Istorija Republike Srpske

Republika Srpska je nastala tokom raspada SFR Jugoslavije, a pred oružani sukob u SR Bosni i Hercegovini. Proglašena je 9. januara 1992. godine kao Republika srpskog naroda Bosne i Hercegovine odlukom Skupštine srpskog naroda u Bosni i Hercegovini.^[1] U avgustu 1992. preimenovana je u Republika Srpska,^[2] a Opštim okvirnim sporazumom za mir u Bosni i Hercegovini potpisanim 21. novembra 1995. godine postala je međunarodno priznata kao jedan od dva entiteta Bosne i Hercegovine.^[3]^[4]

Srpski narod je od srednjeg veka video Bosnu i Hercegovinu kao jednu od svojih zemalja. Bosnu i Hercegovinu su kao srpsku zemlju videli i njeni vladari i feudalci u srednjem veku, kao i velike sile u vreme sklapanja Sanstefanskog mira 1878. godine i u okviru savezničkih ponuda datih za teritorijalno proširenje Kraljevine Srbije 1915. godine.^[5]

Praistorija i stari vek

Na teritoriji današnje Republike Srpske postoje arheološki ostaci iz starijeg kamenog doba (paleolita) u panonskoj regiji, na severu, i mediteranskoj, na jugu Hercegovine. Panonska regija Srpske je predeo visokih brda i planina, od Prosare i Kozare na zapadu, preko Ljubića i Vučjaka do Majevice na istoku. Preko 200 paleolitskih lokaliteta, uglavnom otvorenog tipa, nalazi se na teritoriji opština Laktaši, Prnjavor, Derventa, Doboj i Teslić. Tragovi drevnih ljudi održali su se u dolinama reka Vrbasa, Bosne i Save. Sredinom 20. veka pronađena su brojna nalazišta iz starijeg kamenog doba na Kamenu kod Makljenovca, u blizini Doboja.^[6] Takođe, na lokalitetu Kulaši kod Prnjavora je pronađen u vidu glave patke ili neke druge barske ptice. U paleolitskim naseobinama po svoj prilici živele su zajednice neandertalaca koji su se izgleda najduže održali na prostoru Balkana usled bogate faune i ležišta kremena od koga su izrađivali raznovrsne alatke.

Kulture mlađeg kamenog doba (neolita) razvijale su se u dolinama reka Bosne i Neretve u dve zone, panonsko-balkanskoj i jadranskoj. Najpoznatija neolitska kultura je Butmirska, koja je svoj naziv dobila po lokalitetu Butmir kod Sarajeva. Stanovalo su u polukopanim kolibama ili kućama četvorougaone osnove sa kamenim temeljima i zidovima od drvenih oblica oblepljenih glinom. Pripadnici butmirske kulture bavili su se stočarstvom, zemljoradnjom i izradom keramike u obliku loptastih lonaca, ritona i pehara ukrašenih barbotin tehnikom, a kasnije slikanim ornamentima i urezima. Od pečene zemlje pravili su male antropomorfne figurine, koje su imale značajnu ulogu u duhovnom životu pripadnika ove kulture. Oruđe su izrađivali na tradicionalan način od kremena i životinjskih kostiju. Butmirska kultura je trajala od sredine 5. milenijuma do kraja 4. milenijuma p. n. e.

Pojava metala donosi novi tip naselja . Oko gradina se okupljalo stanovništvo višeg stepena civilizacije, koje je svoje mrtve sahranjivalo u tumulama u zgrčenom položaju. Glasinačka kultura bronzanog i gvozdenog doba, nazvana po lokalitetu u blizini Sokoca, cvetala je u pet razdoblja tokom više od hiljadu godina, da bi vrhunac postigla u 4. veku p. n. e. Kada su na istočnom Sredozemlju ratovale helenističke monarhije, a Rimska republika zagospodarila Apeninskim poluostrvom, na velikim prostorima Balkanskog poluostrva još uvek je trajala praistorija. Smatra se da je Glasinac bio kultura ilirskog plemena Autarijata. Ova kultura je obuhvatala predele između Romanijske visoravni, Neretve, Jadrana i Pomoravlja.^[7] Bogata keramikom i drugim ostacima, glasinačka nalazišta postala su poznata po glasinačkim kultnim kolicima načinjenim od bronze, koja mnogi smatraju simbolom balkanske preistorije. Pripadnici glasinačke kulture održavali su trgovinske kontakte sa raznim centrima u oblasti Mediterana, o čemu svedoče arheološki nalazi bronzanih posuda iz Italije, kao i udaljenijih krajeva Evrope, poput Pribaltika, odakle potiče ćilibar za izradu nakita.

Oblasti današnje Republike Srpske u vreme antike bile su donekle izvan najvažnijih puteva. Stanovništvo prostranih krajeva, koji će tek u poznom srednjem veku postati poznati kao Bosna, nije bilo kulturno niti etnički jedinstveno. O njemu se na osnovu pisanja helenističkih izvora iz 4. i 3. veka p. n. e. i rimskih izvora, iz vremena nakon što je pobedom u Samnitskim ratovima 290. godine p. n. e. rimska država izašla na Jadransko more, zna veoma malo. Veruje se da su stanovnici unutrašnjosti Balkanskog poluostrva nazvani Ilirima inercijom trgovaca koji su ovimk rajevima retko putovali, antičkih pisaca, kao i rimskih vlasti koje su celokupno stanovništvo nazivali po plemenima koja su živela uz granice helenskog sveta, odnosno Rimske republike. Iliri klasičnog doba nastali su dugotrajnim stapanjem dve kulture, na manjem prostoru od onog koji su u vreme rimske vladavine naseljavali Iliri, i, naročito, od onog čije su stanovništvo Rimljani smatrali Ilirima.

Prvi ilirski plemenski savez nastao je početkom 4. veka p. n. e. i obuhvatao je priobalni pojas između reka Neretve i Vojuše. Veruje se da su ovoj zajednici pripadali Daorsi, koji su naseljavali oblast oko današnjeg Stoca i Hercegovini.^[8] Antički pisci navode da je na prostoru današnje Bosne i Hercegovine živelo dvanaset od šesnaest „ilirskih” plemena koja su naseljavala istorijsku oblast Dalmaciju. Istorija ilirskog plemenskog saveza je oskudna i posredna. Izvesno je da su pojedini vladari, kakav je bio Monunije iz Dirahiona (Drač) kovali novac već oko 280. godine p. n. e. Poznato je petnaest ilirskih vladara, koji su svrstani u stariju i mlađu grupu. „Mlađa” ilirska država došla je u sukob sa Rimom 231 — 230 godine p. n. e., u razdoblju između Prvog i Drugog punskog rata. Rimljani su ih, da bi sprečili ilirsko gusarenje, porazili i pretvorili njihovu državu u tributarnu državu republike. Rat Rima sa Hanibalom omogućio je Ilirima da se ponovo osamostale, ali su do 167. godine p. n. e., posle još dva ilirska rat, teško poraženi, nakon čega zajedno sa Makedonijom i ilirska država nestaje.

Rimski period

Rimska republika je priključila ilirske oblasti, podelivši ih u tri dela, dajući svakoj drugačiji status. Nakon potčinjavanja ilirskih oblasti u primorju iz krajeva zadinarja, Livanjskog, Duvanjskog i Glamočkog polja, na primorje vrše pritisak Delmati. Ovo ilirsko pleme ušlo je tako sredinom 2. veka p. n. e. u rat sa Rimljanima. Bio je to težak rat, koji je 155. godine p. n. e. završio porazom Delmata. Konzul Publije Kornelije Scipion Nazika proslavio je trijumf nakon rata u Rimu. Dve decenije kasnije Rimljani su pobedili u drugom delmatskom ratu, a bogati plen je upotrebljen za finansiranje gradnje poznatog Kastorovog hrama u Rimu. Do Avgustovog vremena vođena su još tri delmatska i jedan ilirski rat.^[9] Veruje se da je Ilirik postao rimska provincija krajem 2. veka p. n. e. Treći delmatski rat je vođen posle smrti rimskog diktatora Sule. Na prostoru današnje južne Dalmacije generacijama su ratovale rimske vojskovođe, među kojima i Julije Cezar. On je u u oblastima primorja i zaleđa Balkana boravio u dva navrata, pre i za vreme građanskog rata. Delmati i ostali Iliri stali su na stranu Cezarovog protivnika Pompeja. Posle Cezarove smrti, 44 godine p. n. e. Delmati su uspeli da poraze rimske trupe, zarobe njihova znamenja i osvoje Salonu. Tek u vreme Drugog trijumvirata Oktavijan i Marko Antonije su u pobunjene oblasti na čelo trupa poslali čuvenog govornika i pesnika Azinija Poliona. Salona je ponovo osvojena, a delmatske zemlje opustoošene. Vojskovođa je od plena sagradio veliku javnu biblioteku u Rimu.

Izvori ne govore izričito o vremenu kada su oblasti današnje Republike Srpske uključene u rimsku državu. Stariji istoričari su verovali da su da su ovi krajevi konačno pokoreni tek u vreme cara Tiberija (14 — 37 godine), dok se u novije vreme oslanjaju na najdetaljniji izvor iz toga vremena, Apijana Aleksandrijskog, zaključujući da su ove zemlje prisajedinjene Rimu još u doba rimskog imeratora Oktavijana Avgusta. Izgleda da su se plemena koja su naseljavala oblasti današnje Srpske dobrovoljno predavala. Julije Cezar je 49. godine p. n. e. u vreme kada je postao neprikosnoveni vladar Rima, navodno tvrdio da bi svu moć i vojsku zamenio „za Ilirik i jednu legiju”. Oktavijan Avgust je konačno porazio plemena u zaleđu Jadranskog mora u ratu koji je trajao od 35. do 33. godine p. n. e. On je i sam bio ranjen u ratu sa Delmatima, ali su oni konačno bezuslovno kapitulirali, predali 700 talaca^[10] i vratili zarobljene oznake rimskih jedinica iz prethodnih ratova. Posle velike borbe, potčinjene su oblasti do reke Save.

„Krivica je na vama, vi ste vašim stadima za čuvare slali vukove, a ne pse ili pastire.“

Baton budućem rimskom caru Tiberiju o uzrocima ustanka

Iako pokorene ove zemlje o čijim narodima se malo znalo i malo pisalo u antici, ostale su nemirne. U počrtku Ilirik je bio senatska provincija, da bi kasnije pripao Avgustu. Dve decenije kasnije buntovna plemena ponovo su u stanju pobune. Plemena Ilirika nisu podnosila stege države, uzimanje mladića u vojsku za ratovanje protiv Maroboda, kralja Markomana, napalćivanje danka. Podstakli su 6. godine veliki ustanak u Iliriku. Svetonije, biograf rimskih careva, ocenio je da je ovaj ustanak za Rimljane bio najteži sukob posle punskih ratova. Ustanak je počeo negde u dolinama reke Bosne ili Vrbasa, a na čelu ustanka je bio Baton iz plemena Desitijata. Ustanici su opseli Sirmijum i Salonu, ali pobeda je izostala, a Baton je pretrpeo težak poraz. Tokom narednih godina, posle rimske pobede, verovatno kod reke Bosne, ustanak se sveo na današnje istočne krajeve Republike Srpske. Posle duge borbe ustanici su bili poraženi, Baton se predao Tiberiju, budućem rimskom imperatoru. Tako je konačno umiren Ilirik i uključen u Rimsko carstvo, a oblast je podeljena u dve provincije. Tokom naredne decenije izgrađeno je pet značajnih puteva. Rimska granica je izbila konačno na velike reke na severu, gde je oko 70. godine podignut limes. Oblast koju danas obuhvata Republika Srpska prestala je da bude pogranična. Počela je romanizacija ilirske aristokratije i stanovništva ovih zemalja.

Rimska država je svoje najvažnije gradske centre imala na obalama Sredozemlja.^[11] Oblasti današnje Republike Srpske nalazile su se u unutrašnjosti prostrane rimske provincije Dalmacije i na jugu Panonije. Na pločama sa natpisima koje su danas uzidane u zvonik splitske katedrale stoji da su početkom 1. veka, za vreme vladavine cara Tiberija i konzula Publija Kornelija Dolabele, rimski vojnici izgradili pet drumova koji su išli u unutrašnjost Dalmacije i spajali primorje sa Panonijom. Pet Dolabelinih komunikacija povezali su Salonu kao središte Dalmacije i caput viarum, odnosno dalmatinsko primorje sa panonskom Posavinom i Podrinjem. Radi se o putevima ad fines provinciae Illyrici (Salona—Servitium), viam Gabinianam (Salona—Andetrium), ad Hedum castellum Ditionum (Salona—Argentaria), ad Bathinum i ad linum montem Ditionum Ulcirum. Važan drum spajao je Salonu sa Servicijumom (današnja Gradiška). Ovaj pravac je išao preko Ekvuma (Čitluk, Obrovac), Salvije (Glamočko polje) do Kastre (Banjaluka). Pravac drugog puta je išao nešto zapadnije, treći je spajao Salonu sa rudom bogatom Argentarijom (današnja Srebrenica) i išao je preko Akve (današnja Ilidža). Četvrti i peti su put povezivali su periferije provincije. Prema računici graditelja, izgrađeno je 550 km rimskih puteva.

U vreme rimske vladavine u oblastima današnje Republike Srpske nije bilo velikih gradova. Zaleđe značajnih urbanih centara u primorju postalo je važno kada je započela eksploatacija ruda u unutrašnjosti.^[12] Srebro je eksploatisano na prostoru današnje Srebrenice, bakar na Kupreškoj visoravni, so je vađena u oblasti Tuzle, gvožđe u Varešu a olovo u Olovu. Servicijum i Argentarija bili su važni privredni i saobraćajni centri. Pored njih važni su i Salde (na mestu Brčkog) i Domavija (Gradina kod Srebrenice). Važna je i komunikacija Akvijela—Emona—Siscija—Sirmijum—Singidunum, koja je u većoj meri pratila desnu obalu Save spajajući puteve između dalmatinske obale i Panonije. Ovaj put je značajnim delom prolazio prostorom današnje Republike Srpske (od ušća reke Une u Savu, preko Gradiške, do Srbaca na ušću Vrbasa u Savu) i spajao je najvažniji trgovinski centar severne Italije, Akvileju, sa Panonijom, posredno i Dalmacijom. Nastavljjući dalje prema istoku, put još jednom prelazi na teritoriju današnje Srpske kod stanice Drinus flumen (Rača, Prekajci) i nastavlja dalje prema Sirmijumu (Sremska Mitrovica) ka teirtoriji Gornje Mezije i Singidunumu (Beograd). Provincija Dalmacije je stotinama godina bila pošteđena od varvarskih upada i ratova. Podeljena je prilikom podele carstva 395. godne, i njen veći deo našao se u Zapadnom rimskom carstvu. Početkom 5. veka u ovim krajevima je počelo da se širi hrišćanstvo. Pronađeni su ostaci dvadeset hrišćanskih bogomolja, između ostalih i u blizini Skelana. Negde na prostoru današnje Bosne i Hercegovine nalazio se i grad Stridon, u kome je rođen hrišćanski mislilac i prevodilac Svetog pisma na latinski Sveti Jeronim. Najstarija poznata episkopija nalazila se u gradu Bistue Nova (današnji Vitez).

Avari i Sloveni su 614. godine zauzeli Salonu, a trideset godina ranije Avari su osvojili velike gradove na severu, Singidunum i Sirmijum. Sa Avarima su stigli i Sloveni, koji dolaze na prostor današnje Republike Srpske tridesetoh godina 7. veka.^[13]

Prve srpske države

Ranu srednjovekovnu Srbiju činile su, prema Konstantinu Porfirogenitu, Raška i Bosna, dok su u primorskim kneževinama Travuniji, Zahumlju, Paganiji i Duklji živeli Srbi. U Letopisu popa Dukljanina, u spisu nastalom tri veka kasnije, i svakako manje pouzdanom od Porfirogenitovog, stoji i „Srbiju, pak, koja se zove Zagorje, podelio je na dve pokrajine, od kojih se jedna do velike reke Drine prostire prema zapadu do planine Borova (Pins montis), nju nazva i Bosnom, a druga obuhvata prostor od rečene reke Drine prema istoku do (Lupie) do Skadarskog jezera, nju naziva Raškom”. Poznato je svega nekoliko gradova rane Srbije, i to uglavnom samo po nazivu. Njeni vladari pripadali su jednoj dinastiji, a vlast je deljena među braćom. Vlastimira su nasledili sinovi, na čelu sa Mutimirom, a izvori potvrđuju vlast ovog kneza i nad Bosnom. Knez Mutimir održavao je prepisku sa papom Jovanom Osmim. Vlastimirov sin Strojimir bio je verovatni vlasnik jednog od danas sačuvanog zlatnog pečata, najstarijeg arheološkog ostatka vezanog za najraniju srpsku državu.^[14]

Prilikom jednog pohoda bugarske vojske, koju je predvodio sin i naslednik bugarskog kneza Borisa, Vladimir, srpski kneževi, na čelu sa Mutimirom, uspeli su da poraze napadače i zarobe njihovog vojskovođu i sa njime dvanaest velikih boljara. Oslobođenje Vladimira na granici kod grada Rasa, i pokloni koji su kneževi zauzvrat dobili, rano su svedočanstvo o granicama, običajima i odnosima ovog doba. Sedamdesetih godina 9. veka srpska plemena su primila hrišćanstvo. Po doseljavanju, crkvena organizacija je uspostavljena iz primorskih gradova, pod jurisdikcijom Rima, ali tek u godinama posle Moravske misije i burnog prelaska Bugara u hrišćanstvo, postepeno je uspostavljeno hrišćanstvo i u Srbiji. Vladarska generacija rođena početkom sedamdesetih godina je već nosila hrišćanska imena. Krajem veka Srbija se nalazila između dva velika rivala koji su se nadmetali za vlast nad poluostrvom. Bugarska je posle hristijanizacije iz vremena kneza Borisa, pod vladavinom njegovog naslednika Simeona, ostvarila niz pobeda nad Vizantijom. U borbi za vlast Mutimir je predao svoju braću bugarskom vladaru. Jedan od njegovih sinovaca, Petar Gojniković, prebegao je u susednu Hrvatsku. Dve decenije pošto je MUtimir umro 891. ili 892. godine, trajao je sukob između njegovih naslednika i potomaka njegove braće. Jedini koji je među njima duže vladao je Petar Gojniković (892—917), koji je proširio svoju vlast i na Paganiju. Jačanje Srbije pod vlašću Petra Gojnikovića dovelo je do suparništva sa Zahumljem. Podstaknut intrigama zahumskog kneza Mihaila Viševića, bugarski car Simeon napao je Srbiju, zbacio je i zarobio njenog vladara, ali nije trajno učvrstio svoj uticaj u Srbiji. Na srpskom tronu smenila su se dvojica vladara, koji su se vremenom okretali Vizantiji. Kada je posle jednog poraza 924. godine, konačno pokorio Srbiju,^[15] car Simeon se odlučio da na vlast ne dovede svog štićenika Časlava Klonimirovića. U ropstvo su, pored mladog pretedenta, odvedeni i okupljeni srpski župani a zemlja je privremeno pripojena Bugarskoj. Bugarski car Simeon je umro samo tri godine kasnije 927. godine, a Časlav je odmah po promeni na bugarskom presotlu prebegao u Srbiju, gde je uspostavio vlast uz pomoć vizantijskog cara. Knez Časlav, savremenik vizantijskih careva Romana Prvog Ankapina i Konstantina Sedmog Porfirogenita, vladao je tokom skoro četvrt veka. Iako su se istočna i južna granica Srbije umirile tokom vladavine Časlava, sa severa su započeli veliki upadi Mađara. Upravo u poslednjoj deceniji 9. veka ovo ratničko pleme se doselilo u Panonsku niziju. Njihov prodor na zapad zaustavio je 955. godine na reci Lehcar, car Svetog rimskog nemačkog carstva Oton Prvi. Prilikom jednog upada Mađara oko 950. godine, knez Časlav je zarobljen i ubijen u oblasti reke Drine.

Veliki ratovi Vizantijskog carstva koji su usledili na Dunavu m u srednjem Banatu i na Bliskom istoku narednih decenija, učinili su da u istorijskim izvorima narednih godina utihnu vesti iz središnjih delova Srbije. Nije poznato da li je Časlavljevom pogibijom smesta nestala dinastija Vlastimirovića. Tokom sledećih 150 godina u središtu zbivanja naći će se Primorje.

Bosna

Srednjovekovna Bosna razvila se kao deo prvobitne srpske države u oblastima oko izvora i donjeg toka reke Bosne. Konstantin Porfirogenit je naziva zemljica, zbog činjenice da je ova malena teritorija, koja je uz Rašku bila sastavni deo Srbije, okružena njenom teritorijom. Tek posle Časlavljeve smrti, sredinom 10. veka,^[16] Bosna se, kao i Raška, Travunija, Zahumlje i Paganija, izdvojila iz sastava do tada jedinstvene Srbije. Ipak u kasnije vreme, kada su primorske oblasti sticale manju ili veću samostalnost ili se nadmetale za prvenstvo, Bosna je bila čvrsto povezana sa ostatkom Srbije, njenim budućim sedištem, Raškom. Dukljanski kralj Bodin je krajem 11. veka na čelo Raške i Bosne postavio dvojicu braće, Vukana i Stefana. Stefan je prvi poznati vladar Bosne.

Zahumlje

Zahumlje je bilo jedna od oblasti koje su u srednjem veku bile smatrane za srpske. Prostiralo se uglavnom u oblast današnje istočne Hercegovine, obuhvatalo je primorje od zaleđa Dubrovnika do Stonskog Rta i obe obale doline Neretve u gornjem toku. Konstantin Porfirogenit je napisao kako su u Zahumlju živeli Srbi. Zahumski knez, Mihailo Višević, prema istom izvoru, bio je poreklom od slovenskog roda sa Visle. U sačuvanim zapisima Prvog splitskog sabora iz 925. godine stoji da je Mihailo Višević, knez Zahumlja, bio vladar Srba. Iako je povremeno bilo samostalno i u sukobu sa susednim srpskim vladrima, Zahumlje je u više izvora spomenuto kao srpska zemlja i vremenom je postalo deo srednjovekovne srpske države.^[17] Stefan Nemanja je vladao Zahumljem, smatrajući ovu oblast, zajedno sa Humom i Travunijom, svojom djedovinom. Rastko Nemanjić je pre zamonašenja vladao Humom. U crkvi Svetog Mihaila u Stonu, koja je pripadala Zahumlju, on je kao prvi srpski arhiepiskop Sava smestio sedište jedne od episkopija. Tek tridesetih godina 14. veka ova oblast je prišla Bosni, da bi početkom 15. veka stekla samostalnost, negujući srpske državne tradicije.

Prevlast Ugarske na Balkanu početkom 12. veka uticala je i na srpske zemlje. U to vreme ugarski kralj je za vladara Bosne postavio Borića, pretpostavlja se feudalca iz Slavonije. Borić je vladao zemljom kao ban od 1154. do 1163. godine. Mnogi vizantijski pisci toga doba nazivaju Srbe Dalmati. Bana Borića u vizantijskim izvorima nazivaju egzarhom dalmatske zemlje Bosne. Ban Borić, zajedno sa vojskom iz Bosne, je učestvovao u ratovima protiv Vizantije. Zajedno sa ugarskom vojskom i odredima raškog župana Vukana, učestvovao je u osvajanju Braničeva. Saveznici su pobedili vizantijsku vojsku cara Manojla, koja je pokušala da pređe Savu. Ipak promene u Ugarskoj, i stupanje na presto Stefana Četvrtog, naklonjenog Vizantiji, dovele su do promena snaga, a Vizantija je do 1167. godine uspela da uspostavi prevlast i u Bosni.^[18]

Srednjovekovna Bosna

Naredni vladar Bosne je bio Kulin, čije je ime vekovima ostalo u narodnoj uspomeni. O njegovim ranim godinama malo se zna, izvesno je da je u vreme dolaska Andronika Prvog Komnina,^[19] na vizantijski presto, zajedno sa ugarskom i raškom vojskom, i on poveo svoje odrede u oblast Beograda i Braničeva, odakle su carske trupe ubrzo bile potisnute. U vreme vladavine Kulina, pojava jeretičkih zajednica kristjana u Bosni dovela je do međunarodnog zapleta. U nauci i dalje nije izvesno da li je bila reč o sledbenicima savremenih bogumila, pravoslavne sekte, koja se proširila iz Bugarske u Srbiju, gde ih je progonio Stefan Nemanja, ili je reč o patarenima, jereticima koji su tih godina iz Italije prelazili u Dalmaciju. Postoje teorije i da su bosanski krstjani bili samo pravoslavna zajednica koja je, izolovana tokom godina, ušla u jeres. U prilog ovoj tvrdnji govori činjenica da je Kulin ban, u skladu sa pravoslavnim tradicijama, ostavio ćirilični zapis kod ktitorske freske. U svojoj kancelariji Kulin je držao pravoslavne pisare, a jedan od njih, izvesni Desivoje, upisao je u povelju Dubrovčanima ime svetitelja svetog Jovana Krstitelja, čime je datovao dokument. Ovo jasno pokazuje pripadnost ortodoksnom učenju crkve. U osnovi učenja dualističke jeresi bilo je uverenje da Bog nije jedini tvorac svega na svetu. Do 12. veka u katoličkoj crkvi oblast Bosne je, kada je reč o crkvenoj jurisdikciji, poistovećivana sa Srbijom. Kako se Raška razvijala u odvojenu državu, u vreme uspostavljenja njene samostalne crkve Bosna je bila pod jurisdikcijom katoličkog dubrovačkog nadbiskupa.^[20] Ovakve hrišćanske zajednice osuđivale su bogastvo crkve i njemu složenu hijerarhiju. Na čelu Bosanske crkve stajao je djed, a velikodostojnici su nosili titulu gosti. Katolička crkva je nastojala krstjane da predstavi kao jeretike slične zapadnoevropskim katarima. Vukan Nemanjić, u to vreme kralj Duklje, pisao je papi Inoćentiju Trećem 1199. godine, o rasprostranjenoj jeresi u Bosni, optužujići bana Kulina i njegovu porodicu da su prihvatili njeno učenje. Navodno je deset hiljada Kulinovih podanika pristupilo jeretičkoj crkvi. Papa je tražio od ugarskog kralja Emerika, Kulinovog sizerena, da proveri prilike u Bosni. Kulin se u pismu papi branio da je crkva u njegovoj zemlji pravoverna, tvrdeći da je za došljake sa zapada, koji su preko dalmatinskih gradova stigli u Bosnu, verovao da su ispravni hrišćani. Uprkos uveravanjima vlasti, u narednim decenijama iz Ugarske su pokretani istinski krstaški pohodi kako bi u Bosni bili suzbijeni jeretici, ali i pravoslavna crkva, koju su u Rimu i Budimu smatrali, ne samo za otpadničku već i raskolničku. Kulin je 1189. godine, negde u vreme kada je to učinio i Stefan Nemanja, izdao Dubrovačkoj republici povelju o trgovini. Reč je o jednom od najstarijih dokumenata pisanih na ćiriličnom pismu. Kulinov naslednik Stefan, došao je u veliki sukob sa papom zbog raširene jeresi, koju je već bilo nemoguće kriti. Izveštaj legata pape Honorija Trećeg Akoncijusa doveo je do papskog poziva za krstaški rat protiv bosanskih bogumila i patarena.^[21] Pošto ugarski kralj nije bio u prilici da povede ovaj rat, papa se obratio nadbiskupu Kaloče, pod čiju je jurisdikciju tada stavljena oblast Bosne, Usore i Soli. Uskoro je ban Stefan zbačen, a na vlast je doveden Matej Ninoslav. Dolazak novog bana na vlast doveo je do pogoršanja odnosa sa Raškom, koja je imala bliske odnose sa Kulinovom dinastijom. Ugarska i papa zahtevali su od novog bana da suzbije jeretičku crkvu. Već 1234. godine, dve godine posle dolaska Stefana Mateja Ninoslava na vlast, iz Ugarske je pokrenut veliki krstaški pohod. Papstvo je tom pohodu dalo veliki značaj, jednak savremenim nastojanjima da se pokrene Peti krstaški rat. Do 1240. godine Matej Niislav se održao u zemlji koju su zauzeli krstaši, a onda je pobegao u Dubrovnik. U Bosni su započeli progoni mesnih hrišćana. Najezda Mongola omogućila je Mateju Ninoslavu da se vrati u svoju zemlju. Sklopio je sporazum sa Dubrovnikom, darujući mu povlastice u trgovini, a kasnije je prihvatio i savez radi odbrane grada od raških vladara.

Naslednik Mateja Ninoslava, Prijezda Prvi, vladao je neko vreme za njegovog progonstva. Nasledio ga je 1250. godine. Novi ban je, takođe, lutao između katolicizma i bogumilstva. Godinama se borio protiv bosanske crkve, a kao saveznik Ugarske, stekao je vlast nad Zahumljem, koje su njegovi sizereni oteli Raškoj. Prijezda Prvi je vladao dugo, sve do 1287. godine kada je nateran da se povuče zbog starosti. Godine 1290. na presto je stupio Stefan Prvi Kotromanić. Kotromanići će biti na čelu bosanske države gotovo dve stotine godina.^[22] Novi ban se oženio Jelisavetom, ćerkom Dragutina Nemanjića, srpskog kralja koji je u to vreme upravljao oblastima Srema, Usore i Soli. Tim brakom se povezao sa srpskom i ugarskom dinastijom. Krajem 13. veka u Ugarskoj je došlo do rata oko prestola. Stefan je podržao Andriju Mlečića, međutim, pošto je konačno prevladao njegov mladi protivnik Karlo Robert, Stefan Prvi Kotromanić je morao da podeli sudbinu poraženih. Novi vladar je podržao pretenzije porodice Šubić, pa je do 1302. godine Mladen Prvi Šubić uspeo da zauzme najveći deo Bosne. Stefan Prvi Kotromanić je umro 1314. godine, ne uspevši da povrati vlast nad Bosnom.

Vlast Šubića nad Bosnom nije bila čvrsta, uskoro je Mladen Drugi Šubić morao da se okrene svojim starim posedima, pa je posle poraza u ratu sa Srbijom odlučio da prihvati Stefanovog sina Stefana Drugog Kotromanića, za svog vazala u Bosni. Poraz Šubića u sukobu sa ugarskim plemstvom, pad Mladena Drugog Šubića u ropstvo, kao i pobeda Stefana Dečanskog u ratu za nasleđe nad Vladislavom Drugim, sinom kralja Dragutina, omogućili su Stefanu Drugom Kotromaniću veću samostalnost. Posle brakova sa pripadnicom grofovske nemačke porodice Ortenberg i ćerkom bugarskog cara, oženio se Elizabetom, ćerkom vojvode Kazimira Drugog iz Kujavije. U tom periodu, krajem tridesetih godina 14. veka, državi Stefana Drugog pripojeni su Usora, Soli i neke oblasti Šubića na zapadu. U ratu sa Srbijom, u savezu sa Dubrovačkom republikom, Stefan je uspeo da zauzme oblasti Krajine i Zahumlja. Preko zemalja koje su tada bile pod vlašću srpskog kralja, teritorija Bosne je izašla na more. Stefan Drugi je naišao na ogorčen otpor vlastelinske porodice Branivojević, koja je držala primorje. Branivojevići su u tom ratu bili iskorenjeni. Ban Stefan je poražen u bici kod Pribojske banje, gde ga je nadjačala vojska koju je vodio mladi kralj Stefan Dušan.^[23] Tada je jedva preživeo, pošto mu je ubijen konj. Kasnije je ipak uspeo da proširi svoje zemlje na jug. U to vreme značajan deo stanovništva proširene bosanske države činili su pravoslavci, pripadnici Pećke arhiepiskopije. Stefan Drugi je pregovarao sa vođstvom reda franjevaca, želeo je da uveri papu da je Bosna odana katolicizmu. Bio je ipak oprezan da ne dozvoli progon jeretika i šizmatika, budući da je zazirao od ulaska u sukob sa Srbijom. Srbija je tokom četrdesetih godina 14. veka bila zauzeta ratovima sa Vizantijom. Zato je ban Stefan uspeo da 1349. godine proširi svoju zemlju do Konavla i Kotorskog zaliva. Car Stefan Dušan upao je sa velikom vojskom, gde je porazio bana i opseo njegovu ćerku Jelisavetu u gradu Bobovcu, a samog bana naterao da potraži utočište u planinama. Posle nekog vremena car Dušan je morao da povuče trupe koje su prodrle do zemalja Šubića i suprostavi se vizantijskoj vojsci na drugom kraju svog carstva. Pregovori oko Huma i braka između Jelisavete i carevog sina Uroša nisu uspeli. Jelisaveta se kasnije udala za ugarskog kralja Ludviga Prvog. Stefan Drugi je umro 1353. godine, a nasledio ga je sinovac Tvrtko.

Kraljevina Bosna

Prvih godina svoje vladavine Tvrtko je ratovao kao vazal ugarskog kralja Ludviga Prvog u Dalmaciji. Već 1357. godine je došao u sukob sa Mađarima. Pokrenute su dve mađarske ekspedicije na Bosnu 1363. godine^[24], ali su završile sa neuspehom. Tvrtkov kasniji pokušaj da centralizuje državu izazvao je pobunu vlastele. Bana je 1366. godine svrgao njegov brat Vuk, ali se on posle kraćeg izgnanstva vratio na presto uz pomoć Ugarske.^[25] Moćni velikaši sa juga, nekada izgledni obnovitelji državnog jedinstva, kralj Vukašin i despot Uglješa, poginuli su u bici na reci Marici. Veliki župan Nikola Altomanović, u čijoj su oblasti, koja se širila od Rudnika do Jadranskog mora, stekle središnje i najstarije srpske zemlje, došao je u sukob sa svojim susedima, bosanskim banom Tvrktom Prvim, knezom Lazarom i Dubrovačkom republikom.^[26] Posle niza sukoba, lišen podrške Ugarske, veliki župan je 1373. godine poražen i oslepljen. Ban Tvrtko i knez Lazar podelili su njegove zemlje. Tvrtko je došao u posed manastira Mileševe i Onogošta, četiri godine kasnije preoteo je Balšićima nekada Altomanovićeve župe u primorju. Pošto je car Uroš umro krajem 1371. godine, dok se naslednik cara Simeona, Jovan, zamonašio, krvno srodstvo bana Tvrtka sa Nemanjićima dobilo je na političkoj važnosti. Zato se 1377. godine pošavši u srpsku zemlju Tvrtko krunisao za kralja Srbljem, Bosni, Primorju i Zapadnim stranam. Ne zna se gde je tačno izvršeno krunisanje, ali je izvesno da je do njega došlo na Mitrovdan 26. oktobra 1377. godine. Krunisanje je obavljeno uz dozvolu kralja Ugarske, Tvrtkovog sizerena. Kraljevska kruna je bila kruna Nemanjića,^[27] a Tvrtko i njegovi naslednici dodali su vladarskim imenima ime Stefan, koje su nosili Nemanjići. Našao se u savezu sa moćnim srpskim velikašima koji su bili malobrojnini nego ranije, ali nije bio njihov vladar. Još od pobede nad Altomanovićem i pomirenjem sa Vaseljenskom patrijaršijom 1375. godine, tu ulogu je stako knez Lazar. Kao saveznik kneza Lazara, Tvrtko je imao prilike da se sukobi sa Osmanlijama već krajem osamdesetih godina 14. veka. Njegove vojvode Vlatko Vuković i Radič Sanković su 27. avgusta 1388. godine kod Bileće porazili vojsku koju je predvodio Lala Šahin, pobednik na Marici. U bici na Kosovu polju 28. juna 1389. godine učestvovali su samo velikaši i ratnici iz zemalja raspalog srpskog carstva i Bosne. Bosanski odred je predvodio vojvoda Vlatko Vuković. Kosovska bitka je bila jedina bitka u istoriji Osmanskog carstva u kojo je poginuo sultan. Vlatko Vuković je u ovoj bici,^[28] prema tradiciji na levom krilu predvodio bosanski odred. Nakon što je osmanski sultan poginuo, veruje se da se deo srpske vojske povukao iz bitke u uverenju da je ona završena srpskom pobedom. Kralj Tvrtko je o pobedi u bici na Kosovu pisao Trogiranima, a sačuvano je pismo i Firentinaca.^[29]

Posle smrti Tvrtka Prvog, novi kralj Stefan Dabiša (1391 —1395) izgubio je kontrolu nad zapadnim krajevima zemlje. Vlasteoska porodica Sankovića predala je župu Konavle Dubrovačkoj republici. Hum je vreme Tvrtkove vladavine prešao iz vlasti srpske države pod vlast Bosne.^[30] Oblasni gospodari postali su moćniji od kralja. Oblast Pavla Radenovića prostirala se od Drine i Vrhbosne (kasnije Sarajeva) do Konavla. Vlatko Vuković držao je staru srpsku zemlju Hum. Vukovića će tih godina naslediti sinovac Sandalj Hranić. Zemlje između reke Neretve i Cetine držali su Radivojevići. Hrvoje Vukčić vladao je oblastima između Lašve, Vrbasa i planine Dinare. Kraljevski domen nalazio se u starim bosanskim zemljama. Kralj nije bio ni najmoćniji među bosanskim feudalcima. Krajem 14. veka Jelena, žena kralja Stefana Dabiše, postala je prva kraljica u istoriji Bosne i srpskog naroda koja je samostalno vladala. Njena kratka vladavina (1395 —1398) nije predstavljalo izuzetak u odnosu na nemirne vladavine kasnijih vladara.

U oblastima nekadašnjeg Zahumlja učvrstio se početkom 15. veka vojvoda Sandalj Hranić. Od kraja 14. veka Hranić od Dubrovnika traži da mu isplaćuje Srpski dohodak, drevnu dažbinu za ustupljenu zemlju koju je republika plaćala srpskim, a tokom nekoliko prethodnih decenija bosanskim vladarima. Sledeći bosanski kralj Ostoja (1398 — 1404 i 1412 — 1418) učestvovao je na strani Sigismunda Luksemburškog u ratu koji je u Ugarkoj vođen oko prestola. Dvojica najmoćnijih feudalaca kraljevine Hrvoje Vukčić i Sandalj Hranić, stali su na stranu drugog pretendenta. Kralj je konačno morao da napusti Bosnu 1404. godine. Pet godina kasnije, 1409. godine kao posledica razvoja događaja u Ugarskoj, njegov naslednik Tvrtko Drugi je zbačen, a na presto je vraćen Stefan Ostoja. Zajedno sa despotom Stefanom Lazarevićem, vladarem srpske despotovine, Ostoja je 1412. godine posetio Budim i svog sizerena, ugarskog kralja. Ostoja je 1418. godine umro,^[31] politički usamljen, omrznut od sopstvenog sina i naslednika Stefana Ostojića. Tvrtka Drugog su na presto do 1421. godine vratili Turci. Novi-stari kralj je imao nekoliko godina na raspolaganju da obnovi zemlju i učvrsti se na prestolu. Njegova nastojanja da u savezu sa Mletačkom republikom, i kasnije Ugarskom, stekne samostalnost prema Turcima nisu urodili plodom. Osmanlije su protiv njega podržale Radivoja, nezakonitog sina kralja Ostoje. U dugotrajnom ratu koji je trajao sredinom tridesetih godina 15. veka tek je ulazak ugarske vojske i zaposedanje zapadnih krajeva Bosne dovelo je do pobede Tvrtka Drugog. Radivoja su saveznici Turci, Sandalj Hranić i despot Đurađ napustili iako je zauzeo središte kraljevske vlasti, grad Bobovac. Do kraja Tvrtkove vladavine država je bila podeljena između slabog kralja, velikaša koji su mu bili odani i moćnog Stefana Vukčića. Pokušaj da promeni odnos snaga u vreme krize osmanske vlasti na Balkanu i sudbosnosne bitke kod Varne iz 1444. godien doneo je Tvrtku Drugom samo poraz.^[32] Nemoćni kralj je svoju podeljenu državu ponudio Mletačkoj republici, ali uzalud. Umro je iste godine, a nasledio ga je Stefan Tomaš. Tomaša je izabrala bosanska vlastela. Stefan Vukčić je, nasuprot kralju, podržavao Radivoja. Kraljeve trupe su porazile Vukčića kod Huma. Bogati rudarski grad Srebrenicu novi kralj je oteo srpskoj despotovini, koja je nedavno bila zavladala njome. Uskoro su despot Đurađ Branković i vojvoda Stefan Vukčić u savezu zaratili sa kraljem Stefanom Tomašem. Posle mnogih godina uzalodnog ratovanja, kralj i vojvoda su se izmirili dinastičkim brakom, kralj Stefan Tomaš je oženio Katarinu, ćerku vojvode Stefana Vukčića. U sukobu sa bosanskim kraljem Stefan Vukčić Kosača prihvatio je da postane vazal napuljskog kralja Alfonsa Petog Aragonskog. Ipak, dugotrajni i besplodni ratovi feudalne anarhije koja je razdirala Bosnu doveli su na kraju, mada prekasno za uspešnu odbranu od Turaka, do sklapanja mira. Stefan Vukčić Kosača je počeo 1448. godine da se potpisuje kao herceg Huma i Primorja, da bi od sledće godine njegova titula glasila herceg od Svetog Save.^[33] Prostrane oblasti kojima je herceg Stefan vvladao širile su se od Prijepolja i manastira Mileševe, gde su se nalazile mošti Svetog Save, na istok, do starih granica države Nemanjića Omiša, ali i Glamoča na zapad. Kult Svetog Save bio je jedan od simbola državnosti koju je baštinila i bosanska kraljevina.

Težak položaj u kome su se posle bitke kod Varne našle preostale hrišćanske zemlje južno od Save i Dunava za kratko je promenila neuspešna opsada Beograda 1456. godine, i poraz koji je pretrpeo sultan Mehmed Drugi. Stefanu Tomašu nije uspelo da postane predvodnik jednog krstaškog pohoda. Papa Kalikst je proglasio Skenderbega za hrišćanskog kapetana. Ratovanje bosanskog kralja sa despotovinom, čiji je despot Lazar Branković umro 1458. godine, završilo se, posle privremenih uspeha još jednim upadom Osmanlija u Bosnu. Uskoro je bosanski kralj uspostavio mir sa Turcima, despotom i hercegom. Još jedan dinastički brak sklopljen je kada se kraljev sin Stefan Tomašević oženio ćerkom despota Lazara. Poslednji bosanski kralj iz loze Kotromanića je bio i poslednji srpski despot. Razdirani unutrašnjim sukobima, ostaci despotovine pali su pod tursku vlast kada je velika vojska, na čelu sa sultanom, posle kraće opsade, naterala Smederevo na predaju. Stefan Tomašević i njegova supruga su uspeli 1459. godine da izađu iz Smedereva i pređu u Bosnu. Dve godine posle pada Smedereva, Stefan Tomašević je postao deveti kralj Bosne.^[34] Nastavio je politiku svog oca i uz pašino posredovanje pokušao je da učvrsti položaj svoje države. Izmirio se sa Kosačama, u sporazumu sa krbavskim kneževima i ugarskim kraljem, obezbedio je sigurnost države na drugim stranama u predstojećem ratu sa Turcima. Pošto je prestao da plaća danak Porti, bosanski vladar ostao je sam pred ogromnom osmanskom vojskom koja je prodrla u njegovu državu. Velika osmanska vojska pod zapovedništvom sultana Mehmeda Drugog, upala je u Bosnu i sa uspehom osvojila njene istočne krajeve, pao je i grad Bobovac gde je ranije čuvana kraljevska kruna. Stefan Tomašević se sklonio u grad Ključ, gde je neko vreme bio pod opsadom Mahmud-paše Anđelovića, da bi se konačno jula 1463. godine predao, uz obećanje da će mu biti pošteđen život. Sultan Mehmed Drugi je kasnije naredio da bude pogubljen, kada je ubijen i veliki deo bosanske vlastele.^[35]

Hercegovina pada pod tursku vlast nešto kasnije, 1482. godine. U ovo doba, severni delovi teritorije današnje Republike Srpske bili su pod upravom Ugarske, a na ovim područjima postojale su Srebrenička i Jajačka banovina. U 16. veku će i ove teritorije doći pod tursku vlast.

Turska i habzburška uprava

Turska upravna podela i islamizacija

U vreme osmanske vlasti, teritorija današnje Republike Srpske bila je deo Bosanskog pašaluka, koji je bio podeljen na sandžake. Od sandžaka bi bilo značajno pomenuti Bosanski, Hercegovački i Zvornički sandžak, koji su najduže postojali, a osnovani su pre Bosanskog pašaluka. Tokom turske vladavine, veliki broj Srba je prihvatio islamsku veru. Jedan od najpoznatijih islamizovanih Srba bio je veliki turski vezir Mehmed-paša Sokolović, poreklom iz Bosne, čijom je zaslugom obnovljen rad Pećke patrijaršije 1557. godine. Drugi član porodice Sokolović, Ferhat-paša, postao je 1580. godine prvi paša ili guverner Bosne. Turska vlast na ovim teritorijama je trajala sve do 1878. godine.

Prvi srpski ustanak i Hercegovački pašaluk

Tokom Prvog srpskog ustanka istočni delovi današnje Republike Srpske povremeno su ulazili u sastav Karađorđeve Srbije.

Godine 1833. osnovan je Hercegovački pašaluk, posebna turska pokrajina potpuno odvojena od Bosanskog pašaluka.

Hercegovački ustanak i austrougarska vlast

Godine 1875. godine buknuo je ustanak u Hercegovini protiv turske vlasti.

Posle 1878. godine, teritorija Bosne i Hercegovine, odnosno današnje Republike Srpske, dolazi pod upravu Austrougarske. Kraj turske vladavine Srbi su dočekali kao najbrojnija etnička zajednica Bosne i Hercegovine. Prema popisu stanovništva iz 1879. godine u Bosni i Hercegovini je bilo: Srba (43%), Muslimani (39%), Hrvata (18%). Za vreme Austrougarske uprave postojao je Banjalučki okrug kao administrativna teritorijalna jedinica.

Pećka patrijaršija (16—17. vek)
Karta na kojoj se vidi Habzburška severna Bosna (1718—1739)
Srbija 1809. godine

Jugoslovenska država

Period Kraljevine Jugoslavije

Posle sloma Austrougarske, 1918. godine, teritorija današnje Republike Srpske postaje deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Između 1918. i 1922. godine, postojao je Banjalučki okrug kao administrativna teritorijalna jedinica Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. Između 1922. i 1929. godine, postojala je Vrbaska oblast, kojom se upravljalo iz Banje Luke, da bi 1929. godine bila formirana Vrbaska banovina kao pokrajina Kraljevine Jugoslavije, čiji je glavni grad bila Banja Luka. Nacionalni sastav stanovništva Vrbaske banovine bio je sledeći: Srbi (58%), Muslimani (24%), Hrvati (17%).^{[traži se izvor]} Pored Vrbaske banovine, koja je obuhvatala zapadne delove današnje Republike Srpske, postojale su i Drinska i Zetska banovina, koje su obuhvatale istočne delove današnje Republike Srpske. I u ovim banovinama je srpsko stanovništvo bilo većinsko. Formiranjem Banovine Hrvatske 1939. godine, manji severni deo današnje Republike Srpske je uključen u ovu banovinu. Tada su izneti i predlozi za formiranje nove Banovine Srbije, u koju bi ušao i najveći deo današnje Republike Srpske, ali oni nikada nisu realizovani.

Banovine u Kraljevini Jugoslaviji (1929—1941)
mapa Vrbaske banovine (1929—1941)
mapa Vrbaske banovine 1931. godine
mapa Vrbaske banovine 1939. godine
Projekat Banovine Srbije uoči Drugog svetskog rata

Drugi svetski rat

Posle propasti Kraljevine Jugoslavije 1941. godine, teritoriju današnje Republike Srpske su okupirali nemački, italijanski i hrvatski fašisti. Vrbaska banovina je ukinuta, a teritorija današnje Republike Srpske priključena takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Okupatori su počinili brojne zločine nad srpskim stanovništvom, a posebno mnogo Srba je stradalo u zloglasnom logoru Jasenovac. Tadašnji predsednik kvislinške vlade okupirane Srbije, Milan Nedić, je 1943. godine predložio proširenje granica Srbije, koje bi obuhvatile i najveći deo današnje Republike Srpske, ali ovaj predlog nije prihvaćen od strane Nacističke Nemačke.

Područja današnje Republike Srpske na kojima su ustaše počinile genocid nad Srbima u toku Drugog svetskog rata
Koncentracioni logori na području današnje Republike Srpske u Drugom svetskom ratu
Projekat proširene Srbije Milana Nedića iz 1943. godine

Socijalistička Jugoslavija

Posle Drugog svetskog rata, 1945. godine, teritorija današnje Republike Srpske postaje deo Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine, jedne od šest republika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Srbi su sve do 1971. godine predstavljali najbrojniju etničku grupu u Bosni i Hercegovini. Prema popisu stanovništva iz 1961. godine, Srbi su činili 43% stanovništva i imali su u vlasništvu oko 64% teritorije ove republike. Od 1971. godine, najbrojnija etnička zajednica u Bosni i Hercegovini su Muslimani (Bošnjaci).

Stvaranje Republike Srpske

Srpski narod je do šezdesetih godina 20. veka činio relativnu većinu stanovništva istorijskih oblasti Bosne i Hercegovine. Sve do oslobođenja Bosne i Hercegovine i njenog uključenja u Kraljevinu SHS, i prvih višestranačkih izbora sa opštim pravom glasa 1920. godine, nije bilo govora o demokratskom definisanju narodne suverenosti. Da bi sačuvalo stare privilegije, uprkos reformama u Osmanskom carstvu, muslimansko feudalno plemstvo u BiH je nastojalo da stekne određenu samostalnost u odnosu na centralnu vlast u Istanbulu. Austrougarska je stvaranjem bosanske nacije pokušavala da spreči homogenizaciju naroda u BiH u borbi za demokratska, nacionalna, verska i kulturna prava. Nasuprot tome, srpski nacionalni pokret je sledeći koncept nacionalnog ujedinjenja, koji je po uzoru na zapadnoevropske zemlje prihvatila Kneževina a kasnije Kraljevina Srbija, težio stvaranju ujedinjene srpske i jugoslovenske države. Svi koncepti autonomija ili unutrašnjih samostalnosti Bosne i Hercegovine, podrazumevali su očuvanje srpskog identiteta i nacionalne ravnoteže u okviru oblasti. Tako je Sanstefanskim mirovnim ugovorom predviđeno bilo da na čelu autonomne Bosne i Hercegovine budu dvojica pravoslavaca, jedan muhamedanac i jedan katolik. Status formalne autonomije uspostavljen tokom poslednjih godina austrougarske vladavine podrazumevao je obespravljivanje i nedemokratsko predstavljanje srpskog naroda.^[36] Kasnije, u prevratničkim vremenima, krajem 1918. i u vreme stvaranja ZAVNOBIH-a, srpski političari nalazili su se na čelu ustanova koje su definisale suverenitet BiH, po pravilu činili su većinu u njima i u oba slučaja Bosna i Hercegovina je uključena u jugoslovensku državu. Prvi put, krajem Prvog svetskog rata, protivno volji srpskog naroda, a odlukom njegove elite, Bosna i Hercegovina, za razliku od Banata, Bačke i Baranje i Kraljevine Crne Gore, nije neposredno priključena Kraljevini Srbiji. Drugi put, uprkos izvesnim težnjama, Bosna i Hercegovina nije priključena NR Srbiji kao autonomna pokrajina, već je dobila državnost, ali bez suverenog naroda i „baklje u grbu” Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Ona je tada postala unitarna verzija socijalističke Jugoslavije, sa tri konstitutivna naroda i strogim pravilima održavanja nacionalne ravnoteže. Vremenom, zahvaljujući politici komunističkog režima koja je težila učvršćivanju i širenju državnosti republika i umanjivanju ovlašćenja jugoslovenske federacije, kao i procesu odlaska Srba i hrvata iz Bosne i Hercegovine i neintegrisanosti srpskog naroda u Jugoslaviji, kao i negativnog stava režima prema navodnom srpskom velikodržanju izgrađenog na iskustvima matrice preuzete iz Sovjetskog Saveza i njegovog odnosa prema Rusiji, nestalo je pretežnog prisustva srpskih političara u republičkim ustanovama. Potisnute su srpske tradicije i udeo u identitetu Bosne i Hercegovine. Komunistički režim je stao iza projekta muslimanske nacije, koji je podržavan silom državne vlasti. Tako je srpski narod posle 1971. godine konačno prestao da bude najbrojniji u Bosni i Hercegovini. Ustav SR Bosne i Hercegovine se donekle razlikovao od ustava ostalih republika, jer je, pored zaštite ravnopravnosti konstitutivnih naroda, predviđao otcepljenja opština SR Bosne i Hercegovine. Posle prvih višestranačkih izbora novembra 1990. godine, došlo je do izvesnih ustavnih promena.^[37] Svesna krhkosti republike i labilnosti njenih granica, komunistička vlast je ukinula do tada važeću mogućnost otcepljenja opština i priključenja susednim republikama.

Od višestrančkih izbora i stvaranja višestranačke vlade SR BiH u januaru 1991. politički predstavnici Muslimana (SDA) i Hrvata (HDZ) u BiH započeli su proces odvajanja SR Bosne i Hercegovine od SFRJ.^[38] Kada su posle proglašenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske političke vođe Muslimana i Hrvata u Skupštini SR Bosne i Hercegovine sistematski su počeli da izbegavaju Savet za ravnopravnost naroda, čime su preglasavali legitimne predstavnike Srba. Nakon što su preglasani 14. oktobra 1991, srpski predstavnici su se izdvojili 24. oktobra 1991. u „Skupštinu srpskog naroda u Bosni i Hercegovini”.^[39] Skupština je imala sedište u Sarajevu, da bi se zbog ratnih dejstava iz centra grada aprila 1992. godine, preselila u Srpsko Sarajevo, odnosno prigradsku opštinu Pale. Ubrzo je ova skupština pozvala srpski narod na plebiscit o ostanku srpskog naroda u dotadašnjoj jugoslovenskoj federaciji. Plebiscit je održan 9. i 10. novembra 1991. godine, a na njemu je uzelo učešće oko 1.350.000 birača, od kojih se 96,4% izjasnilo u prilog samostalne srpske države koja može da bude u sastavu jugoslovenske države ili Srbije. „Skupština srpskog naroda” je 21. novembra 1991. proklamovala princip da sve opštine i mesne zajednice u kojima je apsolutna većina glasala za ostanak u SFR Jugoslaviji, treba da postanu deo neke od srpskih autonomnih oblasti. Tako su stvorene Autonomna Regija Krajina, Srpska autonomna oblast Semberija, Srpska autonomna oblast Romanija i Srpska autonomna oblast Hercegovina.^[40]

Bez obzira na protivljenje predstavnika Srba, Predsedništvo SR BiH i vlada SR BiH doneli su odluke da traže priznanje nezavisnosti od država EZ, a ministar spoljnih dela SR BiH poslao je pismo sa takvim zahtevom Badenterovoj komisiji 20.12.1991. Zbog toga, Skupština srpskog naroda u BiH 21.12.1991. donela je odluku da se počnu pripreme za stvaranje „Republike Srpske BiH u sastavu savezne države Jugoslavije.”^[41] Početkom 1992 referendum o nezavisnosti BiH, uz podršku Nemačke i EZ, a protivno Ustavu SR Bosne i Hercegovine, postao je izvestan.^[40] Zbog toga, na osnovu referenduma održanog 9. i 10. novembra 1991. i ustavne suverenosti Srba u BiH, u Sarajevu u hotelu „Holidej in”, 9. januara 1992. poslanici Skupštine srpskog naroda u BiH usvojili su deklaraciju o stvaranju „Republike srpskog naroda Bosne i Hercegovine”, koja „se nalazi u sastavu savezne države Jugoslavije, kao njena federalna jedinica”.^[42] Sledeći važan korak u uobličenju Srpske Republike Bosne i Hercegovine je proglašenje ustava nove države 28. februara 1992. Srpska Republiks BiH je trebalo da okupi sve Srbima naseljene krajeve u SR Bosni i Hercegovini, pa i one krjeve u kojima su Srbi činili većinu pre 1941. godine. Novoproglašena srpska država trebalo je da ostane u sastavu SFR Jugoslavije.^[40]^[43]

Kada su nelegitimne muslimansko-hrvatske vlasti sprovele referendum i proglasile nezavisnost, Srpska Republika Bosna i Hercegovina je takođe 7. aprila 1992. godine proglasila samostalnost, ali i ostanak u jugoslovenskoj federaciji, a gotovo svi poslanici Srbi u Skupštini SR Bosne i Hercegovine pridružili su se početkom rata Skupštini srpskog naroda.^[44]^[45] Dvadeset dana kasnije, Srbija i Crna Gora, pod pritiskom SAD i EU, proglasile su Saveznu Republiku Jugoslaviju. Srpska Republila Bosna i Hercegovina nije mijenjala svoj status do kraja rata, ali ipak, od otvaranja Londonske konferencije ljeta 1992, ona je prihvatila da njen status bude razriješen u okvirima političkog entiteta Bosne i Hercegovine.^[46]

Narodna Skupština Srpske Republike Bosne i Hercegovine na sednici 12. maja 1992. godine, proglasila je šest „strategijskih ciljeva” srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Prvi cilj bio je uspostavljanje državne granice za srpski narod u Bosni i Hercegovini. Drugi, uspostavljanje teritorijalnog koridora između Semberije i Bosanske Krajine. Treći, uspostavljanje koridora u Podrinju i „ukidanje Drine” kao granice srpskih država. Četvrti, uspostavljanje granice države srpskog naroda u Bosni i Hercegovini na Uni (prema Srpskoj Krajini ili Republici Hrvatskoj) i Neretvi prema hrvatskom narodu u Bosni i Hercegovini. Peti cilj je preporučivao podelu Sarajeva na srpske, odnosno muslimanske delove, i uspostavu državne vlasti u njima, i šesti cilj nalagao je osiguranje pristupa srpske države Jadranskom moru. Na istoj sednici osnovana je vojska koja se u to vreme odvajala od odlazeće Jugoslovenske narodne armije. Za komandanta Drugog vojnog distrikta, kasnije načelnika Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, skupština je imenovala generala Ratka Mladića. Narodna skupština je 12. avgusta 1992. odlučila da nova država promeni ime, iako je ostala spremnost da konačni status bude rešen u nekoj formi sa ostala dva naroda SR Bosne i Hercegovine, u Srpska Republika, da bi do kraja septembra bio zvanično uveden naziv Republika Srpska.^[46] Skupština Srpske je 17. decembra 1992. godine umesto tročlanog Predsjedništva Republike, koji su činili Biljana Plavšić, Nikola Koljević i Radovan Karadžić, uspostavila funkciju inokosnog predsednika Republike Srpske. Za prvog predsednika je izabran Radovan Karadžić, a za potpredsednike Biljana Plavšić i Nikola Koljević.^[47]

Građanski rat u Bosni i Hercegovini

Rat u Bosni i Hercegovini je počeo marta 1992. godine. Posle višemesečne krize, rata u Hrvatskoj i napetosti između susednih republika, SR Bosna i Hercegovina je išla ka propasti sigurnim korakom. U nekoliko dana nakon ubistva na Baščaršiji, započele su borbe u raznim krajevima Bosne i Hercegovine. Krajem marta 1992. u Bosanski Brod i Posavinu su ušle regularne jedinice hrvatske vojske i izvršile više ubistava.^[48]^[49] Hrvatske snage nastavile su da osvajaju Posavinu zauzele su Derventu i su prodrle do prilaza Doboju.^[50] Na jugu Hrvati iz zapadne Hercegovine uz pomoć vojske iz Hrvatske su osvojile i strateški važan Kupres početkom aprila 1992. godine i ubili nekoliko desetina civila.^[51]^[49]

U centru Bijeljine 31. marta 1992. naoružani [Muslimani sukobili su se sa Srbima (pristalicama Vojislava Šešelja) i pokušali su staviti grad pod svoju vlast, ali su ih Srbi od 1. do 6. aprila 1992. pobedili uz pomoć paravojne jedinice Željka Ražnatovića Arkana.^[52] Ubrzo srpsko stanovništvo je preuzelo vlast u strateški važnim gradovima na reci Drini u Zvornik 8. aprila 1992. i Foči od 7. do 15. aprila 1992.^[53]

Države Evropske ekonomske zajednice od 6. aprila 1992. odlučile se da bezuslovno priznaju SR Bosnu i Hercegovinu kao nezavisnu državu, a već sutradan 7. aprila 1992. i Sjedinjene Američke Države priznale su nezavisnost Bosne i Hercegovine.^[54]^[49]

U Sarajevu Specijalne jedinice Dragana Vikića, Zelene beretke i Patriotska liga počinju da vrše teror nad Srbima u većinskim muslimanskim i hrvatskim delovima grada. Tako su muslimanske trupe Armije BiH zauzele Pofaliće 16. maja i masakrirale srpske civile. Da Srbi nisu bili spremni za rat svedoči i činjenica da posle ubistva na Baščaršiji 2. marta 1992. godine, većina rukovodstva nije bila u Sarajevu. U vreme insceniranog dejstva snajpera na demonstrante 6. aprila, muslimanske paravojne formacije i demonstranti zamalo nisu zarobili predsednika SDS Radovana Karadžića. Srpske snage su bez pomoći tada neutralne JNA do 22. aprila uspele da odbrane Ilidžu, i tako je određeno razgraničenje u gradu. Srpsko Sarajevo kao odvojeni grad, konstituisano je 30. septembra 1992. godine.^[49]

Prva faza rata u Sarajevu je dostigla kulminaciju u napadima 2. i 3. maja 1992. godine na JNA. JNA se tada povlačila iz muslimanskih i hrvatskih krajeva, a vojnici i oficiri koji nisu rodom iz BiH prelazili su u novoformiranu Saveznu Republiku Jugoslaviju. Generali Milutin Kukanjac i Nedeljko Bošković sporazumeli su se oko mirnog povlačenja vojnika JNA iz centralnih gradskih kasarni. Na putu u Dobrovoljačkoj ulici jedinice pod komandom Alijinog predsedništva BiH napale su vojnike JNA. U napadu u Dobrovoljačkoj ulici muslimanski vojnici su brutalno ubili 7 lica u JNA, a oko 200 lica zarobili. U celom tzv. slučaju Dobrovoljačka koji obuhvata sve napade na JNA u Sarajevu 2. i 3. maja 1992. paravojne muslimanske jedinice sa epoletama ABiH ubile su ukupno 42 vojnika JNA, 71 ranili i 207 zarobili. Napad u Dobrovoljačkoj ulici je izvršen po komandi člana Predsedništva Ejupa Ganića, koji je, kao i obično, zamenjivao odsutnog Aliju Izetbegovića. Iz opkoljene kasarne, vojnike u konvoju su predvodili komandant armijske oblasti general Kukanjac i predsednik Predsedništva BiH Izetbegović.^[55]^[56]

„Zbog suverene Bosne ja bih žrtvovao mir, a zbog mira u Bosni ne bih žrtvovao suverenu Bosnu.“

Alija Izetbegović, 21. decembar 1991. godine, ^[57]

Izetbegović je nešto ranije sleteo na sarajevski aerodrom, koji je tada bio pod kontrolom JNA, privremeno je zadržan, što je doprinelo ekstremizaciji Muslimana, ali i ionako lošoj slici Srba u zapadnim medijima. Sa čela presečenog konvoja, Kukanjac se pod vatrom probio ka Vracama, a Izetbegović mirno produžio ka zgradi Predsedništva. Iako je povlačenje komande JNA bilo dogovoreno posredovanjem generala Mekenzija i uz garanciju UNPROFOR-a, niko nije odgovarao za masakr u Dobrovoljačkoj ulici, a skoro dve decenije kasnije, sud u Londonu je sramotno oslobodio Ejupa Ganića, zadržanog po poternici Srbije.^[58]

Do kraja juna 1992. godine, novostvorena Vojska Srpske Republike Bosne i Hercegovine borila se da poveže srpske teritorije u Bosni i Hercegovini. Uglavnom se radilo o borbama za svako opštinsko središte ili za makar sela opštinskih atara koja bi objedinjena mogla da pruže prostornu celovitost i zaokružene granice nastajućoj državi. Građanski rat, naročito tokom prvih meseci, u mnogim je slučajevima postao brutalna i nečovečna međunacionalna borba, u kojoj su pored dobrovoljaca na svim stranama učestvovali i pojedini kriminalci. Kada su u maju 1992. hrvatski vojnici iz Posavine sa Derventom i Modričom spajili su se sa Armijom BiH (iz Gradačca), presekli su put koji je spajao Srbe u Krajini sa Srbijom.^[59] U Banjaluci zbog nemogućnosti da bude dopremljen neophodan kiseonik, umrlo je dvanaest beba.^[60] Zbog toga Vojska Republike Srpske operacijom „Koridor” do 26. juna 1992. oslobodila je pojas sela i otvorila prolaz od Doboja i Dervente, i Brčkog do Srbije i Savezne Republike Jugoslavije.^[61] Borbe za proširenje i osiguravanje prolaza nastavljene su, a do 28. juna 1992. Srbi su oslobodili Modriču.^[62] Do 6. oktobra 1992. godine celokupna oblast Posavine sa Bosanskim Brodom, osim Orašja, bila je pod kontrolom srpske vojske.^[63]

Ratko Mladić, načelnik Glavnog štaba VRS

Vojska Republike Srpske je na početku rata imala nekoliko prednosti, od kojih je bila najvažnija narodno jedinstvo.^[64] Iako srpski narod nije bio više integrisan i opredeljen početkom demokratske tranzicije, iskustva iz prethodnih ratova, nepošten odnos SAD i EEZ i činjenica da je srpski narod u Bosni i Hercegovini bio suočen sa brojnim preprekama, učinili su da uoči rata celokupna srpska politička scena u Bosni i Hercegovini postane jedan veliki nacionalni pokret. Druga prednost je ležala u činjenici da su se Srbi u najvećoj meri identifikovali sa jugoslovenskom državom, da je generacija roditelja ljudi srednjih godina činila okosnicu Narodnooslobodilačke vojske i da su kao srazmerno siromašno seosko stanovništvo češće birali vojnički poziv. Zbog toga je JNA u Bosni i Hercegovini, iako je neslavno propala, brzo mogla da se transformiše u vojsku nove republike. Ova vojska je imala daleko brojniji i obučeniji oficirski kor od svojih protivnika. VRS je imala i prednost u naoružanju, koja se odnosila na tenkove i tešku artiljeriju, ali su protivničke vojske uskoro uspele da ostvare izvestan balans u vojnoj i vatrenoj moći, mada je u nekim krajevina, poput opkoljenog Sarajeva i Bihaćke Krajine, razlika u naoružanju ostala nedostižna. Vojska Republike Srpske je bila gotovo dvostruko malobrojnija od udruženih armija svojih protivnika. Smatra se da nije prelazila 80.000 vojnika, a njeni frontovi su se širili na oko 3.000 km. Tokom trajanja rata imala je šest korpusa, Prvi i Drugi krajiški, Treći korpus, Istočnobosanski korpus, Hercegovački korpus i Vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana. Najvažnije pobede u 1992. godini su bile operacije „Vrbas 92” i „Koridor”. Prvo je VRS pod komandom generala Slavka Lisice u napadu okolnih jedinica uspela da oslobodi Kupres. Od juna do oktobra 1992. godine, VRS je u operaciji „Vrbas 92” uspela da okupi seoska područja naseljena Srbima, zauzimajući strateški važno Jajce. Time je bilo zaokruženo najveće celovito područje Srpske, Bosanska Krajina.^[65] Da srpsko vođstvo strateški nije bilo spremno za rat, govori i činjenica da su srpske zemlje na istoku i zapadu Bosne i Hercegovine tokom puna dva meseca građanskog rata bile razdvojene.

Tokom 1992. vođene su teške borbe u Podrinju, gde su do kraja godine dva opštinska središta i jedna enklava (Srebrenica, Goražde i Žepa), ostali u rukama muslimanskih snaga. Srpske trupe uspele su da do 30. jula 1993. godine, zauzmu strateški važne planine u okolini Sarajeva, Igman i Bjelašnicu, ali pod pritiskom SAD, morale su da ih predaju trupama UN.

Ratovanje u Sarajevu donelo je teške patnje građanima i velike vojne i političke zaplete. Posle uklanjanja prvih barikada, i nakon proglašenja nezavisnosti 6. aprila 1992, postepeno je ustaljen front u gradu i okolini. Nejasna i neodlučna politika JNA dovela je do toga da srpske snage zadrže samo male delove urbanog dela grada, uspevajući da se učvrste tek u prigradskim opštinama,^[66] gde su Srbi bili u izrazitoj većini. Tako se grad sa muslimanskom većinom našao okružen srpskim položajima. Srpska vojska je oko grada rasporedila tešku artiljeriju, i uskoro su linije fronta bile učvršćene, a grad je bio izložen svakodnevnoj uzajamnoj paljbi. VRS je dejstvovala po centru grada i Starom gradu, a ABiH po Grbavici i Lukavici. SAD i EU su 28. juna 1992. uspele da prisile srpsku vojsku da trupama UN preda sarajevski aerodrom, tako da je blokada mogla da bude i ukinuta. Muslimanske vlasti u Sarajevu su kasnije prokopale tunel ispod aerodroma. U toku rata poginulo je više hiljada građana Sarajeva, vojnika i civila svih nacionalnosti. Međutim, grad je postao simbol stradanja muslimanskih civila, iako su srpski civili bili dvostruke žrtve, kako zbog razmene artiljerijske vatre između položaja ABiH i VRS, tako i zbog unutrašnjeg terora paravojske pod okriljem vlasti. Takođe, Srbi su stradali u prigradskim opštinama Sarajeva, Pale i Lukavica, pod okriljem VRS, a od artiljerije iz centra grada.

Velike sile su propustile da uspostave sistem zaštićenih zona i zaista prekinu rat, iako su nekoliko puta imale priliku da to učine. Bošnjački izvori (Centar za dokumentaciju iz Sarajeva) navode 12.000 ukupnih žrtava grada. Prema srpskim statistikama, u gradu i njegovoj okolini stradalo je tokom rata 6.628 pripadnika srpskog naroda.^[67] Poseban teror proživljavali su Srbi koji su ostali u Sarajevu. Više stotina srpskih civila ubile su paravojne jedinice sarajevskih kriminalaca Mušana Topalovića Cace i Ramiza Delalića Ćele. Njihove jedinice su brutalno ubijale, pljačkale i silovale tokom prvih ratnih godina. Žrtve su bacane u jamu na Kazanima, ili spaljivane. Juka Prazina, Mušan Topalović, Ramiz Delalić, Ismet Bajramović i drugi paravojni komandanti bili su oficiri ABiH, za njihove zločine znao je muslimanski vojni i politički vrh, a postoje i foto-svedočanstva da ih je Alija Izetbegović primio kao heroje odbrane Sarajeva. Kada Topalovića više nikako nije bilo moguće kontrolisati, pokušali su da ga uhapse. Ubijen je, a sa njim je poginuo i veći broj pripadnika muslimanske policije. Po savetu iz inostranstva, muslimansko vođstvo je određenom broju ratnih zločinaca sudilo za obična ubistva i osudilo ih na minimalne kazne zatvora, tako sprečavajući buduća suđenja, pošto je nemoguće za isti zločin suditi dva puta. U srpskim delovima Sarajeva takođe je bilo zločina nad civilima. Jedan od poznatih je bio Veselin Vlahović Batko, koga je 2013. sud Bosne i Hercegovine osudio na 45 godina zatvora za ubistvo trideset osoba, silovanja i razna druga nedela. Sud Bosne i Hercegovine samo je simbolično kažnjavao zločine nad Srbima, a često je nove i oštrije kazne retroaktivno izricao Srbima za zločine koje su činili u vreme važenja starih zakona sa blažim kaznama.^[68]

Sukob saveznika

Već od borbi za Jajce započeo je sukob između ratnih saveznika, Muslimana i Hrvata. Počelo je nadmetanje hrvatskih i muslimanskih snaga oko kontrole nad centralnom Bosnom i dolinom Neretve. Hrvatska zajednica Herceg-Bosna proglašena je 18. novembra 1991. godine, i to kao posebna „politička, kulturna, privredna i teritorijalna cjelina”. Već 8. decembra 1992. godine predsednik HZ Herceg-Bosne Mate Boban zabranio je prelazak konvoja sa oružjem za Armiju BiH kod Sarajeva. Sukobi među saveznicima počeli su još juna 1992. godine. Do većih ratnih operacija došlo je aprila 1993. U to vreme dve strane prihvatile su Vens-Ovenov mirovni plan. Prema ustavu koji je tada predložen, u tri većinska hrvatska kantona bile bi sabrane sve sporne hrvatsko-muslimanske oblasti. U jednom od trenutaka rata u kome su srpske snage čvrsto držale frontove, a Srpska i Srbija bile duboko i beznadežno izolovane, hrvatske i muslimanske trupe započele su desetomesečni rat na linijama Gornji Vakuf—Fojnica—Prozor—Mostar. Posebno ogorčene borbe vođene su u Mostaru, koji je uprkos početnim uspesima Hrvatskog vijeća odbrane ostao podeljen grad. Snage Muslimanske ABiH pokušale su da operacijom „Neretva 93” osvoje teritorijalni koridor do istočnog Mostara, koji su u okruženju držale snage HVO. Stari most u Mostaru srušen je u artiljerijskoj vatri HVO 9. novembra 1993. godine. Snage HVO su u prvim napadima zauzele Prozor,^[69] ali su do kraja godine trupe ABiH uspele da proteraju hrvatske snage iz Travnika, opštine Vareš i praktično zagospodarile centralnom Bosnom. Hrvatska zajednica Herceg-Bosna uspostavila je svoju državnost 28. avgusta 1993. godine, i od tada je njen naziv bio Hrvatska Republika Herceg-Bosna. Republika Srpska i HR Herceg-Bosna su 19. januara 1994. godine u Ženevi potpisale sporazum o uspostavljanju trajnog mira i zvaničnih odnosa. Dogovoreno je uspostavljanje predstavništva u Mostaru i Srpskom Sarajevu. Krajem februara 1994. potpisano je primirje u Zagrebu. Rat je prekinut pod pritiskom SAD, koje su se aktivno uključile u pregovore o miru i ustavnom uređenju Bosne i Hercegovine. Zamisao Vašingtona je bila da prvo uspostavi sporazum između Muslimana i Hrvata i ustanovi njihov zajednički entitet u okviru Bosne i Hercegovine, kako bi kasnije pritisak na Republiku Srpsku bio veći i delotvorniji.

Član Predsedništva SR Bosne i Hercegovine Fikret Abdić osnovao je 27. septembra 1993. godine u svom uporištu u Velikoj Kladuši, na krajnjem severozapadu Bosanske Krajine, Autonomnu Pokrajinu Zapadnu Bosnu. Iako je Abdić dobio najviše glasova od svih kandidata za Predsedništvo SR Bosne i Hercegovine, on se odrekao mesta predsednika u korist Alije Izetbegovića. Kasnije politički marginalizovan, Abdić je bio nezadovoljan politikom koju je vodio Alija Izetbegović. Nakloljen pregovorima i kompromisima, Abdić nije bio spreman da bezuslovno podržava Izetbegovićev program, koji je početkom rata poprimao maksimalističke težnje stvaranja unitarne države uz muslimansku prevlast. Uskoro, on se povukao u svoj rodni kraj, Veliku Kladušu. Kad su velike sile ponudile Oven-Stoltenbergov plan stvaranja triju republika u okvirima konfederalne bosansko-hercegovačke unije, Abdić je odlučio da izdvojenu Bihaćku Krajinu^[70] pretvori u posebnu pokrajinu buduće muslimanske republike. Tada je proglasio Autonomnu pokrajinu Zapadnu Bosnu, koju je pred kraj rata uzdigao u status republike. U svom nastojanju imao je podršku Republike Srpske, Srbije, ali i hrvatskog predsednika Tuđmana.

Sporazum između Muslimana i Hrvata, srpsko odbijanje mirovnog plana Kontakt grupe i nove sankcije Republici Srpskoj, koje je sada uspostavila i SR Jugoslavija, podstakli su pokretanje jedne od najvećih muslimanskih ofanziva u ratu. Za razliku od neuspešnih nastojanja da osvoje srpske opštine na severozapadnim obodima Sarajeva, ofanziva pod nazivom „Tigar 94” je bila uspešna. Pošto su zavarane da će u Bihaću biti izveden prevrat protiv generala Atifa Dudakovića, komandanta Petog korpusa ABiH odanog Izetbegoviću, Abdićeve snage su poražene i celokupna teritorija pod njegovom kontrolom je pregažena. Oko 40.000 Muslimana je prognano na teritoriju Srpske Krajine i potom Hrvatske. U poznu jesen 1994. snage Petog korpusa ABiH napale su granične oblasti Republike Srspke u opštinama Bihać i Bosanski Petrovac. Prodor muslimanskih snaga je bio iznenadan, čak 45 km u dubinu srpske teritorije. Potom su jedinice VRS pod komandom generala Manojla Milovanovića, uspele da zaustave prodor muslimanskih trupa, preotmu osvojenu teritoriju i stignu do železničke stanice u Bihaću. Upravo ugroženost Bihaćke Krajine, najprostranije od pet muslimanskih izolovanih enklava, dovela je do intervencije velikih sila i započela operaciju „Zima 94”, Hrvatske vojske i Hrvatskog vijeća odbrane na teritoriji Bosne i Hercegovine, koja će voditi propasti Republke Srpske Krajine i padu južnih opština Bosanske Krajine. Tokom 1994. godine u građanski rat u Bosni i Hercegovini počeo je i da se neposredno uključuje NATO. Početkom februara, na sarajevskoj pijaci Markale projektil, koji je navodno ispaljen sa srpskih položaja,^[71] usmrtio je veliki broj civila, što je bio povod da se umešaju SAD i EU. Sledeća četiri dana EU je dozvolila vazdušne napade na Republiku Srpsku, postavljen je ultimatum da se povuče artiljerija iz okoline grada, čime je oslabljena odbrana srpskih delova grada. Skupština HR Herceg-Bosne se deklarisala za očuvanje jedinstvene i nezavisne Bosne i hercegovine. Vojska Republike Srpske se pripremala za odbranu. Krajem februara 1994. NATO je oborioo četiri aviona VRS zbog navodnog kršenja „zone zabranjenog letenja”. Ustavotvorna skupština Federacije Bosne i Hercegovine održana je 30. marta 1994. Vašingtonski sporazum o stvaranju federacije potpisan je 25. aprila 1994. godine. Do jula su prestale borbe između hrvatskih i muslimanskih trupa. Sporazum između dve vojske pratio je dogovor o stavljanju Mostara pod nadzor EU. Kontakt grupa je 5. juna 1994. izašla sa planom za ustav i razgraničenje entiteta. Republici Srpskoj je ostavljeno 49% teritorije Bosne i Hercegovine. Narodna skupština Republike Srpske odbacila je plan na sednici održanoj 3. avgusta 1994, jer njime nije održan teritorijalni koontinuitet države. Dan kasnije zvanični Beograd je objavio odluku o prekidu političkih veza sa Vladom Republike Srpske i uveo blokadu na Drini kako bi SAD i EU ublažile sankcije SR Jugoslaviji. Sukob oko sigurnosne zone Goražde dao je po prvi put u istoriji NATO-a povod za napad.^[72] Avioni NATO-a su u sporazumu sa zaštitnim snagama UNPROFOR-a, bombardovali srpski komandni položaj u blizini ratišta. Srpske snage su smesta prepoznale vojnike UNPROFOR-a kao neprijateljske, pa su zarobile njih 150 kako bi sprečile dalje napade. Rastao je pritisak muslimanskih i hrvatskih saveznika u SAD da se ukine embargo na uvoz oružja, a time je praktično ozvaničena strana vojna intervencija u Bosni i Hercegovini. Iako je američki Senat donio takvu odluku maja 1994, predsednik SAD Bil Klinton je odložio njeno sprovođenje, nastojeći da je poveže sa pritiskom na srpsku stranu da prihvati plan Kontakt grupe. Početkom avgusta NATO avioni su bombardovvali srpske položaje u blizini Sarajeva. Novembra 1994. SAD su ukinule pomorsku kontrolu koja je bila uvedena da spreči uvoz oružja. Avioni NATO-a bombardovali su Srpsko Sarajevo krajem septembra 1994, a krajem novembra položaje VRS. Za to vreme snage ABiH i HVO su 3. novembra osvojile strateški važan Kupres. U Zagrebu početkom marta 1995. godine stvorena je zajednička komanda Hrvatske vojske i ABiH. Ofanziva muslimanskih trupa na Ozren završava osvajanjem Vozuće i velikih delova ove srpske enklave teritorijalno spojene sa Dobojem. Prognano je više od 4.000 Srba.^[73]

„Dozvolite mi da Vas prekinem, gospodine predsedniče, Srbi su narod bez zakona i vere, Srbi su narod razbojnika i terorista.“

Žak Širak, predsednik Francuske - Andreasu Papandreuu, premijeru Grčke, jun 1995. godine

Uoči odlučujućih događaja u građanskom ratu koji su usledili tokom leta 1995. bilo je izvesno da su postavljene osnove za buduće ustrojstvo Bosne i Hercegovine, samo je ostalo još pitanje unutrašnjih granica. Ofanzive muslimanskih i hrvatskih trupa tokom prve polovine 1995. godine nisu imale uspeha. Međutim, teškoće u odnosima sa Srbijom i teška kriza Republike Srpske Krajine, navodili su vlasti Republike Srpske da pokušaju odvojene pregovore sa Hrvatskom i velikim silama, dok je na drugoj strani većina poltičkih elita Republike Srpske i Republike Srpske Krajine težila njihovom ujedinjenju u „Ujedinjenu Republiku Srpsku”. Početak kraja rata označio je napad hrvatske vojske na Zapadnu Slavoniju. SR Jugoslavija i Republika Srpska nisu pritekle u pomoć ovom ugroženom delu Krajine. Zatim je došlo do nove krize oko zaštićenih zona, prvo bihaćke, a potom srebreničke. Dok su jedinice VRS ratovale na Bihaću, hrvatska vojska i HVO su uspele tokom jula 1995. da osvoje strateški važno Grahovo. Glavni grad Krajine, Knin, tada se našao okružen sa tri strane hrvatskim trupama, koje su mogle bez teškoća da ga bombarduju. U julu, posle nove krize, VRS je zauzela zaštićene zone Srebrenicu i Žepu. Ugroženost Bihaća postala je jedan od povoda napada hrvatske vojske, HVO i Petog korpusa ABiH na RS Krajinu 4. avgusta 1995. godine. Knin je osvojen već sutradan, a borbe su okončane do 9. avgusta. Tokom avgusta hrvatska vojska, HVO i muslimanske trupe su uspele da osvoje devet opština Bosanske Krajine. Posle drugog masakra na Markalama, koji je navodno 28. avgusta 1995. izvršila srpska artiljerija, NATO je započeo vojnu agresiju na Republiku Srpsku. Vazdušni napadi su trajali do 14. septembra. Dve nedelje kasnije u Njujorku su šefovi diplomatija SR Jugoslavije, Republike Hrvatske i muslimansko-hrvatske Republike Bosne i Hercegovine potpisali dokument o osnovnim principima budućeg mirovnog sporazuma. Zaključeno je privremeno primirje, a mirovni pregovori su održani u bazi Rajt Peterson u gradu Dejton u Ohaju.^[74]

Dejtonski mirovni sporazum

Potpisivanje Dejtonskog sporazuma 1995. godine

Dejtonski sporazum je došao kao posledica višemesečne tajne diplomatije iza koje su stajale Sjedinjene Države,^[74] a koju je podržavala Kontakt grupa. Sveobuhvatni i potpuni sporazum omogućile su velike promene na frontu, pre svega u proleće i leto 1995. godine. Hrvatska vojska je osvojila veći deo teritorije RS Krajine, Republika Srpska je sredinom jula zauzela dve muslimanske enklave Srebrenicu i Žepu. Posle vojne operacije „Oluja”, koja je srušila Krajinu, Hrvatska vojska je zajedno sa Hrvatskim vijećem odbrane i Armijom BiH uspela da zauzme značajne oblasti na zapadu Republike Srpske. Bombardovanje NATO-a prethodno je dovelo do propasti srpskog fronta u Bosanskoj Krajini, ugrožena je i sama Banjaluka. Hrvatske trupe osvojile su Grahovo, Drvar, Kupres, Glamoč, Šipovo, Mrkonjić Grad i Ključ, vojska muslimanskog Petog korpusa zauzela je Bosansku Krupu, Sanski Most i Bosanski Petrovac. U takvim uslovima Republika Srpska nije imala mnogo mogućnosti za pregovore. Njena vojska je držala manje od 49% teritorije, koliko su velike sile dozvoljavale da se nađe u granicama srpskog entiteta, a sam opstanak Srpske je doveden u pitanje. Nakon zauzimanja Srebrenice i masovnog zločina koji je usledio, Haški tribunal je podigao optužnice protiv Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića. Muslimanska strana je zahtevala da srpski narod predstavlja na pregovorima Srbija, a predstavnicima Republike Srpske dozvoljeno je da budu deo delegacije SR Jugoslavije. Dejtonski pregovori su trajali tri nedelje. Strane su se sporazuele o složenom dokumentu koji je omogućio uspostavljanje mira, ravnotežu vojnih snaga u regionu, stvaranje Bosne i Hercegovine kao složene države dva entiteta i tri konstitutivna naroda. Sporazum je predvideo Bosnu i Hercegovinu kao državnu zajednicu minimalnih nadležnosti, sa zajedničkim predstavništvom, savetom ministara, dvodomnim parlamentom, ustavnim sudom, centralnom bankom, ovlašćenjima u spoljnim poslovima, spoljnoj trgovini i poslovima državljanstva. Veliku većinu nadležnosti zadržali su entiteti, koji ne samo da su imali punu zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, pravo entitetskog i nacionalnog veta u centralnim ustanovama, već su prema ustavu zadržali i svoje vojske.^[75] Dejtonski sporazum sadrži Opšti okvirni sporazum i jedanaest aneksa. Aneks 4 predstavlja Ustav Bosne i Hercegovine. U teritorijalnom pogledu, Dejtonski sporazum je uspostavio odnose koje su želele SAD i EU. Federaciji Bosne i Hercegovine obezbeđen je teritorijalni kontinuitet od Bihaća do Goražda, sa izuzetkom hrvatskih enklava Odžaka i Orašja koje su naslonjene na Republiku Hrvatsku. Republici Srpskoj su, kako bi dosegla 49%, vraćeni gradovi Mrkonjić i Šipovo, kao i delovi okolnih etnički čistih srpskih opština. Muslimansko-hrvatskoj federaciji pripalo je gotovo celo Sarajevo, sa izuzetkom Lukavice i Pala, takođe, prihvaćena je arbitraža oko statusa strateški važnog grada Brčkog. Arbitražom je konačno 1999. godine, u jeku NATO bombardovanja SR Jugoslavije, odlučeno da predratna opština Brčko postane distrikt, koji bi bio samostalan, ali pod formalnim kondominijumom dva entiteta.^[76]

Republika Srpska posle 1995. godine

Dejtonski sporazum je sa velikim razočarenjem dočekan među Srbima u Bosni i Hercegovini. Već u završnici rata, NATO je bombardovanjem iz vazduha razorio komandne položaje VRS na Romaniji i logističkom podrškom hrvatsko-muslimanskoj ofanzivi na Bosansku Krajinu značajno smanjio teritoriju pod srpskom kontrolom. Milošević je u američkoj vojnoj bazi Rajt Peterson prepustio sarajevske rubne opštine, koje su naseljavali Srbi i tokom rata ih branili, kao i kontinuitet teritorije Republike Srpske kod Brčkog, koji je ostavljen za naknadnu arbitražu. Nagađalo se kako je do gubitka oko 20% teritorije došlo zbog sukoba vojnog i civilnog rukovodstva, konkretno Karadžića i Mladića.^[77] Takođe, prepričavalo se kako je Milošević u Dejtonu, ignorišući rukovodstvo Republike Srpske, uz čašu viskija, Izetbegoviću predao Sarajevo da bi, navodno Srbiju rasteretio međunarodnih pritisaka i sebe, ranije međunarodno proglašenog za „glavnog krivca za rat u Bosni”, promovisao u „glavnog faktora mira na Balkanu”.

Nasuprot tome, u Sarajevu Dejton je slavljen kao pobeda. Bošnjačka strana, koja je samo nekoliko meseci ranije bila pred kapitulacijom, u Dejtonu je tretirana kao ravnopravni partner, a po svemu sudeći bila joj je obećana i kasnija mirnodopska dominacija. Sarajevo je posle tri i po godine deblokirano, Srbi su u dugim kolonama i noseći kovčege iskopanih predaka napuštali Ilidžu, Vogošću, Grbavicu, a u njihove kuće i stanove upadali su Bošnjaci. Apele međunarodnih predstavnika da Srbi ostanu na svojim ognjištima uz garancije bezbednosti, osporio je Izetbegović izjavom za radio BiH, da će svi koji su nosili pušku biti izvedeni pred vojni sud, a to su praktično bili svi punoletni muškarci, jer su bili mobilisani.

Vremenom percepcija Dejtonskog sporazuma postepeno se menjala i na srpskoj i na bošnjačkoj strani. Republika Srpska, prema Dejtonskom, odnosno Pariskom sporazumu, postala je međunarodno priznata konstitutivna jedinica Bosne i Hercegovine. Još Vašingtonskim sporazumom stvorena je 1994. godine Muslimansko-hrvatska federacija, kojoj se Dejtonskim sporazumom Republika Srpska priključila kao zaseban međunarodno-pravni subjekt, odnodno drugi entitet.^[78] Sve do tada, bez obzira što je bilo daleko od političke realnosti, Bosna i Hercegovina je međunarodno tretirana kao jedinstvena država na čelu sa Predsedništvom i vladom u Sarajevu, i Alijom Izetbegovićem kao „kao predsednikom svih Bosanaca i Hercegovaca”. Bila je to velika promena koju je u početku srpska strana potcenjivala, a bošnjačka smatrala privremenom. Uloga visokog predstavnika je Aneksom 10 bila definisana samo kao podsticanje, pomaganje, savetovanje u procesu implementacije međunarodnog sporazuma, i prvi visoki predstavnik, Karl Bilt, dosledno se držao ograničenog mandata. Prema Ameksu 4 Dejtonskog sporazuma, koji je predstavljao ustav BiH, predsedništvo je bilo tročlano, a predstavnici tri naroda su imali pravo veta. Veće ministara je obuhvatalo svega nekoliko resora (inostrani poslovi, spoljna trgovina, civilni poslovi i slično), dok su sve ostale nadležnosti bile locirane u entitetima, uključujući i vojsku. Sve to je Srpskoj davalo elemente državnosti i otvaralo joj perspektivu da se razvija kao visoko autonomna celina u defakto konfederalnom okviru Bosne i Hercegovine. Dejtonski sporazum je bio gotovo identičan Lisabonskom sporazumu, koji su bosanskohercegovački Srbi potpisali još pre rata.^[79] Međutim, već godinu dana nakon rata, evropski potpisnici, pogotovo američki tvorci Dejtonskog sporazuma, počeli su da govore o potrebi revizije ovog aranžmana koji je bio verifikovan na najvišem međunarodnom nivou. Sam glavni arhitekta ovog sporazuma Ričard Holbruk je, sa jedne strane hvalio mirovni aspekt sporazuma, a sa druge, osporavao njegov ustavni element sadržan u Aneksu 4, i zagovarao „Dejton 2”, novi sporazum koji će obezbediti čvršću integraciju Bosne i Hercegovine, što je praktično predstavljalo atak na ravnopravnost i autonomiju entiteta. Istovremeno bošnjačke vlasti i zavisni mediji u Sarajevu su agresivno promovisali tzv. građanski princip uređenja Bosne i Hercegovine na račun nacionalnog, što je bio slabo kamuflirani nacionalizam većinskog naroda, ili unitarizam, jer je podrazumevao izbor po sistemu „jedan čovek - jedan glas”.

Odnos snaga među velikim silama, dolazak IFOR-a, međunarodnih snaga kojima su dominirale jedinice Vojske SAD i članica NATO-a, nagovestio je budući pritisak na državnost Republike Srpske. Kancelarija visokog predstavnika (OHR), koja je vremenom narasla u impozantan birokratski aparat, širila je svoje nadležnosti do mešanja u sve političke, ekonomske, pravosudne, prosvetne, informativne i druge oblasti. Visoki predstavnik je od početka bio političar iz jedne od država EU i, sa jednim izuzetkom, više ili manje favorizovao interese Bošnjaka i Hrvata, a njegov zamenik uvek Amerikanac, koji je davao ton negativnoj pristrasnosti prema Srbima i Srpskoj. Međunarodna izolacija Srbije i SR Jugoslavije^[80] i satanizacija Miloševićevog režima, samo su dodatno otežale položaj Republike Srpske. Veliki broj opština u Republici Srpskoj nalazio se pod sankcijama međunarodnih protektora. Republika Srpska je bila diskriminisana i pri podeli urgentne međunarodne humanitarne pomoći za obnovu stambenog fonda i minimalnih saobraćajnica. Od ukupno planiranog fonda od pet milijardi dolara, za prva tri meseca 1996. godine na prvoj donatorskoj konferenciji održanoj odmah posle Dejtona, hitno je doznačeno 518 miliona, ali je komesar EU za spoljne poslove Hans van den Bruk još u decembru 1995. izjavio da Srbi ne mogu da računaju na ta sredstva dok ne isporuče svoje ratne zločince. Direktor američke agengije za razvoj na sastanku sa evropskim humanitarcima rekao je da vlada SAD ima poteškoća da preda novac u Srbiju i delove BiH koje kontrolišu Srbi, jer se radi o agresorima. Isključivanjem Radovana Karadžića iz javnog života, a zatim i njegovim progonom, najavljen je neravnopravan odnos prema učesnicima rata, što je značilo i pripisivanje političke krivice za ratne zločine samo srpskom narodu.

Republika Srpska je dočekala kraj rata sa velikim brojem izbeglica i prognanih. Tokom ljeta 1995. godine više od stotinu hiljada Srba iz Republike Srpske Krajine i devet okupiranih opština Bosanske Krajine, trajno se nastanilo na teritoriji koje će ostati u Republici Srpskoj. Takođe, Srpska je doživela i poratni egzodus nekoliko desetina hiljada građana iz sarajevskih opština koje su pripale Federaciji Bosne i Hercegovine.

Veliki problem je predstavljao otvoreni status grada Brčkog i koridora koji spaja dva približno jednaka dela Republike Srpske. Teritorija Federacije BiH dejtonskim razgraničenjem pretvorena je u jednu celinu,^[81] koja se širi od Kladuše do Goražda, i od Jadrana do Save. Vodilo se računa da preko srpskih sela bude uspostavljen dovoljno širok koridor koji dvadesetak hiljada stanovnika Goražda spaja sa ostatkom Federacije. Na drugoj strani, Brčko je ostavljeno međunarodnoj arbitraži, iako je u Dejtonu bilo odlučeno da se arbitraži prepusti samo pitanje lokalne granice, 1997. i 1999. godine odlučivalo se i o statusu grada.

Politička tranzicija

Na prvim posleratnim izborima održanim 1996. godine, očekivano je pobedila Srpska demokratska stranka. Na izborima za Predsedništvo BiH pobedio je Momčilo Krajišnik, dotadašnji predsednik Narodne skupštine, i tokom rata po uticaju druga politička ličnost u Srpskoj. Izetbegović se ponovo našao na čelu Predsedništva, ali novim ustavom je ovu dužnost morao da napusti već posle osam meseci i prepusti drugom. Za predsednika vlade Srpske izabran je Gojko Kličković, a Dragan Kalinić za predsednika Skupštine.^[82] Istovremeno, na predsedničkim izborima bivša članica Predsedništva SR Bosne i Hercegovine i potpredsednica Republike Srpske, Biljana Plavšić, postala je prva žena predsednica jedne srpske države. Ona je ubrzo ušla u sukob sa Krajišnikom i Karadžićem, koji je i posle povlačenja sa svih državnih i partijskih dužnosti, ostao veoma uticajan. Sukob je pre svega bio na liniji formalne i neformalne moći, ali i prelaska iz ratnih u mirnodopske uslove. Na videlo su izašli i antagonizmi između istočnog i zapadnog dela Republike Srpske i pitanje prestonice, koja je sa ratne lokacije na Palama, mimo ustava, preseljena u Banjaluku. Rukovodstvo Srpske ujedinjavali su spoljni pritisci, ali je svakodnevni politički život nametao neophodnost promena i sporazumevanja sa velikim silama. Prva hapšenja koja su snage NATO izvršile u nameri da isporuče optuženika Haškom tribunalu, završila su se brutalnim ubistvima.

U proleće 1997. godine Republike Srpska je ušla u stanje političke krize. Podelila se republička policija, istočni deo je podržavao Krajišnika i većinu u SDS-u, a zapadni Biljanu Plavšić. U Banjaluci su izbili nemiri, ali je kriza razrešena bez ljudskih žrtava. U senci krize i sukoba,^[83] kao i mešanja sa strane, kontinuitet vlasti obezbedili su skupština i vlada, na čelu sa Kalinićem i Kličkovićem.

Na vanrednim skupštinskim izborima 1997. pobedila je udružena opozicija predvođena Srpskim narodnim savezom, strankom koju je u međuvremenu formirala Biljana Plavšić, Socijalističkom partijom RS, koju su vodili Drago Ilić i Živko Radišić i Strnkom nezavisnih socijaldemokrata, koju je godinu dana ranije osnovao Milorad Dodik. Na predlog predsednice Plavšić, Skupština RS je za premijera izabrala Milorada Dodika, iako je njegova partija tada imala samo dva poslanika. Na predsedničkim izborima krajem septembra 1998. godine, uz podršku SDS-a, pobedio je Nikola Poplašen, lider Radikala u Srpskoj, profesor Pravnog fakulteta u Banjaluci i bivši potpredsednik Skupštine RS. Pošto favoriti predsednika Srpske, prvo Dragan Kalinić, a zatim i Brane Miljuš, nisu obezbedili većinu glasova u Skupštini, a kandidat poslaničke većine Milorad Dodik podršku predsednika, aktuelna vlada je nastavila da radi u tehničkom mandatu sve do narednih izbora, odnosno do formiranja nove vlade početkom 2001. U međuvremenu, koristeći nezakonita „bonska ovlašćenja”, visoki predstavnik Vestendorp je smenio Poplašena, koga je zamenio potpredsednik Mirko Šarović. Već na početku svog mandata, Dodika je sačekala obaveza sporazumevanja sa EU i SAD, kao i sprovođenje reformi. Uz političku podršku velikih sila i finansijsku pomoć međunarodnih kreditnih ustanova, počela je ubrzana obnova privrede, posebno energetskih potencijala i puteva, kao i i porast životnog standarda građana.^[84] Međutim, tokom Dodikovog mandata pala je 1999. nepovoljna presuda arbitraže za Brčko. Iste godine NATO je bombardovao SR Jugoslaviju. Ogorčenje prekodrinskih Srba zbog međunarodnog nasilja u matici i otimanja Kosova i Metohije, pretilo je da se vazdušna intervencija proširi i na Srpsku. Vlada je uspela da Srpsku sačuva izvan direktong sukoba sa NATO-om, ali su Vašington i Brisel i pored toga krenuli u dalje redukcije entitetske autonomije. Razaranje i izolacija Srbije i propadanje privrede u matici otežavali su socijalno-ekonomske prilike u Republici Srpskoj. Dodikova vlada je sve teže ispunjavala finansijske obaveze i suočila se sa štrajkovima penzionera, prosvetnih radnika i drugih kategorija budžetskih potrošača. Sukob u Socijalističkoj partiji RS doveo je do raskola u stranci, manja frakcija, na čelu sa Nebojšom Radmanovićem, osnovala je Demokratsku socijalističku partiju.

Na izborima 2000. SDS se vraća na vlast. Za predsednika Republike izabran je Mirko Šarović iz SDS-a, a za predsednika parlamenta Dragan Kalinić, predsednik pobedničke partije i bivši ministar zdravlja.^[85] Ovu i sedeću vladu predvodili su premijeri iz koalicione Partije demokratskog progresa (PDP), stranke osnovane 1999. Predsednik stranke, Mladen Ivanić, bivši najmlađi član Predsedništva SR Bosne i Hercegovine i docent Ekonomskog fakulteta u Banjaluci, postao je premijer januara 2001. godine, a okosnicu vlade činili su ministri iz SDS-a. Ivanićeva vlada izvršila je privatizaciju banaka, započela temeljnu poresku reformu i posvetila se oporezivanju ratnih bogataša, a u nacionalnom pogledu sledila je politiku SDS-a.^[86] Pod pritiskom SAD i EU, objavila je prvi Izvještaj o zločinu u Srebrenici, u kojem se negira genocid nad Bošnjacima i prihvata procjena o manjem broju žrtava od onog koji navode Bošnjaci i njihovi pokrovitelji.^[87]

Sledeći opšti izbori održani 5. oktobra 2002. godine, doneli su ponovo pobedu koalicije SDS - PDP, uz podršku manjih stranaka. Za predsednika Srpske izabran je Dragan Čavić, potpredsednik SDS-a, a lider stranke Dragan Kalinić je zadržao mesto predsednika skupštine. Mirko Šarović je izabran za srpskog člana Predsedništva BiH, u kome je ispred Bošnjaka bio Sulejman Tihić iz SDA, a ispred Hrvata Dragan Čović iz HDZ-a. Vlada Dragana Mikerevića iz PDP-a izabrana je 17. januara 2003. godine.

Visoki predstavnici

Tokom naredne tri godine usledili su najveći međunarodni pritisci na državnost i autonomiju Republike Srpske. Smenjen je čak i dekan Pravnog fakulteta u Bijeljini Radomir Lukić. Vlada Dragana Mikerevića iz PDP-a, a zatim i Pere Bukejlovića iz SDS-a, koja je na vlast došla sredinom februara 2005. godine, nastojale su da se odupru ovim pritiscima. Zbog neuspeha u tome, opao im je rejting u biračkom telu, a samim tim je umanjen rejting njihovih stranaka. Već u mandatu Karlosa Vestendorpa međunarodna podrška primeni Dejtonskog sporazuma prerasla je u defakto protektorat. Tome je posebno doprinio treći po redu visoki predstavnik Volfgang Petrič, koji je „bonska ovlašćenja” počeo da koristi kao glavni argument svoga delovanja. Donosio je odluke umesto i protiv volje demokratskih ustanova ukoliko „ne mogu ili ne žele same da ih donesu”^[88] i smenjivao političare za koje bi lično procenio da krše Dejtonski sporazum. Pošto nad njim nije bilo efektivne kontrole, to je značilo onoga koga poželi. „Bonska ovlašćenja” je visokom predstavniku omogućio Savet za sprovođenje mira, u kom su predstavnike imale velike sile. Istovremeno je započeo proces „stabilizacije i pridruživanja” Evropskoj uniji. Proces integracija kompleksnih institucionalnih struktura u Bosni i Hercegovini i nesaglasnosti entiteta olakšali su visokim predstavncima da sprovode svoju politiku. U januaru 2000. uspostavljena je Državna granična služba, kasnije Granična policija Bosne i Hercegovine, iako su prema izvornom Dejtonskom sporazumu granice kontrolisale entitetske policije. Zakon o policiji prvo je proglasio visoki predstavnik, a tek kasnije je „legalno” usvojen u Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine. Ustavni sud, u kome Bošnjaci i predstavnici UN imaju šest glasova, u odnosu na četiri glasa Srba i Hrvata, nadglasavanjem je jula 2000. godine doneo odluku o konstitutivnosti sva tri naroda na celoj teritoriji BiH. Tako je omogućeno stvaranje Veća naroda na entitetskom nivou, čime je usporen rad demokratskih ustanova Republike Srpske.^[89] Pošto je ustanovio graničnu policiju, Petrič je novembra 2000. instalirao Sud Bosne i Hercegovine, a aprila 2001. nametnuo je i rešenja državne zastave, grba i himne (bez teksta), što je kasnije samo potvrdila Parlamentarna skupština. Sledećih godina visoki predstavnik je entitetima najpre ograničio, a zatim i ukinuo raspolaganje oružanim snagama. Pošto su vojske entiteta ustavna kategorija, izvršen je pritisak na parlamente, koji su ih konačno ukinuli 2006. godine. Petrič je svoj mandat završio setom nametnutih odluka koje je izdiktirao na sarajevskom aerodromu, prilikom odlaska iz Bosne i Hercegovine.

„Kada je bilo potrebno slomiti otpor Srba u BiH, ja sam napisao pismo svom prijatelju Krisu Patenu (evropskom komesaru za spoljne poslove) u kome sam ga zamolio da kaže da je to evropski zahtev i da to traži EU. Moj prijatelj Kris, koji ionako nije imao pojma o tome, napisao je da je to evropski zahtev i tako sam ja razbio Srbe i Republiku Srpsku.“

Pedi Ešdaun

Njegov nasljednik, Pedi Ešdaun, je odmah po dolasku proglasio Zakon o sudskom i tužilačkom veću. Sledeće godine je nametnuo krivični zakon BiH. Tokom 2004. osnovao je Upravu za indirektno oporezivanje, zahvaljujući kojoj je Bosna i Hercegovina dobila izvorne prihode, a entiteti su uskraćeni za značajan deo sredstava. Ešdaun je 29. juna 2004. godine smenio 59 funkcionera, članova SDS-a, među kojima je bio Dragan Kalinić, predsednik Narodne skupštine Republike Srpske u više navrata i dugogodišnji lider SDS-a.^[90] Tokom ljeta je uspostavljen celodnevni centralni televizijski program BHT 1, koji je preuzeo polovinu ukupne televizijske pretplate, iako nije privukao pažnju stanovnika Republike Srpske. Dok je odlučivao o svim ključnim aspektima političkog, ekonomskog, kulturnog i društvenog života, Ešdaun je, kao i njegovi prethodnici i naslednici, optuživao političare za loše stanje u Bosni i Hercegovini.

Međunarodni predstavnici su smenili dvojicu predsednika Republike Srpske, Radovana Karadžića i Nikolu Poplašena, dok su Mirka Šarovića, kao člana Predsedništva BiH, primorali da 2003. godine podnese ostavku. Približno 200 republičkih, vojnih i stranačkih funkcionera i direktora javnih preduzeća smenjeno je i često podvrgavano državnom teroru blokiranjem ličnih bankovnih računa i oduzimanjem putnih isprava. Mnogi su pravdu potražili i zadovoljenje dobili na sudu u Strazburu. Bošnjački političari, naročito Haris Silajdžić, napadali su Republiku Srpsku kao „genocidnu tvorevinu”, a Srbe kao „zločinački narod”. U sarajevskim medijima, pogotovo u političkim nedeljnicima Slobodna Bosna i Dani,^[91] Republika Srpska je nazivana „republika šumska” i „blentitet”, a sve sa ciljem dalje revizije Aneksa 4 Dejtonskog sporazuma. Verujući da je pozicija Srpske i Srba zaštićena Dejtonskim sporazumom, a kasnije i po inerciji, strukture vlasti i mediji u Banjaluci dugo nisu zvanično reagovali na spoljne i unutrašnje orkestrirane pritiske.

Odlaskom lorda Ešdauna, za Republiku Srpsku završeno je najteže razdoblje u delovanju Kancelarije visokog predstavnika. Od tada su sa različitih strana dolazili zahtevi za ukidanje Kancelarije, od Srba, Hrvata i iz Rusije, koja je posle „narandžaste revolucije” u Ukrajini 2004. godine zauzela drugačiji kurs u svojoj balkanskoj politici, ali i iz Evropske unije, koja nije mogla da prihvati da država sa kojom pregovara o priključenju nije demokratska.^[92]

Promena vlasti

Privredni i politički uspon Republike Srpske započeo je posle izbora održanih 1. oktobra 2006. godine. Kao rezultat kadrovskaog osvežavanja na domaćoj sceni i promene odnosa snaga u svetu, uspostavljena je stabilna politička većina, koja se odlučno suprostavila promenama dejtonskog ustava, i nije bila podložna pritiscima kojima su bile izložene ranije vlade.^[93] Iako je nastavila putem evropskih integracija i pristala na stupanje Bosne i Hercegovine u Partnerstvo za mir, nova vlada je prekinula predaju nadležnosti. Proces ukidanja policije Republike Srpske i centralizacije pravosuđa Bosne i Hercegovine energično je zaustavljen, čime su dugoročno obeshrabrene druge slične inicijative visokog predstavnika. Najveće zasluge za preokret pripale su Miloradu Dodiku, lideru parlamentarne većine, koji je posle šest godina ponovo postao premijer. Zahvaljujući sporazumu stranaka vlasti i opozicije, Republike Srpska je blokirala pokušaje narušavanja svoje samostalnosti. Osim uoči izbora, najveće srpske stranke SNSD i SDS bile su jedinstvene u nastupu u zajedničkim organima u Sarajevu povodom ključnih nacionalnih i državnih pitanja. Maja 2009. godine, na osnovu zaključaka o efektima prenošenja nadležnosti sa Republike Srpske na Bosnu i Hercegovinu, vlada Milorada Dodika je zahtevala povratak većine od 68 nadležnosti koje su oduzete mimo demokratske procedure.^[94] Reakcija visokog predstavnika je bila veoma oštra, a Dodik je označen kao „političar koji hoće da poništi sve efekte postdejtonskog procesa”, a njegov politički manir da prema sagovornicima iz SAD i EU, kao i onima iz Federacije, nastupa direktno i otvoreno i oštro reaguje na neosnovane kritike, bio okarakterisan kao nedopustiv. „Dodikova retorika”, kako su je pejorativno nazivali zvaničnici u Briselu i Vašingtonu, kod naroda u Republici Srpskoj nailazila je na veliko odobravanje. U međuvremenu, posle smrti predsednika Srpske Milana Jelića iz SNSD-a, septembra 2007. na vanrednim izborima za predsednika Srspke izabran je predsednik Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske Rajko Kuzmanović, kao nestranačka ličnost podržan od strane SNSD-a.

Na izborima održanim 2010. godine u Republici Srpskoj pobedio je SNSD, a Milorad Dodik je izabran za predsednika. Nebojša Radmanović je izabran za srpskog predstavnika u Predsedništvu BiH, a na čelo vlade u Srpskoj je došao Aleksandar Džombić. Na novu vladu je i dalje vršen pritisak iz EU vezan za reforme pravosuđa, a visoki predstavnik Valentin Incko je preko svojih redovnih izveštaja Savetu bezbednosti UN dramatizovao problem na najvišem nivou. Kriza je pretila da dovede do međunarodne intervencije i smene vođstva Republike Srpske.^[95] Maja 2011. godine, komesar EU za bezbednost i spoljnu politiku, Ketrin Ešton, doputovala je u Banjaluku, gdje je tokom razgovora sa Dodikom postignut kompromis o pokretanju „strukturisanog dijaloga” o pravosuđu između EU I Bosne i Hercegovine, čime je ultimativna i nedemokratska reforma pravosuđa zaustavljena.^[96] U nemogućnosti da Republici Srpskoj nametnu unitarizaciju, strukture naklonjene Bošnjacima u EU i SAD nastojale su da izazovu nemire po modelu „obojenih revolucija” pokrenutih po svetu. Nasilje koje je trebalo da uličnim neredima uvede jedinstveni matični broj građana na čitavoj teirtoriji Bosne i Hercegovine i potom uspostavi jedinstvenu policiju, nije uspelo zahvaljujući čvrstini vlade u Banjaluci^[97] i srpskih političara u zajedničkim organima, koje je instrumentalizovana masa držala opkoljene u zgradi Parlamentarne skupštine BiH u Sarajevu. Dvoje dece je umrlo zato što im kantonalne vlasti nisu izdale pasoše kako bi otišli na lečenje u inostranstvo, a za tu svoju surovost optužile su srpsku stranu. Širom Federacije BiH su februara 2014. godine izbili socijalni nemiri, koje su evropski političari, poput Pedija Ešdauna i Doris Pak, najavljivali godinu dana ranije. Nemiri su zahvatili krajeve u kojima uglavnom žive Bošnjaci u Federaciji BiH, paljene su vladine zgrade, zahtevana je borba protiv korupcije,^[98] kao i reforma ustava, ali pokušaji da se nemiri prošire i na Srpsku nisu urodili plodom. Istovremeno, bošnjački političari, intelektualci i novinari, nastavili su sa još predratnom i ratnom praksom da nastupaju kao da je Bosna i Hercegovina samo ili pre svega bošnjačka zemlja, a da su Bošnjaci, kako su često govorili „temeljni narod” i da su, navodno, jedino Bošnjaci branili Bosnu i Hercegovinu, dok su Srbi i Hrvati bili „agresori” na sopstvenu zemlju. Dosledno svojoj unitarističkoj politici, Bošnjaci svoj novokompanovani jezik nisu nazivali „bošnjački”, u prirodnoj korespodenciji sa svojim nacionalnim imenom, nego „bosanski”, sa očiglednom pretenzijom da ga, pored srpskog i hrvatskog namtnu kao jezik kojim govore svi u Bosni, iako ga ni oni sami i dalje ne koriste u svakodnevnom govoru.

Vlasti Republike Srpske uspele su da steknu značajnu podršku u inostranstvu, pre svega u Ruskoj Federaciji. Turska je najpre preko ministra Davutoglua, a posle i premijera Erdogana i nešto manje predsednika Gula, krenula u diplomatsku ofanzivu na BiH, fokusirajući se na Bošnjake. Emocionalnim izjavama o zajedničkoj prošlosti budili su nostalgiju za „pustim turskim”, promovisali njihove aktuelne unitarističke aspiracije, i potpuno zanemarivali druga dva konstitutivna naroda u BiH.^[99] Davutogluovo progrmsko spoljnopolitičko delo Strateška dubina, iako još nije bilo prevedeno na srpski jezik, u Republici Srpskoj je zahvaljujući islamologu Darku Tanaskoviću, već bilo pročitano kao neoosmanizam. Republika Srpska je razvila mrežu inostarnih predstaništva u Beogradu, Briselu, Moskvi, Vašingtonu, Jerusalimu, Štutgartu, Beču i Solunu, sa ambicijom da je i dalje širi.^[100]

Na izborima održanim oktobra 2014. godine SNSD i njeni stari saveznici DNS i SPRS, dobili su apsolutnu većinu u Narodnoj skupštini Republike Srpske. SDS, na čelu sa Mladenom Bosićem, postigla je znatno bolji rezultat nego na izborima 2006. i 2010. godine.^[101] Kandidat udružene opozicije, Mladen Ivanić iz PDP-a, izabran je za člana Predsedništva BiH, a iz redova opozicije imenovani su i članovi Veća ministara BiH. Na izborima potvrđena vlast suočila se sa starim, ali i novim izazovima. Nepovoljnoj ekonomskoj, globalnoj i regionalnoj situaciji koja se direktno reflektuje na Srpsku, pridružile su se i sve veća politička, svetska i evropska nestabilnost. Građanski rat u Ukrajini, koji je doveo do obnove „hladnog rata”, izazvao je višestruke i unakrsne pritiske na Srpsku. Neprijateljstvo Zapada prema Rusiji eskaliralo je u nepoverenje i prema njenim pravoslavno-slovenskim prijateljima, poput Srba u Srpskoj. Izgradnja ruskog gasovoda Južni tok, čiji ogranak je trebalo da uđe u Republiku Srpsku i obezbedi joj dugoročnu energetsku stabilnost, brojne plinske elekrane, velike građevinske poslove i nova radna mesta, obustavljen je pod indirektnim pritiskom SAD.^[102]

Srebrenički pokušaj ubistva premijera Srbije 2015.

Na dvadesetogodišnjicu zločina u Srebrenici i Dejtonskog mirovnog sporazuma, bošnjački političari su krenuli sa lobiranjem u SAD i EU da se definitivno diskredituje Republika Srpska kao „genocidna tvorevina” i otkoči proces njenog sistematskog razvlašćivanja, koji je Dodik zaustavio u svom drugom premijerskom mandatu. Kao rezultat tih aktivnosti, Velika Britanija je pripremila rezoluciju o genocidu u Srebrenici koja kolektivno osuđuje srpski narod, ali je, na molbu Srpske i Srbije, Rusija na zasedanju Saveta bezbednosti UN od 7. jula vetom blokirala rezoluciju. Verovatno je upravo to bio povod incidenta 11. jula 2015. godine na komemoraciji u Potočarima. U prisustvu brojnih međunarodnih, zapadnih i bošnjačkih zvaničnika, premijera Srbije, Aleksandra Vučića, su od linča zaštitili samo njegovi telohranitenji i pripadnici specijalne policije Republike Srpske u civilu, iako je održavanje reda tokom komemoracije bilo pod nadležnošću Direkcije za koordinaciju policijskih tela BiH. Počinioci nisu nikada uhapšeni i procesuirani, iako postoji video zapis o celom toku napada, a na snimku su prepoznatljivi likovi učesnika.^[103]

Sukob dva nivoa vlasti

Krajem 2015. i početkom 2016. Republika Srpska se suočila sa ozbiljnom unutrašnjom političkom krizom. Posle završenih izbora 2014. godine Savez za promjene je uz jednog poslanika SDA iz Republike Srpske formirao vlast sa SDA i HDZ-om na nivou BiH, dok je SNSD sa svojim partnerima formirao vlast u Republici Srpskoj.^[104] Počelo je polemikom da li vlast u Srpskoj ima primat nad svojim predstavnicima u zajedničkim organima BiH, ili mogu da deluju nezavisno od Banjaluke. Kada je Denis Zvizdić, tadašnji bošnjački mandatar, tokom izlaganja programa budućeg Saveta ministara BiH pred Parlamentarnom skupštinom BiH februara 2015. godine, najavio novi ciklus prenosa nadležnosti sa entiteta na BiH, poslanici Saveza za promjene (većinom iz SDS-a, zatim PDP-a i jedan iz SDA iz RS) nisu reagovali, nego su čak glasali za predloženi ekspoze, vlast u Banjaluci ih je optužila za izdaju. Došlo je do srpsko-srpskog sukoba između dva nivoa vlasti. Kada je 15. jula 2015. većina poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srpske izglasala odluku o zakazivanju referenduma o radu suda i tužilaštva BiH i visokih predstavnika, opozicija je ostala susdržana. Objašnjenje je bilo da se radi o suvišnom zaoštravanju sa komšijama i međunarodnom zajednicom samo zato da bi vlast na čelu sa Dodikom, izbegla da odgovara pred sudom za kriminal i korupciju. Tokom oktobra 2015. predsednik Republike Srpske je više puta pozivao na dogovor o pitanjima od opšteg interesa, ali se oni nisu pojavili u Palati Republike. Uzajamne optužbe za „kriminal”, odnosno „izdaju” zapretile su da kompromituju čitavu političku elitu Srpske, te početkom novembra dovele patrijarha Irineja i članove Sinoda Srpske pravoslavne crkve u Bijeljinu. Na zajedničkom sastanku sa liderima vlasti i opozicije apelovali su na minimum međusobnog poštovanja u političkom nadmetanju radi očuvanja jedinstva naroda u Republici Srpskoj. Kada je krajem 2015. Dodik zbog uzdržanih glasova opozicije i na sugestiju premijera Srbije, ponovo odložio referendum o pravosuđu, stigla je odluka Ustavnog suda BiH po apelaciji Bakira Izetbegovića, gde je Srpskoj naloženo da preispita datum Dana Republike^[105] i prilagodi ga stavu predstavnika nesrpskog stanovništva. Ova bošnjačka provokacija, koju je presudno podržala trojka inostranih sudija, nasuprot po dva srpska i hrvatska glasa, preko noći je ujedinila sve srpske političare, uključujući i one iz matice. Odlučili su da ukoliko se u roku od 120 dana ne donese Zakon o Ustavnom sudu BiH, kojim bi se isključile inostrane sudije i praksa preglasavanja, raspiše referendum o datumu Dana Republike. Političare u Srpskoj je povezala i reakcija na provokativan govor Ahmeta Davutoglua na otvaranju Ferhat-pašine džamije u Banjaluci 7. maja 2016. godine, koja je tokom građanskog rata 1992-1995. porušena, a sredstvima grada i republike obnovljena.

„Imate 78 miliona prijatelja u Turskoj, koji su sa vama u svakoj situaciji da vas podrže. Kada ovde nekome poteče krv iz nosa, kod nas krene krv iz žile kucavice... Turska je ovde uvek bila, evo nas sada tu i biće večno.“

Ahmet Davutoglu, 7. maj 2016. godine

Na kraju govora obratio se rahmetli Aliji Izetbegoviću zavetom da će BiH biti jedinstvena. U znak protesta, predsednik Republike Srpske je odustao od najavljenog govora.

Posle kraćeg zatišja, medijski rat vlasti i opozicije je nastavljen. Do kulminacije je došlo kada je Savez za promjene 14. maja 2016. zakazao masovan protest u Banjaluci tražeći vanredne izbore, a koalicija SNSD-DNS-SPRS odgovorila najavom svog mitinga istoga dana u isto vreme, takođe u Banjaluci.^[106] U centru Banjaluke, na nevelikoj udaljenosti, dva stranačka bloka su odmerila snage. Iako je vladala velika napetost, a iz Srbije stigao apel da obe strane odustanu od sakupljanja, sve je prošlo bez incidenata. Takav ishod je izneverio bošnjačka očekivanja da će unutrašnji sukobi urušiti Srpsku. Poslednjih dana juna i tokom jula 2016. godine, iz Federacije je usledila serija antisrpskih ispada. Načelnik Srebrenice Ćamil Duraković je 27. juna objavio da su prema odluci NVO „Majke Srebrenice”, rukovodioci Srbije nepoželjni na komemoraciji u Potočarima 11. jila, zbog čega je rukovodstvo Srpske i njeni predstavnici u Sarajevu, Ivanić i Crnadak, u znak solidarnosti sa maticom otkazalo svoj dolazak. Poslednjeg dana juna objavvljeni su rezultati popisa koji su Bošnjacima doneli većinu, jer su, mimo konsenzusa usvojenih pravila, uključili i bivše stanovnike BiH koji dve decenije ili duže žive i rade u inostranstvu. Republika Srpska nije priznala takve rezultate i najavila je svoju verziju popisa. Rezultati popisa su pokazali i da je učešće Srba u Federaciji na nivou statističke greške (2,55%), a da je procenat Bošnjaka i Hrvata u Srpskoj višestruko veći (16,4%), što otkriva da je ratni i poratni odliv srpskog stanovništva iz Federacije bio veći od odliva nesrpskog stanovništva iz Srpske, a ne obrnuto kako su glasile bošnjačke optužbe za „etničko čišćenje”.^[107]

Javni mediji su 17. jula sa internet portala koji se vezuje za islamske ekstremiste preneli snimak paljenja srpske zastave u odgovarajućoj scenografiji i kostimografiji. Desetak dana kasnije, u centru Sarajeva je održan performans sa mapom Republike Srpske kao zemlje genocida, a 29. jula je član Predsedništva BiH, Bakir Izetbegović, je bez uobičajene protokolarne najave Beogradu, boravio u Novom Pazaru, a potom je svoju posetu objasnio rečima da kako Vučić može u Banjaluku tako i on može u Novi Pazar, pritom zanemarivši da je Banjaluka u Srpskoj, sa kojom Srbija ima međunarodno priznate specijalne veze, a Novi Pazar grad na jugozapadu Srbije, u Raškoj, kolevci srednjovekovne srpske države.^[108]

Referendum o Danu Republike

Kada je isteklo vreme od 120 dana, a Ustavni sud BiH potvrdio svoju odluku o izmeni datuma dana Republike Srspke i bošnjačka strana odbacila inicijativu o donošenju Zakona o Ustavnom sudu BiH, vlast i opozicija u Republici Srpskoj, prema ranijem dogovoru, su na sednici Narodne skupštine 15. jula, zakazali referendum za 25. septembar. Sa izuzetkom koalicije Domovina, koju čine bošnjački poslanici, odluka je bila jednoglasna, a premijer Srbije je izjavio da u Briselu nema prigovora na sadržaj referendumskog pitanja. Bošnjaci su tražili intervenciju visokog predstavnika, i Valentin Incko je na sednici Saveta za sprovođenje mira (PIK) u Sarajevu, pokrenuo inicijativu da se Srpskoj ospori pravo na referendum. Kao argument PIK-a protiv referenduma, bilo je „kršenje odluke Ustavnog suda BiH, a samim tim i Dejtonskog sporazuma”, što je bilo krajnje cinično jer su visoki predstavnici uz podršku PIK-a sistematski kršili Dejtonski sporazum. Kao naknadni argument navođena je opasnost da se Srpska neće zaustaviti na ovom referendumu, nego da će ići sve do secesije.^[109] Navodna opasnost od secesije, koja je dovela do nemira i nestabilnosti u regionu, postala je mantra mobilizacije protivnika referenduma. Incko je govorio da se „Dodik igra vatrom i hoda po rubu ambisa”, Miroslav Lajčak je pretio da će „organizatori referenduma snositi sankcije”, a ratni komandant Armije BiH general Sefer Halilović najavio je „15-dnevni rat protiv Srpske”, ohrabren izjavom redovnog člana ANUBiH Ibrahima Bušatlije da „može da računa na podršku Al Kaide”. Dramatizacija referenduma prenela se preko Atlantika i na, u početku uzdržani, Brisel i Berlin, što je dovelo i do nemačkog pritiska na Srbiju. Vučić se potom distancirao od odluke rukovodstva Republike Srspke i rekao da je „Srbija protiv referenduma, da je konačna odluka na rukovodstvu u Banjaluci i da će je poštovati, da se neće mešati u unutrašnja pitanja BiH i da je lojalan Dejtonu”. Vlast i opozicija nisu odustali, i u toku tehničkih priprema predsednik Rusije pozvao je predsednika Srpske u Moskvu, tri dana uoči referenduma. Predsednik Putin je ponovio podršku Rusije demokratskom izjašnjavanju naroda, koju je još prilikom najave referenduma o pravosuđu izrazio ministar Lavrov. Na referendumu izlaznost je bila 55,77%, od čega je 98% glasalo da se Dan Republike Srpske i dalje slavi 9. januara.^[110]

Lokalni izbori 2016. godine

Na izborima koji su održani 2. oktobra, samo nedelju dana nakon referenduma, pobedila je koalicija SNSD-DNS-SP, a fijasko je doživeo Savez za promjene, pre svega SDS. Prema konačnim rezultatima SNSD je pobedio u 11 opština više nego na prethodnim izborima 2012. godine, a zajedno sa koalicionim partnerima DNS-om i SP-om osnovao vlast u više od 40 opština, odnosno u dve trećine opština u Republici Srpskoj. Prema analizama, uzroke debakla SDS-a treba tražiti u saradnji sa SDA u zajedničkim organima koja je išla na štetu Srpske, i bila „međunarodno” aranžirana. Šokiran prvim rezultatima, predsednik SDS-a Bosić je već u izbornoj noći izjavio da predstoji temeljno preispitivanje grešaka i odgovornosti, i nekoliko dana kasnije je podneo ostavku, koju je sledio i jedan od potpredsednika stranke, Ognjen Tadić. Na opštinskim izborima u Srebrenici, po prvi put je posle rata, ubedljivo pobedio zajednički kandidat srpskih stranaka Mladen Grujičić, uprkos ujedinjenoj agitaciji bošnjačkih stranaka, u koju su se uključili reis Kavazović i „međunarodni” faktor. U mesnoj zajednici Žepa, koja je tokom rata bila zaštićena zona, isključivo bošnjačko stanovništvo dalo je veliku prednost kandidatima SNSD-a.^[111]

Vidi još

Reference

^ „Fotomonografija Narodne skupštine Republike Srpske” (PDF). www.narodnaskupstinars.net. Narodna skupština Republike Srpske. Pristupljeno 9. 11. 2017.
^ Logos 2019, str. 134.
^ Logos 2019, str. 259-261.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 25.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 29.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 33.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 34.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 35.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 36.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 37.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 38.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 39.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 40.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 42.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 43.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 44.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 45.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 46.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 47.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 48.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 49.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 50.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 52.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 53.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 54.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 55.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 56.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 57.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 58.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 59.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 60.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 61.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 62.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 63.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 64.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 283.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 284.
^ Logos 2019, str. 127-128.
^ Logos 2019, str. 131-132 sa napomenom 438. O tome se raspravljalo i 14.10.1991. a predsednik Skupštine BiH Momčilo Krajišnik objavio je kraj sednice i poslanici Srbi su otišli iz Skupštine. Bez Srba, sastanak je nastavljen posle ponoći 15.10.1991. uz prisustvo potpredsednika Mariofila Ljubića i poslanika SDA i HDZ-a, kao i dela poslanika opozicije. Oni su, bez pristanka poslanika SDS-a usvojili oko 03:00, 15.10.1991. Rezoluciju o suverenosti Bosne i Hercegovine i Memorandum (Pismo o namjerama).
^ ^a ^b ^v Antić & Kecmanović 2016, str. 285.
^ Logos 2019, str. 133-134.
^ Logos 2019, str. 132, 134. U avgustu 1992. Srpska Republika BiH preimenovana je u Republika Srpska.
^ Logos 2019, str. 132, 134.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 285-286.
^ Logos 2019, str. 135, 138-139, 160. „Zbog objavljivanja odluke Saveta ministara EZ da se prizna nezavisnost BiH, u Banjaluci se sastala Skupština Republike Srpske BiH i na sednici 7.4.1992. donela je odluku o proglašenju Republike Srpske BiH „nezavisnom”, a na istoj sednici Skupština je obaveštena da su B. Plavšić i N. Koljević podneli ostavke na mesta u Predsedništvu SR BiH“.
^ ^a ^b Antić & Kecmanović 2016, str. 286.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 296.
^ Logos 2019, str. 146. ZNG, redovna vojska Republike Hrvatske, oko 1.000 vojnika (Hrvata i Bošnjaka) sa tenkovima, prešla je iz Slavonskog Broda i zauzela Bosanski Brod. Naoružani Hrvati i Bošnjaci u selu Sijekovac ( Bosanski Brod) u noći 26. na 27.3.1992. ubili su devetoricu Srba i tako započeli brojna nasilja i ubistva na području Bosanski Broda koja su trajala do prvih dana oktobra 1992.
^ ^a ^b ^v ^g Antić & Kecmanović 2016, str. 305.
^ Logos 2019, str. 154-155, 175-176. “oslobađanjem Kotorskog i Johovca (9.6.1992) grad je postao sigurniji".
^ Logos 2019, str. 147.
^ Logos 2019, str. 151-152 sa napomenom 572. „U Opštini Bijeljina 1991. bilo je skoro 97.000 stanovnika. Od toga bilo je Srba skoro 58.000 lica, Jugoslovena više od 4.000 lica, a Muslimana više od 30.000 lica“.
^ Logos 2019, str. 151-153.
^ Logos 2019, str. 159-160. Posle dogovora ministara spoljnih dela država EZ sa ministrom spoljnih dela SAD Džejmsom Bejkerom, Savet ministara EZ na sastanku u Luksemburgu 6.4.1992. godine, usvojio je deklaraciju prema kojoj od 7.4.1992. članice EZ treba da priznaju Republiku BiH kao nezavisnu državu.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 305-306.
^ Logos 2019, str. 169.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 254.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 306.
^ Logos 2019, str. 175.
^ Logos 2019, str. 176 i napomene 723, 726. Predsednik skupštine opštine Banjaluka Predrag Radić rekao je da je tražio odobrenje za let aviona na liniji Banjaluka-Beograd koji bi doneo lekove, ali iz SB UN dobio je odgovor „da se obrati Aliji Izetbegoviću i Franji Tuđmanu”. SB UN nije odobrio let koji bi doneo kiseonik za inkubatore, i rastvor potreban za dijalizu bubrežnih bolesnika u Banja Luci. Zbog toga, pored beba, umrlo je nekoliko lica sa obolelim bubrezima.
^ Logos 2019, str. 175-177.
^ Logos 2019, str. 177.
^ Logos 2019, str. 176-178.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 307.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 308.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 309.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 310.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 311.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 312.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 313.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 314.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 315.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 316.
^ ^a ^b Antić & Kecmanović 2016, str. 321.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 322.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 323.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 339.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 340.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 341.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 342.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 343.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 344.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 345.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 346.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 347.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 348.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 349.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 350.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 351.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 352.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 353.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 354.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 362.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 363.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 364.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 365.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 366.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 367.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 368.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 369.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 371.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 372.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 375.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 376.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 377.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 378.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 379.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 380.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 381.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 382.
^ Antić & Kecmanović 2016, str. 384.

Literatura

Antić, Čedomir; Kecmanović, Nenad (2016). Istorija Republike Srpske. Beograd: Nedeljnik.
Atanasovski, Veljan (1979). Pad Hercegovine. Beograd: Istorijski institut.
Miloš Blagojević, Srbija Nemanjića i Hilandar, Beograd — Novi Sad, 1998.
Slavko Vejinović, Srbi u dijaspori u prošlosti i sadašnjosti, Novi Sad, 1999.
Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. College Station: Texas A&M University Press.
Ćorović, Vladimir (1920). Crna knjiga: Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog Rata 1914-1918 (1. izd.). Beograd-Sarajevo.
Ćorović, Vladimir (1925). Bosna i Hercegovina. Beograd: Srpska književna zadruga.
Ćorović, Vladimir (1933). Istorija Jugoslavije. Beograd: Narodno delo.
Ćorović, Vladimir (1939). Političke prilike u Bosni i Hercegovini. Beograd: Politika.
Ćorović, Vladimir (1940). Historija Bosne. Beograd: Srpska kraljevska akademija.
Lazar Šebek, Stari Srbi, Izdavač: Krim, Beograd.
Sve srpske mape — od šestog veka do Pariza, Specijalno izdanje BLICA, decembar 1995. godine.
Ćirković, Sima (1964a). Istorija srednjovekovne bosanske države. Beograd: Srpska književna zadruga.
Ćirković, Sima (1964b). „Sugubi venac: Prilog istoriji kraljevstva u Bosni”. Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu. 8 (1): 343—370.
Ćirković, Sima (1964v). Herceg Stefan Vukčić-Kosača i njegovo doba. Beograd: Naučno delo.
Ćirković, Sima (1995). Srbi u srednjem veku. Beograd: Idea.
Ćirković, Sima (2004). Srbi među evropskim narodima. Beograd: Equilibrium.
Tomislav Bogavac, Nestajanje Srba, Niš, 1994.
Lazo M. Kostić, Čija je Bosna, Novi Sad, 1999.
Petar N. Gaković, Prilozi za istoriju i etnografiju Bosne, nastanak bogumila, islamizacija Bosne, porijeklo Srba na sjeverozapadu; Bosna vilajet, Beograd, 2005.
Miroslav Lazanski, Istina o Srpskoj, Beograd, 2001.
Radovan Samardžić, Seobe u srpskoj istoriji (vreme tuđinske vlasti, do 1739), Beograd.
Seobe srpskog naroda od 14. do 20. veka, zbornik radova posvećen tristagodišnjici seobe Srba, Beograd, 1990.
Srpski narod u drugoj polovini 14. i u prvoj polovini 15. veka, Zbornik radova posvećen petstogodišnjici Kosovske bitke, Beograd, 1989.
Vladimir Ćorović, Ilustrovana istorija Srba, knjige 1-6, Beograd, 2005-2006.
Dragan Brujić, Vodič kroz svet Vizantije, Beograd, 2004.
Istorijski atlas, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva — Zavod za kartografiju „Geokarta“, Beograd, 1999.
Školski istorijski atlas, Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke Republike Srbije, Beograd, 1970.
Denis Šehić — Demir Šehić, Istorijski atlas Sveta, Beograd, 2007.
The Times History of Europe, Times Books, London, 2002.
Richard Overy, The Times History of the 20th Century, Times Books, London, 2003.
Krestić, Vasilije (2017). Velikohrvatske pretenzije na Vojvodinu, Bosnu i Hercegovinu. Beograd: SANU.
Mrgić, Jelena (2002). Donji Kraji: Krajina srednjovekovne Bosne. Beograd: Filozofski fakultet.
Mrgić, Jelena (2008). Severna Bosna: 13-16. vek. Beograd: Istorijski institut.
Radojević, Mira (1994). „Bosna i Hercegovina u raspravama o državnom uređenju Kraljevine (SHS) Jugoslavije 1918-1941. godine”. Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 12 (1): 7—41.
Radojević, Mira (2000). „Srpsko-hrvatski spor oko Bosne i Hercegovine i Vojvodine u periodu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca”. Dijalog povjesničara-istoričara. 2. str. 325—339.
Puzović, Predrag (2015). „Stradanje sveštenika Srpske pravoslavne crkve u Bosni i Hercegovini tokom Prvog svetskog rata”. Pravoslavni svet i Prvi svetski rat: Zbornik radova. Beograd: Pravoslavni bogoslovski fakultet, Institut za teološka istraživanja. str. 141—160.
Puzović, Predrag (2016). „Stradanje sveštenstva Zahumsho-hercegovačke eparhije tokom Prvog sveskog rata” (PDF). Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 75 (1): 22—32.
Puzović, Predrag (2016). „Stradanje sveštenika tokom Prvog svetskog rata na području Banjalučke eparhije” (PDF). Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 75 (1): 33—46.
Petrović, Dalibor (2016). „Austrougarski zločin nad srpskim sveštenicima u Foči u Prvom svjetskom ratu” (PDF). Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 75 (2): 223—236.
Logos, Aleksandar A. (2019). Istorija Srba 1, Dopuna 4; Istorija Srba 5 (PDF). Beograd. ISBN 978-86-85117-46-6.

Spoljašnje veze

[ФНСРС-1] „Fotomonografija Narodne skupštine Republike Srpske” (PDF). www.narodnaskupstinars.net. Narodna skupština Republike Srpske. Pristupljeno 9. 11. 2017.

[FOOTNOTEЛогос2019134-2] Logos 2019, str. 134.

[FOOTNOTEЛогос2019259-261-3] Logos 2019, str. 259-261.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201625-4] Antić & Kecmanović 2016, str. 25.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201629-5] Antić & Kecmanović 2016, str. 29.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201633-6] Antić & Kecmanović 2016, str. 33.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201634-7] Antić & Kecmanović 2016, str. 34.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201635-8] Antić & Kecmanović 2016, str. 35.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201636-9] Antić & Kecmanović 2016, str. 36.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201637-10] Antić & Kecmanović 2016, str. 37.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201638-11] Antić & Kecmanović 2016, str. 38.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201639-12] Antić & Kecmanović 2016, str. 39.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201640-13] Antić & Kecmanović 2016, str. 40.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201642-14] Antić & Kecmanović 2016, str. 42.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201643-15] Antić & Kecmanović 2016, str. 43.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201644-16] Antić & Kecmanović 2016, str. 44.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201645-17] Antić & Kecmanović 2016, str. 45.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201646-18] Antić & Kecmanović 2016, str. 46.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201647-19] Antić & Kecmanović 2016, str. 47.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201648-20] Antić & Kecmanović 2016, str. 48.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201649-21] Antić & Kecmanović 2016, str. 49.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201650-22] Antić & Kecmanović 2016, str. 50.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201652-23] Antić & Kecmanović 2016, str. 52.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201653-24] Antić & Kecmanović 2016, str. 53.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201654-25] Antić & Kecmanović 2016, str. 54.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201655-26] Antić & Kecmanović 2016, str. 55.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201656-27] Antić & Kecmanović 2016, str. 56.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201657-28] Antić & Kecmanović 2016, str. 57.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201658-29] Antić & Kecmanović 2016, str. 58.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201659-30] Antić & Kecmanović 2016, str. 59.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201660-31] Antić & Kecmanović 2016, str. 60.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201661-32] Antić & Kecmanović 2016, str. 61.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201662-33] Antić & Kecmanović 2016, str. 62.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201663-34] Antić & Kecmanović 2016, str. 63.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић201664-35] Antić & Kecmanović 2016, str. 64.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016283-36] Antić & Kecmanović 2016, str. 283.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016284-37] Antić & Kecmanović 2016, str. 284.

[FOOTNOTEЛогос2019127-128-38] Logos 2019, str. 127-128.

[FOOTNOTEЛогос2019131-132_са_напоменом_438._О_томе_се_расправљало_и_14.10.1991._а_председник_Скупштине_БиХ_Момчило_Крајишник_објавио_је_крај_седнице_и_посланици_Срби_су_отишли_из_Скупштине._Без_Срба,_састанак_је_настављен_после_поноћи_15.10.1991._уз_присуство_потпредседника_Мариофила_Љубића_и_посланика_СДА_и_ХДЗ-а,_као_и_дела_посланика_опозиције._Они_су,_без_пристанка_посланика_СДС-а_усвојили_око_03:00,_15.10.1991._Резолуцију_о_суверености_Босне_и_Херцеговине_и_Меморандум_(Писмо_о_намјерама)-39] Logos 2019, str. 131-132 sa napomenom 438. O tome se raspravljalo i 14.10.1991. a predsednik Skupštine BiH Momčilo Krajišnik objavio je kraj sednice i poslanici Srbi su otišli iz Skupštine. Bez Srba, sastanak je nastavljen posle ponoći 15.10.1991. uz prisustvo potpredsednika Mariofila Ljubića i poslanika SDA i HDZ-a, kao i dela poslanika opozicije. Oni su, bez pristanka poslanika SDS-a usvojili oko 03:00, 15.10.1991. Rezoluciju o suverenosti Bosne i Hercegovine i Memorandum (Pismo o namjerama).

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016285-40] v Antić & Kecmanović 2016, str. 285.

[FOOTNOTEЛогос2019133-134-41] Logos 2019, str. 133-134.

[FOOTNOTEЛогос2019132,_134._У_августу_1992._Српска_Република_БиХ_преименована_је_у_Република_Српска-42] Logos 2019, str. 132, 134. U avgustu 1992. Srpska Republika BiH preimenovana je u Republika Srpska.

[FOOTNOTEЛогос2019132,_134-43] Logos 2019, str. 132, 134.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016285-286-44] Antić & Kecmanović 2016, str. 285-286.

[FOOTNOTEЛогос2019135,_138-139,_160._„Због_објављивања_одлуке_Савета_министара_ЕЗ_да_се_призна_независност_БиХ,_у_Бањалуци_се_састала_Скупштина_Републике_Српске_БиХ_и_на_седници_7.4.1992._донела_је_одлуку_о_проглашењу_Републике_Српске_БиХ_„независном”,_а_на_истој_седници_Скупштина_је_обавештена_да_су_Б._Плавшић_и_Н._Кољевић_поднели_оставке_на_места_у_Председништву_СР_БиХ“-45] Logos 2019, str. 135, 138-139, 160. „Zbog objavljivanja odluke Saveta ministara EZ da se prizna nezavisnost BiH, u Banjaluci se sastala Skupština Republike Srpske BiH i na sednici 7.4.1992. donela je odluku o proglašenju Republike Srpske BiH „nezavisnom”, a na istoj sednici Skupština je obaveštena da su B. Plavšić i N. Koljević podneli ostavke na mesta u Predsedništvu SR BiH“.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016286-46] Antić & Kecmanović 2016, str. 286.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016296-47] Antić & Kecmanović 2016, str. 296.

[FOOTNOTEЛогос2019146._ЗНГ,_редовна_војска_Републике_Хрватске,_око_1.000_војника_(Хрвата_и_Бошњака)_са_тенковима,_прешла_је_из_Славонског_Брода_и_заузела_Босански_Брод._Наоружани_Хрвати_и_Бошњаци_у_селу_Сијековац_(_Босански_Брод)_у_ноћи_26._на_27.3.1992._убили_су_деветорицу_Срба_и_тако_започели_бројна_насиља_и_убиства_на_подручју_Босански_Брода_која_су_трајала_до_првих_дана_октобра_1992-48] Logos 2019, str. 146. ZNG, redovna vojska Republike Hrvatske, oko 1.000 vojnika (Hrvata i Bošnjaka) sa tenkovima, prešla je iz Slavonskog Broda i zauzela Bosanski Brod. Naoružani Hrvati i Bošnjaci u selu Sijekovac ( Bosanski Brod) u noći 26. na 27.3.1992. ubili su devetoricu Srba i tako započeli brojna nasilja i ubistva na području Bosanski Broda koja su trajala do prvih dana oktobra 1992.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016305-49] v ^g Antić & Kecmanović 2016, str. 305.

[FOOTNOTEЛогос2019154-155,_175-176._“ослобађањем_Которског_и_Јоховца_(9.6.1992)_град_је_постао_сигурнији"-50] Logos 2019, str. 154-155, 175-176. “oslobađanjem Kotorskog i Johovca (9.6.1992) grad je postao sigurniji".

[FOOTNOTEЛогос2019147-51] Logos 2019, str. 147.

[FOOTNOTEЛогос2019151-152_са_напоменом_572._„У_Општини_Бијељина_1991._било_је_скоро_97.000_становника._Од_тога_било_је_Срба_скоро_58.000_лица,_Југословена_више_од_4.000_лица,_а_Муслимана_више_од_30.000_лица“-52] Logos 2019, str. 151-152 sa napomenom 572. „U Opštini Bijeljina 1991. bilo je skoro 97.000 stanovnika. Od toga bilo je Srba skoro 58.000 lica, Jugoslovena više od 4.000 lica, a Muslimana više od 30.000 lica“.

[FOOTNOTEЛогос2019151-153-53] Logos 2019, str. 151-153.

[FOOTNOTEЛогос2019159-160._После_договора_министара_спољних_дела_држава_ЕЗ_са_министром_спољних_дела_САД_Џејмсом_Бејкером,_Савет_министара_ЕЗ_на_састанку_у_Луксембургу_6.4.1992._године,_усвојио_је_декларацију_према_којој_од_7.4.1992._чланице_ЕЗ_треба_да_признају_Републику_БиХ_као_независну_државу-54] Logos 2019, str. 159-160. Posle dogovora ministara spoljnih dela država EZ sa ministrom spoljnih dela SAD Džejmsom Bejkerom, Savet ministara EZ na sastanku u Luksemburgu 6.4.1992. godine, usvojio je deklaraciju prema kojoj od 7.4.1992. članice EZ treba da priznaju Republiku BiH kao nezavisnu državu.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016305-306-55] Antić & Kecmanović 2016, str. 305-306.

[FOOTNOTEЛогос2019169-56] Logos 2019, str. 169.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016254-57] Antić & Kecmanović 2016, str. 254.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016306-58] Antić & Kecmanović 2016, str. 306.

[FOOTNOTEЛогос2019175-59] Logos 2019, str. 175.

[FOOTNOTEЛогос2019176_и_напомене_723,_726._Председник_скупштине_општине_Бањалука_Предраг_Радић_рекао_је_да_је_тражио_одобрење_за_лет_авиона_на_линији_Бањалука-Београд_који_би_донео_лекове,_али_из_СБ_УН_добио_је_одговор_„да_се_обрати_Алији_Изетбеговићу_и_Фрањи_Туђману”._СБ_УН_није_одобрио_лет_који_би_донео_кисеоник_за_инкубаторе,_и_раствор_потребан_за_дијализу_бубрежних_болесника_у_Бања_Луци._Због_тога,_поред_беба,_умрло_је_неколико_лица_са_оболелим_бубрезима-60] Logos 2019, str. 176 i napomene 723, 726. Predsednik skupštine opštine Banjaluka Predrag Radić rekao je da je tražio odobrenje za let aviona na liniji Banjaluka-Beograd koji bi doneo lekove, ali iz SB UN dobio je odgovor „da se obrati Aliji Izetbegoviću i Franji Tuđmanu”. SB UN nije odobrio let koji bi doneo kiseonik za inkubatore, i rastvor potreban za dijalizu bubrežnih bolesnika u Banja Luci. Zbog toga, pored beba, umrlo je nekoliko lica sa obolelim bubrezima.

[FOOTNOTEЛогос2019175-177-61] Logos 2019, str. 175-177.

[FOOTNOTEЛогос2019177-62] Logos 2019, str. 177.

[FOOTNOTEЛогос2019176-178-63] Logos 2019, str. 176-178.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016307-64] Antić & Kecmanović 2016, str. 307.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016308-65] Antić & Kecmanović 2016, str. 308.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016309-66] Antić & Kecmanović 2016, str. 309.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016310-67] Antić & Kecmanović 2016, str. 310.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016311-68] Antić & Kecmanović 2016, str. 311.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016312-69] Antić & Kecmanović 2016, str. 312.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016313-70] Antić & Kecmanović 2016, str. 313.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016314-71] Antić & Kecmanović 2016, str. 314.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016315-72] Antić & Kecmanović 2016, str. 315.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016316-73] Antić & Kecmanović 2016, str. 316.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016321-74] Antić & Kecmanović 2016, str. 321.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016322-75] Antić & Kecmanović 2016, str. 322.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016323-76] Antić & Kecmanović 2016, str. 323.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016339-77] Antić & Kecmanović 2016, str. 339.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016340-78] Antić & Kecmanović 2016, str. 340.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016341-79] Antić & Kecmanović 2016, str. 341.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016342-80] Antić & Kecmanović 2016, str. 342.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016343-81] Antić & Kecmanović 2016, str. 343.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016344-82] Antić & Kecmanović 2016, str. 344.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016345-83] Antić & Kecmanović 2016, str. 345.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016346-84] Antić & Kecmanović 2016, str. 346.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016347-85] Antić & Kecmanović 2016, str. 347.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016348-86] Antić & Kecmanović 2016, str. 348.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016349-87] Antić & Kecmanović 2016, str. 349.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016350-88] Antić & Kecmanović 2016, str. 350.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016351-89] Antić & Kecmanović 2016, str. 351.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016352-90] Antić & Kecmanović 2016, str. 352.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016353-91] Antić & Kecmanović 2016, str. 353.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016354-92] Antić & Kecmanović 2016, str. 354.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016362-93] Antić & Kecmanović 2016, str. 362.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016363-94] Antić & Kecmanović 2016, str. 363.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016364-95] Antić & Kecmanović 2016, str. 364.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016365-96] Antić & Kecmanović 2016, str. 365.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016366-97] Antić & Kecmanović 2016, str. 366.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016367-98] Antić & Kecmanović 2016, str. 367.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016368-99] Antić & Kecmanović 2016, str. 368.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016369-100] Antić & Kecmanović 2016, str. 369.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016371-101] Antić & Kecmanović 2016, str. 371.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016372-102] Antić & Kecmanović 2016, str. 372.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016375-103] Antić & Kecmanović 2016, str. 375.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016376-104] Antić & Kecmanović 2016, str. 376.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016377-105] Antić & Kecmanović 2016, str. 377.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016378-106] Antić & Kecmanović 2016, str. 378.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016379-107] Antić & Kecmanović 2016, str. 379.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016380-108] Antić & Kecmanović 2016, str. 380.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016381-109] Antić & Kecmanović 2016, str. 381.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016382-110] Antić & Kecmanović 2016, str. 382.

[FOOTNOTEАнтићКецмановић2016384-111] Antić & Kecmanović 2016, str. 384.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[35]

[36]

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[42]

[43]

[44]

[45]

[46]

[47]

[48]

[49]

[50]

[51]

[52]

[53]

[54]

[55]

[56]

[57]

[58]

[59]

[60]

[61]

[62]

[63]

[64]

[65]

[66]

[67]

[68]

[69]

[70]

[71]

[72]

[73]

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[81]

[82]

[83]

[84]

[85]

[86]

[87]

[88]

[89]

[90]

[91]

[92]

[93]

[94]

[95]

[96]

[97]

[98]

[99]

[100]