Лесковац — разлика између измена

Координате: 42° 59′ 53″ С; 21° 56′ 46″ И / 42.998056° С; 21.946111° И / 42.998056; 21.946111
С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 44: Ред 44:
| избори=[[11. мај|11.05.]] [[2008]].
| избори=[[11. мај|11.05.]] [[2008]].
}}
}}
'''Лесковац''' је [[градско насеље]] и административни центар [[Град Лесковац|истоимене територијалне јединице]] и [[Јабланички управни округ|Јабланичког управног округа]]. Статус града добио је 2007. године. Град се налази у [[Лесковачка котлина|Лесковачкој котлини]], познатој по [[Српско петоречије|српском петоречју]]. Према [[Попис становништва 2011. у Србији|попису из 2011]], у самом Лесковцу живело је 60.288 становника, док је на подручју града Лесковца живело 144.206 становника.
'''Лесковац''' је [[градско насеље]] и административни центар [[Град Лесковац|истоимене територијалне јединице]] и [[Јабланички управни округ|Јабланичког управног округа]]. Статус града добио је 2007. године. Град се налази у [[Лесковачка котлина|Лесковачкој котлини]], познатој по [[Српско петоречје|српском петоречју]]. Кроз само насеље протиче река [[Ветерница]], а недалеко од Лесковца протиче [[Јужна Морава]], која све веће притоке града. Лесковац лежи на надморској висини од 228 метара и котлина у којој је смештен окружена је планинама [[Радан]], [[Гољак (планина)|Гољак]] и [[Пасјача]] на западу, [[Кукавица (планина)|Кукавица]] и [[Чемерник]] на југу и [[Бабичка гора]], [[Селичевица]] и [[Сува планина]] на истоку.


Насеље датира још из доба [[Римско царство|Римског царства]]. Средњовековни назив насеља је '''''Глубочица''''' ([[Старосрпски језик|стсрп.]] -{''Glьbočica''}-, од {{јез-стсл|''glọbokъ''}} — „дубок”),<ref name="Даничић"/><ref name="mirjana"/> па [[Дубочица (област)|''Дубочица'']]. Име ''Лесковац'' град је добио по [[шума]]ма [[леска|леске]] ({{јез-стсл|lěska}})<ref name="Даничић"/><ref name="mirjana"/> тј. [[лешник]]а.
Насеље датира још из доба [[Римско царство|Римског царства]]. Средњовековни назив насеља је '''''Глубочица''''' ([[Старосрпски језик|стсрп.]] -{''Glьbočica''}-, од {{јез-стсл|''glọbokъ''}} — „дубок”),<ref name="Даничић"/><ref name="mirjana"/> па [[Дубочица (област)|''Дубочица'']]. Име ''Лесковац'' град је добио по [[шума]]ма [[леска|леске]] ({{јез-стсл|lěska}})<ref name="Даничић"/><ref name="mirjana"/> тј. [[лешник]]а.

Лесковац је привредни и културни центар [[Јабланички управни округ|Јабланичког округа]] и као такав седиште је великог броја културних институција, међу којима су и [[Народни музеј Лесковац|Народни музеј]] и [[Народна библиотека Радоје Домановић (Лесковац)|Народна библиотека Радоје Домановић]]. Културне активности у граду испреплетане су са његовим наслеђем, те је најпознатија манифестација у граду посвећена [[Лесковачки роштиљ|лесковачком роштиљу]] и носи назив [[Лесковачка роштиљијада]]. Поред роштиљијаде, у Лесковцу се сваке године одржавају [[Лесковачки карневал]] и [[Лесковачки интернационални филмски фестивал]] (LIFFE).

Према [[Попис становништва 2011. у Србији|попису из 2011]], у самом Лесковцу живело је 60.288 становника, док је на подручју града Лесковца живело 144.206 становника. Становништво града већински чине Срби православци, те је у граду присутно неколико православних верских објеката, међу којима је највећа [[Црква Свете Тројице у Лесковцу|црква Свете Тројице]], изграђена 1931. и посвећена Светој Тројици, градској слави Лесковца. Карактеристична је и [[црква Оџаклија]] подигнута 1803. године и спеџифична то томе што представља једину цркву у Србији са оџаком.


== Етимологија ==
== Етимологија ==
Ред 54: Ред 58:


== Географија ==
== Географија ==
Лесковац се налази у срцу простране и плодне лесковачке котлине (дугачке 50, а широке 45 -{km}-), на малој реци [[Ветерница|Ветерници]], у подножју [[хисар (Лесковац)|брда Хисар]] (341 -{m}-).
Лесковац се налази у срцу простране и плодне [[Лесковачка котлина|лесковачке котлине]] (дугачке 50, а широке 45 -{km}-),<ref name="Ivanovic et al. 2007" /> на малој реци [[Ветерница|Ветерници]], у подножју [[хисар (Лесковац)|брда Хисар]] (341 -{m}-).


Лесковац лежи на надморској висини од 228 -{m}-, смештен са још 300 насеља у плодној котлини која обухвата 2.250 -{km}-<sup>2</sup>, која је била огранак некадашњег [[Панонско море|Панонског мора]]. Око котлине су планине [[Радан]] (1.409 -{m}-), [[Гољак (планина)|Гољак]] и [[Пасјача]] на западу, [[Кукавица (планина)|Кукавица]] и [[Чемерник]] (1.638 -{m}-) на југу и [[Бабичка гора]] (1.098 -{m}-), [[Селичевица]] (903 -{m}-) и [[Сува планина]] на истоку. На северу се граничи са нишком котлином, а на југу преко [[Грделичка клисура|Грделичке клисуре]] са врањско-бујановачком котлином.
Лесковац лежи на надморској висини од 228 -{m}-, смештен са још 300 насеља у плодној котлини која обухвата 2.250 -{km}-<sup>2</sup>, која је била огранак некадашњег [[Панонско море|Панонског мора]]. Око котлине су планине [[Радан]] (1.409 -{m}-), [[Гољак (планина)|Гољак]] и [[Пасјача]] на западу, [[Кукавица (планина)|Кукавица]] и [[Чемерник]] (1.638 -{m}-) на југу и [[Бабичка гора]] (1.098 -{m}-), [[Селичевица]] (903 -{m}-) и [[Сува планина]] на истоку.<ref>{{cite book|last1=Родић|first1=Д|last2=Павловић|first2=Мила|title=Географија Југославије|date=1998|publisher=Географски факултет|location=Београд}}</ref> На северу се граничи са нишком котлином, а на југу преко [[Грделичка клисура|Грделичке клисуре]] са врањско-бујановачком котлином.<ref name="Ivanovic et al. 2007">{{cite journal |last1=Ивановић |first1=Радомир |last2=Мартић-Бурсаћ |first2=Наташа |last3=Ђокић |first3=Мрђан |title=Агроклиматске карактеристике Лесковачке котлине |journal=GEOGRAPHICAL INSTITUTE “JOVAN CVIJIC” SASA |date=2007 |volume=57 |url=http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-7599/2007/0350-75990757087I.pdf |accessdate=30. 7. 2019}}</ref>


Недалеко од града протиче [[Јужна Морава]], која прихвата веће притоке: [[Ветерница|Ветерницу]], [[Јабланица (притока Јужне Мораве)|Јабланицу]], [[Власина|Власину]], [[Пуста река (притока Јужне Мораве)|Пусту Реку]] и [[Рупска река|Рупску реку]]. У близини Лесковца налазе се и три већа вештачка језера: [[Брестовачко језеро|Брестовачко]], [[Барје (језеро)|Барје]] (акумулација за водоснабдевање града) и [[Власинско језеро]].
Недалеко од града протиче [[Јужна Морава]], која прихвата веће притоке: [[Ветерница|Ветерницу]], [[Јабланица (притока Јужне Мораве)|Јабланицу]], [[Власина|Власину]], [[Пуста река (притока Јужне Мораве)|Пусту Реку]] и [[Рупска река|Рупску реку]]. У близини Лесковца налазе се и три већа вештачка језера: [[Брестовачко језеро|Брестовачко]], [[Барје (језеро)|Барје]] (акумулација за водоснабдевање града) и [[Власинско језеро]].


У 144 насеља и самом граду лесковачке општине, према последњим подацима, живи 162.000 становника. По броју насеља, лесковачка општина је најразуђенија у Србији. На сваком квадратном километру живи 158 становника. После [[Ниш]]а, град Лесковац — у коме живи 78.030 становника према попису из 2002. године — највећи је на југу Србије. Годишња просечна температура је 11,3&nbsp;°C.
У 144 насеља и самом граду лесковачке општине, према последњим подацима, живи 162.000 становника. По броју насеља, лесковачка општина је најразуђенија у Србији. На сваком квадратном километру живи 158 становника. После [[Ниш]]а, град Лесковац — у коме живи 78.030 становника према попису из 2002. године — највећи је на југу Србије.


<gallery mode="packed" heights="150" widths="150">
<gallery mode="packed" heights="150" widths="150">
Ред 67: Ред 71:
Датотека:ZapadGradaLeskovac.JPG|Дубочица
Датотека:ZapadGradaLeskovac.JPG|Дубочица
Датотека:ZapadLeskovac.JPG|Север
Датотека:ZapadLeskovac.JPG|Север
Датотека:Лесковац - централни парк .jpeg|Лесковац — централни парк, споменик Томи Здравковићу
</gallery>
</gallery>

=== Клима ===
Лесковац има [[Умереноконтинентална клима|умереноконтиненталну климу]], са топлим летима и благим зимама. Годишња просечна температура износи 11,4&nbsp;°C, те се град, а и сама Лесковачка котлина, убрајају у топлије пределе Србије.<ref name="Ivanovic et al. 2007" /> На овако високу средњу годишњу температуру пресудан утицај имају високе летње и ранојесење температуре и благе зиме. Само јануар има негативну средњу месечну температуру (-0,5 °C), а средња зимска температура износи 1 °C. За разлику од тога, најтоплији месеци су јул са 22,4 °C и август са 21,8 °C, док средња летња температура износи 21,3 °C. Пролеће је незнатно (за 0,2 °C) топлије од јесени, што потврђује изражену термичку континенталност. Апсолутна минимална температура у Лесковцу забележена је 5. фебруара 1950. године и износила је -29,5 °C, а апсолутна максимална 14. августа 1952. године са вредношћу од 41,5 °C.<ref name="Ivanovic et al. 2007" />

Лесковац годишње у просеку има 2.067 сунчаних часова, што је око 50% осунчаности очекиване за ту географску ширину, а разлог томе је повећана просечна годишња облачност, као и околне планине које окружују котлину. Најосунчанији месец у години је јул, са око 340 сунчаних сати, а децембар има најмање сунчаних часова — у просеку свега 57.<ref name="Ivanovic et al. 2007" /> Слично осталим јужноморавским котлинама, и Лесковачка котлина прима мало падавина током године — просечно 598 милиметара годишње. Највише падавина има мај — 70 милиметара, а са 35 милиметара јануар је месец са најмање падавина током године. Гледано по годишњим добима, готово једнака количина падавина је у пролеће и јесен, а лето је само мало кишовитије од зиме. Највлажније годишње доба је пролеће (са 165 милиметара), а најсувља је зима (са 132 милиметра), па се ипак може рећи да су падавине готово једнако распоређене током године.<ref name="Ivanovic et al. 2007" />


== Историја ==
== Историја ==
[[Датотека:Kuća iz poznog bronzanog doba, Narodni muzej Leskovac 08.jpg|220px|мини|Реконструкција куће из позног бронзаног доба са локалитета Хисар]]
{{непоуздани извори}}
{{непоуздани извори}}
{{посебан чланак|Историја Лесковца}}
{{посебан чланак|Историја Лесковца}}
[[Датотека:Leskovac 1878.jpg|мини|д|283п|Панорама Лесковца након ослобођења 1878]]
[[Датотека:Лесковац - централни парк .jpeg|мини|д|283п|Лесковац — централни парк, споменик Томи Здравковићу]]
=== Праисторија ===
=== Праисторија ===
Најстарији трагови живота у овом крају потичу око 6.200. године п. н. е.
Најстарији трагови живота у овом крају потичу око 6.200. године п. н. е.
Ред 79: Ред 88:
=== Стари век ===
=== Стари век ===
Овај крај су настањивали [[Дарданци]], [[Трибали]], [[Евроазијски Авари|Авари]], [[Келти]], [[Антички Рим|Римљани]], [[Византијско царство|Византинци]], а од [[6. век|6]]. и [[7. век]] насељавају се [[Словени]]. Из тог периода пронађени су археолошки остаци на Хисару изнад Лесковца, на локалитету [[Градац (археолошко налазиште)|Градац]] код [[Злокућане (Лесковац)|Злокућана]], у Малој Копашници, у долини Слатинске реке, на потезу Кале код [[Грделица (варош)|Грделице]] итд. На 30 km од Лесковца налази се велико археолошко налазиште из 6. века [[Царичин Град]], а вредни проналасци и остаци се чувају у лесковачком градском музеју. На 15 km јужно од Лесковца, у близини Вучја, налази се вишеслојни археолошки локалитет [[Зелен-град|Скобаљић Град]].
Овај крај су настањивали [[Дарданци]], [[Трибали]], [[Евроазијски Авари|Авари]], [[Келти]], [[Антички Рим|Римљани]], [[Византијско царство|Византинци]], а од [[6. век|6]]. и [[7. век]] насељавају се [[Словени]]. Из тог периода пронађени су археолошки остаци на Хисару изнад Лесковца, на локалитету [[Градац (археолошко налазиште)|Градац]] код [[Злокућане (Лесковац)|Злокућана]], у Малој Копашници, у долини Слатинске реке, на потезу Кале код [[Грделица (варош)|Грделице]] итд. На 30 km од Лесковца налази се велико археолошко налазиште из 6. века [[Царичин Град]], а вредни проналасци и остаци се чувају у лесковачком градском музеју. На 15 km јужно од Лесковца, у близини Вучја, налази се вишеслојни археолошки локалитет [[Зелен-град|Скобаљић Град]].

<gallery mode="packed" heights="150" widths="150">
Царичин Град 06.jpg|Остаци [[Царичин град|Царичиног града]], археолошког локалитета из 6. века, смештеног на око 30 километара од Лесковца
Датотека:Nova stalna postavka Narodnog muzeja u Leskovcu - Vremeplov leskovačkog kraja 14.jpg|Реконструкција Скобаљић града у виду макете. Налази се у оквиру тематске целине „Средњи век” нове сталне поставке [[Народни музеј Лесковац|Народног музеја у Лесковцу]] — „Времеплов лесковачког краја”
</gallery>


=== Средњи век ===
=== Средњи век ===
Ред 89: Ред 103:
Године [[1841]]. на простору нишке, лесковачке, пиротске и врањске нахије избија [[Милојева и Срндакова буна]] (нишка буна, лесковачка буна) са циљем да се ослободи југоисточни део Србије. Устанак је био слабо организован и брзо је био сломљен што је довело до освете и прогона. За време владавине Турака, ово место је било седиште нахије по имену Дубочица.
Године [[1841]]. на простору нишке, лесковачке, пиротске и врањске нахије избија [[Милојева и Срндакова буна]] (нишка буна, лесковачка буна) са циљем да се ослободи југоисточни део Србије. Устанак је био слабо организован и брзо је био сломљен што је довело до освете и прогона. За време владавине Турака, ово место је било седиште нахије по имену Дубочица.


[[Датотека:Leskovac 1878.jpg|мини|д|283п|Панорама Лесковца након ослобођења 1878. године]]
Лесковац је 1858, према подацима професора Хана, био други по величини град у Србији: Београд је имао 22.000 становника, а одмах за њим Лесковац са 15.000 становника, док су највећи градови после њих били Ниш са 10.500, Крушевац са 7.000 и Крагујевац са 4.000 житеља.<ref>{{Cite book|title=Лесковац и околина|last=Танић|first=Драгослав|publisher=|year=1972|id=|location=|pages=}}</ref>
Лесковац је 1858, према подацима професора Хана, био други по величини град у Србији: Београд је имао 22.000 становника, а одмах за њим Лесковац са 15.000 становника, док су највећи градови после њих били Ниш са 10.500, Крушевац са 7.000 и Крагујевац са 4.000 житеља.<ref>{{Cite book|title=Лесковац и околина|last=Танић|first=Драгослав|publisher=|year=1972|id=|location=|pages=}}</ref>


Ред 94: Ред 109:


Лесковац је ослобођен од Турака 11. децембра 1877. године, током [[Други српско-турски рат|Другог српско-турског рата 1877-1878]]. [[Никола Коле Рашић|Никола Рашић]] је, са својим одредом и претходницом српске војске, ушао у Лесковац и држао говор ослобођеном народу. По налогу Врховне команде наставио је са организовањем устанка у правцу Власотинца, Рудара и Турековца. Николу Рашића, који је са добровољцима кренуо из ослобођеног Лесковца, дочекали су власотиначки устаници који су претходно разоружали 170 Турака.<ref>{{Cite web|url=http://srbskocarstvo.blogspot.rs/2012/01/blog-post_13.html|title=Војвода Никола Коле Рашић|last=|first=|date=13. 1. 2012.|website=Србско царство|archive-url=|archive-date=|dead-url=|accessdate=}}</ref> Залагањем кнеза Милана, министра Ристића и пуковника Лешјанина, успело се да Србији по [[Санстефански споразум|Санстефанском споразуму]] (3. марта 1878.) припадну Ниш и Лесковац, али не и остали ослобођени крајеви. Даљим напорима српске дипломатије обезбеђено је да се на [[Берлински конгрес|Берлинском конгресу]] (12. јуна 1878.) Србији доделе пиротски и врањски округ, као и [[Мали Зворник]]. Ослобађање од Турака, Лесковац је дочекао као један од највећих занатских и трговачких центара у Србији. Средином 19. века, бележи се да је Лесковац имао тринаест фабрика текстила, па је зато касније и добио надимак „Мали Манчестер”.
Лесковац је ослобођен од Турака 11. децембра 1877. године, током [[Други српско-турски рат|Другог српско-турског рата 1877-1878]]. [[Никола Коле Рашић|Никола Рашић]] је, са својим одредом и претходницом српске војске, ушао у Лесковац и држао говор ослобођеном народу. По налогу Врховне команде наставио је са организовањем устанка у правцу Власотинца, Рудара и Турековца. Николу Рашића, који је са добровољцима кренуо из ослобођеног Лесковца, дочекали су власотиначки устаници који су претходно разоружали 170 Турака.<ref>{{Cite web|url=http://srbskocarstvo.blogspot.rs/2012/01/blog-post_13.html|title=Војвода Никола Коле Рашић|last=|first=|date=13. 1. 2012.|website=Србско царство|archive-url=|archive-date=|dead-url=|accessdate=}}</ref> Залагањем кнеза Милана, министра Ристића и пуковника Лешјанина, успело се да Србији по [[Санстефански споразум|Санстефанском споразуму]] (3. марта 1878.) припадну Ниш и Лесковац, али не и остали ослобођени крајеви. Даљим напорима српске дипломатије обезбеђено је да се на [[Берлински конгрес|Берлинском конгресу]] (12. јуна 1878.) Србији доделе пиротски и врањски округ, као и [[Мали Зворник]]. Ослобађање од Турака, Лесковац је дочекао као један од највећих занатских и трговачких центара у Србији. Средином 19. века, бележи се да је Лесковац имао тринаест фабрика текстила, па је зато касније и добио надимак „Мали Манчестер”.
[[Датотека:Zbirka razglednica Narodnog muzeja u Leskovcu 01.jpg|мини|Панорама централног дела Лесковца приказана на разгледници из периода 1930-1931. године. Мотив је снимљен са [[Хисар (Лесковац)|Хисар]]а. Разгледница је део збирке разгледница [[Народни музеј Лесковац|Народног музеја у Лесковцу]].]]


{{wide image|Лесковац 1878.jpg|800px|Панорама Лесковца 1878. године}}
{{wide image|Лесковац 1878.jpg|800px|Панорама Лесковца 1878. године}}
Ред 104: Ред 118:


=== Међуратни период ===
=== Међуратни период ===
[[Датотека:Zbirka razglednica Narodnog muzeja u Leskovcu 01.jpg|мини|Панорама централног дела Лесковца приказана на разгледници из периода 1930-1931. године. Мотив је снимљен са [[Хисар (Лесковац)|Хисар]]а. Разгледница је део збирке разгледница [[Народни музеј Лесковац|Народног музеја у Лесковцу]].]]
Лесковац до избијања [[Други светски рат|Другог светског рата]] достиже свој зенит у привредном развоју и према подацима из 1938. године са 18.000 становника има моћну текстилну индустрију (вунена индустрија у Лесковцу са Вучјем и Грделицом представљала 40 % укупне југословенске текстилне индустрије), са развојем занатства и индустрије јача и банкарство тако је у Лесковцу деловало неколико банкарских завода. Индустријализација и развој условили су и пионирске подухвате, као што је изградња [[Хидроелектране у Србији|хидроелектране]] на реци Вучјанка — [[Хидроелектрана Вучје|ХЕ Вучје]], 1903. године (друга хидроцентрала у Србији). Лесковац је пред почетак рата имао:
Лесковац до избијања [[Други светски рат|Другог светског рата]] достиже свој зенит у привредном развоју и према подацима из 1938. године са 18.000 становника има моћну текстилну индустрију (вунена индустрија у Лесковцу са Вучјем и Грделицом представљала 40 % укупне југословенске текстилне индустрије), са развојем занатства и индустрије јача и банкарство тако је у Лесковцу деловало неколико банкарских завода. Индустријализација и развој условили су и пионирске подухвате, као што је изградња [[Хидроелектране у Србији|хидроелектране]] на реци Вучјанка — [[Хидроелектрана Вучје|ХЕ Вучје]], 1903. године (друга хидроцентрала у Србији). Лесковац је пред почетак рата имао:
{{col-begin}}
{{col-begin}}
Ред 410: Ред 425:
У оквиру црквене порте ове саборне цркве налази се стара црква посвећена рођењу пресвете Богородице (Мала Госпојина) саграђена 1803. године. Црква је специфична по томе што има оџак па се и назива [[црква Оџаклија]]. Према легенди, оџак на цркви је настао због тога што Турци у Лесковцу нису дозвољавали мештанима зидање храма, па су хришћани обманули Турке, рекавши им да зидају кућу за свештеника, због чега и грађевина има оџак.<ref name="цркваСвТројице" />
У оквиру црквене порте ове саборне цркве налази се стара црква посвећена рођењу пресвете Богородице (Мала Госпојина) саграђена 1803. године. Црква је специфична по томе што има оџак па се и назива [[црква Оџаклија]]. Према легенди, оџак на цркви је настао због тога што Турци у Лесковцу нису дозвољавали мештанима зидање храма, па су хришћани обманули Турке, рекавши им да зидају кућу за свештеника, због чега и грађевина има оџак.<ref name="цркваСвТројице" />


Трећи храм посвећен је Светом Пророку Илији и налази се на једној од падина градског брда Хисар изнад градског гробља. Храм је завршен и освећен 1889. године, а подигнут је на месту старије камене цркве из средњег века. Црква Светог Илије је изграђена у националном стилу са основом у облику слободног крста са куполом над центром крста.<ref>{{Cite book|last=Димитријевић |first=Н. |title=Лесковац 101 |publisher=Ђак |location=Лесковац |year=2015 }}</ref> Живописана је 1936. године, а живопис је радио Драгољуб Стојановић из Алексинца.<ref>{{cite web|title=Цркве и манастири у Лесковцу |url=http://www.gradleskovac.org/index.php/o-leskovcu/turisticki-vodic/crkve-manastiri |website=gradleskovac.org |accessdate=19. 7. 2018}}</ref> Иконе је осликао српски академски сликар Живко Југовић, док је сам иконостас, један од највреднијих делова ове цркве, рад непознатог зографа из Дебра или Велеса. Поред цркве налазио се дрвени звоник подигнут 1889. године који је 1977. године замењен зиданом звонаром, као и парохијски конак изграђен 1972. године, а освећен наредне, 1973. године. Сама црква је обновљена 1976. године, када је рестаурирана фасада и уређена унутрашњост цркве. Око цркве се налази градско, Светоилијско гробље на коме је сахрањивање отпочело још 1894. године.<ref name="ХрамСвСимеона">{{cite web|title=Православна епархија нишка, Храм Светог Симеона Мироточивог у Лесковцу |url=https://eparhijaniska.rs/parohije/%D0%B0-%D0%BD-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE-%D0%BB%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE/6435-leskovac-hram-svetog-simeona-hramovi |website=eparhijaniska.rs |accessdate=19. 7. 2018}}</ref>
Трећи храм посвећен је [[Црква Светог Илије у Лесковцу|Светом Пророку Илији]] и налази се на једној од падина градског брда Хисар изнад градског гробља. Храм је завршен и освећен 1889. године, а подигнут је на месту старије камене цркве из средњег века. Црква Светог Илије је изграђена у националном стилу са основом у облику слободног крста са куполом над центром крста.<ref>{{Cite book|last=Димитријевић |first=Н. |title=Лесковац 101 |publisher=Ђак |location=Лесковац |year=2015 }}</ref> Живописана је 1936. године, а живопис је радио Драгољуб Стојановић из Алексинца.<ref>{{cite web|title=Цркве и манастири у Лесковцу |url=http://www.gradleskovac.org/index.php/o-leskovcu/turisticki-vodic/crkve-manastiri |website=gradleskovac.org |accessdate=19. 7. 2018}}</ref> Иконе је осликао српски академски сликар Живко Југовић, док је сам иконостас, један од највреднијих делова ове цркве, рад непознатог зографа из Дебра или Велеса. Поред цркве налазио се дрвени звоник подигнут 1889. године који је 1977. године замењен зиданом звонаром, као и парохијски конак изграђен 1972. године, а освећен наредне, 1973. године. Сама црква је обновљена 1976. године, када је рестаурирана фасада и уређена унутрашњост цркве. Око цркве се налази градско, Светоилијско гробље на коме је сахрањивање отпочело још 1894. године.<ref name="ХрамСвСимеона">{{cite web|title=Православна епархија нишка, Храм Светог Симеона Мироточивог у Лесковцу |url=https://eparhijaniska.rs/parohije/%D0%B0-%D0%BD-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE-%D0%BB%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE/6435-leskovac-hram-svetog-simeona-hramovi |website=eparhijaniska.rs |accessdate=19. 7. 2018}}</ref>


Четврта црква је посвећена Светом Симеону Мироточивом и налази се у градском насељу Дубочица. Градња цркве отпочела је 2005. године, када освештен простор на коме ће црква бити изграђена и постављен крст.<ref name="ХрамСвСимеона" /> Црква је 2013. године добила звоно, док су 2018. године градоначелник Лесковца, [[Горан Цветановић]], и начелник Јабланичког округа, [[Божидар Стојиљковић]], донирали по 1.000 евра за осликавање унутрашњости цркве.<ref name="осликавањеХрама">{{cite web|title=Од градоначелника Лесковца и начелника округа по 1.000 евра за осликавање храма у Дубочици |url=https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Od-gradonacelnika-Leskovca-i-nacelnika-okruga-po-1-000-evra-za-oslikavanje-hrama-u-Dubocici.sr.html |website=juznevesti.com |accessdate=19. 7. 2018}}</ref>
Четврта црква је посвећена Светом Симеону Мироточивом и налази се у градском насељу Дубочица. Градња цркве отпочела је 2005. године, када освештен простор на коме ће црква бити изграђена и постављен крст.<ref name="ХрамСвСимеона" /> Црква је 2013. године добила звоно, док су 2018. године градоначелник Лесковца, [[Горан Цветановић]], и начелник Јабланичког округа, [[Божидар Стојиљковић]], донирали по 1.000 евра за осликавање унутрашњости цркве.<ref name="осликавањеХрама">{{cite web|title=Од градоначелника Лесковца и начелника округа по 1.000 евра за осликавање храма у Дубочици |url=https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Od-gradonacelnika-Leskovca-i-nacelnika-okruga-po-1-000-evra-za-oslikavanje-hrama-u-Dubocici.sr.html |website=juznevesti.com |accessdate=19. 7. 2018}}</ref>
Ред 475: Ред 490:


=== Саобраћај ===
=== Саобраћај ===
[[Датотека:Leskovac railway station (1).jpg|300px|мини|Железничка станица Лесковац]]
Лесковац је саобраћајно чвориште, пруга је до Лесковца дошла 1886. године. Док је пругу градио инжењер [[Svetozar Mašin|Светозар Машин]], у Лесковцу је неко време живела његова супруга [[Драга Обреновић|Драга Машин]], потоња краљица Србије, жена последњег краља из династије Обреновића [[Александар Обреновић|Александра]]. Пруга је међународног карактера и њоме путују возови који иду према [[Врање|Врању]], [[Скопље|Скопљу]], [[Солун]]у и [[Атина|Атини]]. Кроз лесковачку котлину пролази и веома значајан [[европски пут Е75|ауто-пут Е-75]], који спаја запад и север Европе са југом Европе и блиским истоком. Ту су још и регионални путеви који воде до [[Приштина|Приштине]], [[Пирот]]а и [[Босилеград]]а.
Лесковац је саобраћајно чвориште, пруга је до Лесковца дошла 1886. године. Док је пругу градио инжењер [[Svetozar Mašin|Светозар Машин]], у Лесковцу је неко време живела његова супруга [[Драга Обреновић|Драга Машин]], потоња краљица Србије, жена последњег краља из династије Обреновића [[Александар Обреновић|Александра]]. Пруга је међународног карактера и њоме путују возови који иду према [[Врање|Врању]], [[Скопље|Скопљу]], [[Солун]]у и [[Атина|Атини]]. Кроз лесковачку котлину пролази и веома значајан [[европски пут Е75|ауто-пут Е-75]], који спаја запад и север Европе са југом Европе и блиским истоком. Ту су још и регионални путеви који воде до [[Приштина|Приштине]], [[Пирот]]а и [[Босилеград]]а.



Верзија на датум 30. јул 2019. у 17:28

Лесковац
Застава
Застава Лесковца
Административни подаци
Држава Србија
Управни округЈабланички
ГрадЛесковац
Стара имена
  • Дубочица
  • Глубочица
Становништво
Становништво
 — 2011.60.288
 — густина58,82 ст./km2
Агломерација (2011.)144.206
Географске карактеристике
Координате42° 59′ 53″ С; 21° 56′ 46″ И / 42.998056° С; 21.946111° И / 42.998056; 21.946111
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина228 m
Површина1.025 km2
Лесковац на карти Србије
Лесковац
Лесковац
Лесковац на карти Србије
Остали подаци
ГрадоначелникГоран Цветановић (СНС)
Поштански број16000
Позивни број016
Регистарска ознакаLE
Веб-сајт
www.gradleskovac.org

Лесковац је градско насеље и административни центар истоимене територијалне јединице и Јабланичког управног округа. Статус града добио је 2007. године. Град се налази у Лесковачкој котлини, познатој по српском петоречју. Кроз само насеље протиче река Ветерница, а недалеко од Лесковца протиче Јужна Морава, која све веће притоке града. Лесковац лежи на надморској висини од 228 метара и котлина у којој је смештен окружена је планинама Радан, Гољак и Пасјача на западу, Кукавица и Чемерник на југу и Бабичка гора, Селичевица и Сува планина на истоку.

Насеље датира још из доба Римског царства. Средњовековни назив насеља је Глубочица (стсрп. Glьbočica, од стсл. [glọbokъ] грешка: {{lang}}: текст има искошену назнаку (помоћ) — „дубок”),[1][2] па Дубочица. Име Лесковац град је добио по шумама леске (стсл. lěska)[1][2] тј. лешника.

Лесковац је привредни и културни центар Јабланичког округа и као такав седиште је великог броја културних институција, међу којима су и Народни музеј и Народна библиотека Радоје Домановић. Културне активности у граду испреплетане су са његовим наслеђем, те је најпознатија манифестација у граду посвећена лесковачком роштиљу и носи назив Лесковачка роштиљијада. Поред роштиљијаде, у Лесковцу се сваке године одржавају Лесковачки карневал и Лесковачки интернационални филмски фестивал (LIFFE).

Према попису из 2011, у самом Лесковцу живело је 60.288 становника, док је на подручју града Лесковца живело 144.206 становника. Становништво града већински чине Срби православци, те је у граду присутно неколико православних верских објеката, међу којима је највећа црква Свете Тројице, изграђена 1931. и посвећена Светој Тројици, градској слави Лесковца. Карактеристична је и црква Оџаклија подигнута 1803. године и спеџифична то томе што представља једину цркву у Србији са оџаком.

Етимологија

Име града потиче од дрвета леске (стсл. lěska). Ранији назив је старосрпски Glьbočica (Глубочица) од прасловенског glọbokъ, што значи „дубок”.[1][2]

Легенда каже да се испод брда у близини садашњег града налазило језеро, те да је дошло до његовог исушивања и да је ту изникла биљка леска (лешник), по којој је град пре више од 700 година добио име. Садашње име града као име насељеног места први пут се помиње 1308. године у Повељи Краља Милутина.[2] У време турске владавине, име је промењено у Хисар, од истоимене турске речи која значи „тврђава”.

Географија

Лесковац се налази у срцу простране и плодне лесковачке котлине (дугачке 50, а широке 45 km),[3] на малој реци Ветерници, у подножју брда Хисар (341 m).

Лесковац лежи на надморској висини од 228 m, смештен са још 300 насеља у плодној котлини која обухвата 2.250 km2, која је била огранак некадашњег Панонског мора. Око котлине су планине Радан (1.409 m), Гољак и Пасјача на западу, Кукавица и Чемерник (1.638 m) на југу и Бабичка гора (1.098 m), Селичевица (903 m) и Сува планина на истоку.[4] На северу се граничи са нишком котлином, а на југу преко Грделичке клисуре са врањско-бујановачком котлином.[3]

Недалеко од града протиче Јужна Морава, која прихвата веће притоке: Ветерницу, Јабланицу, Власину, Пусту Реку и Рупску реку. У близини Лесковца налазе се и три већа вештачка језера: Брестовачко, Барје (акумулација за водоснабдевање града) и Власинско језеро.

У 144 насеља и самом граду лесковачке општине, према последњим подацима, живи 162.000 становника. По броју насеља, лесковачка општина је најразуђенија у Србији. На сваком квадратном километру живи 158 становника. После Ниша, град Лесковац — у коме живи 78.030 становника према попису из 2002. године — највећи је на југу Србије.

Клима

Лесковац има умереноконтиненталну климу, са топлим летима и благим зимама. Годишња просечна температура износи 11,4 °C, те се град, а и сама Лесковачка котлина, убрајају у топлије пределе Србије.[3] На овако високу средњу годишњу температуру пресудан утицај имају високе летње и ранојесење температуре и благе зиме. Само јануар има негативну средњу месечну температуру (-0,5 °C), а средња зимска температура износи 1 °C. За разлику од тога, најтоплији месеци су јул са 22,4 °C и август са 21,8 °C, док средња летња температура износи 21,3 °C. Пролеће је незнатно (за 0,2 °C) топлије од јесени, што потврђује изражену термичку континенталност. Апсолутна минимална температура у Лесковцу забележена је 5. фебруара 1950. године и износила је -29,5 °C, а апсолутна максимална 14. августа 1952. године са вредношћу од 41,5 °C.[3]

Лесковац годишње у просеку има 2.067 сунчаних часова, што је око 50% осунчаности очекиване за ту географску ширину, а разлог томе је повећана просечна годишња облачност, као и околне планине које окружују котлину. Најосунчанији месец у години је јул, са око 340 сунчаних сати, а децембар има најмање сунчаних часова — у просеку свега 57.[3] Слично осталим јужноморавским котлинама, и Лесковачка котлина прима мало падавина током године — просечно 598 милиметара годишње. Највише падавина има мај — 70 милиметара, а са 35 милиметара јануар је месец са најмање падавина током године. Гледано по годишњим добима, готово једнака количина падавина је у пролеће и јесен, а лето је само мало кишовитије од зиме. Највлажније годишње доба је пролеће (са 165 милиметара), а најсувља је зима (са 132 милиметра), па се ипак може рећи да су падавине готово једнако распоређене током године.[3]

Историја

Реконструкција куће из позног бронзаног доба са локалитета Хисар

Праисторија

Најстарији трагови живота у овом крају потичу око 6.200. године п. н. е.

Стари век

Овај крај су настањивали Дарданци, Трибали, Авари, Келти, Римљани, Византинци, а од 6. и 7. век насељавају се Словени. Из тог периода пронађени су археолошки остаци на Хисару изнад Лесковца, на локалитету Градац код Злокућана, у Малој Копашници, у долини Слатинске реке, на потезу Кале код Грделице итд. На 30 km од Лесковца налази се велико археолошко налазиште из 6. века Царичин Град, а вредни проналасци и остаци се чувају у лесковачком градском музеју. На 15 km јужно од Лесковца, у близини Вучја, налази се вишеслојни археолошки локалитет Скобаљић Град.

Средњи век

Научници тврде да се историја овога краја може сигурније пратити од 12. века н. е. када је српски жупан Стефан Немања од византијског цара Манојла I Комнина добио на поклон Дубочицу (како је вековима називана ова област) и заветовао му „Теби буди у потомству твојему по теби”, тако је Дубочица ушла у састав Рашке државе као самостална област (види Битка на Морави (1190)). Најстарији записани помен Лесковца потиче из 14. века и тада се ово место описује као велико село. Из времена цара Душана и непосредно после тога поједина села у Дубочици па и сам Лесковац били су даривани манастирима: цар Стефан Душан, је 1348. године дао на поклон манастиру Хиландару село Лесковац.

Током 1374. године Дубочица је ушла у састав области којом је управљао српски кнез Лазар, а 1412. турски султан Муса оставио је пустош у овом крају. Војвода Никола Скобаљић је 1454. године са војском из Дубочице, до ногу је потукао турску војску која је кренула у поход на Ново Брдо. Неколико месеци касније на води Трепањи код Кислине, турска војска коју је лично предводио султан Мехмед II, поразила је устанике а заробљеног војводу Скобаљића набила на колац. Од тог 16. новембра 1454. па све до 11. децембра 1877. Лесковац је био под турском влашћу.

Крајем 18. века, Лесковац је био центар великог лесковачког пашалука који је обухватао целу територију бившег санџака Алаџи—Хисар (Крушевац) и Параћин. Француски географ Ами Боуе, 1837. године писао је да Лесковац има 3.000 кућа: 2.400 хришћанских, 500 турских, 30 циганских и 10 јеврејских, укупно 15.000 становника.

Године 1841. на простору нишке, лесковачке, пиротске и врањске нахије избија Милојева и Срндакова буна (нишка буна, лесковачка буна) са циљем да се ослободи југоисточни део Србије. Устанак је био слабо организован и брзо је био сломљен што је довело до освете и прогона. За време владавине Турака, ово место је било седиште нахије по имену Дубочица.

Панорама Лесковца након ослобођења 1878. године

Лесковац је 1858, према подацима професора Хана, био други по величини град у Србији: Београд је имао 22.000 становника, а одмах за њим Лесковац са 15.000 становника, док су највећи градови после њих били Ниш са 10.500, Крушевац са 7.000 и Крагујевац са 4.000 житеља.[5]

У време Првог српског устанка у Лесковцу је погубљен кнез Стојан, то је утицало да се велики број Лесковчана придружи Карађорђевим устаницима, на челу устаника из лесковачког краја био је Стојанов син Момир Стојановић, војвода Илија Петровић-Стреља, Никола Мандрда, Сава Дедобарски, Цветко Врановачки, Петар Џида и др. Устанак у лесковачком крају је угушен, а лесковачки Шевсудин Абди-паша је у Лесковцу погубио три стотине а у околини неколико хиљада устаника.

Лесковац је ослобођен од Турака 11. децембра 1877. године, током Другог српско-турског рата 1877-1878. Никола Рашић је, са својим одредом и претходницом српске војске, ушао у Лесковац и држао говор ослобођеном народу. По налогу Врховне команде наставио је са организовањем устанка у правцу Власотинца, Рудара и Турековца. Николу Рашића, који је са добровољцима кренуо из ослобођеног Лесковца, дочекали су власотиначки устаници који су претходно разоружали 170 Турака.[6] Залагањем кнеза Милана, министра Ристића и пуковника Лешјанина, успело се да Србији по Санстефанском споразуму (3. марта 1878.) припадну Ниш и Лесковац, али не и остали ослобођени крајеви. Даљим напорима српске дипломатије обезбеђено је да се на Берлинском конгресу (12. јуна 1878.) Србији доделе пиротски и врањски округ, као и Мали Зворник. Ослобађање од Турака, Лесковац је дочекао као један од највећих занатских и трговачких центара у Србији. Средином 19. века, бележи се да је Лесковац имао тринаест фабрика текстила, па је зато касније и добио надимак „Мали Манчестер”.

Панорама Лесковца 1878. године

Први светски рат

Почетком Првог светског рата у Лесковцу и околини одиграо се један од пресудних момената у току Битке на Морави (1915), познат као Лесковачки маневар (противнапад). Овај противнапад омогућио је повлачење главници српске војске правцем Прокупље-Лебане-Медвеђа-Приштина.

Током 1917. у селу Обилић (Бојник) подигнут је Јабланичко-Топлички устанак. Лесковац је у Првом светском рату ослобођен 7. октобра 1918. године.

Међуратни период

Панорама централног дела Лесковца приказана на разгледници из периода 1930-1931. године. Мотив је снимљен са Хисара. Разгледница је део збирке разгледница Народног музеја у Лесковцу.

Лесковац до избијања Другог светског рата достиже свој зенит у привредном развоју и према подацима из 1938. године са 18.000 становника има моћну текстилну индустрију (вунена индустрија у Лесковцу са Вучјем и Грделицом представљала 40 % укупне југословенске текстилне индустрије), са развојем занатства и индустрије јача и банкарство тако је у Лесковцу деловало неколико банкарских завода. Индустријализација и развој условили су и пионирске подухвате, као што је изградња хидроелектране на реци Вучјанка — ХЕ Вучје, 1903. године (друга хидроцентрала у Србији). Лесковац је пред почетак рата имао:

Панорама Лесковца 1930—1931.

Други светски рат

Прослава ослобођења Лесковца

Послератни период

Током НАТО бомбардовања СРЈ 1999, Лесковац и околина су скоро свакодневно бомбардовани. У току једног налета, 12. априла 1999, погођен је железнички мост у Грделичкој клисури и путнички воз, који је у том тренутку прелазио преко моста. У овом нападу страдало је неколико десетина цивила.

Демографија

Од 155.812 становника на територији града, Срба је 147.414, Рома 6.989, Црногораца 284, Албанаца 23 и осталих 1542. Сам град има 78.030 становника. Од тога је 36.060 млађих од 20 година, 15.353 старијих до 70, а тридесетак старијих од 90 година. Од укупног броја становника, према попису из 2002. године, у Лесковцу живи око 1000 жена више него мушкараца. Просечна густина насељености је 158 становника по квадратном километру.

Лесковац је седиште, највећи град и носилац развоја Јабланичког округа. Удаљен је од Лебана и Бојника 21 km, од Власотинца 16 km, Медвеђе 45 km и Црне Траве 58 km. Са центрима општина повезан је асфалтираним регионалним путевима.

Демографија[8]
Година Становника
1948. 20.913
1953. 24.553
1961. 34.396
1971. 45.478
1981. 56.110
1991. 62.053 61.544
2002. 63.185 64.563
2011. 60.288
Етнички састав према попису из 2002.‍[9]
Срби
  
57.661 91,25%
Роми
  
4.327 6,84%
Црногорци
  
223 0,35%
Македонци
  
168 0,26%
Југословени
  
108 0,17%
Бугари
  
57 0,09%
Хрвати
  
56 0,08%
Албанци
  
20 0,03%
Словенци
  
15 0,02%
Муслимани
  
12 0,01%
Руси
  
8 0,01%
Мађари
  
8 0,01%
Словаци
  
4 0,00%
Немци
  
3 0,00%
Чеси
  
2 0,00%
Украјинци
  
2 0,00%
Румуни
  
2 0,00%
Русини
  
1 0,00%
Горанци
  
1 0,00%
Бошњаци
  
1 0,00%
непознато
  
244 0,38%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Култура

Лесковац је привредни и културни центар Јабланичког округа у чијем су саставу општине Бојник, Медвеђа, Лебане, Власотинце и Црна Трава, као и насеља градског типа Вучје, Грделица. Према Закону о теритолијалној организацији Републике Србије од 28. децембра 2007, Лесковац је добио статус града.

У Лесковцу се налази Народна библиотека Радоје Домановић која је настала из Градске читаонице основане 1869. године. Библиотека је 1961. године одређена за матичну библиотеку Јабланичког округа и, поред централе у Лесковцу, у њеном саставу су и одељења у Печењевцу, Брестовцу, Турековцу, Грделици, Предејану и Вучју.[11] Библиотека данас поседује преко 80.000 књига и других публикација распоређених у различите секторе, међу којима су позајмно и дечје одељење, фонд стране књиге, као и завичајно одељење које је основано 2012. године као легат и које носи име по Николају Тимченку и броји преко 15.000 наслова.[12]

У Лесковцу је од 1920. до 1948. постојао биоскоп „Славуј”.[13]

У лесковачком крају постојали су и карактеристични обичаји. Један од њих је био коледарски обичај који се спроводио за време Божића, од 2. до 6. јануара. Поворка обучена у коледарске маске ишла је од куће до куће. Циљ је био да се благосиља напредак и благостање свакој кући. Поред њега, био је чест и градски обичај зван чешљанка — то је био део свадбеног обичаја који се изводио четвртком, непосредно пре свадбеног весеља. Радња се дешавала у кући младе (девојке). Овој свечаности присуствовале су само жене (од мушкараца само музичари). Тада се доносила сва спрема за младу за свадбу, звале се пријатељице, или оне жене које неће бити позване на свадби, те служило слано и слатко пециво и пиће.[14]

Године 1896. основана је прва позоришна трупа, названа „Грађанско позориште Југ Богдан”. Трупу је основао српски књижевник Радоје Домановић који је у то време био професор лесковачке гимназије, а трупа је са радом престала већ 1898. године, када је Домановић напустио Лесковац. Прво професионално позориште основано је 1926. године,[15] које је такође убрзо престало са радом, али је 1934. године основнано Академско, а оно је функционисало се до почетка Другог светског рата. Након ослобођења Лесковца, основана је драмска секција која је касније прерасла у Народно позориште, а које је и данас активно. Зграда позориште је реновирана 2014. године, по оригиналним нацртима из 1930. године, када је на истом месту подигнут „Соколски дом”. Позориште је капацитета 278 седишта.[16]

Музеји

У Лесковцу је 2. мајa 1948. године основан Народни музеј,[17] који се састојао из три одељења — етнографско-археолошког, смештеног у згради Боре Димитријевића Пиксле у Улици учитеља Јосифа број 6, затим народноослободилачке борбе са радничким покретом, које се налазило у улици Радоја Домановића, и Музеја текстилне индустрије у оближњем селу Стројковцу. Музеј се затим преселио у нову зграду 10. маја 1974. године, чиме је отворена могућност за развој музејске делатности, а данас у свом саставу има више одељења и то за археологију, историју, историју уметности, етнологију, конзервацију и израду сувенира. У склопу музеја налазе се стална поставка, галерија, сала за научне скупове и стручна библиотека са преко 14.000 наслова. Поред тога, део музеја чине и издвојени објекти: Градска кућа, Музеј текстилне индустрије у селу Стројковцу, Спомен-кућа Косте Стаменковића и археолошки локалитет Царичин град који се налази тридесетак километара западно од Лесковца, близу Лебана.[18]

Археолошки локалитети

Ношња из лесковачког краја

Ношња из овог краја има исте елементе као и Шумадијска, али је знатно једноставнија у погледу израде, готово цела је од вуне, тамнијих боја. И таква је ипак богата ручним радом. Каратеристичне су сукње „футе” — ручно ткане у низу варијанти боја и шара. Мушке тамне панталоне, тканице, беле кошуље и тамни јелеци, на глави црне шубаре, на ногама кожни опанци. Код девојака сукње „футе”, шарене прегаче, беле хаљине са везом и тамни јелеци. На глави убрађене беле мараме, а на ногама кожни опанци.

Лесковачки говор

Лесковац је познат, као и цела јужна Србија, по специфичном лесковачком говору, иначе тај говор је део призренско-тимочког дијалекта.

Одломак, текст на дијалекту од Добривоја Каписазовића:


Као саставни део карактеристичног говора, подручје Лесковца има и своје познате изворне песме испеване на локалном дијалекту, међу којима су Дуде, бело Дуде, Што си Лено на големо, Славуј пиле не пој рано, Кад ја имам коња врана, Море врћај коња, Цвето, мори, Цвето, Зашто Сике, зашто.[19]

Поред тога, ту су и лесковачке игре и музичке нумере попут Лесковачке четворке, Власинке, Беле Раде, Чачка, Ситног чачка, Бугарчице и Лесковачког звиждука.[20]

Спорт

Образовање

Завршни испит при Државној средњој техничко текстилној школи у Лесковцу, тридесетих година XX века. Фотографија је део збирке фотографија Народног музеја у Лесковцу.

Јован Павловић помиње се као први учитељ у Лесковцу, и то за време Другог српског устанка. Он је држао часове само богатијим грађанима, док се као први учитељ који је радио са ђацима помиње Даскал Дача, а њега је наследио поп Ђорђе, који је радио по манастирском методу.

У Лесковцу је од 1856. до 1868. године радио као учитељ Симеон Андон Софијанац, кога је заменио најпознатији лесковачки учитељ из турског периода, Јосиф Костић. Пре преласка на модерну наставу, у Лесковцу је радила Ча Митина школа у којој су учитељи била Ча Мита Николић и Бата-Ђорђе Петровић. Њихови предмети су се звали: буквар, часловац, псалтир, требник и Пресад мудрости.

Ленка Крстић је пре ослобођења овог краја од Турака основала прву женску школу у овом крају, а 1890. године почела је са радом и Ткачка школа, по одобрењу Министра народне привреде, а њен први управник био је Чех Алојз Шкарка.

Женска подружница у Лесковцу је основана 1892. године, а две године касније основана је и Женска радничка школа. У Лесковцу је на предлог Министара просвете Милана Ђ. Милићевића, основана Гимназија 1879. године. За директора је постављен Милош Милојевић на чију иницијативу је 1895. године завршена нова зграда Гимназије. Зграда је срушена у бомбардовању 1944. године.

При Пољопривредној станици 1904. године основана је двогодишња практична школа за обуку сељака, а пет година касније, 1909. године, основане су још две школе — занатлијско-трговачка за калфе и празнично вечерња за неписмене младиће.

У Лесковцу, поред великог броја основних и средњих школа, постоје две више (Економска и Текстилна) и један факултет — Технолошки, који образује студенте у саставу Нишког универзитета. Постоји и Центар за стручно усавршавање у образовању у Лесковцу.

Данас у Лесковцу постоје следеће одгојно-образовне установе:

Туризам

Окосница туризма у Лесковцу је Туристичка организација Лесковац (ТОЛ), која се бави организацијом, развојем и унапређивањем туризма на територији општине Лесковац. Свакако једна од ствари по којој је Лесковац међународно познат јесте роштиљ, а главна манифестација посвећена овој врсти хране јесте Лесковачка роштиљијада која се традиционално одржава у центру града већ 30 година, сваке последње недеље у августу. Поред роштиља, Лесковац је познат и по ајвару, лесковачком возу, српжи, лесковачкој мућкалици и другим кулинарским специјалитетима, од којих су роштиљ и ајвар проглашени за бренд Србије.

Пашина чесма је познато излетиште које се налази надомак Лесковца, око 9 километара од града према Бојнику, а погодно је за спорт, рекреацију и ловни туризам. Значајна туристичка атракција је и кањон реке Вучјанке, удаљен 18 километара од Лесковца, где се налази и хидроелектрана Вучје, подигнута 1903. године.[21]

Лесковачки интернационални филмски фестивал — LIFFE

Овај интернационални фестивал организује се од 2007 године.

Установљене награде фестивала су:

Роштиљијада

Роштиљијада

У Србији је надалеко познат Лесковачки роштиљ, а Роштиљијада је манифестација по којој се препознаје Лесковац. Роштиљијада је аутентични, највећи и најпосећенији фестивал роштиља и меса у овом делу Европе. Манифестација окупља преко 300.000 посетилаца. Планира се да манифестација постепено промени концепцију, пратећи европске стандарде, а да не изгуби традиционалну концепцију.

Овај фестивал организује се једном годишње почетком септембра и траје недељу дана. Роштиљијаду прати низ културно-забавних догађаја — изложбе, концерти, наменске тематске вечери...

Током роштиљијаде 2010. године постављен је Гинисов рекорд у величини пљескавице. Припремљена је пљескавица од 51 kg.

Лесковачки карневал

Први карневал у Лесковцу је организован 1929. године, на тему Женидба Краљевића Марка.[24]

Лесковачки карневал одржава се од 2006. године и једна је од најпосећенијих манифестација у Србији. Иако без дуге традиције, Лесковац је уврштен у Федерацију европских карневалских градова што говори о доброј организацији и квалитету програма. Од стране Удружења карневалских градова Србије изабран је за најбољи карневал у Србији. Током трајања карневала грађани и посетиоци Лесковца имају прилике да виде разне карневалске групе из више земаља. Одржавају се многе изложбе, маскембали, дефилеи променадних оркестара, мажореткиња, карневал кућних љубимаца, фестивал ватре, концерти, позоришне представе, спортска дешавања и много другог садржаја. Цео град постаје велика позорница која окупља скоро 3000 учесника.[25][26][27]

Религија

Црквена општина Лесковац налази се у склопу Епархије нишке. Градска слава датира још од постанка града и заштитник града је Света Тројица, тачније дан духовски понедељак, тако да се сваке године одржава свечана литија градом на челу са Његовим Преосвештенством Владиком Нишким.[14]

Град Лесковац има три духовна објекта и четврти је у изградњи. Катедрални Храм или Саборна црква Свете Тројице изграђена је 1931. године и њеном освештању и свечаном отварању присуствовао је краљ Александар и Његова Светост Патријарх Српски Варнава. Цркву је пројектовао руски архитекта Василиј Михаилович Андосов, док је унутрашњост осликао руски уметник живописао Андреј Биценко.[28] Иако црква у неким својим деловима подсећа на цркву манастира Грачаница, она је због своје моравске декоративности и китњастости, косовско-метохијске елевације са пет кубета и најмање присутних рашких елемената, у пластици и облику портала[28] проглашена за споменик културе и под заштитом је државе.[29]

У оквиру црквене порте ове саборне цркве налази се стара црква посвећена рођењу пресвете Богородице (Мала Госпојина) саграђена 1803. године. Црква је специфична по томе што има оџак па се и назива црква Оџаклија. Према легенди, оџак на цркви је настао због тога што Турци у Лесковцу нису дозвољавали мештанима зидање храма, па су хришћани обманули Турке, рекавши им да зидају кућу за свештеника, због чега и грађевина има оџак.[28]

Трећи храм посвећен је Светом Пророку Илији и налази се на једној од падина градског брда Хисар изнад градског гробља. Храм је завршен и освећен 1889. године, а подигнут је на месту старије камене цркве из средњег века. Црква Светог Илије је изграђена у националном стилу са основом у облику слободног крста са куполом над центром крста.[30] Живописана је 1936. године, а живопис је радио Драгољуб Стојановић из Алексинца.[31] Иконе је осликао српски академски сликар Живко Југовић, док је сам иконостас, један од највреднијих делова ове цркве, рад непознатог зографа из Дебра или Велеса. Поред цркве налазио се дрвени звоник подигнут 1889. године који је 1977. године замењен зиданом звонаром, као и парохијски конак изграђен 1972. године, а освећен наредне, 1973. године. Сама црква је обновљена 1976. године, када је рестаурирана фасада и уређена унутрашњост цркве. Око цркве се налази градско, Светоилијско гробље на коме је сахрањивање отпочело још 1894. године.[32]

Четврта црква је посвећена Светом Симеону Мироточивом и налази се у градском насељу Дубочица. Градња цркве отпочела је 2005. године, када освештен простор на коме ће црква бити изграђена и постављен крст.[32] Црква је 2013. године добила звоно, док су 2018. године градоначелник Лесковца, Горан Цветановић, и начелник Јабланичког округа, Божидар Стојиљковић, донирали по 1.000 евра за осликавање унутрашњости цркве.[33]

Поред ових цркава, у граду постоји и параклис Светог Нектарија Егинског, који је донацијом грађана изграђен у кругу лесковачке болнице.[33]


Привреда и саобраћај

Привреда

Период пре Другог светског рата

Металопрерађивачка индустрија
  • Предузеће металне галантерије „Монтафан” власника „Глигорије Петровић и комп”, располагало је најновијом технологијом и опремом из Чехословачаке. Конфикацијом комплетна опрема пресељена је у Београд, металско предузеће „Пролетер".
  • Металско предузеће „Христодор Тасић” је априлским бомбардовањем 1944. године онеспособљено за рад, а део опреме однешен.
  • Фабрика Браће Ђорђевић „Кукар” је у току рата порушена, а после рата конфискована и однешена.
  • Ливница „Сава” власника Радуле Дедића је 1941. године немачким бомбардовањем оштећена, а после Другог светског рата прешла је у државну својину и опрема однешена.
Текстилна индустрија
Фабрика текстила Стаменковић

Лесковачки индустријалац Лазар Теокаровић је 1933. године у Вучју подигао фабрику вунених тканина „Вучје”. То је у том времену била технолошки најсавременија фабрика вунених тканина у Србији. Из фабрике су однете најбоље текстилне и друге машине и опрема:

  • 1947/10/08. године у „Вартекс” из Вараждина (Хрватска); „Војвођанској индустрији свиле”; „Вунарској индустрији” у Параћину 48 машина за производњу гајтана;
  • 1948/04/19. године „Творници Вила”, Ченгов Вила (Босна и Херцеговина); Белишћу (Хрватска) електрогенергатор за електричну централу, дизел машина за електричну централу и два висока котла на упојни гас.
  • Тигл — Најстарија штампарска машина

Јуна месеца 1945. године конфискована је фабрика „Глигорије Петровић и комп”, и послује у друштвеној својини под називом ТИ „Коста Стаменковић”. У периоду од 1945—1952. године из ове фабрике у друге градове (Пирот, Титоград, Ужице, Прокупље, Вишеград, Пожаревац, Београд, Тетово, Земун) однето је 176 текстилних машина.

Фабрика кудељних и памучних производа основана 1904. године припадала је концерну „Косте Илића и синова”(види Влада Илић), после конфискације пословало је као предузеће „Зеле Вељковић”. Из ове фабрике однето је у Бачку Паланку: чешљачица — аутоматска гребенара; у Оџаке „сисал предилице”; фабрици џакова у Младеновцу дате су машине за кројење и сечење хартије, као и машине за ушивање џакова.

Штампарије

Лесковац је у предратном периоду имао 4 штампарска предузећа и то:

  • Штампарско предузеће „Покрет” — власништво Николе Петровића;
  • Графички завод „Соко” — власништво Николчића и Илића;
  • Графичко предузеће „Младост” — власништво Благоја Петровића
  • Штампарија Жике Обреновића

Демонтажа и сеоба графичких машина из ових предузећа одвојила се од 1948 до 1951. године и однето је 86 машина за Врање, Владичин Хан и Београд.[34]

Хемијска индустрија
  • Прву Југословенску фабрику гуме „Рекорд” у Лесковцу основао је Јосиф Чуљковић, а његов син Миле Чуљковић још више развио. Према подацима до 1953. године пресељено је 40—45 мањих и већих производних машина, алата и хемијска лабораторија у Београд.
  • Индустријалац Никола Стаменковић формирао је фабрику за производњу гумене робе „Морава”. По ослобођењу фабрика је конфискована и 1948. године пресељено 13 већих и мањих производних машина, алата и прибора у „Вулкан” у Нишу.
  • Фабрика сапуна и козметике „Јабланица” Јован Влајчић и синови је одмах по ослобођењу конфискована и убрзо је пресељена у Крушевац и уступљена „Мерими”.
  • Фабрика сапуна и козметике „Кукар” је одлуком државних органа пресељена када и Влајчић сапунара, мада нема прецизних података о месту пресељења. По некима пресељена је у Крушевац, а по другима у Нови Сад или Осијек.
  • Стара сапунара налазила се у згради где је данас смештен Лесковачки културни центар.
Прехрамбена индустрија

У Лесковцу је 1928. године изграђена фабрика зејтина „Свети Никола”. Касније 1931. године дошло је до промене власника и имена фирме. Власник ове фирме је био Никола Стојиљковић, а пословала је под формом фабрика стоног уља „Дубочица”. По овлашћењу фабрика је конфискована и убрзо је комплетан машински парк (21 машина) пресељена у Урошевац (Косово и Метохија), а 30 радника остало без посла.[35]

Због дугогодишње погубне политике у послератном периоду, Лесковац данас је изгубио рејтинг напредног индустријског града.

Привреда

Саобраћај

Железничка станица Лесковац

Лесковац је саобраћајно чвориште, пруга је до Лесковца дошла 1886. године. Док је пругу градио инжењер Светозар Машин, у Лесковцу је неко време живела његова супруга Драга Машин, потоња краљица Србије, жена последњег краља из династије Обреновића Александра. Пруга је међународног карактера и њоме путују возови који иду према Врању, Скопљу, Солуну и Атини. Кроз лесковачку котлину пролази и веома значајан ауто-пут Е-75, који спаја запад и север Европе са југом Европе и блиским истоком. Ту су још и регионални путеви који воде до Приштине, Пирота и Босилеграда.

Лесковац је удаљен од Ниша 45 km, Београда 280 km, Софије 161 km, Скопља 166 km, Атина 804 km. У непосредној близини града налази се и Аеродром „Мира”, а у непосредној близини писте, налази се и Лесковачки хиподром.[36] Најближи међународни аеродром је Нишки аеродром Константин Велики.[37]

Познати Лесковчани

Глумци и филмски радници

Спортске личности

Певачи, композитори и музичке групе

Новинари

Народни хероји и борци НОП Југославије

Градске месне заједнице

Партнерски градови

Галерија

Референце

  1. ^ а б в Даничић, Ђура (1975). Рјечник из књижевних старина српских, 1—3, фототипско издање „Вук Караџић”. Београд. 
  2. ^ а б в г „Лесковац - историјат и етимологија”. Мирјана Детелић. Приступљено 30. 1. 2016. 
  3. ^ а б в г д ђ Ивановић, Радомир; Мартић-Бурсаћ, Наташа; Ђокић, Мрђан (2007). „Агроклиматске карактеристике Лесковачке котлине” (PDF). GEOGRAPHICAL INSTITUTE “JOVAN CVIJIC” SASA. 57. Приступљено 30. 7. 2019. 
  4. ^ Родић, Д; Павловић, Мила (1998). Географија Југославије. Београд: Географски факултет. 
  5. ^ Танић, Драгослав (1972). Лесковац и околина. 
  6. ^ „Војвода Никола Коле Рашић”. Србско царство. 13. 1. 2012. 
  7. ^ „Индустрија коју су комунисти отели од Лесковчана (3. део)”. Лесковачке вести. 29. 9. 2014. Приступљено 23. 10. 2014. 
  8. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  9. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  10. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  11. ^ „Одељења Народне библиотеке Радоје Домановић. nbleskovac.rs. Архивирано из оригинала 19. 07. 2018. г. Приступљено 18. 7. 2018. 
  12. ^ „Leskovac otvara Legat "Nikolaj Timčenko". Južne vesti. Приступљено 19. 7. 2018. 
  13. ^ Момчиловић, Милан (1. 3. 2015). „Славујево доба и Ита Рина у Лесковцу”. Политика. Приступљено 24. 4. 2015. 
  14. ^ а б „Градска слава и обичаји”. www.gradleskovac.org. Приступљено 30. 7. 2019. 
  15. ^ Шимунец, Звонимир. Златно доба Лесковца 1918-1941. стр. 26. 
  16. ^ „Јубилеји у Лесковцу”. ludus-online.rs. Приступљено 19. 7. 2018. 
  17. ^ Дарови музеју 1948-2013. Лесковац: Народни музеј Лесковац. 2013. 
  18. ^ „Званични сајт музеја у Лесковцу”. muzejleskovac.rs. Приступљено 24. 12. 2017. 
  19. ^ Васиљевић, М. А. (1960). Народне мелодије лесковачког краја. Београд: Научно дело: САН, Посебна издања књ. CCСХХХ, Музиколошки институт књ. 11. 
  20. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 20. 04. 2019. г. Приступљено 20. 04. 2019. 
  21. ^ Kukavica
  22. ^ „Филмски центар Србије”. Приступљено 24. 12. 2017. 
  23. ^ „Завршен Лајф #6 - Добитници награда”. Радио 016. Архивирано из оригинала 25. 10. 2015. г. 
  24. ^ „Знате ли када је организован први карневал у Лесковцу?”. Лесковачке вести. 10. 7. 2014. Приступљено 4. 3. 2016. 
  25. ^ „На карневалу у Лесковцу било 2000 плесача”. Блиц. 11. 7. 2011. 
  26. ^ „Лесковачки карневал”. Андроид Водич. 
  27. ^ „Завршен Лесковачки карневал”. Југмедиа Инфо. 13. 7. 2014. Приступљено 23. 10. 2014. 
  28. ^ а б в „Православна Епархија нишка: Саборни храм Свете Тројице у Лесковцу”. eparhijaniska.rs. Приступљено 19. 7. 2018. 
  29. ^ „СК 874: Саборна црква Св. Тројице, Лесковац”. heritage.gov.rs. Приступљено 19. 7. 2018. 
  30. ^ Димитријевић, Н. (2015). Лесковац 101. Лесковац: Ђак. 
  31. ^ „Цркве и манастири у Лесковцу”. gradleskovac.org. Приступљено 19. 7. 2018. 
  32. ^ а б „Православна епархија нишка, Храм Светог Симеона Мироточивог у Лесковцу”. eparhijaniska.rs. Приступљено 19. 7. 2018. 
  33. ^ а б „Од градоначелника Лесковца и начелника округа по 1.000 евра за осликавање храма у Дубочици”. juznevesti.com. Приступљено 19. 7. 2018. 
  34. ^ „Индустрија коју су комунисти отели од Лесковчана (1. део)”. Лесковачке вести. 22. 9. 2014. Приступљено 23. 10. 2014. 
  35. ^ „Индустрија коју су комунисти отели од Лесковчана (2. део)”. Лесковачке вести. 25. 9. 2014. Приступљено 23. 10. 2014. 
  36. ^ „Лесковац, Аеродром Мира (PDF). modli.rs. Приступљено 30. 7. 2019. 
  37. ^ „Istorija | Aerodrom Konstantin Veliki Niš”. nis-airport.com (на језику: српски). Приступљено 30. 7. 2019. 

Литература

Спољашње везе