Operacija Oluja

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Operacija Oluja
Deo Rata u Hrvatskoj i
Rata u Bosni i Hercegovini
Map 49 - Croatia - Operation Oluja, 4-8 August 1995.jpg
Mapa operacije Oluja
Snage:   Hrvatska   Srpska Krajina   Bosna i Hercegovina
Vreme:47. avgust 1995.
Mesto:Republika Srpska Krajina
Rezultat:

Odlučna pobjeda Hrvatske vojske

  • Kraj velikih borbi u ratu u Hrvatskoj
  • Većinu teritorije Srpske Krajine zauzima Hrvatska
  • Egzodus srpskih civila
  • Diplomatske aktivnosti dovele do Erdutskog sporazuma, kraj rata

Strateška pobjeda Armije RBiH

  • Osvojena Republika Zapadna Bosna
  • Kraj opsade Bihaća
Sukobljene strane
Hrvatska
Hrvatska
Bosna i Hercegovina
Republika Bosna i Hercegovina
NATO
NATO
Republika Srpska Krajina
Republika Srpska Krajina
Flag of the Autonomous Province of Western Bosnia (1993–1995).svg
Republika Zapadna Bosna
Komandanti i vođe
Hrvatska Zvonimir Červenko
Hrvatska Ante Gotovina
Bosna i Hercegovina Atif Dudaković
Republika Srpska Krajina Mile Mrkšić
Flag of the Autonomous Province of Western Bosnia (1993–1995).svg Fikret Abdić
Jačina
150.000 vojnika HV, 25.000 vojnika 5 korpusa ARBiH, 350 tenkova, 800 artiljerijskog oruđa, 30 aviona i helikoptera 27.000 vojnika SVK[1], 200 tenkova, 350 artiljerijskog oruđa
Žrtve i gubici
174 - 196[2] poginulih vojnika, 1.430 ranjenih[3] Republika Srpska Krajina 742 ubijenih vojnika,
najmanje 1.196 ubijenih civila,
200.000[4]-250.000 izbeglica (srpski izvori)
Flag of the Autonomous Province of Western Bosnia (1993–1995).svg 30.000 izbeglica

Operacija Oluja je bila vojna akcija Republike Hrvatske u avgustu 1995. godine. Cilj ove operacije je bio zauzimanje najvećeg dela teritorije Republike Srpske Krajine. Operacija je zvanično trajala 4 dana, završila se padom Republike Srpske Krajine i uspostavljanjem kontrole Republike Hrvatske nad tom teritorijom.

Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju je operaciju „Oluja“ u prvostepenoj presudi hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču okarakterisao kao udruženi zločinački poduhvat, sa ciljem trajnog i prisilnog proterivanja najvećeg dela Srba sa prostora bivše Republike Srpske Krajine u Hrvatskoj.[5][6][7] Međutim, u drugostepenoj presudi su takve tvrdnje odbačene i generali su oslobođeni usled političkih pritisaka na porotu, čime je napravljen međunarodni presedan i izgrugivanje pravdi i žrtvama. U Hrvatskoj, u federalnom delu Bosne i Hercegovine i u hrvatskoj dijaspori ova odluka je dočekana sa neopisivim slavljem. Hrvatske optuženike u Haškom Tribunalu su tokom suđenja podržavali hrvatski državni i vojni vrh i Rimokatolička crkva u Hrvatskoj.

Sa teritorije RSK koju je zauzela hrvatska vojska izbeglo je oko 200.000 Srba.[8] Međunarodni sud pravde je februara 2015. godine odbacio međusobne tužbe Hrvatske i Srbije za genocid, utvrdivši da su se tokom i nakon operacije „Oluja“ dogodili zločini koji bi mogli biti elementi genocida, ali da nije dokazana specifična genocidna namera.[9] 4. avgust u Hrvatskoj se slavi kao "Dan pobjede i domovinske zahvalnosti" dok u Srbiji i Republici Srpskoj 4. avgust je dan žalosti.

Prethodna dešavanja[uredi]

U januaru 1992. godine, dogovor je potpisan od strane predsednika Hrvatske Franje Tuđmana i predsednika Srbije Slobodana Miloševića za prekid vatre između Hrvatske armije i Srba u Hrvatskoj, koje je podržavala Jugoslovenska narodna armija. Sukob se odvijao u Krajini u kojoj su većinu stanovništva činili Srbi. Prekid vatre je dao Hrvatskoj armiji vremena da se bolje pripremi za sledeću bitku.[traži se izvor]

Tokom sledeće tri godine, hrvatske vojne operacije u Krajini su uglavnom bile ograničene na proveravanje sposobnosti srpske odbrane. Izuzetak je bila Operacija Medački džep u septembru 1993. godine, kad su hrvatske snage sravnile tri srpska sela u planinama u ličkom regionu, što je izazvalo međunarodni incident.[traži se izvor]

Hrvatska armija je igrala važniju ulogu u zapadnoj BiH i u Posavini gde su se zajedno sa snagama bosanskih Hrvata borili protiv snaga Vojske Republike Srpske.[traži se izvor]

Hronologija događaja[uredi]

Uticaj NATO akcija[uredi]

Nakon zaustavljanja hrvatsko muslimanskog sukoba i potpisivanja Vašingtonskog sporazuma, počela se pripremati Oluja. Septembra 1994, Hrvatska vlada je uz odobrenje Stejt dipartmenta, potpisala ugovor, pod imenom „Demokratski tranzicioni program“, s američkom vojno-konsultantskom kompanijom MPRI (engl. MPRI - Military Professional Resources Incorporated).[10] Prema ovom sporazumu, službenici ove firme, koje je predvodio penzionisani američki general Karl Vuono, su intenzivno radili na obuci hrvatske vojske i oficira u vojnom učilištu „Petar Zrinjski“ u zapadnom delu Zagreba, kao i u drugim garnizonima. [11][traži se izvor]

Grupa građana iz Čikaga, pod nazivom „Krajinske žrtve genocida“, tužila je sudu u Ilinoisu kompaniju L-3 Komjunikejšns jer je, kako tvrde, MPRI (danas dio holdinga L-3) obučavala i opremala hrvatske snage, kao i učestvovala u planiranju i sprovođenju akcije Oluja 1995. godine. [12] [13][14][15][16][17][traži se izvor]

Penzionisani pukovnik Hrvatske, Ante Kotromanović, je izjavio da su pored navedene firme hrvatskoj vojsci u pripremi akcije „Oluja“ pomogli francuski vojni stručnjaci, koji su u Šepurinama kod Zadra osnivali podoficirsku škola i osposobljavali oficirski kadar.[18][19][traži se izvor]

[20] [21][traži se izvor] [22]

Brionski zapisnik[uredi]

[23] [24] [25] [26]

[27] [28][29] [30] [31] [32] [33] [34]

Operacije u julu i avgustu 1995.[uredi]

1995. godine, vojna efektivnost krajiških Srba i Vojske Republike Srpske je značajno opala. Na obe grupe nije uticao Beograd, odbili su Miloševićeve pokušaje da se zaustavi konflikt. Nisu bili sposobni da održavaju i obnavljaju zalihe oružja. Moral i efektivnost su bili niski, mnoge srpske trupe su bile slabo obučavane. Takođe su ih razarali unutrašnji politički konflikti i loše vojno vođstvo.[traži se izvor]

Vojska Srba u Krajini (SVK) nije imala dovoljno vojnika. Bilo je samo oko 55.000 vojnika na raspolaganju da čuva front koji je bio dugačak 600 km u Hrvatskoj i još 100 km uz granicu sa Bihaćkim regionom u Bosni. 16.000 od ovih vojnika su bili stacionirani u Istočnoj Slavoniji, što je ostavljalo samo 39.000 vojnika da brani ostatak RSK. Na osnovu borbenog izveštaja koji je Mile Mrkšić, načelnik Glavnog štaba SVK, podneo Glavnom štabu Vojske Jugoslavije, 26. avgusta 1995. godine, na dan napada hrvatskih snaga na zapadne delove SRK vojska SVK je u tim delovima (Kninska Krajina, Lika, Banija i Kordun) imala 24.000 boraca u jedinicama (na raspolaganju je teoretski imala 36.000 vojnika, ali su medicinsko odsustvo i dezerterstvo pre početka napada smanjili taj broj); Hrvatske snage, po istom dokumentu, imale su između 100.000 i 105.000 vojnika u zapadnim delovima, dok je oko 30.000 vojnika raspoređeno u Slavoniji. S obzirom da je otprilike pola 5. korpusa ARBiH (Bihać) - oko 7.000 vojnika - bilo upućeno na jedinice SVK, te da su snage Specijalne policije HR učestvovale u napadu sa oko 3.000 vojnika, sveukupan broj napadača na zapadne delove SVK bio je između 110.000 - 115.000 vojnika.[35] Odnos napadača i branilaca je bio 7:1 u korist agresora.

Srpske izbeglice iz Krajine

Nasuprot srpskoj vojsci, hrvatske i bošnjačke armije su značajno ojačale. Imale su novo i modernije naoružanje i pored toga što je na snazi bio embargo na oružje. Takođe su imale stratešku prednost, mnogo su bile kraće linije komunikacija nego kod Srba.[traži se izvor]

U leto 1995. godine, hrvatske i muslimanske snage su se udružile i zauzele strateški važne visokokrajiške gradove Glamoč, Bosansko Grahovo i Drvar, kao i donje Livanjsko polje gde su većinsko stanovništvo činili Srbi. Ovaj potez je presekao liniju snabdevanja Srba u Hrvatskoj i opkolio grad Knin sa tri strane. Veliki broj stanovništva sa ovih prostora je morao da napusti svoje domove i i da se iseli dalje u Republiku Srpsku i SRJ.[traži se izvor]

4. avgust[uredi]

Dana 4. avgusta na pravoslavni praznik Blage Marije, u 4 časa posle ponoći, američke vazduhoplovne snage su bombardovale dva radara snaga krajiških Srba, samo par sati pre početka operacije „Oluja“. Ovaj čin je još više demoralisao Srbe. U samoj operaciji je učestvovalo preko 138.500 hrvatskih vojnika i policajaca. Iako su zvanično poricale umešanost u „Oluji“, američke snage su aktivno podržavale ovu operaciju etničkog čišćenja. Američka oprema je korišćena za ometanje srpskih komunikacija, tako da je komandni sektor bio potpuno odsečen. Akcija je počela napadom na tzv. sektore „Sever“ i „Jug“, na frontu dugom 700 km. Hrvatske snage probile su prve linije odbrane Srba na 30 taktičkih smerova u bjelovarskom, zagrebačkom, karlovačkom, gospićkom i splitskom području. Dubina prodora hrvatskih oružanih snaga tada je već bila od 5 do 15 km. Hrvatske 4. i 7. gardijska brigada su se probile kroz srpski front i ubrzo zauzele Knin i veći deo Dalmacije 5. avgusta.[traži se izvor]

Kao veliki uspeh prvog dana akcije, hrvatska strana zabeležila je zauzimanje Svetog Roka. Knin je već bio u okruženju, a hrvatske jedinice nekoliko kilometara pred gradom. Srbi odgovaraju napadima na Sisak, Šibenik, Otočac, Gospić, Ogulin... Državna televizija Srbije je prvu informaciju o agresiji na RSK objavila tek u 19:30 za vreme Dnevnika.[traži se izvor]

5. avgust[uredi]

Mapa operacije Oluja

Oko podneva objavljena je vest: hrvatske jedinice ušle su u Knin. Na kninskoj srednjovjekovnoj tvrđavi postavljena je ogromna hrvatska zastava. Zauzeta su i okolna mesta - Vrlika, Kijevo, Drniš, Žitnić, Benkovac, Gračac, Lovinac, Ljubovo, ali i Plaški, Primišlje i Hrvatska Dubica. Do večeri je ostvareno 80 % planiranog, a srpski civili napustili su zauzeta područja preko Srba i Dvora. Srbi odgovaraju raketnim napadima iz Bosne na Županju, iz istočne Slavonije na Osijek, Vinkovce, Nuštar, s Korduna na Karlovac, a iz istočne Hercegovine na dubrovačko područje.[traži se izvor]

6. avgust[uredi]

Do 6. avgusta, Prva hrvatska gardijska brigada je probila teritoriju oko grada Slunja (severno od Plitvica) i napredovala do granice sa Bosnom i Hercegovinom gde su se sastali sa snagama Armije Republike BiH na zapadu Bosne. Jedino je bio snažan otpor u gradu Glini i oko Petrinje (južno od Siska).[traži se izvor]

Hrvatske snage spojile su se s Hrvatskim vijećem odbrane (vojskom bosanskih Hrvata) i Petim korpusom Armije RBiH na granici sa BiH, na reci Korani kod Tržačkih Raštela. Time je presečen strateški pravac srpskog snabdevanja Knin-Bihać. Poslepodne u Knin dolazi i predsednik Hrvatske Franjo Tuđman.[traži se izvor]

Krajina je poražena. Pali su Obrovac, Petrinja, Slunj, Kostajnica, Plitvička jezera, Glina... Snage Vojske RSK su trećeg dana akcije „Oluja“ u rasulu: 21. kordunaški korpus, koji se predao 8. avgusta, bio je u okruženju, a 15. lički i 39. banijski korpus pred razbijanjem.[traži se izvor]

U nedelju ujutro Hrvatska vojska je ušla u Petrinju, a oko 23 sata u Glinu [36].[traži se izvor]

7. avgust[uredi]

Poslednjeg dana „Oluje“ pali su i Turanj i Tušilović, pa Vojnić i Topusko, Gornji i Donji Lapac... U 18 sati hrvatski ministar odbrane Gojko Šušak objavio je da je akcija „Oluja“ završena s vojnog aspekta, jer je većina granice sa Bosnom bila pod kontrolom Hrvata. Par preostalih divizija srpske armije su se predali u roku od sledećih par dana.[traži se izvor]

Posledice operacije[uredi]

Nakon operacije RSK više ne postoji. Većina Srba - preko 250.000 ljudi[traži se izvor] - je bila proterana.[traži se izvor]

U operaciji „Oluja“ učestvovalo je 138.500 pripadnika Hrvatske vojske, MUP i Hrvatskog vijeća odbrane. Tim snagama su se, prema hrvatskim izvorima, suprotstavile srpske snage od oko 31.000 vojnika. Područje zahvaćeno hrvatskom ofanzivom napustilo je gotovo celokupno srpsko stanovništvo. Kolone izbeglica na traktorima i drugim poljoprivrednim vozilima su preko područja pod kontrolom Republike Srpske u zapadnoj i severnoj Bosni krenule ka Srbiji, izložene čestim napadima hrvatskih snaga. Vlasti u Srbiji, čiji su mediji tada gotovo potpuno ignorisali pad Krajine, izbegličke kolone upućivale su u centre u unutrašnjosti zemlje, uključujući i pokrajinu Kosovo i Metohiju u kojoj većinu čine kosovski Albanci.[traži se izvor]

Nakon akcije „Oluja“, hrvatske vlasti zatvorile su područje bivše Krajine. Ulaz je bio dozvoljen samo hrvatskoj vojsci i policiji, ali i hrvatskim izbeglicama iz tog područja. Tada je u Hrvatskoj otpočelo sa temeljnim miniranjem i rušenjem praznih srpskih kuća. Posle završetka akcije vršeni su zločini nad preostalim srpskim stanovništvom [36].[traži se izvor]

Komandant civilne policije mirovnih snaga UN za područje Knina, general Alan Goran, na kraju svoje misije napisao je u izveštaju da je policija UN na tom području, nakon dolaska hrvatskih snaga, pronašla 128 ubijenih srpskih civila i 73 % uništenih kuća.[37][traži se izvor]

Prema nekim podacima (preciznih podataka još uvek nema), u akciji hrvatske vojske „Oluja“ nestalo je 1.805 osoba, a Hrvatski helsinški odbor za ljudska prava tvrdi da je tokom te operacije poginulo 677 civila.[38] Taj odbor je u više navrata optužio hrvatske snage da su tokom operacije „Oluja“ počinile zločine nad srpskim stanovništvom. Spaljeno je preko 20.000 srpskih kuća, dok su ostale opljačkane i razorene [36].[traži se izvor]

Dokumentaciono-informativni centar „Veritas“ u svojoj evidenciji ima imena 2.313 poginulih i nestalih Srba. Od toga 1.205 civila, a među njima 522 žene i 12 dece.

Stradanje i progon Srba
U Osmanskom carstvu
Seča knezova
U Austrougarskoj
Logori
Arad · Doboj · Jindrihovice
U Srbiji tokom Prvog svetskog rata
Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji
U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj
Genocid nad Srbima
Ustaše · Ustaški zločini · Katolička crkva i ustaše
Pokatoličavanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj
Logori
Vila Luburić · Danica · Livno
Donja Gradina · Đakovo
Gospić · Jadovno · Jasenovac
Jastrebarsko · Kerestinec · Kruščica
Lepoglava · Lobor · Pag
Sajmište · Stara Gradiška
Stupačinovo · Tenja · Caprag
Ustaše
Ante Pavelić · Mile Budak
Miroslav Filipović · Petar Brzica
Oružje za masovno ubijanje:
Srbosjek · Srbomlat
U Srbiji pod nemačkom okupacijom
Kraljevo · Kragujevac · Banjica · Jajinci
Mađarska okupacija Bačke i Baranje
Racija u južnoj Bačkoj
Ratovi tokom raspada Jugoslavije
Hrvatska
Zapadna Slavonija · Koranski most
Karlovac · Gospić · Zagreb
Paulin Dvor · Cerna · Medački džep
Bljesak · Oluja · Varivode · Dvor na Uni
Bosna i Hercegovina
Baščaršija · Sijekovac · Bradina
Čemerno · Banjaluka · Bjelovac
Silos · Čelebići · Kravica
Kosovo i Metohija
Lipljan · Radonjićko jezero · Lapušnik
Orahovac · Klečka
Peć · Trgovina organima
Staro Gracko · Gnjilane · Podujevo
Goraždevac · Martovski pogrom

11. avgusta, Hrvatsko Ministarstvo Zdravlja je izdalo zvanične podatke žrtava sa hrvatske strane: 174 mrtvih i 1.430 ranjenih. 726[39] vojnika je poginulo sa srpske strane.[traži se izvor]

Tokom 2013. godine u Srbiji je živelo 42 hiljade Srba iz Hrvatske sa statusom izbeglice.[40]

Povratak srpskog stanovništva posle 2000. godine i početka normalizacije odnosa između Beograda i Zagreba teče sporo i sa skromnim rezultatima. Uglavnom se, u određenom broju, vraća starije stanovništvo.

U narednim godinama Hrvatska je pokušala da u ove oblasti naseli hrvatsko stanovništvo. U tome i nije uspela, pa su teritorijalne oblasti od velikog geopolitičkog značaja uglavnom ostale nenastanjene, ekonomski i infrastrukturno devastirane.

Ratni zločini i etničko čišćenje[uredi]

Međunarodni krivični Sud za bivšu Jugoslaviju (Haški Tribunal) je za operaciju "Oluja" podigao optužnice još 2004. godine protiv hrvatskih generala Ante Gotovine i Mladena Markača. Haški sud je 15. aprila 2011. godine proglasio krivim i osudio na kazne zatvora generale Hrvatske vojske Antu Gotovinu na 24 i Mladena Markača na 18 godina zatvora. Osuđeni su za sudelovanje u udruženom zločinačkom poduhvatu kojeg je predvodio Franjo Tuđman, a čiji je cilj bio da tokom i nakon „Oluje“ prisilno i trajno uklone srpsko stanovništvo iz Krajine.[41] Haški sud ih je proglasio krivim za krivična dela progona, deportacije, pljačke, razaranja, ubistva, nečovečna dela i okrutno postupanje, a oslobodio ih je odgovornosti za prisilno premeštanje stanovništva [42][traži se izvor]

Žalbeno je veće od petorice članova razmatralo je prvostepenu presudu. Dana 16. novembra 2012. generali Markač i Gotovina oslobođeni su svih optužbi i pušteni na slobodu drugostepenom (pravosnažnom) presudom kojom je prvostepena osuđujuća presuda okarakterisana kao nerazumna.[43] Tokom operacije, ubijeno je oko 2.650 civila, a preko 340.000 je izbeglo.[44] Srpsko stanovništvo je ubijano sistematski, njihovi domovi su pljačkani a zatim paljeni, kako bi se izbrisao trag o njihovom postojanju na ovim prostorima.[45][46][47][48][49][50]

Javno kritikujući etničko čišćenje, američki vojni planeri su pomogli Hrvatskoj da izvede najveće etničko čišćenje tokom tog rata. Penzionisani američki general Čarls Bojd, zamenik komandanta NATO-a, potvrdio je da su SAD pomagale pri osmišljavanju i sprovođenju tog plana.[51][traži se izvor]

Kanadski oficir iz sastava UN je identifikovao albanskog separatističkog lidera Agima Čekua, odgovornog za masakr nad Srbima. Ema Bonino, Evropski komesar za izbeglice, konstatovala je da je oko 10.000 Srba nestalo iz kolone izbeglica koja je bežala pred hrvatskim napadom na Krajinu. Mnogi od njih su završili u masovnim grobnicama. Helsinška federacija za ljudska prava saopštila je 21. avgusta 1995. godine u Beču da u Krajini postoje masovne grobnice ubijenih Srba.[52]

Međunarodni sud pravde je februara 2015. godine odbacio međusobne tužbe Hrvatske i Srbije za genocid, utvrdivši da su se tokom i nakon operacije „Oluja“ dogodili zločini nad civilima koji bi mogli biti dela izvršenja genocida, kao što su ubistva pripadnika kolone izbeglica, ubistva u zaštićenoj zoni UN-a, ubistva i zlostavljanja Srba koji su ostali u Krajini; ali da nije dokazana specifična genocidna namera.[53] U presudi je pomenuto da je egzodus Srba bio očekivan, čak i poželjan, kao i da je planiranje operacije u određenoj meri bilo zasnovano na njemu.[54]

Izvori[uredi]

  1. ^ Sekulič, Milisav. Knin je pao u Beogradu. — Bad Vilbel: Nidda Verlag GmbH, 2000. — S. 37
  2. ^ Davor Marjan Oluja. — Zagreb, 2007. — P. 137
  3. ^ „Operation Storm marked in Croatia”. B92.net. Pristupljeno 10. 9. 2011. 
  4. ^ „News - In focus - Operation Storm marked in Croatia”. B92. Pristupljeno 10. 9. 2011. 
  5. ^ Petković, M (16. 4. 2011). „Oluja je Tuđmanov zločinački poduhvat”. Blic. Приступљено 11. 8. 2011. 
  6. ^ „Tema dana : Tuđman predvodio zločinački poduhvat : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 11. 1. 2012. 
  7. ^ Tanjug. „Tema dana : Svetski mediji: Presuda Gotovini osuda čitavog rukovodstva : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 11. 1. 2012. 
  8. ^ „Na danasnji dan - Dogodilo se danas - Novine Toronto”. Novine.ca. Приступљено 10. 9. 2011. 
  9. ^ ICJ & 3 February 2015, стр. 4
  10. ^ Smith, Eugene B. (зима, 2002). „The new condottieri and US policy: The Privatization of Conflict and its implications”. Parameters. United States Army War College: 5—6. Приступљено 13. 4. 2008.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  11. ^ Lazanski, Miroslav. „Svet : Srbi tuže američke generale : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  12. ^ „Vesti online / Vesti / Svet / Galbrajt: Tužiti Amerikance za "Oluju" besmislica”. Vesti-online.com. Приступљено 31. 1. 2012. 
  13. ^ Tanjug. „Svet : Galbrajt: SAD nisu dale zeleno svetlo za Oluju : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  14. ^ Autor: Tomislav Krasnec (20. 8. 2010). „Peter Galbraith: Srpska tužba nema šanse na sudu”. Jutarnji.hr. Приступљено 31. 1. 2012. 
  15. ^ Beta (19. 8. 2010). „Najnovije vesti : Štampa: Tužba protiv američke firme zbog „Oluje” : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  16. ^ Lopušina, M. (19. 10. 2011). „Prihvaćena tužba Srba iz Čikaga protiv MPRI | Aktuelno”. Novosti.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  17. ^ „Vesti - SAD: Prihvaćena tužba za "Oluju". B92. 03. 09. 2011. Приступљено 31. 1. 2012. 
  18. ^ „Blic Online | Amerikanci i Francuzi pripremali "Oluju" sa hrvatskom vojskom”. Blic.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  19. ^ Autor: Portal Jutarnji.hr (15. 4. 2011). „Presuda u Haagu: Ante Kotromanović - Jesu li Amerikanci i Francuzi isto dio zajedničkog zločinačkog pothvata?”. Jutarnji.hr. Приступљено 31. 1. 2012. 
  20. ^ „Press Online :: Granić: Oluja je izvedena u saradnji sa SAD” (на језику: (на језику: српски)). Pressonline.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  21. ^ „Amerikance najviše zanimali ratni zločini u Hrvatskoj, Aktualno, hrvatska”. Vecernji.hr. 30. 11. 2010. Приступљено 31. 1. 2012. 
  22. ^ „The Invasion of Serbian Krajina”. Emperors-clothes.com. Приступљено 31. 1. 2012. 
  23. ^ „Press Online :: Pročitajte Brionske transkripte 1. deo” (на језику: (на језику: српски)). Pressonline.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  24. ^ „Press Online :: Pročitajte Brionske transkripte 2. deo” (на језику: (на језику: српски)). Pressonline.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  25. ^ „Press Online :: Pročitajte Brionske transkripte 3. deo” (на језику: (на језику: српски)). Pressonline.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  26. ^ „Press Online :: Pročitajte Brionske transkripte 4. deo” (на језику: (на језику: српски)). Pressonline.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  27. ^ „Свет : Брионски записник у Хаг долетео са Галбрајтом : ПОЛИТИКА”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  28. ^ „Region : Brijunski transkripti, glavni dokaz Haškog tribunala : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  29. ^ Beta (30. 8. 2010). „Hronika : Tužilac: Uklanjanje Srba cilj Oluje, Tuđmana i optuženih : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  30. ^ Marić, Boro. „Tema dana : Vojna akcija uz prećutnu podršku : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  31. ^ Tanjug. „Vesti dana : Hag: Krivica hrvatskog vrha za progon Srba : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  32. ^ „Region : Mesić: Tuđman znao da se srpska sela pale u tri smene : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 31. 1. 2012. 
  33. ^ „Obrana: Oslobodite Markača, na Brijunima nije dogovoren zločin, Aktualno, hrvatska”. Vecernji.hr. 20. 1. 2012. Приступљено 31. 1. 2012. 
  34. ^ „Temelj za presudu krivotvoreni transkripti , Aktualno, hrvatska”. Vecernji.hr. Приступљено 31. 1. 2012. 
  35. ^ Republika Srpska Krajina. Glavni štab Srpske Vojske. Str.po. 30-1/33. 26. avgust. 1995. Na Glavni štab Vojske Jugoslavije (dostupno na stranicama ICTY)
  36. 36,0 36,1 36,2 „B92 specijal: 10 godina od ''Oluje'' nad Krajinom”. B92.net. Приступљено 11. 1. 2012. 
  37. ^ „РТС :: Годишњица „Олује (на језику: (на језику: српски)). Rts.rs. Приступљено 11. 1. 2012. 
  38. ^ „Blic Online | Porodice organizuju parastos za Srbe ubijene u akciji Oluja”. Blic.rs. Приступљено 11. 1. 2012. 
  39. ^ Операция "Олуя" - падение Сербской Краины Archived 21. 01. 2013 at WebCite, Приступљено 1. 4. 2013.
  40. ^ Удбаш им важнији и од 42000 Срба („Вечерње новости“, 31. август 2013)
  41. ^ „Gotovinin Doprinos Udruženom Zločinačkom Poduhvatu | Sense Agency | Vest”. SENSE Agency. Pristupljeno 10. 9. 2011. 
  42. ^ „Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju: Saopštenje presude Gotovini, Markaču i Čermaku”. Icty.org. Приступљено 10. 9. 2011. 
  43. ^ ввв.вецерњи.хр, Хашки суд ослободио Готовину и Маркача! Генерали слободни !, 16. новембар 2012, приступљено 14. децембар 2012.
  44. ^ „РТС: Помен жртвама „Олује (на језику: (на језику: српски)). Rts.rs. Приступљено 10. 9. 2011. 
  45. ^ Kovačević, M. „Đakomo Skoti: Svirepo ubijanje Srba | Aktuelno”. Novosti.rs. Приступљено 10. 9. 2011. 
  46. ^ „Region : U granatiranju Knina ubijena i balerina : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 10. 1. 2012. 
  47. ^ Beta (17. 4. 2008). „Najnovije Vesti : Zvaničnik Un: Ceo Knin Bio Meta Granata, Ubijani Civili : Politika”. Politika.rs. Приступљено 10. 1. 2012. 
  48. ^ Tanjug (23. 6. 2009). „Najnovije Vesti : Mrkšić: Progon Srba Bio Cilj Napada Na Knin : Politika”. Politika.rs. Приступљено 10. 1. 2012. 
  49. ^ „Politika : Kiša granata kao psihološko sredstvo : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 10. 1. 2012. 
  50. ^ Tanjug. „Najnovije vesti : U Tribunalu završeno suđenje hrvatskim generalima : POLITIKA”. Politika.rs. Приступљено 10. 1. 2012. 
  51. ^ „Pregled Štampe”. glassrbije.org. Приступљено 31. 1. 2012. 
  52. ^ http://www.krajinaforce.com/dokumenti/hrvatska_oluja_srpski_egzodus.pdf
  53. ^ ICJ & 3 February 2015
  54. ^ ICJ & 3 February 2015

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Literatura[uredi]