Апоморфин

С Википедије, слободне енциклопедије
Апоморфин
IUPAC име
(6аR)-6-метил-5,6,6а,7-тетрахидро-4H-дибензо[де,г]хинолин-10,11-диол
Клинички подаци
Продајно имеАпокин
Drugs.comМонографија
MedlinePlusa604020
Категорија трудноће
  • C
Начин применеОрално, СЦ
Правни статус
Правни статус
  • ℞ (Пресцриптион онлy)
Фармакокинетички подаци
Биорасположивост100% након супкутане ињекције
Везивање протеина~50%
МетаболизамХепатички
Полувреме елиминације40 минута (опсег 30-60 минута)
Идентификатори
CAS број41372-20-7 ДаY
ATC кодG04BE07 (WHO) N04BC07
PubChemCID 6005
IUPHAR/BPS33
DrugBankDB00714 ДаY
ChemSpider5783 ДаY
UNIIF39049Y068 ДаY
KEGGD07460 ДаY
ChEBICHEBI:48538 ДаY
ChEMBLCHEMBL53 ДаY
Хемијски подаци
ФормулаC17H17NO2
Моларна маса267,322 g/mol
  • Oc4ccc3c(c1c2c(ccc1)CCN([C@@H]2C3)C)c4O
  • InChI=1S/C17H17NO2/c1-18-8-7-10-3-2-4-12-15(10)13(18)9-11-5-6-14(19)17(20)16(11)12/h2-6,13,19-20H,7-9H2,1H3/t13-/m1/s1 ДаY
  • Key:VMWNQDUVQKEIOC-CYBMUJFWSA-N ДаY

Апоморфин (Апокин, Иксенс, Спонтан, Уприма) неселективни допамински агонист који активира D1 сличне и D2 сличне рецепторе, са извесном преференцијом за Д2 сродне подтипове.[1] Он је производ разлагања морфина при загревању до кључања са концентрованом киселином, из ког разлога његово име садржи суфикс морфин. Апоморфин не садржи морфинску основу, нити се везује за опиоидне рецепторе. Префикс апо индицира да је ово једињење дериват апорфина.

Апоморфин је испитан за могућу примену на више индикација, нпр. лечење импотенције.[2] Апоморфин се користи за третирање Паркинсонове болести. Он је потентан еметик (и.е., он индукује повраћање) и потребно је да се користи заједно са антиеметиком попут домперидона. Еметичка својстава апоморфина су испитана у ветерини за индуковање терапеутког повраћања код паса који су прогутали токсичне или нежељене супстанце.

Он је незванично успешно кориштен за третирање хероинске адикције. Недавна испитивања индицирају да је апоморфин подесан маркер за одређивање промена централног допаминског система узрокованих хроничним конзумирањем хероина.[3] Клинички докази да је апоморфин ефективани и безбедан за третирање опијатне адиркције нису доступни.[4]

Фармакологија[уреди | уреди извор]

Апоморфин поседује афинитет за следеће рецепторе:[1]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Millan MJ, Maiofiss L, Cussac D, Audinot V, Boutin JA, Newman-Tancredi A (2002). „Differential actions of antiparkinson agents at multiple classes of monoaminergic receptor. I. A multivariate analysis of the binding profiles of 14 drugs at 21 native and cloned human receptor subtypes”. The Journal of Pharmacology and Experimental Therapeutics. 303 (2): 791—804. PMID 12388666. S2CID 6200455. doi:10.1124/jpet.102.039867. 
  2. ^ Matsumoto K, Yoshida M, Andersson K, Hedlund P (2005). „Effects in vitro and in vivo by apomorphine in the rat corpus cavernosum”. Br J Pharmacol. 146 (2): 259—67. PMC 1576267Слободан приступ. PMID 16025145. doi:10.1038/sj.bjp.0706317. 
  3. ^ Guardia J, Casas M, Prat G, Trujols J, Segura L, Sánchez-Turet M (2002). „The apomorphine test: a biological marker for heroin dependence disorder?”. Addict Biol. 7 (4): 421—6. PMID 14578019. S2CID 32386793. doi:10.1080/1355621021000006206. 
  4. ^ Dent, J. Y. (1949). „Apomorphine Treatment of Addiction”. Addiction. 46: 15—28. doi:10.1111/j.1360-0443.1949.tb04502.x. .

Literatura[уреди | уреди извор]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).