Istorija Srbije u Osmanskom carstvu

Delovi teritorije današnje Srbije su bili u sastavu Osmanskog carstva u periodu od XV do 20. veka. U sastav Osmanskog carstva su najpre, početkom 15. veka, uključeni jugoistočni delovi današnje Srbije (okolina Niša), zatim, sredinom 15. veka (1459. godine), celo područje Srpske despotovine, i konačno, između 1521. i 1552. godine i celo područje današnje Vojvodine. Od kraja 17. veka, u severnim delovima današnje Srbije (Bačka, zapadni Srem) osmansku će vlast zameniti habzburška, koja će se između 1718. i 1739. proširiti i na druge delove teritorije današnje Srbije (istočni Srem, Banat, Mačvu, Šumadiju, Braničevo, Timočku Krajinu). Posle 1739. godine, granica osmanskog i habzburškog domena se nalazi na Savi i Dunavu. Srbija će svoju državnost početi da obnavlja u 19. veku, nakon Prvog (1804. godine) i Drugog srpskog ustanka (1815. godine), najpre u vidu vazalne kneževine, da bi potpunu nezavisnost stekla 1878. godine. Neki južni i zapadni delovi današnje Srbije ostaće pod osmanskom vlašću sve do 1912. godine. Period osmanske uprave trajao je različito u delovima današnje Srbije; najkraće su pod turskom vlašću bili neki delovi Vojvodine (oko 150 godina), a najduže neki delovi južne Srbije (oko 5 vekova).

Tursko osvajanje

Glavni članak: Pad srpskih zemalja pod tursku vlast

Prodor Turaka kroz Rašku prema Bosni sredinom 15. veka

Osmansko carstvo je osnovano 1299. godine od strane emira Osmana Gazi. Ubrzo je počelo svoja osvajanja i širenje prema Balkanu. Prvi napad na srpsku vojsku je bio na reci Marici (1371. godine), gde je poražena srpska vlastela iz Makedonije sa vojskom od 20.000 vojnika protiv Turaka, čije su snage brojale oko 11.000 vojnika. Do 1389. Osmansko carstvo je većinom posedovalo južni i istočni deo Balkana. Godine 1389. sultan Murat I je poslao pismo srpskom knezu Lazaru, sa zahtevom da primi islam i postane vazal prema Osmanlijama ili će ga on napasti. Lazar je odbio da pređe na islam i prihvati vazalstvo i 28. juna 1389. je otpočela Bitka na Kosovu, u kojoj je ubijen i Osmanski sultan Murat I, ali je vojska kneza Lazara, Vuka Brankovića i Vlatka Vukovića pretrpela ogromne gubitke. Murata je nasledio sin sultan Bajazit I.

Bitka na Kosovu je definitivno rešila sudbinu Srbije, jer nakon nje u zemlji više nije bilo sile koja bi mogla da se suprotstavi Turcima. To je bio nestabilan period u kome su vladali sin i naslednik kneza Lazara despot Stefan Lazarević, koji je bio pravi vitez evropskog tipa, vojskovođa i pisac, a zatim njegov rođak Đurađ Branković, koji je prestonicu države preselio na sever, u novoizgrađeni grad Smederevo. Turci su nastavili svoja osvajanja sve dok nisu uspeli da zauzmu celu teritoriju Srpske despotovine 1459. godine, osvojivši Smederevo, a zatim da zauzmu i Bosansku državu (1463. godine).

Na kratko, srpska državnost je obnovljena na području Panonske nizije, pod carem Jovanom Nenadom (1526—1527. godine) i vojvodom Radoslavom Čelnikom (1527—1530. godine), ali se posle toga i na ovom području uspostavlja neposredna turska vlast.

Društvene prilike

Verska mapa teritorije današnje Srbije u 16-17. veku.

Mehmed-paša Sokolović

Tokom turske vladavine, kod Srba je preovladavao zemljoradnički sloj stanovništva. Uporedo sa njim postojao je i društveni sloj označen pojmom „vlah“. Halil Inaldžik je zapazio da su uredbe o vlaškoj organizaciji preuzete iz ranijeg srpskog prava. Ostaci romanizovanog starobalkanskog stanovništva i Sloveni razbili su na mnoge oaze i primorali ih da se sklone u primorske gradove, ostrva i na planine. Samo u slučaju rumunskog naroda dogodio se obrnuti proces – romanski element nadvladao je grčki i slovenski. Neki vlasi nastavili su da žive kao stočari nomadi. Zajedno sa Arbanasima, zauzimali su posebno mesto u Zakoniku cara Dušana. Turska uprava odlučivala je da li će određena grupa dobiti status vlaha. Stanovništvo Srbije većinom je dobilo taj status sve dok je nekadašnja Srpska despotovina bila granična oblast Osmanskog carstva. Posle pomeranja granice na sever od tridesetih do pedesetih godina 16. veka, Srbija više nije bila krajište, te je njenom stanovništvu oduzet položaj i naziv vlaha i pretvoreni su u običnu raju. Termin vlah je u turskim dokumentima ubrzo sasvim zaboravljen. Austrijska uprava preuzela ga je zajedno sa onima koji su bežali na njene prostore iz Turske. Tamo je termin vlah imao pogrdan naziv. Stanovništvo u zaleđu mletačkih poseda u Dalmaciji i Boki Kotorskoj nazivano je „morlacima“ (Crnim Vlasima), a njihova zemlja Morlačkom.

Utemeljenje vlaškog statusa velikog dela stanovništva Srbije tumači se razvojem stočarstva i naseljavanjem stočara u zemljoradničke krajeve. Najstariji turski zakon o vlasima potiče iz 1467/8. godine i odnosi se na plaćanje poreza (filurije) od jednog dukata po kući, dve ovce, jedna sa jagnjetom, i jednog ovna. Dvadeset kuća činilo je jedan katun. Postojali su porezi na ime katuna. Na pet kuća jedan vojnik išao je na pohod (petnik). Broj kuća u katunu vremenom se dizao do 50. Ovakva vrsta poreza, koja je pogađala kuću, a ne stanovnike, nije smetala rađanju dece. Mnogočlana porodica lakše se održavala. Krajem 15. veka, vlasi su pored filurije i poreza na nivou katuna, plaćali još 83 akče od svake kuće za sultanovu blagajnu i po 15 akči sandžakbegu na ime globa. Na nivou katuna sandžakbeg je dobijao sluge i ljude za vojnu službu. U slučaju rata, svaka kuća morala je dati po jednog vojnika koji je išao na konju. Vlasi su bili oslobođeni radnih obaveza. Do 1536. godine plaćali su samo polovinu ušura (desetine) ukoliko bi radili zemlju na spahijskim imanjima. U tom slučaju, ponekad su plaćali mukatu, vrstu zakupa u novcu. Kod stočara, knezovi su bili starešine višeg reda, a pojedine manje grupe predvodili su primićuri. Knezovi su sakupljali poreze i prilagali ih haračlijama.

Jedan podatak, iz sredine druge polovine 15. veka, veoma je važan za istoriju Srba pod osmanskom vlašću. Turci su tada pokušali da stvore jedinstvenu organizaciju kod naseljenih vlaha, sa jednim starešinom, vrhovnim knezom. Bio je to knez Maloga, sin Nikolin. Za tu dužnost on je imao timar sa prihodom od 10.000 akči. Imao je i svoju knežinu sa 21 podložnim primićurom. Postoji podatak da je Smederevski sandžak u to vreme imao 21 kneza – još jedan dokaz o verodostojnosti ovih podataka. Turci su u međuvremenu odustali od stvaranja jedinstvene vlaške organizacije, pa u 16. veku ne postoji vrhovni knez poput Maloge. Malogin sin primio je islam. Srbija će se tek posle tri veka ponovo naći izdeljena na knežine. Broj knezova u međuvremenu raste. U Smederevskom i Kruševačkom sandžaku ih je 1527. godine bilo 104. Među seoskim stanovništvom tada su zabeležene pojave islamizacije.

Na prelazu iz 15. i 16. vek stvara se sloj Srba spahija. Srbima je bilo lakše da ratuju za sultana nego da obrađuju zemlju. Ubrzo ih je bilo više nego Turaka istog statusa. Srpske spahije su, poput Miloša Belmuževića, bili potomci ranije srpske vlastele. Tako dolazi do stvaranja nove srpske vlastele. Srpske spahije imale su iste obaveze kao i turske. Odlazili su u ratne pohode. Martolosi su činili posade po tvrđavama. Derbendžije su čuvale drumove, skele i mostove. Vojnici (vojnuci) su služili kao konjušari. Hrišćana je bilo i u azapima, posebnim odredima turske pešadije u tvrđavama duž plovnih reka. Bilo ih je i u redovima akindžija. Musthafizi su bili čuvari tvrđava. Dželebdžije su pripremale i čuvale municiju i ostali ratni materijal. Bali-beg Jahjapašić osnovao je red delija. Oni su pripadnici lake konjice koji su svoj naziv dobili zbog lude hrabrosti. Od njih su stvarane udarne jedinice. Organizovani su pod komandom bajrak-begova i delibaša. Delije su sebe nazivali zatočnicima. Na starijem srpskom jeziku, tako se obeležavao onaj koji će za svog gospodara izvršiti neko delo ili izaći za njega na megdan. Pojava knežinskih samoupravi potiče iz suštine osmanskog uređenja, pre svega u timarskom sistemu.

Seobe Srba u 15. i 16. veku

Zmaj Ognjeni Vuk.

Srbi su počeli da se naseljavaju u Panoniju verovatno od onda kada je despot Stefan Lazarević počeo dobijati posede od ugarskog kralja (1404). Despot je tamo počeo naseljavati svoje ljude, a slično je postupao i Đurađ Branković posle 1427. godine. Srbi su se 1428. godine nalazili u Kovinu i na Čelepskom ostrvu. Srbe u Kovinu uzeo je 1440. godine ugarski kralj Vladislav pod svoju zaštitu. Matija Korvin prihvatao je sve one koji su se iz Srbije selili nakon pada Smedereva. Njegove vojskovođe odvodile su sa sobom silan narod. U jednom njegovom pismu iz 1483. godine stoji da se u poslednje četiri godine u Ugarskoj naselilo preko 200.000 Srba. Ugarski sabor doneo je 1481. godine odluku da se ovo stanovništvo oslobodi od plaćanja crkvenog desetka katoličkoj crkvi. Ugarska je Srbe naseljavala po Sremu, Banatu, Bačkoj i Pomorišju; krajevi koji su najviše izloženi turskim napadima. Kada je 1465. godine prešao u ugarsku službu, Vuk Grgurović, unuk Đurđa Brankovića, dobio je od Matije Korvina gradove Slankamen i Kupinik, a 1471. godine i naziv „despot kraljevstva Srbije“. To, međutim, nije značilo obnovu Srpske despotovine, jer Vuk nije raspolagao svojom teritorijom. Pored Vuka, u službi ugarskog kralja našla se i druga srpska vlastela: Stevan i Dmitar Jakšić, sinovi vojvode Jakše, koji su se naselili oko Moriša; vojvoda Vladislav Hercegović, sin Stefana Vukčića Kosače, imao posede u Slavoniji i Morović u Sremu; vojvoda Miloš Belmužević, posedi u Bačkoj i severnom Banatu. Vuk Grgurović učestvuje između 1468. i 1474. godine u ratovima protiv Čeha i Poljaka, a potom je zaratio i protiv Turaka. Zajedno sa Matijom učestvuje u osvajanju Šapca (1476) nakon čega je oplenio Srebrenicu, Kučlat i Zvornik. Turci su odgovorili upadom u okolinu Temišvara. Krajem iste godine Vuk bezuspešno napada Smederevo.

Dmitar Jakšić ratuje protiv Turaka na strani erdeljskog vojvode Stefana Batorija i značajno je doprineo njihovom porazu na Hlebnom polju 1479. godine. Vuk je sledeće godine porazio Turke kod Travnika, a 1481. godine je hrišćanska vojska pod Vukom prodrla do Kruševca. Despot je sa sobom poveo 50.000 Srba. Smrću despota Vuka (1485) i Dmitra Jakšića (1486) završen je još jedan buran period srpske istorije. Nakon Korvinovog formiranja vojne granice, Srbi su na njoj naseljeni kao laka konjica, pešaci i šajkaši. Tada je doneta i odluka o oslobađanju od crkvenog desetka (1481).

Sledeće četiri godine (do 1521. godine) stanje na ugarsko-turskoj granici nije se značajnije menjalo. Do 1491. godine vlada primirje, da bi kasnije povremeno bile vođene manje borbe. Despotska titula je nakon Vukove smrti preneta na Đorđa Brankovića, sina oslepljenog Stefana. Despotsko zvanje je, uporedo sa Đorđem, nosio i njegov brat Jovan. Đorđe nosi titulu do 1496. godine kada se zamonašio u manastiru Kupinik pod imenom Maksim. Ubrzo je postao mitropolit vlaški, a zatim i beogradski. Njegov brat nastavio je da nosi despotsku titulu ponašajući se kao pravi vladar. Učestvuje u ratu sa Turcima (1501-1503) u kome je najpre pustošio okolinu Smedereva, zatim porazio tursku vojsku na otvorenom polju i povukao se vodeći sa sobom 2000 Srba. Kralj mu je 1501. godine poverio vrhovnu komandu nad vojskom na jugu. Jovan je odbio povoljne ponude Ahmed-paše Hercegovića (sina Stefana Kosače) i 1502. godine je prodro u Bosnu i porazio Turke kod Zvornika. Iste godine neočekivano je umro od groznice. Bio je to poslednji Branković sa despotskom titulom. U ugarskom pohodu na Vidin (leto 1502) učestvuju i Srbi pod komandom beogradskog bana Đorđa Kanjižija. U pohodu učestvuju i Radič Božić i Marko i Dmitar Jakšić (mlađi). Osvojili su i Kladovo i podgrađe Nikopolja. Mir je sklopljen 1503. godine. U međuvremenu, 1496. godine, ugarski sabor ukida odluku o oslobođenju srpskog stanovništva od crkvenog desetka iz 1481. godine.

Posle smrti despota Jovana, despotskom titulom ovenčan je Ivaniš Berislavić, oženjen ćerkom Stefana Jakšića, udovicom poslednjeg Brankovića. Najraniji izvor koji pominje Ivaniša kao despota je iz 1504. godine. Despot je imao sedište u Kupiniku. Vladao je do 1514. godine. Jelena, Ivaniševa udovica, branila je Kupinik do 1520. godine. Tada se sa despotskom titulom javlja Stevan Berislavić, sin Ivaniša i Jelene. Srbi u Ugarskoj su 1514. godine uzeli učešća u buni Đorđa Dože koja ih je podelila u dva tabora. Nakon smrti kralja Vladislava II u Ugarskoj izbijaju nemiri. Na presto se popeo Ludovik II (1516-1526) koji je imao snažnu opoziciju u Jovanu Zapolji. Na sultanski presto se 1521. godine popeo Sulejman Veličanstveni koji iste godine zauzima Beograd i Šabac.

Srbi pod Turcima početkom 16. veka

Carstvo Jovana Nenada.

Pavle Bakić

Glavni članak: Pavle Bakić

Nakon osvajanja Beograda, Sulejman je uputio smederevskog sandžakbega Bali-bega Jahjapašića u Srem. Ovaj je popalio Kupinik, Slankamen, Mitrovicu, Karlovce, Petrovaradin, Kamenicu, Čerević i Ilok. Tako je stvoren širok pojas ničije zemlje. Srpsko stanovništvo iz Beograda odvedeno je u Carigrad kao lično sultanovo roblje. Bali-beg je ipak nastojao da deo Srba privoli u tursku službu. Među prvima je Turcima prišao Petar Ovčarević, šajkaški zapovednik. Ovčarević je nakon boja sakupio deo branioca i pristupio sultanu u službu. Njegovi vojnici uvršteni su u red martolosa i nastanjeni u četvrti Beograda koja od tada nosi naziv „Ovčar-oglu mahala“. Iako je prešao na stranu Turaka, on nastavlja da, kao dobar hrišćanin, šalje poverljive podatke Ferdinandu Habzburškom na štetu Jovana Zapolje. Ostatke šajkaša prikupio je vojvoda Radič Božić u Petrovaradinu, dok je Pavle Tomori komandovao suvozemnim četama. Turci napadaju i 1522. i 1523. godine. Kod Petrovaradina su doživeli težak poraz 1522. godine, a novi smederevski sandžakbeg, Ferhad-paša, doživljava poraz kod Manđelosa 12. avgusta 1523. godine. Ferhad-paša je pogubljen, a zamenio ga je Bali-beg koji bezuspešno opseda Jajce. Njega i Husrev-bega, bosanskog namesnika, pred Jajcem je sramotno porazio Krsto Frankopan. Jedan od prelomnih trenutaka jeste prelazak Pavla Bakića iz turske u ugarsku službu. On je bio najmoćniji srpski vlastelin koji je od Turaka dobio i neke posede. Kada je, početkom 1526. godine, stigao na ugarski dvor, do detalja je izložio turske ratne namere znajući tačno i put kojim će turska vojska prodreti ka Budimu. Pre odsudne bitke na Mohaču, Turci su osvojili Petrovaradin koga je branio Đorđe Alapić. Bitka na Mohaču vođena je 28. avgusta 1526. godine. Bitka je označila kraj Ugarske kraljevine. Ludovik II ostao je na bojnom polju. Od srpskih vojvoda, poginuo je Matija Bakić (brat Pavla Bakića) i Pavle Tomori, zajedno sa još najmanje 500 ugarskih plemića. Dok je sultanova vojska hitala ka Budimu, akindžije su napadale okolne teritorije. Pavle Bakić sklanjao je narod od turskih napadača. Sulejman je septembra iste godine bez otpora ušao u Budim. Odatle je prešao u Peštu, nakon čega je krenuo nazad ka Carigradu. U Sremu je čuo vest o ustanku u Maloj Aziji. Turci nisu ni nameravali da anektiraju Ugarsku, već samo da postave vazalnog kralja. Bio je to Jovan Zapolja, gospodar Erdelja, od ranije u sukobu sa Turcima. U ovom ratu Ugarska je izgubila preko 200.000 ljudi. Ugarsko plemstvo se delom sklonilo u Požun kod Marije Habzburške, a delom je prišlo Turcima. Na saboru u Tokaju deo plemstva prihvatio je Jovana Zapolju za ugarskog kralja. On je krunisan u Stolnom Beogradu iste godine. Kao ugarskog kralja, Zapolju je priznao francuski kralj Fransoa, papa Kliment VII, Mletačka republika i Henri VIII. Uporedo sa tim, na saboru u Požunu je za ugarskog kralja izabran Ferdinand Habzburški koji je uživao podršku brata Karla V, najmoćnijeg evropskog vladara. Na putu za Budim Ferdinand nije imao otpora. Zapolja se pred njim sklanja u Gornju Ugarsku. Ferdinand je tako krunisan i u Stolnom Beogradu.

Jovan Nenad

Glavni članak: Jovan Nenad

U vreme nakon Mohačke bitke na istorijskoj sceni pojavljuje se Jovan Nenad. U vreme borbi dvojice ugarskih pretendenata, on se proglasio carem raspolažući vojskom od 15.000 ljudi, koja nimalo nije zaostajala za vojskama dvojice pretendenata. Jovan Nenad je smatao da ga je Bog poslao da oslobodi hrišćane od Turaka. To je dokazivao čudima, molitvama, podvizima u boju. Njegovo poreklo obavijeno je velom tajne. Ne zna se ni gde je rođen, ni ko ga je odgajao. Govorilo se da potiče od srpskih despota, da je jedan od Crnojevića, da je rođak majke Angeline, da su mu preci vizantijski carevi iz dinastije Paleolog. Izgled mu je takođe bio upadljiv; na telu je imao crnu prugu koja se širila od desne slepoočnice do stopala desne noge, u debljini prsta. Sebe je nazivao „carem Srba i Carigrada“. Porazivši Valentina Tereka, Jovan Nenad se ustalio u Subotici gde je osnovao svoj dvor i pratnju od 600 mladića na čelu sa Čelnikom Radoslavom. Uspostavio je svoju prevlast u Banatu, Bačkoj i delu Srema. U sukobu sa srpskim carem, Valentin Terek je jedva preživeo, a Vladislav Čaki ostao je na bojnom polju zajedno sa mnogim ugarskim plemićima. Zapolja je u početku štitio samozvanog cara, ali je kasnije postao njegov neprijatelj. Đorđe Sremac, dvorski kapelan kralja Zapolje, zabeležio je da je Zapolja zaplakao kad je čuo da je Jovan Nenad prišao Ferdinandu. Ferdinand je Nenadu obećao despotsku titulu, a tako ga je i oslovljavao, mada je titula ostala samo obećanje. Posle poraza na bojnom polju, Jovan Nenad je na prevaru smrtno ranjen. Glavu mu je odsekao Valentin Terek (1527) i odneo Zapolji na trpezu. Zapolja je, dok je jeo i pio, razgovarao sa glavom, nakon čega ju je bacio u Dunav.

Srpski ratnici su se nakon poraza Jovana Nenada rasuli. Deo (oko 3000 ljudi) se okupio pod popov Vasiljkom i sa njim stupili u redove Radiča Božića. Drugi deo pridružio se jednom od Jovanovih najvećih neprijatelja, Petru Perenjiju. Većina boraca okupila se pod čelnikom Radoslavom i prišla Turcima.

Osvajanje Banata i Sulejmanova smrt

Opsada Temišvara (1552)

Ferdinand Habzburški privoleo je Portu na mir pod uslovom da se odrekne onog dela Ugarske koji je pripadao Jovanu Sigismundu. I pored toga, nisu prestajala njegova nastojanja da od Izabele kao regentkinje dobije Erdelj i Banat kako je nekad ugovoreno u Velikom Varadinu (1538). Fratar Đorđe Utješanović Martinuci sve više se priklanjao Austriji. On je bio siva eminencija u Zapoljinoj državi. Pregovori o ustupanju Banata i Erdelja doveli su do nemira u tim oblastima. Vlastelin Nikola Crepović je 1550. godine doživeo težak poraz kod Čanada. Utješanović je za to vreme krenuo ka Đulafehervaru, prestoni grad, gde je Petar Petrović pokušao da zaštiti Izabelu. Izabela je napustila borbu, uvidevši da je svaki otpor uzaludan. Tako je Utješanović postao gospodar situacije. Poraz Nikole Crepovića i Utješanovićev pohod na sopstvenu kraljicu učinili su stvari jasne. Sulejman je Utješanovića proglasio izdajnikom i naredio da se njegova zemlja preda Petru Petroviću, a da se Jovan Sigismund kruniše za kralja i Turskoj predaju Bečej i Bečkerek. Jula 1551. godine Izabela je sinovljevu državu predala Ferdinandu u zamenu za teritorije u Šleskoj. Petar Petrović je na osnovu istog ugovora predao Ferdinandu Bečej, Bečkerek, Temišvar i Lipovu. Utješanovića je Ferdinand imenovao namesnikom u Erdelju.

Mehmed Sokolović je 7. septembra kod Titela prešao Tisu i uputio se ka Bečeju. Utješanović je javio Ferdinandu kako se podići na ustanak oko 60.000 ljudi u Erdelju. Mehmed Sokolović je u pohodu naišao na podršku Srba. Na putu za Temišvar, on osvaja Bečej, Bečkerek, Čanad i Lipovu. Temišvar je branio Stefan Lošonci. Mehmed je oktobra 1551. godine opseo grad, ali se ubrzo povukao na zimovanje u Beograd. Lošonci je za to vreme osvojio Čanad. Januara sledeće godine za seraskera ovog ratnog pohoda postavljen je Ahmed-paša, drugi vezir Porte. Juna iste godine je Ahmed-maša zajedno sa Mehmed-pašom Sokolovićem opseo Temišvar. Turci su posle mesec dana opsade preduzeli napad (25. jul). Lošonci se na reč predao Turcima, ali je zajedno sa svim preživelima ubijen na gradskim vratima. Za prvog namesnika u Temišvaru postavljen je Gazi Kasim-paša. Pohod na Banat trebalo je da se pobedonosno završi osvajanjem Jegra. Branioci su, međutim, uspeli da izdrže napad. Turci u ovom ratu osvajaju Banat obrazujući novi beglerbegluk sa sedištem u Temišvaru.

Cilj Sulejmanovog poslednjeg rata sa Austrijom (1566) je, kao i uvek, bio Beč. Prešavši pontonski most kod Šapca, Sulejman je u Beogradu primio erdeljskog kneza Jovana Sigismunda Zapolju kome je još iz Carigrada poručeno da dođe na poklonjenje. Sulejman je tamo izjavio da se neće vratiti u Carigrad dok Sigismund ne bude krunisan za kralja Ugarske. Upravo tada je bilo jasno da je Sulejmanov pohod dobio svetske razmere. Sultan se ustremio na grad Siget. Car Maksimilijan je zadržao svoje trupe prepuštajući Siget svojoj sudbini. Turci su svakog branioca Sigeta platili sa deset svojih ljudi. Mehmed-paša Sokolović vodio je opsadu. Sulejman je umro u noći između 5. i 6. septembra. Veliki vezir prikrivao je njegovu smrt. Branitelj grada, Nikola Zrinski, pretvorio je odbranu svog grada u herojsku smrt. Grad je pao jedan dan nakon Sulejmanove smrti. U vreme opsade Sigeta, Turci su pretrpeli neuspeh u pokušaju da osvoje Novigrad. Grad je uspešno odbranio ban Petar Erdedi. Prilikom povratka, u Beogradu je Mehmed po drugi put postao veliki vezir. Pregovori o miru završeni su potpisivanjem Jedrenskog mira (1568) na osam godina. Maksimilijan i Selim II zadržali su ono što im se u tom trenutku zateklo u rukama. Maksimilijan je pristao i na plaćanje danka od 30.000 dukata.

Banatski ustanak

Glavni članak: Banatski ustanak

Širenje Banatskog ustanka.

U srpskoj istoriografiji prvi je o Dugom ratu opširnije pisao Jovan Rajić u svojoj Istoriji (1794-1795). Rat je otpočeo velikom turskom pogibijom kod Siska 1593. godine, a završen je potpisivanjem mira u Žitvatoroku 1606. godine. Turci su rat započeli prikupljanjem vojske u Beogradu pod komandom Sinan-paše. On je posle kraćih opsada zauzeo Vesprim i Palotu. U ovakvim uslovima, Srbi u Banatu, u dogovoru sa svojim sunarodnicima u Vlaškoj i Erdelju, dižu 1594. godine ustanak protiv turskih vlasti koji, po broju ustanika i uspesima na bojnom polju, predstavlja jedan od najvećih u istoriji jugoistočne Evrope od 16. do 18. veka. Srbi pregovaraju sa izaslanicima cara Rudolfa. Osvajaju brojne gradove između Moriša i Dunava i biraju Sigismunda Batorija za svog kralja. On je bio prvi strani vladar koga su Srbi izabrali za svog vladara. Batori se pretvarao da je veran sultanu.

Srbi su pedesetih godina pomagali Mehmedu-paši Sokoloviću da zauzme Banat. Od tada, oni su na toj zemlji stasali kao vojnici i kao zemljoradnici. Turska u međuvremenu vodi dug rat sa Persijom koji je završen sklapanjem mira 1590. godine nakon turske pobede. Na prestolu se između 1574. i 1595. godine nalazio Murat III. Posle utemeljenja grada Karlovca 1579. godine stvoren je Bosanski pašaluk na čelu sa Ferhad-pašom iz redova Sokolovića. Na mesto beglerbega došao je 1591. godine Hasan-paša Predojević iz Klobuka. On je sledeće godine osvojio Bihać (grad je branio Toma Erdedi) i podigao grad Petrinju (Novigrad) na Kupi kako bi olakšao napade na Hrvatsku. Ustanovljen je Bihaćki sandžak na čije čelo je postavljen Rustem-beg. Hasan-paša Predojević krenuo je ka Beogradu sa ciljem da napadne Austriju i tako otpočne rat. Tada je došlo do smene na vezirskom prestolu i Predojević je izgubio podršku koju je imao u Sijavuš-paši. Na vezirsko mesto ponovo je došao Sinan-paša. Hasan-paša Predojević je krenuo ka Sisku. Hrišćansku vojsku predvodili su Toma Erdedi, Rupreht Egenberg i Andrija Turjački. Turci su doživeli poraz koji je doveo do objave rata od strane Carigrada. Avgusta iste godine osvojen je Sisak. Septembra 1593. godine Sinan-paša se nalazi u Beogradu.

Mlečani su odbijali da se odazovu papinim i austrijskim pozivima u rat protiv Turaka zbog svoje slabosti i trgovačkih interesa. Francuska je neprestano nastojala da obnovi savez sa Turcima i ponovo uspostavi svoj uticaj na Porti. Španija se nakon poraza svoje Armade u vodama Lamanša 1588. godine klonila sukoba u Sredozemlju. Male italijanske države takođe su imale trgovačkih interesa za opstankom Turske u Evropi. Tako je Austrija morala nastaviti ratovanje samo uz podršku nemačkih država, ugarskog sabora i Češke. Papa Kliment VIII obraćao se za pomoć i pravoslavnim državama (Erdelj, Vlaška, Moldavija, Poljska, Rusija), ali se one nisu odazvale pozivu.

Vlasi u Banatu zadržali su titule kneza i primićura. U Banatu su knezovi nazivani i nahijskim ćehajama. Uporedo sa njima postojala je i služba birova koji su birani na određeno vreme i jedino su plaćali porez na ovce. Ukidanjem poreznih olakšica Srba u Banatu Turci su celu jednu oblast predodredili za ustanak. Napredovanje hrišćanske vojske ohrabrilo je Srbe. Rudolfovi vojnici zauzimaju i razaraju Filek i osvajaju Novigrad. Pregovori se vode o zajedničkoj akciji Sigismunda Batorija, erdeljskog kneza, i gospodara Vlaške i Moldavije. Erdeljski knez bio je voljan da se digne protiv Turaka, ali je nailazio na otpor erdeljskih staleža. Ipak, erdeljske vlasti mirno su dopuštale da se srpske ustaničke čete formiraju na njihovoj teritoriji. Vlaški vojvoda Mihailo Hrabri i moldavski vojvoda Aron odrekli su se poslušnosti sultanu. Batori se sve više udaljavao od Porte. Srbi učestvuju u opsadi Ostrogona od strane nadvojvode Matije.

Na čelu jedne srpske čete bio je Petar Majzoš. On je 1594. godine zauzeo Vršac. Sinan-paša je upozorio erdeljskog kneza Batorija da uhvati i kazni Majzoša. Druga hajdučka družina pod Jovanom Logušaninom pustošila je u predelu oko Almaša i nije nailazila na odlučniji otpor. Sinan-paša se nije osvrtao na Srbe već je krenuo u susret svom glavnom neprijatelju, nadvojvodi Matiji. Sigismund Batori još uvek je besciljno pregovarao sa Rudolfom te se ustezao da odlučnije pomogne ustanike. Ustanici su posle napada na Vršac udarili na mesto Bokčiju, a zatim na grad Moržinu. Turci su među napadačima prepoznali ljude Sigismunda Batorija. Sultan je uputio svog čauša Ahmeda da ispita stvar u Erdelju. Batori je 12. maja sazvao sabor erdeljskih staleža kako bi dobio odobrenje za ulazak u rat. Tada se u Erdelju nalazilo poslanstvo Srba predvođeno vladikom Teodorom Tivodorovićem. Erdeljskom knezu ponuđen je presto srpskog despota ili kralja. Turci su mu pripretili pljačkajući pogranična naselja u Erdelju. Staleži su ostali pri odluci da se ne kida savezništvo sa Turcima. Srbi su, pored Vršca, Boškanja, Moržine i Fačetine zauzeli u međuvremenu i Vilagošvar i Jenopolje. Potom su preduzeli opsadu Bečkereka. Grad je pao bez većeg otpora. Ustanici su prešli Begej i brzo slomili otpor branioca. Osvajanje Bečkereka (Zrenjanina) najveći je uspeh Srba u Banatskom ustanku. Ustanici ubrzo osvajaju i Bečej, a potom i grad Titel. Turci (11.000 ljudi) su napali Srbe pokušavajući da povrate ove gradove, ali su razbijeni u bici. Svega desetina turskih vojnika spasla se pogibije. Poginula su i sva tri bega.

Situacija se 1594. godine okrenula protiv ustanika. Sabor u Đulafehervaru odlučio je da se ne kida sa Turcima. Austrijanci krajem juna napuštaju opsade Ostrogona i Hatvana i povlače se u gornju Ugarsku. Ustanici, ostavljeni sami sebi, su se četiri puta sukobili sa Turcima, odnosno temišvarskom vojskom, i četiri puta joj naneli poraz. Novi temišvarski beglerbeg, Hasan-paša Mlađi, sredinom jula je udario na ustanike kod Bečkereka. Turaka je bilo 30.000 naspram 4300 Srba. Iz pokolja je izvuklo glavu svega 300 ustanika. Turci su ponovo zauzeli Bečkerek. Ustanak je time ugušen. Većina Srba vratila se na svoja ognjišta, dok je deo dospeo ropstva. Vladika Teodor Tivodorović uhvaćen je i u Vršcu živ odran.

U vreme ustanka Srba u Banatu spaljene su mošti Svetog Save u Beogradu. U pitanju je jedan od onih događaja u srpskoj istoriji o kome je ostalo dovoljno podataka u istorijskim izvorima. Ipak, u nauci nije sasvim utvrđeno da li se spaljivanje desilo 1594. ili 1595. godine.

Učešće Srba u Dugom ratu

Glavni članak: Trinaestogodišnji rat

Spaljivanje moštiju Svetog Save.

Dugi rat nastavljen je godinama nakon gušenja Banatskog ustanka. Srbi se nisu sklanjali sa poprišta sukoba, mada je rat vođen sa promenljivom srećom. Dolazi do uzdizanja novih heroja srpske istorije, poput Starine Novaka, Đorđa Raca Slankamenca i Deli Marka. Slankamenac je počeo ni iz čega. Najpre je kao konjušar bio u službi jednog erdeljskog magnata. Borio se u Banatskom ustanku 1594. godine i u ime Srba pregovarao sa Kristoforom Tojfenbahom. Potom je stupio u službu Sigismunda Batorija. Deli Marko, najomiljeniji među Srbima, činio je čuda sa svojom vojskom. Izvršio je krajem 1594. godine smeo upad u Tursku sve do Jedrena. U proleće 1596. godine poharao je grad Plevnu. Đorđe Borbelj, njegov vojvoda, osvojio je 1595. godine Lipovu, Šoljmoš i još neke manje gradove, a pomogao je Batoriju da osvoji Vršac, Fačet, Arad i druge gradove. Austrijanci su 1596. godine uzeli Ostrogon i stavili ga pod zapovedništvo grofa Nikole Palfija. Poslednji veći istup Sigismunda Batorija bio je napad na Temišvar u kome su učestvovali i Deli Marko, Đorđe Rac i Sava Temišvarac. Međutim, čuvši da se opsednutom gradu približava vojska Hasan-paše iz Beograda, napadači su podigli opsadu. Batori je ubrzo napustio položaj kneza i prepustio je zemlju, uz prinudni pristanak staleža, caru Rudolfu, koji je za namesnika Erdelja postavio nadvojvodu Maksimilijana. Srpski prvaci se od bekstva Batorija u Poljsku sve više vezuju za vlaškog vojvodu Mihaila Hrabrog.

On je 1599. godine krenuo na Erdelj sa velikom vojskom u kojoj su učestvovali i Srbi pod Đorđem Racom. Odlučujuća bitka vođena je kod Sibinja 28. oktobra 1599. godine. Erdeljska vojska pod kardinalom Andrijom Batorijem pretrpela je potpuni poraz. Mihailo je 1600. godine krenuo na Moldaviju. Srpske odrede predvodio je Deli Marko. Bez otpora, Mihailo Hrabri zauzeo je Modlaviju i njenu prestonicu Sučavu. Potom se vratio u Erdelj, što je bila njegova najveća greška. Tamo se plemstvo pobunilo padajući pod habzburški uticaj. Pozvalo je u pomoć generala Đorđa Bastu, austrijskog zapovednika u gornjoj Ugarskoj. Basta je sakupio vojsku i potukao Mihaila Hrabrog kod Miroslova 18. septembra proterujući ga iz Erdelja.

Starina Novak

Glavni članak: Starina Novak

Starina Novak.

Savremeni dokumenti s kraja 16. i početka 17. veka svedoče o istorijskoj ličnosti koja je ratovala u vojsci Mihaila Hrabrog. Bio je to glasoviti Baba Novak ili Starina Novak. U usmenom predanju, Starina Novak se kasnije pojavio kao gorski hajduk i to na gori Romaniji. Rođen je u Poreču na Dunavu oko 1520. godine. Srpskog je porekla. U vojsci Mihaila Hrabrog prvi put se spominje 1595. godine kada je vlaški vojvoda prešao Dunav kod Nikopolja i pustošio do Balkana. Mihailo Hrabri tada je zapazio Starinu Novaka i njegove hajduke i uzeo ih u svoju službu. Vojska Sinan-paše potučena je avgusta 1595. godine kod Đurđeva. Iste ili slične hajdučke poduhvate neki istoričari pripisivali su i Deli Marku.

Vremenom, Mihailo Hrabri je stupio u vezu sa Đorđem Bastom tražeći od njega pomoć. Basta je postavio uslove: da Mihailo ubuduće nosi samo titulu vlaškog vojvode ostajući caru veran vazal i da sa svojom vojskom spreči prodor Sigismunda Batorija u Erdelj. Starina Novak je tako stao na stranu koja je ratovala protiv Sigismunda Batorija. Optužen je za izdaju i uhvaćen je na prevaru kod Lipove. Okovan je u lance i odveden, sa jednim sveštenikom, u Kluž. Tamo je živ spaljen 5. februara 1601. godine.

Iste godine ubijen je i Mihailo Hrabri, na prevaru, po naređenju Đorđa Baste. Za vlaškog vojvodu izabran je Radul Šerban, a oko njega se okupljaju srpski ustanici. Ugarski magnati koje Basta nije savladao okupljaju se oko Mojsija Sekelja i pozivaju Turke u pomoć. Basta je sačekao Turke na reci Seretu i porazio ih septembra 1602. godine. Sekelj je poražen iste godine u sukobu sa Deli Markom kod Brašova. Novi erdeljski knez, suprotstavljen caru Rudolfu, postao je Stefan Bočkaj. Austrijski car nastojao je da, pre potpisivanja sporazuma sa Bočkajem, obezbedi što bolje uslove te je poslao vojsku vlaškog vojvode Radula, odnosno srpskog vojskovođe Đorđa Raca, na Bočkaja. U njoj se nalazio i Jovan Branković, predak Đorđa Brankovića. Slankamenac je uhvaćen i bačen u tamnicu, a Austrijanci su poraženi kod Požuna 1605. godine.

Ugovor između cara i Bočkaja potpisan je u Beču. Bočkaju je pripao ceo Erdelj i gradovi Satmar i Tokaj. Knez je ostao i turski vazal posredujući u sklapanju mira između Porte i austrijskog dvora. Ugovor je sklopljen na 20 godina pod Komoranom, na mestu gde se rečica Žitva uliva u Dunav (11. novembar 1606. godina). Svaka strana zadržala je teritorije koje je u tom času držala. Turska se proširila osvajanjem Jegra 1596. godine koji je postao sedište novog pašaluka. Krajem rata Turci su povratili i Ostrogon. Rudolf je sultanu isplatio 200.000 forinti i time oslobodio Austriju od plaćanja danka. Mir na reci Žitvi nije više bio znak sultanove milosti već akt sklopljen po načelima međunarodnog prava. Na Porti se više nije moglo tumačiti austrijsko plaćanje odštete kao godišnji danak.

Srbi u Kandijskom ratu

Glavni članak: Kandijski rat

Bajo Pivljanin.

Prvi veliki izlazak Srba na istorijsku pozornicu odigrao u Dugom ratu između Austrije i Turske i pokazao je koliko su, od vaspostavljanja Pećke patrijaršije, kao narod brzo napredovali. Kandijski rat doneo je srpskom narodu velika iskušenja, ali i mogućnosti za dalje sazrevanje ideje oslobođenja od strane vlasti. Rat je počeo naredbom sultana Ibrahima I da se objavi rat Mletačkoj republici i izvrši invazija njenog ostrva Krita zato što je tamo našao utočište jedan brod malteških gusara. Dvadesetpetogodišnja borba oko tog ostrva predstavljala je krunisanje viševekovnih turskih napora da zagospodare celim istočnim Sredozemljem. U početku rata Venecija je svoje najbolje vojne snage grupisala na Kritu; Dalmacija i Boka Kotorska bile su slabo branjene, a odatle se očekivao prilično snažan turski udar; prema nekim podacima nije bilo više od 2000 vojnika ukupno. Mlečani su se očigledno uzdali da će domaće, najvećim delom srpsko, stanovništvo podneti glavni teret borbi. Već u prvim godinama rata počela su dva procesa koji su znatno uticali na osipanje i slabljenje južnih granica Turske prema Jadranu. U pitanju su bili prelazak pojedinih plemenskih i opštinskih zajednica iz turske pod mletačku vlast, a drugi prebegavanje turskih podanika na mletačke teritorije.

Uz mletačku pomoć Crnogorci su 1645. odbili napad skadarskog sandžakbega, izazvan upornim odbijanjem plaćanja harača. Tokom 1645. i 1646. Mlečani su potisnuli Turske i nekoliko značajnijih mesta u Dalmaciji i veliki broj Morlaka (naziv za Srbe) se preselio na mletačku teritoriju, a veliki broj se priključio borbama protiv Turaka. Kada se to saznalo na Porti, novom bosanskom namesniku je naređeno da udari na dalmatinske gradove i graničarska uporišta. U tim borbama, tokom 1647, istakli su se mletački uskoci. Ferhad-beg Pašić je preoteo Nadin i krenuo je ka Zadru, ali ga je pop Stevan Subotić, kako bi zaštitio Srbe skoro doseljene u okolinu tog grada, sačekao sa uskocima i prinudio na povlačenje. Dok se glavna turska vojska spremala da udari na Šibenik, oko 1500 doseljenih Srba je upućeno na Gračac da napravi diverziju. Njih je vodio prebeg Petar Smiljanić sa sinovima i oni su grad zauzeli i zapalili ga. Turci su ipak stigli do Šibenika i 21. avgusta započeli opsadu. U odbrani grada učestvovalo je i oko 1000 uskoka pod vođstvom Stevana Subotića. Opsada je polovinom septembra razbijena i nakon mesec dana mletačka vojska je osvojila Ostrovicu, u čijem osvajanju je veliku ulogu odigrao i Subotić sa svojim uskocima. Prema mletačkoj statistici, za dve godine ratovanja, vlast Venecije je priznalo oko 20.000 Morlaka (Srba).

Početkom 1648. generalni providur Leonardo Floskolo je iskoristio jaku zimu i napao Turke kojima nije mogla da stigne pomoć iz zaleđa. Nekoliko hiljada plaćenika i uskoka koje su vodili Vuk Mandušić i Stevan Subotić je osvojilo Drniš i bosanskog pašu nateralo na bekstvo prema Cetini. To je omogućilo prelazak dodatnog broja Srba na teritoriju Šibenika. Mletačka vojska je potom bez otpora ušla u Knin, a osvajanjem Klisa u martu su mletački uspesi dostigli vrhunac. U aprilu su osvojili i Sinj, u čemu su učestvovali i uskoci Stevana Subotića, dok je druga grupa pod vođstvom Petronija Selakovića, kaluđera iz manastira Krke, prodrla čak do reke Save. Vuk Mandušić je ušao u Ključ i zapalio ga, ali je pod pritiskom turskih pojačanja morao da se povuče. U julu su uskoci iz Ravnih Kotara krenuli ka Ribniku, sa ciljem da razbiju turske snage u njemu od kojih im je stalno pretila opasnost. Tu su međutim, zatekli čitavu tursku vojsku koja ih je saterala u jedan klanac i borbama je ubijen Petar Smiljanić, dok je Stevan Subotić zarobljen. Podvrgnut je strašnim mukama i na kraju nabijen na kolac a glava mu je odsečena i poslata u Carigrad. Iste godine je poginuo i Vuk Mandušić, u borbi sa Turcima kod Ostrovice.

U ratu su se kao hajdučke vođe istakli i Stojan Janković i Bajo Pivljanin. Mirovni ugovor je sklopljen 1669. i po njegovim odredbama ostrvo Krit je predato Turcima i izvršeno je razgraničenje u Dalmaciji i Boki Kotorskoj. Konačan akt o novoj granici, nazvanoj „linija Nani“ po mletačkom komesaru za razgraničenje, potpisan je tek 1671. Venecija se odrekla skoro svih teritorija koje su tokom rata osvojili uskoci i hajduci. Turci su zadržali Obrovac, Skradin, Makarsku s Primorjem, Vranu i Zemunik u blizini Zadra. U posed Mletaka je došao jedino Klis.

Srbi u Velikom bečkom ratu

Glavni članak: Veliki bečki rat

Druga opsada Beča.

Dugotrajni Kandijski rat protiv Mletačke republike (1645-1669) izazvao je nestašice u Carstvu koje su dovele do zbacivanja sultana Ibrahima i dolaska njegovog sina, Mehmeda IV na vlast (1648-1687). Mehmed je uspešno okončao rat sa Mlečanima, ali je trpeo neuspehe u dva uzastopna „erdeljska rata“ (1660-1. i 1663-4). Porta je priznala autonomiju Erdelju. Potom je zaratila protiv Poljske i mirom u Žuravni (1676) dobila Podoliju. U ratu protiv Rusije gubi zapadnu Ukrajinu (1681. godine sporazumom u Radzinu). Cilj Turaka 1683. godine bilo je da reše erdeljsko pitanje u svoju korist, zauzmu veliki deo austrijske Ugarske i prodru duboko u srednju Evropu. Rat nosi naziv po pravcu kome su Turci krenuli 1683. godine. Sultan je tokom opsade boravio u Beogradu, a vojsku je predvodio vezir Kara Mustafa-paša Ćuprilić. Poraz Turaka pod Bečom doveo je do stvaranja Svete lige (Mletačka republika, Austrija, Poljska, kasnije i Rusija). Mletačka je želela da vrati Krit i osvoji Kipar i Negropont. Njena vojska ratuje na Moreji zbog čega se rusko-mletački deo rata drugačije naziva „Morejskim ratom“. Republika je 1685. godine osvojila Leukas, Prevezu, Koron i Modon. Pretenzije Austrije i Mletačke kosile su se u Dalmaciji te je sporazumom određeno da svako zadrži ono što osvoji. Planovi Mletačke republike išli su na štetu Dubrovniku koji sklapa savez sa Austrijom. Mletačka je po izbijanju rata počela prihvatati uskoke i slati ih u borbu protiv Turaka. Mletačka je pokušavala da na ustanak podigne i Boku Kotorsku i Crnu Goru. Zato je u Boku poslala jednog od boraca u severnoj Dalmaciji, Baju Nikolića Pivljanina. Pod njegovim uticajem neka crnogorska plemena dižu ustanak (1684-5), ali je skadarski sandžakbeg Sulejman Bušatlija potukao njihove snage. U boju je poginuo Pivljanin, a Bušatlija je spalio Cetinje.

Od 1686. godine na istorijsku scenu stupa Arsenije III Crnojević (1674-1690-1706). On je otpočeo pregovore sa Mletačkom republikom u nameri da se preseli iz Peći u Cetinje i podstakne crnogorska plemena na ustanak. Carske snage osvajaju Petrovaradin 1687. godine. On postaje glavno središte vojske za napad na Beograd. Iste godine Turci su isterani iz Budima. Broj Srba ustanika neprestano raste. Turska vojska doživela je poraz na Mohaču (1687) te se povlači dalje ka Beogradu, dok austrijska vojska uz pomoć Srba osvaja celu srednju Slavoniju sa Sremom i Petrovaradinom. Porazi su izazvali pobunu janičara u kojoj je smenjen sultan Mehmed, a na njegovo mesto došao Sulejman II (1687-1691). Jedan od najvećih dotadašnjih uspeha austrijske vojske jeste osvajanje Beograda. Tamo se prikupljala turska vojska pod komandom Jegen Osman-paše, rumelijskog beglerbega. On se pod pritiskom Austrijanaca povukao iz Šapca u Beograd sa 16-17.000 ljudi. Hrišćani osvajaju Titel bez borbe, čime je obezbeđena neometana plovidba Dunavom ka Beogradu. Austrijska vojska stigla je 6. avgusta u Zemun. Dva dana kasnije Jegen Osman-paša ih je počeo napadati. Dva dana kasnije povukao se iz grada, spalivši namirnice i ponevši sa sobom najdragocenije predmete. Sa njim se u Smederevo uputio i Imre Tekelija. Austrijska vojska u Beogradu smestila se u napušteni pašin logor. Kapetan Prodan Šteta istovremeno osvaja Kladovo. Na dan osvajanja Beograda 6. septembra, car Leopold uputio je proglas srpskom narodu pozivajući ga na ustanak protiv Turaka u zamenu za prava i slobode. Ustanici napadaju Užice i osvajaju tvrđavu. Badenski je poslao vojsku koja bez borbe osvaja Zvornik. Međutim, godine 1689. situacija se pogoršala po austrijsku vojsku jer je francuski kralj Luj XIV napao Austriju sa zapada. Velika alijansa Engleske i Nizozemske (1687-1690) nije olakšala austrijski položaj. Leopold je znatan deo snaga morao povući sa turskog bojišta. Plan daljeg rata protiv Turaka obuhvatao je borbu glavnim pravcem, dolinom Morave do Niša, a odatle ka Sofiji i Istanbulu i borbe pobočnim pravcima , prvi ka zapadu dolinom Zapadne Morave, preko Kruševca ka Užicu i Bosni i Hercegovini (sa namerom da se Bosna odseče od ostatka Turske) i drugi ka Skadru preko Prokuplja, Kuršumlije, Skoplja i Prizrena.

Srpski ustanici su 1689. godine osvojili i opljačkali Novi Pazar kao osvetu za turski pokolj u Starom Vlahu godinu dana ranije. Prve izbeglice u to vreme prelaze preko Save i Dunava. Badenski je savetovao Leopolda da im ustupi novodobijene zemlje, bar na početku, dok se ne smiri situacija. Plansko naseljavanje pokrenuto je 11. jula 1689. godine Leopoldovim proglasom kojim je obećan nesmetan posed svih pokretnih i nepokretnih imanja onim licima koja se stalno nasele na području virovitičke i požeške županije i stupe u četu župana Franje Ivanovića. U Kruševac je ušla srpska posada. Badenski, koji je tada boravio u Batočini, poslao je pismo Arseniju i proglase za Albaniju i Bosnu i Hercegovinu. Preko Jagodine, Paraćina i Aleksinca, Badenski je stigao pred Niš koji je osvojio nakon dvodnevne bitke. General Pikolomini gonio je tursku vojsku do Sofije. Usput je osvojio Pirot, Musa-pašinu Palanku (Belu Palanku) i Dragoman. Badenski je dolinom Timoka krenuo ka Kladovu koje je u međuvremenu osvojio Tekeli. Turci su na vesti o porazu kod Niša spalili Kladovo i Oršavu i povukli se ka Vidinu. Badenski je osvojio Vidin.

U to vreme pojavljuje se Đorđe Branković, pisac opsežne Slavenoserbske hronike. Od 1675. do 1677. godine on je poslanik Erdelja na Porti, a potom se nastanio u Bukureštu. Uticao je na vlaškog kneza Šerbana Kantakuzina da se približi Austriji 1683. godine zbog čega ga je Leopold uvrstio u redove barona Kraljevine Ugarske. Šesnaest dana po zauzeću Beograda, septembra 1688. godine, Leopold ga je diplomom priznao za potomka loze Brankovića i gospodara Ilirije i velikog vojvodu Gornje i Donje Mezije i drugih zemalja. Međutim, krajem maja 1689. godine Branković se pojavio sa oko 800 naoružanih ustanika, ali ne sa namerom da pomogne prodor ćesarske vojske, već sa namerom da stvori nezavisnu državu. Branković je bio spreman da silom zauzme teritorije na koje je pretendovao, ukoliko mu ih Leopold ne bi predao. Badenski ga je domamio u Kladovo, uhapsio, i kao zarobljenika poslao u Oršavu, a odatle u zatvor u Sibinj. U izveštaju je naveo da je to učinio zbog Đorđeve zloupotrebe diplome koju je dobio od cara.

Kao vojni i nacionalnooslobodilački izraz srpskog naroda u Velikom bečkom ratu stvorena je Srpska milicija. Badenski je 4. oktobra 1689. godine, po Leopoldovom uputstvu, izdao proglas o ustrojstvu Srpske milicije u jednu regimentu sastavljenu od 10 četa sa po 300 pešaka (ukupno 3000 ljudi) i dve čete konjanika (husara) sa po 200 ljudi. Za komandanta je određen Pavle Nestorović Dejak. Na čelo svake čete postavljen je po jedan vojvoda ili kapetan. Milicija je po sastavu bila srpska, jer u nju nisu primani Ugari. Pravo kažnjavanja prepušteno je Dejaku. Badenski je pre odlaska iz Srbije ostavio svega 5600 pešaka i 3200 konjanika, uključujući tu i redove Srpske milicije i Paflijevu regimentu hajduka. Pikolonimi je u Nišu ostavio 5000 ljudi kao posadu, a sa dvostruko manjim snagama je krenuo ka Prokuplju koje je tada bilo veliki grad. Srpsko stanovništvo na Kosovu diglo se na ustanak i nanelo dukađinskom sandžakbegu Mahmud-paši Begoviću osetan poraz kod Peći. Pikolomini je posle Prokuplja zauzeo Skoplje čime je osvojena cela Srbija i Makedonija. General je nameravao da se sastane sa patrijarhom Arsenijem, ali je on već pobegao u Crnu Goru u strahu od turske osvete. Patrijarh se vratio u Peć, a odatle produžio za Prizren gde se sastao sa Pikolominijem. Savetovanje je prekinula smrt generala usled koje je propao pokušaj ćesarovaca da izbiju na Jadran. Hrišćani su desetak dana ranije poraženi kod Dragomana.

Austrijska vojska je posle ovog poraza prešla u defanzivu. Razlog treba tražiti u promenama koje su nastale u turskoj vojsci početkom novembra. Veliki vezir Redžep-paša udaljen je sa funkcije, a njegovo mesto zauzeo je Fazil Mustafa-paša koji je uspeo da u roku od nekoliko nedelja preuredi vojsku, finansije i upravu. Održano je vojno savetovanje u Jedrenu na kome je odlučeno da se osvoji Skoplje i napadne prokleti hajduk Karpoš koji je oko sebe okupio veliki broj ustanika. Bivši skopski martolos Karpoš dobio je od Leopolda kneževski klobug i carsku diplomu. Sa svojim ustanicima osvojio je nekoliko gradova i varoši od kojih je najznačajnije Kumanovo. Osvojio je i Kačanički klanac gde se okupilo nekoliko hiljada ustanika. Turci su zauzeli klanac pre nego što su stigla pojačanja (januar 1690). Karpoš se upustio u borbu sa znatno nadmoćnijim protivnikom. Odlučujuću ulogu u bici odigrali su Krimski Tatari. Karpoš je uspeo da se izvuče iz Kačanika. Holštajn, komandant nemačkih trupa, povukao se u Niš, a krimski kan je osvojio Skoplje. Karpoš je uhvaćen u Kumanovu i doveden u Skoplje, gde je nabijen na kolac. Ubrzo Turci zauzimaju i Prizren, a spaljuju Prištinu.

Prva seoba Srba

Glavni članak: Prva seoba Srba

Seoba Srba, Paja Jovanović

Prvi znak za bežaniju dao je patrijarh Arsenije koji je na konju pobegao u Beograd. Tamo je pobegao i deo Pikolominijeve regimente i deo Srpske milicije. Turci su posle pobede kod Kačanika nadirali ka severu. Leopold se istog dana obratio patrijarhu sa molbom da, s obzirom na ugled koji uživa, pozove Srbe da zbace turski jaram. Turska vojska postepeno je isterivala ćesarovce i ustanika iz Srbije i Makedonije. Patrijarhu je postalo jasno da će sa izbeglicama morati da se skloni preko Save i Dunava. Predviđeno je da se Srbi nasele na teritorije koje je u ovom ratu osvojila austrijska vojska. Austrijske vlasti su počele da uspostavljaju jerarhijsko-upravnu nadležnost na ovim prostorima. Patrijarh Arsenije je 18. juna 1690. godine sazvao narodno-crkveni sabor na kome je trebalo da se donese odluka povodom Leopoldovog poziva na novi ustanak. Rešeno je upravo suprotno; da izbeglice napuste svoj zavičaj i da se sklone u Ugarsku. Austrija je već, ne čekajući završetak rata, počela da organizuje svoju vlast na novoosvojenim prostorima. Sabor je priznao Leopolda za srpskog kralja i srpski narod stavio u zajedničku borbu protiv Turaka. Sabor je zahtevao da se srpskoj pravoslavnoj crkvi pruži isti tretman kao u Turskoj: sloboda vere, slobodno biranje arhiepiskopa Srbina, upotreba starog kalendara, patrijarhova jurisdikcija nad oblastima na kojima žive Srbi, oslobađanje od crkvenih poreza u Ugarskoj. Punktacije Beogradskog sabora u Beč je odneo Isaija Đaković koji je dobro poznavao nemački jezik. Car je usvojio molbu i 21. avgusta 1690. godine preko Austrijske dvorske kancelarije izdao „prvu privilegiju“. Ona predstavlja osnovni spis državnopravne prirode kojim se uređuje položaj srpskog stanovništva pod vlašću austrijskog cara Leopolda. Srpski narod priznat je kao posebna politička, odnosno autonomna celina, čime je postignuto jedinstvo celokupnog srpskog naroda u pomenutim zemljama. Nosilac jedinstva bila je Srpska pravoslavna crkva. Car je prihvatio sve zahteve Beogradskog sabora u pogledu crkve. Turci su u međuvremenu zauzeli Niš.

Prvom seobom je naročito obuhvaćeno stanovništvo Makedonije i Srbije. Nestaju sela u Vranjskoj Pčinji. Seosko stanovništvo iseljava se iz Stare Srbije, naročito iz Prizrena i okoline, sa Kosova, Metohije i iz drugih predela. U zapadnoj Srbiji, Mačve i Podrinja, stanovništvo se seli nezavisno od velike seobe. Nakon povlačenja ćesarovaca, stanovništvo se iz Vidina seli u Srbiju. Velike mase iz svih krajeva Srbije kreću se ka Beogradu dolinom Ibra preko Novog Pazara i Studenice, niz Zapadnu, Južnu i Veliku Moravu. Dolazak izbeglica trajao je od januara 1690. godine (dolazak Arsenija) do oktobra iste godine (pad Beograda). Kasnije to nije bilo moguće jer je granica pomerena na sever. Opasnost po sve izbeglice uvećana je nakon pada Smedereva 27. septembra. Turci ga zauzimaju na juriš.

Austrijski komandanti su još 27. avgusta 1690. godine zaključili na savetovanju u Jagodini da linija odbrane bude obrazovana na Savi i Dunavu. Ubrzo nakon pada Beograda, Badenski je naredio da se isprazne Šabac, Mitrovica, Rača i Brod i da se poruše tamošnje tvrđave. Hopovski iguman Ćirilo opisuje seobu Srba pod Arsenijem kao seobu nekadašnjih Izrailjaca preko Crvenog mora pod Mojsijem. Kao što su Izrailjci nosili kosti Josifove, tako Arsenije i srpski narod nose kivote srpskih svetitelja preko Dunava. Putovanje do Budima ili Sentandreje trajalo je 40 dana. Drugi savremenik je Stefan Ravanički koji piše da su izbeglice ponele sa sobom mošti svetog kneza Lazara. Treći savremenik je Atanasije Đakon Srbin koji preteruje kada navodi brojku od 10.000 lađa. Ukupno, Srba je prešlo između 40.000 i 50.000.

Završne borbe

Srpski narod dobio je određene povlastice prvom Leopoldovom privilegijom od 1690. godine. Međutim, upravo tada je otpočela borba za odbranu tih prava. Drugu privilegiju car Leopold izdao je 11. decembra 1690. godine naređujući svim vlastima u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji da poštuju odredbe prve privilegije. Leopold je Srbe oslobodio desetka, kuluka i ostalih poreza. Srpska pravoslavna crkva priznata je za ustanovu srpskog naroda pod suverenitetom Habzburške monarhije. Privilegovan položaj srpskog naroda odgovarao je feudalnom i društvenom položaju nekadašnje Ugarske kraljevine koju su Habzburzi oružjem odvojili od Osmanskog carstva. Protiv takvog položaja digle su se vlasti u Ugarskoj, Slavoniji i Hrvatskoj. Privilegije su, po ugarskom srednjovekovnom shvatanju, trebalo da budu objavljene u Ugarskoj dijeti i potom razaslane županijama, pa bi tek onda postale sastavni elemenat zemaljskog prava. Leopold nije smatrao da se to treba učiniti jer su na Ugarskom saboru u Požunu 1687. godine ukinute ugarske staleške slobode i proglašeno nasledno pravo Habzburga na ugarsku krunu. Habzburzi su smatrali Ugarsku svojom ličnom tekovinom. Isto gledište prihvatio je i Beogradski sabor.

Nakon pada Beograda 1690. godine, austrijske vlasti nastojale su da što veći broj Srba privuku na borbu protiv Turaka. Na skupštini u Budimu (1691) srpske starešine pristale su da ratuju za Austriju birajući Đorđa Brankovića za srpskog despota, zahtevajući da se on oslobodi zatočeništva i stavi na čelo srpskog naroda. Međutim, Leopold je potvrdio Jovana Monastirliju za podvojvodu. On se istakao u bici kod Slankamena 1691. godine u kome su Turci doživeli veliki poraz, a u kome je stradao i sam veliki vezir Ćuprilić. Sutradan, 21. avgusta 1691. godine, Leopold je objavio novu privilegiju kojom je potvrdio i proširio prvu privilegiju. Proširenje se odnosilo na pravo Arsenija da nasledi imanja onih Srba koji umru bez testamenta i na potvrdu da svi Srbi zavise u duhovnim i svetovnim stvarima od patrijarha. Po naređenju Dvorskog ratnog saveta, Srpska milicija podeljena je na kompanije čije su operacije 1691/2. godine bile usmerene na onemogućavanje plovidbe turskim brodovima Dunavom do Beograda.

Privilegija cara Leopolda od 1-4. marta 1695. godine preuredila je pravoslavnu crkvu u Habzburškoj monarhiji i zaokružila njene eparhije u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji. Sastavni deo borbe Srba za očuvanje privilegija bilo je i nastojanje za posebnom teritorijom na kojoj bi srpski narod mogao urediti svoju autonomnu vlast. Na poziv cara Leopolda, Arsenije i Monarstirlija su otputovali u Beč gde su pregovarali sa Dvorskm ratnim savetom o tome. Želja Srba ipak nije ostvarena, te je Arsenije ponovio zahtev 1706. godine, ovoga puta caru Josifu.

U nameri da izbije na Azovsko i Crno more, ruski car Petar Veliki (1682-1725) nastojao je da stupi u savez sa Ligom. Zato je 1695. godine poslao u Beč Kozmu Nefimonova sa zadatkom da zaključi trogodišnji savez sa Austrijom. To je učinjeno 1697. godine. Po Arsenijevoj želji, Nefimonov je izvestio Petra Velikog o austrijskim nasiljima posle velike seobe. Naglasio je da mu je patrijarh učinio korisne usluge i pomogao mu da sazna mnoge podatke koji su važni za rusku stvar. Polovinom maja 1696. godine, ruski poslanik je zamolio austrijskog cara da zaštiti Srbe od jezuita. Eugen Savojski je 11. septembra 1697. godine strahovito porazio Turke kod Sente. Poraženi sultan jedva je izbegao pogibiju. Poginuo je veliki vezir. Bitka kod Sente odlučio odlučila je sudbinu rata. Austrijska i srpska vojska opljačkale su i spalile Sarajevo. Iz Bosne je izbeglo 20.000 Srba, najviše posle velike seobe.

Karlovački mir

Glavni članak: Karlovački mir

Granice uspostavljene Karlovačkim mirom.

Porazom Turaka kod Sente je Veliki bečki rat završen na štetu Turskog carstva. Porta je prihvatila posredovanje Engleske i Nizozemske u pregovorima o primirju. Razlog je bio strah od ruskog napada na evropski deo carstva. Od toga je strahovao i Leopold, koji je pored svega bio zauzet i pitanjem nasleđa španskog prestola. Prilikom boravka Petra Velikog u Belu (jun-jul 1698), patrijarh se našao sa njegovim bliskim saradnicima. Car je u Beču ostavio kao opunomoćenika Voznjicina sa kojim su Srbi održavali veze. Srbi su očekivali da će Voznjicin uneti u ruske uslove za mir i ono što su oni tražili. Međutim, Engleska i Nizozemska, sporazumno sa članicama Svete lige, izdejstvovale su da Rusija ne učestvuje na mirovnim pregovorima u Karlovcima. Odredile su da ruski predstavnik boravi u Petrovaradinu, a Portini poslanici stanovali su u Beogradu. Pregovori Rusije i Turske su zbog toga završeni samo primirjem.

Karlovački mirovni ugovor sklopljen je 26. januara 1699. godine na deset godina. Habzburškoj monarhiji pripala je cela Ugarska, bez Banata, a granice Hrvatske pomerene su sa Kupe na Unu i do planine Velebita. Od turske vlasti oslobođena je Slavonija i jugoistočni Srem preko koga je povučena nova austrijsko-turska granica od Mitrovice (pripala Turskoj) do Slankamena (pripao Austriji). Granica je obeležena humkama koje su po Marsiljiju nazvane marcijalne hante. Mletačka republika zadržala je u Boki uzan pojas uz obalu od Novog do Risna, a u Dalmaciji Knin, Sinjsku krajinu, Vrgorac i Gabelu. Uz to je dobila i Peloponez (Moreju) do Istmosa i ostrva Lefteriju, Zante i Leukas. Dubrovnik i Mletačka razdvojeni su teritorijalno uskim pojasom pod osmanskom vlašću.

Karlovačkim mirom iz 1699. godine okončan je tzv. Veliki rat između Osmanskog carstva i evropskih hrišćanskih država. O diplomatskom tretmanu potpisnika mira najbolje govori činjenica da je čekano da se izgradi baraka sa četiri vrata (u pravcu četiri strana sveta) kroz koja bi svi potpisnici (venecijanski, poljski, austrijski i turski) ušli istovremeno, svaki u 12 sati. Takođe, postavilo se pitanje ko će sedeti u začelju stola. Izrađen je okrugli sto po uzoru na vitezove kralja Artura (Engleska je posredovala u sklapanju mira) kako nijedan od potpisnika mira ne bi simbolično bio povlašćen mestom na začelju. Mir u Karlovcima prvi je mir koga su hrišćanski vladari sklopili sa Turcima, a da u njemu nema ni reči o poklonima za turskog sultana. Ovaj novčani iznos Turci su nazivali dankom, a austrijski dvor počasnim darom. Ovo je najznačajniji mir koga su hrišćani do 18. veka sklopili sa Turcima. Njime je završeno ponižavanje i davanje raznih danaka. Evropske sile po prvi put su se sastale radi posredovanja, a Porta ih je sve međunarodno i pravno priznala. Velikim ratom konačno je okončan period turskog nadiranja u Srednju Evropu koji je otpočeo još tokom vladavine Sulejmana kada Turci prvi put dopiru do Beča. Pojedini istoričari smatraju da potpisivanjem Karlovačkog mira počinje tzv. Istočno pitanje, pitanje opstanka Osmanskog carstva u Evropi. Mir je i konačan dokaz opadanja Osmanskog carstva koje je otpočelo još tokom vladavine Murata IV.

Beogradski pašaluk do 1717. godine

Niška tvrđava, građena nakon rata (1716-1718)

Mirovnim ugovorom u Karlovcima 26. januara 1699. određeno je da severna granica između Austrije i Turske ide Tisom, zatim pravom linijom od ušća Tise u Dunav do ušća Bosuta u Savu, pa dalje na zapad Savom do ušća Une. Tako je Beogradski pašaluk, uspostavljen 1687. godine postao pogranična pokrajina predodređena da vremenom dobija sve veći značaj za Tursko carstvo i da postaje poprište sudbonosnih događaja za srpski narod. Pašaluk je bio u nadležnosti muhafiza Beograda, kao izuzetno važne tvrđave za odbranu carstva. Središnja oblast pašaluka bio je smederevski sandžak, koji je zahvatao čak i nišku nahiju. U okviru pašaluka bio je i turski deo Srema, koji je organizovan kao sandžak negde u periodu do 1710. godine. Pored vojnih posada jerlija, koje su čuvale sva važna utvrđena mesta, u pašaluku je postojala i ustanova pandura. Ona je 1701. godine obnovljena zato što jerlije nisu bile u stanju da otklone opasnost koja je pretila od hajduka. Pandure je bila dužna da daje raja i oni su delovali u skladu sa jerlijskim posadama u utvrđenjima. Radi bolje odbrane, na graničnim rekama su uspostavljene kapetanije šajki. Na Savi su kapetanije obrazovane u Šapcu i Beogradu, a na Dunavu ih je bilo 6 i sve one su bile pod vrhovnom komandom beogradskog kapetana. Sistem odbrane beogradskog pašaluka prostirao se i na neka mesta koja prema administrativnoj podeli nisu ulazila u njegov sastav, npr. Šabac (Zvornički sandžak), Paraćin, Aleksinac, Kruševac (Kruševački sandžak). Uprkos tome što se Porta trudila da u beogradskom pašaluku, kao izuzetno važnoj pograničnoj teritoriji, uvede red, korupcija i zloupotreba je bilo na sve strane. U tome su prednjačili janjičari, koji su zanemarili svoje vojne obaveze i počeli da se bave raznim drugim delatnostima koje nemaju veze sa vojskom. Najveće novčane prihode u pašaluku donosio je đumruk (carina) i oni su se kretali od 20000 do 30000 groša. Prema odredbama Karlovačkog mira, austrijski trgovci su plaćali 3% carine, dok su Dubrovčani plaćali 2% u Carigradu, Brusi i Jedrenu, a u rumelijskom ejaletu su pravo na trgovinu plaćali 100 hiljada akči godišnje. Vezu između srpske raje i turskih vlasti činili su nahijski i seoski knezovi. Oni su učestvovali u razrezivanju i naplati raznih dažbina i vodili su odrede pandura koji su gonili razbojnike, a u ratno vreme su čak izvođeni na bojište.

Bosanski pašaluk je nakon Karlovačkog mira sveden na 5 sandžaka (bosanski, hercegovački, bihaćki, kliški i zvornički) i sedište mu je oko 1700. premešteno u Travnik. To je bila posledica spaljivanja Sarajeva 1697. od strane Eugena Savojskog. Veliki broj hrišćanskog stanovništva je nakon sklapanja mira prebegao na teritorije koje su pripale Mletačkoj republici i tako doprineo da pojedini krajevi Bosne ostanu potpuno pusti. Kao i u beogradskom pašaluku, tako je u bosanskom, pa čak i više, bila prisutna stalna zloupotreba vlasti lokalnih namesnika koji su stalno tražili nove načine za povećanje sopstvenih prihoda. Stalno su uvođene nove i nove dažbine i nameti, kako u novcu tako i u naturi. To je dovodilo do čestih buna raje, ali su sve one slamane sa velikom odlučnošću i nakon njih bi se ponovo nastavilo po starom. Nemire na području bosanskog pašaluka izazivali su i stalni upadi uskoka sa teritorija Mletačke republike, hajduka iz Crne Gore, graničara iz Hrvatske i pljačkaških družina iz slavonskih šuma. Ustanova kapetanija je na području Bosne bila od izuzetnog značaja i za razliku od Beogradskog pašaluka, ona se od 18. veka ovde prostirala i u unutrašnjosti, na pravcima koji su vodili od granice ka srednjoj Bosni. Organizacija kapetanija je bila nezavisna od administrativne podele, a kapetansko zvanje je bilo nasledno. Kapetani su dobijali plate u novcu i bili su pod vrhovnim zapovedništvom valije u Travniku. Najveća buna u ovom periodu je počela 1710. godine u Mostaru, nakon nekoliko godina sveopšte korupcije, pljačke i nasilja svake vrste. U njoj su učestvovale čak i kadije, kao glavni zastupnici pravde i zakona. Buna je uzela maha sledeće godine kada je bosanska vojska poslata u rat s Rusijom. Međutim, već nakon prvih sukoba sa turskim gradskim posadama, raju je počela da zahvata malodušnost i borba se svodila na manje krvave obračune između pravoslavnih i muslimana. Ustanički pokret se sasvim splasnuo kada se u okolnim sandžacima počela prikupljati turska vojska i kada se saznalo za poraz Rusije na reci Prutu. Godine 1712. su Turci na Cetinju primili pokornost narodnih glavara. Ovi događaji su predstavljali uvod u mletačko-turski rat 1714. godine i nove pokrete i stradanja raje na ovim prostorima.

Rat 1716-1718. godine

Glavni članak: Austrijsko-turski rat (1716—1718)

Opsada Beograda 1717. godine.

Austrijsko-turski rat od 1716. do 1718. godine vođen je uporedo sa Mletačko-turskim ratom (1714-1718). Karlovačkim mirom Mletačkoj je pripala Moreja (Peloponez) koju Turci drže još od sredine 15. veka. Period mira Turska je iskoristila da obnovi svoju flotu. U Evropi besni Rat za špansko nasleđe koji je zaokupirao velike sile. Koristeći se time, Turska je 1714. godine napala Veneciju i sledeće godine zauzela Peloponez. Kršenje Karlovačkog mira izazvalo je Austriju da 1716. godine uđe u rat na strani Mletačke. Austrijski car ponudio je sultanu da nadoknadi štetu i vrati otete teritorije, na šta ovaj nije pristao. Stoga je smatrao da je njegova obaveza da pomogne Veneciji.

Turska vojska okupljala se u Nišu. Činili su je beglerbeg Rumelije, Sari Ahmed, Ahmed, beglerbeg Erzuruma i oko 10.000 Tatara. Vojsku je predvodio veliki vezir Damat paša. Iz Beograda, vojska je krenula ka Petrovaradinu koga je nameravala da opsedne. Suprotstavio im se vojvoda Eugen Savojski. Avgusta 1716. godine vođena je bitka kod Petrovaradina u kojoj Austrija odnosi veliku pobedu. Veliki vezir je poginuo u bici. Turski gubici bili su dvostruko veći od hrišćanskih. Dve nedelje nakon bitke kod Petrovaradina palo je i poslednje uporište Turaka u Ugarskoj – Temišvar, čime je oslobođen čitav Banat. To je otvorilo put za Vlašku koju je napalo 1200 Srba. Napad na Jaši završen je neuspešno jer su Turcima u pomoć pristigli Tatari. Juna sledeće godine Austrijanci su preduzeli opsadu Beograda. Grad je zauzet posle mesec dana. Sultan je smenio velikog vezira. Turci su nakon osvajanja Beograda tražili mir. Održano je dvanaest mirovnih konferencija jula 1718. godine nakon kojih je 21. jula 1718. godine zaključen mir u Požarevcu. Mir je potpisan uz posredovanje evropskih sila, pre svega Engleske i Holandije. Požarevačkim mirom okončana su oba rata i uređene granice Austrije i Mletačke prema Osmanskom carstvu. Mletačka republika nije uspela povratiti Krit ni Peloponez, ali je zadržala Jonska ostrva.

Mirovnim ugovor u Požarevcu Turska je izgubila teritorije u Podunavlju: Temišvar, Smederevo i Beograd. Austrija se proširila do Drine i Timoka. Požarevački mir pokazao je svu slabost Turske u 18. veku. Njena zastarela armija ne može da se meri sa modernim evropskim armijama i novim ratnim tehnikama. Turci se mire sa gubitkom Ugarske. U državi je preovladala mirovna struja, mada se Turci nisu pomirili sa gubitkom Beograda. Između 1718. i 1739. godine na novoosvojenim habzburškim teritorijama postojala je kraljevina Srbija sa prestonicom u Beogradu. Požarevački mir najpovoljniji je mir koga je Austrija ikada potpisala sa Turskom.

Srbi u Turskoj između 1718. i 1737. godine

Granica utvrđena Požarevačkim mirom.

Nakon gubitka Budima 1686. godine Turci su odmah pristupili organizovanju vojnog krajišta (serhata) u Beogradu, koje je imalo za cilj da zaustavi dalji prodor Austrijanaca. U sledećem ratu, 1717. godine, nakon gubitka Beograda, bili su prinuđeni da organizuju novo krajište, ovog puta sa centrima u Nišu i Vidinu. Ipak, vojno uređenje niškog krajišta se razlikovalo od beogradskog. Niški muhafiz je bio samo komandant grada, a ne širokog prostora sa čitavim sistemom gradova i utvrđenja. Vlast nad teritorijom izvan grada i dalje je pripadala rumelijskom beglerbegu, a Niš je početkom 1719. godine postao, pored Sofije, Jedrena i Bitolja, jedno od sedišta Rumelijskog ejaleta. Već krajem 1717. godine Porta je naredila obnavljanje i utvrđivanje Niša i na tom poslu je angažovan veliki broj vojnika i radnika. Predviđeni rok za završetak radova bio je 3 godine; do tog perioda je veći deo radova istina bio završen, ali su se pojedini radovi otegli sve do početka novog rata sa Austrijom 1737. godine. Korupcija i zloupotrebe položaja su bile široko rasprostranjene pojave, kao uostalom i u celom Turskom carstvu, i to je bio jedan od razloga zbog kojih su radovi kasnili.

Položaj srpske raje u ovom periodu bio je veoma težak; pored uobičajenog nasilja od strane turskih vlasti, uvedeni su i novi nameti, nazvani ili ratna ili mirnodopska pomoć. Međutim, oni nisu svud bili jednako sprovedeni. U niškom i vidinskom krajištu je raja bila oslobođena prevelikih davanja, zato što su turske vlasti nastojale da privuku narod iz onih oblasti koje su 1718. morale da prepuste Austriji. Ta njihova nastojanja su urodila plodom i već posle nekoliko godina postaje primetan rast broja hrišćanskih podanika na ovim teritorijama, a samim tim i porast prihoda. Za razliku od ovih krajeva, položaj srpskog naroda na Kosovu i Metohiji postaje izuzetno ugrožen zbog pritiska Arbanasa koji počinju da se masovno doseljavaju u srpska naselja i krajeve. Izloženi nasilju svake vrste, suočeni sa pretnjom po život, Srbi se iseljavaju u severnije krajeve i krajeve oko Niša i Toplice. Nekada čisto srpske oblasti, oblasti na kojima je formirana srpska srednjovekovna država, bivaju okupirane od strane Arbanasa, koji su uživali potpunu podršku turskih vlasti. Nakon ustanka srpske raje (nadala se da otvori put austrijskoj vojsci) u Vučitrnskom sandžaku 1717. godine arbanaški pritisak je postao još teži i nesnosniji. Uprkos svemu ovome, broj izbeglica u deo Srbije koji se tada nalazio pod austrijskom vlašću bio je minoran. Čini se, čak, da je prebegavanje u Tursku iz Srbije bilo izraženije, najviše zbog poreskih opterećenja, ali i mržnje prema Nemcima. Navodi se da su ponekad čitava sela napuštala knežine i sklanjala se na tursku teritoriju.

Rat 1737-1739. godine

Glavni članak: Rusko-austrijsko-turski rat (1735—1739)

Arsenije Jovanović Šakabenta.

Austrija je u proleće 1737. godine, pre objave rata, otpočela sa pregovorima sa pećkim patrijarhom Arsenijem IV Jovanovićem Šakabentom. Sa odlukom o ustanku upoznat je austrijski komandant Beograda, general Maruli. Maruli je izvestio Dvorski ratni savet u Beču da je srpski narod spreman da se digne protiv Turaka.

Drugi rat protiv Turske u 18. veku Austrija vodi u savezu sa Ruskim carstvom. Rat je izbio 1737. godine, kada je Rusko-turski rat već trajao dve godine. Na stanje je uticala neprijateljska politika Francuske prema Austriji. Na Porti se vodilo računa o stavu Francuske. Švedski izaslanici takođe su potpirivali rat. Austrija je započela rat osvajanjem Niša. Borbe se vode u Srbiji, Erdelju, Moldaviji i Vlaškoj. Turci napuštaju Kragujevac, Svrljig, Aleksinac i druge gradove. Turci se povlače, ali je i austrijska vojska oslabljena zbog nestašice hleba i stočne hrane. Napad na Vidin nije uspeo, ali hrišćani zauzimaju Pirot i Caribrod (Dimitrovgrad). Na bosanskoj granici, Austrijanci zaposedaju Novi Pazar i opsedaju Užice koje se ubrzo predalo. Užice je za Turke bilo veoma značajno jer je podsećalo na položaj Meke. Avgusta 1737. godine Austrijanci su teško poraženi kod Banja Luke. Turci potom vraćaju gradove na bosanskoj granici. Austrijanci jula sledeće godine odnose pobedu u bici kod Mehadije u Rumuniji. Turci su prethodno opseli grad, ali ga je uspešno odbranio pukovnik Pikolomini. Turci prekidaju opsadu Oršave. U Banatu, Turci prodiru do Pančeva koga opsedaju. Do odlučujuće bitke u ratu došlo je krajem jula 1739. godine kod mesta kod Grocke. Turska vojska od preko 100.000 ljudi pod komandom velikog vezira teško je porazila hrišćane na čelu sa austrijskim maršalom Valisom. Turci nakon ove pobede osvajaju Beograd (septembra 1739), prestonicu Srpske kraljevine. To izaziva jednu od velikih seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem IV. Austrijanci su poveli pregovore sa Turskom koji su rezultirali sklapanjem Beogradskog mira. Značajnu ulogu u potpisivanju mira imao je francuski poslanik Vilenev, kao i švedski ministri. Granica između dve države utvrđena je na Savi i Dunavu. Turci su vratili Beograd, delove Bosne izgubljene u prethodnom ratu, Oršavu i Šabac, dok su Austrijanci zadržali Banat u kome su morali porušiti sve tvrđave. Dve nedelje kasnije Turci sa Rusijom sklapaju mir u Nišu kojim je okončan Rusko-turski rat. Beogradski mir jedan je od najslavnijih za Portu. Njime su zaustavljeni uspešni pohodi Austrije koji traju od početka veka.

Srbi u Turskoj od 1739. do 1768. godine

Beogradskim mirom 1739. godine Turska je povratila severnu Srbiju i Bosnu i ponovo izbila na granicu na Savi i Dunavu. Odmah je pristupila obnavljanju Beogradskog pašaluka kao vojne krajine od izuzetnog značaja. On se prema Austriji prostirao na području od ušća Drine u Savu do ušća Porečke reke u Dunav i njegov muhafiz je imao neograničenu vlast u njemu. Bio je zapovednik svih vojnih formacija, imao je zasebne finansije i bio je zadužen za odnose sa Austrijom i rešavanje svih međusobnih problema. Ovolika vlast je prirodno donosila i veliko samopouzdanje turskim zapovednicima koji su upućivani u Beograd, pa su se oni ponašali maltene kao nezavisni gospodari. To se najviše ogledalo u brojnim porezima koje su razrezivali raji, sve u cilju sticanja što većeg bogatstva. Prirodno, raja je morala kad-tad da popusti pod pritiskom i krene u pobunu, bolje rečeno u borbu za goli život. Neretko su pobune podizali i muslimanski zapovednici i funkcioneri, pošto bi osetili da snažne centralne vlasti više nema. Uz to, proces stvaranja odžakluk-timara je sve više uzimao maha i tako je timarski sistem, na kome je počivala efikasna turska uprava bio postepeno razaran. Janičari, koji su odavno zanemarili svoje vojne obaveze i počeli da se mešaju u svakodnevni život, nakon povratka Turaka 1739. godine počeli da silom stvaraju čitluke i zauzimaju posredničku ulogu između raje i zakonite vlasti. Time je raja bila dvostruko opterećena i dobar njen deo je počeo da traži spas u bekstvu u Austriju. Porti nije odgovaralo da zemlja opusti i trudila se da suzbije haos koji je vladao u Beogradskom pašaluku, ali bezuspešno. Pašaluk je vremenom sve više padao pod vlast janičarske vojske i sve do kraja rata sa Austrijom 1791. godine. Porta nije imala nikakav nadzor nad dešavanjima u njemu. Kada je sultan Selim III doneo 1792. doneo ferman o proterivanju janičara, izgledalo je da se stanje polako sređuje. Međutim, oni su se vratili u pašaluk već 1801. godine i zaveli takav teror koji je označio početak priprema za Srpsku revoluciju 1804. godine.

Osnovni oblik društvenog života u Srbiji 18. veka bila je porodica, u vidu kućne zadruge i inokosne porodice. To su bile zatvorene društvene formacije koje nisu dopuštale širenje uticaja sa strane i koje su čuvale pravoslavlje i nemanjićke tradicije nasleđene još iz srednjeg veka. One su odvajale srpski narod od Turaka i drugih uljeza, sprečavale prodor islama i na taj način doprinele očuvanju srpskog nacionalnog bića u periodu strane vlasti. Srpsko selo bilo je čvrsto povezana celina, uređeno na samoupravnim osnovama, na čelu sa svojim knezom sa kojim je istupalo prema Turcima. On se ni po čemu nije razlikovao od ostalih seljaka, osim po poverenju koje je uživao u narodu. Na široj osnovi, narod je bio povezan u knežine. Kontinuitet ove ustanove sa knežinama iz perioda austrijske uprave ili čak sa knežinama iz 15. i 16. veka je vrlo neizvestan. Ustanova nesumnjivo potiče iz pojave kolektivne odgovornosti pojedinih mesta i oblasti prema Turcima u vreme njihovog prodora na Balkan, a verovatno i pre toga. Ugledniji knezovi mogli su biti uživaoci timara, a njihove baštine oslobođene nameta. Ustanova knezova je, još za vreme trajanja rata 1737-1739. godine izgleda priznata od strane Turaka kao legitimna ustanova raje. Naime, 1738. godine dok Turci još nisu potpuno bili osvojili Srbiju, dva kneza iz beogradskog kraja su pristupila velikom veziru Jegen Mehmed-paši i sklopila sa njim sporazum o mirnom vraćanju pod okrilje turske vlasti. U tom dokumentu stoji da je srpski narod mnogo propatio pod upravom Nemaca i da želi da ponovo bude podanik turskim vlastima, koje ga zauzvrat uzimaju pod zaštitu i obećavaju mu da se neće dirati u njihove živote, imanja i obraz. Ubrzo nakon njih, Turcima su prišli još neki knezovi koji su se uključili u operacije turske vojske i služili u pozadini, na taj način potvrđujući svoju lojalnost. Izlazak srpskih knezova na pozornicu zbivanja u ovom ratu dao je osnov za formiranje buduće knežinske samouprave u Beogradskom pašaluku, a nakon toga i buduće borbe Srba za nacionalno oslobođenje. Na ovaj način je dalje propadanje srpskog naroda zaustavljeno i njegov opstanak pod turskom vlašću osiguran.

Ni knezovi po selima, ni obor-knezovi u knežinama, nisu imali timare kojima bi se izdržavali, niti su bili oslobođeni od poreza. Oni su jednostavno bili predvodnici raje od koje se nisu mnogo razlikovali. Položaj obor-kneza bio je nasledan i on je zastupao svoj narod pred Turcima i prvi odgovarao za sve što bi se dogodilo u knežini. Obor-knezovi i knezovi su bili na neki način posrednici između vlasti i raje, što se pre svega odnosilo na plaćanje poreza. Vrhovni samoupravni organ u jednoj knežini bila je skupština sastavljena od kmetova i viđenijih ljudi. Ona je birala kneza, razrezivala poreze i rešavala veće sporove. Njen karakter je bio demokratski, a osnova njenog reda je bila u običajnom pravu i odlomcima srednjevekovnih zakona. Vremenom su knezovi ovladali znatnim političkim umećem i znanjima, pa je tako poznat slučaj knezova Karapandžića u Negotinskoj krajini koji su 1784. godine imali vlast nad 47 sela, u čije poslove se Turci nisu mešali, osim u slučajevima težih zločina. Oni su raspolagali svojim pandurskim odredima, dobijali deo od prikupljenog danka i presuđivali hrišćanima zajedno sa kadijom. Pri kraju 18. veka, knezovi u Srbiji su politički i vojnički bili stasali da pripreme, a 1804. i povedu borbu za oslobođenje srpskog naroda.

Srbi u Rusko-turskom ratu 1768-1774. godine

Glavni članak: Rusko-turski rat (1768-1774)

Kučuk-kajnardžijski mir.

Svaki rat koji su Austrija ili Rusija vodile protiv Turske budio je nadu kod Srba za oslobođenjem, te su stoga oni redovno stajali na stranu tih država. Tako je bilo i pred rusko-tursko rat 1768-1774. godine, premda se Srbi tada nisu toliko javno deklarisali kao saveznici Rusa. Ipak, turske vlasti su bile dosta sumnjičave prema srpskim podanicima i često su vršile istrage protiv onih na koje bi sumnja pala, što je uvek dovodilo do meteža i nasilja. Ruska carica Katarina II je, spremajući se za rat, računala na aktivno učešće balkanskih naroda i naredila da se uspostave kontakti sa predvodnicima naroda. Ona je 1769. godine uputila proglas svim pravoslavnim narodima u Turskoj da se dignu protiv Turaka čim ruska vojska započne operacije. Ovaj proglas je beogradskom mitropolitu trebalo da odnese crnogorski arhimandrit ali su ga austrijske vlasti zadržale u Erdelju. Glavnokomandujući ruskim snagama na Dunavu, grof Rumjancov, je u januaru 1770. godine primio pismo starovlaškog kneza Avrama Raškovića i bosanskog kneza Josifa Hadži-Lazića u kome su se Srbi nudili na zajedničku borbu protiv Turaka. Rumjancov je marta iste godine odgovorio na pismo i pozvao srpski narod na ustanak. Međutim, zbog prisustva jake turske vojske na tlu Srbije, nije došlo do masovnog ustanka, već samo do pojačanog prebegavanja stanovništva na austrijsku stranu granice.

Prebegavanje se nastavilo i posle završetka rata 1774. i zbog toga je sultan morao da posebnom naredbom traži obustavljanje nasilja nad rajom i pažljivo bira koje će ljudi slati na funkcije u Smederevskom sandžaku. Posle mira u Kučuk-kajnardžiju otvoreno se postavilo pitanje podele turskih evropskih poseda, na koje je glavni pretendent postala Rusija. Budući car Josif, sin Marije Terezije je smatrao da Austrija ne sme da ostane po strane i da treba u svakom trenutku da bude spremna za potencijalni sukob sa Turskom. Zbog toga je bilo važno da se upozna geografija terena, odnosno onih turskih oblasti koje su bile u blizini Austrije. Godine 1777. izvršeno je prvo izviđanje Srbije, Vlaške, Bugarske i Trakije od strane dvojice oficira carske vojske. Oni su posebno opisali puteve i utvrđenja na koja su nailazili. Nakon sklapanja sporazuma Josifa i Katarine 1781. godine o podeli interesnih sfera u Turskom carstvu, pristupilo se daljem izviđanju. Austrijska sfera je išla od ušća Drima do Beograda, a odatle Dunavom do Nikopolja i protezala se na zapadni deo Vlaške, Hotin i okolinu. Pošto su tako Srbiji i Bosna uključene u austrijske planove, car je naredio Ratnom savetu da se obavi sveobuhvatno izviđanje turskog pograničnog odbrambenog sistema, ali i dublje pozadine sve do Albanije. Za obavljanje tog posla izabrana su, između ostalih, i dva graničarska kapetana, Mihaljević i Maovac. Oni su već od ranije imali veze sa viđenijim Srbima u Turskoj, koji su im mnogo pomogli u radu. Od 1781. do 1787. izvršen je veliki broj ovih tajnih misija. Obaveštajni podaci koji su dobijeni slati su Ratnom savetu i on je podrobno bio obavešten o stanju u Srbiji, Bosni, Makedoniji i Albaniji. Dobio je podatke o stanju raje, o svim utvrđenim mestima, o brojnosti turske vojske, o geografiji terena, o putnim pravcima i mostovima.

U Smederevskom sandžaku i njegovom sedištu se anarhično stanje u ovom periodu nikako nije smirivalo. Najviše nereda izazvano je međusobnim sukobima janjičara i njihovih predvodnika, a u njima je ponajviše stradala raja. Zbog toga je s proleća 1787. godine učestalo emigriranje u Austriju. U to vreme se već nazirao rat sa Turskom i kod cara Josifa se javila namera da se uz pomoć Srba u Beogradu grad zauzme na prepad. Austrijanci su smatrali da je on ključ Turskog carstva i njegovim osvajanjem bi lakše izvodili operacije u Srbiji i duž Dunava. Izvođenje operacije zauzimanja grada car je poverio general-majoru Josifu Alvinciju, dok su od Srba angažovani pop Nikola Radomirović, Jovan Novaković, Radič Petrović i Živko Milenković sa svojim ljudima. Plan je bio da oni otvore kapije grada i zadrže Turke dok se austrijska vojska ne iskrca na ušću Save u Dunav. Posle toga bi relativno lako savladali tursku posadu i zauzeli grad. Vođe Srba su sklopile i pismeni dogovor s Austrijancima o nagradi za učešće u operaciji, ali i slobodi veroispovesti srpskog naroda i oslobađanju od poreza na 7 godina, naravno nakon austrijskog zauzimanja Srbije. To pokazuje da su oni smatrali oslobođenje Beograda za početak oslobođenja celog srpskog naroda u Turskoj. U noći između 2-3. decembra 1787. godine krenula je akcija i Srbi su uspešno izvršili svoj deo posla. Međutim, austrijska strana je zakazala. Nju je zahvatila iznenadna košava koja je otežala ukrcavanje i plovidbu lađa s vojskom i topovima, a magla i snežna mećava su onemogućile iskrcavanje u određeno vreme i mesto. Lađe su rasturene, iskrcavale su se na pogrešnim mestima i zavladala je opšta konfuzija i haos. Generala Alvinci je shvatio da je operacija propala i naredio je povlačenje. Srećna okolnost bila je ta što su vođe Srba uspele da pobegnu iz grada i dokopaju se Sremske strane. Car im je odao najveće priznanje i rešio da ih zadrži na okupu kao poseban dobrovoljački odred – frajkor, pod komandom majora Mihajla Mihaljevića. Odred je bio sastavljen od 4 čete i poslat je na dvomesečnu obuku u Kamenicu, zatim na ratnu službu u Fenek, i na kraju na ratište u Srbiji. Car nije odustajao od ideje o prepadu, pa su Austrijanci sa frajkorima 17. januara 1788. godine opet pokušali akciju. I ovog puta im je košava pomrsila račune i morali su da odustanu.

Kočina krajina

Glavni članak: Kočina krajina

Kočina krajina.

Operacije austrijske vojske u Srbiji započele su na dan objave rata, 9. februara 1788. godine i sastojale su se od uništavanja turske rečne flotile. Potporučnik Jovan Branovački je iz Kovina napao turske lađe kod Smedereva i neke uništio, a neke oštetio pre nego što se vratio na banatsku stranu. Od njegovog odreda se odvojio Koča Anđelković, koji je prethodno služio i Mihaljevićevom frajkoru, i zadržao se u Srbiji da rastura carski proglas narodu i skuplja dobrovoljce. Tako je počelo njegovo četovanje, u narodu nazvano Kočina Krajina. Čim je skupio 40-ak ljudi napao je Požarevac, iz kog su uplašeni Turci pobegli čak u Niš, a nakon toga ih je proterao i iz Palanke. Uskoro se udružio s jagodinskim protom pa je zajedno s njim prokrstario jagodinskom, kragujevačkom i smederevskom nahijom, pozivajući narod na ustanak. S odredom od 500 ljudi napao je Kragujevac, popalio turske kuće i pobio dosta Turaka, dok su se ostali razbežali. Dalje nije mogao da prodire zbog nedostatka municije, a i morao je da nadzire put od Niša ka Beogradu. Narod se na više mesta u severnoj Srbiji digao na ustanak, proterujući Turke i zaplenjujući njihovu imovinu. Grupe ustanika su krstarile zemljom a Turci su se sklanjali u utvrđena mesta. Oni su uzbuđeno čekali dolazak austrijske vojske, ali je car oklevao zbog izostanka ruske ofanzive. Glavni cilj je bio osvajanje Beograda i stoga je Koči Anđelkoviću naređeno da preseče snabdevanje grada glavnim drumom od Niša. Sredinom marta on je sa svojih 1500 ljudi porazio jak odred Turaka koji je vozio brašno za Beograd i zaplenio konje, brašno i prtljag i prepisku novog beogradskog defterdara. Bio je to najveći Kočin uspeh i vrhunac njegovog četovanja kao samostalnog komandanta.

Uskoro je unapređen u čin kapetana, a Turci su mu, shvativši koliku prepreku on predstavlja, ucenili glavu na 500 dukata. Čak su i pokušali da ga potkupe sa 40000 pjastera, samo da napusti Austrijance. Krajem marta je porazio novi turski odred poslat da deblokira put za Beograd, ali je aprila bio poražen od strane novog turskog odreda od 3500 vojnika. Zajedno sa bratom Petrom je potisnut sa položaja, ali se brzo pribrao i ponovo blokirao put ka Beogradu. Austrijska komanda mu je poslala u pomoć banatsku frajkorsku četu, zajedno sa odredom Jovana Branovačkog i preuzela njegov odred na redovno snabdevanje hlebom. Iz Jagodine je 17. aprila za Beograd poslat konvoj sa hranom i oružjem, praćen jakim turskim snagama, koji Koča nije smeo da napadne, te je tako glavni drum deblokiran. Ubrzo je jedan turski odred iz Beograda napao njegovu četu i, nanevši joj prilične gubitke, naterao je na povlačenje. Kočina četa se brzo raspala i on je sa svega desetak ljudi maja meseca stigao u Kovin. Tu je nekako obnovio svoju četu i ponovo se vratio u oblast oko Jagodine, ali tu nije mogao ništa da učini protiv nadmoćnijih turskih snaga i sredinom juna je samoinicijativno napustio položaje i došao nazad u Kovin. General Vartensleben ga je nagovarao da se vrati, ali nije uspeo. Onda je izvestio cara da bi bilo najbolje da Koča sa svojim ljudima bude uključen u Srpsko-banatski frajkor kapetana Branovačkog. Posle susreta s Kočom u Zemunu, 23-24. juna, car je ozvaničio tu odluku i njom je prestalo Kočino ratovanje kao samostalnog vođe frajkoraca u Srbiji. Njegovi ljudi su dobili uniforme, plate i snabdevanje i tretirani su kao vojnici ostalih jedinica. Da bi ga odobrovoljio, car je naredio da mu se dodeli ranije obećano odlikovanje, zlatna medalja.

Turci su u međuvremenu pokrenuli jaku ofanzivu i Koča je bio upućen da sa svojim odredom prati njihovo kretanje i prikupi informacije o njihovoj snazi. Četovanje nije bilo uspešno i komanda frajkora je izgubila vezu s Kočom, koji je pošao za nekim svojim ciljem. U to vreme su Turci jako napadali Kulič kod Požarevca, koji je bio austrijsko uporište na desnoj obali Dunava. Utvrđenje je branio Sava Demelić sa frajkorima i tek kada je postalo jasno da se ne može održati, evakuisao se preko reke. Koča je tako bio odsečen, pa se avgusta i on povukao u Banat, gde je trebalo da bude stavljen pod nadzor austrijskih oficira. Upad Turaka u Banat 7. avgusta je to odložio i Koča je u sastavu frajkora Branovačkog upućen da brani mesto Brzasku na Dunavu, gde su neki vlaški graničari šurovali s Turcima. Turci su 7. septembra napali Brzasku i razbili frajkorske odrede. Branovački i Demelić su uspeli da se spasu, a za Koču se nije sigurno znalo da li je poginuo ili je zarobljen. Po svemu sudeći, zarobljen je i kod Tekije nabijen na kolac. U nastavku rata, Srbi deluju u sklopu borbi austrijskih frajkora.

Srbi uoči Prvog srpskog ustanka

Dahije ubijaju Hadži Mustafa-pašu.

Obnavljanje turske vlasti u Beogradskom pašaluku vršeno je polako i pažljivo, u skladu sa reformnom politikom sultana Selima III. On je nastojao da izvrši modernizaciju uprave, finansija i vojske, kako bi Carstvo izvukao iz anarhije i sve vidnijeg zaostajanja za evropskim državama. U sklopu tih reformi, trebalo je poboljšati i položaj raje, naročito u pograničnim oblastima kakva je bila Beogradski pašaluk. Prvi korak ka sređivanju prilika bila zabrana janičarima da se vrate u njega, jer su oni bili glavni uzrok svih nereda i problema. Upravu nad pašalukom je poverila Abu Bećir-paši, koji je već pri sastanku sa srpskim knezovima u Nišu pokazao u kom pravcu će se vršiti promene. Doneo je odluku da se smakne ozloglašeni janjičarski vođa Deli-Ahmed, a kada je stigao u Beograd, paša je objavio sultanov ferman o zabrani povratka janičarima. To je izazvalo bunu janjičara, koja je odmah i krvavo ugušena, ali su njene vođe uspele da pobegnu. Porta je otišla i dalje, pa je proglasila trogodišnje oslobađanje raje od dažbina, što je uticalo na mnoge izbeglice u Austriji da se vrate na svoja ognjišta. U proleće 1792. godine janičari su se okupljali oko Niša i Valjeva i tražili od Bećir-paše da im dopusti da se vrate u pašaluk. Pretili su da će u suprotnom, napasti Beograd. Paša je to odbio i poručio im da će Porti izložiti njihovo jadno stanje i moliti da im se dodeli zemlja za naseljavanje. Jula iste godine ga je na položaju zamenio Mehmed Pekmedži-paša, koji je janjičarima čak zabranio da se kreću drumom Niš-Beograd. Pošto im je propao pokušaj pobune u Nišu, janjičari su se povezali sa vidinskim odmetnikom Osmanom Pazvan-Ogluom. Zajedno sa njim, prodrli su do Požarevca i pretili da će spaliti Beograd. Paša je tražio od srpskih knezova pomoć, ali su oni odgovorili da se ne smeju mešati u turske rasprave. Janjičari su osvojili Smederevo i Požarevac, a 23. oktobra i Beograd. Gospodari su postali janjičarske vođe Hadži-Bišćo i Kara-Hasan. Međutim, već krajem novembra je carska vojska pod Topal Ahmed-pašom isterala janjičare iz grada i oni su pobegli ka Vidinu. Ahmed paša je postao novi beogradski paša, ali nije ostavio dobar utisak ni na Srbe ni Turke. Na položaju je ostao samo do jula 1793. godine, kada ga je zamenio Hadži Mustafa-paša.

Srbi su u njemu dobili iskrenog pristalicu sultanove politike reformi i on je u postupanju s njima imao mnogo obzira i poverenja. Štitio ih je od turskog zuluma i samovolje. Međutim, probleme su opet počeli da prave janjičari, i to na samom početku njegovog vezirovanja. Još jula 1793. godine su njihove skupine krenule iz Vidina i Niša i potkraj meseca zauzele Požarevac. Mustafa-paša je pristupio organizovanju odbrane Beograda i zatražio je 1500 ljudi od srpskih knezova, obećavajući oslobađanje od svih dažbina na godinu dana. Iako ne u tom broju, Srbi su se odazvali i 1-2 avgusta kod Kolara janjičari su razbijeni. Paša je zadržao oko 600 naoružanih Srba kao posadu u Beogradu, a neki su mu služili kao lična pratnja. Na velikom narodnom saboru 26. avgusta, kome su prisustvovali brojni kmetovi, knezovi, oborknezovi i drugi viđeniji Srbi, Mustafa-paša i sultanov izaslanik Azis-efendija su objavili nove uredbe namenjene poboljšanju stanja u pašaluku. Srpski narodni prvaci su ih sa oduševljenjem prihvatili i Azis-efendija ih je odneo sultanu na potvrdu. Fermanima sa početka 1794. godine odlučeno je: spahije mogu da borave samo u Beogradu, jer će inače izgubiti posede; porez je utvrđen na 15 groša po glavi; paši je odobreno da drži najviše 600 naoružanih vojnika; Turcima je zabranjeno da pljačkaju i vrše nasilja nad seljacima; Srbima se dozvoljava slobodno zidanje crkava; Srbi nisu dužni da daju bilo šta Turcima koji prolaze kroz pašaluk.

Novo uređenje je označilo stvaranje samoupravne knežinske vlasti koja je predstavljala posrednika između Turaka i naroda. Poreze su ubirali knezovi i oborknezovi i predavali ih Turcima, koji su takođe potvrđivali njihov izbor od strane naroda. Turcima je bilo zabranjeno da se naseljavaju po srpskim mestima i uzimaju nezakonite poreze od raje. Na ovaj način je, pored jačanja narodne samouprave, ograničeno prisustvo Turaka i njihova samovolja, čime su se gubili motivi za seobe u Austriju.

Janjičari, koji se ni posle trogodišnje borbe, nisu predavali, ponovo su se približili Pazvan-Ogluu i 1795. godine napali Beogradski pašaluk, ali su opet bili odbijeni. Tada je Porta donela odluku da se udari na sam centar pobunjeničkih snaga, Vidin. Važnu ulogu u planiranom pohodu imao je Mustafa-paša i on je u toku leta i jeseni 1795. godine okupljao vojsku, u kojoj se našlo i dosta Srba. Međutim, sultanove armije poslate da unište Pazvan-Oglua su u oktobru iste godine pretrpele veliki poraz pod Vidinom, nakon čega je došlo do privremenog izmirenja. Kao nagradu za vernost, Srbi su aprila 1796. godine dobili proširenje svojih povlastica koje se sastojalo u potvrđivanju oborknezova 12 nahija i prenošenju na njih prava i obaveze prikupljanja poreza, kako se u taj posao Turci ne bi nimalo mešali. Na sastanku Mustafa-paše sa oborknezovima doneta je odluka o imenovanju jednog vrhovnog kneza koji bi vodio nadzor nad ostalima i predavao porez paši. To je bio ćuprijski oborknez Petar, ali njega Porta nije pristala da potvrdi, pa se od tad on ne pominje. Iste godine se saznalo da Pazvan-Oglu planira da napadne Beogradski pašaluk i Mustafa-paša je ponovo zatražio pomoć od Srba. Tako je na proleće 1797. godine došlo do stvaranja srpske narodne vojske od 15-16 hiljada ljudi. Na svakih 50 ljudi dolazio je po jedan buljubaša, na 100 ljudi harambaša, a na 1000 bimbaša; za vrhovnog zapovednika određen je beogradski buljubaša Stanko Arambašić. Stvaranje narodne vojske pod svojim zapovednicima, bio je krupan korak u proširenju knežinske autonomije.

Nakon odbijanja napada, Mustafa-paša je premešten i na njegovo mesto je došao Osman-aga, dotadašnji beogradski kajmakam. Već početkom septembra pašaluku je opet zapretila opasnost i on je zatražio formiranje nove srpske vojske. Sredinom decembra su se Pazvan-Ogluove trupe probile do Beograda i u zadnjem času je stigla srpska vojska na čelu sa Aleksom Nenadovićem, Ilijom Birčaninom i Nikolom Grbićem da spreči pad grada. Neprijatelj je ubrzo proteran iz pašaluka i 5000 Srba je upućeno da čuva istočnu granicu. Od aprila do oktobra sledeće 1798. godine je sultanova vojska od 80 hiljada ljudi opsedala Vidin, ali nije uspela da ga zauzme, već je razbijena i naterana u bekstvo. Pošto se Pazvan Oglu plašio angažovanja Rusije na strani Porte, a Porta bila prinuđena da brani Egipat od Napoleona, dogovoreno je izmirenje. Sultanovim hatišerifom iz januara 1799. godine Pazvan Oglu je priznat za vidinskog pašu i janjičarima je dozvoljeno da se vrate u Beogradski pašaluk.

Hadži Mustafa-paša je oktobra 1798. godine vraćen na položaj beogradskog paše, ali se u narodu javilo neraspoloženje prema njemu. Zbog velikih dugova morao je da raspiše posebne namete, a takođe je morao da primi janjičare kojima je 1799. odobren povratak. Iako su oni ovog puta mirno došli i naselili se, u srpskom narodu je njihov povratak izazvao nelagodnost i strah. Nesigurno primirje između Mustafa-paše i Pazvan-Oglua je prekinuto avgusta 1800. kada je Porta ponovo proglasila ovog drugog za buntovnika i rešila da ga protera iz Vidina. Srbi su ponovo učestvovali u pašinoj vojsci koja je ratovala u Krajini. Iste godine je beogradski mitropolit uhapšen, a sledeće je pogubljen. Tačan razlog se ne zna, postoje pretpostavke da je održavao veze sa Pazvan-Ogluom ili Rigom od Fere, ili da su ga lažno potkazali neki sveštenici. U svakom slučaju, ni ovo nije poremetilo odnose paše i Srba, tako da su i sledeće, 1801. godine oni ratovali sa njim. Oni su bili i u vojsci koju je paša pod komandom svog sina Derviš-bega uputio u Krajinu zajedno sa beogradskim janjičarima. Međutim, janjičari su se ponašali vrlo sumnjivo i čim su čuli za manji poraz carskog odreda u Bugarskoj, razbežali su se. Srbi su se žalili na njih i paša je uputio pismo svom sinu s naredbom da pogubi osmoricu janjičarskih vođa. Te vođe su se dokopale pisma i podigle su bunu u beogradskoj varoši, a paša se zatvorio u tvrđavu. Na kraju je morao da prihvati njihove zahteve i poveri čuvanje Beograda njima. Ipak je nekako uspeo da izvesti Portu o svemu i pokušao je da potkupi jednu grupu janjičara i još neke ugledne Turke i Srbe, pa da ih okrene protiv uzurpatora, ali mu to nije pošlo za rukom. Janjičarske vođe (dahije) su to saznale i ubile su ga 21. decembra 1801. Nakon toga, u Beogradskom pašaluku je uspostavljena takva strahovlada, tako okrutni i zločinački odnos prema srpskom narodu, da je on ubrzo jedini spas našao u podizanju sveopšteg narodnog ustanka protiv vlasti.

Dahije

Glavni članak: Dahije

Spomenik Seči knezova u Valjevu.

Na srpsku revoluciju uticale su ideje Francuske revolucije koje se na Balkan šire iz dva pravca: preko mora i Ugarske. Kod Srba stižu uglavnom preko Ugarske. Sava Tekelija, obrazovani i bogati patriota, pisao je Napoleonu pismo u kome mu traži da pomogne oslobađanje „Jugoslovena“ i uključi ih u Ilirske provincije . Pošto od francuskog konzula nije dobio odgovor, Tekelija je pisao i austrijskom caru Franji objavivši i kartu oslobođene Srbije. Arhimandrit Arsenije Gavrović predlagao je Rusima osnivanje „Slavenosrskog carstva“, a isto im predlaže i mitropolit Stevan Stratimirović 1804. godine u Petrogradu. Od Rusa Srbi nisu dobili nikakav odgovor. Godina 1803. je godina najvećih priprema za ustanak. Prota Mateja Nenadović putuje u Sarajevo da pokuša i tamo da ugovori ustanak. U Crnoj Gori, Njegoš je pristalica ustanka. Položaj Crne Gore za eventualne borbe mnogo je povoljniji od položaja Srbije; ona ima ratnička plemena, nema mnogo Turaka na svojoj teritoriji, a i poznavanje terena je na njenoj strani. Crnu Goru sprečavalo je to što je Rusija u to vreme bila u dobrim odnosima sa Turskom. Ustanicima je trebalo oružje, a za njegovu nabavku najpogodniji je Petar Ičko, bogati trgovac, koji je kupovao oružje za ustanak u Austriji. Početkom 1803. godine 12 knezova Valjevske nahije (Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin i dr.) sastali su se i odlučili da se za 8 meseci podigne ustanak. Sličnu odluku donele su starešine Šumadije. Krajem iste godine Nenadović je uputio jedno pismo austrijskom komandantu u Zemunu u kome ga je izvestio da su Srbi spremni na ustanak i da su uspeli da posvađaju dahije. Pismo je sasvim slučajno palo u ruke dahija i pokazalo im pravo stanje u Srbiji i namere ustanika.

Turci su najviše strahovali od stava Austrije u eventualnom ustanku. Zbog toga su organizovali seču knezova 4. februara 1804. godine. Tog dana pobijena je većina istaknutih Srba trgovaca, knezova, sveštenika, boraca Koče Anđelkovića i dr. Stradali su Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, Hadži Ruvim i mnogi drugi. U pismu koga su Srbi poslali Italinskom, ruskom poslaniku u Carigrad, navodi se brojka od oko 150 ljudi. Dahije su primoravale stanovništvo Srbije da preda oružje, zbog čega mnogi beže u šume. Od srpskih poglavara koji su izbegli seču najpoznatiji su: Jakov Nenadović (istočna Srbija), prota Matija Nenadović (njegov sinovac), Milan Obrenović i Karađorđe u Šumadiji, Stanoje Glavaš (harambaša), Petar Dobrnjac, Milenko Stojković i dr. Seča knezova bio je neposredan povod za izbijanje ustanka.

Za objavu i početak ustanka smatra se zbor u Orašcu koji je održan u utorak 14. februara 1804. godine. On je imao oblik dogovora predstavnika iz centralnog dela Šumadije: kragujevačke, rudničke i beogradske nahije, kao i pojedinaca iz smederevske i jagodinske nahije. Zbog je održan na mestu zvanom Marićevića jaruga, kod dva velika bresta. Za vođu ustanka najpre je predložen Stanoje Glavaš. On je to odbio, te je predložen knez Teodosije Marićević iz Orašja u kragujevačkom okrugu. I on je odbio. Tek tada predložen je Karađorđe Petrović koji je i izabran za vođu uz opštu saglasnost.

Prvi srpski ustanak

Glavni članak: Prvi srpski ustanak

Početak ustanka

Karađorđe.

Istog dana kada je održan zbor u Orašcu krenulo se u akciju. Prepodneva je zapaljen han u Orašcu, a handžije i sejmeni su pobijeni ili rasterani, čime je i zvanično otpočela buna. Istoga dana i sutradan spaljeni su hanovi u još četiri sela. Oveća grupa Turaka razbijena je kod sela Sibnice dan posle zbora. Dahije su odgovorile slanjem Aganlije (smatralo se da je blag u odnosima sa rajom) kako bi nagovorio Srbe na pomirenje. Do susreta Aganlije (sa oko 400 janičara) i Karađorđa došlo je u selu Drlupi 24. februara 1804. godine. Razgovor je vođen na većem rastojanju i nije urodio plodom. Međusobno nepoverenje rezultiralo je borbom u kojoj su Srbi ranili Aganliju u nogu i ubili neke njegove pratioce. Stanoje Glavaš ranjen je u glavu. Turci su pobegli, a ustanici su ih gonili do Beograda gde su preneli borbe. Od Turaka se tada odmetnula i gročanska nahija sa Vasom Čarapićem. Za njom je krenula i Smederevska nahija na čelu sa Đušom Vulićevićem. Beograd je odsečen od ostatka Carstva.

Dahije su nakon Drlupe pokušale sa pregovaranjima. Poslale su beogradskog mitropolita Leontije i 19 Turaka u Palanku na razgovore sa Karađorđem. Oni nisu urodili plodom zbog ustaničkih zahteva da posreduje austrijski car. Srbi su potom opseli Beograd. Seča knezova najjače je pogodila valjevsku nahiju koja je izgubila trojicu najpoznatijih Srba toga vremena: Aleksu Nenadovića, Iliju Birčanina i Hadži Ruvima (igumana manastira Bogovađe). To je pobudilo želju za osvetom, pa Turci napuštaju Ub i sklanjaju se u Soko i Užice. Jakov Nenadović potukao je Turke na Beljinu (23. februar), a pop Luka Lazarević na Svileuvi (28. februar). Ove dve pobede omogućile su oslobađanje Valjeva 18. marta, a istog dana šumadijski ustanici zauzeli su Rudnik. Srbi su napali i Šabac, ali nisu uspeli da ga zauzmu.

U bici na Dubokom potoku kod Ćuprije ustanici su porazili Aliju Gušanca, komandanta krdžalija. Nakon pobede kod Svilajnca (30. mart), oslobođen je gotovo čitav istočni deo Beogradskog pašaluka. U turskim rukama ostali su Požarevac, Ćuprija i Poreč. Požarevac se predao 24. maja. Ustanak se širio ka južnom delu Pašaluka. Kučuk Alija uspeo je da se probije i sastane sa Alijom Gušancem kod Ćuprije. Goneći Kučuk Aliju, ustanici su 4. aprila zauzeli Kragujevac. Dve velike bitke vođene su u sledeća tri dana na Batočini. Srbi su satrli tursku vojsku i zadobili veliku količinu plena. Opsada Jagodine trajala je oko tri nedelje. Srbi su imali velike gubitke. Gušanac Alija to koristi da se probije do Beograda. Kučuk Alija je potučen i primoran da beži u Beograd. Jagodina je oslobođena, a preostali Turci iz Ćuprije beže u Paraćin i Kruševac. Bežeći u Beograd, Kučuk Alija je prošao kroz Topolu i spalio Karađorđevu kuću. Potučen je još dva puta, ali je uspeo pobeći. Beograd je opsednut, a za dva i po meseca dahijska vlast u Pašaluku je ukinuta. Ustaničke snage tada su se procenjivale na 25.000 ljudi.

Beogradski vezir ubedio je komandanta Slavonske vojne granice da posreduje kod Srba. Srbi su pristali na sastanak kako bi posredovanjem Austrijanaca ustanak dobio međunarodnu značaj i kako bi na Portu vršila pritisak jedna velika sila. Pre sastanka Karađorđe je sazvao Ostružničku skupštinu (6-15. maj). Srbi su postavili nekoliko zahteva: isterivanje dahija, obnova knežinske samouprave, sloboda trgovine i veroispovesti, amnestija. Turci nisu prihvatili. Skupština je poslednjeg dana zasedanja donela odluku da se Beograd opsedne sa 25.000 ljudi i da se obrate za pomoć Rusima. Molba je poslata ruskom poslaniku u Carigradu, Italinskom, koji je tražio instrukcije od kneza Adama Čartoriskog, ministra spoljnih poslova. Po kneževim instrukcijama, on je odbio da otvoreno pomogne ustanike, pravdajući se udaljenošću Petrograda i strahom od Austrije. Ustanici su se obratili i Crnoj Gori, ali je Njegoš odbio da se priključi jer je Rusija bila u dobrim odnosima sa Turskom. Na nagovor austrijskog kapetana frajkora, Petra Novakovića Čardaklije, ustanici su poslali deputaciju samom ruskom caru. Nju su činili prota Mateja Nenadović, Petar Novaković i Jovan Protić iz Požarevca. Deputati su tražili od Rusa novac, oružje, oficire i jemca za mir. Takođe, tražili su autonomiju sličnu onom koju su imala Jonska ostrva. Srbi bi plaćali danak i izvršavali vojnu obavezu, ali bi imali široku autonomiju.

Porta je juna 1804. godine naredila bosanskom veziru Bećir-paši da dođe u Pašaluk i izvidi spor, ukloni dahije i zavede redovnu vlast. Bećir-paša je razgovarao sa Karađorđem (jul 1804), ali su dahije odbile da napuste Beograd. Krdžalije su čak uspele da zarobe Bećir-pašu na prevaru, pa su Srbi platili otkup kako bi ga oslobodili. Dahije su, pod pritiskom krdžalija, pobegle u Adakale gde ih je, po pašinom naređenju turskom zapovedniku, pobio Milenko Stojković. To je bio sav uspeh Bećir-paše koji se vratio u Bosnu, a Srbi su nastavili opsadu Beograda koji je sada bio u rukama Alije Gušanca. Porta nije znala kako da se postavi pred ustanicima. U načelu, ona nije opravdavala ustaničke akcije, ali je pokušavala da se sporazume sa Srbima preko vlaškog kneza Ipsilantija. Dogovor nije postignut jer su Srbi tražili garancije jednog hrišćanskog dvora. Ustanici se sve više odmeću od legalnih turskih vlasti. Odbili su da raspuste vojsku, ukinu svoje organe i isplate danak Porti. Sa takvom situacijom ušlo se u sledeću godinu ustanka.

Vrhunac

Boj na Mišaru kod Šapca.

Januara 1805. godine deputati su se vratili iz Rusije. U Jašiju, glavnom gradu Moldavije, ostao je Čardaklija koji je tamo preko svojih trgovačkih veza stvarao kanal za političke veze Srba i Rusa. Deputacija je dobila novčanu pomoć i obećanje da će ruski dvor intervenisati na Porti i na to nagovoriti i austrijski dvor. Srpska deputacija trebalo je da u Carigradu napismeno podnese zahteve Porti. Aprila 1805. godine održana je skupština u Pećanima sa ciljem da se izrade zahtevi koji će se podneti Porti. Srbi su tražili: da sami biraju starešine koji će uredno sakupljati danak (koji može biti i povećan) i podnositi ga Turcima; da turski vojni činovnici napuste Srbiju. Pored toga, postojala je još jedna varijanta zahteva koja je predviđala da Turci pošalju jednog muhasila (finansijskog činovnika) koji će sa srpskim vrhovnim knezom upravljati Beogradskim pašalukom. Porta nije ozbiljno uzela zahteve ustanika.

Ubrzo je došlo do prvog većeg pohoda sultanove vojske. Selim III je niškog Hafiz-pašu postavio za beogradskog pašu i poslao ga u Beograd sa oko 6000 ljudi. Karađorđe je zaposeo prelaz na Moravi. Bitka je vođena na brdu Ivankovac, severoistočno Ćuprije, 18. avgusta 1805. godine. Najpre su Milenko Stojković i Petar Dobrnjac iz svojih šančeva odbijali turske juriše, a potom su prešli u napad. Hafiz-paša je ranjen u nogu tako što je topovsko đule srušilo njegov konak. Umro je sledećeg dana na putu za Niš. Srbi su slavili svoju prvu pobedu, a ustanak je zvanično prerastao u sukob sa legalnim turskim vlastima.

Spoljnopolitički položaj krajem 1805. godine izmenio se nakon što je Austrija Požunskim mirom izgubila Dalmaciju u korist Francuza koji su postali turski susedi. Srpski ustanak je na prelazu iz 1805. u 1806. godinu postao deo međunarodne situacije i vekovnog Istočnog pitanja. Evropske sile pokazuju više interesovanja za događaje na Balkanu, a srpsko pitanje prestaje biti unutrašnje tursko i dobija međunarodni karakter. Na skupštini u Smederevu donete su odluke o daljoj borbi protiv Turaka; odluka o razrezivanju poreza i da se pošalju diplomatski predstavnici Rusiji i Austriji. Na skupštini u Ostružnici (24. januar 1806) formulisan je novi zahtev sultanu i Porti. Ustanici su tražili da sultan fermanom prizna njihove zahteve, a u suprotnom će pružiti otpor do zadnjeg čoveka. Diplomatska inicijativa kombinovana je vojnim pritiskom. Milenko Stojković zauzeo je Poreč na Dunavu, a ustanici su zauzeli sve do Kruševca i Aleksinca, uključujući i Prokuplje i Kuršumliju. Porta je oklevala da li da se sporazumeva sa ustanicima. Na njenu konačnu odluku uticao je Napoleon koji je pismom ubedio sultana da silom uništi „srpske buntovnike“ koje Rusija „sokoli“. Zbog toga je otpočela sa ratnim pripremama.

Pripreme su okončane na proleće 1806. godine. Rumelijska i bosanska vojska bila je brojna i dobro naoružana. Porta je objavila džihad (sveti rat). Rumelijska vojska okupljala se sporo, lagano se krećući ka Leskovcu i Nišu, a bosanska je nastupala bez jasnog plana. Bosanski vezir Sulejman-paša Skopljak želeo je da svoj pohod učini što svečanijim, pa je za sobom vodio veći broj paša, mnoge begove i kapetane iz Bosanskog pašaluka. Srbi su kod Valjeva imali malo vojske, jer je većina poslata ka Nišu. Turci su privremeno uspeli da zauzmu Mačvu. Situacija je postala kritična početkom avgusta, kada se ustanici povlače na liniju Šabac-Valjevo. Karađorđev dolazak sa oko 5000 vojnika ulio je hrabrost odbrani. On je glavninu ljudi dao Milošu Obrenoviću koji je porazio Turke kod Bratačića. Izlaz iz Šapca Karađorđe je zatvorio na mestu Mišar. Turci su najpre napadani od strane Luke Lazarevića i Jakova Nenadovića. Brojno stanje srpske vojske na Mišaru iznosilo je oko 10.000 ljudi (1500 konjanika). Turaka je bilo dvostruko više. U bici su učestvovali Karađorđe, Lazarević, Nenadović, Miloš i Milan Obrenović, Stojan Čupić i Petar Moler. Bitka je vođena 13. avgusta 1806. godine. Opis mišarske bitke dao je nemački istoričar Leopold Ranke. Karađorđe je konjanike rasporedio u okolne šume. Borcima u šancu naredio je da ne pucaju dok Turci ne dođu na domet pušaka. Ujutro je bosanski paša napao šanac. Prvi plotun uneo je nered u njegovu vojsku. Usledio je napad konjice koji je zapečatio turski poraz. U Mišarskoj bici poginuo je cvet bosanskih ratnika. Zaplenjen je veliki broj oružja i zastava. Ostatak Turaka pobegao je preko Drine ili u Šabac. Srpski vojnici gonili su Turke i preko Drine. Bitku je opevao Filip Višnjić.

Slične posledice imala je i Deligradska bitka. Tursku vojsku predvodio je Ibrahim-paša, veliki vezir i serasker Rumelije. Francuski vojni stručnjaci predlagali su mu napad sa tri pravca: iz Vidina, Niša i Bosne. Pazvan-Oglu se izgovarao bolešću i nije pokrenuo vojsku iz Vidina. Jusuf-paša je krenuo iz Požarevca, ali mu je Milenko Stojković naneo poraz i prisilio ga na beg prema Kladovu. Ibrahim-paša je potom poslao Šait-pašu na Deligrad, ali su ga Stanoje Glavaš i Vule Ilić odbacili. Šait-paša se utvrdio na uzvišenju nedaleko od Deligrada i tamo sačekao ostatak vojske. Mladen Milovanović i Petar Dobrnjac uspeli su da ga proteraju sa uzvišenja. Ibrahim je zatražio pomoć iz Jedrena te je sa velikim snagama lično krenuo ka Deligradu. Računao je da će Karađorđe biti zauzet na Mišaru. Na Deligradu je potučena regularna carska vojska. Ustanici su šest nedelja uporno branili utvrđenje. Predvođeni Karađorđem, oni su prešli u kontraofanzivu i gonili Turke do Niša, Prokuplja, Bele Palanke i Pirota. Ibrahim-paša je primoran na primirje sa Karađorđem u Lomđoju i Preveli (danas u Bugarskoj). U bici su potučene i arbanaške paše, dominantne u sandžacima Stare Srbije.

Mišarska i Deligradska bitka pronele su slavu ustanka širom Evrope. One su dovele i do konačnog pada Beograda nakon dvoipogodišnje opsade (12. decembar 1806) nakon juriša oko 12.000 ustanika. Ustanici nisu imali velike gubitke jer je Uzun Mirko Apostolović sa još šestoricom ljudi uspeo da savlada tursku stražu i omogući prolaz srpskoj vojsci u grad. U napadima na ostale kapije pao je Vasa Čarapić, komandant vojske gročanske nahije. Turci su se zatvorili u tvrđavu na Kalemegdanu. Sulejman-paša se nije mogao odupreti ustanicima. Početkom januara 1807. godine zauzeta je beogradska tvrđava, što je najveći uspeh Prvog srpskog ustanka. Istovremeno pali su Šabac i Užice te je celokupan Beogradski pašaluk (sem tvrđave Soko) bio u ustaničkim rukama. Srbi su stekli veliku količinu plena. Granica sa Austrijom postala je otvorena za trgovinu. Rusija je ubrzo ušla u rat sa Turskom i pozvala Srbe da joj se pridruže.

Ičkov mir

Glavni članak: Ičkov mir

Porta je morala da traži izlaz iz teške situacije. Rezultat njenih težnji ka miru jeste misija Petra Ička u Carigradu. Ičko je Porti odneo srpske zahteve. U početku, njegova misija nije pokazivala rezultate. Sa Portom je opštio preko carigradskog patrijarha, a održavao je veze i sa poslanikom Italinskim radi instrukcija sa ruske strane. Na vesti o porazu kod Deligrada i ruskoj opasnosti, Turci su rešili da se mire. Porta je Ičkovim mirom nudila sledeće: 1) sultan daje amnestiju ustanicima; 2) krdžalije (Gušanac Alija) napuštaju Beograd; 3) janičari i domaći Turci ostaju u Beogradu, ali gube platu od sultana; 4) Aga Hasan-paša postavljen na čelo Beograda; 5) sem njega, predstavnik turske vlasti bio je i muhasil; 6) određen danak od 6 miliona groša odsekom što je bila jedina dažbina koju bi Srbi plaćali (uz 2000 kola sena i drva; 7) beogradski garnizon primiće 300 Turaka iz nizama (Srbi 1804. godine pristaju na 500); 8) Srbi bi napravili garnizon od 500 vojnika; 9) srpski oborknez stolovaće u Beogradu, a 12 knezova po nahijama; 10) prihodi od carina i ostale dažbine idu Srbima; 11) paša i turski garnizon izdržava se od poreza; 12) Srbi moraju poštovati samo stare dahije (do 1801) koje moraju stanovati samo u Beogradu; 13) u varošima i palankama Turci ne smeju stanovati; 14) Srbi dobijaju unutrašnju upravu (zakonodavnu i sudsku vlast).

Ovo su bili veliki ustupci Porte Srbima čiji je zadatak bio da Ruse spreči da pridobiju Srbe. Srpske starešine su ih, na nagovor Rusa, odbile. Sulejman-paša je ubijen kada je odlazio iz Beograda, a to se desilo i deputatima koji su nosili sultanov ferman. Ustanici su tako prekinuli veze sa Portom.

Srpsko-ruska saradnja

Novi korak u rusko-srpskim odnosima predstavlja ulazak Rusa u Moldaviju i Vlašku decembra 1806. godine. Ruski car obećao je Srbima nezavisnost, ali su oni morali pomoći ruske operacije u Maloj Vlaškoj sa nekoliko hiljada ljudi. Karađorđe i Sovjet su prihvatili da pošalju vojsku na Vidin i Timok, ali ne i u Malu Vlašku. Srbi prelaze Timok i dopiru do Vidina. Opkolili su Kladovo, a uskoro je počeo pristizati ruski vojni materijal. Do prelaska ruske vojske u Srbiju došlo je juna 1807. godine, u vreme bitaka na Štubiku i Malajnici. Bitka na Malajnici trajala je nekoliko dana. Porta je poslala znatne vojne snage dobrovoljaca i deo armije iz Male Vlaške. Namera im je bila da Srbe izbaci iz daljeg toka rata. Protiv Srba je upućen Gušanac Alija (bivši komandant krdžalija iz Beograda) iz Vidina ka Braničevu i dalje ka Beogradu. Srbi su daleko većom vojnom silom potiskivani uz Dunav. Milenko Stojković opsednut je na Malajnici, ali se tamo dobro utvrdio. U kritičnom trenutku, nakon krvavih borbi, došao je u pomoć Karađorđe sa oko 5000 vojnika, ali on nije uspeo preokrenuti tok borbe. Tok su preokrenuli Rusi (oko 2000 iz Male Vlaške) pod komandom generala Isajeva. Udružena rusko-srpska vojska potukla je Turke na Štubiku i Malajnici i oslobodila celu Krajinu sem Kladova. Borbe su prenete oko Vidina gde se istakao hajduk Vejko Petrović. Na Štubiku i Malajnici vođene su najkrvavije borbe ustanka. Tamo je satrvena konjička snaga turske vojske i ostatak krdžalija.

Srbi razvijaju borbe ka jugu, opsedaju Niš i Leskovac i zauzimaju Prokuplje, Kuršumliju. Oslobađa se cela istočna Srbija. Primirje Rusa i Turaka u Sloboziji (avgust 1807) prećutno se odnosilo i na Srbiju. Za Srbiju je predviđeno primirje u sektoru od Vidina do Kladova; Rusi se povlače iz Vlaške i Moldavije. Turci su kasnije prihvatili da sektor prošire na čitavu Srbiju. Primirjem u Sloboziji Srbi su po prvi put pomenuti u nekom međunarodnom aktu. To je i prvi akt kojim je Rusija uzela Srbe u zaštitu. U Srbiju je poslat ruski predstavnik, neka vrsta konzula, Konstantin Konstantinović Rodofinikin. Primirje je trajalo do 1809. godine. U ovom periodu Sovjet i vožd bave se unutrašnjim uređenjem ustaničke države.

Erfurtskim sporazumom Napoleon je dao Aleksandru odrešene ruke za rešavanje balkanskih pitanja kako bi imao slobodu za rat na zapadu (Peta koalicija). Nakon neuspešnih pregovora, rusko-turski rat obnovljen je početkom 1809. godine. Srbi su odredili četiri pravaca prodora: prema Vidinu (Milenko Stojković), prema Nišu (Miloje Petrović), prema Bosni (Jakov Nenadović) i preko Starog Vlaha ka Hercegovini i Crnoj Gori (Karađorđe). U početku su sve armije imale uspeha. Drinska vojska zauzima Srebrenicu, Višegrad i Bijeljinu. Timočka vojska operiše u okolini Vidina. Karađorđe je postigao najveće uspehe osvojivši čitav Stari Vlah sa Sjenicom i Novim Pazarem, nakon što je potukao pećkog Numan-pašu na Suvodolu. Plan je bio da se sastane sa Crnogorcima vladike Petra. Međutim, srpski poraz na Kamenici omeo je njegove planove (novopazarska tvrđava bila je pred padom), pa se on vratio u Šumadiju da preduzme odbranu od Turaka.

Propast ustanka

Glavni članak: Slom Prvog srpskog ustanka

Ćele-kula.

Bitka na Čegru kod sela Kamenica, u blizini Niša odigrala se 31. maja. Sa Turcima se sukobila vojska Miloja Petrovića koja se 21. aprila sakupila u Deligradu i odatle krenula ka Nišu. Kao pomoć im je pristigao i Veljko Petrović koji je operisao u oblasti Niš-Pirot. Srbi su kod Kamenice izgradili šest šanaca. Poraz na Kamenici bio je posledica turske premoći, neaktivnosti srpske vojske i sukoba Petrovića sa Petrom Dobrnjcem. Tome je doprineo i Veljko Petrović koji se svojevoljno odvojio od glavnine i upao preko Ponišavlja u Zagorje, zauzevši Belu Palanku. Turcima je pristiglo pojačanje sa istoka. Zahtev Miloja Petrovića da se odmah napadne nije prihvaćen. Turci su uspeli da provale u šanac. Kada je Stevan Sinđelić video da ih ne može isterati, opalio je kuburom u burad baruta i tako završio bitku. Izginulo je mnogo Turaka, ali i oko 3000 Srba. Turci su nakon bitke krenuli u ofanzivu, opkolili Deligrad i rasporedili se između Morave i Timoka. Nisu uspeli da zauzmu jedino Poreč koga je hrabro branio Milenko Stojković. Karađorđe je uspeo da zaustavi turski prodor i da suzbije napad Alije Gušanca iz Jagodine. Kod manastira Manasija naneo je poraz Turcima, a dalje borbe prekinulo je zimsko vreme. Karađorđe je nastojao da na svoju stranu pridobije Francusku. Njegov delegat Rade Vučinić primljen je u Beču od strane francuskog ministra spoljnih poslova. Francuzi su odbili da posreduju na Porti, ali su pokazali simpatije za srpski ustanak. Vučinić je putovao i u Pariz, predlagao Napoleonu da pomogne stvaranje nezavisne Srbije, na čelu sa Karađorđem i njegovim naslednicima i Napoleonom kao protektorom, ali bez većeg političkog efekta.

Rusi su pružili više pomoći sledeće, 1810. godine. Pomažu Srbima da osvoje Kladovo. Odred od 1500 Rusa pod grofom Jozefom Orurkom učestvuje u Varvarinskoj bici. Tursku vojsku predvodio je rumelijski valija i komandant nove turske armije koja je krenula na Srbe, Huršid-paša. Orurk je na varvarinsko polje došao sa Veljkom Petrovićem i Mladenom Milovanovićem. Sredinom septembra došlo je do krvave bitke koja je trajala tri dana. Nakon prvog okršaja, vojske su se odmarale 19. avgusta, da bi završni deo bitke bio vođen sledećeg dana. Turci su tada potpuno razbijeni i naterani na povlačenje ka Nišu i Leskovcu. Srbi pod Karađorđem ponovo uspostavljaju granicu na Jastrepcu i reci Toponici u blizini Niša. Turci su prilikom povlačenja spalili 40 sela u kruševačkoj nahiji. Na kraju godine zauzet je Gurgusovac, pa je istočna granica ustaničke države uspostavljena pre primirja u Sloboziji vraćena. Oktobra iste godine vođena je na zapadu bitka kod Loznice. Teške borbe vode se nedeljama. Loznicu je branilo oko 1200 Srba pod Antom Bogićevićem. Opsada je trajala 12 dana, uz teške gubitke sa obe strane. Turci su bili trostruko jači. Karađorđev povratak iz Varvarina doneo je preokret. Sa Stanojem Glavašom i Simom Markovićem, Karađorđe je 17. i 18. oktobra vodio tešku bitku na polju Tičar u kojoj su Turci potpuno potučeni. Među poznatijim ranjenicima bili su Stojan Čupić, Luka Lazarević i Lazar Mutap, Cincar Janko Popović i Stanoje Glavaš. U bici je učestvovao omanji kozački odred pod komandom pukovnika Nikića. Srbima je pao u ruke ceo turski logor. Po značaju i broju poginulih i ranjenih, bitka kod Loznice, na Tičaru, ravna je boju na Mišaru. Njom je slomljena turska ofanziva iz Bosne. Granica na Drini je učvršćena.

Istočna granica nije bila mirna ni tokom 1811. godine. Vode se borbe između srpsko-ruskih odreda i odreda vidinskog Mula-paše. Na niškom frontu, Turci su bili blokirani u niškoj tvrđavi. Od poznatih bojeva treba pomenuti boj na Gramadi, kada je na obe strane učestvovalo po 8000 boraca. Niški Hušrid-paša poražen je u ovoj bici. Slična situacija trajala je do 1812. godine, kada su Rusi otpočeli pregovore sa Portom. Srbi su morali da obustave upade na tursku teritoriju. Stornirano je i izvođenje Čičagovog plana (admirala Čičagova) o podizanju Hercegovine i Crne Gore protiv Turske.

Rusija je 28. maja 1812. godine zaključila sa Turskom Bukureški mir kojim je okončan Rusko-turski rat. Osmom tačkom bili su obuhvaćeni srpski ustanici kojima je Porta obećala amnestiju, da sami upravljaju unutrašnjim poslovima zemlje, da sami sakupljaju porez, a Turci se vraćaju u gradove i dobijaju krupno naoružanje srpske vojske. Porta je pristala da na Srbe prenese iste povlastice kakve su imali stanovnici arhipelaških ostrva. Poznati osmi član Bukureškog mira nije zadugo bio poznat ustaničkim starešinama. Oni su za njega saznali najpre sa turske, a ne sa ruske strane. Karađorđe je pokušao da izdejstvuje bolje uslove za Srbe. On se obraćao Čičagovu (komandantu ruske Dunavske armije) preko Jakova Nenadovića koga je poslao u Bukurešt. Obraćao se i grofu Orurku, pa i samom caru Aleksandru lično. Sve je bilo uzalud. Nakon završetka rata sa Rusijom, prvi zadatak Porte bio je da smiri ustanike, bilo da se mirno pokore turskoj vlasti ili da silom uspostavi svoj suverenitet.

Porta je najpre pokušala da se sporazume sa ustanicima obavestivši ih da će njena vojska krenuti od Niša da posedne tvrđave i druge strateške centre, a da Srbi moraju raspustiti svoju vojsku i prihvatiti tursku upravu bez protivljenja. Karađorđe je sazvao skupštinu u manastiru Vraćevšnici (27. avgust 1812) na kojoj je najpre Marko Ivelić, izaslanik ruske komande, saopštio Srbima uslove Bukureškog mira, a potom je imenovana deputacija koja je poslata u Carigrad da pregovara. Turci za to nisu hteli ni da čuju. Čelebi-efendija (sultanov punomoćnik) tražio je punu kapitulaciju, bez ikakvih uslova. Obe strane nisu popuštale u prvoj polovini 1813. godine. Mula-paša u Vidinu nudio je savez Srbima protiv sultana, ali su Srbi odbili na nagovor Rusa. Vesti o Napoleonovim uspesima posle bitke kod Licena navele su Portu da silom uguši ustanak. Karađorđe, obavešten o tome, odlučio je da brani Srbiju. Cela zemlja pretvorena je u ogroman ratni logor. Karađorđe je naredio opštu mobilizaciju, neku vrstu svenarodne odbrane, utvrđivao je strateške tačke, nabavljao municiju i gušio sve što je bilo protivno ovakvim merama. Jula 1813. godine izdao je čuvenu proklamaciju kojom srpski narod poziva na odsudnu bitku. Izjavio je da Srbija ima oružja i hrane da se brani 10 godina. Srpsko-turski front podeljen je na tri sektora: negotinski (gde je komandovao Veljko Petrović sa 3000 boraca), deligradski (pod komandom Vujice Vulićevića i Stanoja Glavaša, sa oko 12.000 ratnika) i drinski (10.000 ratnika). Turci su sredinom jula prešli u napad na sva tri fronta. Najžešće su napadali na istoku, sa vidinske strane. Veljko Petrović je prvih dana imao izvesnu inicijativu, pa je čak upadao preko Timoka do Vidina. Ipak, morao se povući u Negotin, koga su Turci napadali dve nedelje. Osvojili su ga tek nakon što je Veljko Petrović poginuo, a potom zauzimaju Brzu Palanku, Kladovo, Tekiju i Poreč. Srbi se brane čvrsto i na Deligradu, ali su Turci ovde koristili taktiku iz 1809. godine. Delom vojske opseli su Srbe, a drugim delom krenuli dolinom Morave do Dunava i zauzeli Požarevac. Na Drini je pružen krvav otpor daleko nadmoćnijim turskim snagama. Istakli su se naročito dobrovoljci Zeke Buljubaše koji su bili mahom Srbi iz pograničnih krajeva Bosne. Turci probijaju front kod Smedereva. Karađorđeva bolest doprinela je pogoršanju situacije. Njegova pojava na Moravi (gde je pokušao da ponovi odbranu iz 1809. godine) nije popravila situaciju, jer su Turci ovoga puta bili daleko brojniji. On se vratio u Beograd, a odatle prebegao u Zemun u Austriju. Dva dana kasnije, turska konjica je ušla u potpuno prazan Beograd. Srbi su napustili beogradsku i smederevsku tvrđavu bez borbe.

Posle pada Beograda, otpor je potrajao još oko mesec i po dana. Zauzevši Beograd, Turci su ga pretvorili u verovatno najveću pijacu robova: samo 5. oktobra tamo je prodato i kupljeno 1800 robova. Deligrad se držao 6 nedelja nakon pada Beograda. Nakon što su saznali da je Karađorđe izbegao u Austriju, brojne ustaničke vođe napuštaju Srbiju. Poslednji iz ranga gospodara predao se na poziv Turaka uz svečano obećanje da će dati opštu amnestiju. Bio je to Miloš Obrenović sa svojim saradnicima (Lazar Mutap, Arsenije Lomo). Tako je završen prvi srpski ustanak posle 9 godina i 9 meseci ratovanja. Poslednje ustaničke puške ispaljene su verovatno pred Deligradom.

Između dva ustanka

Iguman Pajsije, jedan od učesnika Hadži Prodanove bune, nabijen na kolac.

Restauracija turske vlasti praćena je strašnim zulumima, konfiskacijama, porobljavanju i ubijanju. Gotovo sve pokretno pokućstvo, poljoprivredni inventar i živa stoka su zaplenjeni. Čak su i obični turski vojnici imali pravo na deobu plena. Dvanaest dana pokoreno stanovništvo bilo je van zakona. Pojavilo se na desetine opustošenih sela. Samo u Austriju prebeglo je više od 120.000 lica. Za zapovednika Beograda imenovan je Sulejman-paša Skopljak koga je Porta cenila jer je 1805. godine ugušio pokret Drobnjaka. Porta je najpre pozvala izbeglice da se vrate, obećavajući amnestiju. Time je htela da obezbedi radnu snagu kako privreda ne bi potpuno zapustela. Konačan uspeh ruskih operacija protiv Napoleona uticao je na sultana da naredi da se privremeno poštuju odluke Bukureškog mira, odnosno njegove 8. tačke. Turci su čak pristali da Stanoje Glavaš postane serdar i glavni čuvar bezbednosti carskog druma od Ćuprije do Beograda. Sulejman-paša je povratio ustanove i poreze od pre 1804. godine. Turska blagost potrajala je samo dok je postignuta vojna bezbednost. Potom se prešlo na sprovođenje policijskog terora pod izgovorom traženja sakrivenog oružja i posakrivanih hajduka. Pravi cilj bio je osveta. Specijalni odredi krstarili su kroz srpska sela i, pod izgovorom potrage, pljačkali narod. Nametnut je veliki kuluk narodu za opravku beogradske tvrđave. Porez je veoma povećan u odnosu na 1804. godinu (32 groša za lični porez, harač i spahijsku glavnicu). Tako je početak 1814. godine uveliko ličio na period od 1801. do 1804. godine.

Srbi su pokušali da ovakvo postupanje turskih vlasti iznesu pred Bečki kongres. Nadali su se da će se ruska diplomatija zauzeti za Srbe u Turskoj smatrajući se obaveznom prema srpskom narodu zbog pomoći u prethodnom ratu. Predstavnici Srba na Kongresu bili su Melentije Nikšić (arhimandrit Studenice), prota Mateja Nenadović i pukovnik Stevan Živković. Svoje glavne nade Srbi su vezivali za Rusiju. Prota Mateja doneo je u Beč tekst „Narodne molbe“ iz Srbije sa potpisom kneza Miloša Obrenovića i drugih knezova. Oni su 17. decembra primljeni u audijenciju kod austrijskog cara Franca koji je obećao da će se za Srbe zauzeti na Porti kako bi im obezbedio lakši položaj. Ubrzo zatim je ruska vlada uputila cirkularnu notu evropskim predstavnicima kojom je od civilizovanih evropskih država tražila da se založe za bolji život hrišćana u Osmanskom carstvu. Rezultata nije bilo jer su evropske države bile podeljene po pitanju održanja. Dalje akcije u tom pogledu sprečila je restauracija Napoleonove vlasti. Bivši francuski car vratio se sa Elbe i preuzeo je vlast u Parizu nakon deset meseci izgnanstva. U međuvremenu je i u Beogradskom pašaluku izbio nov ustanak protiv turskih vlasti.

Polovinom septembra 1814. godine izbila je buna u požeškoj nahiji, sa središtem u manastiru Trnavi kod Čačka. Na čelo joj se stavio bivši starovlaški vojvoda Hadži-Prodan Gligorijević. Buna se proširila i na deo kragujevačke i jagodinske nahije. Protiv Turaka su naročito ustala sela gružanske knežine. Turci su primorani da beže iz Čačka, Karanovca i Trstenika u susedne pašaluke. Plan pobunjenika bio je da na ustanak podignu i užičku, starovlašku i novopazarsku nahiju. Knez Miloš Obrenović pozvan je da se pridruži pobunjenicima, ali je odbio. Sulejman-paša Skopljak je poslao svog ćehaju u Čačak da rukovodi akcijom protiv pobunjenika. Došlo je do sukoba kod Knića gde su turski zapovednik Amišbeg i Miloš Obrenović potučeni. Uprkos pobedi, ustanici su se sutradan razišli smatrajući da ustanak nije dobro pripremljen. Hadži-Prodan je izbegao u Austriju, a odatle u Besarabiju gde je i umro. Slom bune izazvao je odmazdu turskih vlasti koje ubijaju oko 300 ljudi u Beogradu (npr. Pajsija, igumana manastira Trnave), a među ubijenima je i Stanoje Glavaš koji je nakon gušenja Prvog srpskog ustanka bio pod stalnom pratnjom Sulejman-paše Skopljaka koji je i izdao nalog da mu se odseče glava. Hadži-Prodanova buna predstavlja uvod u događaje iz 1815. godine.

Drugi srpski ustanak

Glavni članak: Drugi srpski ustanak

Miloš Obrenović.

Turske vlasti su nakon Hadži-Prodanove bune stalno sumnjali u tajne sastanke i zavere u narodu, što je jačalo Sulejman-pašinu okrutnost. Srbi su bili veoma zabrinuti kada je Sulejman-paša pozvao u Beograd veći broj kulučara iz Beogradskog pašaluka, a sa njima i sve knezove i viđenije ljude (februar 1815). Očekivalo se najgore, pa su mnogi odbili da dođu (npr. Arsenije Lomo, Lazar Mutap). Paša je izvesno vreme zadržao knezove u konaku. Oni su tamo saznali vesti o pogibiji Stanoja Glavaša. Pošto im je određena visina poreza koju treba da plate, pušteni su kućama uz upozorenje šta će se desiti ako dižu nemire. Zadržan je jedino Miloš Obrenović i njegov pisar Dimitrije Đorđević. Utisak koji su knezovi poneli iz Beograda bio je veoma težak. Potreba za odbranom od Turaka ponovo se javlja. Tako je u martu došlo do dva tajna sastanka narodnih prvaka iz rudničke, valjevske i beogradske nahije. Na njima je odlučeno da se mora dizati ustanak (govore su održali Lomo i Mutap). Čekalo se na proleće i povratak Miloša. Miloš je neočekivano oslobođen u drugoj polovini marta. Skopljak ga je pustio kako bi sakupio 50.000 groša i otkupio stotinak zarobljenika iz Hadži-Prodanove bune. Kada je došao u Rudnik, saznao je za previranja u masama i pristao da im se pridruži; čak je i sam održao nekoliko sastanaka na kojima je odlučeno da se sa ustankom otpočne na Cveti na saboru u Takovu. Tri dana pre praznika, pojavile su se haračlije u Jasenici i otpočeli sa iznuđivanjem novca, ucenama i batinanjima. Arsenije Loma ih je razjurio, dok je u jednom gružanskom selu ubijen sakupljač poreza. U nedelju, 11. aprila (stari kalendar) održan je sabor u Takovu na kome je Miloš svečano objavio da se diže novi ustanak. Sa padina Rudnika, ustanak se proširio na sve okolne krajeve. Miloš je javno raskrstio sa Turcima.

Plan borbe kneza Miloša bio je da se najpre oslobodi središnji deo pašaluka (kao nekada Karađorđe), oteraju Turci iz nahijskih sedišta i opsednu utvrđenja. Rudnička, čačanska i kragujevačka nahija, sa osloncem na Rudnik, bili bi centar ustanka. Miloš je iz Takova uputio svog brata Jovana i Mutapa na Čačak, a Milutina Garašanina da spreči odlazak beogradskog garnizona u unutrašnjost Srbije. Miloš je ostao na Rudniku da prikuplja nove borce koje je uputio na Valjevo i Kragujevac. Turci su odbili napad na Čačak, pa se ustanici povlače na Ljubić. Skopljak šalje svoga ćehaju Imšir-pašu (5000 ljudi) protiv Miloša, kako bi oslobodio Čačak pritiska i razbio vojnu snagu ustanika. Do sukoba je najpre došlo na Liparu, nakon čega je Imšir-paša ušao u Čačak. Sutradan je došlo do bitke na Ljubiću gde su Turci odbijeni. Ovo je najveća ustanička pobeda u Drugom srpskom ustanku. Podigla je značajno ugled kneza Miloša. Turci se nakon bitke povlače preko Morave da se pregrupišu. Ubrzo nakon ove, odigrala se druga značajna bitka ustanka. Knez Miloš je razbio Turke na Paležu (Obrenovac). Oko 2000 Srba je jurišalo na Turke koristeći domuzarabe (zaklon od dasaka, neka vrsta primitivnog tenka). Ustanici su potopili turske četokaike (male ratne lađe) i zadobili dva topa. Nakon bitke spaljen je Palež, a na ustanak se dižu valjevska i beogradska nahija. Prekinute su veze između Beograda i Šapca. Zauzeta je i skela kod Paleža koja je bila prelaz ka Sremu, što je ustanicima omogućilo da nabavljaju oružje za ustanak. Dalje širenje ustanka usporeno je zbog teških okršaja na Ljubiću. Jovan Obrenović i Tanasko Rajić (Karađorđev barjaktar) odbijaju Turke. Turci su 24. maja potukli Turke i zadobili topove, ali su potom pretrpeli težak poraz u kome je stradao Imšir-paša. Srbi zauzimaju Čačak i gone Turke ka Sjenici. Zadobili su i tursko roblje koje vode u Užice. Valjevo je palo pod ustaničku vlast 15. maja. U borbama oko Požarevca koje su trajale nedelju dana, oko 15.000 Srba predvodio je lično Miloš Obrenović. U bitkama učestvuju i Petar Moler, Pavle Cukić, Stevan Dobrnjac. Turci su potučeni i oterani u Ćupriju, nakon čega je oslobođena požarevačka, a zatim i ćuprijska i jagodinska nahija. Zauzećem Poreča, ustanici su osvojili istočnu polovinu Pašaluka. Na zapadu Stojan Čupić buni šabačku nahiju. Bosanski vezir Huršid-paša pokušao je da preko Šapca dođe u pomoć Beogradu, ali je potučen kod Dublja. Tamo je 14. jula poginulo 1200 Turaka, a samo oko 50 Srba. Tako je za samo 3 meseca oslobođen ceo Beogradski pašaluk, sem utvrđenih gradova koje ustanici nisu ni nameravali da napadaju.

Uspeh novog ustanka odjeknuo je i izvan Srbije. Za njega su se zainteresovale vođe Prvog ustanka, na čelu sa Karađorđem, kao i austrijske pogranične vlasti. Ruski car obaveštavan je preko Mateje Nenadovića koji je boravio na Bečkom kongresu. Rusi su obećali da će posredovati na Porti, ali tek nakon što Srbi prekinu sa akcijama. Početkom leta 1815. godine turska vlast ne postoji u unutrašnjosti Pašaluka. Miloš je bio voljan da pregovara ističući da je ustanak podignut protiv Sulejman-paše Skopljaka, a ne protiv sultanove vlasti. Dokaz je činjenica da je ustanak obuhvatio samo prostor Beogradskog pašaluka, a ne i ostale krajeve koji su bili obuhvaćeni Prvim ustankom. Strahujući od diplomatske intervencije Rusije, a svakako i pod utiskom poraza, Porta je početkom leta poslala Marašli Ali-pašu, rumelijskog valiju i seraskera turske vojske u Evropi, da pregovara. Slična uputstva dobio je i Huršid-paša. Srpski ustanak je ušao u drugu fazu, fazu pregovora. Miloš je pregovarao sa bosanskim vezirom. Huršid-paša je dao Milošu garancije da će Srbi biti amnestirani. Istovremeno, sa Marašli Ali-pašom u kneževo ime na Moravi pregovaraju Vujica Vulićević i Jovan Obrenović. Marašlija nije tražio predaju oružja već samo izraze pokornosti, obustavu rata i prolaz do Beograda. Od Mateje Nenadovića Miloš je saznao za dogovore sa Marašlijom, pa je morao priznati da on daje bolje uslove od bosanskog vezira. Miloš je lično pregovarao sa Marašlijom koji mu je dao skupocene poklone. Marašlija je naredio Huršid-paši da ne prelazi Drinu. Na osnovu pregovora Miloša i Marašlije, poslate su odluke Porti na razmatranje. Sultan je na osnovu njih početkom 1816. godine poslao Marašliji osam fermana koji su regulisali nov položaj Srba u Beogradskom pašaluku.

Odlučeno je: 1) carina se naplaćuje strogo po tarifi; srpski trgovci se ne globe; 2) spahije uzimaju desetak strogo po beratima; 3) svaki Srbin može slobodno trgovati po Osmanskom carstvu; 4) porez se plaća u dve rate (Đurđevdan i Mitrovdan); 5) vojna posada da bude samo po gradovima, iz nje se isključuju janičari; 6) po gradovima i palankama, uz turskog starešinu da sedi po jedan srpski knez; 7) amnestija za ustanike; 8) harač je znatno smanjen od onog pod Skopljakom.

Sulejman-pašinu strahovladu zamenila je blaga vladavina Marašli Ali-paše. Knez Miloš nije zvanično dobio nikakvu potvrdu svog položaja, ali su ga Turci smatrali najstarijim među srpskim starešinama. Obaveze u vezi sa Turcima poreske i sudske prirode ubuduće je trebalo održavati posredstvom Narodne kancelarije.

Poluautonomija (1815-1830)

Takovski ustanak.

Narodna kancelarija bilo je izborno administrativno telo sastavljeno od narodnih predstavnika 12 nahija Beogradskog pašaluka. Ona je trebalo da bude vrhovni organ poluautonomne Srbije. Miloš je bio predsedatelj, a Petar Moler nadziratelj njenog poslovanja. Ona je već na početku izgubila dosta svoje nadležnosti zbog sukoba vrhova njenog rada. Početak toga je sukob Molera i kneza Miloša. Još u vreme ustanka, Moler je zastupao vladavinu četvorice istaknutih ljudi tog vremena: Molera, Miloša, Pavla Cukića i Mateje Nenadovića. Svaki bi dobio nekoliko nahija na upravu, pa bi se izbegla mogućnost da neko samostalno vlada. Tokom ustanka, Miloš je prećutno to prihvatio. Nakon završetka ustanka, Miloš i Moler bore se za prvenstvo u Narodnoj kancelariji, a borbi se početkom 1816. godine pridružuju i Vujica Vulićević, a ubrzo i studenički arhimandrit Melentije Nikšić. Nikšić se zalagao za teokratiju sličnu crnogorskoj, a naročito se okomio na Molera, dok je Vulićević stao uz Molera protiv Miloša. Sukob je rešavan na Đurđevdanskoj skupštini gde je Moler optužen za proneveru novca od poreza. Na nagovor Miloša i Nikšića, Marašlija je naredio da se Moler zadavi na Kalemegdanu, zajedno sa Karađorđevim vojvodom Radičom Petrovićem i jednim beogradskim kujundžijom. Miloš je Molera zamenio svojim pisarom, Dimitrijem Đorđevićem, i tako potčinio Narodnu kancelariju. Ubrzo je poginuo i Melentije Nikšić. Miloš se bojao njegovog ugleda, pa je naložio da se ubije.

Sultanovim fermanima Srbi su dobili povlastice koje su uživali podanici arhipelaških ostrva i nekih drugih krajeva Osmanskog carstva. Turska vlast u Pašaluku uspostavljena je 1813. godine, a zatim ponovo 1815. godine. Činili su je: vezir (obično paša) sa svojom svitom i alaj-beg, starešina spahija. U periodu poluautonomije postojala su trojica vezira: Marašli Ali-paša (1815-1821), Abdurahman-paša (1821-1826), Husein-paša (1827-1833). Turske starešine u nahijama bili su muselimi (Srbi su ih zvali vojvodama) i kadije. Postavljao ih je vezir. Uz njih su nosioci turske vlasti bili i oko 900 spahija. U rukama ovih organa vlasti bile su carine, trošarine i skele. Miloš je 1815. godine utvrdio stavku od oko 28.000 lica koja plaćaju porez Porti. Međutim, već 1830. godine taj broj je narastao na 72.500 lica (doseljeni, prirodni priraštaj) te je ostatak od poreza išao u Miloševu blagajnu. Već 1816. godine Miloš je zakupio carske spahiluke, a 1826. godine carine. To mu je donosilo ogromne prihode.

Uz turske vlasti postojala je i srpska: vrhovni knez, Narodna kancelarija, obor-knezovi nahija i knezovi knežina. Postojali su i knezovi koji su uz muselime sudili Srbima. Poseban porez sakupljan je za izdržavanje srpske administracije. Narodne skupštine održavane su do 1830. godine (Hatišerif) svake godine na Đurđevdan i Mitrovdan. To su obične ili male, nasuprot velikih skupština koje su se organizovale po potrebi. Činile su ih starešine. Od 1825. godine Miloš uvodi svoju vojsku pod imenom „upisni panduri“ ili „soldati“ (od 1827). Hatišerif iz 1830. godine ozvaničio je ovo njegovo pravo.

Miloš se za pomoć obratio ruskom caru Aleksandru, ratobornom pristalici spoljnopolitičke orijentacije iz vremena Prvog srpskog ustanka. Prepiska je obavljana preko Mateje Nenadovića koji je živeo tada u Beču. Aleksandra je 1825. godine nasledio Nikolaj. Suočena sa neuspehom protiv grčkih ustanika, Turska se našla u teškom položaju prema Rusiji, sa kojom je 7. oktobra 1826. godine potpisala Akermansku konvenciju. Njime su rešavani sporni rusko-turski pogranični problemi, a peti član odnosi se na Srbe. On se pozivao na osmi član Bukureškog mira (1812) i obavezao Portu da za 18 meseci utvrdi sa srpskim deputatima povlastice koje će biti „nagrada za vernost srpskih podanika sultanu“. Pomenute povlastice Srbi će dobiti u skladu sa željama izraženim Odvojenim aktom. Rusi su odustali samo u tački naslednog kneževskog dostojanstva. Srbi su konvencijom dobili pravo trgovine čitavim Carstvom. Ispunjenje pete tačke konvencije sprečeno je izbijanjem Rusko-turskog rata. Ruski car naložio je Milošu da se ne meša. Ipak, Miloš je posredno, slanjem informacija i zadržavanjem kontingenata sa zapada, iz Bosne, ipak pomogla Rusima. Šesta tačka Jedrenskog mira (1829) odnosila se na Srbiju i obavezivala je sultana na izdavanje hatišerifa koji bi rešio srpsko pitanje u skladu sa Odvojenim aktom i Akermanskom konvencijom.

Srpske deputacije u Carigradu

Srbi su svoje delovanje na diplomatskom planu u periodu od 1815. do 1838. godine vršili preko deputacija koje su slale Porti. Porta je molbe odbijala, delimično ili potpuno prihvatala. Najvažnije zahteve Srba deputacije su nosile još tokom Karađorđeve vladavine (npr. Petar Ičko), da bi sa time nastavio i Miloš koji je poslao ukupno 9 deputacija tokom svoje prve vladavine. Deputacije su se nastavile i nakon što su Srbi dobili svog diplomatskog predstavnika (kapućehaju) na Porti hatišerifom iz 1830. godine. Miloš je 1838. godine poslao devetu deputaciju na zahtev same Porte (vidi dole). Sistem deputacija nastavljen je i posle 1839. godine.

Prva deputacija od septembra 1815. godine tražila je od Porte da Marašli-Ali pašu imenuje beogradskim vezirom. Druga deputacija išla je u Carigrad već oktobra iste godine kako bi Porti objasnila razloge zbog kojih su se Srbi već tri puta dizali protiv Turaka. Ove dve deputacije upućene su u tursku prestonicu tokom pregovora Miloša i paše. Izloženi su neki srpski zahtevi koji su se temeljili na uslovima koje je Porta davala Ičkovim mirom, a na osnovu kojih je sultan izdao osam fermana. Porta nije prihvatila dva srpska zahteva: naslednog kneza i plaćanje danka odsekom. Najznačajnija olakšica koju su Srbi dobili bilo je smanjenje harača sa 13 na 3 groša. Treća deputacija (polovina 1816) imala je za cilj da uredi finansijska pitanja. Podnela je zahtev da se sve dažbine Porti (sem plaćanja Beogradskoj carinarnici) isplaćuju odsekom. Porta nije udovoljila zahtevu ni pored kasnije intervencije Stroganova, ruskog izaslanika u Carigradu. Pitanje naslednog kneževskog dostojanstva Miloš je identifikovao sa ličnim pitanjem. Ako on postane knez, Srbija bi postala kneževina. Od kneza Miloša, koji se 1817. godine proglasio za naslednog kneza, Porta je tražila da dođe u Carigrad na poklonjenje, ali je ovaj to uspeo da izbegne. On je poslao četvrtu deputaciju sa skoro istim zahtevima, kojima su pridodati i zahtev za naslednim kneževskim dostojanstvom i zahtev da Srbiju poseti naročiti Portin komesar. U međuvremenu, Stroganov je dobio nove instrukcije iz Petrograda. U skladu sa njima, Stroganov je sastavio nacrt molbe koju bi trebalo da Srbi predaju Porti. Miloš je u zahteve pridodao i povratak teritorija koje su nekada bile u sastavu Karađorđeve Srbije (1820). Stroganov je srpske zahteve sveo u 9 tačaka i dodao zahtev za granicama iz 1812. godine kada je sklopljen Bukureški mir. Porta je, pre nego što su stigli ovi zahtevi, poslala Srbima fermane kojima im je davala neke olakšice u vezi plaćanja danka. Knez Miloš je odbio da primi ferman jer u njemu nema ni reči o kneževskom dostojanstvu. Takođe je odbio i da potpiše unapred spremljenu zakletvu vernosti. Odnosi između Srba i Turaka počinju da se krave, prvi put posle 1815. godine.

Pregovore sa Portom nastavila je peta deputacija. Predvodio ju je Vujica Vulićević. Novembra 1820. godine deputacija je stigla u Carigrad, ali je ubrzo stavljena u zatvor. Razlog je bio izbijanje Vlaškog ustanka (1821) za koga su Turci smatrali da ima veze sa Srbima. Porta je deputate držala u zatvoru čitavih pet godina. Oni su služili kao taoci da Srbija ostane mirna u teškim prilikama Grčkog i Vlaškog ustanka. Srpski diplomatski poslovi su sasvim stali kada je Stroganov napustio Carigrad. Miloš se spremao za rat sa Turcima; nabavljao je oružje i municiju, a oduzeo je punomoćja deputatima. Potom je u Grčkoj izbio ustanak, a za beogradskog vezira došao je nepopustljivi Abdurahman-paša. U Carigradu je Stroganova zamenio Ribopjer. Postavljen je 1824. godine, ali je na dužnost stupio tek 1827. godine. Srpska deputacija oslobođena je godinu dana ranije. Abdurahmana je nasledio Husein-paša tokom čijeg mandata (1827-1833) je Srbija stekla autonomiju. U međuvremenu se u Carigradu nalazi šesta srpska deputacija koja pregovara i u vreme krize izazvane rusko-turskim ratom. Pregovori Srba i Turaka nastavljeni su nakon dolaska Ribopjera.

Sticanje autonomije

Širenje srpske države u 19. veku.

Primorana odredbom Jedrenskog mira, Porta je već 30. septembra 1829. godine izdala Srbima Prvi hatišerif. Bio je naslovljen na beogradskog vezira i beogradskog molu, te je Miloš Obrenović pomišljao da ga odbije. Nije sadržao ništa novo; sultan je ponovio odredbe Akermanske konvencije i Bukuršekog mira. Hatišerif je stigao u Beograd decembra 1829. godine, a februara sledeće godine pročitan je na Skupštini. Njegove kopije su, potom, razaslate u sve varoši i gradove. Njime je priznata puna unutrašnja samouprava, odnosno autonomija Srba pod Miloševom upravom. Srbija se teritorijalno imala proširiti za tzv. Šest nahija. Miloševa nastojanja da se Srbiji prisajedine i delovi oko Niša i Vidina sprečila je ruska diplomatija (naročito general Dibič) koja nije bila za veća teritorijalna oštećenja Turske na Balkanu. Plan grofa Kapodistrije da se poraz Turske iskoristi za stvaranje pet kraljevina na Balkanu (Srbiju bi činile Srbija, Bosna i Bugarska) je odbijen. Pripreme i pregovori oko Drugog hatišerifa trajali su čitavih godinu dana. Kao osnova za njegovo sastavljanje poslužio je Davidovićev „memoar“ koji je bio polazište i ruskom projektu hatišerifa. Turci su sastavili kontra-projekat i na deset konferencija (26. jun – 9. oktobar) utanačalavi sadržaj ovog najznačajnijeg dokumenta u nastanku srpske autonomne države. Oktobra meseca sultan je potpisao Drugi hatišerif iz 1830. godine. U prvu grupu odredbi spadaju one vezane za vazalni položaj Srbije: Srbi mogu nabavljati po čitavom Carstvu sve što im je potrebno za novac, sva utvrđenja sem starih carskih gradova biće razrušena, Srbiji će biti vraćeni otrgnuti predeli po završetku rada posebne rusko-turske komisije koja će „izviditi pravo stanje stvari“, ponovljena je odredba da se sve dažbine se plaćaju odsekom (dažbinsko pitanje vezano je za problem otrgnutih nahija, pa nije do kraja rešeno), Turci koji imaju svoja dobra u Srbiji moraju ih u roku od godinu dana po pravičnoj ceni prodati Srbima (pošto ih prethodno proceni komisija), a ukoliko ne želi da ih proda, prihodi od njih uplaćivaće se u beogradsku blagajnu, a ona će ih isplaćivati vlasnicima, Turcima se zabranjuje prebivanje u Kneževini. U drugu grupu spadaju odredbe koje se odnose na samoupravu: Porta se ne meša u unutrašnju upravu Srbije, priznato je pravo veroispovesti, Miloš je potvrđen u zvanju srpskog kneza, uprava je poverena Milošu i Savetu, Turci su odstranjeni iz pravosuđa, knez ima pravo da održava vojsku radi održanja reda i poretka, pored vojske ima pravo osnovati bolnice, štamparije, školu i poštu, garantovana je slobodna trgovina, Srbi u Carigradu mogu držati svog diplomatskog predstavnika (kapućehaju). Ovoga puta Miloš se nije bunio što je akt naslovljen na beogradskog vezira. Svi bitni zahtevi bili su rešeni sem problema prisajedinjenja otrgnutih nahija i odsečenog danka. O ustanovi Narodne skupštine, koja je kod Srba postojala, nije bilo reči. Uz hatišerif iz 1830. godine išao je i Berat izdat na ime Miloša Obrenovića koji mu je davao nasledno pravo po hrišćanskom principu prvorodstva. Sultan je preporučio knezu da razumno upravlja zemljom u šta nema prava niko da mu se meša.

Treći hatišerif je naslovljen na kneza. Njime je trebalo da budu rešeni sporovi koji su preostali nakon 1830. godine. Miloš i Rusi koristili su se očajnim stanjem u kojem se Porta nalazila: tri velike bune u Bosni, Albaniji i Egiptu. Miloš je podstrekivao stanovništvo u otrgnutim krajevima na pobunu protiv vlasti. Buna je zahvatila kruševačku nahiju i paraćinski, ražanjski i aleksinački srez (jesen 1832). Istočna Srbija ustala je na proleće 1833. godine. U nju je ušla srpska vojska. Miloš je tako doveo Ruse i Portu pred svršen čin . U to vreme zaključen je Unkjar-Iskelesijski ugovor Rusa i Turaka. O sadržaju hatišerifa iz 1833. godine rešavano je na konferenciji reis-efendije i Bunjetova. Otrgnuti krajevi daju se knezu prema topografskoj karti koju su sastavili komesari. Visina danka presečena je na 2.300.000 turskih groša, u dve rate. Ova odredba pomenuta je u prethodnom hatišerifu, ali ne i utanačena. Hatišerifom iz 1833. godine ukinute su feudalne obaveze u Kneževini Srbiji. Rok za iseljenje Turaka produžen je na pet godina. Turci su potčinjeni beogradskom veziru. Zabranjeno je nošenje oružja u varoši. Hatišerif je na srpskom jeziku pročitan na Trifunskoj skupštini februara 1834. godine. Za donošenje akta presudnu ulogu imala je ruska diplomatija što je kasnije često isticala. Izvesnu ulogu odigrala je i srpska deputacija, ali i Dimitrije Davidović, posrednik između Rusa i srpske deputacije.

Nosioci vlasti u Kneževini Srbiji bili su: knez, Narodna skupština i Savet. Miloš je beratom iz 1830. godine dobio nasledno kneževsko dostojanstvo. Dinastija Obrenovića vladaće Srbijom do 1903. godine, uz prekid (1842-1858). Narodne skupštine bile su: 1) obične (redovne); 2) velike, glavne ili sveopšte. Prve su se sastajale dvaput godišnje: na Đurđevdan i Mitrovdan. Skupštine nisu držane tokom 4 godine (1830-1839), a ukupno je u ovom periodu održano 6 velikih Skupština i 4 male. Sazivao ih je knez u Kragujevcu (do 1837) i Beogradu (do 1839). Posle kneza, Savet je bio najvažnija ustanova. Sovjet serbski osnovao je Miloš 1826. godine, prisiljen Đakovom bunom, ali je radio svega 2-3 meseca. Hatišerifom iz 1830. godine predviđen je Savet sa kojim knez deli vlast. Čitava prva vladavina kneza Miloša protekla je u borbi kneza i Saveta oko prevlasti. Rusi i Porta podržavali su Savet kako bi ograničili kneževu vlast. Zakon o Državnom savetu donet je na Petrovskoj skupštini 1835. godine. Savet je delio zakonodavnu vlast sa knezom; Savet ima inicijativu, a knez pravo veta. Sve vlasti bile su mu potčinjene. Pored zakonodavne, imao je i sudsku vlast. Od 1836. godine predsednik saveta je Stefan Stefanović Tenka.

Turski ustav

Glavni članak: Turski ustav

Avram Petronijević.

U Srbiji je 1835. godine donesen nov ustav. Prethodila mu je Miletina buna koja je kneza primorala na popuštanje. Međutim, usled intervencije Rusije, ustav je ukinut, a naredne tri godine protekle su u borbi ustavobranitelja da se donese nov ustav. U donošenje novog ustava mešale su se velike sile. Porta je 1837. godine napustila ulogu posmatrača i preuzela na sebe značajnu ulogu u donošenju novog srpskog ustava. Beogradski vezir dobio je izveštaj da traži da u Carigrad dođe dvočlana srpska deputacija koja će izraditi ustav. Jedan od članova morao je biti Avram Petronijević, jedan od vođa opozicije knezu. Drugi deputat bio je Jakov Živanović, knežev sekretar, ličnost od koje se Petronijević daleko bolje snalazio u carigradskim krugovima. Miloš je svojevoljno deputatima pridodao i pukovnika Jovanču Spasića, koji se u ustavnu problematiku nije razumeo, ali je znao grčki i turski jezik, pa je tako mogao da proverava Petronijevića, pošto Živanović nije znao te jezike. Ovo je bila deveta, poslednja deputacija koju je Miloš poslao tokom svoje prve vladavine. Deputate je aprila meseca u Carigradu primio ministar spoljnih poslova Mustafa Rešid-paša. Deputati su dobili novac za podmićivanje koga nisu potrošili na način koji bi zadovoljio kneza. Porta je od početka bila naklonjenija opoziciji nego knezu. Takvom stavu doprineo je Petronijević, rusko poslanstvo i beogradski vezir, knežev protivnik. Porta je izradila tri nacrta ustava. Konačan nacrt urađen je na osnovu kompromisa sa ruskim i engleskim poslanikom. Rusija i Porta bili su zadovoljni urađenim, knez nije. Deputati su se vratili u Kneževinu marta 1838. godine. Slobodan Jovanović je izneo mišljenje da je Ustav iz 1838. godine delo Avrama Petronijevića. On je u tajnim dogovorima sa ruskim poslanikom i Portinim činovnicima izdejstvovao da se u ustav unesu ideje opozicije o ograničenju kneževe vlasti. Izdavanjem Turskog ustava u vidu Četvrtog hatišerifa rešeno je ustavno pitanje u Srbiji. Krajem marta on je odštampan u velikom tiražu i poslat svakom selu i varoši.

Po pitanju podele vlasti, Ustav iz 1838. godine se držao principa podele vlasti kao i Sretenjski: knezu izvršna, Savetu zakonodavna, a sudu sudska vlast. Knezu je dato minimalno pravo i na izradu zakona preko ministara. Zakon o Savetu (1839) dao je knezu pravo zakonodavne inicijative, a izvršna vlast više je vezana za Savet jer su ministri birani iz njegovih redova. Izvršnu vlast knez je obavljao preko vlade od 4 ministra (spoljni, unutrašnji poslovi, finansije i pravda sa prosvetom). Savet broji 17 članova, a postavlja ih knez iz redova istaknutih starešina. Savetnike je knez mogao zbaciti ukoliko učine krivicu koja se dokaže na Porti (ova tačka omogućavala je Porti da se meša u unutrašnja pitanja Srbije). Savet je ima zakonodavnu vlast, pravo zakonodavne inicijative, pripreme zakona i podnošenja knezu na potpis. Zakon koji je usvojen većinom glasova u Savetu knez nije mogao odbiti. Ustav iz 1838. godine ne pominje Narodnu skupštinu, jer je ne pominju ni prethodni Portini akti. Saziv Skupštine nije bio ni zabranjen ni obavezan. Sud je trostepen: mirovni, okružni i Apelacioni. Ustav iz 1838. godine je pravno nesavršen akt; on nema nikakvu sistematizaciju članova niti je izdeljen na poglavlja. To je rezultat činjenice da je izrađen na brzinu (za jednu noć). Njegove vrednosti su sledeće: 1) uništio je knežev apsolutizam; 2) brojnim članovima o sudu (trećina svih članova ustava) udario je temelj pravnom poretku u Srbiji; 3) omogućio je demokratizaciju političkog poretka u Srbiji. Turski ustav je takođe doveo do izbijanja Jovanove bune i pada Miloša sa vlasti.

Niška buna

Glavni članak: Niška buna

Veliki narodni ustanak Srba u Niškom sandžaku (proleće 1841), od srpske granice do Grdeličke klisure i Vranja i do pirotskih sela i vidinskog sandžaka, izazvao je veliku zabrinutost na Porti i diplomatske korake Rusije i Francuske u Carigradu. Buna je obuhvatila nišku, leskovačku i pirotsku nahiju, delove prokupačke i vranjske nahije i delove vidinskog sandžaka. Ustanak je pripreman još 1840. godine i za njega su znači politički vrhovi u Srbiji (Mihailo, Ljubica, Protić). Preko prištinskih Srba radilo se na podizanju sličnog ustanka u Staroj Srbiji. Buna je određena za mesec maj 1841. godine, ali je otkrivena, pa je podignuta još u aprilu. Trajala je petnaestak dana. Ustanak je proglašen na Narodnom saboru (oko 150 ljudi) u Gornjem Matejevcu kod Niša 5. aprila 1841. godine. Za vođu je određen seoski trgovac Miloje Jovanović. Ustanak je imao više centara: Zaplanje, vlasotinački kraj, leskovački kraj, pirotska nahija, Bela Palanka. Ustanak je bio veliko iznenađenje zbog teritorijalnog prostranstva i brojnosti ustanika. U prvom naletu proterane su turske subaše, a čardaci popaljeni. Krupan uspeh bio je kratkotrajno osvajanje Bele Palanke na juriš (pod komandom bivšeg buljubaše Mladena). U Beograd, a preko njega i konzula i na evropske dvorove, stigle su vesti o buni. Presečene su sve veze Beograda i Carigrada. Knez je odmah po izbijanju ustanka izdao „Proklamaciju“ kojom je pozvao stanovništvo Srbije da ostane mirno. Time je hteo da otkloni turske sumnje. Ustanak je bio u usponu prvih 5-6 dana. U njemu je učestvovalo između 18.000 i 20.000 ljudi. Ustanici su opseli nišku tvrđavu, a njen komandant zove Miloja Jovanovića na pregovore. Cela desna obala Južne Morave, do Grdeličke klisure, oslobođena je Turaka. Ustanak je savladao niški Sabri-paša sa garnizonom i pojačanjima vranjskog paše. U Zaplanju je došlo do sukoba u kome su ustanici poraženi. Borba Jovanovića u Kameničkoj kuli slomljena je artiljerijom. Prava bitka vođena je kod mesta Ćurlince, u kojoj je palo nekoliko stotina ustanika i desetine Turaka. Turci su nakon gušenja bune pljačkali i palili po selima. Spaljeno je 224 sela u leskovačkoj i vranjskoj kazi. U Srbiju je prebeglo preko 11.000 ljudi. Porta je optuživala srpsku vladu za podržavanje ustanka. Gušenje bune izazvalo je oštre proteste na Porti od strane ruske vlade. Francuska vlada šalje Žeroma Blankija na teren da ispituje uzroke pobune. Srpska štampa u Ugarskoj opširno piše o ovim događajima.

Načertanije

Glavni članak: Načertanije

Ilija Garašanin.

Ustavobranitelji su pokazivali veliko interesovanje za nacionalnu politiku; paradoksalno, s obzirom da su uglavnom manifestovali turkofilstvo pošto su došli na vlast kao Portini saveznici (npr. Aleksandar i Petronijević su bili odani Porti). Oni, međutim, dolaze u dodir sa poljskom emigracijom (Čajkovski u Carigradu) koja je nastojala da u Srbiji suzbije ruski uticaj. Čeh Franja Zah postao je uticajna ličnost u srpskoj politici. Poljski emigranti podsticali su osnivanje slovensko-ilirske države na Balkanu. Zah po dolasku u Srbiju (oktobar 1843) prikuplja ljude za panslavističku akciju. On osniva panslavističko društvo u Beogradu sa ciljem da Srbiju učini predvodnicom južnih Slovena. Ilija Garašanin, tvorac „Načertanija“ dugo je bio ministar spoljnih poslova Srbije. Prednacrt za Načertanije izradio je Franja Zah. Garašanin je odatle uzeo šta se poklapalo sa njegovim stavovima. Po Zahu, srpska spoljna politika morala je biti jugoslovenska. Tursko carstvo će propasti, a njegova teritorija biće podeljena ili će se na njoj stvoriti nova hrišćanska država. U prvom slučaju Srbi bi pripali Austriji. Zah je smatrao da Srpsko carstvo iz 14. veka treba obnoviti. Stvaranje velike hrišćanske države za njega nije bio revolucionaran čin. Srbi ne treba da se oslanjaju na Rusiju koja ne želi stabilnu državu na Balkanu već državu koja prema njoj ispoljava punu pokornost. Bugari i dalje očekuju spas od Rusa, pa i Srbi treba da ih pridobiju na svoju stranu. Maročitu aktivnost trebalo je usmeriti na Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru i Severnu Albaniju. Potrebno je održati saobraćaj prema tim zemljama. Na tome bi trebalo da radi srpska vlada. Potrebno je da proklamuje versku slobodu, a Bosna bi trebalo da prihvati naslednu dinastiju Karađorđevića i srpski ustav. Potrebno je izgraditi put do Ulcinja kako bi se srpska trgovina oslobodila austrijskog uticaja.

Nasuprot Zahovom planu, Načertanije nije jugoslovenskog već srpskog karaktera. Garašanin na više mesta menja termin „jugoslovenski“ u „srpski“. Ono predstavlja razrađeni plan srpske nacionalne i državne politike. Ima uvodni deo i dva poglavlja: „Politika Srbije“ i „O sredstvima kojima bi se cel srbska postići mogla“. Uvodni delovi Zahovog plana i Načertanija gotovo se ne razlikuju, kao ni oni koji se odnose na politiku prema Bugarima, jer je Garašanin ublažio Zahov neprijateljski stav prema Rusiji; on ipak dopušta saradnju sa njima, ako bi Rusija vodila iskrenu politiku. Sem manjih razlika, odeljak o Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i Severnoj Albaniji je isti kao kod Zaha. U Sremu, Banatu i Bačkoj, Garašanin je prihvatio Zahovu ideju o pokretanju srpskog lista kojim bi se dejstvovalo u interesu srpskog naroda. Garašanin je potpuno odbacio Zahov odeljak o Hrvatima. Potrebno je izbegavati ruski uticaj i koristiti se slabošću Turske. Austrija je neprijatelj slovenske narodnosti, ali se prema njoj treba obazrivo ponašati. Trbalo bi, radi ravnoteže, tražiti prijateljstvo Mađara. Nužno je ustanoviti narodnu vojsku, dejstvovati na Slovene putem literature, razviti vojnu industriju i dr.

Garašaninovo Načertanije je bio tajni spis koji je ostao nepoznat evropskim političarima sve do osamdesetih godina 19. veka, srpskom javnom mnjenju do 1888. godine, a sam sadržaj dokumenta do 20. veka. Kako su sa njim bili upoznati samo vladari i poneki političar, ono nije moglo imati većeg uticaja na srpsku spoljnu politiku. Načertanije nije konzervativan akt, mada se zasniva na nekim konzervativnim idejama (legitimizam, istorijsko pravo). Garašanin je prema zadacima Načertanija odmah prionuo na posao. Obraća se crnogorskom vladici Njegošu, održava veze sa albanskim katolicima Miriditima, održava veze sa hercegovačkim trgovcima, trgovcima iz Stare Srbije, šalje knjige u Bugarsku, skoro besplatno štampa bugarske knjige i sl. Dolazi u to vreme do prvih političkih kretanja među omladinom. Desetak gimnazijalista (među njima i kasnije čuveni liberali Jevrem Grujić i Milovan Janković) osnovali su 1846. godine „Dušanov polk“ sa ciljem da zbace kneza Aleksandra i na presto dovedu Mihaila, isteraju Turke i osnuju veliko srpsko kraljevstvo.

Tvorac ideje o srpskom vicekraljevstvu bio je srpski kapućehaja u Carigradu, Konstantin Nikolajević. Kao i Jovan Marinović, zastupnik Srbije u Parizu, i Nikolajević je neprestano ubeđivao Garašanina da Srbija u revolucionarnim previranjima ne sme stojati po strani. Nikolajević je marta 1848. godine poslao jedno načertanije ministru unutrašnjih poslova Garašaninu, zaobilazeći ministra spoljnih poslova (Avrama Petronijevića). Garašanin je predlagao Nikolajeviću da uz pomoć prijatelja, Jovana Štekera (lekara carigradskih ministara), uspostavi kontakt sa Portom tako da se nacrt ne shvati kao zvaničan predlog srpske vlade. Prijatelj, međutim, nije imao uspeha, mada je obećao da će projekat stići do Porte. Tako je neuspešno završen ovaj projekat Garašanina i Nikolajevića.

Povodom diplomatskog sukoba oko svetih mesta u Palestini, ruska vojska na proleće 1853. godine ulazi u Vlašku i Moldaviju. Austrija i Porta strahovale su da bi Srbija u predstojećem ratu mogla stati na stranu Rusije. Ruski emisar Fonton u Srbiji govorio je da ruski car smatra srpski narod prijateljskim. Porta je naročitim fermanom potvrdila dotadašnji autonomni položaj Srbije nakon izbijanja Krimskog rata. Srpska vlada nastojala je da ostane neutralna tokom rata. Rusija se u početku protivila srpskom učešću u ratu, ali kako su stvari odmicale, ona je bezuspešno nastojala da je uvuče u rat. Austrija je držala vojsku na srpskoj granici, pa je Aleksandar nastavio sa ratnim pripremama; izvršio popis narodne vojske. Porta je zahtevala da se pripreme prekinu. Bilo je i pokušaja da se Srbija privuče na stranu zapadnih sila. Na Pariskoj mirovnoj konferenciji, ruski protektorat nad Srbijom proširen je i na druge potpisnice: Britaniju, Francusku, Austriju, Prusku i Sardiniju. Veoma važna odluka konferencije koja se tiče Srbije je odluka da se dopusti slobodna plovidba Dunavom.

Iseljavanje Turaka iz Srbije

Čukur-česma.

Spoljna politika kneza Mihaila za cilj je imala rat sa Turskom. Pre stupanja u rat trebalo je ispuniti neke uslove: 1) ukinuti Ustav iz 1838. godine i izvojevati potpunu unutrašnju samostalnost kako se Porta ne bi imala prava mešati u unutrašnje stvari Kneževine; 2) ukloniti turske garnizone iz gradova (Beograd, Šabac, Smederevo, Fetislam kod Kladova, Soko, Užice) kako Turska ne bi mogla ometati ratne pripreme; 3) sklopiti savez sa ostalim hrišćanskim državama i narodima na Balkanu.

Knez je počeo ukidanjem Ustava. Na Preobraženskoj skupštini doneti su novi zakoni o Savetu i Skupštini koji su značili ukidanje Ustava i potpuno utvrđivanje naše unutrašnje samostalnosti. Porta je protestovala, ali je protest ostao čisto diplomatski. Turske vojne manifestacije počinju prikupljanjem trupa duž granice, a počinje i kretanje njenih trupa unutar Srbije. Zatim izbijaju sukobi u Beogradu između nizama i varoškog stanovništva. Povod je incident na Čukur česmi kada je 3. juna 1862. godine srpski dečak ubijen od strane nizama. Turski vojnici ubijaju i dragomana srpske policije koji je došao da interveniše na lice mesta. Otpočinje borba između Srba i Turaka koja traje celu noć, a prekida se formalnim primirjem ujutru sledećeg dana, potpisanim od srpskog ministra Garašanina i komandanta beogradske tvrđave Ašir-paše. Četvrti jun prošao je bez incidenata, da bi 5. juna, bez ikakvog povoda i znaka, iz grada Turci otvorili topovsku vatru na varoš. Bombardovanje Beograda traje četiri i po časa. Ono nije bilo toliko opasno, jer turska artiljerija nije vredela mnogo. Bombardovanje Beograda uzbudilo je evropsku diplomatiju. Mihailo je iz unutrašnjosti brzo došao u Beograd i proglasio ratno stanje, primajući diktaturu iz ruku Saveta. U beogradski garnizon dolazi narodna vojska od 15.000 ljudi. Bombardovanje se smatralo za predznak rata. Kako bi to sprečile, velike sile sazvale su konferenciju u Kanlidži. Turske vlasti traže da se raspusti narodna vojska, a srpske napadaju tursku i traže da se turski garnizoni evakuišu iz srpskih gradova. Turci su uvideli da je bombardovanje bilo greška; nije uplašilo Mihaila već mu je poslužilo kao povod da pitanje iseljenja Turaka iznese pred velike sile. Francuska i Rusija bile su na strani Srba, a Austrija i Engleska na strani Turaka. Na konferenciji je doneto kompromisno rešenje; odlučeno je da se iseli samo nevojničko stanovništvo i poruše dva grada u unutrašnjosti (Soko i Užice) koji za Tursku nisu mnogo vredeli u strateškom pogledu. Turska nije bila dužna da nadoknadi štetu. Mihailo nije bio zadovoljan odlukama konferencije u Kanlidži i bio je spreman na rat; čak je i ratnu proklamaciju imao napisanu. Ipak, incident u Beogradu oogućio mu je stvaranje narodne vojske. Srbi nisu hteli podnositi ni tursku vojsku koja je jedino ostala u gradovima. Starije generacije na to su gledale kao na sitnicu, ali je za mlađe to bila velika sramota. Ovaj problem se, kako je izgledalo, nije mogao rešiti bez rata. Međutim, iznenada je 1867. godine došlo do njegovog rešavanja diplomatskim putem, bez prolivene krvi. Do toga je došlo zbog preokreta austrijske istočne politike (do tada naklonjene turskoj) usled poraza u Austrijsko-pruskom ratu. Austrija gleda da pridobije Srbiju kako bi Istočno pitanje rešila u svoju korist. Na Kritu 1866. godine izbija ustanak, pa se Porta plaši da se ne proširi i na druge balkanske hrišćanske narode. Zbog toga je spremna da zadovolji Srbiju. Mihailo je to iskoristio kako bi izdejstvovao odluku Porte po kojoj se garnizoni iseljavaju iz Srbije, a čuvaće ih Mihailova vojska kao vojska vernog sultanovog vazala. Poslednji znak sultanovog dostojanstva bila je zastava koja će stojati na garnizonima. Tako je završeno pitanje iseljenja Turaka pokrenuto još 1820. godine. Mihailo je povodom uspešnog rešavanja po prvi put posetio Carigrad.

Oslobođenje Srbije od Turaka

Vesti o Hercegovačkom ustanku stigli su u Srbiju u zapaljivom stanju. Zemljom je upravljala slaba činovnička vlada Danila Stevanovića, a stranačka borba pred skupštinske izbore 1875. godine dobijala je sve oštrije oblike. U Srbiji se javljaju ratoborna raspoloženja; pojavljuju se dobrovoljci i cele čete za odlazak u pobunjene krajeve. Najvažniju ulogu dobio je Glavni odbor za pomaganje ustanka koga su u Beogradu stvorile izbeglice iz Bosne i Hercegovine. Njime je rukovodio mitropolit Mihailo. Dok se sve ovo dešavalo, Milan je bio u Beču gde je trebalo da isprosi mladu. Vlada je pomagala dobrovoljce, dajući im novac i otpremajući ih na granicu. Milanu je u Beču stavljeno na znanje da Trojecarski savez ne želi nemire na Balkanu. Zato je Milan po povratku u Beograd tražio od vlade da smesta obustavi svaku pomoć dobrovoljcima. Stevanović je odbio i ponudio ostavku, koju je razljućeni knez prihvatio. Skupštinski rezultati 1875. godine bili su loši za kneza Milana. Liberali su odneli ubedljivu pobedu. Sada je knez imao dve mogućnosti: da izvrši državni udar ili da se sporazumeva sa Ristićem. Izabrao je ovo drugo. Nakon dugih i neprijatnih nagađanja formirana je vlada na čelu sa Stevčom Mihailovićem (staroliberal), dok je Ristić obavljao funkciju ministra spoljnih poslova, a Jevrem Grujić unutrašnjih. Bila je to vlada u kojoj su uspešno spojene dve najjače liberalne struje. U narodu je bila poznata kao „akciono ministarstvo“.

Opšte političko stanje u Srbiji uznemirilo je Portu koja je počela da koncentriše ogromnu vojsku na srpskim granicama (160.000 ljudi). Velike sile sve vreme su pritiskale Srbiju da ostane mirna. Novoizabrana Narodna skupština je septembra 1875. godine raspravljala da li treba pomagati ustanak ili ostati po strani. Milan je bio za to da se ostane po strani, ali Srbija nije htela ostaviti Bosnu i Hercegovinu po strani. Ristić je odlučio da pomaže ustanak i po cenu rata. Vlada je poslala na Drinu Ranka Alimpića sa javnim zadatkom da čuva mir, a tajnim da prikuplja dobrovoljce i pretura ih u Bosnu. Na Narodnoj skupštini od 9. septembra 1875. godine (na kojoj knez nije hteo da prisustvuje, već je samo održao besedu) donete su sledeće tajne odluke: 1) uzimanje zajma od 3 miliona dukata za pomaganje ustanka; 2) u slučaju rata ograničiće se činovničke plate i penzije na najviše 120 dinara mesečno. Velike sile nisu znače za sadržinu tajnih odluka, ali su znale da one postoje, što ih je samo po sebi uznemirilo i nagnalo da pojačaju pritisak na srpsku vladu. Knez je oborio vladu i sastavio nov kabinet mladoliberala i mladokonzervativaca na čelu sa Ljubomirom Kaljevićem. Liberale i srpsku javnost ogorčio je ovaj Milanov postupak. Kaljevićeva vlada, na unutrašnjem planu, donosi novi zakon o štampi koji je zabranio cenzuru. Zakonom o opštini oslobodio je opštinu policijskog tutorstva. Državna vlast nije se smela mešati u izbor kmeta, opštinskog suda ni u izborne nepravilnosti. Time je srušen policijski teror uspostavljen još tokom vladavine ustavobranitelja. Novouspostavljene slobode iskoristile su pristaše Svetozara Markovića da u Kragujevcu održe protest „Crveni barjak“. Knez Milan je tražio od Kaljevića da puca na pobunjenike, ali je ovaj to odbio. Zameralo mu se da su njegovi slobodoumni zakoni olakšali širenje radikalnog pokreta.

Spoljna politika Kaljevićeve vlade bila je tiha i obazriva. Pomoć ustanicima nastavila je da teče, ali u manjem obimu i većoj tajnosti. Suma za zajam je smanjena sa 3 na 2 miliona dukata. Međutim, nabavka zajma nije tekla glatko, jer je velike sile nisu dozvoljavale. Nije bilo uspeha u pokušajima da se obnove veze sa nekadašnjim članicama Balkanskog saveza. Pregovori sa Crnom Gorom nisu tekli glatko. Kako bi zadovoljio velike sile, knez Milan je izjavio da srpska vlada nema nikakvih agresivnih namera prema Turskoj.

Ratoborno raspoloženje u Srbiji raste. U Bugarskoj izbija ustanak, a u Carigradu dolazi do smene na prestolu. Državnim udarom Abdul Aziza je zamenio Murat V. U proleće 1876. godine sve značajnije političke grupacije u Srbiji opredelile su se za rat. Liberali su za rat bili od samog početka Istočne krize. Liberali su govorili da će Srbija srušiti Tursku sa pola snage. Jedino su konzervativci bili protiv rata. Marinović je smatrao da Srbija nije vojnički sposobna da se odupre Turskoj. Veliki značaj imao je stav oficirskog kora koji je bio za rat. Aprila 1876. godine knez Milan se konačno odlučio za rat, te je sad za njega bio isto toliko odlučan koliko je nekoliko meseci ranije bio protiv. Smenio je Kaljevićevu vladu i vratio „akciono ministarstvo“. Konačno, sa Crnom Gorom je u Veneciji 15. juna 1876. godine zaključen sporazum po kome obe države ulaze u rat protiv Osmanskog carstva. Srbija će Crnoj Gori dati novčanu pomoć od 40.000 dukata. Mir ni primirje ne mogu se zaključiti bez obostrane saglasnosti, a podeljene su i teritorije ratnih dejstava (crnogorska vojska deluje u oblasti Hercegovine i severne Albanije, a na području Stare Srbije, Bosne i Makedonije srpska). Tursku je Britanija hrabrila da zauzme čvrst stav prema Srbiji. Izjava britanskog premijera Dizraelija bila je da ni jednu od strana ne treba odvraćati od rata; neka se ogledaju. Pošto je Porta odbila knežev zahtev za predajom Bosne, izbio je rat 30. juna 1876. godine. Dva dana kasnije, rat je objavila i Crna Gora. Grčka i Rumunija nisu se odazvale srpskim pozivima da se priključe ratu. Slom Aprilskog ustanka izbacio je Bugare iz rata. Do znatnijih pokreta nije došlo ni u Makedoniji ni Staroj Srbiji.

Prvi srpsko-turski rat

Glavni članak: Prvi srpsko-turski rat

Milan Obrenović.

Austrougarski i ruski carevi i kancelari sastali su se 8. jula 1876. godine u Rajhštatu povodom izbijanja Srpsko-turskog rata. Franjo Josif i Aleksandar dogovorili su se da se ne mešaju u rat na Balkanu. Ukoliko u ratu pobede Turci, sile će se založiti za status quo i u Bosni i Bugarskoj izdejstvovati reforme koje su predviđene Andrašijevom notom i Berlinskim memorandumom. U slučaju srpske pobede, sile neće dopustiti stvaranje velike slovenske države na Balkanu. Srbija bi dobila neke delove Stare Srbije i Bosne, Crna Gora Hercegovine, dok bi ostaci ovih teritorija pripali Austrougarskoj. U Gorčakovljevim i Andrašijevim beleškama povodom sastanka u Rajhštatu ima znatnih razlika u pogledu teritorija koje bi pripojila Austrougarska i onih koje bi bile pripojene Srbiji.

I Srbija i Turska su u rat ušle kao privredno zaostale zemlje. Srbija je u poslednjem trenutku dobila ratni zajam od Rusije, a u rat je uložila celokupnu državnu imovinu (70.000 dukata) dok je 40.000 dukata dala Crnoj Gori. Upotrebila je i celokupnu gotovinsku uštedu privatnih lica od oko 2,5 miliona dinara. U prvom srpsko-turskom ratu osnovan je Crveni krst Srbije i Ratni savet Srbije (pod rukovodstvom generala Zaha, načelnika Glavnog generalštaba). Zah je izradio ratni plan. Srpska vojska imala je 123.000 ljudi i 206 topova. Njima se pridružilo oko 2500 ruskih dobrovoljaca i nešto dobrovoljaca iz raznih srpskih delova Balkana i Italije (Garibaldinci). Celokupna armija podeljena je na 4 vojske: Moravska (68.000 boraca prikupljenih kod Aleksinca i Deligrada pod Černjajevim, sa zadatkom da prodire ka Nišu, Beloj Palanci, Pirotu i Prokuplju), Timočka (25.000 ljudi prikupljenih kod Zaječara, pod vođstvom pukovnika Milojka Lešjanina, sa ciljem da zauzme Kulu i tu se ukopa), Drinska (20.000 ljudi pod Rankom Alimpićem, sa zadatkom da čuva granicu na Drini) i Ibarska vojska (12.500 ljudi pod komandom Franje Zaha, sa zadatkom da vrši prodor ka Sjenici i Novom Pazaru). Snage turske vojske brojale su ukupno oko 175.000 ljudi u pet vojski. Turci su imali prednost u naoružanju, ali manje topova (192 naspram 206). Srpska artiljerija bila je zastarela; topovi su se punili spreda, municije nije bilo dovoljno, kao ni ratne odeće i obuće. Srpski narod nije ratovao punih 60 godina, pa su oficiri bili neiskusni. Pomoglo je prisustvo oko 700 ruskih oficira.

Sve četiri vojske započele su borbu 2. i 3. jula. Drinska vojska zauzela je Sakar i Mali Zvornik i bezuspešno napala Bijeljinu. Ona je ispunila svoj ratni zadatak. Ibarska vojska zaustavljena je pri napadu na Sjenicu, zbog čega je Zah smenjen Lazarom Čolak-Antićem. Moravska vojska podeljena je na 4 kolone te nije mogla osvojiti Niš. Turci su zaustavili sve 4 kolone. Srbi prodiru ka Beloj Palanci i Pirotu. Timočka vojska odbačena je u napadu na Kulu, pa je izgubila strateški značajan Veliki Izvor koji dominira dolinom Timoka do Zaječara. Černjajev je naredio da se obustave sve borbe dok se Turci ne izbace iz Velikog Izvora. U bici kod Velikog Izvora, Černjajev je poražen od Osman-paše. Bitka predstavlja prekretnicu u prvom ratu. Srbi iz ofanzive prelaze u defanzivu. Posle pada Zaječara i Knjaževca, srpska vojska je pregrupisana tako što su spojene Moravska i Timočka vojska pod Černjajevim.

Dolaze prve ponude velikih sila da posreduju za primirje, na šta pristaje i Crna Gora. Moravska vojska vodi teške borbe na desnoj obali Južne Morave. Tamo je 23. avgusta vođena Šumatovačka bitka, najlepša srpska pobeda u ratu. Porta je velikim silama ponudila sledeće uslove mira: Milan će odmah doći na poklonjenje u Carigrad, a Turci će vratiti 4 tvrđave u Srbiji, raspustiće se srpska narodna vojska, a njene oružane snage svesti na 10.000 vojnika, povećaće se srpski danak, a izgradnja železnica staviće se u tursku nadležnost. Srbi nisu hteli ni da razgovaraju o ovakvim uslovima mira, ali su prihvatili primirje. Desetodnevni prekid vatre Černjajev je iskoristio za čuveni „deligradski događaj“. Naime, cilj mu je bio da drži Srbiju u ratu dok Rusija ne napadne Tursku. Kako bi srpskim borcima ulio podstrek za borbu, on je u Deligradu organizovao demonstraciju kojom je Milana proglasio za kralja, a Srbiju za kraljevinu (vojni udar i proglašenje državne nezavisnosti). Sam Milan je odgovorio velikim silama da ne priznaje ovaj čin.

Pod uticajem Černjajeva, pravog diktatora u to vreme, Srbija je odbila turski predlog o šestomesečnom primirju. Na levoj obali Južne Morave vođena je od 28. do 30. septembra krvava bitka na Krevetu koja nije donela pobedu nijednoj strani. Novu ofanzivu, koja je trebalo da označi kraj rata, Turci su pokrenuli 21. oktobra. Razbili su srpsku odbranu kod Đunisa lakše nego što su planirali. Černjajev je pobegao u Beograd, a preko njega u Rusiju, povevši sa sobom većinu ruskih vojnika. Srbija sada nudi mir, na šta Porta odmah pristaje. Sklopljeno je dvomesečno primirje koje je obuhvatilo i Crnu Goru. Time je srpsko-turski rat završen. Srbiju je koštao 6000 poginulih i 9500 ranjenih vojnika. Gotovo šestina stanovništva ostala je bez krova nad glavom. Nije ostvaren nijedan cilj zbog koga se ušlo u rat.

Srbi su odlučili da se za savet (o prihvatanju mira) obrate ruskom caru. Ruska vlada izjavila je da kao delegata srpskog kneza želi jedino Marinovića. Za Milana je to bio dobar izgovor da se reši Ristićeve vlade i da na nju svali odgovornost. Marinović u Rusiji nije mnogo postigao. Ruska vlada nije mogla dati precizne instrukcije Srbiji jer ni sama nije znala šta će odlučiti Carigradska konferencija na kojoj je raspravljano o istočnoj krizi, a takođe ni konačan sporazum sa Austrougarskom nije bio zaključen. Rusi su pokazali da ne žele ustavni poredak u Srbiji i da žele jedino Marinovićevu vladu. Carigradska konferencija nije rešila ništa. Rusija je tajnom Budimpeštanskom konvencijom sklopila sporazum sa Austrougarskom, čime se Austrougarska obavezala da se neće mešati u Rusko-turski rat, a zauzvrat bi Rusija priznala njeno pravo na okupaciju Bosne i Hercegovine. Rusko-srpska saradnja je konvencijom onemogućena jer u Srbiju nisu smele doći ruske trupe.

Carigradska konferencija donela je Srbiji produženje primirja do kraja februara 1877. godine uz status kvo (za Crnu Goru manje ispravke granica). Knez Gorčakov je izjavio da Rusija nema ništa protiv srpskog mira sa Turskom; srpski političari nisu mogli znati da je to posledica Peštanske konvencije. Knez Milan pristao je na pregovore 4. februara. Oni su tekli glatko u Carigradu. Završeni su za svega 8 dana i bili su formulisani sporazumom u samo 3 tačke: 1) status quo; 2) obostrana amnestija; 3) povlačenje vojski sa okupiranih teritorija u roku od 12 dana.

Spoljna politika Ristićeve vlade, formirana posle prvog rata, zaokupljena je izbijanjem Rusko-turskog rata u koji se i Srbija želela uključiti kako bi popravila stanje nastalo nakon prethodnog rata. Srbi su ruskom caru (koji se nalazio u Kišinjevu) poslali deputata, ujaka kneza Milana. Car je izrazio želju da Srbija ostane uzdržana od sukoba, a isto je izrazio i Gorčakov. Knez i Ristić rešili su se na odlučniji korak, te su i sami posetili cara. On im je savetovao da ostanu mirni do prelaska ruske vojske preko Dunava, a posle mogu činiti po svojoj odluci. Srbima je razjašnjeno da je rusko-srpska saradnja moguća samo van srpskih granica, u skladu sa Peštanskom konvencijom.

Stav Rusije se promenio usled nemoći da se slomi otpor turskom Osman-paše kod Plevne. Rusija je sada od Srbije očekivala da se uključi u rat; poslata je i pomoć u novcu. Srbija nije htela da se sada odazove pozivu jer bi se ruska vojska ubrzo povukla na zimovanje, što bi za Srbe bila katastrofa. Opravdanje je bila vojna nespremnost Srbije, što je potvrdio i ruski izvidnik, pukovnik Bobrikov. Novembra 1877. godine odlučeno je da je srpska vojska spremna za rat. Rusi šalju veliku količinu novca za ratne pripreme. Srpska vojska podeljena je u pet korpusa: Timočki, Drinski, Šumadijski, Javorski i Moravski.

Drugi srpsko-turski rat

Glavni članak: Drugi srpsko-turski rat

Sanstefanski Balkan.

Srpska vojska u drugom ratu bila je gotovo jednaka turskoj (85.000 naspram 89.000). Tursko naoružanje bilo je bolje. Moral je, međutim, nesumnjivo bio na strani Srba. Ciljevi srpske vlade bili su isti kao i pre godinu i po dana: nezavisnost i teritorijalno proširenje ka jugu (Srbija je poštovala dogovor Rusije i Austrije da ne sme da se širi ka Bosni). Ratni plan je predviđao da tri od pet korpusa knezu ka Nišu, zauzmu ga kao i Belu Palanku i Pirot, te nastupaju ka Sofiji. Timočki, Drinski i Javorski korpus imali su iste zadatke kao i u prvom ratu. Turski ratni plan je jednostavno predviđao odbranu svih pravaca, posebno Niša, Novog Pazara i Pirota. Operacije srpske vojske otpočele su 15. decembra. Niš je potpuno opkoljen, a Ibarska divizija zauzela je Kuršumliju i presekla dolazak turskih pojačanja sa Kosova Nišu. Turci napuštaju i Leskovac i zatvaraju Grdeličku klisuru. Pala je i Bela Palanka, a Turci više nisu mogli dostavljati pojačanja iz Bosne ka Sofiji. Turci 28. decembra napuštaju Pirot. Posle trodnevnih žestokih borbi, komandant Niša, Halil Zija-paša, predao je grad 10. januara pod uslovom da se njegove trupe nesmetano povuku iz grada. Odvajanjem Niša Srbija je stekla ogroman ratni plen, uključujući i 267 topova, 13.000 pušaka i veliku količinu municije. U Niš je dva dana kasnije stigao knez Milan i Vrhovna komanda. Posle zauzeća Sofije, Rusi nisu tražili srpsku saradnju, već su Srbe savetovali da se okrenu zapadu. Srbi napadaju Samokov, Vranje i Prištinu. Samokovo je nazvano drugom Plevnom zbog jakog otpora Turaka. Belimarković je uspeo da od Turaka očisti celu Grdeličku klisuru. Noću 30/31. januara Turci su napustili Vranje. Tada je stigla vest o rusko-turskom primirju te je šestonedeljni rat bio završen. U ratu je Srbija izgubila 5400 ljudi (2400 mrvih i 3000 ranjenih). Pomogao je i oslobodilački pokret u oblasti između Morave, Nišave i Strume, gde je stanovništvo izbacilo Turke i pre dolaska srpske vojske.

Srbi su od pregovora očekivali mnogo; samo teritorija Bugarske koju su oslobodili u ratu bila je 4 puta veća od okruga koje će dobiti Berlinskim kongresom. Srbi su želeli da pripoje oblast Vidina, kosovski vilajet sa niškim, prizrenskim, skopskim i novopazarskim sandžakom. Otpor su pružili Turci i Rusi. Rusi su pokazali da u korist Bugarske žele Srbiji oduzeti krvavo osvojene tekovine Niš, Pirot, Trn, Leskovac i Vranje. Lešjanin je izjavio da srpska vojska neće napustiti Niš čak i pod pretnjom vojnog sukoba sa Rusima, u kojima bi Srbi sigurno bili poraženi, ali bi svetu poslužio kao primer lošeg odnosa među saveznicima. Rusi su pristali da Srbima ostave Niš i Leskovac, dok su im oduzeli sve ostale gradove. Kao nadoknada je izdejstvovano da Turska pristane na širenje Srbije u pravcu Novog Pazara i Kosovske Mitrovice, ali bez ta dva grada. Ove teritorije tek je trebalo osvojiti.

Sanstefanski mir i Berlinski kongres

Glavni članak: Sanstefanski mir

Glavni članak: Berlinski kongres

Berlinski kongres.

Mirovni ugovor u San Stefanu (3. mart 1878) stvorio je Veliku Bugarsku. Crnoj Gori priznao je proširenje za 200.000 km² što je više nego što je cela Kneževina bila prostrana, ali tek kada se ove teritorije osvoje od Turaka i Albanaca. Treći član predviđao je nezavisnost Srbije i teritorijalno proširenje za oko 150.000 km² (Niš, Leskovac, Toplica, Lab i delove novopazarske i mitrovačke nahije bez varoši). Kosovska Mitrovica i Pazar ostavljeni su Turcima kako bi obezbedili kopnenu vezu sa Bosnom i Hercegovinom i kako bi se odvojila Srbija od Crne Gore. Rusija se od zaštitnice preobrazila u zlu maćehu. General Ignjatijev nagovestio je da bi Srbi mogli dobiti još samo Vranje. Na pritisak velikih sila Rusija je prisiljena da prihvati reviziju ugovora na konferenciji koja se juna 1878. godine ima sastati u Berlinu. Bizmark je uputio poziv predstavnicima velikih sila radi „razmatranja celokupnog sadržaja ugovora u San-Stefanu“. Otvaranje je zakazano za 13. jun.

Pre slanja deputacije u Berlin, srpska vlada nastojala je da se sporazume sa Austrougarskom. Andraši je tražio ekonomsko vezivanje Srbije za monarhiju putem obaveza u pogledu saobraćaja (izgradnja železnice) i trgovine (sklapanje nekih trgovinskih ugovora, što će kasnije činiti temelje Tajne konvencije) čime je uslovljavao austrougarsku podršku srpskim zahtevima. Tako je sudbina Srbije na Kongresu rešena još aprila 1878. godine (sem pitanja južne i jugoistočne granice). Ristić je sa zadovoljstvom primljen u Beču radi pregovora. On je morao odustati od Novog Pazara, pristati na austrijske uslove po pitanju železnice (izgradnja je ostavljena Hiršovom društvu koje je pravilo i turske železnice), na vezivanje Srbije i Austrougarske trgovinskim ugovorom i regulacijom pitanja Đerdapa. Po pitanju granica, Austrougarska je izjavila da neće dopustiti širenje Srbije ka zapadu. Nova jugoistočna granica mogla je počinjati tek od Kopaonika. Ako Srbija prihvati određene uslove, Austrougarska će se zalagati da joj se pripoje Vranje, Pirot i Trn. Uslovi su se odnosili na Đerdap, železnicu i trgovinski ugovor. Ristić je, kao i knez Milan, znao da uslove mora prihvatiti u datom istorijskom trenutku.

Berlinski kongres održan je od 13. juna do 13. jula 1878. godine. Na njemu su rešavana dva osnovna pitanja: pitanje Velike Bugarske i pitanje Bosne i Hercegovine. Međutim, rešenje ovih pitanja doneto je još maja 1878. godine; konferencija je trebalo samo da potvrdi odluku Petrograda, Beča i Londona. Na zahtev Austrougarske i Britanije, a uz prethodnu saglasnost Rusije, izvršena je revizija Velike Bugarske. Severno od planine Balkan stvorena je Kneževina Bugarska u izričitom vazalnom odnosu prema sultanu, dok je od Bugarske južno od Balkana stvorena autonomna pokrajina Istočna Rumelija. Makedonija, Albanija i delovi Severne Grčke ostali su u sastavu Osmanskog carstva. Crnoj Gori je priznata nezavisnost i data su joj znatna teritorijalna proširenja. Rumuniji je priznata nezavisnost i pripojena joj je Dobrudža umesto Besarabije koja je vraćena Rusiji. Austrougarska je dobila pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu. Ova odluka pripremana je u Beču tokom prethodne tri godine. Odluka je doneta na predlog Dizraelija i pored upornog protivljenja Turske. Austrougarska je izdejstvovala i pravo držanja vojne posade u novopazarskom sandžaku. Kongres je priznao britansko zaposedanje Kipra.

Kongres je bio protiv jačanja slovenskog elementa. O protivslovenskom duhu (koji se naravno nije odnosio na Rusiju) svedoči i činjenica da su na sednicama saslušani samo delegati Grčke i Rumunije, dok srpskim i crnogorskim nije pružena prilika. Jovan Ristić je, dakle, mogao samo izvan kongresnih sednica i nezvaničnim sredstvima da brani interese Srbije. Najviše je pregovarao sa predstavnicima Austrougarske, Rusije i Francuske. Sa austrougarskim poslanicima vodio je formalne pregovore, dok su pregovori sa zvaničnicima druge dve sile bili neslužbeni. Ristić je 24. juna 1878. godine podneo kongresu zvaničan memoar svoje vlade u kojem su obrazložena srpska traženja. Nije mu uslišena molba da ga saslušaju na jednoj sednici kongresa. Srpski zahtevi svodili su se u dve tačke: 1) nezavisnost garancijom velikih sila; 2) teritorijalno uređenje zemlje po granicama koje je još pre San Stefana Srbija pred Rusiju iznela. Srpsko pitanje prvi put je pomenuto na sednici od 26. juna 1878. godine. Turski zvaničnici pročitali su svoje predloge: 1) da granica Srbije bude prirodna i strateška; 2) da put koji spaja Bosnu sa Carigradom ne bude u dodiru sa srpskom teritorijom; 3) da Višegrad, Nova Varoš, Novi Pazar, Sjenica, Mitrovica i Priština budu dovoljno daleko od srpske granice; 4) da Kuršumlija, Prokuplje i Leskovac ostanu u turskim rukama. Kongres je turske zahteve primio na znanje, ali ga nije uopšte razmatrao. Posle tačke o Bosni i Hercegovini, 28. juna je došlo na red i srpsko pitanje. Sve delegacije izjasnile su se u prilog srpskoj nezavisnosti. Od nje se tražilo da se obaveže na uvođenje verskih sloboda, što se odnosilo na Jevreje u Srbiji. Tako su nastali članovi 34. i 35. koji su Srbiji priznali nezavisnost i obavezali je da reši pitanje Jevreja. Trideset sedmi član odnosio se na poštovanje trgovinskih ugovora na šta se Srbija obavezala. Sledeći član obavezao je Srbiju da izgradi železnicu. Srbija je morala prihvatiti deo otomanskog duga. Ristić je odmah izjavio da će Srbija rešiti pitanje Jevreja.

Najteže je bilo pitanje granica. Ristić je govorio sa francuskim predstavnikom koji je obećao da će se zauzeti u korist srpskih interesa. Turska i Britanija branile su Grdeličku klisuru za sultana, ali je u tom slučaju Turcima moralo ostati i Vranje. Ipak, bili su nadglasani, pa je rešeno da se granica prostire južno od Vranja. Na jugoistočnoj granici, Srbima su najjači protivnici bili Rusi koji su želeli da što više sačuvaju za Bugarsku. Srbija je dobila Pirot do Caribroda i jedan deo trnskog sreza. Andrašijevo uporno branjenje srpskih interesa vratilo je srpsku jugoistočnu granicu ponovo pred komisiju. Italijani su se izjasnili za englesko-tursku stranu po pitanju Grdeličke klisure. Predsednik kongresa vikao je da neće zbog Grdeličke klisure rizikovati „mir Evrope“. Ipak, Nemci su se izjasnili u korist Srbije. Pitanje je vraćeno vojnoj komisiji. Ristić se zahvaljivao Andrašiju i Francuzima. Znalo se da će u komisiji većina biti na strani Srbije.

Ostalo je da se reši pitanje kapitalisanja danka (tributa). Ristić se bacio na posao i ubeđivao je zvaničnike da Srbija, oslabljena u ratu, neće moći isplatiti odštetu. Ristićeva obrazloženja donela su rezultate; za srpsku stranu opredelili su se Rusi, Andraši i Francuzi. Francuzi su isprva bili protiv, ali ih je na promenu stava ubedio Ristić. Narodna skupština koja se sastala 5. avgusta u Kragujevcu primila je aklamacijom odluke kongresa vezane za Srbiju. Bez otpora su prošle i preuzete obaveze prema Austrougarskoj. Liberalna vlada i knez bili su na vrhuncu moći.

Balkanski ratovi

Glavni članak: Balkanski ratovi

Prvi balkanski rat

Bolesnik na Bosforu je u godinama koje su prethodile Balkanskim ratovima proživljavalo tešku krizu. Bilo je jasno da su mu dani odbrojani. Za razliku od Austrougarske, koja je za Srbiju bila prejak protivnik, Turci su se mogli proterati sa Balkana. Ranija iskustva pokazala su da pojedinačno rešenje balkanskog pitanja nije moguće. Nijedna od balkanskih država nije bila dovoljno jaka da sama reši tursko pitanje, već je bio potreban sporazum koji bi istovremeno sprečio velike sile da se umešaju u događaje na poluostrvu. Akcija balkanskog približavanja otpočela je kada je minula opasnost od aneksione krize. Inicijator pokretanja pregovora bila je Srbija. Dva neposredna cilja za srpsku spoljnu politiku bila su: vezati Rusiju za politiku balkanskog sporazuma i pridobiti balkanske države, pre svega Bugarsku, na savez. Najveća prepreka formiranju Balkanskog saveza bilo je makedonsko pitanje, a sporno je bilo i pitanje Albanije.

Pregovori su okončani do septembra 1912. godine. Balkanski savez predstavljao je jak vojni i politički potencijal. Evropska štampa nazivala ga je sedmom silom. On je sprečavao mešanje velikih sila u balkanska pitanja. Ispunjena je misao kneza Mihaila koji je na stvaranju saveza radio još šezdesetih godina 19. veka. Rusija i Austrougarska su se dogovorile da neće dopustiti promenu postojećeg teritorijalnog stanja na Balkanu. Uprkos tome, Crna Gora je 9. oktobra objavila rat Turskoj, 17. oktobra Srbija i Bugarska, a 18. Grčka.

Prvi balkanski rat

Glavni članak: Prvi balkanski rat

Ukupna snaga Balkanskog saveza iznosila je nešto manje od 600.000 ljudi i bila je nadmoćna nad turskom. Dejstva su se odvijala na tri fronta: Bugari su kroz Trakiju krenuli ka Carigradu, Grci prema Makedoniji i Epiru, a Srbi prema Sandžaku, Albaniji i Makedoniji. Vrhovni komandant srpske vojske bio je bivši ministar vojni Radomir Putnik. Srpska vojska podeljena je u tri armije: prvom je komandovao Petar Bojović. Bila je to najbrojnija armija koja se kretala ka Skoplju. Drugu je predvodio Stepa Stepanović i dejstvovala je u pravcu Ćustendila. Treća armija, pod Božom Jankovićem, ratovala je prema Kosovu. Prva srpska armija odnosi pobedu na Kumanovu (23-24. oktobar) nakon čega ulazi u Skoplje. Treća armija oslobodila je Prizren 30. oktobra i Đakovicu 4. novembra. Ibarska vojska ušla je u Novi Pazar i spojila se sa crnogorskim trupama. Crnogorci su opseli Skadar, Bugari Jedrene, Grci Janjinu i Solun, koga osvajaju 8. novembra. Srpska i grčka vojska spojile su se kod Florine. Balkanske armije su za mesec dana slomile vekovnu tursku prevlast nad Balkanom. Turska je već 4. novembra zatražila posredovanje velikih sila.

Grci zauzimaju Janjinu, a Bugari Jedrene (uz pomoć srpskih trupa). Turska moli za pregovore. Oni su okončani Londonskim sporazumom od 30. maja 1913. godine. Turska je njime izgubila celokupnu balkansku teritoriju. Ostao joj je Carigrad i teritorija do linije Enos-Midija. Krit se ujedinio sa Grčkom, a sudbina Albanije i Egejskih ostrva ostavljena je na rešenje silama. Srbija je ispunila jedan od dva ratna cilja, prodor u vardarsku Makedoniju, dok je prodor u Albaniju propao. Uspostavljena je, međutim, granica sa Crnom Gorom. Srpska vlada je februara 1913. godine nagovestila bugarskoj vladi da je potrebno izmeniti neke klauzule sporazuma jer Bugarska nije ispunila svoju obavezu da Srbiji pritekne u pomoć sa 200.000 vojnika, a Srbi su pomogli bugarsku opsadu Jedrena mada za to nisu bili dužni. Kako više nije bilo turske opasnosti, balkanske vlade okreću se jedna protiv druge.

Srbija i Grčka su i iz Drugog balkanskog rata izašle sa velikim dobicima, dok je Bugarska izgubila gotovo sve što je dobila u prethodnom ratu. Srbija je tokom dva balkanska rata uvećala svoju teritoriju za 32.000 km² i milion i po stanovnika. Grčka je gotovo udvostručila svoje stanovništvo.

Upravna podela

Osmanski pašaluci na delu teritorije današnje Srbije sredinom 17 veka

U početku su sve turske teritorije na Balkanu bile u sastavu Rumelijskog pašaluka (do 1541), a zatim se osnivaju novi pašaluci u čijem se sastavu nalazi područje današnje Srbije. Turska uprava na području današnje Srbije uključivala je sledeće pašaluke (vilajete, ejalete):

• Rumelijski pašaluk, koji je do 1541. godine uključivao sve turske teritorije na Balkanu, kao i Slavoniju i Srem.
• Budimski pašaluk, osnovan 1541. godine, uključivao je sledeće sandžake na području današnje Srbije: Segedinski (Bačka), Sremski (Srem), Smederevski, Zvornički, Vučitrnski, Vidinski i Kruševački.
• Temišvarski pašaluk, osnovan 1552. godine, uključivao je područje Banata, kao i područje severno od reke Moriš.
• Bosanski pašaluk (od 1580. godine), uključivao je zapadne delove današnje Srbije.
• Jegarski pašaluk (osnovan krajem 16. veka), uključivao je Bačku (Segedinski sandžak), koja je do tada bila u sastavu Budimskog pašaluka.
• Niški pašaluk (osnovan 1846. godine), kratkotrajni pašaluk, uključivao je regije oko Niša, 1864. pripojen je Dunavskom vilajetu.

Vidi još

• Velika seoba Srba
• Požarevački mir
• Srbija od 1718. do 1739. godine
• Beogradski mir
• Kočina krajina
• Smederevski sandžak
• Temišvarski pašaluk
• Budimski pašaluk
• Jegarski pašaluk
• Bosanski pašaluk
• Islam u Srbiji

Literatura

• Bataković, Dušan T., ur. (2000). Nova istorija srpskog naroda (1. izd.). Beograd: Naš dom. 
• Ekmečić, Milorad (1981). „Srpski narod u Turskoj od sredine XIX veka do 1878”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 447—526. 
• Zirojević, Olga (1970). Carigradski drum od Beograda do Sofije 1459-1683. Beograd: Istorijski muzej Srbije. 
• Zirojević, Olga (1974). Tursko vojno uređenje u Srbiji (1459-1683). Beograd: Istorijski institut. 
• Zirojević, Olga (1976). Carigradski drum od Beograda do Budima u XVI i XVII veku. Novi Sad: Institut za izučavanje istorije Vojvodine. 
• Zirojević, Olga (1984). Crkve i manastiri na području Pećke patrijaršije do 1683. godine. Beograd: Istorijski institut, Narodna knjiga. 
• Zirojević, Olga (1992). Posedi fruškogorskih manastira. Novi Sad: Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture. 
• Zirojević, Olga (1995). Srbija pod turskom vlašću (1450-1804) (1. izd.). Novi Pazar: Damad. 
• Zirojević, Olga (2001). Konvertiti - kako su se zvali: Islamizacija na južnoslovenskom prostoru. Podgorica: Almanah. 
• Zirojević, Olga (2003). „Islamizacija na južnoslovenskom prostoru: Patronimik - rodovsko ime – prezime”. Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 1990-2000. (PDF). Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. str. 107—118. Arhivirano iz originala (PDF) 09. 06. 2019. g. Pristupljeno 09. 06. 2019. 
• Zirojević, Olga (2003). Islamizacija na južnoslovenskom prostoru: Dvoverje. Beograd: Srpski genealoški centar. 
• Zirojević, Olga (2012). Islamizacija na južnoslovenskom prostoru: Konvertiti - kako su se zvali. Beograd: Srpski genealoški centar. 
• Jovanović, Slobodan (1933). Ustavobranitelji i njihova vlada (1838—1858) (3. ispr. i dop. izd.). Beograd: Geca Kon. Arhivirano iz originala 28. 05. 2020. g. Pristupljeno 09. 06. 2019. 
• Jovanović, Slobodan (1933). Druga vlada Miloša i Mihaila (2. ispr. i dop. izd.). Beograd: Geca Kon. 
• Jovanović, Slobodan (1934). Vlada Milana Obrenovića. Knj. 1 (drugo, ispr. i dop. izd.). Beograd: Geca Kon. Arhivirano iz originala 18. 02. 2019. g. Pristupljeno 09. 06. 2019. 
• Jovanović, Slobodan (1934). Vlada Milana Obrenovića. Knj. 2 (drugo, ispr. i dop. izd.). Beograd: Geca Kon. Arhivirano iz originala 18. 02. 2019. g. Pristupljeno 09. 06. 2019. 
• Jovanović, Slobodan (1934). Vlada Milana Obrenovića. Knj. 3 (drugo, ispr. i dop. izd.). Beograd: Geca Kon. Arhivirano iz originala 18. 02. 2019. g. Pristupljeno 09. 06. 2019. 
• Kašić, Dušan Lj. (1960). „Stanje u Pećskoj patrijaršiji posle emigracije patrijarha Arsenija IV” (PDF). Bogoslovlje: Organ Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 19 (1-2): 16—30. 
• Krešić, Ognjen (2012). „Petrovićev sandžak” (PDF). Istorijski časopis. 61: 129—143. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 03. 2018. g. Pristupljeno 20. 07. 2018. 
• Ljušić, Radoš (2001). Istorija srpske državnosti. 2. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Mikić, Đorđe (1983). „Politička, kulturna i privredna stremljenja”. Istorija srpskog naroda. knj. 6, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 291—315. 
• Mikić, Đorđe (1983). „Između balkanskih suseda i velikih sila”. Istorija srpskog naroda. knj. 6, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 316—329. 
• Mikić, Đorđe (1983). „Pod mladoturcima”. Istorija srpskog naroda. knj. 6, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 330—348. 
• Pantelić, Dušan (1927). Beogradski pašaluk posle Svištovskog mira 1791-1794. Beograd: Srpska kraljevska akademija. 
• Pantelić, Dušan (1930). Kočina krajina. Beograd: Srpska kraljevska akademija. 
• Pantelić, Dušan (1949). Beogradski pašaluk pred Prvi srpski ustanak 1794-1804. Beograd: Naučna knjiga. 
• Popović, Dušan J. (1957). Srbi u Vojvodini. Knj. 1: Od najstarijih vremena do Karlovačkog mira 1699. Novi Sad: Matica srpska. 
• Radosavljević, Nedeljko V. (2007). Pravoslavna crkva u Beogradskom pašaluku 1766-1831: Uprava Vaseljenske patrijaršije. Beograd: Istorijski institut. 
• Radosavljević, Nedeljko V. (2012). „Joanikije, mitropolit raško-prizrenski” (PDF). Istorijski časopis. 61: 145—163. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 03. 2018. g. Pristupljeno 20. 07. 2018. 
• Rakočević, Novica (1983). „Političke i društvene prilike”. Istorija srpskog naroda. knj. 6, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 263—290. 
• Ruvarac, Ilarion (1888). O pećkim patrijarsima od Makarija do Arsenija III (1557-1690). Zadar. 
• Ruvarac, Ilarion (1896). Odlomci o grofu Đorđu Brankoviću i Arseniju Crnojeviću patrijarhu. Beograd: Srpska Kraljevska Akademija. 
• Samardžić, Radovan (1986). „Srbi u Turskom carstvu 1699-1716”. Istorija srpskog naroda. knj. 4, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 7—30. 
• Samardžić, Radovan (1986). „Srbi u Turskom carstvu 1718-1737”. Istorija srpskog naroda. knj. 4, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 89—105. 
• Samardžić, Radovan (1986). „Srbi u Turskom carstvu od Beogradskog mira do prvog ustanka 1739-1804. - Unutrašnji život”. Istorija srpskog naroda. knj. 4, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 306—350. 
• Samardžić, Radovan (1986). „Srpska crkva u Turskom carstvu 1690-1766”. Istorija srpskog naroda. knj. 4, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 531—552. 
• Samardžić, Radovan (1993). „Srpski narod pod turskom vlašću”. Istorija srpskog naroda. knj. 3, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 5—114. 
• Samardžić, Radovan (1993). „Srbi u ratovima Turske do 1683”. Istorija srpskog naroda. knj. 3, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 115—424. 
• Slijepčević, Đoko M. (1938). „Ukidanje Pećke patrijaršije 1766” (PDF). Bogoslovlje. 13: 250—307. 
• Stojančević, Vladimir (1971). Južnoslovenski narodi u Osmanskom carstvu od Jedrenskog mira 1829. do Pariskog kongresa 1856. godine. Beograd: Izdavačko-štamparsko preduzeće PTT. 
• Stojančević, Vladimir (1981). „Srpski narod pod turskom vlašću u prvoj polovini XIX veka”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 213—248. 
• Stojančević, Vladimir (1990). Srbija i oslobodilački pokret na Balkanskom poluostrvu u XIX veku. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 
• Stojančević, Vladimir (1996). Jugoistočna Srbija u XIX veku (1804-1878). Niš: Prosveta. 
• Stojančević, Vladimir (1998). Srpski narod u Staroj Srbiji u Velikoj istočnoj krizi 1876-1878. Beograd: Službeni list SRJ, Balkanološki institut SANU. 
• Terzić, Slavenko (2012). Stara Srbija (XIX-XX vek): Drama jedne civilizacije: Raška, Kosovo i Metohija, Skopsko-tetovska oblast. Novi Sad-Beograd: Pravoslavna reč, Istorijski institut SANU. 
• Terzić, Slavenko (2013). „Civilizacijski smisao oslobođenja Stare Srbije i Vardarske Makedonije”. Prvi balkanski rat 1912/1913. godine: Društveni i civilizacijski smisao. 1. Niš: Filozofski fakultet. str. 15—21. 
• Terzić, Slavenko (2015). „Prilike u Staroj Srbiji uoči oslobođenja 1912. godine”. Prvi balkanski rat 1912-1913: Istorijski procesi i problemi u svetlosti stogodišnjeg iskustva. Beograd: SANU. str. 37—44. 
• Ćirković, Sima (2004). Srbi među evropskim narodima. Beograd: Equilibrium. 

Spoljašnje veze

• Srbija pod Turskom vladavinom
• Almir Pramenković, Odnos Osmanlija prema kršćanima
• Milan Vukomanović, Derviši u Beogradu
• Abdulah Talundžić, Džamije u Beogradu
• Koliko je vaš zavičaj bio pod Turcima: Zaboravite na 500 godina koje svi pominjemo (MAPA)