.]
  • Свијетло озрачје унутар џамије; [јун 2019.]
    Свијетло озрачје унутар џамије; [јун 2019.]
  • Реконструисани прозори на полукуполи; [јун 2019.]
    Реконструисани прозори на полукуполи; [јун 2019.]
  • Прозори обновљене куполе; [август 2017.]
    Прозори обновљене куполе; [август 2017.]
  • Ресконструисани прозор и преломљени лук са арабеском; [август 2015.]
    Ресконструисани прозор и преломљени лук са арабеском; [август 2015.]
  • Преломљени лук и калиграфија у процесу обнове; [август 2015.]
    Преломљени лук и калиграфија у процесу обнове; [август 2015.]
  • Дрвени капци затварају прозоре изнутра; [јун 2019.]
    Дрвени капци затварају прозоре изнутра; [јун 2019.]
  • Изглед џамије споља. Карактеристично коцкасто постоље улазне фасаде, високи тамбур и три прозора изнад тријема; [април 2016.]
    Изглед џамије споља. Карактеристично коцкасто постоље улазне фасаде, високи тамбур и три прозора изнад тријема; [април 2016.]
  • Слично рјешење коцкастог постоља са три мала прозора има и џамија Мехмед-паше Соколовића на Кадриги у Истанбулу[309]; [јул 2011.]
    Слично рјешење коцкастог постоља са три мала прозора има и џамија Мехмед-паше Соколовића на Кадриги у Истанбулу[309]; [јул 2011.]
  • Три прозора изнад тријема на џамији познатог великог везира у Истанбулу; [јул 2011.]
    Три прозора изнад тријема на џамији познатог великог везира у Истанбулу; [јул 2011.]

Тријем[уреди | уреди извор]

Импозантан, висок и простран тријем пружа се цијелом сјеверозападном, чеоном страном џамије. Носила су га четири монолитна округла стуба, који су са преломљеним носећим луцима формирала три, куполицама пресведена травеја.[253][310][311][312][313] Капители стубова су били обогаћени прецизно обрађеном каменом пластиком сталактитних и геометријских облика. Базе стубова су биле полукружне, са наглашеним торусом и ојачане бакреним обручима, исто као и дијелови стуба испод капитела. Челичне затеге су повезивале стубове са зидом џамије, а које су биле постављене изнад капитела.[310][176]

Тријем је био подјељен на три дијела. Средишњи дио је осигуравао улаз у џамију, док су друга два чиниле софе[к], мало подигнуте. Ту је било мјесто за обављање молитве, што су омогућавали по један мали камени михраб са сваке стране. Три куполице покривале су тријем, а средишња је била мало повишена наглашавајући тиме улаз. Куполице су стајале на ниским осмоугаоним тамбурима, а њихова се тежина, путем пандантифа (по четири) преносила на лукове.[310][253][311][91][315][316]

Испред овог тријема је, кроз историју, био и један још нижи тријем који је окруживао џамију са три стране. Имао је коси кров ослоњен на десет камених стубова, чији су капители и базе били слабије обраде него главни стубови тријема.[317][176][316] Како истиче архитекта Сабира Хусеџиновић, имајући у виду примитивну обраду капитела стубова овог тријема, могуће је да је овај додатак настао касније и да су га градили домаћи мајстори, а не као дио џамије првобитно изграђене. Она је такође мишљења да је овај додатак вјероватно настао како би приближио џамију ситним дућанима бањалучке чаршије.[317][176]

Хусеџиновић истиче да се оваква рјешења тријема сусрећу и код неких џамија у турској пријестоници, али и у Босни и Херцеговини, као код Карађозбегове џамије у Мостару, Алаџа џамије у Фочи, Синан-бегове џамије у Чајничу и Арнаудије џамије у Бањој Луци. Од џамија у бившој османској пријестоници, према њој, Рустем-пашина џамија има посебно занимљиво ријешен тријем, сличан рјешењу бањалучке џамије. Кад је о димензијама ријеч, спољашњи тријем је био широк 4,5 метара, па је стога служио као помоћни простор џамије, а у XIX вијеку, за вријеме аустријске окупације, је зазидан. Тада је на њему отворено 18 прозора са полукружним завршецима, а малтерисана фасада зазиданог тријема је била украшена плитким архиволтама.[318][176][316] У бомбардовању Бање Луке 29. маја 1944. године овај тријем је, од експлозије бомбе у непосредној близини тешко оштећен и убрзо порушен, те је тако фасада џамије ослобођена овог додатка.[319][320][321][176][322][91] Остаци стубова овог тријема су постојали свде до рушења џамије 1993. године.[321][176]

  • Изглед Ферхадије док је имала спољашни тријем, срушен у савјезничком бомбардовању 1944. године
    Изглед Ферхадије док је имала спољашни тријем, срушен у савјезничком бомбардовању 1944. године
  • Реконструисани тријем Ферхадије након рушења 1993. године. Два мала михраба омогућују молитву на овом простору; [септембар 2017.]
    Реконструисани тријем Ферхадије након рушења 1993. године. Два мала михраба омогућују молитву на овом простору; [септембар 2017.]
  • Чеони поглед на реконструисани тријем; [август 2016.]
    Чеони поглед на реконструисани тријем; [август 2016.]
  • Рустем-пашина џамија у турској пријестоници, која има слично рјешење тријема као Ферхадија; [фотографија из 2014. године.]
    Рустем-пашина џамија у турској пријестоници, која има слично рјешење тријема као Ферхадија; [фотографија из 2014. године.]
  • Тријем Рустем-пашине џамије; [септембар 2003.]
    Тријем Рустем-пашине џамије; [септембар 2003.]
  • Карађозбегова џамија у Мостару; детаљ, тријем ноћи; [јун 2013.]
    Карађозбегова џамија у Мостару; детаљ, тријем ноћи; [јун 2013.]
  • Тријем мостарске џамије; [јул 2012.]
    Тријем мостарске џамије; [јул 2012.]
  • Чеони поглед на обновљену џамију и тријем Алаџе џамије у Фочи; [септембар 2019.]
    Чеони поглед на обновљену џамију и тријем Алаџе џамије у Фочи; [септембар 2019.]
  • Профилна перспектива тријема обновљене, пријетходно у рату срушене, Алаџе џамије у Фочи; [септембар 2019.]
    Профилна перспектива тријема обновљене, пријетходно у рату срушене, Алаџе џамије у Фочи; [септембар 2019.]

Минарет[уреди | уреди извор]

Аеро-фотограметријски снимак из 1969. године. Висина појединих дијелова минарета Ферхадије; снимио: Есад Дрљевић, инг. геод., Геодетски завод БиХ, Сарајево.[323][299]

Уз десни предњи угао молитвеног простора био је прислоњен шеснаесострани минарет, један од најљепших у Југославији према мишљењу истраживача Асима Муфтића[316], у који се улазило посебним улазом — споља, поред тријема. Био је ослоњен на масивно, полигонално рјешено подножје, које се као напоменуто, дијелом наслањало на зид џамије. Октогонално постоље (ћуп) мунаре ослоњен на зид џамије је био петостран и украшен правоугаоним пољима са лијепо клесаним ивицама која су наглашавала његову полигоналност. Ову најнижу зону мунаре је завршавао правоугаоно профилисан камени вијенац са низом декоративних камених конзолица. Изнад њега је слиједио коси дио мунаре који се завршавао каменим прстеном, који је уједно означавао и крај хоризонталног дијела мунаре и почетак вертикалног дијела.[324][325][326][91][327][328]

Тијело мунаре испод шерефета је красио полукружно профилисани вијенац са четири реда сталактита.[329][253][330][316] Ограду шерефета је била богато декорисана, а чиниле су је камене плоче декорисане каменом пластиком у облику „мушепка“ и спојене кланфама. Завршетак минарета се састојао од високог кровића на којем је био мизрак са алемом. Пријетходно разорног земљотреса који је погодио Бању Луку 1969. године висина минарета је, према аерофотограметријским мјерењима које је начинио Геодетски завод Босне и Херцеговине, износила 42,70 метара. Но, након што је горњи дио минарета порушен земљотресом, усљеделом реконструкцијом висина минарета је, како истиче Хусеџиновић вјероватно због конструктивних проблема, смањена и износила је 40,59 метара. Такође, реконструкцијом су измјењени и односи између горњег дијела мунаре изнад шерефета (каце) према кровићу на врху. Број камених степеница који су водили до шерефе био је 128, а дебљина зида минарета у доњим зонама је био између 52,5 до 54 цм, док је дебљина у горњим зонама била мања. Крајеви степеница са унутрашње стране су чинили саставни дио централног струпа.[331][91]

  • Минарет обновљене Ферхадије; [јул 2015.]
    Минарет обновљене Ферхадије; [јул 2015.]
  • Изглед обновљеног минарета из даљине; [август 2017]
    Изглед обновљеног минарета из даљине; [август 2017]
  • Декорација обновљеног минарета; [август 2017]
    Декорација обновљеног минарета; [август 2017]

Димензије[уреди | уреди извор]

Ферхад-пашина џамија својим димензијама спада у ред џамија средње величине. Архитектонско снимање свих њених димензија се, од различитих појединаца и институција, догађало у више наврата током двадесетог вијека. Први снимак је направио архитекта Салихагић 1941. године, а детаљна снимања је радио Завод за заштиту културно-хисторијског и природног наслијеђа Босне и Херцеговине прије и послије земљотреса 1969. године. Битан прилог је дао и Геодетски завод Босне и Херцеговине који је прије земљотреса начинио аерофотограметријске снимке комплекса џамије. Како истиче Сабира Хусеџиновић, са ових снимака Геодетског завода се могу очитати све најзначајније висинске вриједности појединих делова џамије, куполе, куполица тријема, вијенаца, свих дијелова минарета, тамбура, као и свих других објеката у комплексу. Након земљотреса и неки други појединици и институције су вршили снимање, међу њима и познати турски истраживач Екрем Хаки Ајверди који је 1977. године снимио све објекте комплекса џамије и објавио у својој радњи која се бави исламским наслијеђем на простору Југославије.[332]

Детаљна снимања свих дијелова џамије помоћу постављене скеле унутар џамије су начинили стручњаци бањалучког Завода за заштиту споменика културе и природе приликом статичко-санацијских радова на џамији 1989. године, рађених по пројекту инг. Стојана Рибникара, које је Завод надзирао. Саме радове санације је изводила грађевинска група Завода за заштиту културно-хисторијског и природног наслијеђа из Котора чији су руководиоци такође вршили детаљна мјерења појединих дијелова џамије. Они су снимили све детаље прозора, тријема, тамбура, а посебно степеништа у минарету. Тако је током 20. вијека настало неколико различитих архитектонских снимака (в. табелу испод), који су помогли и тиму за обнову Ферхадије након њеног рушења 1993. године.[332]

Табеларни приказ архитектонских снимања комплекса Ферхадије која су начињена током историје. Аутор табеле је архитекта Сабира Хусеџиновић:[333]
Архитектонски снимци Ферхадије џамије Арх. Салихагић 1941. Алија Бејтић 1952. Проф. Џемал Челић 1965. Завод за заш. култ. и природног наслијеђа БиХ 1975. Екрем Хакки Аyверди (Авропа′да Османли Мимари) 1977. Асим Капић, дипл. инг. (надзор ИВЗ 1989.) Радна група / Завод за заштиту к. х. н. Котор/C. Гора, 1989. Завод за заштиту споменика културе и природе Бања Лука 1989. Архитектонски факултет Сарајево, Пројекат реконструкције, 2002.
Вањска укупна дужина од софа до краја михраба 19,59 са стр. триј. 18,75 X 18,93 18,90 18,79 X 18,89 18,65
Вањска дужина без софа са и без михраба 10,00 14,05 са михр. X 10,12
14,10 са михр.		 10,12
14,10 са михр.		 10,38 X 10,40
14,39 са михр.		 14,05 са михр.
Дубина софа џамије 4,75 X X 4,72 4,80 X X 4,75 4,73
Вањска ширина џамије 14,93 14,65 X 14,65 14,76 14,83 X 14,79 14,67
Промјер ступова тријема и размак између ступова 0,70
4,00		 X X 0,68
4,00		 0,70
4,00		 X X 0,685
4,00		 0,70
Унутрашња дужина од портала до југоисточног зида 12,10 12,10 12,10 12,50 12,10 X X 12,50 12,5
Унутрашња мјера простора омеђеног луковима X 6,58
7,08		 X 6,58
7,07		 6,58
7,07		 7,03
6,51		 X 6,58
7,07		 6,58
Унутрашња ширина 12,60 12,60 12,60 12,50 12,50 X X 12,50 12,50
Унутрашњи распон куполе 6,58 6,58 X 6,58 6,58 X 6,58 6,58 6,58
Висина тјемена велике куполе 17,00 18,05 18,05 18,00 X 17,67 18,05 18,05 18,05
Висина тјемена малих купола на софама X X X 10,05 X X 10,05 10,05 10,05
Висина шерефета X X X X X 29,22 28,95 28,95 X
Висина мунаре 42 42,5 42,5 1975. г.
40,93		 X 43,30
42,02		 1989.
40,95		 1989.
49,95		 42,7
Дебљина зида мунаре 9 X X 53 X 53 53 52,2—54 54
Дебљина зидова у цм 110 X X 105
110,5		 113 115 115 105 и 115 105
  • X — овај знак значи да аутор не даје ту димензију[333]
  • Геодетско снимање темеља направио Живорад Гавриловић дипл. инг. 2002. год.: 18,95/10,15/14,69[333]

Аршин и симболика бројева[уреди | уреди извор]

Мјере којима је грађена Ферхадија џамија нису биле оне којима се данас људи служе. Највјероватније је то бил нека врста турског аршина[л], чији се број и међусобни односи, осим на стандарде градње, прије свега ослањају на вјерске и нумеричке каноне (метафизичка и симболичка значења бројева).[334][335][336]

Како истиче архитекта и истраживач нумеричких и модуларних односа исламских сакралних објеката Тине Курент[337][332]: „Наука о бројевима, математика с практичном применом у архитектури, у филозофији, па и у религији добија есотерички карактер. Бројеви добијају своје симболичко значење. Могли би смо га тражити у табелама арапских бројева и њихових значења, као што је приказана компилација Авиценине доктрине. [...]“[338][332]

Тине Курент[уреди | уреди извор]
Анализа пропорција џамије према Тинеу Куренту. Претпостављени модул био је gäz, за основу 0,95 м, а за елевацију 0,98 м.[338][339]
Анализа пропорција џамије према Тинеу Куренту. Претпостављени модул био је gäz, за основу 0,95 м, а за елевацију 0,98 м.[340][341]

Анализирајући основне пропорцијске дијелове Ферхадије, Тине Курент у раду насловљеном „Ферхадија — нумерички симбол космоса“ из 1983. године, је претпоставио да је величина модула (M) која је послужила за њену изградњу било турски аршин gäz, у износу од 0,95 метара, тј. дужине три стопе, док за елевацију предлаже модул од 0,98 метара. Разлику између ова два модула објашњава тиме да је Ферхадија џамија припадала класичном истанбулском стилу, гдје је вертикалност објекта морала бити наглашена. Курент претпоставља да је Ферхадија била замишљена као микрокосмос чији су елементарни симболи бројеви 3, 4 и 5. Он уочава како се на џамији појављују три куполице на тријему, које носе четири стуба, а између њих је пет лукова. Према овом архитекти елементи египатског троугла са странама 3, 4 и 5 су били основа пропорционисања свих дијелова Ферхадије.[342][343][344] Како истиче Курент:

Архитекта Сабира Хусеџиновић доводи у сумњу овај Курентов модул, истичући да Курент додаје на елевацију још један модул како би добио цјеловит број модула у висини (што Курент објашњава слијегањем објекта). Хусеџиновићева истиче да се примјеном модула — аршина al dira al Istanbuliyya, за који је иначе Тине Курент утврдио да је модул по којем је зидана Гази Хусрев-бегова џамија у Сарајеву, који износи 68,579 цм (а који је исти и у основи и елевацији) на неке дијелове Ферхадије џамије добијају цијели бројеви (за дужину џамије 28 аршина, за ширину 21, за промјер стубова тријема 1, првобитну висину мунаре 62 аршина). Но када се овај аршин примјени на унутрашње дијелове џамије, дужину и ширину, добијају се половични бројеви, стога Хусеџиновић доводи у питање да је овај аршин сарајевске џамије био исти по којем је грађена Ферхадија. Овај архитекта је мишљења да, због тога што је унутрашњи простор носилац свих духовних, вјерских и симболичких значења чији је основ Ислам, да зато мјере унутрашњег простора треба да дају одговор који је био модул изградње џамије.[345] (в. опширније испод).

Мухамед Хамидовић[уреди | уреди извор]
Оријентациони показатељ базне мјере (модула) унутар објекта који је пронашао архитекта Мухамед Хамидовић, а коришћен приликом обнове Ферхадије.[346][345]

Архитекта професор Мухамед Хамидовић, иначе главни архитекта приликом обнове Ферхадије након рушења 1993. године, је пронашао аршин у Археолошком музеју у Истанбулу те га користио код пројекта реконструкције Ферхадије.[347][345][348] Модул аршин износи 51,80 цм, односно велики аршин 110,35 цм, стопа или аyак износи 17,65 а пармак (палац) 1,75 цм. Кад се овај аршин примјени на неке дијелове џамије добијају се цијели бројеви.[347][345]

Сабира Хусеџиновић[уреди | уреди извор]

Сабира Хусеџиновић симболику бројева код аршина Ферхадије тражи у бекташијском дијелу биографије ктитора Ферхадије. Наиме, број 12 је код Бекташија имао посебно значење, а Ферхад-бег је био припадник овог дервишког реда — на његовом саркофагу (кабуру) је била ћалма од 12 овоја што је био знак припадности реду бекташија. Иначе бекташијско учење се темељило на народној мистици, а имало је и хришћанских примеса. Познато је да су јањичари били бекташије. Овај ред је признавао 12 имама (сх), носили су чалме са 4 или 12 овоја. Број 12 је за њих имао посебно метафизичко значење.[349]

Како истиче овај архитекта, када би се горе споменути аршин (модул који је користио Хамидовић) коришћен приликом обнове Ферхадије (51,80, тј. удвојеном овом величином од 103,60 цм), примјенио на дијелове џамије, добија се унутрашња ширина од 12 модула, дужина такође приближно од 12 модула, што би било у складу са симболиком овог броја. Она истиче да се овај број јавља на скоро свим битним елементима џамије: 10 прозора и 2 нише у приземљу, 12 прозора на спрату, 12 прозора на тамбуру, дванаесострани стубови махфила, 12 степеница минбера, дванаест чесми на шадрвану итд. У својим прорачунима износи да би према овом модулу, висина минарета била 40 M или 80 малих модула, унутрашња висина куполе 17 M, а сполајшња 18 M, док се примјењивањем модула од 110,35 добија распон куполе од 6 M и такође цијели бројеви за неке друге елементе џамије. Она истиче да је то била дебљина зида џамије (иако се појављује ширина од 105 и 115 цм). Стога истиче да се једино откопавањем темеља џамије може доћи до правог аршина/модула по којем је грађена Ферхадија, те да сви ови и остали модели остају само у домени шпекулације.[350]

Димензионирање[уреди | уреди извор]

За димензионирање кориштене су кружнице и троуглови, а највјероватније најчешће је кориштен египатски троугао. Но, познато је у историји османске архитектуре, да су њеним неимари биле познате пропорције златног пресјека — као што је био случај код Алаџе џамије у Фочи, Селимије џамије у Једрену, Сулејманије џамије у Истанбулу и Куршумлије џамије у Цезарији. Како наглашава Хусеџиновићева, премда се на Ферхадији формално могу уочити сличности са пропорцијама добијеним по правилима златног пресјека, „прије би се могло рећи, познавајући исламску филозофију, да су ти односи настали као посљедица комбинација нумеричких и симболичких значења бројева у метафизичком и космичком смислу, а не због формално естетских правила. Постоје подаци у дјелима неких математичара и астронома, који су се бавили израчунавању лукова и сводова, купола, облика сталактита, да су математичким методама давали препроуке за пропорционирање и величину архитектонских елемената. Тако је још у XV в. на Блиском истоку пажљиво вршено пропрционирање грађевина „по неким изгубљеним и за нас непознатим формулама.“[љ] Постигнута равнотежа у пропорционирању свих дијелова објекта у хоризонталном и вертикалном смислу, посебно зналачки добро рјешени ови односи на тријему и главној фасади, говоре да је, осим специфичног просторног рјешења, то био један од најважнијих проблема градитеља, а који је он успјешно ријешио.“[351]

Како заклучује овај архитекта: „Племенити метрички односи Ферхадије џамије, као и бројних других османских сакралних објеката, били су одређени, вјерским и нумеричким канонима, али је потребно још много времена посветити изучавању метричких односа овог изузетног градитељског остварења.“[341][352]

Просторно-пластичне одлике[уреди | уреди извор]

Степенастост композиције и архитектонску динамику џамије наглашавају вијенци, пиластри, полукупола, коритасти полусводови, куполице и купола[353]; [јул 2015. године.]

Посебност просторног рјешења је, како истичу Андреј Андрејевић и Сабира Хусеџиновић, џамију Ферхадију сврстала у једне од најинтересантнијих и најзначајниих објеката исламске сакралне архитектуре на простору бивше Југославије.[303][354] Џамија има атрибуте класичног стила османске архитектуре што се огледа у складу њених пропорција и архитектонског волумена, а посебно њеном израженом вертикалношћу.[355][303][354] Тражећи више и виткије објекте, како наглашава Хусеџиновић, класични османски стил не извлачи само мунару као нагласак те вертикалности, него сви елементи објекта носе у себи те карактеристике. Осим тога, ови елементи се рашчлањују, па се стога сваки дио конструкције осјећа као посебан. Но, како истиче овај архитекта, ово рашчлањивање се не може упоредити са оваквим поступком карактеристичним за ренесансу, јер код оваквих грађевина османске архитектуре нема разлике између носивих и ношених дијелова конструкције.[354]

Говорећи о карактеристикама класичног османског стила, историчар умјетности Андреј Андрејевић истиче да је овај стил, који је отпочео крајем раиноистанбулског стила изградњом истанбулске џамије Бајазита II (ен), а који је свој процват доживио у другој половини XVI вијека, вријемену великих ратних освајања и слијевања огромних материјалних добара у османску пријестоницу, жељом владарске династије и њихових везира за што већим и љепшим задужбинама, у жижу градитељског интересовања је једним већим фокусом ставио Јустинијанову Ају Софију — њене фасцинантне димензије, конструктивну схему, умножене полукуполе које су подстакле овакво рјешење и на исламским грађевинама централног типа, те њен декоративни систем. Сви ови елементи су добро анализирани, студирани и схваћени, а свестраношћу Мимара Синана — „турског Микеланђела“ како се од одређених аутора назива, који је добро познавао све пријетходне стилове старије исламске умјетности и основне одлике византијске архитектуре, доприњела тако великом процвату османске архитектуре овог периода.[356]

Како истиче Андрејевић, овај период архитектуре карактеришу једноставан и монументалан унутрашњи простор, који се са друге стране рефлектовао и у логичном спољном изгледу.[356] Како наводи Андрејевић:

На простору бивше Југославије је у овом стилу, за разлику од осталих ранијих стилова, подигнут највећи број куполних џамија. Многе од њих како истиче Андрејевић, а посебно једну скупину од око петнаестак џамија, красе изузетни, рапрезентативни стилски елементи карактеристични за џамије у османској пријестоници.[358] Како истиче Андрејевић:

Лоцирајући Ферхадију унутар круга џамија подигнутих (позним) класичним стилом, али и контрастирајући их у односу на споменуте четири џамије на простору бивше Југославије, историчар умјетности истиче[358]:

Осим споменуте рашчлањености, просторно-пластичну концепцију Ферхадије карактерише наглашена динамика свих елемената џамије у елевацији и општој контури уз наглашене висинске компоненте. А манифестује се убрзаним степеновањем маса од тла према темену куполе (од ступова тријема, куполица на њему, даље преко коцкастог постоља, степенасто рјешеног тамбура до куполе). Саставни дијелови објекта се издвајају својом индивидуалношћу, а опет спајају у јединствену композициону цјелину која обликом тежи пирамидалности.[303][354][355] Као већ изнад од Андрејевића напоменуто, и Хусеџиновићева подвлачи бројне камене профилације које наглашавају управу ту разгибаност маса. Истиче посебно оне изведене на тамбуру у форми пиластара који су извучени из масе зида, а између којих су увучени прозори са транзенама, што, како она истиче, уз богато профилисане вијенце од камена које се јављају на свим спојевима између покривача и зида, ствара сјенке, појачавајући тако архитектонску динамику објекта.[354]

У властитој анализи Ферхадије, архитекта Џемал Челић на сљедећи начин указује на ове просторно-пластичне вриједности и динамику као њену главну црту[355]:

Осим занимљивог тлоцрта, Ферхадија је имала занимљиво конструктивно рјешење. Наиме, док је код других куполних џамија у Босни и Херцеговини оптерећење куполе прихватају зидови то овдје чине преломљени лукови. На простору БиХ једино још Гази Хусрев-бегова џамија у Сарајеву има овакво конструктивно рјешење.[359][354]

Централни куполни простор[уреди | уреди извор]

Кад је о унутрашњости џамије ријеч, у њој су постављена четири преломљена лука, од којих су три слободна, а четврти је прислоњен уз сјеверозападни зид џамије. Осим њега, симетрично су на обје стране такође прислоњени уз зид мањи и нижи лукови који олакшавају масу зида, пошто су испод њих позиционирани прозори. Између ових лукова је провучена гвоздена затега. Два лука дијеле централни молитвени простор од проширења са стране, а један лук одваја михраб од молитвеног простора.[354][360][361][293] Док Андрејевић наводи да је основа куполе елипсастог облика,[354][291] Хусеџиновићева противречи, наводећи да је градитељ у жељи да оствари један од лавних постулата османске архитектуре — „остварити идеалан круг над идеалним квадратом“, морао правоугаони централни простор да сведе на приближан квадрат у подножју тамбура да би добио кружну а не елипсасту основу куполе.[354] Како истиче, градитељ је ову цитирану норму испунио конзолним испуштањем дијела зида за отприлике 25 cm изнад тјемених дијелова преломљених лукова, и то лука код михраба као и лука прислоњеног на унутрашњи портални зид. Тамбур је високо уздигнут да би се нагласило мјесто релативно мале куполе.[362][91]

Пријенос оптерећења куполе на стубове је био преко пандантифа[363][291][361][293], који су као значајни дијелови конструкције наглашени бојом и калиграфским натписима. Овај начин рјешења оптерећења преко пандантифа је својевремено био савременији начин од коришћења тромпи које су се иначе користиле код џамија на простору Босне и Херцеговине.[363]

Ферхадију од осталих џамија на простору Балкана издваја комбинација куполе и полукуполе као и коритастих полусводова који су творили централни простор џамије. Сами коритасти полусводови су били врло ријетко кориштени на џамијама на Балкану, а овај начин пресвођења је доста чешће присутан код џамија у Малој Азији, као и код неких Синанових џамија — Мурадије џамије (ен) у Маниси и Шемси-пашине џамије (ен) у Истанбулу. На простору Балкана овим рјешењем је интересантно џамија (мк) у селу Бањице код Струмице у Македонији (XVI—XVII вијек) читавим молитвеним простором пресвођена оваквим сводовима.[363][364]

  • Пандантифи прихватају оптерећење полукуполе и преносе га на лукове.[365] (обновљена полукупола након рушења 1993. године); [август 2015. године.]
    Пандантифи прихватају оптерећење полукуполе и преносе га на лукове.[365] (обновљена полукупола након рушења 1993. године); [август 2015. године.]
  • Купола са дванаест прозора, прислоњени лук на сјеверозападном зиду са три карактеристична прозора[366]; [обновљена купола Ферхадије, август 2015.]
    Купола са дванаест прозора, прислоњени лук на сјеверозападном зиду са три карактеристична прозора[366]; [обновљена купола Ферхадије, август 2015.]
  • Розета на сјеверозападном зиду.[363]; [јун 2019.]
    Розета на сјеверозападном зиду.[363]; [јун 2019.]
  • Молитва у прстену куполе: „У име Аллаха, Милостивог Самилосног Тебе Аллаха, Господара свјетова, хвалимо, Милостивог Самилосног Владара Дана судњег, Теби се клањамо и од Тебе помоћи тражимо! Упути нас на прави пут, на пут оних којима си милост Своју даровао, а не оних који су против себе срџбу изазвали, нити оних који су залутали“ (Куран, сура „Ел-Фатиха“)[366]; [август 2017.]
    Молитва у прстену куполе: „У име Аллаха, Милостивог Самилосног Тебе Аллаха, Господара свјетова, хвалимо, Милостивог Самилосног Владара Дана судњег, Теби се клањамо и од Тебе помоћи тражимо! Упути нас на прави пут, на пут оних којима си милост Своју даровао, а не оних који су против себе срџбу изазвали, нити оних који су залутали“ (Куран, сура „Ел-Фатиха“)[366]; [август 2017.]
  • Мурадија џамија у Маниси; [март 2007.]
    Мурадија џамија у Маниси; [март 2007.]
  • Шемси-пашина џамија у Истанбулу; [април 2011.]
    Шемси-пашина џамија у Истанбулу; [април 2011.]
  • Унутрашњост Шемси-пашине џамије; [мај 2014.]
    Унутрашњост Шемси-пашине џамије; [мај 2014.]
  • Унутрашњост Шемси-пашине џамије; [мај 2014.]
    Унутрашњост Шемси-пашине џамије; [мај 2014.]
  • Стара џамија у струмичком селу Баница, Македонија; [април 2016.]
    Стара џамија у струмичком селу Баница, Македонија; [април 2016.]

Техника грађења и мајстори[уреди | уреди извор]

Окосницу материјала од којег је грађена Ферхадија џамија је чинила „кристална“ седра, у блоковима, који су били различитих величина, пажљиво клесани и састављани течним малтером, кламфама уз коришћење течног олова. Купола, полукупола, коритасти полусводови, пандантифи, тамбур, пиластири тамбура, као и куполице тријема, су били зидани туглом — „турском“ опеком.[367][368][369]

Кад је о димензијама ријеч, зидови на џамији су били различите дебљине — од 105 до 115 цм, док је слична ситуација била и у минарету гдје је дебљина у доњој зони стабла минарета била од 52,5 до 54 cm, док је у горњим зонама зид минарета био тањи. Димензије тугле којим су зидане купола и остали набројани дијелови џамије, су биле различите, а утврђене су тек након рушења 1993. године мјерењем порушених дијелова џамије. Ширина тугли је била од 14 до 15 cm, дужина 28,5;29;31,5;32;32,5 и 33,5 центиметара, док је дебљина тугли била од 2,9 до 3,5 cm. Хусеџиновићева наводи и занимљив налаз посебних квадратичних опека 24/24 cm и дебљине 4,5 cm. Овај архитекта наводи и да су одређени истраживачи османске ахритектуре открили да су постојала правила зидања гдје се, зависно од распона куполе, одређивала дебљина зидова (тако је на неким пријестоничким џамијама за распон куполе од 13 m, дебљина зидова била 1,3 m, а за распон од 10,5 m дебљина је била 1,1 m). Имајући у виду распон куполе Ферхадије од 6,58 метра, са дебљином зидова од 105 — 115 cm, она закључује да је сигурно да су зидови били предимензионирани.[367]

Три врсте камена су се налазиле на чеоном зиду џамије, који иако су били кречњачког поријекла, нису се разликовали по боји и структури. Како истиче Хусеџиновић, ово је нарочито било изражено код малих михраба на софама који су били изграђени од кречњака, за разлику других зидова сазиданих од седре. Пошто се на појединим дијеловима џамије, особито на сјевероисточној фасади, уочавао слабији квалитет рада, то ову архитекту наводи на закључак да је могуће да су Ферхадију градили мајстори различите стручности. За разлику од ове фасаде, технички безпријекорно били су сазидани преломљени лукови тријема, као напоменуто камени михраби на тријему, оквири прозора и минарет, а посебно портал џамије. За зидање свих дијелова туглом кориштен је кречни малтер, послије чега су они омалтерисани. Малтер је припреман са много креча па је током вијекова дошло до калцификације цијеле зидне масе.[367]

Малтер припреман од различитих додатака се у османској архитектури, у својству брзог везивања, негдје користио при градњи сводова и купола. Вјероватно је, истиче Сабира Хусеџиновић, то био случај и код Ферхадије. Код мунаре бањалучке џамије је коришћен водонепропусни малтер („лућум“) за повезивање камених блокова, који се припремао од живог креча, памука и маслиновог уља.[367][370] Као резонатори при пјевању молитве, али и могуће као нека врста сакупљача кондензата служили су комади цијеви од печене цигле уграђених у куполу. За њихово постојање се није знло све до након рушења џамије када су пронађени.[371]

Цртеж Дубровника из 1667. године; дубровачки мајстори су вјероватно саучествовали у изградњи Ферхадије

Како наводи Хусеџиновић, реализација Ферхадије је врло вјероватно била повјерена инжењерима и мајсторима из османске пријестонице. А осим њих, како истиче, врло је вјероватно да су у градњи учествовали и дубровачки мајстори. Наиме, историјски је утврђено да су дубровачки мајстори, након средњег вијека, учествовали и у градњи за вријеме Османлија на њиховим грађевинама од XVI до XVIII вијека у Босни и Херцеговни.[372][373] Тако је готово извјесно да су учествовали у изградњи Гази Хусрев-бегове џамије и безистана у Сарајеву, Алаџе џамије у Фочи, Карађоз-бегове џамије у Мостару. Даље индиције за ову тезу, Хусеџиновићева налази и у историјској чињеници да је дубровачка влада слала поклоне Ферхад-паши приликом устоличења његовог за беглербега новоформираног Босанског елајета. Осим тога, она наводи да се овај закључак може извући и из анализе клесарске обраде појединих елемената Ферхадије — неких дијелова камене пластике, а истакнуто конзолица на подножју минарета као и кружних отвора на турбету легатора Ферхадије. У овим споменутим елементима, тј. нихова обрада се може везати за утицаје медитеранске архитектуре, премда се карактеристични кружни отвори могу наћи и на неким османским пријестоничким здањима (као на Сулејманији џамији). У прилог своје тезе Хусеџиновић наводи и чињеницу из неких истраживања која говоре да су постојале читаве групе дубровачких мајстора које су се, уз османске мајсторе, оспособљавали за самостално зидање османских грађевина.[373]

Декоративна пластика[уреди | уреди извор]

Градитељ Ферхадије је, као изнад већ напоменуто, настојао да сачува чистоћу просторног рјешења архитектонске композиције, а са друге стране остане у оквирима исламске архитектуре гдје је декорација увијек у служби архитектуре. Имајући ова два начела у виду, карактеристична за каснију фазу Синановог стваралаштва, сва декоративна пластика Ферхадије је била подређена њима.[358][374]

Екстеријер[уреди | уреди извор]

Због изнад напоменутог, камени капители стубова тријема су остали без индивидуалности, тј. дјелују као саставни елемент читаве композиције. Сталактитна декорација, која се иначе почела развијати још у раноисламској умјетности IX и X вијека а која је свој процват доживјела у класичном истанбулском стилу и која је најчешћа на обради стубова, је код Ферхадије била присутна на капителима два унутрашња стуба тријема.[375][376] Репрезентативни примјери на другим џамијама са изразитом сталактитном декорацијом су Кара Ахмед-пашина џамија (ен) и Заи Махмуд-пашина џамија (ен), обје у Истанбулу, те код Карађоз-бегове џамије у Мостару гдје је сталактитна декорација на свим капителима стубова.[376]

На друга два, крајња стуба декорација је дата у ромбоидној форми — тзв. „баклавали“ орнамент.[377][376] Сличан овакав орнамент се на бившем југословенском тлу налази на стубовима битољске Хајдар-кадијине џамије[377][376], али и на великом броју Синанових пријестоничких остварења — Сулејманије џамије, Рустем-пашине џамије, Хасеки медресе (ен).[376]

Сталактитна декорација је примјењена и код обраде ниша малих михраба на софама, које су осим њих украшавела још симетрично постављене две розете, те плоча за натпис који, према увиду Сабире Хусеџиновић, ту вјероватно никада није био исклесан.[378]

Унутрашњост купола тријема није била посебно декорисана, осим код средње куполице код које су била ситно профилисана ребра, док су пандантифи били омалтерисани и на њима уцртани оквири који су пратили њихов облик.[378]

Шеснаестострана мунара је била постављена на масивно постоље чије су стране биле декорисане профилисаним каменим оквирима, а низ камених конзолица наглашавао је пријелаз према косом дијелу минарета. Као већ напоменуто, изнад косог стабла и вертикалног дијела минарета је био постављен камени прстен, тачно у висини главног вијенца џамије. Исти овакав детаљ се налазио и испод четири реда лијепо обрађених сталактита шерефета. Ограду шерефе су чиниле камене плоче богато украшене геометријским мотивима.[379][380]

Изразит детаљ у декоративној обради фасаде су чинили благо усјечени углови михрабског простора са сталактитном декорацијом при врху.[379]

  • Унутрашњи стубови тријема Ферхадије, аутор: Мато Бишко, 1959. год.[320][376]
    Унутрашњи стубови тријема Ферхадије, аутор: Мато Бишко, 1959. год.[320][376]
  • Спољашњи стубови тријема Ферхадије, аутор: Мато Бишко, 1959. год.[312][376]
    Спољашњи стубови тријема Ферхадије, аутор: Мато Бишко, 1959. год.[312][376]
  • Унутрашњи стубови Ферхадије након реконструкције у 21. вијеку; у позадини се виде украси на средњој куполици тријема у виду ситних ребара изведених у штуку; [август 2016. године.]
    Унутрашњи стубови Ферхадије након реконструкције у 21. вијеку; у позадини се виде украси на средњој куполици тријема у виду ситних ребара изведених у штуку; [август 2016. године.]
  • Спољашњи и унутрашњи стубови тријема Ферхадије и декорација на њима; [август 2015.]
    Спољашњи и унутрашњи стубови тријема Ферхадије и декорација на њима; [август 2015.]
  • Изразита сталактитна декорација на капителима Кара Ахмед-пашине џамије у Истанбулу; [јун 2009.]
    Изразита сталактитна декорација на капителима Кара Ахмед-пашине џамије у Истанбулу; [јун 2009.]
  • Декорација на капителима на Кара Ахмед-пашиној џамији изблиза; [јун 2009.]
    Декорација на капителима на Кара Ахмед-пашиној џамији изблиза; [јун 2009.]
  • Сталактитна декорација на капителима Заи Махмуд-пашине џамије у Истанбулу; [децембар 2015.]
    Сталактитна декорација на капителима Заи Махмуд-пашине џамије у Истанбулу; [децембар 2015.]
  • Спољашњи стуб Ферхадије у баклавали орнаментици. Након реконструкције послије рушења 93'е године; [август 2015.]
    Спољашњи стуб Ферхадије у баклавали орнаментици. Након реконструкције послије рушења 93'е године; [август 2015.]
  • Хајдар-кадијина џамија у Битољу; спољашњи стубови тријема џамије су у баклавали орнаментици; [април 2017.]
    Хајдар-кадијина џамија у Битољу; спољашњи стубови тријема џамије су у баклавали орнаментици; [април 2017.]
  • Рустем-пашина џамија, Истанбул; [мај 2006.]
    Рустем-пашина џамија, Истанбул; [мај 2006.]
  • Декорација стубова тријема Рустем-пашине џамије у Истанбулу; [мај 2006.]
    Декорација стубова тријема Рустем-пашине џамије у Истанбулу; [мај 2006.]
  • Карактеристично декорисано подножје минарета Ферхадије; [март 2016.]
    Карактеристично декорисано подножје минарета Ферхадије; [март 2016.]
Портал[уреди | уреди извор]

Портал је најрепрезентативнији дио улазне фасаде Ферхадије. Сачињен је од богато профилисаног оквира од седре, извученог из масе зида, кога на врху украшава вијенац од китњасто изрезаних и наизменично постављених већих и мањих тролисних мотива.[381][91][316] Врата, нижа од спољашњег оквира, учвршћују довратници од црвеног лијепо брушеног камена кречњака које међусобно повезује сегментни лук. Флорални мотиви, рађени у двије нијансе црвеног кречњака, наизменично постављени по сегментном луку, били су како истиче Хусеџиновић, најпрепознатљивији дио улаза.[381][91]

Према типологији коју је у својој студији о исламској сакралној архитектури разрадио историчар умјетности Андреј Андрејевић, портал Ферхадије спада у тип монументалних портала, које карактерише највећа репрезентативност по димензијама и употребљеној грађи те истурености оквира у средишњи простор трема (а у супротности са друга два типа — првог, гдје лунета са натписом портала заклапа снажан преломљени лук (као код Алаџе џамије у Фочи); ови портали су знатно мањих димензија и мање испадају из равни зида од монументалног типа портала; други тип, тј. трећи свеукупно, је представљала још слабија верзија другог типа).[382][381] Иначе, овако ријешен сегментни лук изнад улаза постоји и на Гази Хусрев-беговој џамији у Сарајеву, Јахја-пашиној џамији (мк) у Скопљу[382][381], те на џамији Мехмед-паше Соколовића на Кадриги у Истанбулу, а типолошки је врло сличан и код Селимије џамије у Једрену и Сулејманије џамије у Истанбулу.[381]

Као већ у дијелу изнад споменуто, изнад врата је постављена уска камена плоча са уклесаним текстом молитве, те камени тарих који даје податке о изградњи Ферхадије је постављен изнад плоче са молитвом.[381] (в. изнад) Све ово уоквирјују два седрена лука, од којих један остаје у маси зида, док је други извучен и према ријечима Хусеџиновићеве „даје овом стилски уравнотеженом али репрезентативном дијелу џамије посебно мјесто.“[381][91]

Камени вијенци су, како наводе Андрејевић и Хусеџиновић, били значајни елемент декорације џамије, подјељени на кордонске и крунске, који су дијелили засведену конструкцију од главног дијела зида.[306][379] Како истиче Хусеџиновић: „богато профилисани, они нису имали само улогу завршетка зидне масе, него су, уз сјенке, стварали утисак динамичне напетости ових елемената. Ову игру сјеники настављали су и многобројни пиластри на куполи и полукуполи који су са вијенцима служили истој сврси.“[379]

Врата су била израђена од храстовине и декорисана мотивима, те украшена месинганим оковом.[381][91]

  • Цртеж портала Ферхадије архитекте Мухамеда Хамидовића из 1969. године.[383]
    Цртеж портала Ферхадије архитекте Мухамеда Хамидовића из 1969. године.[383]
  • Реконструисани портал обновљене Ферхадије; [август 2016. године.]
    Реконструисани портал обновљене Ферхадије; [август 2016. године.]
  • Врх портала богато украшен тролисним мотивима, наизменично постављеним; [август 2016.]
    Врх портала богато украшен тролисним мотивима, наизменично постављеним; [август 2016.]
  • Портал фочанске Алаџе, након реконструкције џамије која је порушена 90-их година; [септембар 2019.]
    Портал фочанске Алаџе, након реконструкције џамије која је порушена 90-их година; [септембар 2019.]
  • Портал Гази Хусрев-бегове џамије у Сарајеву; [август 2012.]
    Портал Гази Хусрев-бегове џамије у Сарајеву; [август 2012.]
  • Портал џамије Мехмед-паше Соколовића на Кадриги у Истанбулу; [децембар 2013.]
    Портал џамије Мехмед-паше Соколовића на Кадриги у Истанбулу; [децембар 2013.]
  • Портал на улазу у двориште Сулејманије џамије у бившој османској пријестоници; [јул 2013.]
    Портал на улазу у двориште Сулејманије џамије у бившој османској пријестоници; [јул 2013.]
  • Главни улаз у двориште Сулејманије џамије; [март 2013.]
    Главни улаз у двориште Сулејманије џамије; [март 2013.]
  • Портал изблиза; [мај 2006.]
    Портал изблиза; [мај 2006.]
  • Портал улаза у комплекс Селимије џамије у Једрену; [новембар 2010.]
    Портал улаза у комплекс Селимије џамије у Једрену; [новембар 2010.]

Ентеријер[уреди | уреди извор]

Исто као и у екстеријеру Ферхадије, и њен ентеријер је карактерисала суздржаност у кориштењу декоративних елемената, грађеним у класичном истанбулском стилу. Суздржаност је дала основни печат свим елементима ентеријера, који поред своје вјерске функције, су били и у складу са основном архитектонском логиком Ферхадије.[384][385]

Михраб[уреди | уреди извор]

Михраб је заузимао средишње мјесто на југоисточном зиду Ферхадије џамије и био фокусна тачка овог зида. Његова функција је да означи зид кибле и усмјери правац молитве према Меки којој се вјерници окрећу, а његова ниша је намијењена предводнику молитве. Михраб има главну улогу у читавом простору џамије. Наглашене висине, витких облика (7,5 m висине и 2,25 m ширине) михраб има глатку нишу коју степенасто при врху завршава седам редова сталактита, те два украсна цвијета симетрично постављена и украсном јабуком на врху.[384][386][91][305] Као изнад споменуто, михраб је, како истиче Андреј Андрејевић, карактерисало упадљиво поједностављеније и уздржаније кориштење декоративне пластике, које је у постпуности потицало из орнаменталног репертоара и цијелог система декорације великих османских умјетничких центара. У поређењу са џамијама на бившем југословенском тлу, како наводи Андрејевић, сличан облик михраба и распореда сталактитне декорације има Бољанићева џамије у Пљевљима.[384][386] Облину нише уоквиравали су са стране елементи пешчаног сата, подсјећајући на пролазнозт овог свијета. Исти мотив се појављује и на крајњим рубовима оквирног дијела михраба, чиме га одваја од масе зида у који је изграђен.[386] Изнад украсне јабуке је био исписан текст молитве, златном бојом на црвеној подлози, сура Али Имран, дио 37. ајета Курана[386][387][305] (бс):

У унутрашњости глатког дијела михраба је такође био иписан текст молитве, 144. ајет из Курана, сура Ел Бекаре[386] (бс):

Горњи дио оквиреног дијела михраба украшавала је круна са стилизованим пупољцима, чију су цијелу површину препрлитали вегетабилни орнаменти у облику лозе, а обогаћени полихромијом. Иначе, овај крунски дио михраба је како наводи Хусеџиновић, био веома сличан михрабу Алаџе џамије у Фочи.[385]

Михраб каквим га описује Сабира Хусеџиновић какав је био прије рушења 1993. године је такав изглед стекао приликом послиједње рестаурације џамије прије рушења, из 1975. године. Тада је он украшен обиљем плаве, црвене и златне боје. Но, о његовој аутентичној декорацији, како истиче ова ахритекта, нема пуно података. Увидом у скормну фотодокументацију насталу у периоду послије Другог свјетског рата архитекта истиче да су унутрашњи дијелови михраба били осликани уз примјену шаблона са орнаментима.[385]

  • Михраб након реконструкције 2010-их година; [август 2015.]
    Михраб након реконструкције 2010-их година; [август 2015.]
Минбер[уреди | уреди извор]

Минбер — степеничаста предикаоница са које се петком одржава проповјед, је био други значајни елемент ентеријера. Изграђен је у камену и састојао се од улазног дијела, стубишта и пирамидалног кровића. У дужини је био 3,5 метра, а у висини 6,5 m. Улаз у минбер је, попут у истанбулским џамијама, био сачињен од сегментног лука од црвеног камена који се ослањао на витке стубиће, са којима је творио портал.[385][91][305] Изнад лука се налазила плоча са уклесаном суром Ел Исра, 79. ајет из Курана[389][387][390] (бс):

Према суду архитекте Хусеџиновић, најраскошније обрађен дио ентеријера у цијелој џамији је била портална круна минбера. Сачињавали су је стилизовани цвијетови и пупољци са сталактитима, обојени црвеном и жутом бојом, наизмјенично постављени са листовима, док је испод њих био, као назначено, ред прецизно обрађених и такође обојених заобљених сталактита издужене форме. Мотив на крунском дијелу минбера је био сличан крунском дијелу портала Ферхадије.[392][253]

На врх минбера, који је био резервисан за имама, су водиле степенице. Врх минбера је био у облику стрме хексагоналне пирамиде, на чијем је врху стајао алем као украс. Овај кровић је стајао на четири стубића који су повезани исламским луковима. Ограда минбера, као и троугаоне бочне стране кровића нису биле посебно декорисане, само су њихови рубови били профилисани и посебно обојени. Пролаз кроз минбер је имао витличаст лук као завршетак изнад кога је розета. Подножје је било украшено са четири отвора, такође у облику витличастих лукова. Иначе, при посљедњој рестаурацији прије рушења, минбер је био оплемењен са полихормијом, посебно је осликан кровић минбера у руми орнаментици.[393]

Лијево од михраба се налазио ћурс — катедра за порвремена предавања који је био једноставног четвороугаоног облика начињен од камена, такође обојен.[394][316]

  • Обновљени минбер данашње Ферхадије џамије; [јун 2019.]
    Обновљени минбер данашње Ферхадије џамије; [јун 2019.]
Махвил[уреди | уреди извор]
Обновљени махвил данашње Ферхадије; [јун 2019. године]

Махвил је галерија која служи мујезину који уз имама предводи молитву, али и за повећање молитвеног простора (најчешће су га користиле жене). У Ферхадији махвил је био постављен асиметрично, ослоњен на зид код улаза једном страном, а другом на сјевероисточни зид, те на пет камених дванаестостраних стубова.[394][316] Према класификацији коју је направила архитекта Маџида Бећирбеговић, џамија Ферхадија спада у групу џамија са махвилом дуж два зида. Овај архитекта истиче да је овај начин грађења махвила је карактеристичан за Босанску Крајину, те да је махвил у Ферхадији послужио као узор за изградњу махвила у бројним другим џамијама на овом простору.[395][394] У Бањој Луци то су Газанферија и Хаџи-первизова џамија[394], а шире у Крајини то су џамија Хатинац у Бихаћу, џамија у Красуљама код Кључа, затим џамија у Пећиграду, у Малој Кладуши, џамија у утврђењу Стијена код Цазина и џамија у Тодорову.[396][394]

Стубови махвила су имали базе изграђење од кречњака, степенасто обликоване, исто као и капители но који су били изграђени од дрвета. Сабира Хусеџиновић документује да је изглед ових стубова у рестаурацији 1972—75. године потпуно промијењен, као и читава конструкција махвила. Како она истиче: „На ранијој фотодокументацији видљив је доксатни препуст пода махфила, подупрт низом лијепо резбарених дрвених конзолица, а ограда се састојала од вертикалних једноставних стубића, израђена по систему трабозана. Стоп испод махфила био је украшен шестерокутним звијездама, рађеним у интарзији од три врсте дрвета. Рестаурацијом послије земљотреса 1969. године [изведеном под руководством архитекте Недељка Росића] махфил је добио потпунуо нову ограду са валовито обрађеним токареним стубићима а уништени су доксатни препусти и конзолице, док је за интарзију направљена лоша имитација. Аутори ових измјена нису дали никакво објашњење зашто су то урадили. Испод махфила биле су максуре, ниском оградицом одвојени дијелови простора за намаз.“[397][307]

На махвил су водила два камена степеништа уграђена у масивне камене пиластре извучене из зида.[394] Док је архитекта Џемал Челић овом детаљу џамије, степеништу махвила, приписивао уникатност[398][303][394], овај податак је одбацио Андреј Андрејевић који истиче да је на југословенском простору, осим Ферхадије, овако изведено степениште имала и Сингур Чаушева Ески џамија (бг) у Битољу, Исхакија џамија у истом граду, те Гази Хусрев-бегова у Сарајеву.[303][394] Двострука степеништа као у Ферхадији се налазе још код Јахја-пашине џамије (мк) у Скопљу, а на простору Турске још код џамија Мурата I (ен), Бајазита I (ен) и Мехмеда I (ен) у Бурси, Мурата II (ен) у Једрену, Хатунија џамија (ен) у Токату, џамија Бајазита II (ен) у Амасији и Синанова Шехзаде џамија (ен) у Истанбулу.[394]

Под у џамији Ферхадији је био од великих камених плоча, прекривен ћилимима.[394]

Сликарство и калиграфија[уреди | уреди извор]

Кад је о првобитном зидном сликарству Ферхадије ријеч, данас је веома мало података како је оно изгледало.[399][400] То мало података је познато кроз пера појединих путописаца који су забиљежили њен изглед, споменувши и сликарску декорацију. У „Путопису“ познатог Евлије Челебије се не наводи ништа како је изнутра изгледала Ферхадија, премда је овај путописац знао да описује и ове детаље у свом Путопису.[400] Хрватски политичар и књижевник Иван Кукуљевић Сакцински у свом „Путовању по Босни“ из 1858. године, дакле тек два вијека након Челебије, наводи о украсима Ферхадије: „Сама џамија зидана је с камена. Прочеље искитјено је шареним уресом и арабским написом. Из нутра изгледа као керстјанска ротунда т. ј. округла церква. Напрема вратама стоји олтар, т. ј. обојани шарени зид с арабскими написи из корана, а са стране стоје велике дебеле вошћанице.“[401][402][403][404][400] Књижевник и политичар Миховил Павлиновић (сх) у својим „Путима. (Године 1867-75)“ пише о „бјелило и зеленило са свих страна изнутра и извана; нашарани облоци“.[405][406][407][404][408][400] Опширнији опис даје Асим Муфтић у својој дисертацији о Ферхадији, гдје наводи само калиграфске натписе из Курана.[400][409] Ту он, поред осталог, наводи и арапски текст који је био руком исписан на лијевом зиду од улаза, на висини од 1,25 m, у дивани писму (ен), а цитирао је мотиве из Курана (суре 40, 45 и 56).[316][400] Овај запис је био постојан све до земљотреса 1969. године, када је уништен у рестаурацији која је усљедила. Натпису се не зна поријекло.[400]

У складу са Куранским наговјештајем забране представљања људске фигуре, а коју је дефинитивно потврдила исламска традиција, и Ферхадија је била осликана само арабескама. Према скормној фотодокументацији из периода прије рестаурације 1972—75. арабеске су биле урађене у руми орнаментици. Иначе, руми арабеска се састоји од стилизованих и испреплетених цвјетова, без централног мотива. У историји умјетности се претпоставља да су је Турци преузели од румских Селџука из Мале Азије. Како истиче архитекта Хусеџиновић на споменутим фотографијама се „могу уочити двије врсте осликавања поред оригиналних калиграфских натиписа. Тако једна врста сликане декорације, која је прекривала зидове својим шаренилом и мотивима, подсјећа на обично маљање које су извели, вјероватно, мајстори у раздобљу аусторугарске окупације. Пошто је то приказано на црно-бијелим фотографијама, не могу се идентифицирати боје.“ Она наводи и да постоје историјски подаци о томе како је и Гази Хусрев-бегова џамија у Сарајеву дјеломично осликама 1886. године, а затим и Алаџа џамија у Фочи 1909. године. Тако се у историографији претпоставља да је у ово вријеме Земаљска влада у Сарајеву покренула неку врсту акције осликавања и маљања исламских богомоља по Босни. Хусеџиновић стога претпоставља да је и у ово вријеме омаљана и Ферхадија те да је тиме уништена уједно и њена првобитна декорација.[410]

Надаље, како истиче Хусеџиновић, према сачуваној фотодокументацији, „мајстори су оставили камене оквире око прозора, потпуно наглашавајући конструкцију, пажљиво осликавајући и саме камене лукове. Занимљиво је да су флорални мотиви арабеске којом су украшени преломљени лукови, врло слични мотиву камене пластике горњег дијела минбера. Ове траке, једноструке или удвојене украшавале су и зидове. Међутим, остале површине, купола и полукуполе, како се види на фотографијама, јако су оштећене, па се дјеломично назиру арабеске. Оне су, вјероватно, и биле оригиналне, па су каснијом рестаурацијом, 1972—75. године, дјеломично и рестауриране. На куполи ова арабеска се састоји од дванаест трака које полазе из центра (то је мјесто потпуно оштећено, па је ту касније изведена розета), траке се завршавају занимљивим преплетима у врху прозора па се чини да прозори висе на њима.“[411] Иначе аутор, сликар-рестауратор, који је вршио рестаурацију 1972-75. био је Нихад Бахтијаревић.[412]

Унутар доњег појаса куполе се појављују медаљнони са цвијетним мотивима и они су, како истиче архитекта, посве рестаурирани у односу на фотодокументацију. Такође су као првобитно осликани, рестаурирани и витличасти украси између прозора на полукуполи.[413]

Кад је о пандентифима ријеч Хусеџиновић доводи у питање да ли оригинална фотодокументација приказује пандантифе какви су они оригинално били осликани. Наиме, они су били осликани округлим медаљонима који се састоје од два свијетлија прстена унутар којих је шест мањих кругова, у чијем средишту су исписана имена Аллах, џ.ш., и Мухамед, а.с. те имена четворице халифа (Омер и Ебу Бекир, напријед, што је, како истиче Хусеџиновић, погрешно пошто су мјеста измијењена; Осман и Алија позади, што је, како наводи, исправно написано). Приликом рестаурације средином 70-их ово је текстуално потпуно поновљено. Но, како уочава Хусеџиновић, нови медаљони су са другачијим мотивима, а у њиховом осликавању су комбиноване руми и хатаји[м] орнаментика.[415]

Рестаурацијом 70-их је промијењен првобитни мотив осликаних површина изнад прозора. Првобитна сликана декорација, видљива у споменутој фотодокументацији, састојала се од стилизованог пупољка као централног мотива, око којега су се симетрично преплитали други ситнији цвјетови и листови, што је била комбинација руми и хатаји арабеске. Рестаурацијом, као напоменуто, промијењен је мотив који је замијењен знатно крупнијим цвјетовима осликаним у хатаји орнаментици. Нова осликавања су промијенила и мотиве на луковима, који су са доње стране добили низ цвјетних розета, осликаних на црвеној подлози, истовјетних као што је доњи појас куполе. Осим тога, зидове су украшавале и розете различитих мотива и боја. Хусеџиновић констатује да је пренаглашено кориштење црвене, плаве, зелене и златне боје приликом нове рестаурације давало јак утисак новог сликарства у џамији, вјероватно другачијег него што је она била у свом изворном изгледу.[411]

Предмет поштовања свих извођача који су осликавали џамију јесте детаљ конзолног истака преломљених лукова који носи тамбур, а који су и прије и послије рестаурације 70их у боји зида, што чини да остају непримијећени, што је, према мишљењу Хусеџиновићеве, вјероватно и оригинална замисао пројектанта џамије.[411]

Кад је о калиграфији ријеч, осим споменутих текстова на порталу, михрабу и минберу, они се у Ферхадији јављају и при украшавању прозора. Тако изнад четири прозора у приземљу, у простору михраба, на плавој подлози, изграђена у каменој пластици, исписана је златном бојом сура Ел-Фатиха из Курана, која се чита од прозора до прозора, са десна на лијево. Истовјетан текст се налазио у кружном прстену тамбура испод куполе, исписан златном бојом на зеленој подлози, док је у подножју полукуполе истом техником и бојом била исписана сура Ел Ахзаб (бс).[416][417]

Архиетка Сабира Хусеџиновић наводи да су сви сликарски радови у џамији били у сеццо-техници (ен), с тим што је вјероватно, као и код осталих џамија на овдашњем тлу, малтер посебно приправљан са додатком козје длаке која омогућава боље везивање боје и њену трајност. Она такође наводи да је врло вјероватно да су кориштене боје биле органског поријекла, чему џамија захваљује утисак хармоничног стапања боја међусобно, што није био случај код рестаурираног ентеријера након 70их. Сви ови елементи, сликарски како и калиграфски, својом ненаметљивом улогом у вријеме када је џамија изграђена, вјероватно су још више истицали сву чистоћу стила саме џамије, мишљења је архитекта.[418]

Стилске карактеристике Ферхадије у поређењу са другим џамијама[уреди | уреди извор]

Према типологији коју је развио Андреј Андрејевић класификујући куполне џамије XVI вијека на простору бивше Југославије, Ферхадија џамија спада у категорију вишепросторних куполних џамија са разуђеном основом (поред ове, он на југословенском тлу класификује још стандардни тип куполне џамије, тип џамије са двотравејним тремом, те џамије са куполом на хексагоналној и октогоналној основи). На овом дијелу Балкана, како истиче Андрејевић, оне су биле најрепрезентативније и грађене у највећим димензијама, а подизали су их као своје задужбине обично највиши провинцијски функционери.[419] Истичући дистинкцију овог типа у односу стандардни тип куполне џамије из XVI вијека на овом дијелу Балкана, историчар умјетности истиче[419]:

Овом, карактеристичном типу џамија на бившем југословенском тлу, Андрејевић данас убраја само још три здања, која се у логичном хронолошком низу јављају у најважнијим центрима турског периода — Јахја-пашина џамија (мк) у Скопљу, Гази Хусрев-бегова џамија у Сарајеву и Ферхад-пашина џамија у Бањој Луци.[420][421] Оно што Ферхадију издваја од ове три споменуте џамије јесте да су прве двије припадале већој групи османских вишефункционалних завијских здања (сх) (гдје је споменута бочна просторија своје поријекло имала у потреби смјештаја путујућих дервишких редова[419][421]), док Ферхадија представља само изразито монументалну варошку џамију; њени пространи, подужно постављени и занимљиво пресведени бочни дијелови чине хомогену цјелину са централним поткуполним простором и, како закључује Андрејевић, никада нису имали засебне, бочне портале.[422][421]

Од остварења на простору данашње Турске која имају оваква карактеристична проширења са бочних страна, Хусеџиновић истиче, су џамије грађене у брусанском и раноистанбулском стилу, гдје су она веома честа. Примјери су Јилдирим џамија (ен) из XV вијека, Мурадија (тр) из 1415., Јесил џамија (ен) у Бурси (1415 — 1425.), Мурадија џамија (ен) у Једрену (1425), те Бајазитова џамија (ен) у Амасији (XV вијек). Засебну групу џамија представљају оне које поред проширења са бочних страна имају комбиноване са извученим михрабом покривеним најчешће полукуполом, као што су Карача-бег џамија (тр) у Анкари (1415. г.), Рум Мехмед-пашина џамија (ен) у Истанбулу и Беглер-бег џамија у Једрену. Код послиједње је над михрабом кришкаста полукупола, док су јој бочна проширења покривена једном већом куполом, што је слично са Мурадијом џамијом у Једрену и Кача-бег џамијом у Анкари. Двије куполице покривају проширења на Рум Мехемед-пашиној џамији у Истанбулу и Бајазитовој џамији у Амасији, те Мурадији у Бурси. Са то три куполице, тј. комбинацијом куполица и коритастих полусводова проширења су добијена код Јилдрим џамије и Јесил џамије у Бурси.[423]

Кад је о поређењу Ферхадије са знаменитом Гази Хусрев-беговом џамијом у Сарајеву ријеч, како истичу Андрејевић и Хусеџиновић, иако је сарајевска џамија диспозиционо слична Ферхадији, она се потпуно разликује у просторном и композиционом смислу[424]: карактеристична проширења код Гази Хусрев-бегове џамије не служе само за повећање молитвеног простора, него имају посебну функционалну улогу што потврђују и засебни улази, док су, као напоменуто, код Ферхадије бочна проширења само плод архитектонске замисли џамије.[425][426] Осим тога, стилски посматрано, Гази Хусрев-бегова џамија, као и њен узор Имарет џамија у Силиврији, припада раноистанбулском стилу у којем су више изражене здепасте форме, за разлику од каснијег класичног истанбулског стила, ког до свог врхунца доводи архитекта Мимар Синан, а из чије школе ће произаћи и пројекат Ферхад-пашине џамије. Због свега наведеног, заклучује Хусеџиновић, поређење Ферхадије и Гази Хусрев-бегове џамије је више формално, односно оне су само сличне по облику основе, а стварни изглед и просторно рјешење су им посве различити. Имајући ово у виду овај архитекта наводи да би се Ферхадија џамија прије могла компарирати са џамијама класичног истанбулског стила грађеним на простору бивше Југославије које, иако немају исти тлоцрт ни вишекуполни систем као она, другим елементима (посебно пропорцијама, општим изгледом и композицијама), са Ферхадијом имају више сличности. Примјери су Алаџа џамија у Фочи, Мехмед-бега Карађоза и Коски Мехмед-пашина (бс) у Мостару, Али-пашина и Ферхад-бегова (бс) у Сарајеву, Калаун Јусуф-пашина (бс) у Маглају, Синан-бега Бољанића у Чајничу, Хусеин-паше Бољанића у Пљевљима и Хајдар-кадијина у Битољу.[425]

  • Јахја-пашина џамија у Скопљу, Сјеверна Македонија; [јануар 2005. године]
    Јахја-пашина џамија у Скопљу, Сјеверна Македонија; [јануар 2005. године]
  • Гази Хусрев-бегова џамија у Сарајеву, Босна и Херцеговина (ФБиХ); [август 2015.]
    Гази Хусрев-бегова џамија у Сарајеву, Босна и Херцеговина (ФБиХ); [август 2015.]
  • Унутрашњост Гази Хусрев-бегове џамије; [август 2018.]
    Унутрашњост Гази Хусрев-бегове џамије; [август 2018.]
  • Јилдирим џамија у Бурси, Турска; џамија је дио Јилдирим комплекса (тр); [новембар 2008.]
    Јилдирим џамија у Бурси, Турска; џамија је дио Јилдирим комплекса (тр); [новембар 2008.]
  • Унутрашњост Јилдирим џамије у Бурси; [децембар 2006.]
    Унутрашњост Јилдирим џамије у Бурси; [децембар 2006.]
  • Мурадија џамија у Бурси, дио Мурадија комплекса (ен); [април 2019.]
    Мурадија џамија у Бурси, дио Мурадија комплекса (ен); [април 2019.]
  • Унутрашњост Мурадије у Бурси; [април 2019.]
    Унутрашњост Мурадије у Бурси; [април 2019.]
  • Јесил џамија у Бурси; [децембар 2007.]
    Јесил џамија у Бурси; [децембар 2007.]
  • Унутрашњост Јесил џамије у Бурси; [новембар 2017.]
    Унутрашњост Јесил џамије у Бурси; [новембар 2017.]
  • Мурадија џамија у Једрену, Турска; [април 2017.]
    Мурадија џамија у Једрену, Турска; [април 2017.]
  • Бајазитова џамија у Амасији, Турска; [август 2012.]
    Бајазитова џамија у Амасији, Турска; [август 2012.]
  • Унутрашњост Бајазитове џамије у Амасији; [јун 2008.]
    Унутрашњост Бајазитове џамије у Амасији; [јун 2008.]
  • Рум Мехмед-пашина џамија у Истанбулу, Турска; [април 2009.]
    Рум Мехмед-пашина џамија у Истанбулу, Турска; [април 2009.]
  • Унутрашњост Рум Мехмед-пашине џамије; [мај 2014.]
    Унутрашњост Рум Мехмед-пашине џамије; [мај 2014.]
  • Унутрашњост Беглер-бег џамије у Једрену; [децембар 2008.]
    Унутрашњост Беглер-бег џамије у Једрену; [децембар 2008.]
  • Алаџа џамија у Фочи; [септембар 2019.]
    Алаџа џамија у Фочи; [септембар 2019.]
  • Карађоз-бегова џамија у Мостару; [јул 2011.]
    Карађоз-бегова џамија у Мостару; [јул 2011.]
  • Коски Мехмед-пашина џамија у Мостару; [јун 2012.]
    Коски Мехмед-пашина џамија у Мостару; [јун 2012.]
  • Али-пашина џамија у Сарајеву; [фебруар 2019.]
    Али-пашина џамија у Сарајеву; [фебруар 2019.]
  • Ферхад-бегова џамија у Сарајеву; [децембар 2014.]
    Ферхад-бегова џамија у Сарајеву; [децембар 2014.]
  • Јусуф-пашина "Куршумлија" џамија у Маглају; [август 2013.]
    Јусуф-пашина "Куршумлија" џамија у Маглају; [август 2013.]
  • Синан-бегова џамија у Чајничу; фотографија настала око 1900. године.
    Синан-бегова џамија у Чајничу; фотографија настала око 1900. године.
  • Хусеин-пашина џамија у Пљевљима; [јул 2008.]
    Хусеин-пашина џамија у Пљевљима; [јул 2008.]

Поређење са Мурадијом џамијом у Маниси[уреди | уреди извор]

Мурадија џамија у Маниси, Турска; [март 2004. година]

У истраживању Ферхадије џамије Андреј Андрејевић је открио и успоставио њену јасну и чврсту везу са Мурадијом џамијом (ен) у Маниси близу Измира, утврдивши њихову сличност у диспозиционом и просторном рјешењу. Овим је посредно откривена и веза са истанбулским атељеом Мимара Синана, а у свјетлу откривања аутора Ферхадије.[115][427] Наиме, како наводи Андрејевић, џамија Мурата III у Маниси из 1585/86. године, у својој основи показује изразите сличности са Ферхадијом, и то не само да су бочни простори истоветно конциповани и пресведени, него је тако пресведен и михрабски простор. Он наводи, да поред разумљивих разлика које се јављају код Мурадије као султанске задужбине — уобичајена два минарета, тријем покривен већим бројем куполица (5) и већих висина свих дијелова џамије, укључив и куполу, код Мурадије се јављају бројни конструктивни детаљи слични и заједнички бањалучкој џамији.[428] Како наводи Андрејевић:

Пошто је познато да је Синан посјетио Манису 1583. године враћајући се са хаџилука, турски истраживач Ахмед Рефик (де), откривши ова документа, закључио је да је пројектант џамије Мурата III био управо Мимар Синан. Но, пошто је тада Синан био у дубокој старости, са своје 94. године извођење на терену повјерио је најбољем од својих цариградских помоћника — неимару Махмуду. Извршавајући повјерени задатак Махмуд је, што је познато из архивских података, умро у Маниси те одмах био замијењен неимаром Мехмед-агом (ен), иначе будућим градитељем Плаве џамије у Истанбулу. Мехмед-ага је убрзо, 1586. године и завршио џамију у Маниси.[429][430]

Осим ових података, од важности за разријешење питања градитеља Ферхадије је и чињеница позната у историографији да је атеље главног неимара царства у Истанбулу увијек имао доста искусних и вјештих људи, у стању да коректно изведу грађевину на терену према претходно урађеној основи, поготово ако је за њу био припремљен и најрудиментранији модел знања.[429][431] Такође је познато да су при извођењу џамија и других монументалних грађевина увијек цртане основе, а да, по свему судећи, није било цртаних вертикалних пресјека — чиме се могу објаснити варирања која су се јављала код неких Синанових остварења, поред извјесних неспретности која су се спорадично појављивала.[429][432] На основу свега изнад изнетог, Андрејевић закључује:

  • План џамије у Маниси
    План џамије у Маниси
  • Мурадија у Маниси; [март 2007. године]
    Мурадија у Маниси; [март 2007. године]
  • Поглед из профила; [март 2004]
    Поглед из профила; [март 2004]
  • Поглед на источну страну; [март 2007.]
    Поглед на источну страну; [март 2007.]
  • Поглед на јужну страну; [март 2007]
    Поглед на јужну страну; [март 2007]
  • Унутрашњост Мурадије у Маниси; [март 2007]
    Унутрашњост Мурадије у Маниси; [март 2007]
  • Макета Мурадије у парку Минијатурк (ен) у Истанбулу; [март 2009.]
    Макета Мурадије у парку Минијатурк (ен) у Истанбулу; [март 2009.]

Поређење са другим остварењима Мимара Синана[уреди | уреди извор]

Споменик Мимару Синану испред Селимије џамије у Једрену; [септембар 2017.]

Архитекта Сабира Хусеџиновић у властитом компарирању Ферхадије са цјелокупним Синановим стваралаштвом, а посебно са његовим стваралаштвом послије 1548. године — када изградњом џамије Шехзаде почиње његов креативни пут великог мајстора, те самог класичног истанбулског стила — анализом уочава бројне елементе које повезују Ферхадију са његовим опусом[435]:

I Хусеџиновићева, ослањајући се на Андрејевића, констатује посебну сличност Ферхадије са Мурадијом у Маниси.[437] Она уочава и одређене сличности Ферхадије са џамијом Мехмед-паше Соколовића изграђене 1572. године испод старог хиподрома у Истанбулу, а које су, како наводи, другим истраживачима промакле. Сличност се не се огледају у просторном рјешењу, јер је потоња џамија на хексагоналној основи, те има куполу са симетричне четири полукуполе, већ у обради појединих детаља камене пластике, истовјетно обрађеног сегментног лука портала, двоструких михраба на софама и група од три прозора на улазној фасади изнад тријема. Како истиче архитекта, истовјетна обрада клесанаца наговјештава могућност да је при извођењу радова на Ферхадији учествовала иста група мајстора.[434]

  • Селимија џамија у Једрену, Турска; [септембар 2014.]
    Селимија џамија у Једрену, Турска; [септембар 2014.]
  • Михраб Селимије џамије и полукупола која га наткрива; [децембар 2008.]
    Михраб Селимије џамије и полукупола која га наткрива; [децембар 2008.]
  • Атик Валидова џамија у Истанбулу; [април 2011.]
    Атик Валидова џамија у Истанбулу; [април 2011.]
  • Унутрашњост Атик Валидове џамије; [децембар 2012.]
    Унутрашњост Атик Валидове џамије; [децембар 2012.]
  • Михрабски простор; [децембар 2012.]
    Михрабски простор; [децембар 2012.]
  • Мола Челеби џамија у Истанбулу; [април 2009.]
    Мола Челеби џамија у Истанбулу; [април 2009.]
  • Михрабски простор и полукупола која га покрива у Мола Челеби џамији; [април 2009.]
    Михрабски простор и полукупола која га покрива у Мола Челеби џамији; [април 2009.]
  • Џамија Мехмед-паше Соколовића (1577), Бејоглу, Истанбул; [октобар 2018.]
    Џамија Мехмед-паше Соколовића (1577), Бејоглу, Истанбул; [октобар 2018.]
  • Унутрашњост џамије Мехмед-паше Соколовића, са погледом на михрабски простор; [октобар 2018.]
    Унутрашњост џамије Мехмед-паше Соколовића, са погледом на михрабски простор; [октобар 2018.]
  • Михрабски простор и полукупола; [октобар 2018.]
    Михрабски простор и полукупола; [октобар 2018.]
  • Џамија Мехмед-паше Соколовића (1572), Фатих, Истанбул; [2008. година]
    Џамија Мехмед-паше Соколовића (1572), Фатих, Истанбул; [2008. година]
  • Поглед на тријем џамије Мехмед-паше Соколовића и два михраба на њему; [октобар 2018.]
    Поглед на тријем џамије Мехмед-паше Соколовића и два михраба на њему; [октобар 2018.]
  • Три прозора на улазној фасади изнад тријема; [јул 2011.]
    Три прозора на улазној фасади изнад тријема; [јул 2011.]

Двориште[уреди | уреди извор]

Шадрван[уреди | уреди извор]

Шадрван у комплексу Ферхадије џамије је лоциран на улазу у џамију и направљен је кад и сама џамија. Вода за шадрван је прво дрвеним, а онда цијевима од печене глине доведена из села Павловца, са извора који се и данас зове Шадрван.[204][438][91][н] Објекат чини округли базен од црвенкастог кречњака са дванаест наоколо постављених чесми-лула. Изнад базена је стајала украсна мрежа од кованог гвожђа.[204][438][91][439]

Шадрван је имао и дрвену надстрешницу (балдахин), коју је подигао мутевелија Ферхад-пашиног вакуфа крајем XIX вијека, хаџи Феслија, а у стилу „турског барока“.[204][440][441] Како истиче Хусеџиновић, могуће је да је, због заштите воде од загађења, овде и прије Феслијине, постојала надстрешница над базеном.[438] Овај балдахин је имао дрвену куполу покривену лимом, а украшавао га је вијенац с таласастим атикама које су биле осликане арабескама и медаљонима. Купола се ослањала на шест дрвених стубова који су имали камене стопе.[438][204][91] Асим Муфтић у својој дисертацији из 1941. године наводи да је унутрашњост куполе балдахина била осликана примитивним призором Бање Луке, Врбаса и џамије.[439] Премда је више пута поправљан и пресликаван, уклоњен је након Другог свјетског рата, 1955. године.[438][204][91] Док Хусеџиновић наводи да је балдахин био уклоњен због трошности[438], архитекта Мухамед Хамидовић наводи да је порушен у периоду покрета „пурификације“ културно-хисторијских објеката, када је заједно са њим скинут и малтер са спољашних зидова на турбетима у дворишту.[330]

Шадрван испред Ферхад-пашине џамије је уз текију на Буни код Благаја,[440][442] те Азизију џамију (бс) у Брезовом пољу код Брчког,[443][442][444] једини очувани примјер турског барока на простору Босне и Херцеговине.[440][442] Како истиче архитекта Џемал Челић, а у контексту стилске анализе поново изграђене благајске текије:

Период турског барока (ен) у турској ликовној умјетности је иначе трајао од 1730. до 1808. године и, као споменуто, одговара периоду политичких реформи у османској држави, времену кад је укинута јањичарска војска и када се осјећају утицаји француске буржоаске револуције. Ослободилачки ратови Србије, Египта и Грчке доводе до самосталности ових земаља, а опадајућа империја се отвара европским културним утицајима, нарочито француском. Са закашњењем од три вијека долази до утицаја ренесансе у Турској; Барок — владајући стил у Европи тог доба — продире у турску архитектуру и потпуно је мијења. При том се мијења и сам барок, у тежњи да се прилагоди домаћој умјетничкој традицији. Најрепрезентативнији примјери овог стила, који како истиче архитекта Хусреф Реџић представљају праву декаденсу турске умјетности, су изграђени на простору османске пријестонице — Нури Османлије џамија изграђена за вријеме султана Османа, Лалели џамија (ен) изграђена за вријеме султана Мустафе III, реконструисана џамија султана Мехмеда-Фатиха (ен), турбе (ен) и фонтана султана Абдулхамида I, те џамија султана Селима III (ен).[447]

  • Обновљени шадрван Ферхад-пашине џамије, пошто је порушен 1993. године; [мај 2016. године]
    Обновљени шадрван Ферхад-пашине џамије, пошто је порушен 1993. године; [мај 2016. године]
  • Поглед на шадрван са улице; [септембар 2017.]
    Поглед на шадрван са улице; [септембар 2017.]
  • Чесма обновљеног шадрвана; [август 2016.]
    Чесма обновљеног шадрвана; [август 2016.]
  • Изглед шадрвана за вријеме обнове; [август 2015.]
    Изглед шадрвана за вријеме обнове; [август 2015.]
  • Мусарфихана благајске текије; [мај 2011.]
    Мусарфихана благајске текије; [мај 2011.]
  • Забат изнад ћошка на главној фасади, османски барок; Како истиче Челић оваква кривуља се не може видјети нигде више у босанско-херцеговачкој народној архитектури, веома мало одговара покрову објекта — херцеговачкој плочи, а још мање одговара дрвеном материјалу од ког је направљена. Како истиче овај архитекта, она је увезена, као и двокрилна врата на ћошку и њихова разиграна шпалета.[440] [фотографија од августа 1989. године]
    Забат изнад ћошка на главној фасади, османски барок; Како истиче Челић оваква кривуља се не може видјети нигде више у босанско-херцеговачкој народној архитектури, веома мало одговара покрову објекта — херцеговачкој плочи, а још мање одговара дрвеном материјалу од ког је направљена. Како истиче овај архитекта, она је увезена, као и двокрилна врата на ћошку и њихова разиграна шпалета.[440] [фотографија од августа 1989. године]
  • Цијелокупни ансамбл благајске текије на Буни; [фотографија од априла 2012. године]
    Цијелокупни ансамбл благајске текије на Буни; [фотографија од априла 2012. године]
  • Азизија џамија (бс) у Брезовом пољу код Брчког;
    Азизија џамија (бс) у Брезовом пољу код Брчког;
  • Нури Османлије џамија у Истанбулу, турски барок;
    Нури Османлије џамија у Истанбулу, турски барок;
  • Унутрашњост Нури Османлије џамије
    Унутрашњост Нури Османлије џамије
  • Барокни детаљ ентеријера Нури Османлије
    Барокни детаљ ентеријера Нури Османлије
  • Барокни детаљ екстеријера Нури Османлије џамије
    Барокни детаљ екстеријера Нури Османлије џамије
  • Лалели џамија у Истанбулу
    Лалели џамија у Истанбулу
  • Задња страна Лалели џамије
    Задња страна Лалели џамије
  • Детаљи у ентеријеру Лалели џамије
    Детаљи у ентеријеру Лалели џамије
  • Детаљ ентеријера Лалели џамије
    Детаљ ентеријера Лалели џамије
  • Џамија Мехмеда-Фатиха у Истанбулу
    Џамија Мехмеда-Фатиха у Истанбулу
  • Унутрашњост џамије Мехмеда-Фатиха
    Унутрашњост џамије Мехмеда-Фатиха
  • Детаљи ентеријера џамије Мехмеда-Фатиха
    Детаљи ентеријера џамије Мехмеда-Фатиха
  • Турбе султана Абдулхамида I у Истанбулу
    Турбе султана Абдулхамида I у Истанбулу
  • Фонтана султана Абдулхамида I
    Фонтана султана Абдулхамида I
  • Џамија султана Селима III у Истанбулу
    Џамија султана Селима III у Истанбулу
  • Детаљ екстеријера џамије султана Селима III
    Детаљ екстеријера џамије султана Селима III
  • Детаљ екстеријера
    Детаљ екстеријера
  • Унутрашњост џамије султана Селима -{III}-
    Унутрашњост џамије султана Селима III
  • Михраб у овој џамији
    Михраб у овој џамији
  • Детаљ михраба
    Детаљ михраба

Турбета[уреди | уреди извор]

Ферхад-пашино турбе[уреди | уреди извор]

Према овом наводу из Ферхад-пашине вакуфнаме није посве сигурно да ли је турбе саграђено прије 1587. године, али је вјероватно, како истиче Сабира Хусеџиновић, ту већ постојало 1590. године када је овдије пренесено тијело Ферхад-паше, пошто га је у Будиму септембра пријетходне 1589. убио његов роб. У турбету је касније поред паше сахрањен његов син или унук.[450][204][451][91]

Турбе је смјештено са десне стране џамије и осмоугаоне је основе. Зидови су од правилних камених клесанаца са правилним вертикалним и хоризонталним спојницама, чија је стилска и декоративна обрада нешто слабија од оне на џамији. У лучном дијелу портала, изнад сегментних врата, налазила се плоча с натписом, која је давно уништена, стога је извор за вријеме настанка турбета тражен, као напоменуто, у другим изворима. На ниском тамбуру такође октогоналног облика се пријеко пандантифа уздизала купола, покривена бакреним лимом. Портални дио турбета је, као назначено, посебно био наглашен и у стилском погледу је највриједнији дио. Испод извученог преломљеног лука, гдје је као претходно речено било мјесто за натпис, налазио се сегментни лук који је премоштавао отвор изнад улазних врата. На четири зидне површи нижу се четири прозора правоугаоног облика на којима је са спољашње и унутрашње стране наглашен шиљасти-оријентални лук. Доњи четвероугаони дио прозора био је уоквирен первазом од профилираног камена, док је горњи лучни дио зазидан седреним квадерима, који се по начину обраде и зидању ни мало нису разликовали од околног дијела зида.[452][453][91][439] Специфичност турбета, како истиче Хусеџиновић, су чинили кружни отвори на здовима према улици, чији су аутори вјероватно били дубровачки мајстори, који су, као изнад напоменуто, врло вјероватно учествовали у изградњи саме џамије.[452][454][91] Како истиче рестауратор Мато Бишко, вриједност турбета не лежи само у детаљној обради већ, у првом реду, општој концепцији цјелине, у којој се све плохе и елементи складно подударају на самом објекту и у цијелом амбијенту, те у унутрашњој пространости за којом је оснивач и тежио.[452][91] Муфтић у својој радњи из 1941. наводи да је тада купола турбета била осликана арабескама.[439]

На Ферхад-пашином саркофагу је била карактеристична чалма на дванаест бурма (овоја), какву су некад носили бекташијски дервиши, што потврђује могућност да је Ферхад-паша био припадник бекташијских дервиша.[208][454] Иначе, како је устврдила Хусеџиновић, овај број — дванаест, се често појављивао на одређеним дијеловима џамије.[454]

  • Тлоцрт Ферхад-пашиног турбета. Аутор: Мато Бишко, 1959 год.[451][455]
    Тлоцрт Ферхад-пашиног турбета. Аутор: Мато Бишко, 1959 год.[451][455]
  • Пресјек Ферхад-пашиног турбета. Аутор: Мато Бишко, 1959 год.[451][455]
    Пресјек Ферхад-пашиног турбета. Аутор: Мато Бишко, 1959 год.[451][455]
  • Ферхад-пашино турбе 1952. године. Аутор: Џемал Челић.[456]
    Ферхад-пашино турбе 1952. године. Аутор: Џемал Челић.[456]
  • Обновљено Ферхад-пашино турбе након рушења 1993. године; [јун 2019.]
    Обновљено Ферхад-пашино турбе након рушења 1993. године; [јун 2019.]
  • Поглед са улице на обновљено Ферхад-пашино турбе; [јун 2017.]
    Поглед са улице на обновљено Ферхад-пашино турбе; [јун 2017.]
  • Карактеристични кружни отвор; [август 2015. године]
    Карактеристични кружни отвор; [август 2015. године]
  • Лук изнад прозора; [јул 2015.]
    Лук изнад прозора; [јул 2015.]
Турбе Ферхад-пашиних барјактара[уреди | уреди извор]

Турбе Ферхад-пашиних барјактара је ситуирано испред џамије, десно од шадрвана. У њему су се налазила два дрвена сандука (саркофага) прекривена зеленом чохом. Према народној предаји у једном је покопан Ферхад-пашин помоћник, Мустафа-паша и његов бајрактар, а по другој верзији двојица Ферхад-пашиних бајрактара. Ово друго је вјероватније, јер је турбе познато само под тим именом. Турбе се не спомиње у Ферхад-пашиној закладници, али је вјероватно основано убрзо иза његове смрти. По свој прилици настало је под крај XVI стољећа дакле касније иза градње џамије и претходног турбета.[208][457][458][91] Од свог постојања турбе је неколико пута поправљано, али при томе није измијенило изглед и тлоцртно рјешење.[457]

По општој концепцији, распореду прозора и врата, тлоцртном рјешењу и облику има доста сличности с Ферхад-пашиним турбетом, али је много скромније како по димезијама тако и по техничкој дотјераности цјелине и нарочито детаља. Тако су клесанци кориштени само за обраду прозора с правоугаоним оквирима, а слијепи полукружни лукови изнад њих имају само декоративну функцију.[457][454] Турбе је октогоналног облика који преко пандантива прелази у осмороугли ниски тамбур на коме лежи камена купола у облику полулопте. На три стране нижу се три прозора с истакнутим луковима с спољашње и с унутрашње стране. Ти лукови су разних облика (полукружни, шиљасти и сегментни). Градитељ је, према мишљењу Бишка, сигурно имао намјеру да направи шиљасте — оријенталне лукове, али у томе није успио, па су, као речено, разних облика. Улазни портал је доста скроман и примитиван, без икакве уочљиве изражајности и уобичајене техничке дотјераности. У лучном дијелу портала изнад врата градитељи су већином уграђивали камене плоче с најнужнијим натписом. Међутим, код овог турбета то није случај, јер на њему није никада била таква плоча [459][91] Иако својом композицијом заузима угао дворишта окренутог Чаршији, па тако и дјеломично заклања комплекс, оно својим мјерилом, како истиче Хусеџиновић, не нарушава читаву композицију.[454]

  • Тлоцрт турбета Ферхад-пашиних барјактара, Мато Бишко (1959 год.).[457][460]
    Тлоцрт турбета Ферхад-пашиних барјактара, Мато Бишко (1959 год.).[457][460]
  • Попречни пресјек турбета Ферхад-пашиних барјактара; Аутор: Мато Бишко, 1959. год.[457][460]
    Попречни пресјек турбета Ферхад-пашиних барјактара; Аутор: Мато Бишко, 1959. год.[457][460]
  • Обновљено турбе Ферхад-пашиних барјактара након рушења 1993. године; [јун 2019. године]
    Обновљено турбе Ферхад-пашиних барјактара након рушења 1993. године; [јун 2019. године]
  • Лукови на обновљеном турбету; [септембар 2017.]
    Лукови на обновљеном турбету; [септембар 2017.]
Сафи-кадунино турбе[уреди | уреди извор]

Сафи-кадунино трубе се налазило лијево од џамије. Мањих је димензија и у њему је била сахрањена женска особа, претпоставља се да је била Ферхад-пашина унука, имајући у виду да је објекат настао знатно касније од саме џамије.[458][461] Једини сигуран историјски податак је да је име сахрањене особе Сафи-кадуна, јер се у једном турском рукопису од 26. децембра 1733. године, депонованом у Државном архиву БиХ, наводи да је тузлански капетан Килич-бег Дервишбеговић умро у двору Ферхад-бега Ферхадпашића и да је покопан поред турбета Сафи-кадуне, које је уз Ферхадију џамију.[456][461]

Као и друга два турбета, и ово је октогоналне основе, мањих је габарита од друга два турбета и покривено је шаторастим кровићем и бибер цријепом.[462][463][461][458][91] Као напоменуто, претпоставља се да је настало крајем XVII или почетком XVIII вијека. Прозори су правоугаони са слијепим и преломљеним луковима, израђеним у плитком рељефу, док је изнад врата сегментни лук од правилних клесанаца. Како истичу рестауратор Мато Бишко и архитекта Сабира Хусеџиновић, правилна осмоугаона основа указује на могућност да је турбе првобитно било покривено куполом.[462][461]

  • Тлоцрт Сафи-кадуниног турбета; Аутор: Мато Бишко, 1959. год.[464]
    Тлоцрт Сафи-кадуниног турбета; Аутор: Мато Бишко, 1959. год.[464]
  • Предња фасада Сафи-кадуниног турбета (Мато Бишко, 1959 год.).[464]
    Предња фасада Сафи-кадуниног турбета (Мато Бишко, 1959 год.).[464]
  • Сафи-кадунино турбе 1952. године. Аутор фотографије је Џемал Челић.[465]
    Сафи-кадунино турбе 1952. године. Аутор фотографије је Џемал Челић.[465]
  • Поглед на обновљено Сафи-кадунино турбе, претходно срушено 1994. године; иза је зграда Меџлиса ИЗ Бања Лука; [јун 2019. године]
    Поглед на обновљено Сафи-кадунино турбе, претходно срушено 1994. године; иза је зграда Меџлиса ИЗ Бања Лука; [јун 2019. године]
Типологија[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Турбе_(маузолеј) § Босна и Херцеговина

Према типологији коју је разрадио оријенталиста Алија Бејтић, у свом раду о споменицима османске архитектуре у БиХ из 1953. године, три турбета у комплексу Ферхадије џамије спадају у куполасти затворени тип турбета. Наиме, Бејтић је турбета на простору Босне и Херцеговине на основу својих карактеристика класификовао у три групе: куполасти затворени, куполасти отворени и обични дрвени тип турбета.[466]

Куполасти затворени тип, како истиче Бејтић, има у тлоцртној схеми увијек правилан или приближно правилан октогон. Уобичајено је зидан од тесаног и нежбуканог камена, махом седре или сиге. У околним зидовима су обично три прозора с демирима, два насупрот један другоме, а наспрам трећег прозора је опет лијепим луком надсвођен улаз у турбе, који готово увијек има надстрешницу. Масивни и размјерно доста високи зидови прелазе у камену и оловом прекривену куполицу обично преко тромпа, али и појединим случајевима и преко пандантива. На средини унутрашњег осмоугаоног простора је гробница (негдје једна, а негдје и двије), увијек обиљежена празним дрвеним саркофагом (кубуром). Та кубура на горњем дијелу има оштру грбину, а сва је превучена зеленом чојом. Изнад узглавља је дрвени или камени сталак и на њему од наравног материјала турбан — што га је покојник носио.[467]

Овај тип турбета се градио само у XVI вијеку и нема их много на простору БиХ. Најрепрезентативнији и најстарији примјерак овог типа су турбета Гази Хусревбега (умро 1541) и Муратбега Тардића (умро 1545), једно поред другог, са лијеве стране Гази Хусревбегове џамије у Сарајеву. У ову групу такође спадају и два турбета у Чајничу — турбе херцеговачког санџакбега и чајничког легатора Синанбега (умро послије 1582) и његове супруге Шемсе-кадуне, иначе сестре великог везира Мехмед-паше Соколовића и друго је турбе неког шејха Мурат-деде. У ову групу такође спада и једно омање турбе у Прачи. Највећи број турбета овог типа се налази у Бањој Луци, њих седам. У архитектонском смислу, љепотом своје градње, истиче Бејтић, плијене споменуто Ферхад-пашино турбе (саграђено 1587. године) у дворишту Ферхадије џамије и Халил-пашино турбе на пола пута између Горњег и Доњег Шехера, у близини познате Малочбегове некрополе. Бејтић у ову скупину убраја и турбе Кара Османбега, оца споменутог Малочбега (умро 1555 године), у Копчићима код Доњег Вакуфа, гдје се назиру само остаци ове грађевине.[468][469]

Архитекта Хусреф Реџић у својој књизи о исламској архитектури из 1983. године је турбета на простору бивше Југославије подијелио на три типа: маузолеје који су по свом просторном рјешењу сродни поткуполној џамији, маузолеје који имају четири стуба који попут балдахина носе куполу маузолеја и непокривене маузолеје са перфорираним зидовима и решеткама сличним као код џамијских ограда, са ѕавршним вијенцем зида и широком крошњом дрвета засађеног покрај гроба унутар зида уместо крова.[470] У први тип маузолеја овај архитекта сврстава, као репрезентативне, Ферхад-пашино турбе, те осим њега споменута турбета Гази Хусрев-бега и Мурат-бега у Сарајеву, Синан-бегово у Чајничу, Мустафа-пашино у Скопљу (мк) и турбе уз Исхак-бегову џамију у Скопљу. Како наводи Реџић овај тип маузолеја „по свом просторном рјешењу сродан је поткуполној џамији. За разлику од ње, у тлоцрту није квадрат, него најчешће октогон. Композиција без тријема, једноставнија од џамије, има све карактеристике креативног процеса који води од простора шатора до зидане куполе. Поступак чињења и наглашавања је исти као код џамије. Коначни идејни циљ овог простора такођер је исти: изолација и апсолутни мир.”[471]

  • Гази Хусрев-бегово турпе ближе, и Мурат-бегово турбе даље на фотографији; [2015. година]
    Гази Хусрев-бегово турпе ближе, и Мурат-бегово турбе даље на фотографији; [2015. година]
  • Два турбета испред Газанферије џамије у Бањој Луци. Једно турбе припада оснивачу џамије, Газанфер-бегу, док су у другом, по предању, сахрањена његова два сина.[472] [2019. година]
    Два турбета испред Газанферије џамије у Бањој Луци. Једно турбе припада оснивачу џамије, Газанфер-бегу, док су у другом, по предању, сахрањена његова два сина.[472] [2019. година]
  • Поглед на турбета, док је џамија, срушена 1993. године, била у фази обнове; [2009. година]
    Поглед на турбета, док је џамија, срушена 1993. године, била у фази обнове; [2009. година]
  • Турбета изблиза; [2019. година]
    Турбета изблиза; [2019. година]
  • Напуштено турбе Кара Османбега, познато и као турбе Малкоча и Скендерпашића у Копчићу, општина Бугојно.[473][474] [фотографија из 2006. године]
    Напуштено турбе Кара Османбега, познато и као турбе Малкоча и Скендерпашића у Копчићу, општина Бугојно.[473][474] [фотографија из 2006. године]
  • Мустафа-пашино турбе у Скопљу; [ фотографија од октобра 2014. године]
    Мустафа-пашино турбе у Скопљу; [ фотографија од октобра 2014. године]
  • Мустафа-пашино турбе у Скопљу
    Мустафа-пашино турбе у Скопљу
  • Турбе уз Исхак-бегову џамију у Скопљу; [фотографија од октобра 2014. године]
    Турбе уз Исхак-бегову џамију у Скопљу; [фотографија од октобра 2014. године]

Ограда, портал и чесма[уреди | уреди извор]

Капија и шадрван пред Ферхадијом, фотографија око 1930. године.[57]

Двориште Ферхадије је првобитно било опасано високим зидом на који су се наслањале надстрешнице „клупе“ чији се назив задржао до данашњег дана.[475] Назив „клупе“ потиче највјероватније из времена градње Ферхадије када је народ доносио градитељима храну на ове клупе, тј. то је била радничка тржница.[т][475][477] Клупе су касније преправљене у мале дућане са ћефенцима. Између дућана је била велика зидана капија покривена четвороводним кровом кроз коју се улазило у двориште џамије. Ограда је срушена крајем XIX вијека, не би ли се изградила нова, са монументалним порталом и израженим карактеристикама египатске архитектуре. Такође, поред џамије је у истом периоду била саграђена и зграда кираетхане (муслиманске читаонице) у неомаурском стилу (сх), а ово свједоче неке историјске фотографије; читаоницу је пројектовао Ћирил Ивековић (сх), иначе пројектант сарајевске Вијећнице (бс). Иначе, разлог зашто су ови објекти пројектовани у египатској архитектури лежу у томе што су аустријски архитекти, настојећи да се приближе оријенталној архитектури, посјећивали Шпанију, сјеверну Африку и Блиски исток, те примјенили неке од елемената тамошње архитектуре на грађевине у Босни и Херцеговини. Тако настају бројне грађевине широм БиХ (школе, жељезничке станице, вијећнице, библиотеке) са карактеристикама египаске или маурске архитектуре. Но таква су рјешња још више одударала од постојећег амбијента, а на примјеру ограде комплекса Ферхадије то је нарочито изражено у крунском дијелу портала/улазу, који се завршавао трапезоидним зупцима.[475]

У саставу ограде, чији је парапетнио дио био од камена, а горњи од кованог гвожђа, је била и мала чесма и то на углу Царског друма и Ферхад-пашине улице. Она је према мишљењу Хусеџиновићеве, вјероватно изграђена на мјесту старе чесме, те како она истиче, „иако са сличним крунским елементима као и портал, она је обликом, а посебно прилагођеним мјерилом, представљала лијеп детаљ у читавом комплексу.“[475]

  • Обновљени портал; [август 2015. година]
    Обновљени портал; [август 2015. година]
  • Чесма пред Ферхадијом, 1952. година. Аутор слике је архитекта Џемал Челић.[478]
    Чесма пред Ферхадијом, 1952. година. Аутор слике је архитекта Џемал Челић.[478]
  • Обновљена чесма; [септембар 2017.]
    Обновљена чесма; [септембар 2017.]
  • Детаљ на чесми; [август 2015.]
    Детаљ на чесми; [август 2015.]

Гробље[уреди | уреди извор]

Гробље у дворишту Ферхадије је било смјештено од стране михраба (иза) џамије и није било велико.[479][480][481] Састојало се од већег броја надгробних споменика од којих су најстарији највјероватније потицали са краја XVI вијека. Ово слиједи из податка у Ферхад-пашиној вакуфнами, гдје Ферхад-паша одређује једног службеника џамије да иде сваки дан у тетими[ћ] џамије да проучава Куран за душе сахрањених у гробљу уз џамију[448][483], што показује да се на овом мјесту сахрањивало и до 1587. године (година издавања вакуфнаме), а вероватно и раније, тј. још од 1579. године — године оснивања џамије.[479][484][485] На ово су указивала и четири гроба са оклопима (сантрачима) од великих камених плоча и нишанима са једноставним и примитивно изведеним турбанима. Премда су без натиписа, по својим формама и начину обраде, како закључује оријенталиста Мехмед Мујезиновић, указују на то да би могли потицати још из XVI стољећа.[479][484][486] Поред ових, постојао је и један гроб над којим су била постављена два овећа необрађена камена умјесто нишана.[479] Такођер, путописац Евлија Челебија спомиње бањалучког кадију Мехраба-заде Хулуси-ефендију за ког експлицитно наводи да је сахрањен у харему крај Ферхадије.[479][487][488] Како истиче Мујезиновић, његови нишани, вјероватно, немају натписа, јер међу нишанима које је он обрадио у свом проучавању овог гробља, не налази нишан Хулуси-ефендије.[479]

Начелно гледајући, истиче Хусеџиновић, харем уз Ферхад-пашину џамију је био харем са најразноврснијим нишанима у цијелој Бањој Луци. Највише су били направљени од квалитетног меког камена, а неки и од бијелог мермера. Стилски су подпадали под лепезу од архаичних башлука са мотивом турбана или феса разних облика који су означавали занимање и друштвени статус упокојеног, складних стела са украсном калиграфијом, затим карактеристичних башлука са мотивом стилизованог мача, типичних нишана квадратичног пресјека са рубним украсима од тордиране „врпце“, па до башлука обогаћеним са барокизованим, класицистичким или сецесијским мотивима. Такође, одређени број мезара је имао и ограду од кованог гвожђа, од којих је најдекоративнија била на гробу Али-паше Ризванбеговића-Сточевића. Овај декоративни репертоар се могао видјети и у другим банајлучким харемима, али, како истиче архитекта Хусеџиновић, нигдје систем украшавања није био проведен са толко префињености и врхунским клесарским умијећем, као у харему главне градске џамије. Ова архитекта такође констатује да су нишани у харему Ферхад-пашине џамије били дјело најбољих мајстора који су се у појединим епохама могли ангажовати у Бањој Луци.[489] Нишани са епитафима у овом харему показују да су се ту сахрањивали угледније личности, разни функционери и чланови њихових породица.[479][490] У свом проучавању овог харема 70их година XX вијека Мујезиновић је обрадио и описао осамнаест сачуваних башлука са натиписима.[479][484]

Појединачни нишани[уреди | уреди извор]
  • Натпис на нишану Али-бега, сина Мустафа-паше[479]:

Узглавни нишан са овим натписом имао је чатал-турбан (облик улеманских нишана) и у потпуности је био сличан сарајевским нишанима. Писмо је несх.[479][491]

Гроб Али-паше је био смјештен уз Ферхадију, до пута који води ка Кастелу. Изнад саркофага (дугог 205 цм, високог 105 цм) су била два нишана од којих је узглавни, на којем је у десетак редака исклесан, на турском језику, испод цитирани натпис, имао при врху фес. Гроб је био ограђен у посебну гвоздену ограду. Натпис је био смјештен са једне шире стране узглавног нишана ; писмо је обични несх:[492][493][456]

Иначе, Али-паша Ризванбеговић, херцеговачки мутасериф и везир, био је најзначајнија личност Херцеговине XIX вијека. Погинуо је, у неразјашњеним околностима, од пушчаног зрна крајем марта 1851. године у логору Омер-паше Латаса у Добрињи код Бање Луке. Тијело му је пренесено у Бању Луку и покопано на гробљу уз Ферхадију џамију.[496][456][484][490][480][481][497] Није познато ко је ставио прве нишане на Ризванбеговићев гроб, али је до 1902. године овај гроб био оштетио зуб времена, те је, залагањем и о трошку Назир Хулуси-паше који је 1902. и 1903. године боравио у Бањој Луци, хаџи Хамид-ага Хусеџиновић замијенио стари камени сандук (саркофаг) и башлуке новим, те поставио балдахин од кованог гвожђа и написао нови, цитирани, кроностих (аутор кроностиха је тадашњи муфтија Ибрахим еф. Алихоџић).[494][498][499][490][456] Као већ назначено, претходни, 1902. замијењењи нишан, је имао кроностих, написан мјешавином турског и арапског језика. У пријеводу наставника у Гази Хусрев-беговој медреси, Мехмеда Ханџића, на нишану је писало[500][498][495][490]:

  • Натпис на нишану Мухамед Хулуси-бега Џинића:

Узглавни нишан је био са турбаном (изгледа попут улеманских турбана), а на овом нишану је, на турском језику лијепим несх-талик писмом (ен), био натпис у девет редака растављених дебелим линијама. Као и гроб Али-паше Ризванбеговића и овај гроб се налазио у посебној гвозденој огради.[496][491] Натпис:

  • Натпис на нишану бинбаше Мехмед Нури-аге:

Над саркофагом је био узглавни нишан са фесом. Натпис је био изведен у седам редака на несхи писму.[501][491] Натпис:

  • Натпис на нишану Рифат-аге слуге Али-паше мутесарифа:

На узглавном нишану са турбаном у гужве је био, обичним несх писмом, исклесан сљедећи натпис[501]:

  • Натпис на нишану Сулејман Февзи-бега сина Едхем Февзи-паше:

Над гробом умрлог је био сантрач. Узглавни нишан имао је фес. Натпис је писан у прози, обичним несх писмом[501][491]:

Над гробом упокојеног су на саркофагу од мермера била два богато украшена нишана, од којих је на узглавном, који је са фесом, био натпис на српскохрватском језику исписан арапским писмом. Писмо је лијеп несх.[502][503] Натпис:

Хамзалија Ајановић, рођен у Тешњу 1892. године, је био народни посланик из бањалучког окружја у Уставотворној скупштини 1920. године испред Југословенске муслиманске орагнизације (ЈМО), а касније је у истој функцији 1923. и 1925. изабран у Народну скупштину у Београду. Од 1922. до 1925. године био је уредник страначког гласила ЈМО „Правда“, а био је и један од оснивача културно-просвјетног друштва „Народна узданица“ (хр).[502]

Мујезиновић у свом проучавању нишана са епитафима на овом гробљу наводи да су овде, до 1878. године, биле сахрањене још и сљедеће особе[502][491]:

  • Хафиза Фатима-ханума, кћи Мехмед Хусрев-паше, мушира Босанског елајета, умрла 1259 (1843/44). Њен узглавни нишан је имао богато декорисани завршетак, који је био изведен из једног камена заједно са једном страном саркофага.[502][491]
  • Женски нишан на којем је било, оштећено и зато нечитко, име покојнице — жене Абдулах-аге, бимбаше румелијске царске војске, умрлог 1277 х.г. (1860/61).[502][491]
  • Хаџи Мехмед Решид ефендија Хафизовић, аутор дјела о хигијени. Умро 1282 (1865/66).[502][491]
  • Хурмуз ханума (?), жена Самих ефендије, тахрират-мудира (управитеља финансија) бањалучког сандажака. Умрла 1283 (1866/67).[502][491]
  • Мухамед ефендија, син Хасан ефендије, бањалучки муфтија, умро 1285 (1868).[502][491]
  • Дара (или Тара ?) слушкиња/робиња (џарија) мутесарифа Али-паше, умрла мученичком смрћу (шехид) 1286 (1869/70). На њеном нишану је био истоветан натпис као на нишану Рфат-аге, слуге Али-паше мутесарифа (умрлог 1279 (1862/63)) (в. натпис изнад).[502][491]
  • Хаџи Абдулах ефендија Афганлија, високи учењак (улемаи кирамден), умро 1280 (1873/74). Његови нишани су били богато орнаментисани, а на једној ужој страни узглавног нишана је био исклесан мач.[156][491]
  • Муфтић Ариф ефендија, умро 1292 (1875/76).[156][491]
  • Хава, кћерка Бахтијар-аге, жена Осман-бега Ибрахимовића. Нишани су били украшени биљним орнаментима. Умрла 1294 (1877/78).[156][491]

Осим Хамзалије Ајановића чији је нишан детаљно описао, Мујезиновић наводи још натписе на нишанима особа, које су сахрањене након 1878. године[156][491]:

  • Ахмед Бахри-бег, син Џинића Мухамед-бега, бањалучког ханедана, рођен 1850. и умро 1918. године.[156][491]
  • Мухамед-ефендија Бајагиловић, трговац и градоначелник. Умро 1926. године[156][504]
  • Хамди-бег Џнинић, син Ахмед-бегов, 1875—1931.[156][504]

Сахат кула[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Сахат кула у Бањој Луци

Сахат кула у Бањој Луци се налазила у бањалучкој чаршији, у непосредној близини Ферхадије џамије и национални је споменик Босне и Херцеговине. Спадала је у значајне објекте и представљала је специфичан јавни објект незаобилазан за архитектонско - урбанистички развој града Бањалуке. Сахат-кула је била битан елемент приликом идентификације бањалучке чаршије налазећи се увек као саставни елемент свих визура овог простора. Објекат сахат-куле је био композицијски и концепцијски уско повезан са објектом Ферхад-пашине џамије и осталим објектима старе чаршије у Бањој Луци.[505][506][507]

Сахат-кула је била једнопросторан објект и у подножју је имала скоро четворну основицу димензија 3,20 x 3,30 m. Њени зидови су били необично масивни. Имала је облик торња који се поступно сужавао према коти која се налазила на висини 14,45 m, одакле је започињао вертикални дио новоизграђенога дијела који је настао након потреса 1969. године. Висина сахат-куле у вријеме рушења 1993. године износила је 18,89 m, а била је завршена четвероводним шаторастим кровом.[505][508][509]

Сахат-кула је била зидана каменом кречњаком, дјеломично приклесаним блоковима у живом кречу. Квалитет и врста камена су били различити, али је преовладавала тесана седра на спољном дијелу зида, док је унутрашњи зид од „лауш“ камен (лапоровити кречњак из околине Бање Луке, слабијег квалитета), тако да са спољашним зидом даје мјешовиту структуру међусобно инкорпорисаних блокова.[505][510][509]

Остало[уреди | уреди извор]

Џузеви из Ферхадије[уреди | уреди извор]

Џузеви (дијелови Курана), тачније џузови 22. и 27, величине 59 x 40, су највјероватније из друге половине XVI вијека, написани специјално за Ферхадију џамију у Бањој Луци, а од 1956. године се налазе у Гази Хусрев-беговој библиотеци у Сарајеву. Највећи и најстарији су очувани дијелови Курана у Босни и Херцеговини и од њих тридесет, само су сачувани, као напоменуто, 22. и 27. Писани су врло лијепим и необично великим тулут писмом (ен) и припадали су, како истиче Касим Добрача, дивно писаном и нарочито опремљеном комплету.[511][512][513][514]

Прве двије странице сваког џуза писане су златним словима и то по три ретка на једној страници. Празан простор изнад и испод редака је према мишљењу Добраче остављен за украсе и увнане, јер илуминација џузева није довршена. Златна широка слова су обрубљена танким црним линијама. Остале странице имају по пет редака од којих су 1, 3. и 5. писане златним, а 2. и 4. црним мастилом. Крупна црна слова обрубљена су танким златним линијама. Папир је тамнобијели, дебљи. Многи су листови оштећени влагом и нешто поправљени, повез кожни је оштећен. Из оба џуза недостаје више листова.[511][513]

Иначе, приликом отварања реконструисане Ферхадије џамије, Исламска заједница у БиХ је тим поводом најзаслужнијим за обнову џамије уручила реплику ових џузова. Реплика, мањих димензија, је за отворење Ферхат-пашине џамије, урађена у луксузно штампаном издању издавачке куће „Ел-Калем“ из Сарајева.[513][515]

Улице око Ферхадије[уреди | уреди извор]

Ферхадија кроз вијекове[уреди | уреди извор]

У путописима[уреди | уреди извор]

Осим вакуфнаме[448][516][517] и пописа махала из 1604. године који констатује између осталог и Ферхадију[518][519][517], постојање и изглед бањалучке џамије су били предмет разних путописаца које су посећивали град на Врбасу током вијекова.[520] Међу првим текстовима о бањалучким џамијама је извјештај Атаназија Јурјевића (Athanasie Georgiceo)[521] (сх), изасланика цара Фердинанда II који путујући по Славонији и Босни 1626. године посјећује и Бању Луку, гдје наводи податак о постојању 42 џамије и описује њихов изглед. Посебно се детаљно задржава на каменим минаретима и њиховом начину израде.[36][517][522][523][524][ф]

Пар деценија доцније, 1660. године у Бању Луку, која је тада у свом највећем успону, долази као султанов изасланик, касније познати путописац Евлија Челебија. Он забиљежава да овај шехер има 45. џамија, а посебно хвали изглед Ферхадије наводећи да је „попут царске“[525][517][526]:

Премда постоји већи број текстова који тематизују Бању Луку из XVIII вијека, они углавном, како истиче Сабира Хусеџиновић, дају мало података везано за бањалучке џамије и Ферхадију међу њима. Углавном је ријеч о текстовима који потписују уходе и шпијуни који су најчешће радили за хабзбуршку круну.[517][541][542] Но, аустријски планови настали за вријеме опсаде бањалучке тврђаве 1737. године (позната битка код Бање Луке) од стране генерала цара Карла VI, тј. принца Јозефа фон Хилдбургхаузена (де) дају вриједан извор спознаји изгледу и положају неких џамија, укључив и Ферхадије.[517] (в. опширније испод)

XIX вијек је вријеме појачаног интересовања за Босну и Бању Луку. У ово вријеме излазе бројни путописи различитих људи који, између осталог, спомињу и описују и Ферхадију џамију.[517] Тако босански фрањевац и просвјетитељ, иначе рођени бањалучанин, Иван Фрањо Јукић 1843. године пише о настанку Ферхадије и легенди везаној за њу[543]:


Хрватски историчар, књижевник и политичар Иван Кукуљевић Сакцински 1857. године посјећује Бању Луку и у својој књизи „Путовање по Босни“ даје детаљан опис Ферхадије џамије[543][550]:

Од странаца који посјећују Бању Луку у XIX вијеку су и бројни француски конзули и путописци. Док они на почетку вијека, премда описују град и дају податке о становништву, ријетко дају податке о џамијама и самој Ферхадији.[517][560] Касније, у другој половини вијека, француски новинар Шарл Иријарт је посјетио Бању Луку у вријеме устанка 1875. године и поред описа дао цртеж изгледа тадашње, устанком захваћене Бање Луке и Ферхадије у њој. Иријарта је пут Босне видио преко Хрватске, гдје он, преко Костајнице, у Двору прелази у Босански Нови и иде пут Бање Луке, у којој се задржава скоро мјесец дана.[561][562][563] Цртежи које Иријарт предочава читаоцима, према мишљењу историчара књижевности Мидхата Шамића, дјелују понекад импресивније од самих описа.[564]

Панорама Бање Луке, Шарл Иријарт, 1875. година.[565]

Шарл Иријарт на сљедећи начин описује Бању Луку током свог боравка:


Босански фрањевац (сх) и каснији службеник Краљевине Србије под Гарашанином Томо Ковачевић је у свом „Опису Босне и Херцеговине“, књизи првобитно изашлој 1865. године, али цензурисаној, те због тога наново, без цензуре, објављеној 1875. године описао тадашњу Бању Луку те Ферхадију и легенду везану за настанак џамије[576]:

Хрватски књижевник и политичар Миховил Павлиновић (сх) обилази Босну, па и Бању Луку 1875. године и притом оставља детаљан опис Ферхадије и њене околине, те легенду и народну пјесму о изградњи бањалучке џамије. Ово путовање кроз Босну је објављено у књизи „Пути“ 1888. године у Задру[581][543]:

Изгелд Ферхадије и њене околине крајем XIX вијека

Од страних путописа, крајем XIX вијека Ферхадију спомињу и описују њемачки новинар и публициста Хајнрих Ренер и мађарски политичар Јохан фон Азбот. Азбот у својој посети Бањој Луци говори о џамији као највећој у граду и једној од најљепших у цијелој земљи, те доноси познату легенду о њеној изградњи.[594][182] Ренер спомиње 45 џамија у Бањој Луци, те описује околину Ферхадије и, такође, легенду о њеном настанку[595][543]:

Почетком XX стољећа, такође, о Ферхадији се сазнаје углавном преко путописа. Новинарка Милена Прајндлсбергер-Мразовић пише о тридесет и једној џамији, те даје легенду о настанку Ферхадије[543][602]:

Крајем XIX вијека, након гушења устанка, 1879. године, Ферхадију описује хрватски геолог Ђуро Пилар[607] (сх), који наводи да је дјеломице била изгорела, као и део Доњег Шехера за вријеме устанка пар година раније.[608][609][610] Његов сународник, писац Рудолф Малдини Вилденхаински (сх) почетком XX века, 1908. године доноси свој опис Ферхадије и легенде везане за њу[611]:

У наредном периоду Ферхадија и легенда везана за њу је постала предмет писања и домаћих аутора који највише објављују у листу „Школски вјесник“. Средином XX вијека почињу, први пут, бањалучке џамије да се третирају од стране историјске науке у радовима историчара Хамдије Крешевљаковића, да би сама Ферхадија први пут научно третирана у дисертацији Асима Муфтића из 1941. године.[611] (в. историју истраживања испод)

Оштећивања кроз историју[уреди | уреди извор]

Историја истраживања[уреди | уреди извор]

Андреј Андрејевић, у својој књизи из 1984. године о исламским куполним богомољама из XVI вијека на простору Југославије, наводи да се о Ферхадији, имајући у виду њену љепоту и важност, релативно мало писало.[617][184]

Хронолошким редослиједом, први, још прије довршетка џамије, пјесник Сипахи, аутор каменог натписа на улазу, је на том мјесту означава као „узвишену/велебну богомољу“.[253][184][190][191][183] Након пјесника, као већ напоменуто, осим вакуфнаме Ферхад-паше Соколовића[448][516][517], постојање Ферхадије констатује попис махала из 1604. године[518][519][517], а пар деценија касније, 1660. године, у град на Врбасу долази Евлија Челебија који је џамију у свом „Путопису“ окарактерисао да је „попут царске“.[525][517][253][184]

Као већ истакнуто, током XVIII вијека, изузев аустријских ратних карата које дају важан прилог спознаји и положају бањалучких џамија те саме Ферхадије, текстови који излазе током овог стољећа а тематизују Бању Луку, дају веома мало података о највећој бањалучкој џамији.[517] Током наредног, XIX вијека, појачава се интерес за Бању Луку, а у оквиру тога и за њене џамије. О Ферхадији се из овог периода углавном сазнаје кроз форму путописа. Иван Фрањо Јукић 1843. године пише о Ферхадији у свом путопису, а након њега то чине и Иван Кукуљевић Сакцински 1857. године, Томо Ковачевић 1865. године, Миховил Павлиновић 1875. године и геолог Ђуро Пилар 1879. године. Из пера људи ван штокавског говорног подручја, забиљежени су путописи новинара Шарла Иријарта из 1875, Хајнриха Ренера и политичара Јохана фон Азбота објављени крајем овог вијека. Путопис остаје главни извор за спознају Ферхадије и почетком XX вијека кроз писања новинарке Милене Прајндлсбергер-Мразовић и писца Рудолфа Малдинија.[618]

Почетком XX вијека и већи број аутора са самог простора Босне и Херцеговине почиње да пише о историји Бање Луке, а у склопу тога и о њеној највећој џамији. Текстови ове тематике излазе у листу „Школски вјесник“ који издаје Земаљска влада Босне и Херцеговине у Сарајеву. Учитељ Антун Ханги 1903. године у овом часопису објављује текст насловљен „Бањалука. Град и околица“ гдје између осталог пише и о настанку џамије, даје пјесму везану за те догађаје те говори о легенди везаној за изградњу. Исте године Фејзо Чавкић пише о бањалучкој прошлости. Двије године након њих у истом листу излазе чланци археолога[619] Миховила Мандића, а годину дана потом и чланак Фрања Ципре. За разлику од Хангија, потоња три аутора су се само узгредно бавили Ферхадијом у својим чланцима о прошлости Бање Луке.[620][621]

Историчар умјетности Петар Кнол[622] (етимолошки: Кнолл) 1929. године у загребачком часопису „Књижевник“ у чланку насловљеном „О муслиманској умјетности у Босни“ даје опис Ферхадије и типолошки је смјешта у ширу студију о џамијама и начелно исламској сакралној архитектури коју на том мјесту изводи.[623][624][625][182][аа] Прецизне податке о настанку Ферхадије и градитељским активностима Ферхад-паше Соколовића даје историчар Хамдија Крешевљаковић 1934. године у чланку „Гласника Југословенског професорског друштва“ из Београда[626][611], насловљеном „Бања Лука у XVI и XVII стољећу“.[627][611] Овај историчар се Ферхадијом и објектима у њеном комплексу дотицао даље кроз радове „Стари босански градови“ (1953)[628] и „Сахат-куле у Босни и Херцеговини“ (1957)[629] објављеним у новооснованом часопису „Наше старине“, публикацијом Земаљског завод за заштиту споменика културе и природних ријеткости Народне Републике Босне и Херцеговине у Сарајеву, те кроз књигу „Еснафи и обрти у Босни и Херцеговини“ (1961).[630][631][611]

Џамија Ферхадија је по првии пут била предмет докторске дисертације, 1941. године, коју потписује Асим Муфтић, а објављеној у Лајпцигу на њемачком језику под називом „Moschee und Stiftung Ferhad Paša's in Banja Luka“ (срп. „Џамија и задужбина Ферхад-паше у Бањој Луци“).[67][611][632] У дисертацији је дат историјат џамије, опис њеног изгледа и начина градње, те посебнан осврт на калиграфију у њеном ентеријеру, а која је уништена касније у другој половини XX вијека. Осим тога у дисертацији је први пут дат и тлоцрт Ферхадије и турбета, који потписује инжењер Салихагић.[611]

У првом броју споменутог часописа „Наше старине“, 1953. године, оријенталиста Алија Бејтић објављује рад насловљен „Бања Лука под турском владавином“[633], који је, како истиче Хусеџиновић, један од најбољих извора за изучавање историје овог града у XVI и XVII вијеку.[611] У склопу овог рада Бејтић даје опис Ферхадије и објеката у њеном комплексу и контекст везан уз њен настанак.[634]

Педесетих година у часопису „Наше старине“, након извршених захтјевних рестаураторских радова на Ферхадији, излази чланак Младена Фучића о овом подухвату[635], а неколико година након овог рада и рад Мата Бишка који у истом часопису говори о конзервацији објеката у комплексу Ферхадије.[636][637]

У времену када и Бејтић, познати турски истраживач османске архитектуре Екрем Хаки Ајверди (тур. Ekrem Hakki Ayverdi) (тр), 1956. године, објављује књигу „Yugoslavya'da Türk Abideleri ve Vakıfları“[638] (прев. „Турски споменици и вакуфи у Југославији“), у којој се посебно ослањао на Челебијин путопис, те у којој је, за разлику од његових других опширнијих студија, само местимично дао техничке податке споменика без улажења у архитектонске и типолошке особености.[639][611] Бањалучке џамије и Ферхадија су обрађене на страницама ове студије.[640]

Непуну деценију након Ајвердијеве публикације, 1964. године, у издању Југословенског института за заштиту споменика културе из Београда, из пера архитекте Ивана Здравковића, излази књига „Избор грађе за проучавање споменика исламске архитектуре у Југославији“.[641][639] У књизи су обрађени споменици из Босне и Херцеговине, Македоније, Косова, јужне Србије, а понеки и са тла Хрватске. Од четрдесет обрађених објеката различите намјене највише су заступљене џамије. Како истиче Андрејевић, премда је аутор више важности дао општем изгледу и спољашњим каректеристикама, а мање историјским подацима и стилској анализи, и премда како сматра Андрејевић, селекција уврштених четрдесет споменика није избор најважнијих и најљепших исламских споменика са овог простора, важност Здравковићеве књиге се састоји што је први пут на штокавском говорном подручју, на једном мјесту донијела обимније сабрану архитектонску документацију са неопходним коментарима грађевинских одлика описаних споменика.[639] Здравковић је на страницама ове књиге уврстио и описао и бањалучку Ферхадију и објекте у њеном комплексу.[642]

Од краја педесетих година XX вијека до краја седамдесетих излази и одређен број мањих монографских радова о појединим џамијама на простору Југославије.[639] Архитекта и професор на сарајевском универзитету Џемал Челић 1968. године, у едицији „Споменици културе“ у издању Друштва конзерватора Босне и Херцеговине издаје рад о Ферхадији џамији[643], који временом постаје важан извор за упознавање вриједности ове исламске богомоље.[637]

Тихић, Свијет ислама...

Почев од 1974, а завршно са 1982. годином, излазе три књиге „Исламска епиграфика“ оријенталисте Мехмеда Мујезиновића у којима је третирана исламска епиграфика у Босни и Херцеговини.[644] У другој књизи објављеној 1977. године аутор је обрадио источну и централну Босну, а у склопу тога камени натпис на улазу у Ферхадију и натписе на надгробним споменицима у њоном гробљу.[645][637]

Ферхадија у урбаној историји Бањалуке[уреди | уреди извор]

  • Панорама Бањалуке објављена у београдском листу „Нова Искра” из 1899. године;[646]
    Панорама Бањалуке објављена у београдском листу „Нова Искра” из 1899. године;[646]

Ферхадија на разгледницама[уреди | уреди извор]

Историјат заштите, санације и рестаурације[уреди | уреди извор]

Први писани траг о обнови Ферхадије је из 1652. године, а уједно је и први познати запис о обнови неког бањалучког исламског сакралног објекта. У овом документу се спомињу скеле постављене око минарета, те се стога претпоставља да се радило о санацији Ферхадије.[182][291][647]

Сљедећи податак о радовима на Ферхадији настаје пар вијекова доцније, у XX вијеку за вријеме османске владавине, када по наређењу управника вакуфа Хаџи Феслије бива затворен спољашни тријем Ферхадије, а изнад базена шадрвана, вјероватно на мјесту старог, подигнут нови заштитни кров (балдахин) у стилу „турског барока“ (в. опширније изнад).[647]

За вријеме аустријске окупације, као већ изнад напоменуто, без икаквих потреба и разлога, долази до рушења портала у огради Ферхадије џамије, те саме ограде коју су чинили мали дрвени дућани („клупе“), а на њиховом мјесту настаје нова ограда парапета од камена,а горњег дијела од кованог гвожђа. Као напоменуто, настали портал и мала чесма у огради су били у стилу псеудоегипатске архиектуре, стила који је иначе карактерисао аустријске грађевинске подухвате у својој новоанектираној покрајини. Како истиче Сабира Хусеџиновић, вјероватно у исто вријеме долази и до подухвата осликавања главне бањалучке џамије. Она наводи да се према сачуваној фотодокументацији не може разабрати о каквој врсти сликарских зхвата је било ријеч, али се може утврдити да је поред могућих рестаураторских послова било и молерских радова. Иначе, овај подухват је био дио шире акције осликавања џамија у Босни и Херцеговини коју је проводила Земаљска влада у Сарајеву.[648] За вријеме аустријске власти је извршена и доградња два поља на бањалучкој сахат-кули и то циглом, са декоративним елементима неоромантике и једним полукружним отвором у горњој зони куле, а при чему је грађевина добила висину од око 22 метра.[649][505]

Између два свјетска рата није било великих интервенција на Ферхадији џамији. Једина интервенција у овом периоду се састојала од препокривања џамије оловним плочама, пошто је, као напоменуто, оловни покривач за вријеме Првог свјетског рата скинут са Ферхадије и кориштен као муниција.[649][650] Оловне плоче су била ручно изливене и постављене руком Мехмеда Шогића из Горњег Шехера.[649]

Након Другог свјетског рата долази до промијене институционалног склопа у домену заштите споменика културе, а она повлачи са собом и нешто већу дјелатност на плану санација и рестаурација исламских сакралних објеката начелно. Носиоци ових послова су били новоосновани Завод за заштиту споменика или одбори Исламске заједнице, а ријетко сама власт.[649]

Први захват на Ферхадији џамији послије Другог свјетског рата је био 1951. и трајао до 1954. године.[91] Овом приликом је саниран шадрван и то тако што су поправљени покров и његови стубови, те уклоњени слојеви боје са камених и металних дијелова;[91][651] На самој џамији је извршено покривање свих вијенаца бакреним лимом, фасада је очишћена од раније набаченог малтера а раније гранатирањем оштећена мјеста надопуњена су урезивањем комада седре и пломбирањем смјесом од каменог брашна и цементног млијека. Проблем је била ограда шерефе, која је у рату била скоро потпуно разорена и, осим нешто мало остатака, углавном била привремено обновљена из цигле с цементном жбуком, у којој су имитирани првобитни украси. Пошто је каменолом седре из које је ограда била првобитно изведена, исцрпљен, тако се за обнову ограде употребио бихацит. Истим материјалом обновљени су и мали михраби у тријему џамије.[652][653][91][654] Урађено је и чишћење нишана у харему џамије.[91]

  • Накривљени балдахин шадрвана подупрт импровизованом скелом, припремљен за конзерваторски захват, 1953. година.[655]
    Накривљени балдахин шадрвана подупрт импровизованом скелом, припремљен за конзерваторски захват, 1953. година.[655]
  • Детаљ на шадрвану приликом поправке: стубови балдахина попустили су у лежају, јер су уметнути у бетонско постоље па на споју труну (1953. г.)[656]
    Детаљ на шадрвану приликом поправке: стубови балдахина попустили су у лежају, јер су уметнути у бетонско постоље па на споју труну (1953. г.)[656]
  • Кровне плохе на џамији и шадрвану приликом конзерваторског подухвата 1953. год. Поступак је подразумијевао, како истиче архитекта Младен Фучић, очување облина покрова тј. избјегавање оштрих, изразитих пруга, не би ли се очувала концепција џамије као агломерације чистих геометријских волумена како су и замислили стари архитекти.[656]
    Кровне плохе на џамији и шадрвану приликом конзерваторског подухвата 1953. год. Поступак је подразумијевао, како истиче архитекта Младен Фучић, очување облина покрова тј. избјегавање оштрих, изразитих пруга, не би ли се очувала концепција џамије као агломерације чистих геометријских волумена како су и замислили стари архитекти.[656]
  • Конзервацијом покривени вијенци џамије; у позадини се види шерефе минарета, након рата провизорно поправљено, којем предстоји обнова (1953. год.).[657][654]
    Конзервацијом покривени вијенци џамије; у позадини се види шерефе минарета, након рата провизорно поправљено, којем предстоји обнова (1953. год.).[657][654]
  • Лимарски радови на крову џамије (1953.).[657][658]
    Лимарски радови на крову џамије (1953.).[657][658]
  • Оштећења на џамији и минарету након рушења спољашњег тријема (1953.).[659][658]
    Оштећења на џамији и минарету након рушења спољашњег тријема (1953.).[659][658]
  • Интерполацијакамених блокова на сјеверној фасади Ферхадије (1953.).[659][658]
    Интерполацијакамених блокова на сјеверној фасади Ферхадије (1953.).[659][658]
  • Јужна страна Ферхадије у скелама, 1953. год. На минарету и фасади џамије виде се оштећења од крхотина граната. Фучић наводи да су се оштећења поправила уметањем плоча од седре, а ако су ситна, пломбирањем китом од каменог брашна. Осим тога, нишани на гробљу, видљиви на слици, су очишћени од маховине и лишајева.[657][660]
    Јужна страна Ферхадије у скелама, 1953. год. На минарету и фасади џамије виде се оштећења од крхотина граната. Фучић наводи да су се оштећења поправила уметањем плоча од седре, а ако су ситна, пломбирањем китом од каменог брашна. Осим тога, нишани на гробљу, видљиви на слици, су очишћени од маховине и лишајева.[657][660]
  • Јужна фасада Ферхадије након извршеног захвата и минарет под скелама (1953 г.).[661][660]
    Јужна фасада Ферхадије након извршеног захвата и минарет под скелама (1953 г.).[661][660]

Нови рестаураторски радови на џамији су услиједили 1959. године. Због бомбардовања 1944. године, ранијих пожара, те дјеловања атмосферилија, стање стубова тријема и њихових капитела и база, као и блокова темеља је било у фази распадања. Како би се дјеловало супротно овом тренду који је трајао дуже времена, непознате године је већ била извршена превентивна мјера на спречавању распадања база, која се састојала од набијања обручева од кованог гвожђа и уграђивањем камених ивичњака на спољашњим странама свих база. Но пошто се временом ово показало као недовољно, тј. да би се спречило рушење цијеле конструкције, постављена је јака дрвена скела која је касније послужила при замјени старих и постављању нових стубова тријема. Радови, као претходно речено, су отпочели 1959. године и повјерени су камено-клесарској радионици Антуна Шеге из Сарајева, док је радовима руководио Мате Бишко. Након детаљних техничких снимака и поређења са постојећим стањем, услиједила је израда нових капитела. Њихову израду је обављао само један клесарски мајстор и то како би се добили прецизни и истоветно обрађени капители. Извршено је и откопавање темеља стубова и утврђено тешко стање блокова на којима су стајали, те су и они морали бити санирани. Монтирању нових стубова тријема се приступило августа 1960. године и посао је обављен веома брзо.[662][663][91]

Исте године када су отпочели радови на стубовима тријема Ферхадије, отпочели су и санациони и рестаураторски радови на објектима у њеном комплексу. Турбе Ферхад-паше је посебно било у лошем стању. За вријеме Аустро-угарске окупације и Другог свјетског рата турбе је, како истиче рестауратор Мате Бишко, било претрпило знатна оштећења, како у естетском, тако и у конструктивном погледу. Године 1917. Аустро-угарска је скинула оловни покривач и употријебила га у ратне сврхе. Нешто касније преко куполе је израђен танки бетонски премаз и постављен покров од поцинчаног лима дебљине 0,55 мм. За вријеме Другог свјетског рата оштећен је тај нови кровни покривач и упропаштен портал, а спољашње зидне плохе нагрђене су и оштећене од пушчаних и митраљеских метака.[452][664] Радови на турбету су се састојали у сљедећем: купола је покривена поцинчаним лимом, замијењени су прозори, обијен је унутрашњи малтер и нанет нови у више слојева, ентеријер је офарбан посним земљаним бојама, столарија је офарбана уљаним бојама, те су поправљени спољашњи зидови од оштећења насталих од крхотина граната уметањем плоча од старе седре и пломбирањем смјесом од каменог брашна и цементног млијека.[665][91][664]

Као Ферхад-пашино турбе, и турбе Ферхад-пашиних барјактара је имало донекле сличну историју оштећивања, која га је до 1959. године оставила у незахвалном положају. Аустро-угарска је 1917. године и са овог турбета скинула оловни покров и искористила га за ратне сврхе. Неколико година иза тога преко камене куполе израђен је танки цеметни намаз, преко којега је постављен нови покров од поцинчаног лима. У Другом свјетском рату задесила га је иста судбина као и турбе Ферхад-паше.[666][664] Нарочито је стање куполе на овом турбету било у лошем стању. Санацијско-рестаураторски радови на турбету су се састојали у сљедећем: извршена је консолидација куполе залијевањем пукотина цементним малтером и израдом армиранобетонског серклажног прстена око куполе, купола је затим покривена поцинчаним лимом; замијењени су прозори, обијен је унутрашњи малтер и нанијет нови у више слојева, ентеријер је офарбан посним земљаним бојама а столарија уљаним бојама; зидови су поправљени од оштећења насталих од крхотина граната уметањем плоча од старе седре и пломбирањем смјесом од каменог брашна и цементног млијека; на бетонску подлогу постављен бродски под.[667][91][664]

Санацијско-рестаураторским радовима је било обухваћено и Сафи-кадунино турбе, на којем је била дотрајала кровна конструкција и покров. Поред старог бибер-цријепа били су и остаци шиндре, вјероватно аутентичног покрова, али је турбе ипак покривено бибер-цријепом[668][664], уз замјену дотрајале дрвне кровне конструкције.[668][91] Остим тога, извршено је презиђивање спољњег јужног зида, замијењени су прозори, као и код друга два турбета обијен је унутрашњи малтер и нанијет нови у више слојева, те је такође офарбан ентеријер и столарија; извршена је поправка зидова седром а на бетноску подлогу је постављен бродски под.[668][91]

Руковођење цјелокупним конзерваторско-рестаураторским радовима на турбетима било је повјерено Режијском одбору, којег су сачињавали инг. Евангелос Димитријевић, инг. Зухдија Кадунић, тех. Мато Бишко и пословођа Божо Јука.[668][664]

  • Ферхад-пашино турбе прије конзервације 1959. године.[452][669]
    Ферхад-пашино турбе прије конзервације 1959. године.[452][669]
  • Ферхад-пашино турбе након конзервације (1959. год.).[452][669]
    Ферхад-пашино турбе након конзервације (1959. год.).[452][669]
  • Турбе Ферхад-пашиних барјактара пре конзервације, 1959 год.[666]
    Турбе Ферхад-пашиних барјактара пре конзервације, 1959 год.[666]
  • Турбе Ферхад-пашиних барјактара након конзервације, 1959. година.[666]
    Турбе Ферхад-пашиних барјактара након конзервације, 1959. година.[666]
  • Сафи-кадунино турбе након конзервације (1959.).[668]
    Сафи-кадунино турбе након конзервације (1959.).[668]

Нови рестаураторски и санацијски радови на џамији и објектима у њеном комплексу су услиједили након разорног земљотреса који је погодио Бању Луку 1969. године. Пројекат конструктивне санације и рестаурације је радио Завод за заштиту споменика културе, природних знаменитости и ријеткости СРБиХ, а носилац пројекта и вршилац главног надзора је био инжењер архитектуре Недељко Росић; пројекат статичко-конструктивне санације је израдио професор Исмет Тахировић. Радови су вршени 1972. године, а организатор свих послова је било Друштво пријатеља бањалучких старина под руководством професора Фуада Балића и архитекте Анте Кнежевића.[669]

Пошто је услијед земљотреса горњи део минарета, изнад шерефе, пао на централну куполу и тешко је оштетио[91], на Ферхадији је прво извршена управо надоградња минарета и то тако што је на његово растресено стабло наслоњен армиранобетонски зид изнад шерефета и обложен истим каменом. Хусеџиновић је мишљења да је овако велика тежина утицала на одлуку пројектаната да смањи првобитну висину тог дијела минарета (в. опширније изнад), чиме се промијенио оригинални изглед Ферхадије. Она истиче и да ће овакав поступак имати лоше посљедице у земљотресу из 1981. године.[669][91]

Радови из 1975. године су, након санације минарета, обухватали и извођење армиранобетонског хоризонталног серклажа око централне и малих купола[91][669], као и ињектирање пукотина, обнову кровног покривача и оштећених венаца и фасада. Након завршетка спољашњих радова приступило се ентеријеру џамије која је подразумијевала рестаурацију оштећеног михраба и минбера, те као изнад претходно речено, замјену комплетног махвила. Избачена је ограда старог и убачена нова, другачијег изгледа. Под сликаром-рестауратором Нихадом Бахтијаревићем је, као такође изнад споменуто, дјеломично извршена рестаурација аутентичних арабески у куполи; није познато да ли је прије овог уређења вршена фотодокументација постојећег стања или састављен пројекат рестаурације арабески. Према увиду Хусеџиновићеве, осим аутентичне рестаурације арабески на куполи, остали сликарски радови су настали као компилација осликаних мотива из других џамија у Босни и Херцеговини. Такође, рестаурацијом је уништен један калиграфски запис написан руком на лијевом зиду од улаза у џамију.[670]

Извјесни радови су били спроведени и на објектима у комплексу дажмије. Тако су на сва три турбета извршење мање интервенције, посебно је на турбету Ферхад-пашиних барјактара уграђен армиранобетонски серклаж и презиђени зидови и купола, те замијењена столарија. Надаље су осим турбета, рестаурирани портал, чесма и шадрван.[670]

Санацијски радови су изведени и на сахат-кули, чије су горње зоне земљотресом биле обрушене, а задобила је и бројне пукотине на здовима. У рестаурацији која је усљедила изглед објекта је поново промијењен и то горњој зони која је била сами предмет рестаурације. Дограђена су два поља; у прво је смјештен сат са бројчаницима на све четири стране, а у другом горњем пољу су се појавила по два отвора на свакој страни са благо преломљеним луковима. Потоња промјена је урађена на основу аналогије изгледа других сахат-кула у БиХ, како истиче Хусеџиновићева, без кориштења изворне литературе те се због тога, како наводи овај архитекта, може сматрати само претпоставком оригиналног изгледа. Приликом рестаурације је изостало сужавање објекта ка врху те је због тога настао утисак искривљености сахат-куле. „Јајачка седра“, кречњак из околине Јајца слабијег квалитета и структуре кориштен приликом зидања овог дијела објекта се разликовао од аутентичног камена којим је зидана сахат-кула, што је још више унијело несклад са општим изгледом објекта.[671][672][505][673] Послије новог земљотреса 1981. године дошло је до нових оштећења, пукотина, у доњим и средњим зонама сахат-куле, а објекат је изашао и из вертикалне осе за 13 cm.[672][674]

Након новог потреса који је погодио град на Врбасу 1981. године дошло је до оштећења и на Ферхадији и, као речено, сахат-кули. Због тога је бањалучки Завод за заштиту споменика културе и природе 1984. године приступио припремним радовима за санацију сахат-куле што је подразумијевало израду стручне документације, да би сами радови усљедели 1985. и 1986. године.[675][676] Прво је извршено фотограметријско снимање објекта уз геомеханичко снимање тла. Овим испитивањима је утврђено да са сахат-кула лежи на насипу висине 4,5 метра, што је имало за посљедицу да је кула као таква фундирана на дрвеном роштиљу, од, тада затечене здраве храстове грађе. Око објекта су извршена и сондажна арехолошка истраживања. Радовима је претходило архитектонско снимање објекта, а такође су утегнути прстенови од гвоздених профила на мјестима која су представљала најкритичније зоне оштећења објекта, а ради сигурнијег рада на градилишту. Методом амбијент вибрација је испитана сеизмичка осетљивост објекта, а ови подаци су послужили за израду пројекта конструктивне санације куле.[677][676][505]

Прво је извршена санација и ојачавање темеља куле ињектирањем са обострано изведеним армиранобетонским зидовима. Потом су изведени армиранобетонски хоризонтални серклажи са унутрашње стране, на висинским размацима 240 до 300 cm, на мјестима гдје су претходно биле дрвене хатуле, стим што је у сљедећој етапи радова било предвиђено маскирати бетонске површине дрвеним стропним конструкцијама. Сеизмичко осигурање објекта, обавезно за односно поднебље, је извршено постављањем челичних шипки промјера 20 mm у четири угла објекта (које су служиле као вертикални серклажи) и њихово везивање са хоризонталним серклажима помоћу анкерисаних угаоних гвожђа и заварених сидара. Након преднапрезања, тј. притезања вертикалних шипки у горњим зонама, извршено је ињектирање цементном емулзијом свих пукотина и читаве масе зида до висине 14,40 м. Овиме је била готова прва фаза санације сахат-куле, остављајући питање горње зоне објекта отвореним, за шта су била потребна друга историјска и конзерваторска истраживања.[678][679][505]

Као напоменуто, осим сахат-куле, земљотресом из 1981. године је била оштећења и Ферхадија, а радови који су усљедили као посљедица тога су били највећи и најкомплекснији послије земљотреса. Прво се методом амбијент вибрација било приступило снимању динамичког стања објекта, а на основу овог истраживања, које је показало унутрашње стање конструкције, положај и величине пукотина, приступило се изради пројекта статичко-конструктивне санације чији је аутор био инжењер Стојан Рибникар из Љубљане. Рибникарева замисао је била базирана на систему челичних ребрастих шипки које су, пролазећи кроз средиште зида, заптиване малтером обогаћеним латипластером (врста гуменог везива), а које су осигуравале попуцала опасна и оштећена мјеста конструкције објекта, те интегрално дјеловале са каменим зидовима. Радовима који су почели 1989. године повјерени су Заводу за заштиту споменика културе из Котора — специјализованим за ову врсту радова, а специјалну групу је предводила архитекта Зорица Чубровић, док је технички руководилац био Мишо Франовић. Бушење зидова је вршено специјалном бушилицом која је добијена од УНЕСЦО-а. Након провлачења шипки је извршено ињектовање у циљу стабилизације зидова.[680][91] Санација минарета ријешена је тако да се ојачало крхко и већ попуцало стабло минарета испод шерефета са осам вертикалних ребрастих шипки, а које су повезиване специјалним уметком и навојем, те гвозденим прстеновима. Нијхово учвршћивање је извршено завртњима, а заваривање шипки се вршило само на мјестима где су се оне спајале са арматуром бетонског језгра изнад шерефета које је било урађено након земљотреса из 1969. године. Овиме је оптерећење армиранобетонског језгра прихваћено без посљедица, а читав систем је дјеловао цјеловито. Како истиче Хусеџиновићева ово се најбоље показало приликом минирања џамије 1993. године, јер је након минирања једино минарет остао усправно да стоји.[681]

Службеници џамије[уреди | уреди извор]

Како наводи муслимански учењак и наставник Хасан Шкапур[682] , бројне су генерације радиле у Ферхад-пашином вакуфу и користиле се његовим приходима. У Ферхад-пашиној вакуфнами се као свједоци наводе и четири хатиба и два имама: Шејх Муслихудин и Хусеин-Халифа,[448][683][684] од којих је један могуће био први имам Ферхадије.[684] Након Хусеина-Халифе се наводе мујезини — Касим-Халифа и Бали-Халифа[448][683][684], свакако опет Ферхадије џамије.[684] Године 1652. био је мујезин неки Салих-Челебија, син Исаов и због вршења поправки на минарету, езан (молитву) је учио са скеле.[684]

У једном списку из 1658. (1069 х.г.) године о закупу десетине вакуфских и других земљишта у Бехрам-беговој махали у Новоселији, наводи се „и од Муфти-заде Мехмед еф, имама Ферхад-пашине џамије, 180 акчи.“[684]

У XVI вијеку је могуће, како истиче Шкапур, да је у Бању Луку дошао из Ерзурума у својству мисионара ученик Тибок хафиз Мехмед, курдске националности, чији је таленат уочио тадашњи привремени имам Ферхадије Хафиз Мехмед еф, који је истовремено био и кадија и који је младом Тибоку доборовољно уступио своју имамску службу у Ферхадији. Млади имам се настанио у Бањој Луци и оженио Зејнебом — кћерком Омера Кахриманаге, управника вакуфа Ферхад-паше — кога су локални руководиоцу тадашњег политичког живота града раскринкали и оптужили за наводну малверзацију у вакуфу и по државну управу реакционарну политику, те он буде изненадно обешен на врбаској ћуприји у Бањој Луци. Мехмед еф. Тибок је потпом отишао у Травник и потужио се тамошњем руководству, које је на његову молбу предузело мјере против оваквих ацкија локалних руководилаца у Бањој Луци. Тибок је ту испословао и мјесто муфтије, а по овом положају његови потомци су се прозвали Муфтићи. Тибок је умро у дубокој старости и, као и његова жена Зејнеба, покопан у гробљу уз Ферхадију.[685]

Право на имамску дужност је преношено кроз вријеме са кољена на кољено међу Муфтићима, тако да је средином XIX вијека ову дужност обављају потомци споменутог Тибок Хафиз Мехмеда: Мухамед, а након његове смрти његов брат Хаџи хафиз Азиз Муфтић. Од 1908. до 1938. године имамску службу у Ферхадији је обављао хафиз Хамид Муфтић, ког због изнемоглости након споменуте године смијењује хафиз Изет Муфтић. Од 1942. до 1946. године имамску дужност је обнашао Мустафа Меданхоџић, а 1946. године хафиз Хилмија Муфтић — брат хафиза Изета Муфтића, који је ове године и пензионисан, да би на дужност имама Ферхадије те године био постављен хафиз Мехмед Захировић, који је ову дужност обнашао и 1967. године.[686]

Осим низа службеника којима је Ферхад-паша у својој вакуфнами одредио службовање је и стално мјесто предавача (ваиз) за повремена популарна вјерко-морална предавања грађанима, о којима Шкапур наводи да нема пуно података. Пред аусторугарску окупацију декратирани ваиз је био Осман еф. Карахасановић, а у вријеме окупације хафиз Абдулах Кадунић, обојица наставници Ферхад-пашине медресе. У периоду Краљевине Југославије ово мјесто су обнашали хафиз Ибрахим еф. Маглајлић и хафиз Мустафа Нуркић, а од 1942. до 1947. споменути Хасан Шкапур.[686]

Кад је о управницима вакуфа (мутевелијама) ријеч, концем аусторугарске управе и првих година Краљевине Југославије мутевелија вакуфа је био Сејфи-бег Ћеримпашић, а од 1920. до 1959. године Мустафа Алихоџић.[686]

Рушење 1993. године[уреди | уреди извор]

Ферхад-пашина џамија је срушена у ноћи између 6. и 7. маја, у три сата ујутру, 1993. године за вријеме рата у Босни и Херцеговини.[687][688][689][690][691][692][693][694] Претходно рушења Ферхадије на простору Босанске Крајине српске трупе повратници са ратишта у Хрватској (5. корпус ЈНА) су 1991. године извршили бацање бомби, пљачку и уништење католичких цркава. Прије свих римокатолички вјерски објекти су били мета напада у босанскоградишком крају (Нова Топола, Лакташи, Трн, Маховљани, Босански Александровац), а ово се наставило и током 1992. године са објектима исте деноминације у Приједору, Мркоњић Граду, Јајцу, Санском Мосту, Босанској Крупи, Босанском Новом, Гламочу, Котор Вароши, Прњавору, да би се све ово пренијело и на Бању Луку.[695][696][697]

У Бањој Луци је прво увредљивим графитом оскрнављена жупна црква Поход Блажене Дјевице Марије Св. Елизабети (1892) (хр), а затим експлозивом оштећена Катедрала Св. Бонавентуре, да би се овакви напади убрзо пренијели и на исламске вјерске објекте. Прво је била бачена бомба на Ферхад-пашино турбе, а затим је експлозивом оштећена Ферхадија џамија (обоје се догодило у ноћи између 26. и 27. фебруара 1992., уочи референдума о независности БиХ)[698][687][аб], а након ње и Арнаудија. Иза ње је бомбом, те зољом била тешко оштећена Сефер-бег џамија. Све ове инциденте су записницима забиљежили чланови комисије стручњака бањалучког Завода за заштиту споменика и представници Одбора Исламске вјерске заједнице Бања Лука.[687]

Прва бањалучка џамија која је срушена је била Сефер-бегова џамија 9. априла 1993. године, која је спаљена.[701][687][688][702] Према мишљењу бошњачке и аустријске историчарке Армине Галијаш, чињеница да се ова џамија није налазила у ужем градском језгру је вјероватно био разлог зашто је прва била одабрана да буде срушена.[688] Као напоменуто, у раним јутарњим сатима 7. маја 1993. године, за вријеме полицијског сата, је минирана Ферхадија џамија, а заједно са њом и Арнаудија џамија.[687][688][690][691][692][693] Касно увече, око 23:00, полиција је затворила улице око двеју џамија, а према свједочењу појединих очевидаца прозори на неким становима у близини џамије су већ били отворени како се не би разбили од детонације, назначавајући да су њихови становници претходно били упозорени на рушење.[690][703][704] Јачина експлозије која се догодила око три сата ујутру 7. маја је била толико јака да су неки грађани Бање Луке помислили да је складиште муниције дигнуто у ваздух.[690] Но, приликом рушења, минарет џамије није уништен и остао је да стоји. Према мишљењу архитекте Сабире Хусеџиновић разлог овоме је челични корсет који је био уграђен у унутрашњост минарета приликом рестаурације џамије четири године раније.[687][690][705] Касније, током ноћи 7. маја донесена је одлука да се сруши и минарет.[690][706] I поред најстојања службеника заштите да се она сачува, презентовања провјерене документације и могућностима њеног очувања, ова одлука је ипак донешена.[687] Према свједочењу Бедрудина Гушића, тадашњег челника Исламске заједнице у Бањој Луци који је био позван у полицију да буде информисан и „легитимише“ ово унапред припремљено рушење документом који је одбио да потпише, око пола 12 те вјечери снажни рефлектори су били уперени у минарет, да би пола сата иза поноћи и минарет био срушен, уз поклике, пјесму и поздраве из оближњих зграда у којој су живели официри некадашње ЈНА, тадашње ВРС.[ав][690][706][704][705][717] Приликом експлозије минарет је читав дигнут у ваздух, окренуо се и пао, те послије тога се распао.[687]

Јутро након рушења џамије, према свједочењу Гушића, успркос полицијској забрани бројни грађани Бање Луке, од којих су неки били и не-Муслимани, су у шоку и невјерици гледали у руине џамије.[690][718] Приступ рушевинама онемогућиле су јаке полицијске снаге, које су окружиле читав блок и онемогућиле приступ и фотографисање рушевина. I поред захтјева Одбора Исламске заједнице и бањалучког Завода за заштиту да се остаци сачувају на лицу мјеста, те да се омогући стално присуство стручњака при рашчишћавању, уз валоризацију и сортирање важних комада, багери су 11. маја ипак почели да одвозе остатке џамија на сметљиште.[687][719] Ипак, уз велике напоре чланова Одбора ИЗ и појединих стручњака у бањалучком Заводу за заштиту, уз стално полицијско ометање, провјеравање, записивање и привођење спсасени су поједини вриједни комади срушених џамија.[687]

У историографији гледе протеста рушењу постоје оперчни судови. Док историчарка Армина Галијаш и новинар Александар Равлић наводе да није постојало супсанцијално негодовање српског становништва града, тј. да је већина ћутала[720][721], штавише, да су рушењем само потврђени неки раније испољени анимозитети гледе не-православних сакралних грађевина и њихове симболичке функције у простору Бање Луке[аг][722] (имајући и у виду, како истиче Равлић, да је Бања Лука универзитетски град са више стотина професора и наставника хуманистичких наука[721]), британска ауторка Хелен Воласек наводи да је српско становништво итекако негодовало рушење, што препознаје у реакцији српског политичара Радослава Брђанина који се јавно жалио да превише Срба негодује рушење двије џамије, говорећи јавно у Народној скупштини Републике Српске 9. маја да се „забрани сатанизација Срба од стране Срба“, те да је главна тема у граду Бањој Луци тих дана била Ферхадија и да они који се жале на рушење, премда не треба да хвале рушиоце, узму разгледницу града и носе је са собом ако им је толико стало.[690]

Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком Хутба муфтије Ибрахима Халиловића од 14. маја 1993. године.

Међу првим реакцијама на рушење, према Равлићу ријетким који су имали храбрости да посјете Исламску заједницу и муфтију Ибрахима Халиловића, био је бањалучки бискуп Фрањо Комарица, који је већ 7. маја изјавио саучешће муфтији и вјерницима.[ад][721][723][724][725][726][706][727] Истог дана велики број муслиманских вјерника је клањао намаз у Газанферији џамији, а вјерницима се обратио муфтија Халиловић хутбом, коју је закључио поруком: „Они који мисле да су рушењем наших џамија уништили иман у нама и нас муслимане, варају се. Јер, без обзира што нам руше џамије, сваки наш имам је покретна џамија, а сваки муслиман покретни шехадет.“[728][710][725][726][ађ] Владика бањалучки Јефрем се није огласио.[725][726][704]

Након рушења се, први пут званично, огласио и тадашњи градоначелник града Предраг Радић са званичном изјавом. У њој је рушење означио као непријатељски и терористички чин, који је прије свега уперен против српског народа.[739][689] Након званичне полицијске истраге, 1. јуна 1993. године јавности је саопштено да су џамије срушили сами Муслимани како би окривили Србе и довели их у неприлику.[704][689][740] Као главни докази у истрази су истактнути америчко поријекло експлозива и непорфесионално изведено рушење. Такође је наведено да је количина оштећења на српским објектима у кругу око џамије толика да је очигледно постојала жеља да се и они намјерно оштете и буду мета напада.[704][689]

Кад је ријеч о другим реакцијама званичника, рушење Ферхадије и Арнаудије је, супротно случају рушењу пет бијељинских џамија неколико мјесеци раније, осудила влада Свезне Републике Југославије. Рушење је снажно осудио тадашњи предсједник СРЈ Добрица Ћосић, означивши га као „чин варварства“ и као „посљедње упозорење“ свим зараћеним странама да дјелују резолутно не би ли се зауставио рат. Рушење двије џамије се појавило и на београдским телевизијским станицама, а влада СРЈ је добровољно доставила свој извјештај о рушењу Савјету Европе, као и репортажу листа „Борба“, иначе дугогодишњег критички настројеног листа спрам Слободана Милошевића и српске власти. ТАЊУГ, званична државна новинска агенција СРЈ, се у свом писању о рушењу позвао на стручњаке из Републичког завода за заштиту споменика културе Србије, који су рушење назвали, не само варварским чином, него и доказ уздрманог повјерења у елементарну људскост и поштовања прошлости историјских народа.[741] Према суду Хелен Воласек ова реакција, пак, није имала никакве везе са бригом власти у Србији за османским насљеђем у БиХ у ратним околностима, већ је имало политичку позадину. Наиме како наводи она, у тренутку када се догодило рушење је у Народној скупштини Републике Српске, супротно жељи Београда, пао Венс-Овенов мировни план за БиХ. Дан прије Радован Караџић га је био потписао, а Ћосић и Милошевић су се веома заложили за његово усвајање.[741][742] Након неусвајања, Београд је ускратио помоћ Палама и осудио рушење џамија.[741] Недељу дана након рушења џамија, 12. маја, сам Радован Караџић је издао званичну уредбу према којој „све богомоље у граду и његој околини требају бити сачуване и заштићене од повећане терористичке активности“. Како истиче Воласек, није било познато ко би наводни терористи могли бити, те други сакрални објекти су и након издавања ове уредбе настављани да буду скрнављени и рушени. Ова ауторка истиче да је још увек нејасан мотив за њено издавање, премда је, како истиче, могуће да он лежи у негативној реакцији коју су рушења двије историјске џамије узроковала у двијема српским јавностима у Бањој Луци и Београду.[743]

Неколико мјесеци након рушења Ферхадије и других џамија у Бајој Луци је отворена изложба „Бања Лука — центар Врбаске бановине 1929—1941“. На бројним изложеним фотографијама из тог времена није се налазила ни једна са Ферхадијом или неком другом од бањалучких џамија. Како истиче Галијаш, овиме су Ферхадија и друге џамије биле и дословно избрисане из прошлости.[744][745] На вијест о рушењу Ферхадије, из протеста, београдски музичар и фронтмен групе ЕКВ Милан Младеновић је заједно са бедном Римтутитуки одбио да свира концерт у Бањој Луци.[746]

Рушење Ферхадије је био дио ширег подухвата познатог као етничко чишћење, не-српског становништва са простора под контролом Војске Републике Српске. Рушење бањалучке џамије се догодило далеко од линија фронта, у позадини гдје није било никаквих непосредних ратних дејстава.[747] Њено рушење, као и осталих бањалучких муслиманских богомоља, је само убрзало процес протјеривања Мислимана са продручја Бање Луке у току рата[748][690], тако да је већ септембра 1993. године већћина њих који су остали у граду била толико уплашена да је хтјела да се исели.[690] Према мишљењу историчарке Галијаш, рушење муслиманских и других не-српских богомоља је представљао чин културоцида и меморицида. Према њеном увиду жеља српске политичке елите која је имала полуге моћи, није био само да протјера непожелње групе грађана, него њихови симболи и мјеста сјећања су морала бити избрисана из слике града. Циљ је био уништити њохву историју, како би била измишљена и написана нова историја.[749] Кад је о Ферхадији ријеч, како наводи ова историчарка, она није уништена у функцији богомоље, него као симбол непријатеља; прије рата она се налазила на свим разгледницама и била један од симбола града, но у новом граду који је обликовала српска политичка елита симболу који је представљао неку другу етничку групу/нацију није било мјеста.[750] Ова историчарка такође истиче да, док је у националном српском медијском дискурсу рушење исмијевано и тако презентовано читаоцима, за становнике Бање Луке оно је пресудно промијенило историјски изглед њиховог града чији су, посљедних 400 година, Ферхадија и Арнаудија били саставни симболи.[751]

Исте године, 15. децембра Ферхад-пашино турбе, које је минирањем Ферхадије претходно било оштећено, је, заједно са турбетом Ферхад-пашиних барјактара минирано. Након тога је минирана и сахат-кула, те багером порушени портал, чесма, ограда, шадрван и сви надгробни споменици (башлуци) на гробљу.[752][722] Исти дан је почело одвожење свих остатака на сметљиште[753], а овај дан памти и инцидент када је српска полиција ухапсила локалне представнике УНХЦР-а који су покушали да истраже и спрече багере у рушењу и превожењу остатака објеката у џамијском комплексу[754]; Сафи-кадунино турбе које је остало без крова након минирања, те дјеломично обновљено од стране бањалучког Завода за заштиту, је багером проушено рано прољеће 1994. године.[752]

Судски процеси[уреди | уреди извор]

Рушење Ферхадије је био предмет републичкосрпских и босанскохерцеговачких судских инстанци, јер је Исламска заједница у Босни и Херцеговини (ИЗ) тужила Републику Српску за накнаду штете рушења 16 бањалучких џамија у износу од нешто мање од 65 милиона конвертибилних марака. Поступак је почео пред Основним судом у Бањој Луци, те ишао до виших органа судске власти — Окружног суда у Бањој Луци, Уставног суда Републике Српске, те Уставног суда Босне и Херцеговине (у саставу: Мирсад Ћеман, Мато Тадић, Златко M. Кнежевић, Валерија Галић, Миодраг Симовић, Сеада Палаврић) — који је, 21. јула 2015. године, одбио апелацију ИЗ против пресуде Уставног суда РС, који је одлучио да ИЗ није правовремено поднијела захтјев за накнаду штете у року од три године од рушења тј. да је случај застарео.[755]

Током процеса сви судови су утврдили да је Република Српска одговорна за рушење Ферхадије и других џамија јер није казнила починиоце злодјела, те да није ништа учинила како би спријечила да се кривично дјело догоди.[756] Како наводи суд, ноторне чињенице у процесу које је усвојио:

Надаље је суд такође закључио:

Рушење у култури[уреди | уреди извор]

Исламска заједница у Босни и Херцеговини је 2000. године донијела одлуку да 7. мај, дан рушења Ферхадије, прогласи Даном џамија у Босни и Херцеговини, а у циљу памћења на порушене џамије током рата у Босни и Херцеговини.[759][760] Овај датум, заједно са „Даном шехида“ игра, према њемачком историчару Денису Дирксу[761], важну улогу у новој, вјерским предзнаком обиљеженој, бошњачкој култури сјећања у настајању након рата у БиХ.[762]

Рушење Ферхадије џамије је постао мотив различитих књижевних остварења. Прича о бањалучанима који су криомице узимали камен из њеног срушеног минарета и понијели га са собом у прогонство, широм свијета је према писцу Ирфану Хорозовићу (бс) који је ово свједочио етнологу Аиши Софтић, опстало као усмено казивање у облику мемората које се и данас може чути међу бањалучанима.[763] Споменути књижевник је, према Софтићевој посве упечатљиво, овај догађај посвједочио у облику пјесме „Џамија“ објављеној у збирци „Књига мртвог пјесника“ 1997.-е у Загребу.[763][764]

Џамија
[764][765]
Пробили су њене груди
усред ноћи. Тенковима.
У храм ушли што га жуди
мржња њина вјековима.


Мујезин се у сну нашо
на Мунари са облацима.
Кад је бомбе сат изашо
коракнуо к небесима.

У изгнанство кад су пошли
из махале њени људи
крај руине сви су прошли,
кам ставили покрај груди.

Сад путује разграђена
у топлини многих руку
као да је тек виђена
у небеском своме звуку.

I мујезин мали њезин
скрива се у длановима
сасма тихо учи езан
да никоме није зима.

Из памћења она расте.
Свјетлост њена од звијезда
додирује крила ласте
што путује до гнијезда.[764][765]

Ирфан Хорозовић, „Књига мртвог пјесника“, Загреб: Хорус, 1997.[764][765][763]


Бањалучки књижевник хрватске националности Анто Ћосић је у двије своје пјесме — „ХОММАГЕ ФЕРХАДИЈИ“ и „Бањалучка елегија“, из збирке „Бањалучка елегија“ обрадио рушење највеће бањалучке џамије. Избор збирке, објављене у Бањој Луци 2004. године је направила његова кћерка Маја.[766]

ХОММАГЕ ФЕРХАДИЈИ
[767][768][769]
Умрла је лијепа
Бијела — Ферхадија.
С њоме сам, Љубави,
Мало умро и ја.


О, реци, животе,
Моја дивна казно,
Да на светом мјесту
Неће бити празно,
Јер ће се јављати
Скоро сваког дана
Богомоља стара
Ко фатаморгана[767][768][769]

Анто Ћосић, „Бањалучка елегија : изабране пјесме“, Бања Лука: Хрватски културни центар : Хуманитарно културна удруга "Даница", 2004.[767]


Бањалучка елегија
[770][771]
Не дријемају пред џамијом старци
Над празнином испитих филџана
Фесови су увели ко руже
Без воде са бистра шедрвана


Сахат кула не јавља сабаха
А ла турка више не избија
Разбили су драгуљ цијеле Босне
Што се зове — витка Ферхадија

Срушили су љепотицу бијелу
Понизили недужну љепоту
Ал не могу уништити Бога
Наше срце и вјечну доброту

Још у срцу Ферхадија живи
I сваки јој исклесани камен
Спомен на њу још устрајно гори
Као бијели бањалучки пламен

Када падну рушитељи Бога
Испружите своје моћне руке
I градите нову Ферхадију
Усред наше лијепе Бањалуке

Кроз безистан тужних успомена
Брадат човијек дрхтећи корача
Паде сила, а њезина сјена
Обилази преко пустог плача[770][771]

Анто Ћосић, „Бањалучка елегија : изабране пјесме“, Бања Лука: Хрватски културни центар : Хуманитарно културна удруга "Даница", 2004.[770]


Рушење бањалучке џамије је опјевано и у популарној касиди (вјерској пјесми) Мирсада Пуцеа под називом „Сјећања“. Први пут ју је извео Маџид Абаза на Академији Карађоз-бегове медресе (бс) у Мостару, а касније уврстио у албум „Са извора“.[772] На популарној музичкој платформи Јутјуб касида је имала пријеко 382 хиљаде прегледа [стање 2. априла 2020.].[773]

Сјећања
[774][775]
Када те у касне
сате уздасима
такне стих,
шехиди су вјечно живи,
присјети се тада њих.


У њиховим душама се
истина о нама крије,
Алаџу и Ферхадију порушио вјетар није

Сјећања,
њихова су дјела вриједна.
Истина,
истина је само једна,
ми смо ту, више немамо дилема:
Аллах је,
Један, Њему равног нема.

Сакриј сузе у свитања
док казаљке таму слуте,
газије су поред тебе
своју тугу они шуте.

У њиховим душама се
истина о нама крије,
Алаџу и Ферхадију порушио вјетар није

Сјећања,
њихова су дјела вриједна.
Истина,
истина је само једна,
ми смо ту, више немамо дилема:
Аллах је,
Један, Њему равног нема.

На бехару капи росе
Узвишеном сеџду чине,
Босна довом сунце зове,
да на путу мрака сине.

У Свјетлости Његовој се
Истина о нама крије,
Алаџу и Ферхадију Порушио вјетар није

Сјећања,
њихова су дјела вриједна.
Истина,
истина је само једна,
ми смо ту, више немамо дилема:
Аллах је,
Један, Њему равног нема.
[776][775][773]

Аутор: Мирсад Пуце[775][777]

Обнова[уреди | уреди извор]

Пут до обнове[уреди | уреди извор]

Обнова џамије[уреди | уреди извор]

У сврху обнове Ферхадије, Архитектонски факултет у Сарајеву је оформио тим стручњака посвећених овом задатку, а који је водио професор др. Мухамед Хамидовић, главни пројектант обнове цијелог комплекса Ферхадије.[778][779] Обнова се радила према интердисциплинарној студији о принципима и методолошким поступцима коју је израдио Центар за студије и истраживање Архитектонског факултета, а главни постулат којим се водило је обнова методом потпуне рекомпозиције тј. циљ пројекта је био изградити објекат аутентичне форме од аутентичних материјала, поштујући естетске принципе старих градитеља, односно изградити џамију посве како је она и била прије рушења 1993. године.[780][781][782]

Имајући ово у виду приликом израде студије је било важно доћи до снимака, фотограметријских снимака те фотографија џамије прије рушења.[783] Осим Хамидовића у израду студије по којој је вршена обнова су били укључени и проф. др. сц. Сабира Хусеџиновић, проф. др. сц. Исмет Тахировић, доц. др. сц. Амир Чаушевић, мр. сц. Мирсад Хаџировић и мр. сц. Нерман Рустемпашић, све архитекти и грађевински инжењери с Архитектонског факултета у Сарајеву. У изради студије и пројекта судјеловао је и Центар за наслијеђе Босне и Херцеговине који је ставио на увид и копирање планску документацију, а Центар за исламску архитектуру уступио је цјелокупну планску документацију. Одређену су документацију отприје посједовали професори Хусенџиновић, Тахировић и Хамидовић, а знатно су помогли и Зорица Чубровић из Завода за заштиту споменика Црне Горе из Котора која је радила на утврђивању оштећења након потреса те пројектна документација словеначкога грађевинског инжењера Стане Рибникара који је радио на конструкцијској санацији. Нешто је цртежа и конструкцијских детаља пронађено и у сарајевској Универзитетској библиотеци, а све су то темељито проанализирали проф. др. сц. Ћазим Хаџимејлић и доц. др. сц. Лемија Акшамија који су дали и смјернице за унутрашње уређење. Осим њих, својим савјетима су припомогли и многи други стручњаци и познаватељи. Обнову је водио Меџлис (одбор) Исламске заједнице Бање Луке којем је на челу био Касим Мујичић, а помаган је од бањалучког муфтије Едхема еф. Чамџића и главног имама Меџлиса Мирзе еф. Спахића. На челу Директоријата за обнову је био директор Сеад Пашић, дипл. инг. грађ., својеврсни водитељ пројекта, а главни је извођач Кара-дрво д.о.о. из Фојнице.[784][780][785]

Обнова Ферхадије, лето 2007. године

Премда су прави радови на градилишту почели 2007. године, припремни радови за обнову џамије су отпочели 4. октобра 2005. године на сметлишту у Рамићима 12 km удаљеном од Бање Луке, на којем су фрагменти Ферхадије били распрострти по гомилама смећа, али и закопани испод пет метара наслаганог отпада који се годинама овдје одлагао.[786][787] Дозволе за узимање материјала су, према увидима Бранка Надила, добивене након мукотрпних покушаја, великог ангажмана, али и помоћи разумних људи, вјерника и неких владиних организација. То се и одужило, а за тај је потхват била потребна одговарајућа механизација и стручно водство. Свакодневно је уз пројектанте било ангажирано тридесетак радника разних професија, укључујући возаче камиона и руковатеље разноврсним грађевинским машинама. Простор је прво разминиран уз помоћ бањалучких стручњака и паса трагача, а затим је посјечена густа шикара и пробијен приступни пут. Фрагменти су се ручно вадили с помоћу сајли и грајфера, потом су чишћени и опрани неагресивним средствима и водом.[787] Радови су трајали три мјесеца и на концу су резултовали откивањем и складиштењем више од 5000 камених фрагемната (тежине нешто више од 832 хиљаде килограма, запремине 462,4 метра кубна).[786] Како су се на том мјесту одлагали остаци осталих срушених џамија, слиједило је груписање и слагање према локацијама (Ферхадија, Арнаудија, Газанферија итд.), али и препознавању према мјесту уградње (михраб, зидови, лукови, минарет и сл.). Сви су фрагменти стручно обиљежени, пописани, снимљени, а израђене су и посебне скице које су предане инвеститору и пројектантима. Материјал је транспортован на привремено и ограђено одлагалиште у мјесту Врбања, удаљеном 12 км. Тамо је пажљиво сложен, опран ручним прскалицама под притиском и заштићен најлоном и даскама. Услиједила је даљња обрада, попут мјерења, скенирања тродимензионалним скенером, зидање те сухо резање и обликовање, али и сортирање према динамици уградње. Уз стручњаке је радила и група студената Архитектонског факултета из Сарајева.[787][348][788]

Ферхадија августа 2011. године

Пошто је увидом у материјал из депоније у Рамићима постало јасно да неки главни остаци тј. дијелови џамије недостају — попут ступова, база, шерефа (балкона на минарету), вијенаца и сл., недостајао је нужан увид у изворно клесање и обликовање камене пластике. Осим тога, судионицима у обнови је постајло јасно да мора да постоји и други простор гдје су одвежени дијелови џамије након рушења. Након провјерених дојава и спознаја у марту 2007. године почело је истраживање шљункаре Карановац, уствари вештачког језера 15 km од града на Врбасу. У истраживање су били укључени и рониоци из Бање Луке. Из дубине од четири до пет метара уз помоћ механизације, багера и утоваривача извађени су фрагменти камене пластике важни за даљњу обнову. За то је такођер требало раскрчити обалу од шибља и дрвећа и пробити посебан прилазни пут. Рониоци су припремали за вађење остатке камених блокова, тешких и до 3 тоне, које су осигуравали ојачаном ужади и одговарајућом заштитом, а ситни су се фрагменти прикупљали у посебним кошарама. Сав је материјал такођер одвезен на локацију у Врбањи. Сви су радови завршени до јула 2007 године.[789][788]

Као напоменуто, камени остатци су прани и чишћени под надзором експерата, након чега су сортирани по мјесту и улози која им припада у џамији. Ово обиљежавање остатака, оних из Рамића, је 2006. године дјеломично радила Комисија за очување националних споменика, а уз финансијску подршку Америчке амбасаде у Сарајеву.[786][790][791] Даља каталогизација остатака је рађено уз помоћ 3Д скенера Leica HDS 3000 камере са 900 пиксела резолуције. Коначно моделовање сваког фрагмента је одрађено коришћењем неколико компјутерских програма.[786][788]

Важно питање приликом обнове Ферхадије је било питање оригиналног каменолома из кога је првобитно кориштен камен за изградњу џамије, а то све у случају да пронаени остатци нису довољни за изградњу џамје. Послије година трагања, коначно је пронађен каменолом у Ситарима дуж ријеке Врбас у Бањој Луци. Лабораторијска анализа је показала поклапања између камена кориштеног при изради џамије и оног у каменолому.[786][788]

У међувремену су ручно откопани темељи џамије ради утврђивања ступња оштећења и начина санације. Потврђена је претпоставка да су испод темељних трака густо поредани храстови пилоти дуги 50 цм, а у темељним су зидовима пронађене и храстове греде (хатуле). Сва је дрвена грађа у темељном дијелу сачувана и посебно заштићена. Минарет се почео градити 2008. године. Пронађен и рестаурирани камен довезен је из Врбање и уграђен на предвиђено мјесто, а тамо гдје је недостајао уграђен је камен из каменолома у Ситарима. Зидање је обављено вапненим мортом с хоризонталним кламфама у олову и вертикалним сидрима за шерифе. У исто је вријеме започела и обнова џамије уређивањем подлоге, а потом постављењем и одређивањем база ступова те уградњом камених блокова. Током зиме, када се радови прекидају, исклесани су недостајући камени дијелови и спојени односно пломбирани с пронађеним остацима. Дио је каменоклесарских радова обављен у радионицама Кара-дрва у Фојници. У међувремену је започела обнова Ферхад-пашиног турбета, клесање главног каменог надвратника с натписом (тариха), израда шедрвана и обнова ограде, а одржан је и стручни скуп посвећен унутрашњем уређењу.[792][786][788]

Марта 2013. године

Кад је о материјалима за обнову ријеч, како истиче главни архитекта Хамидовић, у градњу Фехрадије искориштено је и око пола тоне вуне; — „Лимарију су радили мајстори који имају лабораторије у Стокхолму, дакле ријеч је о институту. Томе смо врло озбиљно приступили. Прозори на џамији рађени су у једном комаду, у прозорима нема нити једног ексера или шарафа. Онда, нисмо знали који је најбољи материјал, не за зидање, него за малтерисање. Направили смо 37 узорака, сваки узорак је посебно његован, даван на испитивање, како би се дошло до оног правог“.[793]

Средином опште грађевинске кампање Агенција за сарадњу са БиХ Тика изнашла је позамашна средства да потпомогне радове на финализацији одређених позиција, али је у потпуности исфинансирала довршење, те је путем тендера одабрана занатско-зидарска фирма „Неимари“ из Сарајева, да ангажманом заврши све пројектом предвиђене и накнадно одобрене радове.[348][794][795][796] У даљем слиједу обнове, расписан је конкурс УНДПY-а о зидању дијела уличног оградног каменог зида с металном оградом, са вањском градском каменом чесмом и обновљеним шадрваном. Све је захтијевано да буде изведено истом занатском маниром (иако у позним барокном стилу). Преузета обавеза изведена је уз припремљене умјетнички профилиране жељезне детаље – претходно ужарено и каљено – с профилацијама које су изведене у радионици „Малик“ из Сарајева. Орнамент, композитност и метрика цјелине рађена је методом интерполирања уз пронађене оригинале, начином да је немогуће идентифицирати старе жељезне шадрванске ограде базена са додатним прилозима. Знатан допринос су учинили занатски дрворезбарски умјетници из Коњица који су обрадили и уградили прозорске капке, шишета и поднице у прозорима, улазна врата такођер. А „Неимари“ су извели махвилу у профилираној дрвенарији, прозоре и врата у турбетима. Промицање аутентичности џамије било је посебно заступљено ангажманом Ковачке радионице из Мајдана надомак Кључа, одакле је вјероватно пристизало све раније потребито ковано и каљено жељезо за ову џамију. Како истиче Мухамед Хамидовић у интервјуу датом сарајевском „Ослобођењу“, „да су дебели искивци за затеге били дужински замјетни, тадашњи посао, као и изнад стубовља капитела, закачени да стабилно придржавају цијелу џамијску софу као и унутарња дугачка затега изнад махвиле дужа од 10,0 м1 у једном комаду. Вјероватно су искивали по сегментима јединствену затегу користећи заборављене традиционалне технологије – сада скривене мудрости искивања – тадашњих ковачких занатлија из Мајдана.“[348] Свечано постављање алема на куполу и минарет џамије је припало реису-л-улеми исламске заједнице у БиХ Мустафи Церићу 2. новембра 2012. године, а у присуству бројних гостију.[797][798] Академски вајари Дарко Шобот и Самир Сућеска годину дана су радили на обнови михраба џамије, те на тариху изнад улаза и круни улазног портала.[799][348] Хазим Нуманагић потписује израду калиграфије унутар Ферхадије.[348][800][801]

Коначно, 68% од претходног материјала од ког је саграђена Ферхадија је употребљено и узидано у обновљену џамију, док је остатак камена узет из каменолома у Ситарима. Осим турске агенције Тике, други главни финансијер пројекта обнове је била Република Српска.[793][802] Поред ова два највећа донатора, обнова је финансирана из различитих веићх или мањих личних или групних донација.[803][804][805][806] Цјелокупна обнова је према ријечима Хамидовића, интензивно трајала око 15 година. Ферхадија је коначно обновљена 2016. године и била спремна за свјечано отварање.[348][793]

  • Фотографија из 2008. године
    Фотографија из 2008. године
  • Новембар 2012. година
    Новембар 2012. година
  • 2013. година
    2013. година
  • Јануар 2014. године
    Јануар 2014. године
  • Година 2015.
    Година 2015.
  • Табла са именима донатора који су доприњели обнови испред Ферхадије џамије
    Табла са именима донатора који су доприњели обнови испред Ферхадије џамије
  • Натпис на врху ове табле: „ Бањалучка љепотица Ферхад-пашина џамија 1579 — 1993 — 2016. Саграђену племенитошћу и доброчинством Ферхад-паше Соколовића 1579. џамију Ферхадију је судбина ових простора загрлила и својом окрутношћу и својом благошћу, стапајући је с простором и сљедбеницима разних вјерозакона који је носе у срцима. Након стољетне благости, 7. маја 1993. искусила је крутост; баш као поднебље које краси. Пројекат обнове који је Исламска заједница у БиХ, подржана племенитошћу и добротом нових легатора и вакифа, реализирала од 2001. до 2016. Бањалуци и свим њеним грађанима је вратио љепоту и привлачност овог религијског и културног драгуља чијој врхунској вриједности се данас дивимо. Нека узвишени Аллах (џ.ш.) вакифе, добротворе и њихове породице награди обилношћу своје племенитости. ”
    Натпис на врху ове табле:
  • Плоча у дворишту посвјећена највећем финансијеру обнове, турској агенцији Тика
    Плоча у дворишту посвјећена највећем финансијеру обнове, турској агенцији Тика

Отварање[уреди | уреди извор]

Ферхадија данас[уреди | уреди извор]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Унесцо Поштанска маркица/е У одеок векови, додај Ферхадија на поштанским разгледницама, има књига

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Како истиче историчарка Елма Корић, сасвим је могуће да су његова дјеца умрла од куге, која је у периоду 1572—1574 харала овим подручјем.[63]
  2. ^ Овог сина Елма Корић у својој биографији о Ферхад-паши Соколовићу из 2015. године, не спомиње.[65]
  3. ^ Елма Корић наводи, да се у литератури, на основу западних извора, појавила информација о још једном Ферхад-пашином сину, Курд-бегу, који је наводно био призренски санџакбег, а погинуо је у Сисачком боју 1593. године.[66]
    Историчар Хазим Шабановић у својим коментарима на „Путопис“ Евлије Челебије наводи да је један Ферхад-пашин син или унук заповједао првих година Кандијског рата у Новиграду и Надину. Овај историчар претпоставља да се он звао Хасан-бег, а спомиње се 1620. године као тињски заим. Такође, према Шабановићу, један други син или унук Ферхад-пашин звао се Халил-бег Ферхадпашић.[61][46] У својој дисертацији о бањалучкој Ферхадији[67], Асим Муфтић спомиње Сулејман-бега Ферхад-пашића Соколовића као професора у Ферхад-пашиној медреси у Бањој Луци половином XVII вијека, а да је његов син Ибрахим-бег био постављен за кадију у Београду, након што је био мудерис (бс) у више познатијих џамија у Истанбулу.[62][46]
  4. ^ Док оријенталиста Алија Бејтић у свом раду из 1953. године наводи да је Ферхад-бег син Мехмеда/Мехмед-бега (Ферхад-пашиног сина)[57], Елма Корић у својој радњи из 2015. године, наводи да је Ферхад-бег паунук Ферхад-паше, тј. да је његов отац Мухамед (Мехмед-бег), који је сам син Хусеин-бега, брата творца Ферхадије.[66]
  5. ^ Према оријенталисти Алији Бејтићу, Мустафа-паша је подигао истоимену џамију, мост и чесму у бањалучкој Новоселији. Према мишљењу овог оријенталисте ово се догодило између 1706. и 1708. године.[69][46]
  6. ^ Како наводи Корићева, ову суму потврђују, поред плоче на улазу у џамију (в. испод), и изворни османски документи. Она истиче да је могуће, собзиром да је Волфов брат крајем 1575. тражио 4000 форинти за његову откупнину, да су и остали његови сродници учествовали у плаћању откупнине, на шта се алаудира и у једном стиху у народној пјесми „Перит паша и Шпербановиц“.[108] (в. испод)
  7. ^ Историчарка Елма Корић је мишљења, имајући у виду да је Ферхад-бег 1577. добио инструкције од Порте да пошаље Енгелберта у Истанбул, да је вјероватно тек тада мајка заробљеног Ферхад-бегу дала откупнину, а заробљеник Волф послат кући пуне двије године након заробљавања (битка код Будачког се одиграла 1575. године). Корићева је мишљења да је можда тек тада, 1577. године, отпочела изградња Ферхадије, која је, као познато, завршена двије године касније.[184]
  8. ^ Сипахија НЕЗАВРШЕНО
  9. ^ Ханги је пјесму првобитно објавио....
  10. ^ Ханги је првотно легенду објавио у Школском вјеснику 1903...Убаци цео тај текст и од Хусеџиновићке
  11. ^ Вјерно забилежио по приповиједану једнога селака.[246] [Фиснота I. Шајновића]
  12. ^ Софа — тријем, куполама пресведен или кровом покривен простор на улазној страни џамије, гдје се клања/моли.[314]
  13. ^ Мимар Синан, говорећи о мјерама Селимије џамије употребљава назив аршин.[332]
  14. ^ Хусеџиновић наводи трактат математичара и астронома Хисаједниа ал-Кашија који садржи поглавља која носе назив „О мјерама лукова и сводова“, „О мјерама лукова“, „О мјерама површина сталактита“. „У овим поглављима, како образлаже L. С. Бретаницкиј, да се математичким методама долазило до графичких рјешења, што је помагало неимару како да дође до броја и опсега архитетконских елемената и конструкција“.[350]
  15. ^ Хатаји арабеска има као свој средишњи мотив крупни цвијет око кога се лепезасто шире остали ситнији цвјетови са реалнијом представом. Турци Селџуци су ову орнаментику преузели из источног Туркестана.[414][411]
  16. ^ напомени за извор из Мотика
  17. ^ Ачик-паша је од 1848. године био шејх благајске текије. Издавао се за Индијца, а био је послат као шпијун од стране владе у Истанбулу са задатком да проматра рад херцеговачког везира Али-паше Ризванбеговића и осталих феудалних господара у Херцеговини.[445][442]
  18. ^ Куран 3, 182; 21, 36; 27, 57.
  19. ^ Куран 31, 34.
  20. ^ Турбе (ар.) наткривена гробница, маузолеј.
  21. ^ Турбедар (ар.) чувар турбета који се брине о његовом одржавању и чистоћи.
  22. ^ Како наводи аутор бањалучке историје Ђорђе Микић[476]:
  23. ^ Тетима (ар.) крилна, допунска просторија у већим џамијама.[448][482]
  24. ^ Напомена Мехмеда Мујезиновића.[479]
  25. ^ дај Батинићев текст на латинском ако нема наш на сх.
  26. ^ јарцима.[544]
  27. ^ Он ју сагради оним новцем што је добио за одкуп свога заробљеника грофа Ауерсберга. (Сам одкуп износио је 30,000 дукатах.)[551][552]
  28. ^ Шедрван је врутак живе воде. Патлиџан је меланзана, коју Туркиње свакојако надијевају за јело. Тетерван портантина. Ово су им најмилији називи, и навадне слике љубави.[583][584] [Фуснота M. Павлиновића][583][584]
  29. ^ Људевит Велики, краљ угарско-хрватски. Год. 1576. Ферат-паша у бици код Радоње погуби генерала Еберхарда Ауерсперга, а сина му Енгелберта жива ухвати, и уцијени га да сагради ону џамију коју своје име Ферадијом прозове;[585][586] у Ивањској се и данас пјева:
  30. ^ Траписти, бијело одјевени.[587][586] [Фуснота M. Павлиновића][587][586]
  31. ^ Дај Кноллов текст из Моста 1999
  32. ^ Овом приликом су сва три вјерска великодостојника у граду — бискуп бањалучки Фрањо Комарица, муфтија Ибрахим Халиловић и епископ бањалучки Јефрем Милутиновић упутили јавни протест „шокирани чином бруталног подметања експлозива на Ферхадију џамију и Ферхад-пашино турбе у Бањалуци“, те у сагласју истакли: „Вандалски напад на сакрални објекат и архитектонско-културни раритет првог реда под државном заштитом, доживљавамо као напад на достојанство, светост и најдубљу интиму вјерника као и свих добронамјерних грађана Бањалуке и главе погнути пред овим гнусним чином, најоштрије протестирамо и осуђујемо овакве и сличне поступке за које сматрамо да су усмјерени на погоршавање добрих комшијских, међунационалних и међуконфесионалних односа у овом граду.“ Након што су изрекли осуду упутили су и заједнички апел: „Овим поводом апелујемо на све грађане да се уздрже од било каквих непромишљених поступака који би могли да допринесу даљем погоршавању настале ситуације, а од надлежних органа власти тражимо подузимање хитних и ефикасних мјера безбједности ради проналажења и кажњавања виновника овог незапамћеног вандализма. Такође апелујемо на вјерничку и грађанску свијест у циљу превентивне заштите свих вјерских објеката, вјерских службеника, вјерника свих конфесија и грађана.“[699][700]
  33. ^ [...] Хиљаду деветсто деведесет и трећу нити један Бошњак у Бањој Луци не би смио да заборави. То се исто тако односи и на наше будуће нараштаје. Ако су нам мржња и освета стране, те неспојиве са нашим бићем, вјером и традицијом, онда немамо право да заборавимо шта су нам све српски фашисти урадили у времену 1992-1995, а посебно те 1993. године у нашем граду. Заправо, имамо обавезу да памтимо и да се према томе у будуће равнамо.[702]
    Као симболичан увод у рушење наших џамија, у петак 5. марта 1993. године, око 13:30 сати, код пословнице „ЕX“ (прекопута „Ферхадија“ џамије), власника злогласног Моме Ђукића, неколико четника је зауставило и покушало да закоље нашег муфтију у пензији, хаџи-хафиза Мехмед еф. Захировића, који је на глави ностио ахмедију. Случајно су наишли неки трезвенији наоружани Срби те спријечили најгоре. Хтјели су убити човјека који је био један од 64 угледна бањалучка муслимана који су 1942. потписали и упутили Резолуцију поглавнику НДХ Анти Павелићу, тражећи да се прекине терор и прогон српског живља у бањалучком крају.[702]
    Прва џамија у Бањој Луци страдала је у ноћи 9. априла '93. Била је то „Сефербегова“ или „Подпећинска“ џамија. Џамија је спаљена у вријеме трајања полицијског сата, који је у пракси важио само за несрбе. Ја сам се управо 10. априла вратио из Загреба, гдје сам ишао службено конвојем МХД „Мерхамет“. Затекао сам изгоретине нетом спаљене џамије. Био сам шокиран. Претпоставио сам да је то само увод у праву серију паљења и рушења наших богомоља, а додатно сам био депримиран због чињенице да се џамија налазила у махали у којој сам и сам становао, те је била блиска цијелој мојој породици.[702]
    Управо неколико дана раније, као представници Исламске заједнице, муфтија и ја смо позвани из кабинета градоначелника Предрага Радића да се и ми, као и представници друге двије вјерске заједнице, састанемо са Момчилом Крајишником. Писмено смо одбили тај позив, између осталог, да се нашем народу већ довољно десило зла у Приједору и Козарцу, прије непуну годину дана, да су тамошње џамије већ биле срушене, у што се господин Крајишник могао и сам увјерити, јер је управо дошао у Бању Луку након посјете том подручју, те да такав састанак нема смисла. Размљиво, садржај нашег писма није могао бити потпуно отворен, јер нисмо могли навести основни разлог одбијања сусрета — да нисмо хтјели овим чином „де фацто“ признати оснутак тзв. „Српске БиХ“ коју је представљао Крајишник, а која је створена фашистичком агресијом и геноцидом над нашим народом.[693]
    Но, и поред правовремено упућеног одговора, у вријеме одређено њиховим протоколом, поново смо били позвани телефоном из кабинета градоначелника Радића да дођемо „јер господин Крајишник нас чека“. Били смо одлучни, те смо поновили што смо написали, и чудећи се да писмо нису озбиљно схватили. Овај наш чин одобраван је од многих Бошњака, али било је и оних који су нас због тога отворено нападали.[693]
    Нисмо се били честито опоравили од шока због уништења прве наше џамије, а дочекасмо најцрњи дан који памтимо. Уочи 7. маја 1993. године, спавао сам код своје мајке у насељу Борик, када ми око 5.30 ујутро зазвони телефон. То ме је пробудило, али мајка је била бржа и подигла је слушалицу. Чуо сам њен узбуђен, али страшно промијењен глас: „Али драги мој Ибрахим ефендија, је ли могуће? Јели до темеља?“ Обратила се мени јецајући: „Сине срушена је Ферхадија...“ Узео сам слушалицу и чух муфтију: „Јесте Бедро, срушена је до темеља, остала је само мунара.“ Упитах: „Јеси ли био тамо?“ Он каза: „Јесам, иако су ме хтјели спријечити њихови полицајци, прошао сам...“[693]
    Сваки даљни разговор био је сувишан. „Ето ме одмах“, казах да би прекинуо очајну ситуацију. Пођох бициклом, као и обично пречицом, улицом Саве Ковачевића, узводно лијевом обалом Врбаса, те кроз насеље Долац. Па одатле се увијек видјела „Ферхадија“. I овај пута видјех њен витки минарет, али не и њено познато кубе.[693]
    Приђох близу џамије гдје се већ окупило мноштво света. С одстојања смо гледали застрашујући призор. Бројни српски полицајци су „обезбијеђивали“ цијелу четврт, а улице са сјеверне, западне и јужне стране до комплекса џамије су биле затворене. Нисам могао гледати тај болни призор, нити слушати јецаје окупљених Бањалучана, већ одмах продужих муфтијиној кући која је била недалеко одатле, у Загребачкој улици бр. 4. Степеницама дођох на први спрат, врата од стана су била отворена, те видјех неколицину наших џематлија. Муфтија ме дочека у ходнику. Загрлили смо се чврсто. Очи су нам биле пуне суза...Прошло је било неколико минута прије проговорисмо... Врло мало, јер једноставно нисмо имали ријечи за ту ужасну спознају. За мене посебно шокантно и кад сазнадох да је исто јутро уништена и прељепа „Арнаудија“ џамија, џамија копија „Ферхадије“, нешто мало мања али исто тако предивне архитектуре, удаљена око 500 м даље. Тек након попушених неколико цигара, предложих да поново обојица одемо на мјесто злочина. Кренусмо, али на тротоару код злогласне кафане „ЕX“, покуша нас зауставити полицајац. Казасмо му ко смо, а муфтија га одгурну говорећи: „Оно тамо је наше. Нико нас нема право зауставити!“. Дођосмо до зграде Муфтијства и Одбора ИЗ у чијем приземљу је било складиште „Мерхамета“. Када уђосмо, затекосмо прави крш материјала, полупана стакла, напукле зидове, изваљене штокове врата и прозора, а кров потпуно уништен. То је била посљедица очито снажне експлозије.[707]
    Затекосмо унутра активисте „Мерхамета“. Измјештали су робу из рушевина. Али већ су ту увелико радили булдожери и камиони комуналног предузећа „Чистоћа“, који су равнали терен и одвозили камене блокове срушене „Ферхадије“. Касније сазнасмо, возили су их на депонију градског сметљишта на путу Бања Лука - Приједор.[708]
    Потом смо одлучили да одемо до срушене „Арнаудије“ џамије. Били смо просто окамењени угледавши гомилу камених блокова на мјесту гдје је била џамија „Арнаудија“. Остала је само камена ограда са чувеном „мунарицом“ и езан тасом, која се налазила изнад јужног улаза у џамијско двориште. I овдје затекосмо мноштво уплаканог народа, наших драгих џематлија, али и српске полицијске хорде које су около кружиле. Чуле су се и клетве. Нисмо се ту могли дуже задржати.[708]
    Био је петак, па и поред огромног шока и бола имадосмо довољно снаге и присебности да се договоримо да џум'а намаз клањамо у „Газанферији“ џамији, на другој страни ријеке Врбас. Био је то наш инат према душманима и наш иман. Срочисмо пригодан текст, којег је требало прочитати с мимбере... У међувремену, до одласка у „Газанферију“, скокнух до куће да охрабрим супругу Мирсаду и синове Џенана и Саида, те да и са њима подијелим тугу.[709]
    Око 12 h кренусмо од муфтијине куће на џум'а намаз, преко Врбаса. С нама су још били Јусуф еф. Дедић и Вахдет еф. Алемић. Када смо дошли у двориште џамије, затекли смо велики број утучених и уплаканих џематлија. Никада нећу заброавити призор када је еф. Алемић читао текст у поводу рушења „Ферхадије“ и „Арнаудије“, те када се муфтија Халиловић обратио јавности рекавши: „Они који мисле да су рушењем наших џамија уништили иман у нама и нас муслимане, варају се. Јер, без обзира што нам руше џамије, сваки наш имам је покретна џамија, а сваки муслиман покретни шехадет.“ При томе, позвао је на сабур, разборитост и достојанство. У тим тренутцима чули су се јецаји џематилија и текбири.[710]
    Када се заврши џум'а намаз, остасмо с џематлијама да заједнички попричамо о подијелимо тугу. У том нам јавише да полиција зове муфтију да одмах дође у зграду Муфтијства... Тако доосмо, а тамо испред улаза полуразрушене зграде чекало нас је неколико млађих полицајаца. Муфтија пита шта желе. Одговорише да хоће извући муфтијина кола из гараже, која се налазила уз зграду, како би била заштићена, јер „неко може срушити зграду муфтијства па би страдала кола“. Муфтија, пак, узврати да нек не брину, јер то није њихов проблем. I заиста они одоше необављеног посла. Није прошло нити пет минута када хрупи група старих полицајаца на челу с командиром Станице јавне безбедности „Центар“, Пером Мудринићем. Он је био веома груб и арогантам запријетивши муфтији да ће га ухапсити ако не отвори гаражу. Нисам се више могао суздржавати па сам узвратио рекавши: „Како вас није срамота? Видите ли овај призор око нас, рушевине џамије. Џамије нема а вама до кола.“ Он је одмах загаламио: „Шта се ти мијешаш? Ко си ти? Отвор'дер ту ташну? Шта имаш у њој?...“ На крају су ипак срушили зид гараже и одвезли ауто. То је био примјер злочиначког четничког садизма... Ми смо тада још добро прошли, јер србо-четници су тукли и убијали и због мањих ствари.[710]
    Отишли смо муфтијиној кући. Тамо је свијет пристизао у групама. Тог поподнева дошао је Јово Турањанин представивши се помоћником министра за неправославне вјере. Он је недавно дошао с Пала. Иначе је познавао муфтију од раније, јер је у комунистичком систему такођер био задужен за односе с вјерским заједницама. Изразио сма је саучешће те рекао да градоначелник Радић није имао снаге да дође нити да муфтију назове телефоном. Понудио је да се поводом рјешавања проблема убудуће њему обраћамо.[711]
    Узгред да напоменем у наредном времену овај представник србо-четничке власти нам је долазио више пута, хинећи да нам жели помоћи, али је преко нас стално тражио материјал за бојење свог стана којег је одузео једној бошњачкој породици. Ето то је био ниво њиховог министра.[703]
    Предвечер је дошао бискуп др. Фрањо Комарица уручивши сам своју писмену сућут, казавши: „Драга браћо, драги пријатељи, тешко ми је да пронађем праве ријечи и изразим своје згражање над овим вандалским чином, извршеним искључиво у име сотоне, нити да вам адекватним ријечима упутим своју и нашу сућут. Будите увјерени да сам ја, те цијелокупно моје свећенство и вјерници уз вас, јер, као што знамо, подијељена радост с пријатељима је двострука радост, а подијељена туга — пола туге.“ У тим тренутцима посјет бискупа Комарице те његове искрене ријечу су били као мехлем на љуту рану.[703]
    Занимљиво је споменути казивања неких очевидаца у вези са стањем у околици срушених џамија, ноћ уочи њихвог рушења. Око 22 сахата, очевици су видјели с прозора својих кућа како полиција врши блокаду улица око „Ферхадије“ и „Арнаудије“, да би се затим чуо тутањ војних камиона, који су се зауставили пред џамијама. Прозори од неких кућа и станова у зградама били потпуно отворени те ноћи, а међу њима и прозор стана Ђуре Булића, тада трећег човјека у хијерархији у ЦСБ-у. Његов стан је био лоциран у улици Меше Селимовића (раније Загребачкој), стотињак метара удаљен од „Ферхадије“. Дакле, многи су знали што ће се догодити те ноћи.[703]
    Сљедеће ноћи није било струје. Уморан те скрхан сједио сам у своме стану тугујући с породицом... Око 21,45 зазвони телефон. Супруга је подигла слушалицу. Каза ми да ме зову из полиције. Када сам се јавио уз „добро вечер“ претставио ми се извјесни Бранко Гудало. Рече да је истражни судија, тражио је да дођем на разговор... „Али сада ће наступити полицијски сахат“, рекох му, покушавајући да се извучем... „Ви можете доћи до 22,00 сата, пошто станујете близу СУП-а, а вратит ће вас наш човјек“, био је упоран Гудало. Нисам имао избора, те кренух. На портирници у СУП-а полиције ми рекоше да ме чекају у приземљу: „лево“, друга врата опет „лево“.[703]
    Унутра их је било петнаестак. Већина је била у плавим униформама, а неки у цивилној одјећи. Гледали су ТВ, јер су имали струју. Један од цивила представи се као Гудало, истражни судац задужен да изврши „истражни поступак“ у поводу рушења „Ферхадије“ и „Арнаудије“. Такођер у цивилу, био је ту Душан Родић, мој комшија, у стану кат изнад мене. Почели су да ме испитују, онако бахато, и тек реда ради: „На кога сумњамо? Јесу ли примјетили икакве претходне радње или знакове који би могли бити увод у чин рушења џамија:“[712]
    Одговорио сам да не сумњамо ни у кога, нити смо примјетили било какве претходне знакове. Једноставно, клањали смо акшам-намаз 6. маја, те око 20.20 оставили „Ферхадију“ у уобичајеном стању, закључавши њена врата и капију њене авлије. „Ја мислим да ћете ви то сигурно утврдити, ви сте стручни за то, а то је уосталом и ваш посао. Ако немате шта више ја бих кући.“, покушавао сам да прекинем трагикомичну ситуацију и узвратим на њихов цинизам. Но, Гудало ми показа некакав папир, „рјешење“, у којем се као утврђује да је степен оштећења непорушеног минарета Ферхадије такав да би се сам могао срушити и угрозити људске животе и околне објекте, те бјезбедност саобраћаја у малој и слабо прометној Ферхад-пашиној улици. У потпису су били: Горан Ајдар, урбанистичко грађевински инспектор, Бранко Гудало, истражни судија, Новица Вујинић, представник инжењерске групе ВРС, Бранко Кондић, представник ватрогасне бригаде и Душан Родић, представник ЦСБ-а Бања Лука.[713]
    „Шта ми ви ово показујете“ правим се невјешт. „Знате, вас као председника ИЗ желимо званично обавјестити да је наш стручна комисија утврдила степен оштећења минарета и потребу његовог рушења“, рече Гудало. „Како ваша комисија? Требало је да формирамо заједничку и да се онда утврди какво је оштећење, а што се тиче безбједности саобраћаја у Ферхад-пашиној улици, затворите је с обје стране, ионако није фреквентна, те нема никакав значај.“, одговорих. Но, очито ту се није више имало што рећи, нису важили никакви аргументи. Гудало је потом саопћио да ће они у току те ноћи поступити по „рјешењу“ и срушити минарет. Запањен бахатошћу, рекох да то не чине, а ако су то одлучили, нису требали мене звати. Јасно је да су преко мене желили обезбиједити „легитимитет“ за рушење минарета. Дакле, још увјек су се нечег плашили. Можда одговорности пред Свјетском заједницом?[713]
    Кући ме допратио комшија Родић, који ми је успут рекао да ће и он учествовати у рушењу, што се и десило. Око 22,45 дођох кући и испричах супрузи и синовима што се догодило.[713]
    Чекали смо шта ће се десити. Око 23,40 минарет је био освјетљен снажном светлошћу рефлектора, који је био засљепљујући, пошто је цијела околица била у мраку, јер осим „приоритета“ нико није имао струје. Имао сам изравни поглед са свог балкона у висини четвртог ката. Гледали смо посљедњег пута витки минарет „Ферхат-пашине џамије“ висок 42,5 м. Око 0,30 чула се снажна експлозија која, као да је и мене разнијела. Одмах се зачуше рафали и пуцњи, весела пјесма и поклици из неких зграда, а поготово небодера на некадашњем Булевару револуције. Опће је било познато да ту станују официри бивше ЈНА а сада србо-четничке војске.[706]
    У суботу ујутро, 8. маја 1993. године, на локалитету срушене „Ферхадије“ и минарета, багери су ревносно очистили терен, сада и од срушеног минарета. У полуразрушеној згради Муфтијства и Одбора ИЗ-е, у једној малој просторији у приземљу, клањали смо подне намаз и молили Аллаха џ. ш. да злочинци испаштају због својих сатанских злочина. Након тога, муфтија се обратио нама неколицини из некада великог џемата, ријечима: „Од овог тренутка у приземљу ове зграде у функцији ће бити „Ферхат-пашин месџид“. Он је духовни темељ и претеча новој Ферхадији. Иншаллах.“[706]
    Након тога приступили смо адаптацији велике просторије у приземљу, избијајући један преградни зид, чиме смо проширили капацитет месџида за око 180 клањача. Као да смо били увјерени да ће се толико људи усудити појавити на сљедећем џум'а намазу. А то се заиста десило. Иман, сабур и достојанство су ипак својствени нашем народу.[706]
    У санацији зграде, те адаптацији простора за клањање, са великим ентузијазмом је судјеловао велики број наших џематлија, као радна снага, занатским услугама и у грађевинском материјалу. Унаточ немилосрдне буке магера и камиона, који су чистили локалитет срушене „Ферхадије“, уз присуство полиције, брзо је завршаван нуклеус наше будуће „Ферхадије“, а сваки мумин се исказа као покретни шехадет, као што је рахметли муфтија претсказао. У неколико наврата сретао сам међу багерима судију Гудала, питајући га зашто уклањају вриједне и уникатне камене блокове. Цинично је одговарао да то чини због „истраге, јер можда има чак и погинулих испод рушевина...“[706]
    Тих дана смо неколико пута упутили писма градоначелнику Предрагу Радићу те секретару за урбанизам СО-е Бања Лука, Предрагу Митраковићу, захтјевајући да се заустави одвожење рушевина остатака „Ферхадије“ и „Арнаудије“, али они су се оглушили, значи свјесно подржавајући, како злочин рушења џамија, тако и злочин бесправног узурпирања њихових остатака на нашој земљи. Ипак, добили смо од истражног судије Гудала један допис у којем тражи нашу процјену вриједности џамија. Каква бестидност и бахатост... Одговорили смо му храбро и достојанствено, наглашивши да нас је такав допис увриједио, јер не постоји нико ко може казати вриједност таквих свјетских униката архитектуре и богословља, а духовну вриједност људски створ не може одредити. Врло добро су они знали да су ове џамије биле уврштене у каталог УНЕСЦА, и као бисери свјетских дијела били под заштитом УН...[714]
    Убрзо су нас почели посјећивати бројни новинари са Запада, очито привучени овим незамисливим вандалским чином... Али они су дошли из земаља чије владе ни до тада нису учиниле ништа да зауставе геноцид и урбицид над Бошњацима, те смо гајили мале наде да ће масовна рушења наших џамија и свјетских вриједности, наћи на озбиљну реакцију тих влада, осим можда згражавања јавности у њиховим земљама. Схватили смо стога, да су дошли по спектакуларне информације за своје читатеље и гледатеље. Нисмо их одбијали, разговарали смо отворено те пружили им бројне информације, не само о злочину над повијешћу, већ свакако највише о масовним злочинима у регији. Ипак смо се надали да ће наши вапаји дои до савјести бар обичних људи.[715]
    Многи од новинара су суосјећали с нама, а неки попут претставника Низоземске ТВ, су нашој ИЗ уручили скромну финансијску помоћ. Британски новинар који је радио за „Тхе Гуардиан“ нама је чак казао да је градоначелник Радић обични фашиста.[715]
    Но, рушење двију најзнаменитијих џамија у граду био је увод у цијелу серију рушења и паљења преосталих. Ево те црне кронологије од маја до септембра 1993. године[715]: 11 маја срушена експолозивом џамија у Врбањи,[715]
    • 17. маја запаљена „Хаџи-Зулфикар“ или „Тулекова“ џамија у Лијевој Новоселији,[715]
    • 26. маја запаљена „Бехрам-ефендијина“ џамија у Десној Новоселији;[715]
    • 04. јула срушене су експлозивом четири џамије: „Газанферија“, „Сифти Мехмед-пашина“ (јама) џамија, „Хаџибегзад“ (Граб) и „Мехди-бегова“ (Хисета);[715]
    • 14. јула срушена је „Хаџу Курт“ (Лијева Новоселија) и „Хаџи Шабан“ џамија (Десна Новоселија);[715]
    • 06. септембра запаљена је „Хаџи Первиз“ џамија у Потоку;[716]
    • 08. септембра пола сахата прије поноћи, спаљена је „Хаџи Османлија“ или „Талина“ џамија у Подбрђу;[716]
    • 09. септембра пола сахата након поноћи, спаљена је „Хаџи Омерова“ џамија у Доцу;[716]
    • 09. септембра, пред зору, спаљена је „Хаџи Салихија“ или „Ступничка“ џамија...[716] [...]
  34. ^ Бранио се радић позивима од раније, додај, Галијаш
  35. ^
    БИСКУП БАЊАЛУЧКИ, ФРАЊО КОМАРИЦА[723]

    Писмо соилдарности муфтији бањалучком, хаџи Ибрахиму еф. Халиловићу,— у поводу рушења двију познатих џамија у Бањој Луци.[723]

    Поштовани господине Муфтијо, врло цијењени и драги пријатељу Ибрахим-ефендијо![723]
    Поштовани вјерници-муслимани![723]
    Најтужнија вијест коју сам данас морао чути била је вијест о била је вијест о ноћашњем, безумном, злочиначком злодјелу рушења вишестољетних богомоља Вас, наше поштоване муслиманске браће, дивот џамије Ферхадије и Арнаудије, драгоцјеног блага не само Ваше — Исламске заједнице, него и свих становника нашег града и цијеле наше земље.[723]
    Искрено сам и дубоко потресен, не само ради страшне чињенице да су срушене најстарије богомоље нашег града и цијелог овог краја, па и шире, него и зато што су се међу нама, нажалост, појавили бескрупулозни рушитељи, вандали који су кадри промишљено, плански и подло — без икаквог повода и разлога — учинити таква злодјела.[723]
    Овим вандалским злодјелом које се, нажалост, унаточ полицијском сату, према Вашем исказу очито дуже вријеме припремало и синхронизирано извело, бачена је велика, непоправљива љага на све оне који имају задаћу да спречавају овакве и сличне вандалске чине, а који се ипак догађају у нашем граду и крају — под окриљем мрака.[723]
    У име Католичке Цркве у бањалучкој бискупији, у име Бискупског Ординаријата у Бања Луци, као и своје особно име, најодлучније осуђујем ово најновије злодјело над вјерским објектима и вјерским заједницама у нашем граду и опћини![723]
    У име правде и закона, у има културе и цивилизације којој припадам, у име здравог разума и у име свих племенитих наших суграђана који се истински међу собом поштивају и уважавају — без обзира на вјерозакон или припадност разним народима — тражим и очекујем од свих компетентних инстутиција и особа нашег града и опћине да се злочинци ових најновијих злодјела открију и спријече у даљим сличним нељудским наканама![723]
    Док овоземаљској правди препуштамо кажњавање злочина, молим милосрдног и самилосног Бога да нас све сачува да сами не постанемо робови оваквих ђаволских накана, нити објекти могућих његових паклених акција![723]
    Вама, особно, као и Вашим поштованим вјерницима Исламске заједнице искрено желим да Вас у овим тешким часовима тјеше ријечи Бога Свевишњега: “А када дође вријеме друге пријетње, послаћемо их да на лицима вашим тугу и јад оставе и да у Храм као и први пут, поновно провале и да све што освоје до темеља поруше.[723]
    I Господар ће вам се опет смиловати: ако ви поново започнете, започећемо и Ми. А џехенем смо за невјернике тамницом учинили.” (Ал—Исра, XVII, 7—8).[723]
    Дијелећи искрено с Вама свима, како велику тугу, тако и неуништиву наду, те обећавајући Вам разумљиву солидарност и нас, вјерника-католика, пријатељски Вас поздрављам![723]
    <ригхт>Монс. др. Фрањо Комарица</ригхт>[723]
    <ригхт>бањалучки бискуп</ригхт>[723]
    Бања Лука, 7. свибња 1993.[723]

  36. ^ [...] Бошњаци који имају храбрости да не гласају покушавају спасити рушевине двију џамија разрушених прошлог тједна. Локалне српске власти пребацују одговорност за рушење џамија на „муслиманске екстремисте“, који желе изазвати међународну интервенцију... Порушене џамија нам поручују да нам преостаје спакирати ковчеге или завршити у лијесу. Ово се односило на рушење неколико мањих џамија.[691][692]
    7.5.93 у 3,10 сати ујутру српски фашисти тонама експлозива срушили су џамије Ферхадију и Арнаудију, у самом центру града. То су двије јединствене љепотице, старе преко 400 година, под заштитом УИНЕСЦОА.[691][692]
    Био сам први који је то јавио свијету, а вијест сам завршио с реченицом: „Овим чином србочетнички агресор начинио је смртну осуду Бошњацима-муслиманима Бање Луке.“ (6.5.;7.5.;16,17).[691][729]
    У року од 24 сата имао сам потпунији извјештај о припреми и рушењу џамија и он гласи[691][730]:
    1. Дана 6.5.93., четвртак, одржани састанци у мјесним заједницама у којима се налазе џамије. Срби упозорени да буду у кућама у случају „неприлика“. Затим је казано да остану само чланови СДС и да ће бити легитимисани. Њима је отворено казано да слиједе експлозије, да не дође до узбуне и сл.[691][730]
    2. Ве у 23,30 сати уочен долазак војих камиона до џамија, а то цијело подручје је блокирано од најмање једне чете војника, и поред тог што је полицијски сат на снази у то вријеме.[691][730]
    3. Јачина експлозије је подешена тако да мунаре и зидови не падну на главне прометнице, што указује да су све обављали војни специјалци. 4. За рушење ова два грандиозна објекта утрошено је око 1.500 кг експлозива.[691][730]
    Постоји листа објеката који су припремљени за рушење на исти начин, а ради се о џамијама, споменицима и приватним кућама. (13,16). Одбор ИЗ шаље у УН нашој Мисији копије захтјева Општини Бања Лука да се не уништавају камени блокови џамија већ сачувају (8.5.;18). Овај документ може бити оптужница за градоначелника Радића пред Међународним судом у Хаагу, јер је дозволио уништавање споменика под заштитом УНЕСЦА.[691][730]
    „У сваком случају, неспорно је да је рушењу двију најзнаменитијих џамија у Бањој Луци извршено у координацији ЦСБ, на чијем је челу тада био Стојан Жупљанин, те специјалних јединица и Крајишког корпуса тзв. РС на чијем је челу био Момир Талић.“ (19, свједочење). Ово је ратни злочин пар еxеланс, кажњив по међународним законима.[731][730]
    Већ сутрадан за вријеме акшам-намаза упала је полиција у џамију на Хисетима (Махдибег џамија) и ухапсила тројицу Бошњака на намазу, без икаквог образложења. Полиција је дошла у црвеном комбију БЛ-52-294, који је озлоглашен због масовних хапшења и убојстава заточеника.[725][730]
    Тада је ухапшен и Мустафа Маглић, којега су на лицу мјеста испребијали а полиција је осталима пријетила и псовала. Исти је дан у Челинцу убијен брачни пар Талић, Азема и Заим. Четници су их везали и запалили у кући (21).[725][730]
    Но већ сутра, 8.5, наставља се рушилачки пир србочетника. Тачно у 8,30 полиција минира дио мунаре џамије Ферхадије и одмах наређује одвожење камених блокова на сметљиште у Шарговацу (18).[725][726]
    Муфтија Халиловић ургентно обавештава градоначелника Радића молећи га да се онемогући одвођење материјала, јер га је потребно класифицирати и сложити, пошто сваки дио каралног објекта има повијесну вриједност (22).[725][726]
    Одмах апелирамо да се на међународној разини упозори Радић да се мора сачувати грађа Ферхадије (23).[725][726]
    Свуда запрепаштеност, невјерица, плач, али се не предајемо. Србочетници, јавно и тајно ликују, шепуре се улицама око рушевина. У таквој психози нико, ни ми сами, није очекивао такво окупљање народа сутра у Газанферији џамији на џуми. Била је пуна свијета. Свијета усправног, чврстог и чини ми се помало фаталистички али не дефетистички расположеног. Неколицина ме позива на дивхану да нешто кажем. Говорио сам једноставно и чини ми се сукладно стању[725][726]:
    „Ако нам сруше и Газанферију, ми ћемо клањати на Мусали.“ Неки су питали да ли је јављено вани, да ли свијет зна. Нисам им тада могао одговорити. Оптерећење с питање да ли су тачне информације које сам послао у свије о планираном рушењу свих осталих џамија и сакралних објеката било је превелико.[725][726]
    Хутба коју је тада држао муфтија Халиловић, памтит ће се као ремек-дјело казане ријечи. Остат ће нам у трајном сјећању ријечи: „Сваки имам је покретна џамија, а сваки муслиман покретни шехадет.“ Исти дан бискуп Комарица је дошао изразити сућут и своје „згражање над овим вандалским чином, извршеним искључиво у име сатане.“ Владика Јефрем се није огласио.[725][726]
    Сутрадан ми је доаш кући новинар Јон Рандал, Тхе Wасхингтон пост. Пажљиво је слушао чланове ИО Ђузела, Далнезиревића, Новајлију и мене. Наравно говоримо о рушењу Ферхадије и Арнаудије, невјеројатном геноциду, али му јасно кажемо да подржавамо ставове нашег предсједника Изетбеговића. Указујемо на политичке разлике у односу на БиХ неких европских земаља и УСА. (16.5.;24)[732][726]
    Није требало дуго чекати. Навечер 10.5.93 срушена је експлозивом џамија у Врбањи, трећа по величини. Дакле, моје информације су тачне. Цијела листа муслиманских богомоља, приватних кућа, али и католичких катедрала су планиране, за рушење.[732][733]
    Ово задње се односило на Петрићевачку катедралу. Но, нико од католика није у то вјеровао, па нити бискуп када је доашо изразити сућут због злочина над муслиманима (21). Исламска заједница доставља Извештај с кронологијом збивања, наглашавајући да је рушењем џамија симболички потврђен геноцид над Бошњацима. (11.05.;25) Само у овом случају радио БиХ је посветио дужну пажњу у емисијама, али са закашњењем. Глас Америке је био бржи. Сва свјетск гласила су о томе извјештавала.[732][734]
    Паралелно с овим вандализмом и терором српска власт организира Референдум о прихваћању „Венце-Оwеновог“ плана, с намјером да га одбију. Било им је потребно макар симболичко учешће несрба. Зато обилазе станове, врше попис становника Бошњака и Хрвата и отворено пријете да ће изгубити станове ако ако не изађу на Референдум. Резултат се унапријед знао, важно је да су могли показати имена несрба својим пријатељима у иноземству, а они ће то онда политички поентирати на међународним форумима (13.5.;26).[732][734]
    Додатно извјештавамо да је 4.5 на ТВ-БЛ изнесен документ који је потписан од хуманитарних организација, па тако и од стране МХД Мерхамет, а којим се протестира против Резолуције СБ 820 и надлијетања НАТО авиона.[732][734]
    Тог дана одлучујемо замрзнути рад цијелог ИО СДА због информација да се припрема наше „уклањање“ (26).[732][734]
    У Гласу 14.5.93 командант ЦСБ Стојан Жупљанин, изјављује да су џамије срушили сами Бошњаци, да су прије тога из џамије изнесене вриједности, да су Бошњаци чували џамије и сл. Какав врхунац цинизма и бахатости! Зар нема на овом свијету нико да заустави лопове и злочинце?! (27).[732][734]
    Већ након два дана Срби пале џамију у Горњем Шехеру (17.5.;28) Поново аплеирамо на свјетску јавност, али овај пута шаљемо апел и Централи СДА, да се једном рашчисти зашто Радио БиХ не даје информације о Бањој Луци и Босанској Крајини. Извјештај о рушењу џамија Ферхадије и Арнаудије дали у једној реченици и њу узели с Гласа Америке, а од тада ништа више. Стиче се утисак о планском индолентном односу, што нас упозорава да у екипи Радио БиХ даље преовлађује стара унитаристичка струја, која у циљу само њима знаном, желе заташкати злочине (29).[735][736]
    Међутим, наш амбасадор Шаћирбеговић је већ 18.5.93. (30) извјестио Савјет безбедности о рушењу џамија и одношењу материјала итд.[737][738] [...]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Андрејевић (1984). стр. 9.
  2. ^ Historija naroda Jugoslavije II (1959). стр. 602.
  3. ^ Korić (2015а). стр. 19.
  4. ^ Korić (2015а). стр. 23.
  5. ^ Šabanović (1982). стр. 21—24.
  6. ^ Imamović (1998). стр. 104.
  7. ^ Husedžinović (2005). стр. 71.
  8. ^ Šabanović (1982). стр. 39.
  9. ^ Imamović (1998). стр. 122.
  10. ^ Korić (2015а). стр. 23—24.
  11. ^ Imamović (1998). стр. 105—111.
  12. ^ Husedžinović (2005). стр. 72;74.
  13. ^ а б Kreševljaković (1953). стр. 26.
  14. ^ Kreševljaković (1961). стр. 7—8.
  15. ^ Микић (1995). стр. 42.
  16. ^ а б Korić (2015а). стр. 24.
  17. ^ Šabanović (1982). стр. 176.
  18. ^ а б Prelog (1912). стр. 19—34.
  19. ^ а б Korić (2015а). стр. 24—25.
  20. ^ Микић (1995). стр. 41—45.
  21. ^ Šabanović (1982). стр. 176—177.
  22. ^ Husedžinović (2005). стр. 74.
  23. ^ Микић (1995). стр. 45—46.
  24. ^ Prelog (1912). стр. 33.
  25. ^ Kreševljaković (1934). стр. 892.
  26. ^ Kreševljaković (1961). стр. 8.
  27. ^ Džaja (1973). стр. 10—11.
  28. ^ Imamović (1998). стр. 241.
  29. ^ Historija naroda Jugoslavije II (1959). стр. 128.
  30. ^ Korić (2015а). стр. 25.
  31. ^ Šabanović (1982). стр. 77;79.
  32. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 80.
  33. ^ Historija naroda Jugoslavije II (1959). стр. 128—129.
  34. ^ Korić (2015а). стр. 203.
  35. ^ Husedžinović (2012). стр. 113.
  36. ^ а б Kreševljaković (1934). стр. 893.
  37. ^ Historija naroda Jugoslavije II (1959). стр. 146—147.
  38. ^ а б Андрејевић (1984). стр. 18—19.
  39. ^ а б Zlatar (1978). стр. 81—87;111.
  40. ^ а б в г Muftić (1941). стр. 3.
  41. ^ Korić (2015а). стр. 30—31.
  42. ^ Korić (2015а). стр. 32—34.
  43. ^ Korić (2015б). стр. 408—409.
  44. ^ Андрејевић (1984). стр. 19.
  45. ^ Zlatar (1978). стр. 81—87.
  46. ^ а б в г д ђ е ж з и Husedžinović (2005). стр. 81.
  47. ^ Korić (2015а). стр. 35.
  48. ^ Korić (2016). стр. 63.
  49. ^ Андрејевић (1984). стр. 20.
  50. ^ Husedžinović (2005). стр. 81—82.
  51. ^ Zlatar (1978). стр. 111—117.
  52. ^ а б Kamberović, Husnija (1998). „FERHADPAŠIĆ-SOKOLOVIĆ (Ferhadpašić, Ferhatpašić)”. Hrvatski biografski leksikon. Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“. Pristupljeno 7. 7. 2019. 
  53. ^ Korić (2015а). стр. 35;252.
  54. ^ Korić (2015а). стр. 252—253.
  55. ^ Korić (2015а). стр. 253.
  56. ^ а б Čelić (1981). стр. 6.
  57. ^ а б в г д ђ е Bejtić (1953а). стр. 98.
  58. ^ а б в Zlatar (1978). стр. 114—115.
  59. ^ а б Korić (2015а). стр. 254.
  60. ^ Husedžinović (2005). стр. 80—81.
  61. ^ а б Čelebi (1973). стр. 215.
  62. ^ а б в Muftić (1941). стр. 5.
  63. ^ Korić (2015а). стр. 254—255.
  64. ^ Korić (2015а). стр. 255.
  65. ^ Korić (2015а). стр. 252—259.
  66. ^ а б в г д Korić (2015а). стр. 256.
  67. ^ а б Muftić (1941)
  68. ^ а б в Kreševljaković (1991а). стр. 146.
  69. ^ Bejtić (1953а). стр. 114.
  70. ^ а б Kreševljaković (1934). стр. 899.
  71. ^ а б Korić (2015а). стр. 257.
  72. ^ Muftić (1941). стр. 5—6.
  73. ^ Ravlić (2002). стр. 20.
  74. ^ а б в г Husedžinović (2012). стр. 110.
  75. ^ Zlatar (1978). стр. 115.
  76. ^ Bejtić (1972). стр. 175—176.
  77. ^ а б Korić (2015а). стр. 207.
  78. ^ Historija naroda Jugoslavije II (1959). стр. 135.
  79. ^ Андрејевић (1984). стр. 21—22.
  80. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 83.
  81. ^ а б Korić (2015а). стр. 268—269.
  82. ^ Muftić (1941). стр. 3—4.
  83. ^ Muftić (1941). стр. 4;6.
  84. ^ Imamović (1998). стр. 246—247.
  85. ^ а б Škapur (1967а). стр. 17.
  86. ^ Imamović (1998). стр. 246—248.
  87. ^ Imamović (1998). стр. 247.
  88. ^ Husedžinović (2005). стр. 75.
  89. ^ Dervišević & Smailbegović (2016)
  90. ^ а б в г Korić (2015а). стр. 270.
  91. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај ак Ахунбеј, Зејнеп; Хаџимухамедовић, Амра; Ловреновић, Дубравко; Шево, Љиљана; Вик, Тина (7. 5. 2003). „Одлука о проглашењу Подручја и остатака грађевинске цјелине - Ферхад-пашина џамија (Ферхадија) у Бањалуци, са Ферхад-пашиним турбетом, Турбетом Сафикадуне, Турбетом Ферхад-пашиних бајрактара, шадрваном, џамијским харемом, оградним зидовима и порталом, националним спомеником Босне и Херцеговине [Број: 08.2-6-533/03-8 ; Носилац истраживања и израде Приједлога одлуке: Мирзах Фочо, дипломирани инжењер архитектуре]” (PDF). Комисија за очување националних споменика Босне и Херцеговине. Pristupljeno 9. 7. 2019. 
  92. ^ а б Škapur (1967а). стр. 18.
  93. ^ Husedžinović (2012). стр. 110—111.
  94. ^ Husedžinović (2005). стр. 79.
  95. ^ а б Muftić (1941). стр. 6.
  96. ^ Imamović (1998). стр. 248.
  97. ^ Korić (2015а). стр. 270—271.
  98. ^ Korić (2015а). стр. 271—272.
  99. ^ Škapur (1967а). стр. 19.
  100. ^ Korić (2015а). стр. 112.
  101. ^ Vojna enciklopedija, tom II (1971). стр. 96.
  102. ^ Korić (2015а). стр. 114.
  103. ^ Hammer (1979). стр. 53—54.
  104. ^ Korić (2015а). стр. 114—115.
  105. ^ Korić (2015а). стр. 115.
  106. ^ Hammer (1979). стр. 54.
  107. ^ Korić (2015а). стр. 115—116.
  108. ^ Korić (2015а). стр. 117—118.
  109. ^ а б в г д Softić (1996). стр. 173.
  110. ^ а б в г д Alajbegović Pečevija (2000). стр. 372—373.
  111. ^ а б Андрејевић (1984). стр. 97.
  112. ^ Handžić (1994). стр. 143—147.
  113. ^ Андрејевић (1984). стр. 97—98.
  114. ^ а б Андрејевић (1984). стр. 98.
  115. ^ а б Андрејевић (1984). стр. 99.
  116. ^ Zlatar (1978). стр. 84—85;87—88.
  117. ^ Korić (2015а). стр. 207—208.
  118. ^ а б Husedžinović (1999). стр. 103.
  119. ^ а б Ahunbay, Zeynep; Hadžimuhamedović, Amra; Lovrenović, Dubravko; Ševo, Ljiljana; Vik, Tina (6. 12. 2003). „Odluka o proglašenju Historijskog područja – Harema Jama (Sofi Mehmed-pašine) džamije u Banjoj Luci nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine [Broj: 07-6-1078/03 ; Nosilac istraživanja i izrade Prijedloga odluke: Prof. dr. Sabira Husedžinović, vanjski saradnik Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika; Učesnici u istraživanju i izradi Prijedloga odluke: Emir Softić, diplomirani inženjer arhitekture, saradnik za spomenike graditelјskog naslijeđa u Komisiji za očuvanje nacionalnih spomenika; Hazim Numanagić, diplomirani orijentalista, vanjski saradnik Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika]” (PDF). Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine. Pristupljeno 3. 2. 2021. 
  120. ^ а б Korić (2015а). стр. 208.
  121. ^ Handžić (1994). стр. 208.
  122. ^ Handžić (1994). стр. 115.
  123. ^ а б Korić (2011). стр. 319—320.
  124. ^ а б в Korić (2015а). стр. 209—213.
  125. ^ Bublin (2017). стр. 54.
  126. ^ Korić (2011а). стр. 132.
  127. ^ Korić (2011). стр. 319;321—325.
  128. ^ Oruç (2011). стр. 274—275.
  129. ^ Čar-Drnda (2004). стр. 285.
  130. ^ Husedžinović (2005). стр. 105—106.
  131. ^ Husedžinović (2005). стр. 99.
  132. ^ Савић (2013). стр. 96.
  133. ^ Husedžinović (2005). стр. 105.
  134. ^ Korić (2011). стр. 323.
  135. ^ а б в Korić (2015а). стр. 213.
  136. ^ а б в г д ђ Husedžinović (2005). стр. 106.
  137. ^ Husić & Lavić (2013). стр. 49.
  138. ^ Kreševljaković (1991ц). стр. 69—70;265.
  139. ^ а б Kreševljaković (1934). стр. 898.
  140. ^ а б Bejtić (1953а). стр. 97—98.
  141. ^ а б Korić (2015а). стр. 215—217.
  142. ^ а б Muftić (1941). стр. 12—13.
  143. ^ Medara (2014). стр. 115.
  144. ^ Korić (2015а). стр. 216.
  145. ^ а б Husić & Lavić (2013). стр. 53.
  146. ^ Kreševljaković (1934). стр. 898—899.
  147. ^ Korić (2015а). стр. 215.
  148. ^ Husić (2011). стр. 52.
  149. ^ Schweiger-Lerchenfeld (1878). стр. 57/59.
  150. ^ Kreševljaković (1936). стр. 93.
  151. ^ Gojković (1989). стр. 105.
  152. ^ Husedžinović (2005). стр. 112.
  153. ^ а б в г д ђ Husedžinović (2005). стр. 108—122.
  154. ^ а б в г д Husedžinović (2012). стр. 114—119.
  155. ^ Čelić & Mujezinović (1969). стр. 132—133.
  156. ^ а б в г д ђ е ж Mujezinović (1977). стр. 209.
  157. ^ Gojković (1989). стр. 105—106.
  158. ^ Husedžinović (2012). стр. 115.
  159. ^ Kreševljaković (1954). стр. 240.
  160. ^ Buljina (1944). стр. 160—161.
  161. ^ Handžić (1936). стр. 37.
  162. ^ Kreševljaković (1956). стр. 14.
  163. ^ Husedžinović (2005). стр. 108.
  164. ^ Husedžinović (2012). стр. 120.
  165. ^ Husedžinović (2005). стр. 122—126.
  166. ^ Bejtić (1953а). стр. 103—104.
  167. ^ Gačanin (2016). стр. 111—112.
  168. ^ Korić (2015а). стр. 226—227.
  169. ^ Korić (2004). стр. 181.
  170. ^ Handžić (1994). стр. 151.
  171. ^ Kreševljaković (1961). стр. 24.
  172. ^ Kreševljaković (1991). стр. 308.
  173. ^ а б в г Андрејевић (1984). стр. 40.
  174. ^ а б в г Husedžinović (2005). стр. 222.
  175. ^ Korić (2015а). стр. 213—214.
  176. ^ а б в г д ђ е ж з Hamidović et al. (2002). стр. 9.
  177. ^ а б в г д ђ е Softić (1996). стр. 174.
  178. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 227.
  179. ^ а б Korić (2015а). стр. 117—118;214.
  180. ^ Енциклопедија Републике Српске, том I (2017). стр. 248.
  181. ^ а б Čelić (1981). стр. 8.
  182. ^ а б в г д ђ е ж Bejtić (1953а). стр. 100.
  183. ^ а б в г Mujezinović (1953). стр. 477.
  184. ^ а б в г д Korić (2015а). стр. 214.
  185. ^ Mujezinović (1977). стр. 199.
  186. ^ Mujezinović (1953). стр. 476.
  187. ^ Vakufnama Ferhad-paše (2005). стр. 45.
  188. ^ Škapur (1967а). стр. 20;22.
  189. ^ Muftić (1941). стр. 1.
  190. ^ а б в г Husedžinović (2005). стр. 224.
  191. ^ а б в г Mujezinović (1977). стр. 200.
  192. ^ а б в г д Vakufnama Ferhad-paše (2005). стр. 46.
  193. ^ Čelić (1981). стр. 5.
  194. ^ Korić (2015а). стр. 249—250.
  195. ^ а б Softić (1996). стр. 185.
  196. ^ Hamidović et al. (2002). стр. 4.
  197. ^ а б в г Škapur (1967а). стр. 22.
  198. ^ Muftić (1941). стр. 1—2.
  199. ^ Muftić (1941). стр. 2.
  200. ^ Mujezinović (1977). стр. 200;503.
  201. ^ Hammer-Purgstall (1837). стр. 402.
  202. ^ а б в Mujezinović (1977). стр. 504.
  203. ^ Korić (2015а). стр. 249.
  204. ^ а б в г д ђ е Mujezinović (1977). стр. 201.
  205. ^ а б в Хрватске народне пјесме. Књ. 5. Одио 2, Женске пјесме. Св. 1 / [уредио Никола Андрић] (1909). Зидање џамије Ферхадије. Загреб: Матица хрватска. стр. 239—241 — преко Викизворника. 
  206. ^ а б в Hrvatske narodne pjesme V (1909). стр. 239—241.
  207. ^ Muraj, Aleksandra; Lučić, Nikša (2002). „HANGI, Antun, etnograf i folklorist”. Hrvatski biografski leksikon. Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža”. Pristupljeno 16. 1. 2020. 
  208. ^ а б в г д ђ е Bejtić (1953а). стр. 101.
  209. ^ а б Hangi (1903). стр. 57.
  210. ^ „Izvještaj o izboru kandidatkinje dr. sci. Aiše Softić u isto zvanje docenta, na katedri za arheologiju, odsjeku za historiju” (PDF). Filozofski fakultet Univerziteta u Sarajevu. 11. 6. 2019. Pristupljeno 27. 1. 2020. 
  211. ^ „Doc. dr. Aiša Softić”. Filozofski fakultet u Sarajevu, katedra za arheologiju. Pristupljeno 22. 1. 2020. 
  212. ^ Softić (1996). стр. 174—175.
  213. ^ Softić (1996). стр. 175.
  214. ^ Softić (1996). стр. 175—176.
  215. ^ а б в Behar V (23) (1904/1905). стр. 362—363.
  216. ^ Babić, Marko; Lučić, Nikša (2002). „HÖRMANN, Konstantin (Kosta), muzealac, folklorist i publicist”. Hrvatski biografski leksikon. Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža”. Pristupljeno 27. 1. 2020. 
  217. ^ а б в г Softić (1996). стр. 176.
  218. ^ а б в г д ђ е Softić (1996). стр. 177.
  219. ^ а б в г д ђ е Softić (1996). стр. 178.
  220. ^ а б Buturović (1966). стр. 195—212.
  221. ^ а б Buturović (1966). стр. 186.
  222. ^ Buturović (1966). стр. 186—187.
  223. ^ Buturović (1966). стр. 224.
  224. ^ Softić (1996). стр. 178—179.
  225. ^ а б Softić (1996). стр. 179.
  226. ^ Softić (1996). стр. 179—180.
  227. ^ Softić (1996). стр. 180—181.
  228. ^ а б в г д ђ е Softić (1996). стр. 181.
  229. ^ а б в „Народна поезија - епске песме : Перит паша и Шпербановић”. Monumenta Serbica. Pristupljeno 23. 12. 2019. 
  230. ^ а б Detelić (2007). стр. 33.
  231. ^ а б в Караџић (1899). стр. 540—544.
  232. ^ Korić (2015а). стр. 118.
  233. ^ а б Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена / [сакупио их Вук Стефановић Караџић] (1899). Перит паша и Шпербановић. Биоград: Штампарија Краљевине Србије. стр. 540—544 — преко Викизворника. 
  234. ^ а б Сировина (1890). стр. 340—342.
  235. ^ Сировина (1890). стр. 341.
  236. ^ а б в г д Hangi (1906). стр. 23.
  237. ^ Softić (1996). стр. 181—182.
  238. ^ а б в г Softić (1996). стр. 182.
  239. ^ Hangi (1906). стр. 1;23.
  240. ^ Šajnović (1914). стр. 371—373.
  241. ^ а б в г Džaja (1988). стр. 200.
  242. ^ Šajnović (1914). стр. 371.
  243. ^ а б Šajnović (1914). стр. 372.
  244. ^ Šajnović (1914). стр. 372—373.
  245. ^ Softić (1996). стр. 183;184—185.
  246. ^ Šajnović (1914). стр. 373.
  247. ^ Šajnović (1914). стр. 7;371—373.
  248. ^ Softić (1996). стр. 182—183.
  249. ^ а б Softić (1996). стр. 183.
  250. ^ Softić (1996). стр. 183—184.
  251. ^ Filipović (1955). стр. 97—104.
  252. ^ а б Softić (1996). стр. 184.
  253. ^ а б в г д ђ е ж Андрејевић (1984). стр. 42.
  254. ^ а б в г д ђ е ж з и Радојчић (1970). стр. 184.
  255. ^ Filipović (1954). стр. 136—143.
  256. ^ а б в Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије / [скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић] (1895). Марко Краљевић и Муса кесеџија. Биоград: Штампарија Краљевине Србије. стр. 390—400 — преко Викизворника. 
  257. ^ а б в Караџић (1895). стр. 390—400.
  258. ^ а б в „Народна поезија - епске песме : Марко Краљевић и Муса кесеџија”. Monumenta Serbica. Pristupljeno 2. 3. 2020. 
  259. ^ Радојчић (1970). стр. 184—185.
  260. ^ а б в Радојчић (1970). стр. 185.
  261. ^ а б в Радојчић (1970). стр. 186.
  262. ^ Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије / [скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић] (1895). Зидање Раванице, опет. Биоград: Штампарија Краљевине Србије. стр. 194—202 — преко Викизворника. 
  263. ^ Караџић (1895). стр. 194—202.
  264. ^ а б в г д Радојчић (1970). стр. 187.
  265. ^ „Народна поезија - епске песме : Опет зидање Раванице.”. Monumenta Serbica. Pristupljeno 2. 3. 2020. 
  266. ^ а б в Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена / [сакупио их Вук Стефановић Караџић] (1899). Зидање Манасије. Биоград: Штампарија Краљевине Србије. стр. 149—151 — преко Викизворника. 
  267. ^ а б в Караџић (1899). стр. 149—151.
  268. ^ а б в „Народна поезија - епске песме : Зидање Манасије”. Monumenta Serbica. Pristupljeno 2. 3. 2020. 
  269. ^ Радојчић (1970). стр. 187—188.
  270. ^ а б в Радојчић (1970). стр. 188.
  271. ^ Радојчић (1970). стр. 188—189.
  272. ^ а б Радојчић (1970). стр. 189.
  273. ^ а б Радојчић (1970). стр. 190.
  274. ^ Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије / [скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић] (1895). Зидање Скадра. Биоград: Штампарија Краљевине Србије. стр. 109—118 — преко Викизворника. 
  275. ^ Караџић (1895). стр. 109—118.
  276. ^ „Народна поезија - епске песме : Зидање Скадра.”. Monumenta Serbica. Pristupljeno 2. 3. 2020. 
  277. ^ Радојчић (1970). стр. 190—191.
  278. ^ а б в Радојчић (1970). стр. 191.
  279. ^ а б Филиповић (1967). стр. 277.
  280. ^ Радојчић (1970). стр. 191—192.
  281. ^ а б в Радојчић (1970). стр. 192.
  282. ^ Филиповић (1967). стр. 317.
  283. ^ Радојчић (1970). стр. 192—193.
  284. ^ Радојчић (1970). стр. 193.
  285. ^ а б Радојчић (1970). стр. 194.
  286. ^ Радојчић (1970). стр. 195.
  287. ^ Husedžinović (2005). стр. 229.
  288. ^ Redžić (1983). стр. 120—122;125.
  289. ^ Андрејевић (1984). стр. 54—55;58.
  290. ^ Husedžinović (2005). стр. 229;241.
  291. ^ а б в г Андрејевић (1984). стр. 41.
  292. ^ Hamidović et al. (2002). стр. 10;17.
  293. ^ а б в г Muftić (1941). стр. 8.
  294. ^ Hamidović et al. (2002). стр. 8.
  295. ^ Husedžinović (2005). стр. 230.
  296. ^ Muftić (1941). стр. Ворwорт;40.
  297. ^ Bejtić (1953а). стр. 99.
  298. ^ Hamidović et al. (2002). стр. 27.
  299. ^ а б в г Hamidović et al. (2002). стр. 20.
  300. ^ а б в Husedžinović (2005). стр. 232.
  301. ^ Husedžinović (2005). стр. 241—243.
  302. ^ а б Hamidović et al. (2002). стр. 10.
  303. ^ а б в г д ђ е ж Андрејевић (1984). стр. 58.
  304. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 243.
  305. ^ а б в г д Muftić (1941). стр. 9.
  306. ^ а б Андрејевић (1984). стр. 74.
  307. ^ а б Čaušević & Hadžirović (2004). стр. 7.
  308. ^ Husedžinović (2005). стр. 243;245.
  309. ^ Husedžinović (2005). стр. 244.
  310. ^ а б в Husedžinović (2005). стр. 245.
  311. ^ а б Hamidović et al. (2002). стр. 9;17.
  312. ^ а б Biško (1959). стр. 82.
  313. ^ Čaušević & Hadžirović (2004). стр. 5—6.
  314. ^ Husedžinović (2005). стр. 882.
  315. ^ Čaušević & Hadžirović (2004). стр. 5.
  316. ^ а б в г д ђ е ж з Muftić (1941). стр. 10.
  317. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 245;248.
  318. ^ Husedžinović (2005). стр. 248—249.
  319. ^ Мачкић (2011). стр. 264;288.
  320. ^ а б Biško (1959). стр. 81.
  321. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 249.
  322. ^ Škapur (1967а). стр. 20.
  323. ^ Husedžinović (2005). стр. 250.
  324. ^ Husedžinović (2005). стр. 249—253;276.
  325. ^ Андрејевић (1984). стр. 42;77.
  326. ^ Hamidović et al. (2002). стр. 11;16.
  327. ^ Čaušević & Hadžirović (2004). стр. 6—7.
  328. ^ Džidić (2017). стр. 255.
  329. ^ Husedžinović (2005). стр. 249;252.
  330. ^ а б Hamidović et al. (2002). стр. 12.
  331. ^ Husedžinović (2005). стр. 249—252.
  332. ^ а б в г д Husedžinović (2005). стр. 254.
  333. ^ а б в Husedžinović (2005). стр. 256.
  334. ^ Kurent (1983). стр. 245—249.
  335. ^ Husedžinović (2005). стр. 254;259.
  336. ^ Hamidović et al. (2002). стр. 30.
  337. ^ Fister (2008). стр. 4—5.
  338. ^ а б в г д ђ е ж з Kurent (1983). стр. 245.
  339. ^ Husedžinović (2005). стр. 258.
  340. ^ Kurent (1983). стр. 246.
  341. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 259.
  342. ^ Husedžinović (2005). стр. 254—255.
  343. ^ а б в г д ђ Kurent (1983). стр. 244.
  344. ^ Андрејевић (1984). стр. 60.
  345. ^ а б в г Husedžinović (2005). стр. 255.
  346. ^ Hamidović et al. (2002). стр. 31.
  347. ^ а б Hamidović et al. (2002). стр. 30—31.
  348. ^ а б в г д ђ е Selimbegović, Vildana (7. 5. 2016). „Prof. dr. Muhamed Hamidović, glavni i odgovorni projektant: Slijedili smo drevne neimare Ferhad-pašine džamije”. kliker.info [preuzeto iz Oslobođenja]. Pristupljeno 28. 5. 2020. 
  349. ^ Husedžinović (2005). стр. 255;257.
  350. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 257.
  351. ^ Husedžinović (2005). стр. 257;259.
  352. ^ „Muhamed Hamidović : Kako je obnavljana Ferhadija džamija [8:10 do 9:45]”. Jutjub. 15. 5. 2019. Pristupljeno 28. 5. 2020. 
  353. ^ Husedžinović (2005). стр. 262.
  354. ^ а б в г д ђ е ж з Husedžinović (2005). стр. 261.
  355. ^ а б в г Čelić (1981). стр. 10.
  356. ^ а б Андрејевић (1984). стр. 66.
  357. ^ Андрејевић (1984). стр. 66—67.
  358. ^ а б в г д Андрејевић (1984). стр. 67.
  359. ^ Андрејевић (1984). стр. 64.
  360. ^ Андрејевић (1984). стр. 41;64.
  361. ^ а б Čaušević & Hadžirović (2004). стр. 4.
  362. ^ Husedžinović (2005). стр. 261;267.
  363. ^ а б в г Husedžinović (2005). стр. 267.
  364. ^ Андрејевић (1984). стр. 63—64.
  365. ^ Husedžinović (2005). стр. 263.
  366. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 266.
  367. ^ а б в г Husedžinović (2005). стр. 269.
  368. ^ Андрејевић (1984). стр. 62—64.
  369. ^ Čaušević & Hadžirović (2004). стр. 2.
  370. ^ Андрејевић (1984). стр. 63.
  371. ^ Husedžinović (2005). стр. 269—270.
  372. ^ Fisković (1962). стр. 41.
  373. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 270.
  374. ^ Husedžinović (2005). стр. 270—271;462.
  375. ^ Андрејевић (1984). стр. 74—75.
  376. ^ а б в г д ђ е Husedžinović (2005). стр. 271.
  377. ^ а б Андрејевић (1984). стр. 75.
  378. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 273.
  379. ^ а б в г Husedžinović (2005). стр. 276.
  380. ^ Андрејевић (1984). стр. 77—78.
  381. ^ а б в г д ђ е ж Husedžinović (2005). стр. 274.
  382. ^ а б Андрејевић (1984). стр. 72—73.
  383. ^ Hamidović et al. (2002). стр. 25.
  384. ^ а б в Андрејевић (1984). стр. 78.
  385. ^ а б в г Husedžinović (2005). стр. 277.
  386. ^ а б в г д Husedžinović (2005). стр. 277;280.
  387. ^ а б в г Škapur (1967а). стр. 23.
  388. ^ а б в г Husedžinović (2005). стр. 280.
  389. ^ Husedžinović (2005). стр. 277;286.
  390. ^ а б Muftić (1941). стр. 9—10.
  391. ^ Husedžinović (2005). стр. 286.
  392. ^ Husedžinović (2005). стр. 277;285—286.
  393. ^ Husedžinović (2005). стр. 277;282—287.
  394. ^ а б в г д ђ е ж з и Husedžinović (2005). стр. 282.
  395. ^ Bećirbegović (1990). стр. 61—62.
  396. ^ Bećirbegović (1990). стр. 62.
  397. ^ Husedžinović (2005). стр. 282;287.
  398. ^ Čelić (1981). стр. 11.
  399. ^ Андрејевић (1984). стр. 84—85.
  400. ^ а б в г д ђ е Husedžinović (2005). стр. 289.
  401. ^ а б Kukuljević Sakcinski (1858). стр. 24—26.
  402. ^ а б Džaja (1973). стр. 78—79.
  403. ^ а б Husedžinović, Balić & Smailović (2007). стр. 3—4.
  404. ^ а б Андрејевић (1984). стр. 86.
  405. ^ а б в Pavlinović (1969). стр. 203.
  406. ^ а б Džaja (1973). стр. 115.
  407. ^ а б Husedžinović, Balić & Smailović (2007). стр. 9.
  408. ^ а б в г Ravlić (1974). стр. 36.
  409. ^ Muftić (1941). стр. 8—9.
  410. ^ Husedžinović (2005). стр. 290—291.
  411. ^ а б в г Husedžinović (2005). стр. 291.
  412. ^ Husedžinović (2005). стр. 293.
  413. ^ Husedžinović (2005). стр. 291;293.
  414. ^ Андрејевић (1984). стр. 89.
  415. ^ Husedžinović (2005). стр. 291—292.
  416. ^ Husedžinović (2005). стр. 292—296.
  417. ^ Muftić (1941). стр. 8—10.
  418. ^ Husedžinović (2005). стр. 292.
  419. ^ а б в г Андрејевић (1984). стр. 54.
  420. ^ Андрејевић (1984). стр. 54—55.
  421. ^ а б в Husedžinović (2005). стр. 299.
  422. ^ Андрејевић (1984). стр. 57—58.
  423. ^ Husedžinović (2005). стр. 297—299.
  424. ^ Husedžinović (2005). стр. 299—301.
  425. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 301.
  426. ^ Андрејевић (1984). стр. 55—58.
  427. ^ Husedžinović (2005). стр. 302.
  428. ^ Андрејевић (1984). стр. 58—59.
  429. ^ а б в г Андрејевић (1984). стр. 59.
  430. ^ Husedžinović (2005). стр. 317.
  431. ^ Husedžinović (2005). стр. 304.
  432. ^ Husedžinović (2005). стр. 327.
  433. ^ Андрејевић (1984). стр. 59—60.
  434. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 333.
  435. ^ а б в г д ђ е Husedžinović (2005). стр. 313.
  436. ^ а б в Husedžinović (2005). стр. 316.
  437. ^ Husedžinović (2005). стр. 327;333.
  438. ^ а б в г д ђ Husedžinović (2005). стр. 334.
  439. ^ а б в г Muftić (1941). стр. 11.
  440. ^ а б в г Čelić (1953). стр. 190.
  441. ^ Husedžinović (2005). стр. 334—335.
  442. ^ а б в г д Ahunbay, Zeynep; Hadžimuhamedović, Amra; Lovrenović, Dubravko; Ševo, Ljiljana; Wik, Tina (6. 12. 2003). „Odluka o proglašenju prirodno graditeljske cjeline Tekija u Blagaju kod Mostara nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine [Broj: 06-6-1029/03-8 ; Nosilac istraživanja i izrade Prijedloga odluke: Alisa Marjanović, diplomirani inženjer arhitekture, saradnik za arheologiju u Komisiji za očuvanje nacionalnih spomenika]” (PDF). Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine. Pristupljeno 11. 7. 2023. 
  443. ^ Bećirbegović (1990). стр. 50.
  444. ^ Ahunbay, Zeynep; Hadžimuhamedović, Amra; Lovrenović, Dubravko; Ševo, Ljiljana; Wik, Tina (7. 10. 2003). „Odluka o proglašenju Mjesta i ostataka graditeljske cjeline – Azizija džamija sa haremom u Brezovom Polju nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine [Broj: 02-6-402/03-4]”. Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine. Pristupljeno 11. 7. 2023. 
  445. ^ а б Čelić (1953). стр. 189.
  446. ^ Čelić (1953). стр. 189—190.
  447. ^ Redžić (1983). стр. 50.
  448. ^ а б в г д ђ е Мехмед Мујезиновић, ур. (1973). Вакуфнама Ферхад-паше Соколовића. Бања Лука: Бошњачка заједница културе "Препород" — преко Викизворника. 
  449. ^ Vakufnama Ferhad-paše (2005). стр. 12.
  450. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 337.
  451. ^ а б в Biško (1959). стр. 84.
  452. ^ а б в г д ђ Biško (1959). стр. 85.
  453. ^ Husedžinović (2005). стр. 337;340.
  454. ^ а б в г д Husedžinović (2005). стр. 340.
  455. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 339.
  456. ^ а б в г д Bejtić (1953а). стр. 102.
  457. ^ а б в г д Biško (1959). стр. 86.
  458. ^ а б в Mujezinović (1977). стр. 202.
  459. ^ Biško (1959). стр. 86—87.
  460. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 341.
  461. ^ а б в г Husedžinović (2005). стр. 344.
  462. ^ а б Biško (1959). стр. 88—89.
  463. ^ Bejtić (1953а). стр. 101—102.
  464. ^ а б Biško (1959). стр. 88.
  465. ^ Bejtić (1953а). стр. 103.
  466. ^ Bejtić (1953б). стр. 289—290.
  467. ^ Bejtić (1953б). стр. 289.
  468. ^ Bejtić (1953б). стр. 290.
  469. ^ Pašić (1994). стр. 73.
  470. ^ Redžić (1983). стр. 130—132.
  471. ^ Redžić (1983). стр. 130—131.
  472. ^ Husedžinović (2005). стр. 448—449.
  473. ^ Ahunbay, Zeynep; Hadžimuhamedović, Amra; Lovrenović, Dubravko; Ševo, Ljiljana; Wik, Tina (12. 9. 2007). „Odluka o proglašenju Grobljanske cjeline – Turbe Malkoča i Skenderpašića u Kopčiću, općina Bugojno, nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine [Broj: 07.2-2-94/07-6]”. Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine [stari sajt]. Pristupljeno 25. 8. 2021. 
  474. ^ „Stone Speaker”. stonespeaker.ca. Pristupljeno 15. 5. 2020. 
  475. ^ а б в г Husedžinović (2005). стр. 345.
  476. ^ а б Микић (1995). стр. 76—77.
  477. ^ Микић (1995). стр. 77.
  478. ^ Bejtić (1953а). стр. 104.
  479. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Mujezinović (1977). стр. 203.
  480. ^ а б Čelić (1981). стр. 12.
  481. ^ а б Čelić (2004). стр. 10.
  482. ^ Vakufnama Ferhad-paše (2005). стр. 25.
  483. ^ Vakufnama Ferhad-paše (2005). стр. 10.
  484. ^ а б в г Husedžinović (2005). стр. 348.
  485. ^ Vakufnama Ferhad-paše (2005). стр. 39—40.
  486. ^ Vakufnama Ferhad-paše (2005). стр. 40.
  487. ^ а б в Čelebi (1973). стр. 214.
  488. ^ а б в Džaja (1973). стр. 36.
  489. ^ Husedžinović (2005). стр. 348—353.
  490. ^ а б в г д ђ Vakufnama Ferhad-paše (2005). стр. 42.
  491. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Vakufnama Ferhad-paše (2005). стр. 43.
  492. ^ а б Mujezinović (1977). стр. 204.
  493. ^ Vakufnama Ferhad-paše (2005). стр. 41.
  494. ^ а б Ћурић (1937). стр. 257.
  495. ^ а б в Husedžinović (2005). стр. 352.
  496. ^ а б в Mujezinović (1977). стр. 206.
  497. ^ Енциклопедија Републике Српске, том I (2017). стр. 77.
  498. ^ а б в Mujezinović (1977). стр. 205.
  499. ^ Husedžinović (2005). стр. 348;352.
  500. ^ а б Ћурић (1937). стр. 257—258.
  501. ^ а б в г д ђ Mujezinović (1977). стр. 207.
  502. ^ а б в г д ђ е ж з и Mujezinović (1977). стр. 208.
  503. ^ Vakufnama Ferhad-paše (2005). стр. 43—44.
  504. ^ а б в Vakufnama Ferhad-paše (2005). стр. 44.
  505. ^ а б в г д ђ е Ahunbay, Zeynep; Hadžimuhamedović, Amra; Lovernović, Dubravko; Ševo, Ljiljana; Wik, Tina (7. 5. 2003). „Odluka o proglašenju Područja i ostataka povijesne građevine - Sahat-kula u Banjoj Luci nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine [Broj: 08.2-6-791/03 ; Nosilac istraživanja i izrade Prijedloga odluke: Mirzah Fočo, diplomirani inženjer arhitekture, saradnik za cjeline graditeljskog naslijeđa i kulturne krajolike u Povjerenstvu za očuvanje nacionalnih spomenika]” (PDF). Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine. Pristupljeno 2. 6. 2020. 
  506. ^ Husedžinović (2005). стр. 354.
  507. ^ Husedžinović (1989). стр. 143.
  508. ^ Husedžinović (2005). стр. 362.
  509. ^ а б Husedžinović (1989). стр. 144.
  510. ^ Husedžinović (2005). стр. 365.
  511. ^ а б Dobrača (1963). стр. 38.
  512. ^ Šurković, Kenan (14. 5. 2019). „Five of the Most Famous Qur’an Manuscripts from Bosnian Collections” (na jeziku: енглески). islamicartsmagazine.com. Pristupljeno 16. 5. 2020. 
  513. ^ а б в „Svečanost otvorenja Ferhadije: Najzaslužnijima Ferhat-pašinini džuzevi Kur'ana”. faktor.ba. 6. 5. 2016. Pristupljeno 16. 5. 2020. 
  514. ^ „Gazi Husrev-begova biblioteka čuva rukopis stariji od Povelje Kulina bana”. diwan-magazine.com. 1. 6. 2016. Pristupljeno 16. 5. 2020. 
  515. ^ „IZ Bošnjaka u Sjevernoj Americi donirala kopije rukopisa džuzeva Kur`ana banjalučkoj Ferhadiji”. eu.icnab.com. 1. 6. 2016. Pristupljeno 16. 5. 2020. 
  516. ^ а б Husedžinović (1990). стр. 101—107.
  517. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Husedžinović (2005). стр. 23.
  518. ^ а б Kupusović (1996). стр. 152;176—180.
  519. ^ а б Kupusović (2000)
  520. ^ Husedžinović (2005). стр. 22—23.
  521. ^ Breko, Hana (2005). „JURJEVIĆ, Atanazije (Georgiceo, Georgiceus, Jurievich-Dalmata; Athanas, Athanasius), skladatelj, pisac i diplomat”. Hrvatski biografski leksikon. Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža”. Pristupljeno 1. 5. 2020. 
  522. ^ Batinić (1885)
  523. ^ Mitrović & Kreševljaković (1959). стр. 227—232.
  524. ^ Tóth (2003)
  525. ^ а б в г д ђ Čelebi (1973). стр. 212.
  526. ^ Džaja (1973). стр. 12.
  527. ^ Čelebi (1973). стр. 210.
  528. ^ Džaja (1973). стр. 31.
  529. ^ а б в Husedžinović, Balić & Smailović (2007). стр. 19.
  530. ^ а б в Čelebi (1973). стр. 211.
  531. ^ а б в г д Džaja (1973). стр. 32.
  532. ^ Čelebi (1973). стр. 211—212.
  533. ^ а б в г д ђ Husedžinović, Balić & Smailović (2007). стр. 20.
  534. ^ а б Džaja (1973). стр. 33.
  535. ^ а б в г Džaja (1973). стр. 34.
  536. ^ Čelebi (1973). стр. 212—213.
  537. ^ Čelebi (1973). стр. 213.
  538. ^ а б Husedžinović, Balić & Smailović (2007). стр. 21.
  539. ^ Čelebi (1973)
  540. ^ Husedžinović, Balić & Smailović (2007). стр. 19—21.
  541. ^ Bodenstein (1908). стр. 101—102.
  542. ^ Džaja (1973). стр. 41—44.
  543. ^ а б в г д Husedžinović (2005). стр. 24.
  544. ^ Džaja (1973). стр. 56.
  545. ^ Jukić (1973). стр. 53—54.
  546. ^ Džaja (1973). стр. 56—57.
  547. ^ а б Husedžinović, Balić & Smailović (2007). стр. 3.
  548. ^ Jukić (1973). стр. 47.
  549. ^ Džaja (1973). стр. 55.
  550. ^ Džaja (1973). стр. 17—18.
  551. ^ а б Kukuljević Sakcinski (1858). стр. 21.
  552. ^ а б Džaja (1973). стр. 76.
  553. ^ Kukuljević Sakcinski (1858). стр. 26—27.
  554. ^ Džaja (1973). стр. 79.
  555. ^ Kukuljević Sakcinski (1858). стр. 28—29.
  556. ^ Džaja (1973). стр. 80—81.
  557. ^ Husedžinović, Balić & Smailović (2007). стр. 4—5.
  558. ^ Kukuljević Sakcinski (1858). стр. 1—4.
  559. ^ Džaja (1973). стр. 71.
  560. ^ Šamić (1966). стр. 249—250.
  561. ^ Džaja (1973). стр. 147—148.
  562. ^ Petrović (1981). стр. 5—8.
  563. ^ Šamić (1981). стр. 105—108.
  564. ^ Šamić (1981). стр. 108;182.
  565. ^ Yriarte (1876). стр. 169.
  566. ^ Irijart (1981). стр. 66.
  567. ^ Džaja (1973). стр. 148.
  568. ^ Irijart (1981). стр. 66;68.
  569. ^ Džaja (1973). стр. 149.
  570. ^ Irijart (1981). стр. 68.
  571. ^ Džaja (1973). стр. 149—151.
  572. ^ Irijart (1981). стр. 68—69.
  573. ^ Džaja (1973). стр. 151.
  574. ^ Irijart (1981). стр. 3.
  575. ^ Yriarte (1876)
  576. ^ а б Džaja (1973). стр. 97—98.
  577. ^ Ковачевић (1879). стр. 68—69.
  578. ^ Džaja (1973). стр. 98—99.
  579. ^ Husedžinović, Balić & Smailović (2007). стр. 8.
  580. ^ Ковачевић (1879). стр. корице.
  581. ^ а б Džaja (1973). стр. 107—109.
  582. ^ Džaja (1973). стр. 113—115.
  583. ^ а б в Pavlinović (1969). стр. 204.
  584. ^ а б Džaja (1973). стр. 116.
  585. ^ Pavlinović (1969). стр. 204—205.
  586. ^ а б в г д Džaja (1973). стр. 117.
  587. ^ а б в г д Pavlinović (1969). стр. 205.
  588. ^ Džaja (1973). стр. 113;116—117.
  589. ^ Husedžinović, Balić & Smailović (2007). стр. 9—11.
  590. ^ Džaja (1973). стр. 117—118.
  591. ^ Husedžinović, Balić & Smailović (2007). стр. 11.
  592. ^ Pavlinović (1888)
  593. ^ Pavlinović (1969). стр. 182.
  594. ^ Asbóth (1890). стр. 383.
  595. ^ Džaja (1973). стр. 195—196.
  596. ^ Rener (1900). стр. 489—490.
  597. ^ Džaja (1973). стр. 205.
  598. ^ Rener (1900). стр. 490.
  599. ^ Džaja (1973). стр. 205—206.
  600. ^ Rener (1900). стр. 1.
  601. ^ Džaja (1973). стр. 195.
  602. ^ Džaja (1973). стр. 211.
  603. ^ Džaja (1973). стр. 213—214.
  604. ^ а б Husedžinović, Balić & Smailović (2007). стр. 15.
  605. ^ Preindlsberger-Mrazović (1900). стр. 3.
  606. ^ Džaja (1973). стр. 211—214.
  607. ^ Džaja (1973). стр. 183—184.
  608. ^ Pilar (1879). стр. 7.
  609. ^ Ravlić (1974). стр. 38.
  610. ^ Džaja (1973). стр. 192.
  611. ^ а б в г д ђ е ж з Husedžinović (2005). стр. 25.
  612. ^ а б в Husedžinović, Balić & Smailović (2007). стр. 16.
  613. ^ Džaja (1973). стр. 217—218.
  614. ^ Džaja (1973). стр. 218.
  615. ^ Maldini Wildenhainski (1908)
  616. ^ Džaja (1973). стр. 215.
  617. ^ Андрејевић (1984). стр. 42;58.
  618. ^ Husedžinović (2005). стр. 24—25.
  619. ^ „Mandić, Mihovil, hrvatski arheolog i povjesničar”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža”. 2021. Pristupljeno 20. 3. 2021. 
  620. ^ Mandić (1905а). стр. 15.
  621. ^ Ципра (1906). стр. 621.
  622. ^ Flego, Višnja (2009). „KNOLL, Petar, povjesničar umjetnosti”. Hrvatski biografski leksikon. Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža”. Pristupljeno 20. 3. 2021. 
  623. ^ Knoll (1929). стр. 443—456.
  624. ^ Knoll (1999)
  625. ^ Андрејевић (1984). стр. 10.
  626. ^ Kreševljaković (1934). стр. 897—899.
  627. ^ Kreševljaković (1934). стр. 891—902.
  628. ^ Kreševljaković (1953). стр. 26—27;7—44.
  629. ^ Kreševljaković (1957). стр. 18;20;17—32.
  630. ^ Kreševljaković (1961). стр. 10—11.
  631. ^ Kreševljaković (1991). стр. 293—381.
  632. ^ Bašić (2011). стр. 98.
  633. ^ Bejtić (1953а). стр. 91—116.
  634. ^ Bejtić (1953а). стр. 97—104.
  635. ^ Fučić (1953)
  636. ^ Biško (1959)
  637. ^ а б в Husedžinović (2005). стр. 27.
  638. ^ Ayverdi (1956). стр. 151—223.
  639. ^ а б в г Андрејевић (1984). стр. 11.
  640. ^ Ayverdi (1956). стр. 213—216.
  641. ^ Здравковић (1964)
  642. ^ Здравковић (1964). стр. 123—125.
  643. ^ Čelić (1968)
  644. ^ Андрејевић (1984). стр. 12.
  645. ^ Mujezinović (1977). стр. 197—209.
  646. ^ Нова Искра, год. I, бр. 24 (1899). стр. 401;403.
  647. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 770.
  648. ^ Husedžinović (2005). стр. 770;772.
  649. ^ а б в г Husedžinović (2005). стр. 772.
  650. ^ Muftić (1941). стр. 12.
  651. ^ Fučić (1953). стр. 117—118.
  652. ^ Naše starine II (1954). стр. 264.
  653. ^ Fučić (1953). стр. 118—121.
  654. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 773.
  655. ^ Fučić (1953). стр. 117.
  656. ^ а б Fučić (1953). стр. 118.
  657. ^ а б в Fučić (1953). стр. 119.
  658. ^ а б в Husedžinović (2005). стр. 774.
  659. ^ а б Fučić (1953). стр. 120.
  660. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 775.
  661. ^ Fučić (1953). стр. 121.
  662. ^ Biško (1959). стр. 82—84.
  663. ^ Husedžinović (2005). стр. 773;775.
  664. ^ а б в г д ђ Husedžinović (2005). стр. 777.
  665. ^ Biško (1959). стр. 85—86.
  666. ^ а б в Biško (1959). стр. 87.
  667. ^ Biško (1959). стр. 87—88.
  668. ^ а б в г д Biško (1959). стр. 89.
  669. ^ а б в г д Husedžinović (2005). стр. 778.
  670. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 780.
  671. ^ Husedžinović (2005). стр. 362;780.
  672. ^ а б Husedžinović (1989). стр. 145.
  673. ^ Ravlić (2002). стр. 316—317.
  674. ^ Husedžinović (2005). стр. 780;782.
  675. ^ Husedžinović (1989). стр. 146.
  676. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 782.
  677. ^ Husedžinović (1989). стр. 146—147.
  678. ^ Husedžinović (1989). стр. 147—149.
  679. ^ Husedžinović (2005). стр. 782—783.
  680. ^ Husedžinović (2005). стр. 783;786.
  681. ^ Husedžinović (2005). стр. 787—788.
  682. ^ „Navršila se 44.-ta godišnjica preseljenja Hasan ef. Škapura”. Preporod : islamske informativne novine. 25. 5. 2019. Pristupljeno 16. 5. 2020. 
  683. ^ а б Vakufnama Ferhad-paše (2005). стр. 20.
  684. ^ а б в г д ђ Škapur (1967б). стр. 126.
  685. ^ Škapur (1967б). стр. 126—127.
  686. ^ а б в Škapur (1967б). стр. 127.
  687. ^ а б в г д ђ е ж з и Husedžinović (2005). стр. 577.
  688. ^ а б в г Galijaš (2009). стр. 315.
  689. ^ а б в г Galijaš (2006). стр. 552.
  690. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Walasek (2015). стр. 26.
  691. ^ а б в г д ђ е ж з и Krzić (1996). стр. 207.
  692. ^ а б в г Krzić et al. (2003). стр. 240.
  693. ^ а б в г д ђ Gušić (2003). стр. 367.
  694. ^ Riedlmayer (2002). стр. 280.
  695. ^ Husedžinović (2005). стр. 576.
  696. ^ Galijaš (2009). стр. 314.
  697. ^ Ravlić (2011). стр. 715—717.
  698. ^ Ravlić (2011). стр. 716.
  699. ^ Ravlić (2011). стр. 716—717.
  700. ^ Katolička crkva i rat u BiH (1998). стр. 84—85.
  701. ^ Walasek (2015). стр. 25.
  702. ^ а б в г Gušić (2003). стр. 366.
  703. ^ а б в г д Gušić (2003). стр. 370.
  704. ^ а б в г д Galijaš (2009). стр. 320.
  705. ^ а б Ravlić (2011). стр. 722.
  706. ^ а б в г д ђ е Gušić (2003). стр. 372.
  707. ^ Gušić (2003). стр. 367—368.
  708. ^ а б Gušić (2003). стр. 368.
  709. ^ Gušić (2003). стр. 368—369.
  710. ^ а б в Gušić (2003). стр. 369.
  711. ^ Gušić (2003). стр. 369—370.
  712. ^ Gušić (2003). стр. 370—371.
  713. ^ а б в Gušić (2003). стр. 371.
  714. ^ Gušić (2003). стр. 372—373.
  715. ^ а б в г д ђ е ж Gušić (2003). стр. 373.
  716. ^ а б в г Gušić (2003). стр. 374.
  717. ^ Riedlmayer (2002). стр. 279.
  718. ^ Ravlić (2011). стр. 721—722.
  719. ^ Galijaš (2009). стр. 320—321.
  720. ^ Galijaš (2009). стр. 321;323.
  721. ^ а б в Ravlić (2011). стр. 723.
  722. ^ а б Galijaš (2009). стр. 321.
  723. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ Katolička crkva i rat u BiH (1998). стр. 209.
  724. ^ Komarica (1996). стр. 326—327.
  725. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Krzić (1996). стр. 208.
  726. ^ а б в г д ђ е ж з и Krzić et al. (2003). стр. 242.
  727. ^ Galijaš (2009). стр. 319—320.
  728. ^ Meheljić (2015). стр. 37.
  729. ^ Krzić et al. (2003). стр. 240—241.
  730. ^ а б в г д ђ е ж Krzić et al. (2003). стр. 241.
  731. ^ Krzić (1996). стр. 207—208.
  732. ^ а б в г д ђ е Krzić (1996). стр. 209.
  733. ^ Krzić et al. (2003). стр. 242—243.
  734. ^ а б в г д Krzić et al. (2003). стр. 243.
  735. ^ Krzić (1996). стр. 209—210.
  736. ^ Krzić et al. (2003). стр. 243—244.
  737. ^ Krzić (1996). стр. 210.
  738. ^ Krzić et al. (2003). стр. 244.
  739. ^ Galijaš (2009). стр. 319.
  740. ^ Walasek (2015). стр. 41.
  741. ^ а б в Walasek (2015). стр. 93.
  742. ^ Ћосић (2012). стр. 132—145.
  743. ^ Walasek (2015). стр. 63.
  744. ^ Galijaš (2009). стр. 322.
  745. ^ Riedlmayer (2002). стр. 277.
  746. ^ „Zoran Kostić - Cane o Milanu Mladenoviću: Milan, oličenje pravednika”. www.akordi.co.yu. 25. 10. 2007. Pristupljeno 20. 5. 2020. 
  747. ^ Walasek (2015). стр. 23—25.
  748. ^ Galijaš (2009). стр. 313—314.
  749. ^ Galijaš (2009). стр. 313.
  750. ^ Galijaš (2009). стр. 323.
  751. ^ Galijaš (2009). стр. 318.
  752. ^ а б Husedžinović (2005). стр. 578;583.
  753. ^ Husedžinović (2005). стр. 578.
  754. ^ Walasek (2015). стр. 102.
  755. ^ Ustavni sud Bosne i Hercegovine, predmet br. AP 743/12 (2015). стр. 2;29.
  756. ^ Ustavni sud Bosne i Hercegovine, predmet br. AP 743/12 (2015). стр. 4;7;10;29.
  757. ^ Ustavni sud Bosne i Hercegovine, predmet br. AP 743/12 (2015). стр. 4.
  758. ^ Ustavni sud Bosne i Hercegovine, predmet br. AP 743/12 (2015). стр. 5—6.
  759. ^ Halilović Muderris, Nezim (5. 5. 2017). „Dan džamija: 1993–2017. godina” (tekst hutbe). rijaset.islamskazajednica.ba. Medžlis IZ Sarajevo – Džamija Kralj Fahd: Islamska zajednica u Bosni i Hercegovini. Arhivirano iz originala 4. 5. 2018. g. Pristupljeno 2. 4. 2020. 
  760. ^ Karčić (2016). стр. 24.
  761. ^ „Dr. des. Dennis Dierks” (na jeziku: немачки). Univerzitet u Jeni. Pristupljeno 9. 10. 2020. 
  762. ^ Dierks (2011). стр. 14.
  763. ^ а б в Softić (1996). стр. 186.
  764. ^ а б в г Horozović (1997). стр. 77.
  765. ^ а б в „Cafekajak forum : Tema: Banjalučki pjesnici”. www.cafekajak.com. 26. 2. 2010. Pristupljeno 24. 12. 2019. 
  766. ^ Ćosić (2004). стр. корице.
  767. ^ а б в Ćosić (2004). стр. 58.
  768. ^ а б „Cafekajak forum : Tema: Banjalučki pjesnici”. www.cafekajak.com. 24. 2. 2009. Pristupljeno 25. 12. 2019. 
  769. ^ а б „FERHADIJA - Banja Luka”. begovdolac.blogger.ba. 5. 4. 2006. Pristupljeno 27. 12. 2019. 
  770. ^ а б в Ćosić (2004). стр. 62.
  771. ^ а б „BANJALUCKA ELEGIJA”. begovdolac.blogger.ba. 5. 4. 2006. Pristupljeno 27. 12. 2019. 
  772. ^ Puce (2013). стр. 85.
  773. ^ а б „Abaza Madzid - Sjecanja”. Jutjub. 28. 4. 2010. Pristupljeno 27. 12. 2019. 
  774. ^ Puce (2013). стр. 84—85.
  775. ^ а б в „Aladžu i Ferhadiju porušio vjetar nije!”. akos.ba. 7. 5. 2019. Pristupljeno 27. 12. 2019. 
  776. ^ Puce (2013)
  777. ^ „Madžid Abaza – Šehidska”. bosnamuslimmedia.wordpress.com. 31. 8. 2009. Pristupljeno 27. 12. 2019. 
  778. ^ Hadžihasanović-Katana (2012). стр. 68.
  779. ^ Nadilo (2012). стр. 513.
  780. ^ а б Hamidović et al. (2002). стр. 5.
  781. ^ Čaušević & Hadžirović (2004). стр. 1—2.
  782. ^ „Muhamed Hamidović : Kako je obnavljana Ferhadija džamija [7:54 do 8:10]”. Jutjub. 15. 5. 2019. Pristupljeno 28. 5. 2020. 
  783. ^ Hadžihasanović-Katana (2012). стр. 68—69.
  784. ^ Nadilo (2012). стр. 513—514.
  785. ^ Husedžinović (2012). стр. 121.
  786. ^ а б в г д ђ Hadžihasanović-Katana (2012). стр. 69.
  787. ^ а б в Nadilo (2012). стр. 514.
  788. ^ а б в г д „Muhamed Hamidović : Kako je obnavljana Ferhadija džamija [9:46 pa dalje]”. Jutjub. 15. 5. 2019. Pristupljeno 30. 5. 2020. 
  789. ^ Nadilo (2012). стр. 514—515.
  790. ^ Hadžić & Marjanović (2008). стр. 277.
  791. ^ „Sead Pašić / 'Uspjeli smo, Ferhadija ponovo sija istim sjajem'”. Radio Sarajevo. 2. 5. 2016. Pristupljeno 29. 5. 2020. 
  792. ^ Nadilo (2012). стр. 515—516.
  793. ^ а б в Zorlak, Kemal (14. 5. 2019). „U obnovi banjalučke Ferhadije korišteno 68 posto orginalnog kamena”. Agencija Anadolija. Pristupljeno 28. 5. 2020. 
  794. ^ „TIKA finansira završetak obnove Ferhadije”. Al Džazira Balkans. 7. 5. 2016. Pristupljeno 26. 3. 2014. 
  795. ^ „Muftija Čamdžić za AA: Nemamo novac za dovršetak obnove Ferhadije!”. Agencija Anadolija. 14. 11. 2013. Pristupljeno 28. 5. 2020. 
  796. ^ Gül, Kayhan; Özdemir, Hatice (7. 5. 2016). „Vrijednost Ferhadije je nemjeriva, TIKA ne obnavlja samo džamije”. Agencija Anadolija. Pristupljeno 28. 5. 2020. 
  797. ^ „Banja Luka obasjana alemima s Ferhadije”. mesihat.org. 3. 11. 2012. Pristupljeno 28. 5. 2020. 
  798. ^ „Reis Cerić u Banjoj Luci: Priznati grešku i poštovati pravdu”. Agencija Anadolija. 2. 11. 2012. Pristupljeno 28. 5. 2020. 
  799. ^ „Akademski kipari Darko Šobot i Samir Sućeska godinu dana radili na obnovi mihraba džamije Ferhadija”. 6yka. 30. 5. 2015. Pristupljeno 28. 5. 2020. 
  800. ^ Isanović (2014). стр. 245—261.
  801. ^ „Banja Luka: Počinje unutrašnje oslikavanje džamije Ferhadija”. trt.net.tr. 22. 10. 2014. Pristupljeno 28. 5. 2020. 
  802. ^ Borger, Julian (6. 5. 2016). „Banja Luka mosque rises from rubble, 23 years after it was destroyed” (na jeziku: енглески). Gardijan. Pristupljeno 29. 5. 2020. 
  803. ^ Reeves, Donald (30. 5. 2016). „Inaugurating the Ferhadija Mosque in Banja Luka” (na jeziku: енглески). www.transconflict.com. Pristupljeno 28. 5. 2020. 
  804. ^ „THE FERHADIJA MOSQUE” (na jeziku: енглески). Soul of Europe. Pristupljeno 29. 5. 2020. 
  805. ^ Gušić, Bedrudin (17. 7. 2011). „SVI SMO BILI I OSTALI - FERHADIJA, BANJA LUKA I BOSNA I HERCEGOVINA!”. www.orbus.be. Pristupljeno 29. 5. 2020. 
  806. ^ Jakovljević, Gorana (7. 5. 2017). „Podijeljene vakufname u Ferhadiji džamiji u Banjaluci”. Agencija Anadolija. Pristupljeno 28. 5. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]

Књиге, поглавља и зборници[уреди | уреди извор]

Путописи[уреди | уреди извор]

Часописи[уреди | уреди извор]

Судске пресуде[уреди | уреди извор]

Новински чланци[уреди | уреди извор]


Нова литература[уреди | уреди извор]



  • Војна енциклопедија том IV. Београд. 1972. 


  • Смајић, Рамиза (2009). Босанска крајина : хисторија, легенде и митови. Сарајево: Добра књига, (Груде : Графотисак).  COBISS.SR 17235718 COBISS.BH 17235718






Не требају, складиште[уреди | уреди извор]



Софи Мехмед-пашина џамија[уреди | уреди извор]

Халил-пашино турбе[уреди | уреди извор]

Мехмед Мујезиновић[уреди | уреди извор]

  • Час сјећања : Мехмед Мујезиновић (1913-1981) : зборник прилога са скупа одржаног 23. 7. 1996. у Сарајеву ; [уредник Јасминко Мулаомеровић]. Сарајево: Препород, Центар за бошњачке студије, (Сарајево : ПАРОС). 1997.  COBISS.BH 330790



  • Ферхад-пашина вакуфнама из 995 (1587) године ; [превео и биљешкама попратио Мехмед Мујезиновић]. Бања Лука: Бошњачка заједница културе "Препород". 2005.  COBISS.SR 6936 COBISS.RS 382744 COBISS.BH 382744



Обрати пажњу на овог уредника, писао је из добре литературе: https://cs.wikipedia.org/wiki/Wikipedista:Mattan

Дупла литература[уреди | уреди извор]

За урадити у члавном чланку[уреди | уреди извор]

  • заврши напомену за пјесника Сипахија
  • реши питање Мујезиновићеве арапске рачунице
  • заврши писање напомене о издавању Хангијеве песме (како је ишло хронолошки)
  • ВАЖНО!! Потражи анализу песме Перит паша и Шпербановић, дакле анализу Вукове 6. књиге Српских народних пјесама   Урађено (ово нема, претражено)
  • https://cs.wikipedia.org/wiki/Hamzalija_Ajanovi%C4%87 Види ову књигу (у литератури), јер се у њој наводи време подизања кронограма на његовом гробу. Можда питај аутора на чешкој вики за странице.
  • https://bs.wikipedia.org/wiki/Ismet_Bekri%C4%87 Vidi ima li šta o poeziji vezano za rušenje od Ismeta Bekrića. Vidi u Narodnoj;   Урађено (нема ништа од њега, само је дечији песник)
  • Види код Хангија исто и за предање, као и за песму, напомена хронолошког издавања
  • ВАЖНО! Изгуглај о Дану џамија и покушај да нађеш који научни рад, а у склопу нове бошњачке културе сјећања. То ће ићи у део о *рушење у култури*; Osim kod Dirksa, verovatno ima u Novom Muallimu, pogledaj tamo detaljno
  Урађено Ima samo kod Karčića kog si koristio za članak o turbetima. Tu ima 2 rečenice o kulturi sećanja. On i Dirks će biti dovoljni.
  • OBAVEZNO!!! Ubaci slike sa merama, tlocrte i visinske slike džamije iz Hamidovićeve studije, sve pod kopirajtom
  • Погледај да ли постоје поштанске маркице Југославије (и Краљевине и СФРЈ) и БиХ и РС са фоткама Ферхадије. Једна НДХ већ има.
  Урађено https://www.posta.ba/portfolio/religija-bajram-ferhadija-dzamija-banja-luka/ ; https://www.posta.ba/1997-2/page/2/ ; http://postshop.posta.ba/ba/Proizvod/religija---bajram-ferhadija-dzamija-banja-luk/4634# БХ поште/бш. део Федерације
Прегледао све од Пошти Српске и БХ пошти. Питао Антонија са бс.wики за друге, старије маркице о ферхадији. Види поште Херцег Босне.
  Урађено Антонино прегледао цео главни филателијски каталог, ова горе је једина маркица са Ферхадијом ан себи. I друга је слика са НДХ. Добићу референце од њега из каталога. Веома је то важно. Да додам те стране.
  • Види неког познатог сликара да ли је сликао Ферхадију и после рушење. Типа Бербер или ти. Тражи по годинама
  • https://en.wikipedia.org/wiki/Notre-Dame_de_Paris направи одељке галерије по узору на овај чланак. За сваки поднаслов посебна галерија слика
  Урађено
  • поједине слике увећај и изрежи детаљ и постави, кад завршиш са постављањем свих слика у чланак

Клице за написати лади лакшег читања[уреди | уреди извор]

Посебно стручне, везане за геометрију џамије:

Спољашње везе[уреди | уреди извор]








Дан џамија[уреди | уреди извор]

мање битно[уреди | уреди извор]

Ферхад пашина библиотека (ВАЖНО)[уреди | уреди извор]

Фотке Ферхадије[уреди | уреди извор]

Нађи фотке земљотреса[уреди | уреди извор]

Напиши да није тачно да је била део УНЕСЦ-а[уреди | уреди извор]

Нађи за Ферхад-пашину сабљу[уреди | уреди извор]

Нађи за Ферхад-пашину сабљу која му је поклоњена за победу у битци код Будачког. Има један рад, чини ми се у Гласнику Земаљског музеја, од пре II светског рата. Обавезно нађи и цитирај.

Путописци[уреди | уреди извор]

конкретне[уреди | уреди извор]

Анте Ћосић[уреди | уреди извор]

ХОММАГЕ ФЕРХАДИЈИ (24. 02. 2009 обавио на форуму) 

             Umrla je lijepa,
             Bijela-Ferhadija.
             A s njome sam,
             ljubavi.
             Malo umro i ja.
             O,reci,zivote,
             moja divna kazno,
             da na svetom mjestu
             nece biti prazno,
             jer ce se javljati
             skoro svakog dana
             bogomolja stara
             ko fatamorgana.

Душан Матић[уреди | уреди извор]

Ове дивне кратке пјесмице је поклон од Бањалуцког пјесника ДУСАНА МАТИЦА.Пјесме су јако старе издате су 1958 године у књизи'ЦИПЕЛИЦЕ'. (4. 3. 2009 објавио на форуму) 

FERHADIJA

                 Mjesec kano srp
                 nad bijelom Ferhadijom
                 i u slast
                 oboje
                 pozdravljaju
                 estetsku vlast.

Ирфан Хорозовић[уреди | уреди извор]

ДЗАМИЈА (26. 02. 2010 објавио на форуму) 

        Probili su njene grudi
        usred noci.Tenkovima.
        U hram usli sto ga zudi
        mrznja njina vjekovima.

        Mujezin se u snu naso
        na Munari sa oblacima.
        Kad je bombe sat izaso
        koraknuo k nebesima.

        U izgnanstvo kad su posli
        iz mahale njeni ljudi
        kraj ruine svi su prosli,
        kam stavili pokraj grudi.

        Sad putuje razgradjena
        u toplini mnogih ruku
        kao da je tek vidjena
        u nebeskom svome zvuku.

        I mujezin mali njezin
        skriva se u dlanovima
        sasma tiho uci ezan
        da nikome nije zima.

        Iz pamcenja ona raste.
        Svjetlost njena od zvijezda
        dodiruje krila laste
        sto putuje do gnijezda.

Златко ЛУкић[уреди | уреди извор]

Златко Лукиц аурелиус777@гмаил.цом Датум : 03.07.2009.

ФЕРХАТПАШИНА ЏАМИЈА (1579.-1993.)


Ишчупали су срце Бањалуци Крајишка Љепотица нам издише, кољу је барбари, тргају вуци, врбаски вали плачу: ”Никад више.”

Јер обешчастили су је вандали када је од дима престала да дише, душу су своју шејтану продали - крошње кестења пуште: ”Никад више.”

А колико је само горда била, шедрванска башћа више не мирише, дивна као џеннетска хурија мила и чесма њена јеца: ”Никад више.”

Убише нам прелијепу старицу, али душу нису, јер на небу пише: ”Свака паћенићка суза на лицу воли Босну све више и више.”

Ноћу мумини разносе камење, уграђују у кућни праг стијење и свака куће постаје џамија, сваки дом једна нова Ферхадија.

Нема заборава никада више, душа Ферхадије у нама дише и суза на лицу истину нам пише: ”Воли Бањалуку све више и више.”


Yстад, Шведска, 1993.

Кемал Цоцо[уреди | уреди извор]

САН О ДЗАМИЈАМА (4. 1. 2010 објавио на форуму) 

         Mi smo to sanjali,
         sanjali san da su
         bosanske dzamije
         porusene i nestale.

         To smo mi sanjali.
         To su sanjali i oni.
         A dzamije nisu porusene-
         nijedna
         ni ona u Stocu,
         ni u Foci,
         ni u Banjoj Luci,
         ni u Prijedoru
         ni u Donjem Vakufu.
         nijedna nije ni dotaknuta-
         samo su privremeno
         otisle sa mjesta
         gdje su stoljecima bile.

         Odnio ih je Omer Berber-
         da svijetu pokaze
         nas i nasu proslost,
         nase postojanje,
         nase stradanje,
         nas ponos.

         Odnio ih Omer
         U Tokio,Rio,Vasington,Moskvu,
         Madrid i Sidnej-
         da ih svijetom proseta.
         Da se svijet njima divi
         a one svijetu,
         da se bosanske dzamije
         sa svijetom upoznaju,
         da se zavole,
         i da se u svijetu malo odmore.

         Pa neka,
         ako je tako-
         vratit ce njih Omer,
         vratiti sigurno.

Ариф Самарџић[уреди | уреди извор]

(ова је о земљотресу из 69-е; 12. 12. 2009 објавио на форуму) ФЕРХАДИЈА 

     NE DREMAJU PRED MEHANOM STARCI
     NAD PRAZNINOM ISPITIH FILDZANA.
     FESOVI SU UVELI,
     K'O RUZE BEZ VODICE,
     SA BISTROG SADRVANA.

     SAHAT KULA NA JAVLJA SABAHA
     NIT' TURAKA.
     VISE NA IZBIJA,ALI JOS NEKOG
     NOCU ISCEKUJE LJEPOTICA
     BIJELA FERHADIJA.

     KROZ BEZISTAN TUZNIH USPOMENA,
     DERVIS TIHO NECUJNO KORACA.
     NE CUJE SE NISTA SAMO SJENA
     PRELAZI PREKO PUSTOG PLACA.

Слике[уреди | уреди извор]

  • Код Детелићке има једна слика Бањалуке из 1900 године, значи да је прешло 70 година, узми (страна 34 или 35)
  • Од Шарла Иријарта све 3 слике, посебно оне 2   Урађено

Панораме старе[уреди | уреди извор]

Иријарт

Прозори[уреди | уреди извор]

  Урађено

Тријем[уреди | уреди извор]

  Урађено

  • Убаци фотке Ферхадије где се види други трем, поред фотки са обичним тремом

Шадрван, капија и улица[уреди | уреди извор]

Тарих на улазу и портал[уреди | уреди извор]

Од овог узми увећај и направи нову слику само за камени натпис, а остави и ову да се види као шира слика
2019. може и за портал, не за тарих
2019. портал, мешај са фоткама

Гробље[уреди | уреди извор]

слика гробља из 2015
детаљ са гробља 2015
Поглед на гробље 2016

Алтун Алем[уреди | уреди извор]

Од Ајвердија књига III имаш на пдфу у фолдеру Ферхадија (Авропа...)

Алаџа[уреди | уреди извор]

Предлози за фотке[уреди | уреди извор]

Ајверди[уреди | уреди извор]

Користан сајт, све 4 књиге Европа. Регистровао си се.

За завршити[уреди | уреди извор]

Ахмет Карабеговић[уреди | уреди извор]

Ђуро Пилар[уреди | уреди извор]

Локатор мапа за Соколовиће, Андрејевић[уреди | уреди извор]

Ферхад-паша биографија (додај у чланак)[уреди | уреди извор]

Сафикадуна[уреди | уреди извор]


СВИЈЕЦА ЗА САФИКАДУ (24. 9. 2009 објавио на форуму) 

               Titra, jos uvijek,u tmini
               svijeca za Safikadu,
               sto davno prije nas je
               naucila da pati.

               Da li je vide tamo,
               svikli mozda, na tamu!

               Onima sto su daleko,
               rasuti kao biserje,
               ta svijeca sto nikada ne gasne
               sad osvjetljava lica,
               da bi se lakse vidjeli,
               da bi se prepoznali
               u mislima i snima.

               I gori,gori plamicak,
               za ljubav,
               ne za mrznju,
               i govori nam vise
               od niza suncanog dana,
               za ljubav da rodjeni smo,
               za drhtaj mladog lista,
               za sapat rijecnog slapa,
               za pogled i kroz tamu,
               za dodir i bez ruke,
               za rijec sto rijec trazi,
               ko brdo rumen sunca.

               Izgubili sada sve smo,
               a ipak dobili vise,
               to vlastiti saznanje.

               Ismet Bekric 1995.

SAFIKADI (15. 4. 2009 objavio na forumu, takođe 8. 3. 2009)

        Nad tobom usnulom u ljubavi
        nadnose se vijekovi i ljudi
        da te prahom i dahom cjelivaju
        da ne svisnes sama i od studi.

        Nad tobom usnulom u ljubavi
        svijetle jeseni zlatne i ljeta
        da ti tama ne okuje sjeni
        kad zemaljska obuzme te sjeta.

        Nad tobom usnulom u ljubavi
        sumore breze tihe i cempresi
        da ti se liku tako lomnom
        silazak u mrtvu tisinu ne desi.

        Nad tobom usnulom u ljubavi
        sire se mirisi cvijeca i behara
        da ti proljece u srcu ozivi
        ako zudnja probudi ta stara.

        Nad tobom usnulom u ljubavi
        snaze se druge neugasle i nove
        i svaka bi ljubav presmiono htjela
        da se tvojim imenom nazove.

    Vrijeme da se malo vratimo u nas rodni
    i najljepsi grad na svijetu nasoj BANJA LUCI
    uz koga, uz naseg najveceg rahmetli ALIJE

KAPIDZICA-ALKAPA. 

     Tog predivnog covjeka,punog zivota,covjeka koji je

pomagao 

      nama svima i u nevolji i u veselju,i mi dan danas ne

znamo 

       koga smo izgubili NEKA MU JE LAHKA CRNA ZEMLJA.


SAFIKADA (18. 2. 2009 objavio na forumu) 

          Zasto im ne kazes,kako je to plemenito
          posteno,visoko i hrabro,
          svoja njezna djevojacka prsa pred top,
          a samo za ljubav Safikado.
          Il' je mozda bolje ovako
          nek ne znaju da si voljela
          Za njih je to zlocin koji kaznjavaju.

                  SVIJECA 1993

          I vidjeh svjecu na Safikadinom kaburu.
          Drhtava na sjecanskom vjetru,ali hrabra i gori.
          Ko li te upali,ko li smognu toliko hrabrosti
          i snage,u vapaju za ljubavlju,za slobodom duse,
          za slobodom srca.
          Ko li te upali da tako hrabro zmirkas i cadis
          stoljecima cadjav zid?
          Prizovi nam svjeco vjeru u ljubav i nadu u

slobodu. 

          Gori,gori na sjecanjskom vjetru,drhti i
          podsjecaj na ljubav,
Ova pjesma je napisana 1993 godine i prvi puta ide u

javnost.Napisao je moj prijatelj koji je dobio inspiraciju za pisanje pjesama pocetkom ratnih stradanju u nasoj drzavi.Uvijek kada smo se sastajali u kucama bez elektricne energije ,prije njegovog odlaska u izbjeglistvo u Dansku a kanije u USA odnosno u Saint Louis divili smo se njegovim pjesmama koje su nam u ono vrijeme lijecile dusu.Stotine pjesama on je u ono doba napisao koje dosada nisu ugledale svjetlosti dana.Dolaskom u Saint Louis i startom u Crvenom Krstu njegov zivot se u cijelosti promjenio,Uslobodno vrijeme pise stvarno divne price u sedmicnom listu Sabah,vecinom te price se odnose na nas grad Banja Luku.Pored pisanja u listu Sabah dao je veliki doprinos nasoj bosanskoj zajednici a prosle godine postao je Hadzija odlaskom na Hadz.Radi se o nasem Banjalucaninu Dr.Halidu Ajanovici, 

          Za sve sto si dosada uradio za nas Banjalucane

jedno veliko HVALA.


  • Zahvali:
  • Obsuser
  • Bokini (na sorsu)
  • ARK
  • Bojani (ako dobije fotke)
  • Antoninu za markice
  • Напиши књигу о грбовима градова и општина у Србији, са озбиљним тероијским/антрополошким уводом (Влаисављевић итд.). И временом пре хралдике. То из хобија, мора да се покрије.
  • https://en.wikipedia.org/wiki/Moorish_Revival_architecture_in_Bosnia_and_Herzegovina Напиши опширан чланак о неомаурској и псеудоегипатској архитектури у БиХ
  • можда напиши чланак о песништву и књижевности домаћих људи на оријенталним језицима

Локатор[уреди | уреди извор]

Иван ВА/песак на карти Балканског полуострва
Џамија (хр), мектеб и чесма Мехмед паше Соколовића у Соколовићима;[7]
Џамија (хр), мектеб и чесма Мехмед паше Соколовића у Соколовићима;[7]
Арсланагића мост и каравансарај у Требињу;[7]
Арсланагића мост и каравансарај у Требињу;[7]
Хан Касим-паше, сина Мехмед паше Соколовића, у Пријепољу;[7]
Хан Касим-паше, сина Мехмед паше Соколовића, у Пријепољу;[7]
Италијанска ре-окупација крајем септембра 1941. (црвено=устаници, жуто-Италијани, црно-Немци и НДХ).
  1. ^ Korić (2016). стр. 67.
  2. ^ Müderrisoğlu, Mehmet Fatih (2009). „Sokullu Mehmed Paşa Külliyesi: Edirne Havsa’da XVI yüzyılın ikinci yarısında inşa edilen menzil külliyesi”. TDV Islam Ansiklopedisi (na jeziku: турски). 37. str. 359—360. Pristupljeno 29. 8. 2023. 
  3. ^ Korić (2016). стр. 66—67.
  4. ^ Müderrisoğlu, Mehmet Fatih (2009). „Sokullu Mehmed Paşa Külliyesi: Lüleburgaz’da XVI yüzyılın ikinci yarısında inşa edilen külliye”. TDV Islam Ansiklopedisi (na jeziku: турски). 37. str. 363—364. Pristupljeno 29. 8. 2023. 
  5. ^ а б Korić (2016). стр. 68.
  6. ^ Korić (2016). стр. 68—69.
  7. ^ а б в Korić (2016). стр. 69.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Ivan_VA/песак&oldid=26084530”