Prvi srpski ustanak

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Prvi srpski ustanak
Deo
Zbor u Orašcu
Zbor u Orašcu
Vreme: 14. februar 18047. oktobar 1813.
Lokacija: Srbija
Uzrok rata: Vladavina dahija. Seča knezova.
Rezultat: Poraz ustanika
Promene u teritoriji:
Sukobljene strane
Civil Flag of Serbia.svg Karađorđeva Srbija
Rusija Ruska Imperija
Ottoman flag Osmansko carstvo
Zapovednici
Karađorđe Petrović
Jakov Nenadović
Mladen Milovanović
Hajduk Veljko
Miloš Obrenović
Milenko Stojković
Huršid-paša
Sulejman-paša Skopljak
Jačina
Gubici
{{{podaci}}}

Prvi srpski ustanak je bio ustanak Srba u Beogradskom pašaluku i okolnih šest nahija protiv Turaka u periodu od 14. februara 1804. do 7. oktobra 1813. godine. Otpočeo je kao mesna pobuna protiv dahija, a prerastao je u prvu etapu srpske revolucije. Ustanici predvođeni Karađorđem su uspeli da u značajnom vremenskom intervalu oslobode pašaluk. Ovaj ustanak je prethodio Drugom srpskom ustanku 1815, koji je na kraju doveo do stvaranja Kneževine Srbije.

Pozadina[uredi]

U 18. veku turski (osmanlijski) feudalizam je ušao u fazu raspadanja i to se naročito odrazilo na njen međunarodni položaj. Osmanlijska država i vojska je postepeno gubila svoju nekadašnju moć i organizovanost, a i u naoružanju, opremi i obuci, znatno je zaostajala za armijama evropskih sila. To je bio jedan od razloga što Turska nije bila više u stanju da očuva integritet velikog Osmanskog carstva. S druge strane, nizali su se neuspesi i u austrijsko-turskim i rusko-turskim ratovima. Teritorijalne pretenzije na osmansko carstvo bile su sve učestalije, tj. takozvano „Istočno pitanje“ postajalo je sve aktuelnije. Međutim, Turska je uspela da na neki način ublaži krizu svoje imperije zahvaljujući Napoleonovim ratovima koji su tada potresali i zaoštravali odnose i interese velikih sila.

Stanje u Beogradskom pašaluku pred Prvi srpski ustanak[uredi]

Istorija Srbije
Coat of arms of Serbia.svg

Ovaj članak je deo serije o
istoriji Srbije

Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi
Kategorija: Istorija Srbije

Svištovskim mirom je okončan poslednji austrijsko-turski rat koji se vodio od 1788. do 1791. Srbi su kao dobrovoljci aktivno učestvovali na strani Austrije. Ovaj period srpske istorije se naziva Kočina krajina, po Koči Anđelkoviću, jednom od srpskih komadanata. Svištovski mir nije doneo Srbima oslobođenje od turske vlasti, već samo amnestiju. Da bi smirio situaciju, turski sultan Selim III je fermanima iz 1793. i 1794. potvrdio Srbima ranije organe vlasti, tako da su pored vezira i kadije, selima upravljali i knezovi, a u knežinama obor-knezovi. Tada je u Beogradskom pašaluku bilo 45 knežina; zatim fermanom od aprila 1796. godine na čelo 12 nahija birani su obor-knezovi koji su sami ubirali poreze i predavali ih vlastima, čak su delimično vršili i sudsku i upravnu vlast u svojim knežinama, ali sukobi između janjičara, koji su i dalje hteli najvišu vlast i spahija koji su želeli osvetu, zbog ugroženog položaja, sve više su zaoštravani.

Dolaskom novog paše Abu Bekira, situacija u Srbiji se dosta izmenila. Odmah posle njegovog dolaska u Niš, organizovano je ubistvo tadašnjeg predvodnika janjičara, Deli-Ahmeta. Njega je s leđa ubio jedan od pašinih sluga, prilikom njegove posete Nišu.

Odmah nakon toga, posebnim fermanom paša je naredio janjičarima da se uklone iz Beograda i pašaluka. Janjičari su se pretežno sklonili u susedne pokrajine. U narednom periodu u Srbiji dolazi do oživljavanja privrede, a tako je bilo u Srbiji na početku vladavine Hadži Mustafe, naslednika Abu Bekira. Čak su za vreme njegove vladavine neki Srbi kao Aleksa Nenadović došli do položaja obor-knezova, zato su novog pašu neki nazivali „srpskom majkom“.

Povratak dahija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Dahije
Ubistvo Hadži Mustafe paše 1801. godine. Bakrorez nepoznatog autora iz 1802. godine. Nakon ovog zločina odbegle dahije su preuzele vlast u pašaluku i zavele strahovladu.

Proterani janjičari našli su utočište u Vidinu, tačnije kod sina vidinskog ajana Osmana Pazvanoglua, koji je bio zaslužan, najverovatnije po nagovoru janjičara, za napad na nahije beogradskog pašaluka. Porta je primorana da se brani i zato uključuje Srbe u borbu protiv janjičara. Već krajem 1793. godine Srbi kod sela Kolara učestvuju u borbi protiv janjičara koji su zauzeli Požarevac i krenuli prema Smederevu. Zbog opasnosti od daljih janjičarskih napada, 1797. godine formirana je srpska narodna vojska na čelu sa Stankom Harambašićem, koja je krajem aprila 1797. godine brojala oko 15.000 ljudi. Međutim, približavanje francuskih trupa turskim teritorijama (zauzimanje Krfa i drugih Jonskih ostrva 1797–1799 i iskrcavanje Napoleona Bonaparte u Egiptu 1798. godine), uticalo je na Portu da 1798. godine zaključi savez sa Rusijom, uz obostranu garanciju stečenih poseda.

Kako Porta nije uspela da oružjem umiri janjičare, Hadži Mustafa je primoran da im dozvoli povratak u pašaluk, iako su oni proterani iz Beograda posebnim fermanom. U početku, janjičari, koji su se već vratili u Srbiju, nisu toliko navaljivali na pašu da im vrati oduzeta imanja, ali su se veoma brzo sukobili sa domaćim obor-knezovima. Situacija u zemlji se naročito pogoršala kada su janjičari ustali i protiv samog paše. Zbog toga je on za rat protiv janjičara angažovao Srbe, Turke, ali i svog sina Derviš-bega. Međutim, u julu 1801. godine janjičari su zauzeli Beograd i primorali pašu da udalji svoju vojsku; ubrzo nakon povlačenja Srba i odlaska Turaka u Niš, Hadži-Mustafa je ubijen (15. decembra), baš onog dana kad mu je sin, kojeg je ovaj odmah obavestio o svom hapšenju, stigao skoro do Beograda.

Vrhovnu vlast tada su preuzeli četiri vođe janjičara, Kučuk Alija, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić. Nazivali su sebe dahijama, a svakom od njih pripao je po jedan deo zemlje, dok su zajedničku vlast vršili iz Beograda. Dahije su ukinule povlastice iz 1793. i 1794. godine, sami ubirali poreze i druge dažbine, sudili i presuđivali po svojoj volji.

Turska Porta je bila potpuno nemoćna, što je ugrozilo autoritet centralne vlasti i sultana. Kao naslednik, u Beograd je stigao Hasan-paša, koji nije imao nekog velikog uticaja ni na tadašnju vlast, ali ni na dahije. Zbog bojazni Porte da bi janjičari mogli u Beograd dovesti samog Pazvan-Oglu, što bi dovelo do još većih zaoštravanja odnosa u Srbiji, posebnim pismom s Porte, 10. maja 1802. godine janjičarima je oproštena učinjena krivica.

Vladavina dahija[uredi]

Vikizvornik
Vikizvornik ima izvorni tekst povezan s ovim člankom:
Vođa Prvog srpskog ustanka, Karađorđe Petrović

Stanje u pašaluku stvoreno janjičarskim terorom je uticalo na ujedinjenje svih srpskih društvenih snaga (seljačke mase, starešinski i trgovački sloj) da se dignu na ustanak. U Zemunu se okupio veliki broj Mustafa-pašinih prijatelja, Srba i Turaka, među kojima je najaktivniji bio Petar Ičko, a na turskoj strani najviše se isticao nekadašnji pašin blagajnik Hasan-beg, na čijoj je strani bio i priličan broj spahija, koji su bili ugroženi od dahija. Oni su već u leto 1802. godine pokušali da organizuju neki veći pokret u Srbiji, ali su zbog prerane akcije oko Požarevca i ispod Avale, pretrpeli neuspeh. Nakon ovog poraza, pritisak koji su dahije vršile na spahije bio je sve veći. Pobunjenici su već tada uputili pismo Carigradu u kojem traže pomoć sultana Selima III.


U Crnoj Gori vladalo je slično raspoloženje, Crnogorci su bili spremni da se priključe zajedničkom ustanku u Beogradskom pašaluku. Vladika Petar I je početkom 1804. godine pisao dečanskom igumanu da će Crnogorci zajedno sa Srbijancima dići organizovan ustanak protiv Turaka. Takođe, on je 1803. godine u Rusiju uputio arhimandrita Arsenija Gagovića da traži rusku pomoć. Međutim, Rusija je u to vreme bila u savezu sa Turskom, pa zato nije htela ni na koji način da učestvuje u ustancima balkanskih naroda koji bi oslabili tursku državu. Takođe, ustanici nisu računali ni na saradnju s Portom, tako da su morali samostalno da otpočnu oružanu borbu protiv dahija, ali im je bar bila omogućena povoljna nabavka oružja u Austriji, preko srpskih trgovaca. Početkom 1803. godine sastalo se 12 knezova valjevske nahije, među kojima su se naročito isticali Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Na ovom sastanku odlučeno ja da se za 8 meseci podigne ustanak. Neke starešine iz Šumadije su se takođe sastale i donele sličnu odluku. Krajem iste godine Aleksa Nenadović je uputio jedno pismo austrijskom komandantu u Zemunu, majoru Mitezeru, u kojem je konstatovano da su Srbi posvađali dahije i da će najverovatnije doći do oružanog sukoba između njih.

Seča knezova[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Seča knezova
Rekonstrukcija utamničenja, Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina, u Muselimovom konaku u Valjevu. U podrumu ovog konaka početkom 1804, godine bili su okovani valjevski knezovi, Nenadović i Birčanin, i odatle su 4. februara izvedeni na gubilište. Seča knezova je neposredna povod za početak Srpske revolucije.

Sasvim slučajno ovo pismo je palo u ruke dahijama, koji su tek tada uvideli kakva je situacija u Beogradskom pašaluku. Bojeći se i austrijske intervencije u mogućem ustanku, dahije su organizovale seču knezova, 4. februara 1804. godine, u kojoj je pobijena većina istaknutijih Srba trgovaca, knezova, sveštenika, naročito onih koji su se istakli u borbi protiv janjičara i u Kočinoj krajini.

Po pravcima kojima su dahije krenule u seču knezova, buljubaša, sveštenika, kmetova, hajduka, trgovaca i drugih znatnijih ljudi, možemo obeležiti glavna žarišta bune koja će odmah uslediti. To su: istočna Srbija, Šumadija i zapadna Srbija. Bilans žrtava je stravičan. Počev od prvih žrtava, kneza Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina u Valjevu, kneza Petra u Ćupriji i mnogih drugih, do zadnje, tj. pogubljenja Hadži Ruvima, brojke se razlikuju. Mihajlo Pejić, protoprezviter zemunski, 3. februara piše mitropolitu Stevanu Stratimiroviću i ovo: „Tako o danas 72. mrtve glave, koje knezovske, koje svjaščeničeske, koje od proči, i sve ot poglaviti ljudi, i jednako mertve glave u Beograd donosu se...“ U pismu srpskih starešina A. Italinskom, ruskom poslaniku u Carigradu, od 3. maja 1804. po SK, uz opise dahijskih nasilja, navodi se i cifra od 150 „knezej i pročih otmjenih ljudej žizni svojeja nevino lićisasja“. Pored toga, dahije su primoravale stanovništvo da preda oružje. Zbog toga je narod bežao u šume, a negde čak i pružao otpor i napadao janjičarske odrede. Od onih srpskih poglavara koji su izbegli seču, neki su se sklonili, dok su one „prirodne poglavice“ odmah organizovale ljude u svojim krajevima. U zapadnoj Srbiji to su bili Jakov Nenadović i sinovac mu prota Matija, kao i Milan Obrenović, u Šumadiji Karađorđe uz pomoć hajdučkog harambaše Stanoja Glavaša i drugih, a u istočnoj Srbiji Milenko Stojković iz Kličevca, uz pomoć kneza Momira Dugalića iz Lučice, Petra Dobrnjca iz Dobrnje i drugih.

Buna[uredi]

Zbor u Orašcu[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Zbor u Orašcu
Karađorđev veliki pečat

Najpre su se u Šumadiji sastala tri narodna poglavara: Đorđe Petrović, kog su Turci nazvali Karađorđe, zatim Janko Katić i Vasa Čarapić. Oko njih su se veoma brzo okupili mnogi, kako i domaće srpsko stanovništvo, tako i hajduci, među kojima su bili i Stanoje Glavaš i hajduk Veljko.

Na ovu vest diglo se stanovništvo i s one strane Kolubare, gde su se naročito istakli Jakov Nenadović, Aleksin brat, sveštenik Luka Lazarević. Slična situacija bila je i s one strane Morave, gde su se istakli Milenko Stojković i Petar Todorović Dobrnjac. Ubrzo je skoro cela zemlja bila pod oružjem.

Za vođu ustanka na skupštini najuglednijih iz Šumadije prvo je predložen Stanoje Glavaš, ali pošto je to ovaj odbio, predložen je knez Teodosije Marićević iz Orašja u kragujevačkom okrugu, ali posle njegovog odbijanja i na njegov predlog za vođu ustanka izabran je Karađorđe 14. februara 1804. godine na jednom zboru u Orašcu. Na ovom zboru bilo je oko 300 ljudi, uglavnom iz okoline. U vezi sa datumom održavanja zbora u Orašcu postoje nedoumice. Najčešće se kao verovatan uzima 02. februar 1804. po starom ili 14. po novom kalendaru. Na osnovu redosleda događanja, verovatniji je Vukov navod da je zbor u Orašcu bio posle sukoba sa Aganlijom u Drlupi, a taj sukob se dogodio između 09. i 12. februara (po starom kalendaru; dodaj 12 dana). Inače, zbor u selu Orašcu nije imao karakter ili značenje predstavničkog tela, skupštine (narodne ili starešinske) kao institucije ili kao organa vlasti. Bio je to improvizovani skup jednog broja starešina, uglavnom iz Šumadije. Prema raspoloživim podacima, učesnici na skupu u Orašcu predstavljali su mahom Kragujevačku nahiju, a najviše njenu knežinu Jasenicu, i deo Rudničke nahije. Prisutni su bili i hajduci Stanoja Glavaša. Ovde ne može biti govora o izboru svesrpskog narodnog predvoditelja. (vidi detaljnije: Tomislav M. Simić, „Gospodar Milenko Stojković“, IA Kruševac, Kruševac, 2003)

Buna na dahije[uredi]

Srbija za vreme Prvog srpskog ustanka

Dahije su bile iznenađene i uplašene masovnošću ustanka i zato su počele raznim podmićivanjem, pregovorima i prevarom da zaustave ustanak. Tako je Aganlija sa oko 400 janjičara pošao u Šumadiju, 21. februara 1804. godine, s ciljem da pregovara sa ustanicima, ali u stvari glavni povod je bilo izvršenje napada na pobunjenike. On je srpskom narodu obećavao bolji položaj i ukidanje hanova, a Karađorđu je nudio novac ili da mu u Austriji kupe imanje bolje od njegovog u Topoli. Lične ponude on je odbio, a za obećanje u vezi sa promenom režima tražio je jamstvo i Austrijanaca, jer se nije mogao osloniti na turska obećanja. Kako Aganlija nije na to pristao, zajedno sa svojom vojskom pretrpio je poraz u boju u Drlupi 24. februara u kojem je ranjen u nogu i jedva uspeo pobeći u Beograd. Ovo je ujedno bio prvi sukob ustanika protiv dahija, ali i njihova prva pobeda. Značaj ove pobede je bio od velike važnosti, jer je podigao moral srpskom stanovništvu. Nakon ovog poraza, dahije su opet pokušale preko svojih delegata, koje je Karađorđe primio u Hasan-pašinoj palanci (Smederevska Palanka), 4. marta, da pregovaraju o miru. Kao uslov za mir Karađorđe je tražio izručenje dahija, što oni naravno nisu prihvatili. Zbog toga, pregovori su završeni bez rezultata. Ubrzo su srpski ustanici, zajedno sa svojim vođom, 18. marta zauzeli Rudnik, a u aprilu potukli janjičare kod Batočine i Jagodine, a ostatke janjičara, koji su se povlačili prema Beogradu potukao je kod sela Leštana Vasa Čarapić. Krajem aprila cela Šumadija je bila očišćena od Turaka, a ustanici, kojih je početkom marta bilo oko 10.000, zajedno sa svojim vođom Karađorđem približile su se Beogradu.

Kubure iz prvog ustanka Valjevska Nahija

Kad su ustanici 20. marta bili već nadomak Beograda, u gradu je zavladala panika, dahije su organizovale otpor i zatražile pomoć na više strana, naročito iz Bosne i iz Vidina, s druge strane bili su spremni na pregovore, ali i na znatna popuštanja. Pomoć od Porte nisu mogli tražiti, jer su i sami bili odmetnici, čak su neki pisali da je nekoliko okolnih paša učestvovalo u borbi protiv dahija. S druge strane bila im je uskraćena pomoć i od nekadašnjeg prijatelja Pazvana Ogle koji je i dalje težio da potčini pod svoju vlast i Beograd, čak je to i tražio od Porte u januaru 1804. godine.

Sad kad je celo polje od Save i Dunava bilo na nogama, pod komandom Jakova, na Savi, Čarapića na Dunavu, a između njih bili su Karađorđe i Katić, Carigrad se ipak zainteresovao za ustanak. Hasan-beg, Ibrahim-aga Vidajić i drugi nezadovoljni u samom Carigradu su pokušavali da skrenu pažnju velikog vezira na ovaj sukob koji sve više prerasta u pravi rat. Oni su smatrali da je poželjan otpor sa bilo koje strane protiv osionih dahija, i zbog toga je veliki vezir dopustio Hasan-begu da oko sebe prikupi spahije koje su pobegle od janjičara, zatim je kneza Jovana Raškovića koji se baš tad nalazio u Carigradu postavio za nadzornika carina u Beogradu, a bosanskom paši Bećiru naredio je da čitavu stvar uzme u svoje ruke, udalji dahije i uspostavi red u pašaluku.

Sa 3.000 ljudi bosanski paša stigao je u Srbiju, gde su ga ljudi dočekali sa najvišim počastima. Njegov dolazak je uplašio dahije, naročito zbog toga što su shvatili da je ipak moguće da jedan paša sklopi savez sa rajom, što su oni do tada smatrali nemogućim.

Krajem aprila, Karađorđe je pregovarao sa austrijskim kapetanom Sajtinskim. Na ovom sastanku on je izjavio želju srpskog naroda da ih Austrija primi pod svoju zaštitu. Međutim, austrijski car zbog teškoća sa Napoleonom i zato što su hteli da održe svoju neutralnost, da bi ostale ispravne prema Porti, nije mogao da prihvati njegove ponude. Zato su austrijske vlasti zvanično suzbijale emigraciju iz Srbije i davanje municije, ali su ipak potajno sa Srbima vršili trgovinu municije i oružja.

Srbi su bili primorani da traže zaštitu Rusa, kad tu ulogu nije preuzela Austrija i zato su 3. maja 1804. godine srpske vođe uputile jedno pismo ruskom poslaniku u Carigrad, u kojem se govori o nevoljama i željama srpskog naroda, ali su takođe isticali da će i dalje ostati verni sultanu.

Do Ostružničke skupštine na kojoj su se sastale starešine oslobođenih krajeva, borbe u Srbiji su bile u punom jeku. U zapadnom delu Beogradskog pašaluka ustanak su organizovali Jakov i Matija Nenadović; i tamo se, kao i u Šumadiji brzo širio i zauzeo celu Kolubaru, Tamnavu i Posavinu. Međutim, čim su Turci iz Šapca čuli za ustanak u Šumadiji zatražili su pomoć Ali-bega Vidajića iz Zvornika koji se zajedno sa nekoliko stotina svojih vojnika uputio u Šabac, ali pod velikim pritiskom srpske vojske neprijatelj je uništen, 28. februara 1804. godine na Svileuvi. Ova pobeda je bila od velikog značaja za valjevsku i šabačku nahiju i njen ustanički pokret. Ubrzo zatim, tačnije 18. marta ustaničke čete zauzele su i zapalile Valjevo, opsele Šabac, delom ga spalile i saterale Turke u grad. Opsednutim janjičarima u pomoć su pristigli janjičari iz Bosne. Ali i njih je krajem aprila, na utvrđenom položaju kod manastira Čokešine sačekala grupa ustanika pod vođstvom Jakova Nenadovića. U teškoj jednodnevnoj borbi ustanicima je nestalo municije zbog čega su u ovom sukobu pretrpeli poraz, u kojoj su se naročito istakli braća Damnjan i Gligorije Nedić. I pored uspeha Turaka u borbi kod Čokešine oni su primorani da predaju Šabac. Tada je veći deo ustaničkih snaga prebačen od Šapca prema Beogradu. O konkretnim borbama u Požarevačkoj nahiji tokom februara meseca neposrednih podataka nema, ali ih je, svakako, bilo. Govori se samo o podizanju ustanka pod Milenkom Stojkovićem i nekim od njegovih područnih starešina, te da se Turci iz okolnih sela povlače u Požarevac radi odbrane. Približavanjem ustaničke vojske Dunavu, već ima dosta zabeleženih podataka. U izveštaju austrijskih vlasti od 08. marta, napominje se da se cela Požarevačka nahija, koja obuhvata Braničevo, Zvižd i Gornjak, „nalazi u ustanku“ i da je već 2.000 ljudi pod oružjem. a stalno pridolaze i novi. Sa velikom vojskom Milenko steže obruč oko Požarevca. Tada je u Požarevcu bilo oko 1.000 turskih kuća i oko 1500 dobro naoružanih Turaka. Ali zajedničkim snagama Srbi su uspeli očistiti požarevačku nahiju od Turaka i popaliti sve hanove. Noću, 7. marta Srbi su krenuli na Požarevac, gde su veoma brzo opkolili Turke koji su se kasnije sami predali. Za sve to vreme Đuša Vulićević je držao u opsadi Turke u Smederevu. Iz smederevskog kraja prebacuje se u Resavu Stojko Krivokuća iz Adžibegovca i tamo se narod masovno diže na ustanak. Može se reći da su Srbi polovinom marta 1804. godine očistili gotovo sva sela beogradske nahije i Turke zatvorili po gradovima i tvrđavama kao što su Beograd, Šabac, Požarevac, Smederevo, Jagodina, Karanovac, Kragujevac, itd.

Pošto je ostavio jedan odred na ulazu u Smederevo, Karađorđe se uputio prema Beogradu. Jedan deo snaga uputio je da postave zasede na glavnim putevima koji vode prema Beogradu, a jednim delom je posednuta granica pašaluka na Moravi pod komandom Stevana Jakovljevića, prema užičkoj nahiji pod Petrom Kneževićem, na Maljenu pod Milovanom Grbovićem, kod Ovčara pod Milanom Obrenovićem, ispod Medvednika pod protopopom Stefanom i na Ceru pod Dimitrijem Milićancem.

Turci su pokušavali da probiju ustaničku vojsku i na taj način oslobode zauzete teritorije, ali u tome nisu imali nekog većeg uspeha. To je učinio i Kučuk-Alija sa 200 svojih vojnika, želeći da dopre do Morave u dva navrata napadao je srpsku vojsku, ali bezuspešno.

Od 21. marta do 24. aprila u Beogradu su se vodile žestoke borbe između srpskih ustanika s jedne strane i opsednutih Turaka s druge strane. Za vreme Karađorđevog odsustva, koji je morao napustiti Beograd radi dolaska Kučuk-Alije koji je se sukobljavao sa ustanicima u okolini Jagodine i Kragujevca, beogradski Turci su nekoliko puta došli u sukob sa srpskom vojskom, ali ona je bila dovoljno jaka da izdrži sve turske napade.

Život u Beogradu je bio nesnošljiv. Svi izlazi iz grada bili su zatvoreni, zbog toga je zavladala velika oskudica i u hrani i u stoci. Zbog gladi, koja je potresala Beograd, pravoslavno, ali i muslimansko stanovništvo počelo je da se iseljava i napušta grad. Situacija se znatno pogoršala izbijanjem sukoba između janjičara i dahija, s jedne strane i Turaka građana, s druge, ali i sukoba između samih dahija. Jer, 14. aprila, u pregovorima sa beogradskim vezirom Hasan-aga pašom, dvojica dahija Aganlija i Mehmed-aga Fočić bili su spremni da predaju vlast, i to bi se desilo da se tome žestoko nije protivio Mula-Jusuf. To je proizvelo krizu u odnosima između samih dahija, što im nije nikako išlo u korist.

Zbog neizdržljivog i veoma kritičnog stanja u Beogradu, dahije koje se više nisu nadale nikakvoj pomoći sa strane, pošto su im to u međuvremenu okolne paše odbile, pristale su na popuštanje i pregovore. Po nagovoru Hasa-age, koji je uputio molbu slavonskom komandantu baronu Dženejnu, dahije su pristale na sastanak sa najizrazitijim srpskim prvacima u Zemunu.

Skupština u Ostružnici[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Ostružnička skupština

Sastanku u Zemunu prethodila je skupština u Ostružnici (6-15. maj 1804. godine), gde se pored dogovora o tome šta će se izneti pred dahijske izaslanike u pregovorima o miru u Zemunu, razgovaralo i o daljem razvoju ustanka, organizaciji nove vlasti, nabavci municije itd.

Sa ove skupštine zahtevano je da se dahije proteraju iz Beograda, da svaki vezir upravlja po fermanu iz 1793. godine, u svakoj nahiji da bude sudnica i da se svima sudi po zakonu, zatim je tražena sloboda vere tj. obnavljanje porušenih manastira, da običaji vere budu slobodni, da postoji slobodna trgovina i da raja prodaje svoja dobra kome želi, da srpsko stanovništvo samostalno bira svoje knezove itd.

Tokom zasedanja skupštine u Ostružnici, posredstvom komandanta Slavonske krajine generala Dženejna organizovan je sastanak srpskih starešina i predstavnika dahija 10. maja u Zemunu. Ustanici nisu želeli mirenje s dahijama, te su postavili zahteve za koje su znali da neće biti prihvaćeni: da se u beogradskom pašaluku vrate na snagu samoupravne povlastice iz 1793. godine, dahije pobiju, janjičari napuste pašaluk i da sprovođenje tih uslova garantuje Austrija. Kako pregovori u Zemunu nisu dali rezultate, zasedanje u Ostružnici je nastavljeno i odlučeno je da se borba protiv dahija nastavi bez kompromisa.

Opsada Beograda[uredi]

Posle sastanka u Zemunu, ustaničke starešine zajedno sa svojom vojskom počele su se prikupljati oko Beograda. Kragujevačku i rudničku vojsku predvodio je Karađorđe, a valjevsku i šabačku Jakov Nenadović, prota Matija, Živko Dabić, Ostoja Spuž i Andrija Vitomirović. Njihov osnovni cilj bio je oslobođenje Beograda. Kada je Karađorđe pošao u susret valjevskoj vojsci, 9. maja 1804. godine, turci su pokušali da ga spreče, ali bezuspešno. Turke su predvodile dahije i Alija Gušanac. Veliki uspeh ove bitke je to što se suzila opsadna linija oko Beograda. Ubrzo zatim, oslobođen je Požarevac 12. maja i Smederevo 6. jula 1804. godine.

Pogubljenje dahija[uredi]

Pored toga što je trebalo da zavede red u Beogradskom pašaluku, Bećir-paša je imao sultanovo ovlašćenje da ubije četiri beogradske dahije da bi na ovaj način izmirio janjičare sa hrišćanskom rajom. On je to i uspeo na taj način što je dahije izolovao na dunavskom ostrvu Ada Kale, a zatim ostavio Srbima da ih ubiju. Pored toga, postavio je 20 srpskih knezova i dao im gradove na upravu, što znači da su Bećir-pašine odredbe odgovarale početnim ciljevima srpskih pobunjenika.

Diplomatske akcije ustanika i Porte[uredi]

Verujući da ustanici mogu očekivati pomoć od Rusije, Karađorđe i ustaničke starešine su 27. jula 1804. napisali molbu ruskom caru i odredili izaslanstvo na čelu sa protom Matijom Nenadovićem koje je otputovalo u Rusiju. Izaslanici su objasnili razloge dizanja ustanka, njegove dotadašnje rezultate, neuspele pregovore sa Bećir-pašom i rešenost ustanika da se bore dok ne ispune svoje zahteve uz jemstvo Rusije i Austrije. Istaknuta je želja ustanika da se u Srbiji uspostavi samostalna srpska država koja bi bila pod zaštitom Rusije, ali koja bi i dalje plaćala danak sultanu. Takođe je zatražena pomoć u oružju, municiji, novcu i vojnim stručnjacima. Primivši ove molbe, ruski car je 28. novembra 1804. naredio da se izdvoji 5.000 dukata za ustanike u Srbiji i poslao pismo ruskom poslaniku u Carigradu sa uputstvom o tome kako da utiče na Portu.

Istovremeno je sultan rešio da pregovorima umiri Srbe, pa je zamolio vlaškog i moldavskog kneza da, kao hrišćani, posreduju između Porte i ustanika. Vlaški knez je u jesen 1804. poslao svog izaslanika među ustanike, koji su mu poručili da su i dalje verni sultanu. Zatražili su da Alija Gušanac bude uklonjen iz Beograda i da odnose utvrđene pregovorima sa Bećir-pašom garantuje jedna strana sila. Sultan je odbio predloge Srba, a oni su odbili sultanov zahtev da raspuste oružane odrede. Rezultate nisu dala ni ubeđivanja moldavskog kneza ni Carigradske patrijaršije.

Karađorđe je, međutim, poslušao savete Bećir-paše i drugih posrednika da bude tolerantniji prema Porti, te je smanjio ustaničke snage oko Beograda. Izgubivši strpljenje prema ustanicima, Porta je aprila 1805. naredila niškom Hafiz-paši da počne da skuplja vojsku i uguši bunu. Ni Karađorđe nije sedeo skrštenih ruku, tako da je još u martu 1805. jedan deo ustaničke vojske od Beograda pomerio ka Zapadnoj Moravi radi zauzimanja Karanovca, Trstenika, Požege i Užica, a drugi deo prema Velikoj Moravi radi odbrane u slučaju da Turci krenu tim pravcem.

Ustanak[uredi]

Besna zbog zauzimanja Karanovca, Trstenika, Požege i Užica tokom jula 1805, Porta je naredila novom beogradskom veziru Hafiz-paši, dotadašnjem zapovedniku Niša, da odmah krene u napad i uguši bunu. Hafiz-paša je stigao do Velike Morave, gde su ga čekali Karađorđe i Milenko Stojković. Stojković je u selu Ivankovac izgradio sistem šančeva i utvrđenja. bitka na Ivankovcu je počela 18. avgusta 1805. Kad je pao mrak, Turci su se povukli u Paraćin. Sutradan je Karađorđe prešao Moravu i pridružio se Stojkoviću na položajima oko Paraćina. Turci su 20. avgusta napali ustanike, a u jednom naletu ranjen je Hafiz-paša. Turci su tokom noći napustili Paraćin. Bitka na Ivankovcu jedna je od najvećih bitaka Prvog srpskog ustanka. Ova pobeda nad regularnom carskom vojskom još više je ojačala veru ustanika u sopstvene snage. Od tog trenutka, buna protiv dahija prerasta u ustanak protiv turske vlasti.

Turska se 1806. spremala za konačni obračun sa ustanicima. Predviđen je napad na Srbiju iz tri pravca: iz Vidina, iz Niša i iz Bosne. Srbi su svoju vojsku usmerili izvan Beogradskog pašaluka ka Kladovu, Paraćinu, Kruševcu, Raškoj, Višegradu, Novoj Varoši, Šapcu i Beogradu. Stojković je osvojio Poreč, Kladovo i Negotin, Dobrnjac Paraćin, Ražanj i Aleksinac, Glavaš i Mladen Milovanović Kruševac. Radič Petrović je prodro dolinom Ibra i osvojio Pazarsku nahiju, ali ga je kod deževi porazio Sulejman-paša Skopljak. Na istoku su ustanici porazili Pazvan Oglua na Dživdžibarama.

Vojska iz Bosne zauzela je Mačvu i Podrinje, a njoj u susret krenuo je Karađorđe. Odlučujuća bitka dve vojske odigrala se na Mišaru 13. avgusta 1806. posle čega su se Turci povukli u Šabac.

Rumelijski vezir Ibrahim-paša je predvodio drugu vojsku dolinom Morave. Ustanici su ih dočekali na utvrđenju Deligrad i odolevali pet nedelja, a Karađorđe je nakon bitke na Mišaru krenuo ka Deligradu u pomoć. Odlučujuća bitka odigrala se 3. septembra, pre Karađorđevog dolaska, kada su Srbi, kojima su komandovali Dobrnjac, Glavaš i Milovanović, odneli pobedu.

Ičkov mir[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Ičkov mir

Ohrabreni pobedama na Mišaru i Deligradu, ustanici su preuzeli ofanzivu. Stanoje Glavaš je spalio Prokuplje i prodro do Laba, Banjske i Brvenika. Karađorđe je stigao do Niša, a Milenko Stojković do Vidina. Srpski predstavnik u Carigradu Petar Ičko je u septembru 1806. sa Portom zaključio mir, po kom bi se iz Srbije proterali janičari, Srbija bi plaćala danak odsekom a primao bi ga carski muhasil, javne službe i čuvanje granice vršili bi Srbi. To nije bio mir u pravom smislu jer nije bilo pisanog dokumeta koji bi ga garantovao.

Rusija je zaposedanjem Bukurešta ušla u rat protiv Turske. Srbi su joj sada bili potrebni kao saveznici i ona ih više nije savetovala da ostanu lojalni sultanu, već ih je podsticala na nastavak ustanka. Smederevska skupština konačno je odbacila Ičkov mir.

Zauzimanje Beograda[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Opsada Beograda 1806.

Ičko se, zajedno sa muhasilom Hasan agom koga je poslala porta, vratio u Srbiju bez fermana već samo sa usmenim obećanjima. Stigao je u Smederevo 10. septembra. Karađorđe je odlučio da krene na Beograd. 30 novembra (12. decembra po novom kalendaru) osvojen je grad, a 27. decembra i tvrđava. Razbojništvo i zlostavljanje stanovništva Karađorđe nije tolerisao.

Jurišom 12 hiljada ustanika Beograd je oslobođen 30.11/12.12. 1806. Napad je išao iz četiri pravca, prema četiri gradske kapije:

Zajedničko ratovanje Srba i Rusije[uredi]

Do početka rata došlo je 1807, posle zbacivanja kneževa Vlaške i Moldavije koje su bile pod Ruskim protektoratom. Srbija je odbila ponudu Turske da pomogne u ratu već svoju sudbinu vezuje za Rusiju. Karađorđe je ustaničku vojsku usmerio ka Vidinu i prodire duboko u Tursku teritoriju. Hajduk Veljko osvaja Ključ i Krajinu. Ustanici osvajaju i Kuršumliju i Ponišavlje. Najznačajnije pobede izvojevane su na Štubiku i Malajnici. Napoleonovi ratovi će primorati Ruse da povuku vojsku sa Dunava. Rusko Srpska saradnja će se nastaviti i u kasnijim godinama.

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Slom ustanka[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Slom Prvog srpskog ustanka
Srbija 1809. godine
Turska ofanziva 1813. godine

Do sloma ustanka došlo je 1812—1813. Rusi, saveznici ustanika, morali su da se povuku nazad u Rusiju, jer je Napoleon napadao. Zbog njega su Rusi bili prinuđeni da potpišu i Bukureški mir. Po osmoj tački toga mira, Srbi bi dobili autonomiju, a Turci bi se vratili u Beograd i ponovo upravljali Srbijom. Ustanici to nisu prihvatili, jer bi sve ono za šta su se izborili palo u vodu - i Sinđelićeva žrtva na Čegru, i pobede na Ivankovcu i Mišaru, kod Varvarina i Loznice... Turci su Srbiju napali sa juga, istoka i zapada. Najžešći otpor pokazao je Mladen Milovanović, koji je u to vreme bio u sukobu sa Karađorđem zbog pitanja kako bi trebalo organizovati odbranu Srbije u Zasavici (Podrinju). Iako je poginulo mnogo Turaka, otpor je bio slomljen 7. oktobra 1813. Turci ulaze u Beograd i uspostavljaju upravni aparat i organizaciju kakva je postojala pre izbijanja ustanka 1804. Prvi srpski ustanak je ugušen, a Karađorđe sa nekolicinom vođa ustanka beži u Austriju. Srbija je nezavisnost stekla tek u Drugom srpskom ustanku, koji je vodio Miloš Obrenović.

Osmansko carstvo je za gušenje ustanka iskoristilo ogroman broj vojnika, svoju kompletnu udarnu snagu - tri vojske koje su zajedno brojale četvrt miliona vojnika (130.000 iz Bosne, 60.000 iz Niša i 60.000 iz Vidina).

Organizacija ustaničke države[uredi]

Praviteljstvujušči sovjet[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Praviteljstvujušči sovjet

U međuvremenu, 14. avgusta 1805. godine, na Skupštini ustaničkih starešina u Borku, doneta je odluka o osnivanju Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog kao centralnog organa vlasti u ustaničkoj Srbiji, a radi rešavanja raznih životnih pitanja. Među pojedinim ustaničkim i nahijskim starešinama postojale su težnje da se Sovjetom donekle ograniči Karađorđeva vlast.

Sovjet je naročito radio na organizovanju seoskih, knežinskih i nahijskih sudova, a on sam je do 1811. delovao kao vrhovni sud. Vremenom je Sovjet obavljao sve više poslova, odigravši značajnu ulogu u organizovanju vlasti i funkcionisanju ustaničke države.

Posledice[uredi]

Prvi srpski ustanak podignut je protiv zuluma janičara, ali je već 1805. prerastao u nacionalnu revoluciju za oslobođenje od viševekovne turske vladavine i ponovno uspostavljanje državnosti Srbije. Osnove državnosti u ustaničkoj Srbiji postavljene su radom Narodne skupštine, Praviteljstvujušćeg sovjeta i donošenjem zakonika. Prvi srpski ustanak utro je put Drugom srpskom ustanku 1815, koji će najzad dovesti do obezbeđivanja autonomije Srbije.

Vidi još[uredi]

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]