Josip Broz Tito

Za film pogledajte stranicu Josip Broz Tito (film).

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Josip Broz (višeznačna odrednica).

Maršal Josip Broz Tito
Josip Broz Tito u 1961.
Politička karijera
Ime pri rođenju	Josip Broz
Datum rođenja	(1892-05-07)7. maj 1892.
Mesto rođenja	Kumrovec, Austrougarska
Datum smrti	4. maj 1980.(1980-05-04) (87 god.)
Mesto smrti	Ljubljana, SR Slovenija, SFR Jugoslavija
Narodnost	Jugosloven
Poreklo	hrvatsko
Visina	167 cm
Zanimanje	mašinbravar
Profesija	političar
Supružnik	Pelagija Belousova (v. 1920 —  r. 1936) Lucija Bauer (pravo ime Ana Kening) (v. 1936 —  njena smrt 1937) Jovanka Budisavljević Broz (v. 1952 —  njegova smrt 1980)
Partner	Herta Has (v. 1940 —  r. 1943) Davorjanka Paunović Zdenka (v. 1943 —  njena smrt 1946)
Deca	Zlatica Broz Hinko Broz Žarko Broz Aleksandar Mišo Broz
Roditelji	Franjo Broz (1860—1936) Marija Broz (1864—1918)
Porodica	Porodica Broz
Politička stranka	Socijaldemokratska stranka Hrvatske i Slavonije Komunistička partija Jugoslavije
Mandati Predsednik SFR Jugoslavije 14. januar 1953. — 4. maj 1980. Premijer Josip Broz Tito (1953—1963) Petar Stambolić (1963—1967) Mika Špiljak (1967—1969) Mitja Ribičič (1969—1971) Džemal Bijedić (1971—1977) Veselin Đuranović (1977—1980) Prethodnik Ivan Ribar (kao predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ) Naslednik Lazar Koliševski (kao predsednik Predsedništva SFRJ) Premijer FNR Jugoslavije 2. novembar 1944. — 29. jun 1963. Predsednik Ivan Ribar Prethodnik Ivan Šubašić Naslednik Petar Stambolić Generalni sekretar Pokreta nesvrstanih 1. septembar 1961. — 5. oktobar 1964. Prethodnik Pozicija uspostavljena Naslednik Gamal Abdel Naser Ministar odbrane Jugoslavije 7. mart 1945. — 14. januar 1953. Prethodnik Ivan Šubašić Naslednik Ivan Gošnjak Predsednik Saveza komunista Jugoslavije mart 1939. — 4. maj 1980. Prethodnik Milan Gorkić Naslednik Branko Mikulić
Potpis
Standarta predsednika SFR Jugoslavije
Vojna karijera
Nadimak	„Tito” „Valter”
Mesto ukopa	Kuća cveća, Beograd, Srbija (44° 47′ 12″ N 20° 27′ 06″ E)
Služba	Austrougarska (1913—1915) Ruska SFSR (1918—1920) Jugoslavija (1941—1980) (1913—1915) (1918—1920) (1941—1980)
Vojska	Austrougarska vojska Crvena armija NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska narodna armija
Čin	Maršal Jugoslavije
Komandant	Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije Jugoslovenska narodna armija
Učešće u ratovima	Prvi svetski rat Ruski građanski rat Narodnooslobodilačka borba
Narodni heroj od	18. novembar 1944; 16. maj 1972. i 17. maj 1977.
Odlikovanja	jugoslovenska odlikovanja:

Josip Broz Tito (Kumrovec, 7. maj 1892 — Ljubljana, 4. maj 1980) bio je jugoslovenski komunistički revolucionar, predsednik Saveza komunista Jugoslavije (KPJ/SKJ, 1939—1980) i jugoslovenski državnik, koji je obavljao razne državničke funkcije od 1943. do svoje smrti 1980. godine. Tokom Drugog svetskog rata bio je vođa jugoslovenskih partizana, koji se često smatraju najefikasnijim pokretom otpora u okupiranoj Evropi. Za vreme svoje političke karijere, bio je veoma popularna i cenjena ličnost, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Stekao je veliku međunarodnu slavu kao glavni vođa Pokreta nesvrstanih, pored Džavaharlala Nehrua, Gamala Abdela Nasera i Ahmeda Sukarna.

Bio je generalni sekretar (kasnije predsednik Predsedništva) Saveza komunista Jugoslavije (KPJ/SKJ, 1939—1980). Tokom Drugog svetskog rata je postao premijer (1943—1963), a ustavnim promenama 1953. postao je i predsednik (kasnije doživotni predsednik; 1953—1980) Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). Od 1943. do svoje smrti 1980. godine, imao je zvanje maršala Jugoslavije i položaj Vrhovnog komandanta Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ, do 1945), Jugoslovenske armije (JA, 1945—1951), Jugoslovenske narodne armije (JNA, 1951—1980). Budući da je bio izuzetno cenjen u oba bloka tokom Hladnog rata, primio je oko 98 stranih odlikovanja, uključujući i Orden Legije časti.

Josip Broz je rođen u hrvatsko-slovenačkoj porodici od oca Hrvata i majke Slovenke, u selu Kumrovec, u Hrvatskoj (tadašnjoj Austrougarskoj). Kada je regrutovan, veoma se istakao u vojnoj službi i postao je najmlađi vodnik u Austrougarskoj vojsci u to vreme. Nakon što su ga za vreme Prvog svetskog rata teško ranili i zarobili Rusi, Broz je poslat u radni logor na Uralu. Nakon toga je učestvovao u Oktobarskoj revoluciji, a kasnije se priključio i Crvenoj armiji u Omsku. Po povratku u zemlju, došao je u novoosnovanu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, gde se priključio Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ).

Tito je bio glavni vođa druge Jugoslavije, socijalističke federacije, koja je postojala od 1943. do 1992. godine. Uprkos tome što je bio jedan od osnivača Informbiroa, ubrzo je postao prvi član Informbiroa koji je počeo da prkosi sovjetskoj hegemoniji i jedini koji je uspeo da napusti Informbiro i otpočne sopstveni socijalistički program. Tito je bio zagovornik nezavisnog puta u socijalizam (ponekad nazivanim i „nacionalni komunizam”). Godine 1951. je sproveo samoupravni sistem, koji je razlikovao Jugoslaviju u odnosu na druge socijalističke zemlje. Zaokret ka modelu tržišnog socijalizma doneo je ekonomsku ekspanziju tokom 1950-ih i 1960-ih i pad tokom 1970-ih godina. Njegova unutrašnja politika uključuje suzbijanje nacionalističkih osećanja i promociju „bratstva i jedinstva” šest jugoslovenskih naroda. Nakon Titove smrti 1980. godine, tenzija između jugoslovenskih republika se naglo povećala i 1991. godine zemlja se raspala u građanskom ratu.

Biografija

Mladost

Rođen je 7. maja 1892. godine u zagorskom selu Kumrovec na reci Sutli, kao sedmo dete (od petnaestoro) u porodici Franje Broza, siromašnog seljaka, i Marije, rođene Javoršek, u Austrougarskoj monarhiji. U detinjstvu je bio kršten i odgajan kao katolik. Njegov otac Franjo (1860—1936), bio je Hrvat čija je porodica živela u selu tri veka, dok je njegova majka Marija (1864—1918), bila Slovenka iz sela Podsreda. Ova dva sela su samo 16 km udaljena, tako da su se njegovi roditelji upoznali i nedugo zatim, venčali 21. januara 1891. godine. Josip je proveo značajan deo svojih predškolskih godina živeći sa majčinim roditeljima u Podsredi, gde je postao miljenik svoga dede Martina Javeršeka, a kada se vratio u Kumrovec da započne školovanje dosta bolje je pričao slovenački od hrvatskog jezika. U ovom periodu je naučio i da svira klavir. Uprkos mešovitom poreklu, Broz se često izjašnjavao kao etnički Hrvat.

Titova rodna kuća u Kumrovcu

Vladimir Dedijer, Titov lični biograf, napominje da mu je jednom prilikom kad je razgovarao sa drugom Titom o njegovoj braći i sestrama, on rekao da ih je bilo svega desetoro. Nakon čega mu je Dedijer skrenuo pažnju da u matičnim knjigama stoji da su Franjo i Marija Broz imali petnaestoro dece. Tito je to primio sa čuđenjem, jer su u njegovoj porodici govorili samo o desetoro braće i sestara. Ovaj momenat je karakterističan uopšte za zagorsko selo i za bedu i očaj u njemu. Roditelji uopšte nisu brojali kao svoju decu mrtvorođenčad ili odojčad umrlu posle nekoliko dana.

U julu 1900. sa osam godina, Broz je upisao osnovnu školu u Kumrovcu, ali je završio samo četiri razreda. Kao rezultat njegovog slabog obrazovanja, tokom života je dosta slabo stajao sa pravopisom. Nakon napuštanja škole je u početku radio za ujaka, a zatim na porodičnom imanju. Godine 1907. njegov otac ga je nagovorio da emigrira u SAD, ali Josip nije mogao da prikupi novac za ovo putovanje. Umesto toga, sa 15 godina, Josip napušta Kumrovec i putuje oko 97 km južno u Sisak, gde je njegov rođak Jurica Broz služio vojsku. Jurica mu je pomogao da dobije posao u restoranu, ali Broz uskoro umoran od tog rada prelazi na trogodišnju obuku kod češkog bravara Nikole Karasa, gde je imao obezbeđenu obuku, hranu i stan. Ubrzo nakon toga, njegov mlađi brat Stjepan takođe je postao šegrt u bravarskoj radionici Karas. Za vreme obuke se kod Josipa Broza javljaju prve socijalističke ideje pod uticajem socijalističkog časopisa „Slobodna reč”. Čim je postao kvalifikovani radnik u septembru 1909. odlazi u Zagreb gde se zaposlio u bravarskoj radionici Isidora Haramine i u oktobru 1910. godine postaje član Saveza metalskih radnika i Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije i učestvuje u svojim prvim protestima. Učestvovao je i u štrajkovima i u nacionalnim manifestacijama protiv ugarskog hegemonizma.

Djetinjstvo je moje bilo teško... U porodici je bilo mnogo djece, i za njih nije bilo lako starati se. Često ni kruha nije bilo dovoljno i zbog toga se dešavalo da je majka, da bi pravilno rasporedila rezerve kukuruznog brašna koje je imala, morala zaključavati ostavu u kojoj se nalazio kruh, a mi, djeca, dobijali smo toliko koliko je ona smatrala da nam može dati, a ne koliko smo mogli pojesti. Već u mjesecu januaru moj otac Franjo morao je kupovati kruh, odnosno kukuruz, jer za pšenicu naša kuća nije imala dovoljno sredstava. Kupovali smo „prijeko”, u Sloveniji, u Šentpetru... Mi, djeca, često smo koristili dolazak rođaka, tetaka i drugih da bismo od majke, u njihovom prisustvu, izmolili nešto kruha preko onog što smo već ranije dobili. Majka je bila ponosita žena, pa joj je bilo neprijatno da nam to pred rodbinom odbije, ali je zato, kad su rođaci otišli, bilo prijekora, pa i batina... Jednom je bio nekakav svetac, a roditelji otišli nekamo u goste. Bili smo gladni. Na tavanu je visjela suha svinjska glava koja se čuvala za Novu godinu. Braća i sestre su plakali, a ja skinem tu glavu, stavim je u kotao s vrućom vodom, uspem malo brašna, pa se sve to kuhalo oko dva sata. Najeli smo se da je „sve pucalo”. Ali jelo je bilo toliko masno da smo se svi razboljeli. Kad se majka vratila, mi svi samo šutimo i stenjemo. Ona se rastužila i nije nas zbog toga istukla...

— Josip Broz Tito

U decembru 1910. godine se vratio kući i početkom 1911. počeo je da traži posao prvo u Ljubljani zatim Trstu, Kumrovcu i Zagrebu, gde je radio na popravci bicikala, a ovde se i pridružio svom prvom štrajku za 1. maj 1911. Posle kratkog perioda rada u Ljubljani, u periodu od maja 1911. do maja 1912. godine radio je u fabrici u Kamniku u Kamniškim Alpima, a kada je ova fabrika zatvorena, dobio je ponudu da pređe da radi u Čenkov u Češkoj. Po dolasku na novo radno mesto je otkrio da poslodavac pokušava da dovođenjem jeftinije radne snage zameni mesne češke radnike, pa se zajedno sa ostalim radnicima pridružio radničkom štrajku i uspeo da primora poslodavca da odustane od ove namere. Vođen radoznalošću, Broz se seli u Plzenj gde je nakratko zaposlen u fabrici Škoda, a zatim je otputovao u Minhen. Takođe je jedno vreme radio u fabrici automobila Mercedes-Benc u Manhajmu. Do oktobra 1912. godine je stigao u Beč, gde je boravio kod svog starijeg brata Martina i njegove porodice i ubrzo se zaposlio u Viner Nojštatu, gde je radio u fabrici automobila Daimler, a često je od njega traženo da vozi i testira automobile. U to vreme je provodio dosta vremena vežbajući mačevanje i ples i tokom ovog perioda je delimično naučio nemački jezik.

Što se tiče znanja jezika, Tito je tvrdio da govori srpsko-hrvatski, nemački, ruski i pomalo engleski. Dok na primer, Vladimir Dedijer navodi 1953. da Tito govori „srpsko-hrvatski … ruski, češki, slovenački… nemački (sa bečkim akcentom)… razume i čita francuski i italijanski… i takođe govori i kirgiski”.

Prvi svetski rat

U maju 1913. godine Broz je regrutovan u Austrougarsku vojsku. Nakon molbe, odobren mu je zahtev da vojsku služi u 25. domobranskom pešadijskom puku u Zagrebu. Nakon što je naučio skijanje tokom zime 1913—1914, bio je poslat u školu za podoficire u Budimpešti. Nakon ovoga je unapređen u čin vodnika, i time postao najmlađi vodnik u svom puku, a negde se čak navodi i u celoj Austrougarskoj vojsci. Kao prvak svoga puka u mačevanju, u maju 1914. godine, bio je poslat u Budimpeštu na takmičenje za prvenstvo u Austrougarskoj vojsci. Učestvovalo je 16 najboljih mačevalaca u Austrougarskoj, a Josip Broz je dobio drugu nagradu i srebrnu medalju.

U fabrici „Titan” u Kamniku 4. maj 1911. godine

Ubrzo nakon izbijanja Prvog svetskog rata 1914. godine, 25. domobranska pešačka pukovnija je ušla u sastav 42. domobranske pešačke divizije, poznate i kao 42. "vražja divizija" i krenula prema srpskoj granici, ali je Broz odmah uhapšen zbog podbunjivanja i antiratnih stavova, i zatvoren u Petrovaradinskoj tvrđavi u današnjem Novom Sadu. Josip Broz bio je određen da svrši neki posao za puk u Petrovaradinu. Tada je imao čin vodnika. Našao se u selu Majuru, gde je prenoćio u kući jedne piljarice iz Novog Sada, Srpkinje. Tu je bilo nekoliko „erzac-vojnika”, trećepozivaca, iz Like. Žena u čijoj su se kući nalazili vojnici poslužila ih je čajem, pa se poveo razgovor. Ona je pričala vojnicima da se u petrovaradinskoj tvrđavi, u gornjem gradu, muče Srbi, da su neki i streljani. Josip Broz je na to rekao da je socijalista, da će njegov puk biti prebačen u Galiciju i da će se on onda predati Rusima. Ceo taj razgovor slušao je i jedan stari narednik, koji je odjednom dreknuo na Broza, razoružao ga i vezanih ruku poterao u petrovaradinsku tvrđavu. Druga verzija je bila da je neko čuo kako je Tito rekao da se nada da će Austrougarska biti poražena. Nakon oslobađajuće presude, njegov puk je bio kratko na srpskom frontu pre nego što je preraspoređen na Istočni front u Galiciju početkom 1915. da se bori protiv Rusije. Jednom prilikom, izviđački vod kojim je komandovao Broz je zašao iza neprijateljskih linija i zarobio 80 ruskih vojnika. Godine 1980. je otkriveno da je bio preporučen za nagradu za ovaj poduhvat. Dana 25. marta 1915. godine je bio teško ranjen i zarobljen tokom ruskog napada u blizini Bukovine. Kao ratni zarobljenik je prebačen u bolnicu u Svijažsku gde je proveo trinaest meseci na oporavku. Tokom ovih 13 meseci u bolnici je imao je česte upale pluća i tifus, i naučio ruski uz pomoć dve učenice koji su mu donosile ruske klasike Tolstoja i Turgenjeva za čitanje.U proleće 1916. odveden je u zarobljenički logor u grad Agatit na reci Suri, zatim u Ardatov, a u jesen u logor Kungur (Permska gubernija) gde su ratni zarobljenici radili na održavanju Transsibirske železnice. Broz je imenovan da bude zadužen za sve ratne zarobljenike u logoru. U tom trenutku on je postao svestan da su pakete Crvenog krsta poslate zarobljenicima, ukrali pripadnici osoblja logora. Kada se požalio na ovo, bio je pretučen i bačen u tamnicu. Sam Josip Broz je kasnije rekao da je ovo najgori zatvor u kojem je ikada bio i da će ga pamtiti dok je živ. Tokom Februarske revolucije, masa je upala u zatvor i vratila Broza u logor za ratne zarobljenike. Tada je jedan boljševik koga je upoznao dok je radio na železnici rekao Brozu da njegov sin radi na inžinjerskim radovima u Petrogradu, tako da je u junu 1917. Broz izašao iz nezaštićenog logora i sakrio se u vozu koji je išao za Petrograd, gde je boravio sa sinom svog prijatelja. Novinar Ričard Vest smatra da je to što je Broz odlučio da ostane u nezaštićen logoru za ratne zarobljenike, umesto da dobrovoljno služi u jugoslovenskim legijama Srpske vojske, dokaz da je ostao lojalan Austrougarskoj, i podriva njegovu kasniju tvrdnju da su on i drugi hrvatski ratni zarobljenici bili uzbuđeni izgledima revolucije i priprema za rušenje Ruske Imperije.

Manastir Uspenja Presvete Bogorodice, gde se Broz oporavljao od zadobijenih rana

Manje od mesec dana nakon što Broz stigao u Petrograd, izbile su demonstracije, a Broz je time što im se pridružio, došao na udaru vladinih trupa. Kao posledica ovoga, pokušao je da pobegne u Finsku kako bi kasnije otišao u SAD, ali je zaustavljen na granici. Bio je zatvoren u Petropavlovskoj tvrđavi tri nedelje, tokom kojih je tvrdio da je nevin građanin Perma. Kada je konačno priznao da je odbegli ratni zarobljenik, trebalo je da bude vraćen vozom do Kungura, ali je pobegao u Jekaterinburg, a zatim uhvatio još jedan voz kojim je stigao u Omsk u Sibiru 8. novembra nakon 3.200 km putovanja. U jednom trenutku, policija čak i pretresla voz u potrazi za odbeglim ratnim zarobljenikom, ali je Broz uspeo da se izvuče tečnim ruskim jezikom. Broz se ponovo zaposlio kao radnik za održavanje mesnog mlina gde je radio do novembra 1919. godine, kada je Crvena armija povratila Omsk iz ruku belogardejaca.

U Omsku su voz zaustavili mesni boljševici koji su rekli Brozu da je Vladimir Ilič Lenjin preuzeo kontrolu u Petrogradu. Regrutovali su ga u Crvenu gardu koja je čuvala Transsibirsku železnicu tokom zime 1917—1918. U maju 1918, antiboljševička Čehoslovačka legija preotela je kontrolu nad delovima Sibira, pa su Broz i njegovi drugovi otišli u ilegalu. U ovom trenutku Josip Broz je upoznao četrnaestogodišnju devojku, Pelagiju Belousovu, koja ga je sakrila i kasnije mu pomogla da pobegne u Kirgistansko selo 64 km od Omska. Broz se ovde ponovo zaposlio kao radnik na održavanju lokalnog mlina do novembra 1919. godine, kada je Crvena armija povratila Omsk iz ruku belogardejaca. Nakon ovoga, on se vratio u Omsk i oženio Pelagiju Belousovu u januaru 1920. U vreme sklapanja braka, Broz je imao 27 godina a Belousova 15.

U jesen 1920. on i njegova trudna supruga su se vratili u u njegov rodni kraj, prvo vozom do Narva, zatim brodom do Ščećina, zatim vozom do Beča, gde su stigli 20. septembra. Početkom oktobra Broz i njegova žena su se vratili u Kumrovec u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, gde je Josip saznao da je njegova majka umrla, a otac se preselilo u Jastrebarsko kod Zagreba. Izvori se razlikuju oko toga da li Broz pristupio Komunističkoj partiji još dok je bio u Rusiji, ali je on lično naveo da je prvi put stupio u partiju u Zagrebu nakon što se vratio u svoju domovinu.

Međuratna komunistička aktivnost

Komunistički agitator

Po povratku kući, Josip Broz nije mogao da se zaposli kao metalostrugar u Kumrovcu, pa su se on i njegova žena preselili na kratko u Zagreb, gde je radio kao konobar, i učestvovao u štrajku konobara. Ovde se takođe pridružio Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ). Uticaj KPJ u političkom životu Jugoslavije je u to vreme brzo rastao. Na izborima 1920. KPJ je osvojila 59 mandata i postala treća najjača stranka. Nakon što je Obznana zabranila delovanje Komunističke partije krajem 1920. godine, komunisti su 21. jula 1921. godine ubili Milorada Draškovića, jugoslovenskog ministra unutrašnjih poslova, glavnog autora Obznane.

Zbog svoje otvorene povezanosti sa komunistima, Broz je otpušten s posla. Što je dovelo do toga da se on i njegova supruga potom presele u selo Veliko Trojstvo, gde je Broz radio kao mlinski mehaničar. Nakon hapšenja rukovodstva KPJ u januaru 1922. godine, Stevo Šabić je preuzeo rukovođenje nad partijom. Šabić je nakon toga kontaktirao Broza koji je pristao da ilegalno radi za partiju, dostavljajući letke i agitovanjem među fabričkim radnicima. U sukobu ideja između onih koji su želeli da nastave umerenom politikom i onih koji su se zalagali za nasilnu revoluciju, Broz je stao na stranu ovih drugih. Josip Broz je 1924. izabran u okružni komitet KPJ, ali nakon što je održao govor na katoličkoj sahrani svog druga on je uhapšen kada se na njega požalio sveštenik. U pritvoru je bio 8 dana, i za to vreme je bio sprovođen gradskim ulicama vezan u lance. Uz pomoć srpskog pravoslavnog tužioca koji nije prikazivao prevelike simpatije prema katolicima, Broz i njegov saradnik su oslobođeni. Njegov sukob sa zakonom ga je označio kao komunističkog agitatora, a njegovu kuću je pretresala policija skoro svake nedelje. Od dolaska bračnog para Broz u Jugoslaviju, Pelagija je izgubila tri bebe ubrzo nakon porođaja, a jedna ćerka, Zlatica, umrla je kada je imala dve godine. Josipa je duboko potresla smrt Zlatice. Godine 1924. Pelagija je rodila dečaka, Žarka, koji je preživeo. Sredinom 1925. godine, Brozov poslodavac je umro, a gazda mlina u kojem je radio mu je dao ultimatum, da odustane od svoje komunističke aktivnosti ili da izgubiti posao. Dakle, sa 33 godine, Broz je postao "profesionalni" revolucionar.

Profesionalni revolucionar

Josip Broz Tito za vreme Ogulinskog procesa 1927. godine

KPJ je koncentrisala svoje revolucionarne snage na fabričke radnike u industrijalizovanijim područjima Hrvatske i Slovenije, podstičući štrajkove i slične akcije. Godine 1925. se, sada već nezaposleni Broz, preselio u Kraljevicu na jadranskoj obali, gde je počeo da radi u brodogradilištu i na daljim aktivnostima KPJ. Dok je bio u Kraljevici, radio je na jugoslovenskim torpednim brodovima i luksuznoj jahti lidera Narodne radikalne stranke, Milana Stojadinovića. Broz je organizovao sindikalne organizacije u brodogradilištima i bio izabran kao predstavnik sindikata. Godinu dana kasnije vodio je štrajk na brodogradilištu, a ubrzo nakon toga je otpušten. U oktobru 1926. dobija posao u fabrici vagona u Smederevskoj Palanci kod Beograda. U martu 1927. godine, napisao je članak u kojem se žali na eksploataciju radnika u fabrici, a nakon što je počeo da se zalaže za prava radnika dobio je otkaz. Nakon ovoga je počeo sve više da privlači pažnju na sebe pa je u Zagrebu maja 1927. izabran za sekretara Oblasnog odbora Saveza metalaca, a u julu te godine za organizacijskog sekretara Gradskog komiteta KPJ za Zagreb. Broz je ubrzo zatim uhapšen, zajedno sa još šest radnika, i zatvoren u blizini Ogulina. Nakon što su držani određeno vreme bez suđenja, Broz je otpočeo štrajk glađu sve dok nije određen datum suđenja. Suđenje je održano u tajnosti, a on je proglašen krivim da je bio član KPJ. Osuđen je na četiri meseca zatvora i pušten iz pritvora za vreme žalbenog postupka. Po naređenju KPJ, Broz se nije javljao sudu, umesto toga je otišao u ilegalu u Zagreb, gde se predstavljao kao tehničar u inženjerskoj industriji, a u stvari je tajno radio na kontaktiranju drugih članova KPJ i koordinisanju njihove infiltracije u sindikate.

Policijski snimak političkog zatvorenika Josipa Broza Tita u zatvoru u Lepoglavi 1928. godine

U februaru 1928, Broz je bio jedan od 32 delegata hrvatskog ogranka KPJ na glavnoj konferenciji KPJ. Tokom konferencije, Broz je osudio frakcije unutar stranke. Među njima i one koji su se zalagali za Veliku Srbiju unutar Jugoslaviji, kao što je bio dugoročni lider KPJ, Srbin Sima Marković. Broz je predložio i da izvršni odbor Komunističke internacionale očisti ogranak frakcionaštva, a imao je podršku i delegata iz Moskve. Nakon što je predloženo da ceo Centralni komitet hrvatskog ogranka bude otpušten, novi CK je izabran sa Brozom kao novim generalnim sekretarom. Broz je uspeo da organizuje nerede na konferenciji Socijaldemokratske partije i na mnogim drugim mestima 1. maja te godine, nakon čega je bio uhapšen. Nakon hapšenja, bio je zatvoren 14 dana, a potom pušten, nakon čega se vratio prethodnim aktivnostima. Krajem juna 1928. vodio je protivrežimske demonstracije povodom ubistva vođa HSS-a u Narodnoj skupštini Kraljevine SHS. Uhapšen je ponovo u avgustu te godine, kao potencijalni komunistički terorista, nakon pretresa stana u kome su pronađeni pištolji bez dozvole, ručne bombe i municija. Nakon ovog hapšenja bio maltretiran i držan tri meseca u pritvoru pre nego što mu se sudilo u novembru 1928. godine za ilegalne komunističke aktivnosti kada je od Suda za zaštitu države osuđen na 5 godina robije, koju je izdržavao u Lepoglavi i Mariboru. Ovo suđenje je ostalo poznato pod nazivom Bombaški proces.

Zatvor

Tito i Moša Pijade u zatvoru u Lepoglavi

Nakon presude, njegova supruga i sin su se vratili u Kumrovec, gde su na njih pazili meštani, ali se Pelagija iznenada i bez objašnjenja vratila nazad u Sovjetski Savez. Tamo se zaljubila u drugog čoveka pa je njen sin sa Josipom Brozom, Žarko, odrastao po raznim svratištima. Po dolasku u Lepoglavski zatvor, Broz je zaposlen na održavanju električnog sistema, a za svog pomoćnika je izabrao beogradskog Jevrejina, Mošu Pijadu, koji je služio kaznu od 20 godina zbog svojih komunističkih aktivnosti. Njihov rad dopuštao je Brozu i Moši Pijade da se kreću kroz zatvor, kontaktiraju i organizuju druge komunističke zatvorenike. Tokom zajedničkog vremena u Lepoglavi, Pijade je postao Brozov ideološki uzor.

Posle dve i po godine u Lepoglavi, Broz je optužen za pokušaj bekstva i prebačen u Mariborski zatvor gde je držan u samici nekoliko meseci. Nakon potpunog odsluženja kazne, pušten je, samo da bi bio iznova uhapšen izvan zatvorskih zidina i odveden u Ogulin da odsluži četiri meseca zatvora koje je izbegao 1927. Konačno je pušten iz zatvora 16. marta 1934, ali čak i tada je morao da živi u Kumrovcu i da se svakog dana javlja policijskoj upravi. Tokom godina provedenih u zatvoru, politička situacija u Evropi se značajno promenila sa usponom Adolfa Hitlera u Nemačkoj i pojave desničarskih partija u Francuskoj i susednoj Austriji. Nakon puštanja iz zatvora, vratio se u Kumrovec gde je srdačno dočekan, ali nije ostao dugo. Početkom maja, dobio je naređenje KPJ da se vrate svojim revolucionarnim aktivnostima, i da iz Kumrovca pređe u Zagreb, gde se ponovo pridružio Centralnom komitetu Komunističke partije Hrvatske.

Hrvatski ogranak KPJ je bio u potpunom rasulu, a situacija se veoma pogoršala bekstvom Izvršnog Komiteta KPJ u Beč odakle su usmeravane dalje aktivnosti. Tokom narednih šest meseci, Broz je putovao nekoliko puta na relaciji Zagreb-Ljubljana-Beč koristeći lažne pasoše. Ovom prilikom je koristio i austrijski akcenat, koji je razvio tokom rata, da bi ubedio carinike da je on u stvari austrijski planinar. Kada je stigao u Beč, kontaktirao je generalnog sekretara KPJ, Milana Gorkića, koji ga je poslao u Ljubljanu da organizuje tajnu konferenciju KPJ u Sloveniji. Konferencija je održana u letnjoj palati rimskog katoličkog biskupa u Ljubljani, čiji je brat bio komunistički simpatizer. Na ovoj konferenciji su se prvi put susreli Josip Broz i Edvard Kardelj, mladi slovenački komunista koji je nedavno pušten iz zatvora. Broz i Kardelj su kasnije postali dobri prijatelji, a sam Tito je kasnije u Kardelju video svog najpouzdanijeg zamenika. Budući da ga je tražila policija, Josip Broz je koristio razne pseudonime, uključujući „Rudi” i „Tito”. Kada je pisao članke za stranačke novine 1934. godine koristio je pseudonim „Tito” i kasnije ga zadržao. Sam Broz nije naveo neki eksplicitni razlog za izbor imena „Tito”, osim što je to bio čest nadimak za muškarce iz oblasti gde je odrastao. U okviru Kominterne, njegov nadimak je bio „Valter”.

Vladimir Dedijer navodi uzrok imena „Tito”, kako je Broz sam objasnio:

Prvi put sam usvojio ime „Rudi”, ali je jedan drugi drug imao isto ime pa sam tako bio primoran da ga promenim, usvajanjem imena Tito. Retko sam koristio ime Tito u početku; To sam počeo tek 1934. godine kada sam počeo da potpisujem članke tim imenom. Zašto sam se odlučio za ime „Tito” i da li ima neki poseban značaj? Uzeo sam ga pošto se nisam setio ničeg drugog, to mi je palo na pamet u tom trenutku. Osim toga, ovaj naziv je veoma čest u mom rodnom kraju. Najpoznatiji zagorski pisac s kraja 18. veka se zvao Tituš Brezovački. Takođe, jedan od najtipičnijih hrvatskih književnika druge polovine 19. i početka 20. veka, Ksaver Šandor Đalski je često zvan Tito.

Odlazak iz Jugoslavije

Edvard Kardelj iz vremena kada je upoznao Tita

Tokom ovog perioda Tito je pisao o dužnostima zarobljenih komunista i sindikata. U vreme kada su aktivisti hrvatskih ustaša i makedonskog VMRO ubili kralja Aleksandar u Marselju 9. oktobra 1934. Tito je boravio u Ljubljani. Usled velikih akcija protiv organizatora atentata koje su usledile, odlučeno je da Tito treba da napusti Jugoslaviju. On je otputovao u Beč sa falsifikovanim češkim pasošem, gde se pridružio Gorkiću i ostatku Politbiroa KPJ. Odlučeno je da je austrijska vlada previše neprijateljski nastrojena prema komunizmu, tako da je Politbiro otputovao u Brno u Čehoslovačkoj. Na Božić 1934. je održan tajni sastanak Centralnog komiteta KPJ u Ljubljani na kome je Tito izabran za člana Politbiroa po prvi put. Politbiro je zatim odlučio da ga pošalje u Moskvu da izveštava o situaciji u Jugoslaviji da bi početkom februara 1935. godine Tito stigao u Kominternu. Kada je stigao u Moskvu, odseo je u glavnom prebivalištu agenata Kominterne, hotelu Luks, a ubrzo nakon toga je stupio u kontakt sa Vladimirom Ćopićem, vodećim jugoslovenskim agentom u Kominterni. Ubrzo se upoznao sa glavnim ličnostima u organizaciji. Tito je dodeljen sekretarijatu Balkanskog dela, koji je bio odgovoran za Jugoslaviju, Bugarsku, Rumuniju i Grčku. U ovo vreme je i Kardelj bio takođe u Moskvi, kao i bugarski komunistički vođa Georgi Dimitrov. Josip Broz Tito je bio jedan od 510 delegata na Sedmom svetskom kongresu Kominterne u julu i avgustu 1935. gde je na kratko, po prvi put video Josifa Staljina. Posle kongresa, obišao je Sovjetski Savez, a zatim se vratio u Moskvu da nastavi sa radom. Stupio je u kontakt sa Pelagijom i Žarkom, ali se ubrzo zaljubio u Austrijanku (Nemicu) koja je radila u hotelu Luks, Johanu Kenig, koja je bila poznata u komunističkim redovima pod imenom Lucija Bauer. Kada je saznala za ovu vezu, Pelagija se razvela od Tita u aprilu 1936. godine, a Tito se venčao sa Lucijom Bauer 13. oktobra te godine.

Posle Svetskog kongresa, Tito je radio na tome da promoviše novi pogled Kominterne na Jugoslaviju, a koji se ogledao u tome da Kominterna više neće raditi na razbijanju zemlje, i da će umesto toga braniti integritet Jugoslavije protiv nacizma i fašizma. Pokušao je da ubedi Kominternu da bi bilo bolje da partijsko rukovodstvo bude smešteno unutar Jugoslavije. Na kraju je pronađen kompromis pa je dogovoreno da Tito i ostali rade u zemlji, a da Gorkić i Politbiro nastave svoj rad u inostranstvu. Gorkić i Politbiro su se preselili u Pariz, a Tito je počeo da putuje na relaciji Moskva—Pariz—Zagreb 1936. i 1937. godine koristeći lažne pasoše. Godine 1936. umire mu otac.

Jugoslovenski borci u Španskom građanskom ratu

Ubrzo nakon izbijanja Španskog građanskog rata 1936. godine, Tito se vratio u Moskvu. U to vreme, Staljinova velika čistka je bila u toku, a strani komunisti poput Tita i njegovih jugoslovenskih sunarodnika su bili posebno ranjivi. Uprkos pohvalnom Titovom izveštaju o jugoslovenskom komunističkom veteranu Filipu Filipoviću, njega je uhapsila i ubila sovjetska tajna policija, NKVD. Međutim, pre nego što je Čistka zaista počela da narušava redove jugoslovenskih komunista u Moskvi, Tito je vraćen u Jugoslaviju sa novom misijom, da regrutuje dobrovoljce za Internacionalne brigade koje su se borile na strani Republikanaca u Španskom građanskom ratu. Sa druge strane, pojedinci kao što je hrvatski istoričar Ivo Banac smatraju da je Kominterna Tita vratila u Jugoslaviju zbog čišćenja KPJ. Inicijalni pokušaj da pošalje 500 dobrovoljaca brodom u Španiju potpuno je propao, a skoro svi komunistički dobrovoljci su uhapšeni i zatvoreni. Tito je zatim otputovao u Pariz, gde je organizovao put dobrovoljaca u Francusku pod pokrićem da idu da bi prisustvovali Pariskoj izložbi. Kada bi jednom dospeli u Francusku, oni bi jednostavno prešli Pirineje i ušli u Španiju. Sve u svemu, on je poslao 1.192 ljudi da se bore u ratu, ali je samo njih 330 bilo iz Jugoslavije, a manje od polovine ovog broja su bili komunisti, dok su ostali bili socijaldemokrate i antifašisti različitih ubeđenja. Od ukupnog broja, 671 je ubijeno u borbama, a ranjeno još 300. Tito lično nikada nije otišao u Španiju, uprkos nekim kasnijim tvrdnjama koje su postojale. U periodu od maja do avgusta 1937, Tito je putovao nekoliko puta između Pariza i Zagreba organizujući kretanje dobrovoljaca i stvaranje zasebne Komunističke partije Hrvatske. Nova stranka je otvorena na konferenciji u Samoboru na periferiji Zagreba 1—2. avgusta 1937.

Generalni sekretar KPJ

U junu 1937. Gorkić je pozvan u Moskvu, gde ga je uhapsio NKVD, i nakon meseci ispitivanja on je ubijen. Tito je tada dobio poruku od Politbiroa KPJ da im se pridruži u Parizu i u avgustu 1937. godine postao je vršilac dužnosti generalnog sekretara KPJ. Sam Tito je kasnije objasnio da je preživeo čistke tako što je boravio van Španije, gde je NKVD bio aktivan, kao i time što je izbegavao posete Sovjetskom Savezu što je više mogao. Kada je prvi put imenovan za generalnog sekretara, izbegavao je da putuje u Moskvu govoreći da mora da se suoči sa nedisciplinom koja je zavladala u KPJ u Parizu. Tito je takođe uspeo da razvije novu, mlađu generaciju u KPJ koja mu je bila odana, a nju su između ostalog činili Slovenac Edvard Kardelj, Srbin Aleksandar Ranković i Srbin iz Crne Gore, Milovan Đilas. U decembru 1937. godine, Tito je organizovao demonstracije u znak podrške francuskom ministru spoljnih poslova koji je posetio Beograd, izražavajući solidarnost sa Francuzima protiv nacističke Nemačke. Protestni marš je okupio oko 30.000 ljudi, da bi kasnije prerastao u protest protiv neutralne politike Stojadinovićeve vlade u Jugoslaviji. Na kraju je policija razbila protest. U martu 1938. Tito se vratio u Jugoslaviju iz Pariza. U međuvremenu je čuo glasine da su njegovi protivnici unutar KPJ dojavili policiji gde se on uputio pa je zbog toga otputovao u Beograd a ne u Zagreb. Tokom boravka u Beogradu on je odseo kod mladog intelektualca, Vladimira Dedijera koji je bio prijatelj Milovana Đilasa. Stigavši u Jugoslaviju nekoliko dana uoči Anšlusa, on je sastavio žalbu kojom je osudio ovaj postupak, kojom se KPJ pridružila i socijaldemokratama i sindikatima. U junu, Tito je pisao Kominterni kako bi trebalo da poseti Moskvu. Dva meseca je čekao u Parizu da mu odobre sovjetsku vizu, da bi u Moskvu stigao 24. avgusta.

Lažni Kanadski pasoš Josipa Broza Tita na ime Spiridon Mekas, korišćen pri njegovom vraćanju u Jugoslaviju 1939. godine

Po dolasku u Moskvu, Tito je uvideo da su svi jugoslovenski komunisti bili označeni kao sumnjivi. Skoro sve najistaknutije vođe KPJ NKVD je uhapsio i pogubio, uključujući više od dvadeset članova Centralnog komiteta. I njegovao bivša žena Pelagija i njegova tadašnja supruga Kenig/Bauer su uhapšene kao „imperijalističkih špijuni”, iako su obe kasnije puštene, Pelagija posle 27 meseci zatvora. Tito je stoga morao da se pobrine za negu sina Žarka, koji je imao četrnaest godina. On ga je smestio u internat u okolini Harkova, a zatim u školu u Penzi, ali je on pobegao dva puta da bi na kraju brigu o njemu preuzela majka jednog njegovog prijatelja. Godine 1941. Žarko se pridružio Crvenoj armiji u borbi protiv Nemaca. Neki od Titovih kritičara tvrde da to što je preživeo čistku ukazuje da je on morao da cinkari svoje drugove kao trockiste. Od njega su dobijane informacije o velikom broju jugoslovenskih komunista, ali prema sopstvenim izjavama i objavljenim dokumentima, on nikada nije osudio nikoga, i obično je govorio da ih nije poznavao. Jednom mu je postavljeno pitanje o hrvatskom komunisti Horvatinu, ali je Tito napisao dvosmislen odgovor, rekavši da ne zna da li je on trockista. Ipak, o Horvatinu više nije bilo nikakvog glasa. Dok je bio u Moskvi, dobio je zadatak da pomogne Ćopiću u prevodu „istorije Komunističke partije Sovjetskog Saveza (boljševika)” na srpsko-hrvatski, ali su došli samo do drugog poglavlja kada je Ćopić uhapšen i pogubljen. Tito je nastavio da radi sa nekoliko preživelih jugoslovenskih komunista, ali je jedan jugoslovenski komunista nemačke nacionalnosti prijavio netačan prevod jednog pasusa tvrdeći da to pokazuje da je Tito bio trockista. Međutim, drugi uticajni komunisti su garantovali za njega, pa je on oslobođen. Nekoliko faktora su uticali da Tito preživi Staljinove čistke; radničko poreklo, to što nije bio zainteresovan za intelektualne rasprave o socijalizmu, atraktivna ličnost i kapacitet da stekne uticajne prijatelje.

Dok je Tito izbegavao hapšenja u Moskvi, Nemačka je otvoreno pritiskala Čehoslovačku da prepusti Sudetsku oblast. Kao odgovor na ovu pretnju, Tito je organizovao jugoslovenske dobrovoljce koji su hteli da podrže Čehoslovačku. Kao rezultat ovoga hiljade dobrovoljaca je došlo ispred čehoslovačke ambasade u Beogradu da ponudi svoje usluge. Međutim, Čehoslovačka je na kraju bila primorana da preda Sudetsku oblast na osnovu dogovora između velikih sila. Ovaj sporazum je poznat pod imenom Minhenski sporazum. Tito je bio svestan realnosti u Sovjetskom Savezu, kasnije navodeći da je bio „svedok veoma mnogo nepravde”, ali je već bio uložio previše u svoje komunističke ideale i bio previše lojalan Sovjetskom Savezu da bi se povukao u ovom trenutku. Tito postavljanje za generalnog sekretara KPJ je formalno ratifikovala i Kominterna 5. januara 1939.

Narodnooslobodilački rat

Poternica nemačkih okupacionih snaga u Srbiji za „komunističkim vođom Titom”

Dana 6. aprila 1941. godine, nemačke snage, zajedno sa mađarskim i italijanskim, otpočele su invaziju na Jugoslaviju. Dana 10. aprila 1941. godine, Slavko Kvaternik je proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku, a Tito je na sve ovo odgovorio formiranjem Vojnog komiteta pri Centralnom komitetu KPJ. Napadnuta sa svih strana, Jugoslovenska vojska je brzo poražena. Dana 17. aprila 1941. godine, nakon što su kralj Petar II Karađorđević i članovi vlade napustili zemlju, ostali predstavnici vlade i vojske sastali su se sa nemačkim zvaničnicima u Beogradu i brzo postigli dogovor o prestanku svakog oružanog otpora. Okupacija Kraljevine Jugoslavije zatekla ga je u Zagrebu, odakle je u drugoj polovini maja 1941. godine otišao u Beograd, da bi usmeravao pripreme za dizanje ustanka. Nakon ovoga 1. maja 1941. godine, Tito je izdao brošuru pozivajući ljude da se ujedine u borbi protiv okupacije.

Posle napada Nemačke na SSSR, 22. juna, Politbiro CK KPJ je ocenio da je nastupio trenutak za početak oružanog ustanka protiv okupatora. Glavni štab Narodnooslobodilačkih i partizanskih odreda Jugoslavije (NOPOJ) formiran je 27. juna, a istog dana CK KPJ postavio je Tita za vrhovnog komandanta svih vojnih snaga za oslobođenje zemlje. Nedugo zatim, 1. jula 1941. godine, Kominterna je poslala precizne instrukcije sa pozivom na hitnu akciju.

Tito u Bihaću 1942

Uprkos sukobu sa rivalskim monarhističkim četničkim pokretom, Titovi partizani su uspeli da oslobode određene teritorije, kao što je bila „Užička republika”. Tito je Beograd napustio 16. septembra u pratnji Jaše Rajtera, popa Dragoljuba Milutinovića, Davorjanke Paunović i Veselinke Malinske i otišao na oslobođenu teritoriju u zapadnoj Srbiji, gde su premešteni i Glavni štab i CK KPJ. Tokom ovog perioda, Tito je pregovarao sa vođom četnika Dražom Mihailovićem 19. septembra i 27. oktobra 1941. godine. Tito se u Struganiku 19. septembra sreo sa Dragoljubom Mihailovićem da razgovaraju o savezu partizana i četnika, ali su pregovori propali zbog velike razlike u ciljevima njihovih pokreta što je sprečavalo bilo kakav stvaran dogovor. Tito je zagovarao široku zajedničku ofanzivu, dok je Mihailović smatrao da je ustanak opasan i prerano počeo i plašio se da će pokrenuti velike odmazde. Osim toga, Titov cilj je bio da spreči četnički napad na partizane iz pozadine, pošto je bio ubeđen da Mihailović igra dvostruku igru, održavajući vezu sa Nemcima preko Nedićeve vlade. Sa druge strane, Mihailović je želeo da spreči Tita da preuzme vođstvo u pokretu otpora, jer su Titovi ciljevi bili suprotni njegovom cilju obnove Kraljevine Jugoslavije i osnivanju Velike Srbije u okviru nje. Tito i Mihailović su se ponovo sreli 27. oktobra u Brajićima blizu Ravne gore da još jednom pokušaju da postignu sporazum, ali su se složili samo oko sekundarnih pitanja.

Kafana u Brajićima u kojoj su Josip Broz Tito i Draža Mihailović pregovarali o zajedničkoj borbi protiv Nemaca

Na savetovanju u Stolicama, koje je održano 26. i 27. septembra donesene su direktive za dalji razvoj ustanka pod jedinstvenim vođstvom Vrhovnog štaba NOPOJ i glavnih štabova po zemljama i pokrajinama Jugoslavije.

Ustanak u Srbiji je slomljen snažnom nemačko-italijanskom ofanzivom, tokom novembra 1941. godine, nakon koje su usledile teške represalije, kao i rat između partizana i četnika. Otada, sve do 1944. godine, Srbija i veći deo Crne Gore su ostali pod kontrolom četnika i pripadnika kvislinškog režima Milana Nedića.

Dana 21. decembra 1941. godine, partizani su osnovali Prvu proletersku brigadu (pod komandom Koče Popovića), a 1. marta 1942, i Drugu proletersku brigadu.

U oslobođenim teritorijama, partizani su organizovali narodne odbore koji su predstavljali civilne vlasti. Novembra 1942. godine u Bihaću je formirano Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), a na njegovom Drugom zasedanju u Jajcu, 29. i 30. novembra 1943. donesene su politički najvažnije odluke kojima je: zabranjen povratak kralja Petra II Karađorđevića u Jugoslaviju, osnovan Nacionalni komitet narodnog oslobođenja (NKOJ), koji je bio defakto prva vlada nove Jugoslavije, zacrtana budućnost Jugoslavije kao države sastavljene od federalnih republika, a Tito proglašen za maršala i izbran za predsednika NKOJ-a.

Ranjeni Tito i Ivan Ribar za vreme Bitke na Sutjesci 1943

Narodnooslobodilačka borba se prenela na područje Bosne i Hercegovine i Hrvatske, gde su se od 1942. do 1944. godine vodile presudne borbe koje su odredile budućnost Jugoslavije u sledećim decenijama. Najveće bitke dogodile su se u dolinama reke Neretve (mart 1943) i Sutjeske (maj 1943). Partizanske snage su pobednički izašle iz obe bitke, uprkos brojnim i jačim nemačkim i kvislinškim snagama. Osim toga, veliki obračun je u tom periodu usledio između partizana i četnika, potpomognutim raznim vojnim postrojenjima (ustaše, domobrani, nedićevci, ljotićevci, mesni četnici poput Đurišićevih i Pećančevih, balisti, razne lokalne milicije). Poraz četnika u bici na Neretvi (marta 1943) izbacio ih je s istorijske pozornice kao moguću vlast u budućoj Jugoslaviji.

Tito sa saradnicima u Drvaru maja 1944

Sa rastućim mogućnošću savezničke invazije na Balkan, Sile osovine su počele da ulažu mnogo više sredstava za uništavanje partizanskih snaga i njihove glavne komande. To je ujedno značilo i velike nemačke napore da uhvate Josipa Broza Tita lično. Dana 25. maja 1944. godine, Tito je uspeo da izbegne nemačku operaciju hvatanja, poznatu kao Desant na Drvar (operacija Rösselsprung — Operacija Konjićev skok). Operacija je izvedena na datum rođenja u Titovim krivotvorenim dokumentima, te je u sećanje na ovaj napad 25. maj kasnije ozvaničen kao Titov rođendan u proslavama Dana mladosti.

Veštom politikom, Tito je uvukao deo predstavnika građanskih stranaka u svoj pokret, pridobio poverenje Britanaca i Amerikanaca (kao i poštovanje Sovjetskog Saveza) koji su uskratili pomoć četnicima i slomili otpor izbegličke vlade u Londonu, prisilivši je na nevoljnu „saradnju” sa Titovim pokretom. Dana 12. septembra 1944. godine, kralj Petar II je pozvao sve Jugoslovene da pristupe Titovim partizanima. Partizanski pokret u Jugoslaviji je zvanično priznat na Teheranskoj konferenciji 1943. godine.

Tito sa Vinstonom Čerčilom u Napulju 1944

Posle neuspelog nemačkog desanta na Drvar, 25. maja 1944. godine, Tito je otišao na ostrvo Vis. Tamo je 17. juna 1944. godine potpisan Viški sporazum u pokušaju da se spoji Titova vlada (AVNOJ) sa vladom u izbeglištvu kralja Petra II.U avgustu 1944. godine susreo se u Napulju sa predsednikom britanske vlade Vinstonom Čerčilom, gde mu je potvrđeno da će na područje Jugoslavije umesto savezničkih trupa ući Crvena armija. U septembru je bio u Moskvi, gde se susreo sa Josifom Staljinom. Dana 28. septembra 1944. godine Telegrafska agencija Sovjetskog Saveza (TASS) objavila je da je Tito potpisao sporazum sa Sovjetskim Savezom omogućavajući „privremeni ulazak” sovjetskih trupa na jugoslovenski prostor koji je omogućio da Crvena armija pomogne u operacijama u severoistočnom oblastima Jugoslavije.

Predveče 23. oktobra 1944. je stigao u oslobođeni Beograd, odakle je nastavio da rukovodi završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije. Sa strateškom podrškom Saveznika, partizani su pripremali opštu ofanzivu kojom bi probili kroz liniju nemačkog fronta (Sremski front) i time ih prisilili na povlačenje izvan jugoslovenskih granica. Nakon pobede partizana, svim spoljašnjim silama naređeno je da napuste jugoslovensku teritoriju.

U poslednjim danima Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, jedinice partizana su bile odgovorne za masovna streljanja kvislinških i okupatorskih snaga koje su se povlačile prema Austriji. Najpoznatiji slučaj je streljanje u Blajburgu. Međutim u to vreme, prema nekim autorima, Josip Broz Tito je u više navrata izdao poziv za predaju koloni u povlačenju, nudeći im amnestiju. Vrhovnom štabu slovenačkih partizanskih jedinica 14. maja je poslao telegram kojim je zabranio ubijanje ratnih zarobljenika.

Početni posleratni period

Ministarski savet Demokratske Federativne Jugoslavije pod predsedništvom Josipa Broza Tita, Beograd, 7. mart 1945

Molotov, Staljin i Tito u Moskvi avgusta 1945

Josip Broz Tito je bio jedini Vrhovni komandant u Drugom svetskom ratu koji je lično predvodio svoje borce. Na osnovu toga, Tito je iz rata izašao kao priznati državnik, vođa u antifašističkom ratu, zaslužan za pripajanje Jugoslaviji Istre, Rijeke, kao i proširenje Slovenije.

Dana 7. marta 1945. godine, Tito je u Beogradu sastavio privremenu vladu Demokratske Federativne Jugoslavije (DFJ), a za ime države je privremeno dozvoljena upotreba i „republika” i „monarhija” . Ovu vladu je vodio Tito kao privremeni jugoslovenski premijer, a u nju su uključeni i predstavnici iz izbegličke vlade u Londonu, između ostalog i Ivan Šubašić. U skladu sa sporazumom između lidera otpora i vlade u egzilu, održani su posleratni izbori da bi se odredio oblik vladavine nove države. U novembru 1945. godine, Titov prorepublikanski Narodni front, na čelu sa KPJ, je pobedio na izborima sa velikom većinom, budući da su monarhisti bojkotovali izbore, pobeda je bila još drastičnija. Tokom ovog perioda, Tito uživao masovnu podršku budući da ga je narod video kao oslobodioca Jugoslavije. Titova socijalistička uprava u neposrednom posleratnom periodu je uspela da ujedini zemlju koja je bila teško pogođena ultranacionalističkim nemirima i ratnim razaranjima, a uspešno su suzbijena i nacionalistička osećanja različitih naroda u korist tolerancije i zajedničkog jugoslovenskog cilja. Nakon ubedljive izborne pobede, Tito je potvrđen kao premijer i ministar spoljnih poslova DFJ. Zemlja je ubrzo preimenovana u Federativna Narodna Republika Jugoslavija (FNRJ) (kasnije konačno preimenovana u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, SFRJ), a dana 29. novembra 1945. godine jugoslovenska ustavotvorna skupština formalno je smenila kralja Petar II. Skupština je ubrzo nakon ovoga donela i novi ustav.

Od jugoslovenskih partizana je posle rata nastala Jugoslovenska narodna armija (JNA) koja je vremenom postala četvrta vojna sila u Evropi. Formirana je i nova tajna policija Uprava državne bezbednosti (UDB), koja je nastala iz prethodnog, Odeljenja za zaštitu naroda (OZN). Jugoslovenska tajna služba je u to vreme imala zadatak da hvata i privodi na suđenje veliki broj nacističkih saradnika; kontroverzno, ovo je uključivalo veliki broj katoličkih sveštenika zbog njihove saradnje sa hrvatskim ustaškim pokretom. Draža Mihailović je uhvaćen, proglašen krivim u Beogradskom procesu za saradnju, veleizdaju i ratne zločine, a nakon toga i streljani u julu 1946. godine.

Premijer Josip Broz Tito se sastao sa poglavarom katoličke crkve u Jugoslaviji, Alojzijem Stepincom 4. juna 1945. dva dana nakon njegovog puštanja iz zatvora. Njih dvojica međutim, nisu mogli da se dogovore o statusu katoličke crkve u Jugoslaviji. Pod vođstvom Stepinaca, katolička crkva je objavila pismo u kojem je osudila navodne partizanske ratne zločine u septembru 1945. godine. Nakon ovoga, Stepinac je uhapšen naredne godine. U oktobru 1946. godine, u svojoj prvoj posebnoj sednici u zadnjih 75 godina, Vatikan je izbacio Tita i jugoslovensku vladu iz Katoličke crkve, zbog osuđivanja Stepinca na 16 godina zatvora na osnovu optužbi za pomaganje ustašama i podršci prisilnom prevođenju Srba u katolicizam. Nakon ovoga Stepinac je dobio povlašćen tretman u pritvoru, a kazna je ubrzo skraćena i svedena na kućni pritvor.

U prvim posleratnim godinama Tito je naširoko gledan kao komunistički vođa veoma lojalan Moskvi. Zaista, on je često smatran za drugog vođu u Istočnom bloku, odmah iza Staljina. Međutim u suštini, Staljin i Tito su imali jedan veoma nelagodan savez od samog početka, u kome je Staljin na Tita gledao kao na vođu koji je previše nezavistan u odnosu na SSSR. U periodu neposredno nakon rata Titova Jugoslavija je imala jaku posvećenost marksističkim idejama. Oštre represivne mere protiv disidenata bili uobičajene, uključujući i „hapšenjima, ispitivanja, prisilnu kolektivizaciju i suzbijanje crkve i religije”.

Tito kao državnik

Raskol Tito—Staljin

Glavni članak: Raskol Tito—Staljin

Maršal Josip Broz Tito, predsednik FNR Jugoslavije

Za razliku od drugih novih komunističkih država u istočnoj i srednjoj Evropi, Jugoslavija se oslobodila okupacije uz ograničenu pomoć Crvene armije. Vodeća Titova uloga u oslobađanju Jugoslavije je u velikoj meri ojačala njegovu poziciju u KPJ i među jugoslovenskim narodima, ali je i izazvala da su Jugoslavija i Tito imali više prostora da slede svoje interese u odnosu na ostale države i lidere Istočnog bloka. Iako je Tito bio formalno Staljinov saveznik posle Drugog svetskog rata, Sovjeti su uspostaviti špijunsku mrežu unutar KPJ već 1945. godine.

Neposredno posle Drugog svetskog rata, došlo je do nekoliko oružanih incidenata između Jugoslavije i zapadnih saveznika. Nakon rata, Jugoslavija je pripojila Istru, kao i gradove Zadar i Rijeku. Jugoslovensko rukovodstvo je tražio da se Jugoslaviji pripoji i Trst. To je dovelo do nekoliko oružanih incidenata, posebno napada jugoslovenskih borbenih aviona na američke transportne aviona. Od 1945. do 1948. godine, najmanje četiri američkih aviona su oborena. Staljin bio protiv ove provokacije, jer je osetio da je SSSR nespreman da se suoči sa Zapadom u otvorenom ratu tako brzo posle gubitaka u Drugom svetskom ratu i u vreme kada su SAD imale nuklearno naoružanje, što nije bio slučaj sa Sovjetskim Savezom. Pored toga, Tito je otvoreno podržavao komunističku gerilu u Grčkom građanskom ratu, dok se Staljin držao na distanci od ovog rata. Godine 1948. motivisan željom da se stvori jaku nezavisnu privredu, Tito je stvorio svoj plan privrednog razvoja nezavisno od Moskve, što je rezultiralo eskalacijom političkog sukoba sa Staljinom i razmenom pisama u kojima je Tito napisao da „smo mi proučili i uzeli kao primer sovjetski sistem, ali smo ga razvili u drugačijoj formi”.

Sovjetska odgovor od 4. maja je opomenuo Tita i KPJ zbog toga što ne žele da priznaju i isprave svoje greške, i nastavio da ih optužuje da su previše ponosni na svoje uspehe protiv Nemaca, tvrdeći da ih je Crvena armija sačuvala od potpunog uništenja. Titov je u odgovoru od 17. maja predložio da se to pitanje rešava na sastanku Informbiroa koji je trebalo da bude održan tog juna. Međutim, Tito nije prisustvovao drugom sastanku, strahujući da će Jugoslavija biti otvoreno napadnuta. Godine 1949. kriza eskalirala gotovo u oružan sukob, budući da su mađarske i sovjetske trupe počele ad se gomilaju na severnim jugoslovenskim granicama. Dana 28. juna, ostale zemlje članice Istočnog bloka su diplomatski napale Jugoslaviju, navodeći da je „nacionalistički element uspeo u toku poslednjih pet ili šest meseci da dostigne dominantan položaj u rukovodstvu” KPJ. U Moskvi su pretpostavljali da će Tito brzo propasti čim izgubi sovjetsku podršku; „Mrdnuću malim prstom i Tita više neće biti” kako je to Staljin primetio. Jugoslavija je izbačena iz međunarodne asocijacije socijalističkih država, dok su druge socijalističke države istočne Evrope potom očišćene od navodnih „titoista”. Staljin je stvar shvatio i lično pa je naredio i nekoliko pokušaja atentata na Tita, od kojih nijedan nije uspeo. U prepisci između dvojice vođa, Tito je otvoreno napisao:

Prestani da šalješ ljude da me ubiju. Već smo uhvatili petoricu, jednog od njih sa bombom a drugog sa puškom. (...) Ako ne prestaneš da šalješ ubice, ja ću poslati jednog u Moskvu, i neće biti potrebe da šaljem drugog.

— Josip Broz Tito

Tito u poseti svom rodnom mestu Kumrovcu 1961

Jedna značajna posledica napetosti nastale između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza bila je Titova odluka da počne represalije velikih razmera protiv bilo stvarnih bilo navodnih protivnika njegovom pogledu na status Jugoslavije. Ova odmazda nije bila ograničena na poznatim i navodnim staljinistima, već je uključivala i članove KP i svakog ko je iznosio bilo kakve simpatije prema Sovjetskom Savezu. Istaknuti partizani, kao što je bio Vlado Dapčević, pa čak i kasniji obnovitelj Demokratske stranke (DS), Dragoljub Mićunović, u to vreme mladi komunist i pristalica SSSR, bili su žrtve ovog perioda koji je trajao sve do 1956. godine i bio je obeležen značajnim kršenjem ljudskih prava. Desetine hiljada političkih protivnika je smešteno u radne logore poput onog na Golom otoku, a stotine njih je umrlo.

Titov razlaz sa SSSR omogućio je da Jugoslavija dobije pomoć SAD putem Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju (OEES), iste one organizacije putem koje su SAD upravljale sprovođenjem Maršalovog plana. Ipak, Tito se nije u potpunosti složio da uskladi svoju politiku sa Zapadom, što je bila uobičajena posledica prihvatanja američke pomoći u to vreme. Posle Staljinove smrti 1953. godine, odnosi sa SSSR otoplili pa je Jugoslavija počela da prima pomoć i od Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV). Na ovaj način, Tito je igrao i sa Istokom i sa Zapadom, i umesto da bira strane, on je na ovaj način postavio temelje Pokreta nesvrstanih, koji je funkcionisao kao „treći put” za zemlje koje nisu bile zainteresovane za Blokovsku podelu.

Tito sa vođom Severnog Vijetnama Ho Ši Minom u Beogradu 1957

Ovaj događaj je bio značajan ne samo za Jugoslaviju i Tita, već i za globalni razvoj socijalizma, jer je to bio prvi veliki jaz između komunističkih država. Sa druge strane, Tito je postao prvi (i jedini uspešan) socijalistički vođa koji se uspešno suprotstavio Staljinu. Ovaj raskol sa Sovjetskim Savezom doneo je Tito veliki međunarodni ugled i priznanje.

Dana 26. juna 1950. godine, Narodna skupština podržala je zakon koji su napisali Milovan Đilas i Tito o „samoupravljanju”: tip kooperativnog nezavisnog socijalističkog eksperimenta koji je uveo podelu profita i radničku demokratiju u državnih preduzeća koja su zatim postala direktno društveno vlasništvo zaposlenih. Dana 13. januara 1953. godine, proklamovano je da je zakon o samoupravljanju od sada osnova čitavog društvenog poretka u Jugoslaviji. Tito je takođe zamenio Ivana Ribara na mestu predsednika države, 14. januara 1953. Posle Staljinove smrti Tito je odbio poziv SSSR za posetu kako bi se razgovaralo o normalizaciji odnosa između dve zemlje. Nikita Hruščov i Nikolaj Bulganjin su nakon toga posetili Beograd 1955. godine i zvanično se izvinili zbog nedela Staljinove administracije. Tito je posetio SSSR 1956. godine, što je ukazalo svetu da animozitet između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza polako popušta.

Pokret nesvrstanih

Glavni članak: Pokret nesvrstanih

Tito, Nehru i Naser na Beogradskoj konferenciji

Gamal Abdel Naser, Džavaharlal Nehru i Tito na Brionima, 1956. godine

Pod vođstvom Tita, Jugoslavija je postala jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih, pokreta koji je tokom Hladnog rata predstavljao 55% stanovništva planete, većinu vlada na svetu i skoro dve trećine članica Organizacije ujedinjenih nacija. Godine 1961. Tito je bio jedan od osnivača Pokreta zajedno sa predsednikom Egipta Gamalom Abdelom Naserom, predsednikom Vlade Indije Džavaharlalom Nehruom, predsednikom Indonezije Sukarnom i predsednikom Gane Kvameom Nkrumom. Ova inicijativa je poznata i pod imenom „Inicijativa petorice” (Tito, Nehru, Naser, Sukarno i Nkruma), koja je imala za cilj da se uspostave jake veze između zemalja trećeg sveta. Ovaj potez je mnogo doprineo poboljšanju diplomatske pozicije Jugoslavije. Dana 1. septembra 1961. godine, Josip Broz Tito je postao prvi generalni sekretar Pokreta nesvrstanih, na osnivačkoj konferenciji u Beogradu. Tito je bio veoma značajna ličnost za neutralnu spoljnu politiku tokom Hladnog rata i uspostavljanje bliskih odnosa sa zemljama u razvoju. Dok su sa druge strane, odnosi sa SAD i zapadnom Evropom generalno bili srdačni. Jugoslavija je imala dosta liberalnu politiku putovanja koja je dozvoljava strancima da slobodno putuju kroz zemlju kao i njenim građanima da putuju širom sveta, što nije bio slučaj sa većinom socijalističkih zemalja tog doba.

Diplomatski pasoš Josipa Broza Tita

Tokom svoje političke karijere, Josip Broz Tito je upoznao gotovo sve viđenije ličnosti iz perioda Hladnog rata, kao što su lideri SSSR Josif Staljin, Nikita Hruščov i Leonid Brežnjev; Egipata Gamal Abdel Naser, Indije Džavaharlal Nehru i Indira Gandi; Britanske premijere Vinstona Čerčila, Entoni Idna, Džejmsa Kalahana i Margaret Tačer; američke predsednike Dvajta D. Ajzenhauera, Džona F. Kenedija, Ričarda Niksona, Džeralda Forda i Džimija Kartera; kao i mnoge druge političkim lidere, velikodostojnike i šefove država kao što su Če Gevara, Fidel Kastro, Jaser Arafat, Vili Brant, Helmut Šmit, Žorž Pompidu, Elizabeta II, Hua Guefeng, Kim Il Sung, Sukarna, Šeik Mudžibur Rahman, Suharto, Idi Amin, Haile Selasije (koji je uz Nikolaje Čaušeska bio jedan od Titovih najbližih prijatelja), Kenet Kaunda, Muamer el Gadafi, Erih Honeker, Nikolaje Čaušesku, Janoš Kadar i Urho Kekonen, i mnoge druge ličnosti iz oblasti filma, nauke, književnosti…

Godine 1953. Tito je otputovao u Ujedinjeno Kraljevstvo u državnu posetu, gde se sastao sa premijerom Vinstonom Čerčilom. Tokom ove posete je takođe obišao Kembridž i posetio Univerzitetsku biblioteku.

Tito je posetio i Indiju u periodu od 22. decembra 1954. do 8. januara 1955. godine. Po povratku iz Indije su uklonjena mnoga ograničenja crkvama i drugim verskim institucija koja su bila nametnuta nakon završetka Drugog svetskog rata.

Zbog svoje neutralnosti, Jugoslavija bila često redak primer neke komunističke zemlje koja je imala dobre diplomatske odnose sa anti-komunističkim vlastima. Na primer, Jugoslavija je bila jedina komunistička zemlja koja je imala svoju ambasadu u Paragvaju za vreme režima Alfreda Stresnera. Jedini izuzetak od politike neutralnosti Jugoslavije prema antikomunističkim zemljama je Čile za vreme Pinočea; Jugoslavija je bila jedna od mnogih zemalja koje su prekinule diplomatske odnose sa Čileom nakon svrgavanja Salvadora Aljendea.

Reforme

Tito i britanska kraljica Elizabeta II u Beogradu 1972. godine

Dana 7. aprila 1963, FNRJ je promenila svoj zvanični naziv u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ). Reforme su ohrabrile privatne preduzetnike i znatno smanjile ograničenje religijskog izražavanja. U jesen 1960. Tito se sastao sa predsednikom SAD, Dvajtom D. Ajzenhauerom na Generalnoj skupštini OUN. Tito i Ajzenhauer su razgovarali o nizu pitanja od kontrole naoružanja do privrednog razvoja. Kada je Ajzenhauer u šali zaključio da je jugoslovenski neutralizam „neutralno na njegovoj strani”, Tito je odgovorio da neutralizam ne znači pasivnost, ali znači „ne zauzimanje strana”.

Godine 1966. potpisan je sporazum sa Vatikanom koji je garantovao veću slobodu Rimokatoličkoj crkvi u Jugoslaviji. Sporazum je takođe smirio tenzije, koje su sprečavale imenovanje novih biskupa u Jugoslaviji od 1945. Titov novi socijalizam je naišao na otpor tradicionalnih komunista, što je kulminiralo sukobom sa drugim čovekom Jugoslavije, Aleksandrom Rankovićem i njegovom smenom na Brionskom plenumu iz 1966. godine. Tito je iste godine izjavio da Jugoslavija mora razvijati liberalni komunizam, umesto ortodoksnog lenjinizma.

Dana 1. januara 1967. godine, Jugoslavija je bila prva komunistička zemlja koja je otvorila svoje granice za sve strane posetioce i ukinula vizni režim. Iste godine Tito je počeo aktivnije da se zalaže za mirno rešenje arapsko-izraelskog sukoba. Njegov plan je pozvao Palestince da priznaju državu Izrael u zamenu za teritorije koje je Izrael osvojio.

Tito i iranski šah Muhamed Reza Pahlavi u Beogradu 1973. godine

Godine 1968, Tito je ponudio čehoslovačkom vođi Aleksandru Dubčeku da dođe u Prag u roku od tri sata ako je Dubčeku potrebna pomoć u suočavanju sa Sovjetima. U aprilu 1969. godine, Tito je smenio generale JNA Ivana Gošnjaka i Radeta Hamovića, nakon što je procenio da je JNA bila nespremna da odgovori na potencijalnu sličnu invaziju na Jugoslaviju.

Dočekao je astronaute sa Apola 11, misije sletanja na Mesec, 18. oktobra 1969. godine. Tom prilikom je u Beogradu napravljena priredba u njihovu čast, a Tito je delegaciji sa Nilom Armstrongom na čelu, uz zdravicu čestitao pohod na Mesec.

Tita je Savezna skupština 1971. godine ponovo izabrala za predsednika SFR Jugoslavije, po šesti put. U svom govoru pred Saveznom skupštinom izneo je 20 sveobuhvatnih ustavnih amandmana koji bi trebalo da daju budući okvir ustavu na kojem će se zasnivati zemlja. Izmenama je predviđeno uvođenje kolektivnog predsedništva, 22-članog tela sastavljenog od izabranih predstavnika iz šest republika i dve autonomne pokrajine. Telo bi imalo jednog predsjedavajućeg Predsedništva, a predsedavanje Predsedništvom bi se rotiralo između šest republika. Kada Savezna skupština ne bude mogla da se dogovori o zakonu, kolektivno predsedništvo bi imalo moć da vlada dekretom. Džemal Bijedić je izabran za premijera. Nove izmene su imale za cilj decentralizaciju zemlje davanjem veće autonomije republikama i pokrajinama. Federalna vlada bi zadržala upravu samo nad spoljnim poslovima, odbrani, unutrašnjoj bezbednosti, monetarnoj politici, slobodnoj trgovini u okviru Jugoslavije i razvojnim kreditima za siromašnije regione. Kontrolu obrazovanja, zdravstvene zaštite i stanovanja su prema ovim amandmanima u potpunosti vršile vlade republika i autonomnih pokrajina.

U očima Zapada, najveća Titova snaga je bila to što je bio u stanju da suzbije nacionalističke pobune i održi jedinstvo u celoj zemlji. Ova sposobnost je nekoliko puta stavljena na probu tokom njegove karijere, naročito tokom Hrvatskog proljeća (Masovni pokret — MASPOK), kada je vlada uspela da potisne javne demonstracije i suprotna mišljenja u KPJ. Uprkos ovom suzbijanju, mnogo zahteva MASPOK-a je kasnije uneto u novi ustav, koji je Tito jako podržavao. Nasuprot opozicije iz srpskog ogranka KPJ. Dana 16. maja 1974. godine, donet je novi ustav, a ostareli Tito je imenovan za doživotnog predsednika, status koji je imao pet godina.

Negativni aspekti vladavine

Ričard Nikson i Tito u Beogradu 1970. godine

Na čelu veoma autoritativnog režima, Tito je imao veoma veliku vlast u Jugoslaviji, sa složenom birokratijom kojom su gušena ljudska prava. Glavne žrtve njegovog autoriteta bili su u prvim godinama poznatih i navodni staljinisti, kao što su Dragoslav Mihailović i Dragoljub Mićunović, a u narednim godinama, čak i neki od najistaknutijih Titovih saradnika su bili uhapšeni. Dana 19. novembra 1956. jedan od najbližih Titovih saradnika i čovek koji je smatran za mogućeg Titovog naslednika, Milovan Đilas je uhapšen zbog kritike Titovog režima. Ovo je primenjivano i nad nekim intelektualcima, kao što je Venko Markovski, koji je uhapšen i poslat u zatvor u januaru 1956. godine zbog pisanja pesama koje su protumačene kao antirežimske.

Čak i nakon reforme iz 1961. kada je Titova vlast postala liberalnija od drugih komunističkih režima, KP je nastavila da balansira između liberalizma i autoritarizma. Titova tajna policija je bila uređena po uzoru na sovjetski KGB, a njeni članovi su bili sveprisutni. Prema Davidu Matesu, osim Sovjetskog Saveza, Jugoslavija je imala više političkih zatvorenika nego sve ostale zemlje istočne Evrope zajedno. Prema nekim procenama, skoro polovina političkih zatvorenika u Jugoslaviji bili su Albanci zbog propagiranja svog etničkog identiteta. Uopšteno govoreći, iako je Jugoslavija bila potpisnica Međunarodne konvencije o građanskim i političkim pravima, malo obzira je posvećivano nekima od njenih odredbi.

Titova Jugoslavija je bila zasnovana na poštovanju nacionalnosti, iako je Tito u korenu sprečavao svaki vid buktanja nacionalizma koji je pretio da ugrozi jugoslovensku federaciju.

Posleratni razvoj Jugoslavije pod Titom je bio ogroman. Međutim, iz ekonomske perspektive, model koji je sprovodio Tito oslanjao se na dug i nije bio izgrađen na stabilnim osnovama. Od 1970. dug više nije bio preusmeravan za finansiranje investicija, već za pokriće tekućih troškova. Zemlja je zapala u duboku ekonomsku krizu, obeleženom značajnim rastom nezaposlenosti i inflacijom. Znak nestabilnosti jugoslovenske privrede pojavio se odmah nakon Titove smrti, kada SFRJ nije mogla da otplati masivni dug koji se nakupio između 1961. i 1980. godine. Između 1961. i 1980. godine spoljni dug Jugoslavije povećavan je neodrživim tempom od preko 17% godišnje.

Deklasirani dokumenti američke Centralne obaveštajne agencije (CIA) pokazuju da je već 1967. godine je bilo jasno da je Titov ekonomski model ostvario rast bruto nacionalnog proizvoda na osnovu prekomernih i često nesmotrenih industrijskih investicija što je dovelo do hroničnog deficita u platnom bilansu države.

Završne godine

Vidi još: Smrt i sahrana Josipa Broza Tita i Raspad Jugoslavije

  Države koje su poslale zvanične delegacije.

  Države koje nisu poslale zvanične delegacije, ali su iz njih došle delegacije partija.

  Države koje nisu poslale zvanične delegacije.

Nakon ustavnih promena 1974. godine, Tito je počeo da postepeno smanjuje svoju ulogu u vođenju države. Nastavio da putuje u diplomatske posete i prima strane delegacije. Išao je u Peking 1977. a zauzvrat, predsednik NR Kine Hu Guefeng posetio je Jugoslaviju 1979. Tokom posete SAD, 1978. godine uspostavljene su stroge mere bezbednosti u Vašingtonu zbog protesta antikomunističke hrvatske, srpske i albanske emigracije.

Tokom 1979. godine Titovo stanje se drastično pogoršalo. Dana 7. januara i ponovo 11. januara 1980. godine, Tito je primljen u Medicinski centar u Ljubljani, sa cirkulacionim problemima u nogama. Leva noga mu je amputirana ubrzo nakon toga, zbog arterijskih blokada.

Josip Broz Tito je umro od gangrene u Medicinskom centru u Ljubljani 4. maja 1980. u 15:05, tri dana pre njegovog 88. rođendana. Sledećeg dana, 5. maja, Plavim vozom je iz Ljubljane u Beograd stigao kovčeg sa njegovim posmrtnim ostacima. Smešten je u aleju skupe Jugoslavije, gde su državni funkcioneri i građani u mimohodu odavali počast jugoslovenskom šefu države. Dana 7. maja, preko 200 stranih delegacija poklonilo se kovčegu Josipu Broza u saveznom parlamentu. Sahranjen je 8. maja, po sopstvenoj želji u Kući cveća na Dedinju uz prisustvo 700.000 ljudi i 209 delegacija iz 128 zemalja od ukupno 154 država članica OUN u to vreme. Na osnovu broja prisutnih političara i državnih delegacija, to je bila najveća sahrana nekog državnika u istoriji. Po zvaničnim podacima, sahrani su prisustvovalo 4 kralja, 6 prinčeva, 31 predsednik, 22 premijera i 47 ministara spoljnih poslova. Značajni državnici koji nisu prisustvovali sahrani su bili predsednik SAD Džimi Karter, Prvi sekretar Komunističke partije Kube Fidel Kastro, i predsednik Francuske Valeri Žiskar d'Esten. Laos je bila jedina komunistička država iz koje nisu došle ni zvanična ni nezvanična delegacija.

Izveštaj „Njujork tajmsa” o sahrani Josipa Broza Tita:

Tito je nastojao da poboljša život. Za razliku od drugih koji su na vlast došli komunističkim talasom posle Drugog svetskog rata, Tito nije dugo zahtevao da njegovi ljudi pate radi daleke vizije boljeg života. Nakon sumornog početnog perioda sovjetskog uticaja, Tito je krenuo ka radikalnom poboljšanju života u zemlji. Jugoslavija je postepeno postala svetla tačka usred opšteg sivila Istočne Evrope.

— Njujork tajms, 5. maj 1980.

Neki od najistaknutijih lidera na sahrani bili su:

Ime predstavnika	Država/Organizacija	Funkcija predstavnika
Kurt Valdhajm	Ujedinjene nacije	generalni sekretar Organizacije Ujedinjenih nacija
Leonid Brežnjev	Sovjetski Savez	Predsednik Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR i generalni sekretar CK KPSS
Volter Mondejl i Lilijan Karter	SAD	potpredsednik SAD i majka predsednika Džimija Kartera
Hua Guofeng i Či Pengfej	Kina	Predsednik NR Kine i generalni sekretar Državnog saveta NR Kine
Indira Gandi	Indija	Predsednica Vlade Republike Indije
Todor Živkov	Bugarska	Predsednik Državnog saveta NR Bugarske i prvi sekretar CK BKP
Janoš Kadar	Mađarska	Predsednik NR Mađarske
Gustav Husak	Čehoslovačka	Predsednik Čehoslovačke i Generalni sekretar KP Čehoslovačke
Vojćeh Jaruzelski i Edvard Gjerek	Poljska	Predsednik NR Poljske i Generalni sekretar Poljske ujedinjene radničke partije
Kenet Kaunda	Zambija	Predsednik Zambije
Sandro Pertini i Frančesko Kosiga	Italija	Predsednik i premijer Italije
Kim Il Sung	Severna Koreja	Predsednik DNR Koreje i generalni sekretar Radničke partije Koreje
Margaret Tačer, princ Filip, Ficroj Maklejn, Vilijam Dikin i Piter Karington	Ujedinjeno Kraljevstvo	premijer UK, suprug kraljice Elizabete II i članovi britanske vojne misije koji su boravili u Vrhovnom štabu NOV i POJ za vreme Drugog svetskog rata
Erih Honeker	Istočna Nemačka	Predsednik Državnog Saveta DR Nemačke i generalni sekretar CK JSPN
Husein od Jordana	Jordan	Kralj Jordana
Sadam Husein	Irak	predsednik Iraka
Nikolaje Čaušesku	Rumunija	Predsednik SR Rumunije i generalni sekretar KP Rumunije
Helmut Šmit, Karl Karstens i Hans Ditrih Genšer	Zapadna Nemačka	kancelar SR Nemačke, predsednik SR Nemačke i ministar spoljnih poslova
Ahmed Seku Ture	Gvineja	Predsednik Gvineje
Robert Mugabe	Zimbabve	Premijer Zimbabvea
Olaf V	Norveška	Kralj Norveške
Urho Kekonen	Finska	Predsednik Finske
Hafiz el Asad	Sirija	Predsednik Sirijske Arapske Republike
Boduen I	Belgija	Kralj Belgije
Karl XVI Gustaf	Švedska	Kralj Švedske
Sulejman Demirel i Hajretin Erkman	Turska	Premijer Turske i ministar spoljnih poslova
Hosni Mubarak	Egipat	Potpredsednik Arapske Republike Egipat
Simona Vej	Evropski parlament	Predsednica Evropskog parlamenta
Abdulah Odželan	Turska	Lider Radničke partije Kurdistana
Fransoa Miteran	Francuska	Prvi sekretar Socijalističke partije Francuske
Vili Brant	Zapadna Nemačka	Predsednik Socijaldemokratske partije Nemačke i Socijalističke internacionale
Jaser Arafat	Palestina	Lider PLO

Privatan život

Josip Broz Tito je bio poznat kao ljubimac žena. U brak je stupao nekoliko puta. Prva žena mu je bila Pelagija Belousova sa kojom je u braku bio od 1920. do 1936. Pelagija i Tito su se rastali 1928. godine, kada je Tito otišao u zatvor, a ona se vratila u SSSR. Zvanično su se razveli 1936. godine. Pelagija mu je rodila petoro dece, ali je samo njihov sin Žarko Leon preživeo. Druga je bila Lucija Bauer sa kojom se venčao u hotelu Luks u Moskvi, oktobra 1936. godine, ali su zapisi ovog braka kasnije izbrisani. Njegov sledeći odnos bio je sa Hertom Has. Tito i Herta Has nikada nisu bili zvanično u braku, jer je Tito tada živeo ilegalno i nije se mogao venčati. Oni su vezu otpočeli 1939. godine. Međutim, nakon Aprilskog rata, Tito je morao da ode u Beograd i da ostavi Hertu trudnu. U maju 1941. godine, ona je rodila njihovog sina, Aleksandra Mišu Broza. Tito je zadnji put video Hertu 1946. godine.

Februara 1941. Tito upoznaje Davorjanku Paunović u Zagrebu, gde je pratio ilegalni radio-telegrafski kurs, a koji je ona pohađala. Nakon toga, Davorjanka je postala kurir za vezu između Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i Centralnog komiteta KPJ, koji se nalazio u Zagrebu. Ubrzo potom, marta 1941. je prešla u Zagreb, gde je postala specijalni kurir Politbiroa CK KPJ i prešla u ilegalnost uzevši ilegalno ime — „Zdenka Horvat”. U toku Titovog boravka u Beogradu, od početka maja do polovine septembra 1941. godine, razvila se ljubav između njega i Davorjanke. U toku čitavog Narodnooslobodilačkog rata, Davorjanka je bila uz Tita i Vrhovni štab NOV i POJ — prošla je ratni put od Užica, preko boravka u Raškoj i Foči, pohoda u Bosansku krajinu, bitaka na Neretvi i Sutjesci, desanta na Drvar do dolaska na Vis. Nakon oslobođenja Jugoslavije, Davorjanka je postala lična sekretarica maršala Jugoslavije i stanovala je u najpre u rezidenciji u Rumunskoj 15, a potom u Belom dvoru, gde je preuzela i ulogu domaćice. Početkom 1946. godine, dobila je zapaljenje desne plućne maramice i ponovo obolela od tuberkuloze, od koje je već bila lečena tokom 1944. godine u SSSR. Ponovo je poslata na lečenje, prvo u Beograd, a onda je bila upućena u sanatorijum u Golniku, kod Kranja, gde je umrla 1. maja 1946. godine. Po ličnoj želji, sahranjena je u krugu Dvorskog kompleksa na Dedinju, u blizini Belog dvora.

Jovanka Broz 1970

Njegova najpoznatija žena je bila Jovanka Budisavljević. Kako je tačno mlada partizanka iz Like postala žena jugoslovenskog komunističkog vođe nije sasvim jasno. Prema najprihvaćenijoj verziji, odmah nakon završetka Drugog svetskog rata, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković je zatražio od svojih republičkih podsekretara da mu pošalju grupu proverenih devojaka za rad u Maršalovom kabinetu. Od oko 50 kandidatkinja, Ranković je navodno odabrao pet devojaka i lično ih predstavio Titu kome se dopala partizanka Jovanka Budisavljević, stara 24 godine. Ovu verziju je potvrdio general Đoko Jovanić, koji je bio na čelu jugoslovenske Kontraobaveštajne službe (KOS JNA), prema kojoj je upravo on odgovorio na Rankovićev zahtev i predložio Jovanku za Titovu saradnicu. Druga verzija tvrdi da je Jovanku odabrao Ivan Stevo Krajačić, tadašnji poverenik NKVD-a za Jugoslaviju.

Tito je imao skoro 59. godina, a Jovanka 27. kada su se konačno venčali u aprilu 1952. godine, sa šefom državne bezbednosti Aleksandrom Rankovićem, kao kumom. Pošto je Jovanka bila jedina Titova žena dok je bio na vlasti, ona je takođe otišla u istoriju kao prva dama Jugoslavije. Međutim, njihov odnos nije bio idiličan. Pojedini nezvanični izvještaji govore da su se Tito i Jovanka čak i formalno razveli krajem 1970-ih, malo pre njegove smrti. Međutim, tokom Titove sahrane, Jovanka je bila prisutna kao njegova zvanična supruga. Tito i Jovanka nisu imali dece.

Titov najpoznatiji unuk, Joška Broz, bio je vođa Komunističke partije.

Kao predsednik, Tito je imao pristup velikoj (državnoj) imovini. U Beogradu je boravio u zvaničnoj rezidenciji, u Užičkoj 15. A koristio je i Beli dvor. Brionska ostrva su predstavljala letnju državnu rezidenciju od 1949. godine. Paviljon je dizajnirao Jože Plečnik, a on uključuje i zoološki vrt. Blizu 100 stranih šefova država je boravilo u ovoj rezidenciji, zajedno sa filmskim zvezdama kao što su Elizabet Tejlor, Ričard Barton, Sofija Loren, Đina Lolobriđida i mnogi drugi.

Druga značajna rezidencija je bila na jezeru Bled, dok su šume Karađorđeva bile poprište „diplomatskog lova”. Do 1974. godine jugoslovenski predsednik je imao na raspolaganju 32 zvanične rezidencije, veće ili manje. Međutim, sva ova imovina nije bila u njegovom, već u državnom vlasništvu i mnoge od ovih rezidencija i dalje koriste države nastale raspadom bivše Jugoslavije.

U mladosti je Tito pohađao katoličku nedeljnu školu. Međutim, nakon incidenta u kome ga je sveštenik ošamario i vikao na njega zato što se spetljao kada mu je pomagao da skine odoru, Tito nije više ušao u crkvu. Kao odrasla osoba, često se izjašnjavao kao ateista.

Nasleđe

Titova statua u Kumrovcu

U hrvatskom primorskom gradu Opatiji glavna ulica nosi ime maršala Tita, kao i ulice u brojnim gradovima u Srbiji, uglavnom na severu zemlje. Jedna od glavnih ulica u centru Sarajeva se zove Titova ulica, a Titova statua u parku ispred univerzitetskog kampusa u Sarajevu je mesto gde Sarajlije dan danas odaju počast Titu. Veliki spomenik Josipa Broza Tita, visok 33 m, se nalazi se na Titovom trgu u Velenju. Jedan od glavnih mostova u drugom po veličini slovenačkom gradu Mariboru nosi naziv „Titov most”. Centralni trg u Kopru, najvećem primorskom gradu Slovenije, takođe nosi Titovo ime. Takođe, jedan asteroid, koga je otkrio srpski naučnik Milorad B. Protić 1937. godine nosi ime „1550 Tito”. Po njemu je nazvana i jedna vojna kapa, Titovka.

Svake godine se organizuje štafeta „Bratstvo i jedinstvo” u Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Srbiji koja na kraju završava u „Kući cveća” u Beogradu 25. maja — na Titovom grobu. Istovremeno, trkači u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini kreću u Kumrovec.

Orson Vels je jednom za Tita rekao da je „najveći čovek u današnjem svetu.” a Dvajt Ajzenhauer je rekao: „Maršal Tito je najveći heroj Drugog svetskog rata”.

Odlikovanja

Najznačajnija domaća odlikovanja:

Tip ordena	Ime ordena	Država	Opis
	Orden narodnog heroja	DF Jugoslavija	Dodeljen 19. novembra 1944. godine, odlukom Predsedništva AVNOJ-a, a na predlog ASNO Srbije. Prvi po redu.
	Orden narodnog oslobođenja	DF Jugoslavija	Dodeljen 1945. godine, odlukom Predsedništva AVNOJ-a
	Orden partizanske zvezde sa zlatnim vencem	DF Jugoslavija	Dodeljen 1945. godine, odlukom Predsedništva AVNOJ-a
	Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom	DF Jugoslavija	Dodeljen 1945. godine, odlukom Predsedništva AVNOJ-a
	Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem	DF Jugoslavija	Dodeljen 1945. godine, odlukom Predsedništva AVNOJ-a
	Orden za hrabrost	DF Jugoslavija	Dodeljen 1945. godine, odlukom Predsedništva AVNOJ-a
	Orden slobode	FNR Jugoslavija	Dodeljen 1947. godine, odlukom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ
	Orden junaka socijalističkog rada	FNR Jugoslavija	Dodeljen 1950. godina, odlukom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ
	Orden jugoslovenske velike zvezde	FNR Jugoslavija	Dodeljen 1954. godina, na osnovu Zakona o odlikovanjima FNRJ
	Orden ratne zastave	FNR Jugoslavija	Dodeljen 1954. godina, na osnovu Zakona o odlikovanjima FNRJ
	Orden jugoslovenske zastave sa lentom	FNR Jugoslavija	Dodeljen 1954. godina, na osnovu Zakona o odlikovanjima FNRJ
	Orden narodne armije s lovorovim vencem	FNR Jugoslavija	Dodeljen 1954. godina, na osnovu Zakona o odlikovanjima FNRJ
	Orden za vojne zasluge s velikom zvezdom	FNR Jugoslavija	Dodeljen 1954. godina, na osnovu Zakona o odlikovanjima FNRJ
	Orden Republike sa zlatnim vencem	FNR Jugoslavija	Dodeljen 1960. godina, na osnovu Zakona o odlikovanjima FNRJ
	Orden narodnog heroja	SFR Jugoslavija	Dodeljen 15. maja 1972. godine, odlukom Narodne skupštine SFRJ. Drugi po redu.
	Orden narodnog heroja	SFR Jugoslavija	Dodeljen 16. maja 1977. godine, odlukom Narodne skupštine SFRJ. Treći po redu.

Najznačajnija strana odlikovanja:

Tip ordena	Ime ordena	Država	Opis
	Orden južnog krsta	Brazil	Najviše odlikovanje Brazila. Dodeljeno 19. septembra 1963. u Braziliji.
	Orden Leopolda	Belgija	Jedno od tri belgijskih nacionalnih počasti viteškog reda. Najviše odlikovanje Belgije. Dodeljeno 6. oktobra 1970. u Briselu.
	Orden belog lava	Čehoslovačka	Najviše odlikovanje Čehoslovačke. Tito je ovim ordenom odlikovan dva puta, 22. marta 1946. i 26. septembra 1964. u Pragu i na Brionima.
	Orden slona	Danska	Najviše odlikovanje Danske. Odlikovan u Kopenhagenu 29. oktobra. 1974.
	Nacionalni orden Legije časti	Francuska	Najviše odlikovanje Francuske, nagrađen „za izuzetne doprinose u borbi za mir”.
	Nacionalni orden za zasluge	Francuska	Odlikovanje dodelio predsednik Francuske u Beogradu 6. decembra 1976.
	Veliki krst Ordena za zasluge SR Nemačke	Zapadna Nemačka	Najveća moguća klasa jednog državnog ordena Zapadnoj Nemačke (i moderne Nemačke). Dodeljeno u Bonu 24. juna 1974.
	Orden Spasitelja	Grčka	Najviši kraljevski orden Grčke. Dodeljen u Atini 2. juna 1954.
	Orden za zasluge Republike Italije	Italija	Najviše odlikovanje Italije, Dodeljeno u Beogradu 2. oktobra 1969.
	Vrhovni orden Hrizanteme	Japan	Najviše odlikovanje koje se u Japanu dodeljuje živim osobama. Dodeljen u Tokiju 8. aprila 1968.
	Orden Astečkog orla	Meksiko	Najviše odlikovanje koje se u Meksiku dodeljuje strancima. Dodeljeno u Beogradu 30. marta 1963.
	Orden holandskog lava	Holandija	Orden Holandije koji je ustanovio prvi kralj Holandije, Vilijem I. Dodeljeno u Amsterdamu 20. oktobra 1970.
	Orden Svetog Olafa	Norveška	Najviši norveški red viteštva. Dodeljen u Oslu 13. maja 1965.
	Orden Virtuti Militari	Poljska	Najviši vojni orden Poljske. Dodeljen za iskazanu hrabrost protiv neprijatelja u Varšavi 16. marta 1946.
	Orden Lenjina	Sovjetski Savez	Najviše odlikovanje u Sovjetskom Savezu. Dodeljeno u Moskvi 5. juna 1972.
	Orden pobede	Sovjetski Savez	Jedno od najređe dodeljivanih odlikovanja na svetu, a dobijali su ga samo generali i maršali za „vođenje ratnih operacija na jednom ili više frontova koje su uspešnim okončanjem donele radikalnu promenu situacije u korist Crvene armije”. Tokom svoje istorije bio je dodeljen 20 puta (od čega samo 5 puta strancima). Dodeljen u Beogradu 9. septembara 1945.
	Kraljevski orden Serafima	Švedska	Dodeljeno 29. februara 1959. u Stokholmu
	Zvezda narodnog prijateljstva	Istočna Nemačka	Dodeljeno 1965. godine za „razumevanje i prijateljstvo meću narodima”
	Orden Nila sa zlatnom kragnom	Egipat	Najviše odlikovanje Egipta. Dodeljeno 28. decembra 1955.
	Orden rumunske zvezde	Rumunija	Drugo najviše odlikovanje Rumunije
	Orden Georgi Dimitrov	Bugarska	Najviše odlikovanje Narodne Republike Bugarske
	Orden Karl Marks	Istočna Nemačka	Najviše odlikovanje Istočne Nemačke. Dodeljeno 1974. godine
	Orden Oktobarske revolucije	Sovjetski Savez	Po rangu je drugi sovjetski orden, iza Ordena Lenjina.
	Orden Suvorova	Sovjetski Savez	Orden Suvorova je bio visoko sovjetsko odlikovanje uvedeno tokom Velikog otadžbinskog rata

Porodično stablo Josipa Broza

8. Martin Broz (1786—?)

4. Martin Broz (1829—1874)

9. Ana Broz (1791—?), rođena Medvedec

2. Franjo Broz (1860—1936)

10. Andreas Blažičko (1789—1869)

5. Jana Broz (1836—1904), rođena Blažičko

11. Tereza Blažičko (1795—?), rođena Posavec

1. Josip Broz Tito (1892—1980)

12. Mihael Javeršek (1804—1886)

6. Martin Javeršek (1839—1915)

13. Marija Javeršek (1806—1862), rođena Gabron

3. Marija Broz (1864—1918), rođena Javeršek

14. Jozef Postrežin (1803—1868)

7. Marija Javeršek (1839—1906), rođena Postrežin

15. Barbara Postrežin (1805—1859), rođena Rožanc

Galerija

• 
  Maršal Josip Broz Tito
• 
  Maršal Josip Broz Tito, pedesetih godina
• 
  Zvanični portret Direkcije za informisanje FNRJ, 1950.
• 
  Izbor za Predsednika, 1953.
• 
  U poseti Borisu Kidriču u bolnici, 1953.
• 
  Poseta Ohridu, 1957.
• 
  U Domu sindikata, 1957.
• 
  Sutjeska, smotra preživelih boraca, sa Kočom Popovićem, 1958.
• 
  Tito 1958
• 
  U kabinetu, 1959.
• 
  U poseti Subotici, 1960.
• 
  Poseta crkvi Lazarici, Kruševac, 1961.
• 
  Predah na Jastrebcu, 1961.
• 
  Na Crnom vrhu, 1961.
• 
  Po povratku iz Moskve, 1962.
• 
  Ispred SIV-a, 1962.
• 
  Na brodu Galeb, sa posadom, 1962.
• 
  Proslava 20. godišnjice JRM, 1962.
• 
  Na brodu Galeb
• 
  Na povratku 1963. iz SAD, dobrodošlica omiljenog vučjaka
• 
  Tito radno
• 
  Sa suprugom Jovankom, novogodišnji ples
• 
  Sećanje na pećinu u Drvaru, 1966.
• 
  U Magnohromu, u Kraljevu
• 
  Dolazak u Skupštinu Jugoslavije
• 
  Ispred makete i plana Novog Beograda, 1967.
• 
  Tito u Politici, 5. februara 1969.
• 
  U Jajcu, 1969.
• 
  U Skupštini Jugoslavije posle dobijanja drugog Ordena narodnog heroja, 1972.
• 
  Tito u radionici u Goši, na mašinama na kojima je radio
• 
  Tito i gardisti
• 
  Tito i Jovanka Broz nakon izbora za doživotnog predsednika SFRJ, 1974.
• 
  Sa otvaranja mosta 25. maj 1974.
• 
  Prvomajska parada
• 
  Tito u Narodnoj biblioteci, 1975.
• 
  Sa otvaranja pruge Beograd-Bar, 1976.
• 
  Jesen 1977.
• 
  Treći Orden narodnog heroja
• 
  Predah u Narodnoj skupštini
• 
  Razmišljanje
• 
  Na Đerdapu, 1977.
• 
  Sa pionirkom
• 
  Tito na 11. Kongresu SKJ, 1978.
• 
  Tito, 1978.
• 
  Igalo, 1978.
• 
  Na povratku iz Havane, 1979
• 
  Doček Tita u Pirotu 1965. godine
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

Zanimljivosti

• Miroslav Mladenović je uz Tita proveo 35 godina, od 1945. do 1980. godine kao obezbeđenje u Gardijskoj brigadi i kao fotograf. O tom periodu je napisao više knjiga.
• Ivo Eterović je bio fotograf Josipa Broza Tita i njegove supruge Jovanke, objavio je o tome fotomonogafiju „Njihovi dani” (1977).
• Stevan Kragujević kao prvi fotoreporter u Direkciji za informisanje pri Predsedništvu SFRJ, pratio je Tita na putovanjima u zemlji i smatrali ga za njegovog ličnog fotografa, što on nije bio.
• Pero Simić, novinar i publicista, objavio je više knjiga o Josipu Brozu Titu.
• Milovan Mića Stojanović, bio je Titov kuvar od 1956. do 1980. i napisao knjigu „Kako sam skuvao istoriju”
• Milomir Pavlović Paja, od 1975. baštovan Titovog vrta, napisao je knjigu „Priče Titovog baštovana”.
• Na njega je pokušano više atentata.
• Predložen je 1973. godine za Nobelovu nagradu za mir.
• Iako nije javno rekao za koji je klub navijao, po rečima Stjepana Bobeka i unuka Joške, navijao je za Partizan. Postoje i navodi da je navijao za Hajduk iz Splita.
• Bio je visok oko 1,68 m.
• U jednom trenutku tokom 1913. godine su on, Staljin, Lenjin, Trocki, Frojd, Hitler i Franc Ferdinand živeli istovremeno u Beču.
• Nikada nije bio u službenoj poseti u nekoj državi u Okeaniji.
• Tokom velike većine njegove vladavine Jugoslavija i Španija nisu imale ambasadore jedni kod drugih. Nekoliko godina posle smrti Fransiska Franka su 1977. oni postavljeni na obe strane.
• Od 5 supruga koje je tokom života imao, decu je imao samo sa prve dve: Pelagijom Belousovom i Hertom Has.
• Herta Has je živela 30, a Jovanka Broz 33 godina posle njegove smrti. Obe su živele i preminule u Beogradu.
• Prema doktoru Milomiru Stankoviću, članu konzilijuma koji je lečio Tita tokom njegovih poslednjih dana, Titove poslednje reči su bile "Šta sve ovo treba da znači?!". Stanković ne zna da li su se one odnosile na komentare o nekim Titovim donetim odlukama, ili na lekare koji su mu rekli da će terapija nad njim uspeti. Tito je to izgovorio pre sredine februara 1980, jer kasnije nije mogao da govori, a i bio je u veštačkoj komi do kraja života.
• On i Ivan Šubašić, pored toga što su dogovorili sporazume o prelaznoj vladi Jugoslavije, rođeni su istog dana i godine, 7. maja 1892.

Literatura

• Lees, Lorraine M. (2010). Keeping Tito Afloat: The United States, Yugoslavia, and the Cold War, 1945—1960. Penn State Press. str. 233—234. ISBN 978-0-271-04063-9. 
• Valenzuela, Julio Samuel; Valenzuela, Arturo (1986). Military Rule in Chile: Dictatorship and Oppositions. Johns Hopkins University Press. str. 316. 
• Drakulic, Slavenka (2013). Café Europa: Life After Communism (na jeziku: engleski). Little, Brown Book Group. ISBN 978-1-4055-2502-2. Pristupljeno 23. 2. 2021. 
• Matas, David (1994). No More: The Battle Against Human Rights Violations (na jeziku: engleski). Dundurn. ISBN 978-1-55002-221-6. Pristupljeno 23. 2. 2021. 
• Tierney, Stephen (2000). Accommodating National Identity: New Approaches in International and Domestic Law. Martinus Nijhoff Publishers. str. 17. ISBN 978-90-411-1400-6. 
• Andjelic, Neven (2003). Bosnia-Herzegovina: The End of a Legacy. Frank Cass. str. 36. ISBN 978-0-7146-5485-0. 
• Medvedev, Zhores A.; Medvedev, Roy A.; Jeličić, Matej; Škunca, Ivan (2003). The Unknown Stalin. Tauris. str. 61—62. ISBN 978-1-58567-502-9. 
• Hall, Richard C. (2014). War in the Balkans: An Encyclopedic History from the Fall of the Ottoman Empire to the Breakup of Yugoslavia (na jeziku: engleski). ABC-CLIO. str. 36, 350. ISBN 978-1-61069-031-7. 
• Laar, M. (2009). The Power of Freedom. Central and Eastern Europe after 1945 (PDF). Centre for European Studies. str. 44. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 11. 2013. g. 
• Leffler, Melvyn P. (2009). The Cambridge History of the Cold War. Cambridge University Press. str. 201. ISBN 978-0-521-83719-4. 
• Willetts, Peter (1978). The non-aligned movement: the origins of a Third World alliance (na jeziku: engleski). F. Pinter. str. xiv. ISBN 978-0-903804-33-2. Pristupljeno 11. 9. 2018. 
• Nolan, Cathal (2002). The Greenwood Encyclopedia of International Relations: S-Z. Greenwood Press. str. 1668. ISBN 978-0-313-32383-6. 
• Brunner, Borgna (1997). 1998 Information Please Almanac. Houghton Mifflin. str. 342. ISBN 978-0-395-88276-4. 
• Ramet, Sabrina P.; Matić, Davorka (2007). Democratic Transition in Croatia: Value Transformation, Education, and Media. Texas A&M University Press. str. 274. ISBN 978-1-58544-587-5. 
• Kurapovna, Marcia (2009). Shadows on the Mountain: The Allies, the Resistance, and the Rivalries That Doomed WWII Yugoslavia. John Wiley and Sons. str. 87. ISBN 978-0-470-08456-4. 
• Bokovoy, Melissa Katherine; Irvine, Jill A.; Lilly, Carol S. (1997). State-society relations in Yugoslavia, 1945—1992. Palgrave Macmillan. str. 36. ISBN 978-0-312-12690-2. 
• Rhodri Jeffreys-Jones. In Spies We Trust: The Story of Western Intelligence. Oxford: Oxford University Press. str. 87. ISBN 978-0-19-958097-2. 
• Dedijer, Vladimir (1955). JOSIP BROZ TITO PRILOZI ZA BIOGRAFIJU (PDF). KULTURA. Arhivirano iz originala (PDF) 15. 12. 2017. g. Pristupljeno 16. 5. 2017. 
• Rhodri Jeffreys-Jones (2013). In Spies We Trust: The Story of Western Intelligence. Oxford: Oxford University Press. str. 87. ISBN 978-0-19-958097-2. 
• Narodni heroji Jugoslavije. Beograd: Mladost. 1975. 
• Milazzo, Matteo J. (1975). The Chetnik Movement & the Yugoslav Resistance. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-1589-8. 
• Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941—1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9. 
• Vinterhalter, Vilko (1972). In the Path of Tito. Abacus Press. 
• Džasper Ripli „Tito”, „Mir” Novi Sad, 1998. godina
• Pavlowitch, Stevan K. (2007). Hitler's New Disorder: The Second World War in Yugoslavia. New York: Columbia University Press. ISBN 978-1-85065-895-5. 
• Stanišić, Mihailo (1999). Ekspanzionizam Hrvata i rastrojstvo Srba. Službeni list SRJ. str. 369. ISBN 86-355-0429-1. 
• Đukić, Slavoljub (1992). „Umro je vođa”. Kako se dogodio vođa. Beograd: Filip Višnjić. str. 14. ISBN 978-86-7363-119-6. 
• Simić, Pero (2011). Tito: fenomen 20. veka. JP Službeni glasnik, Beograd. 
• Logos, Aleksandar A. (2016). Istorija Srba, 2. izmenjeno izdanje. Beograd. ISBN 978-86-85117-31-2. 
• Božić, Sofija (2012). „Josip Broz Tito i Rimokatolička crkva kod Hrvata: Jedan neobjavljen članak Luja Vojnovića” (PDF). Srpske studije. 3: 421—426. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 11. 2015. g. Pristupljeno 30. 6. 2016. 
• Auty, Phyllis (1970). Tito: A Biography. New York, New York: McGraw-Hill. OCLC 100536. 
• Banac, Ivo (1988). With Stalin against Tito: Cominformist splits in Yugoslav Communism. Ithaca, New York: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-2186-0. 
• Barnett, Neil (2006). Tito. London, England: Haus. ISBN 978-1-904950-31-8. 
• Borneman, John (2004). Death of the Father: An Anthropology of End in Political Authority. Berghahn Books. ISBN 978-1-57181-111-0. 
• Cook, Bernard A. (2001). Europe Since 1945: An Encyclopedia, Volume 2 K-Z. New York, New York: Garland Publishing Inc. 
• Corbel, Josef (1951). Tito's Communism. Denver, Colorado: The University of Denver Press. 
• Dedijer, Vladimir (1952). Tito. New York, New York: Simon and Schuster. ISBN 978-0-405-04565-3. 
• Dedijer, Vladimir (1953). Tito Speaks: His Self Portrait and Struggle with Stalin. London, England: Weidenfeld and Nicolson. 
• Forsythe, David P., ur. (2009). Encyclopedia of Human Rights. 5. Oxford, England: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-533402-9. 
• Frankel, Benjamin (1992). The Cold War, 1945—1991: Leaders and Other Important Figures in the Soviet Union, Eastern Europe, China, and the Third World. 2. London, England: Gale Research. ISBN 978-0-8103-8928-1. 
• Finlan, Alastair (2004). The Collapse of Yugoslavia 1991—1999. New York, USA: Osprey Publishing. ISBN 978-1-4728-1027-4. 
• Jeffreys-Jones, Rhodri (2013). In Spies We Trust: The Story of Western Intelligence. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-958097-2. 
• Kocon, Ivan; Jeličić, Matej; Škunca, Ivan (1988). Stvaranje Titove Jugoslavije. Opatija, Yugoslavia: Otokar Keršovani. ISBN 978-86-385-0091-8. 
• Laqueur, Walter (1976). Guerrilla Warfare: A Historical & Critical Study. New Brunswick, New Jersey: Transaction Publishers. ISBN 978-1-4128-2488-0. 
• Lee, Khoon Choy (1993). Diplomacy of a Tiny State. Singapore: World Scientific. ISBN 978-981-02-1219-3. 
• Lees, Lorraine M. (2006). Keeping Tito Afloat: The United States, Yugoslavia, and the Cold War. Pennsylvania State University Press. ISBN 978-0-253-34656-8. 
• Matas, David (1994). No More: The Battle Against Human Rights Violations. ISBN 978-1-55002-221-6. 
• McGoldrick, Dominic (2000). „Accommodating National Identity in National Law and International Law”. Ur.: Tierney, Stephen. Accommodating National Identity: New Approaches in International and Domestic Law. Martinus Nijhoff Publishers. ISBN 978-90-411-1400-6. 
• Minahan, James (1998). Miniature Empires: A Historical Dictionary of the Newly Independent States. Westport, Connecticut: Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-30610-5. 
• Pavlowitch, Stevan K. (1992). Tito--Yugoslavia's Great Dictator: A Reassessment (na jeziku: engleski). Ohio State University Press. ISBN 978-0-8142-0600-3. Pristupljeno 23. 2. 2021. 
• Ramet, Sabrina Petra (2006). The Three Yugoslavias: State-Building and Legitimation, 1918—2005. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34656-8. 
• Ridley, Jasper (1994). Tito: A Biography. London, England: Constable and Company. ISBN 978-0-09-475610-6. 
• Roberts, Walter R. (1987). Tito, Mihailović and the Allies: 1941—1945. New Brunswick, New Jersey: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-0773-0. 
• Swain, Geoffrey (2010). Tito: A Biography. London, England: I.B. Tauris. ISBN 978-1-84511-727-6. 
• Sherwood, Timothy H. (2013). The Rhetorical Leadership of Fulton J. Sheen, Norman Vincent Peale, and Billy Graham in the Age of Extremes. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-7431-9. 
• Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941—1945: The Chetniks. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9. 
• Tomasevich, Jozo (2001). War and Revolution in Yugoslavia, 1941—1945: Occupation and Collaboration. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2. 
• Trbovich, Ana S. (2008). A Legal Geography of Yugoslavia's Disintegration. Oxford, England: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-533343-5. 
• Vinterhalter, Vilko (1972). In the Path of Tito... Tunbridge Wells, England: Abacus Press. ISBN 978-0-85626-011-7. 
• Vucinich, Wayne S. (1969). „Interwar Yugoslavia”. Contemporary Yugoslavia: Twenty Years of Socialist Experiment. Berkeley, California: University of California Press. OCLC 652337606. 
• West, Richard (1995). Tito and the Rise and Fall of Yugoslavia. New York, New York: Carroll & Graf. ISBN 978-0-7867-0191-9. 
• Tierney, Stephen (2000). Accommodating National Identity: New Approaches in International and Domestic Law – Page 17. Martinus Nijhoff Publishers. str. 17. ISBN 978-90-411-1400-6. „Human rights were routinely suppressed...” 
• Dimić, Ljubodrag (1998). „Josip Broz, Nikita Sergejevič Hruščov i mađarsko pitanje 1955—1956” (PDF). Tokovi istorije (1—4): 23—59. 
• Dimić, Ljubodrag (2004). „Titovo putovanje u Indiju i Burmu 1954—1955: Prilog za istoriju Hladnog rata” (PDF). Tokovi istorije (3—4): 27—54. 
• Dimić, Ljubodrag (2010). „Josip Broz Tito i jugoslovenski pogled na Evropu”. Jugoslavija u hladnom ratu: Prilozi istraživanjima: Zbornik radova. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. str. 183—205. 
• Dimić, Ljubodrag (2012). „Josip Broz Tito, Yugoslav policy and the formation of the concept of European security, 1968—1975”. From Helsinki to Belgrade: the First CSCE follow-up meeting and the crisis of détente. Bonn: Bonn University Press. str. 59—81. 
• Dimić, Ljubodrag (2014). Jugoslavija i Hladni rat: Ogledi o spoljnoj politici Josipa Broza Tita (1944—1974). Beograd: Arhipelag. 
• Dimić, Ljubodrag (2014). „Veština politike: Prvi susret Josipa Broza Tita i Leonida Iliča Brežnjeva (24. septembar - 5. oktobar 1962)”. Umetnost i njena uloga u istoriji: Između trajnosti i prolaznih -izama. Kosovska Mitrovica: Filozofski fakultet. str. 371—387. 
• Dimić, Ljubodrag (2018). „Poslednji susret Leonida Iljiča Brežnjeva i Josipa Broza Tita (Moskva, 16-21. maj 1979. godine)”. Rusija/SSSR i državnost Srbije/Jugoslavije. Beograd: Istorijski institut. str. 323—351. 
• Goldstein, Slavko; Goldstein, Ivo (2018). Tito. Novi Sad: Akademska knjiga. ISBN 978-86-6263-218-0. 
• Pirjevec, Jože (2013). Tito i drugovi – I deo. Beograd: Laguna. ISBN 978-86-521-1409-2. 

Spoljašnje veze

• Josip Broz Tito
• Tito (veb-citati)
• Biografija na sajtu SANU
• Titove majske parade („Večernje novosti”, feljton 13—26. maj 2008) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. septembar 2018)
• Tito — tajna veka („Večernje novosti”, feljton 20. maj — 3. jun 2009) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. septembar 2018)
• Tito strogo poverljivo („Večernje novosti”, feljton 22—30. april 2010) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. jul 2010)
• Titova španska enigma („Večernje novosti”, feljton, decembar 2012) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. decembar 2012)
• Titov carski život („Večernje novosti”, feljton, april 2014) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. april 2014)
• Lične Brozove žrtve („Večernje novosti”, feljton, novembar 2016) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. septembar 2018)
• Neispričane priče o Josipu Brozu („Večernje novosti”, feljton, novembar 2017) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. novembar 2017)
• Atentati na Tita („Večernje novosti”, feljton, novembar 2019) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. novembar 2019)