Фенотиазин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
фенотиазин
Пхенотхиазин.свг
Пхенотхиазине-МцДоwелл-3Д-вдW.пнг
Пхенотхиазине-нон-планар-МцДоwелл-3Д-баллс.пнг
Називи
ИУПАЦ назив
10H-фенотиазин
Други називи
тиодифениламин, дибензотиазин, дибензопаратиазин, 10H-дибензо-[b,e]-1,4-тиазин, PTZ
Идентификација
3Д модел (Јмол)
ChEBI
ChemSpider
ЕЦХА ИнфоЦард 100.001.997
КЕГГ[1]
УНИИ
Својства
C12Х9НС
Моларна маса 199,27 g/mol
Агрегатно стање жути ромбични листићи
Тачка топљења 185 °Ц (365 °Ф; 458 К)
Тачка кључања 371 °Ц (700 °Ф; 644 К)
0,00051 g/L (20 °C)[2]
Растворљивост у други растварачи бензен, етар, бензин, хлороформ, врућа сирћетна киселина, етанол (незнатно), минерално уље (незнатно)
Киселост (пКа) око 23 у ДМСО
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °Ц [77 °Ф], 100 кПа).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Фенотиазин је органско једињење које се јавља у различитим антипсихотичким и антихистаминским лековима. Оно има формулу S(C6H4)2NH. Ово жуто трициклично једињење је растворно у сирћетној киселини, бензену, и етру. Оно је сродно са тиазинском класом хетероцикличних једињења. Деривати овог једињење налазе широку примену у лековима.

Синтеза[уреди]

Ово једињење је оригинално припремио Бернтсен 1883. путем реакције дифениламина са сумпором, док новији синтетички приступи користе циклизацију 2-супституисаних дифенилсулфида. Фармацеутски значајни деривати фенотиазина се обично не припремају почевши од фенотиазина.[3][4]

Референце[уреди]

  1. ^ Јоанне Wиxон; Доуглас Келл (2000). „Wебсите Ревиеw: Тхе Кyото Енцyцлопедиа оф Генес анд Геномес — КЕГГ”. Yеаст. 17 (1): 48—55. дои:10.1002/(СИЦИ)1097-0061(200004)17:1<48::АИД-YЕА2>3.0.ЦО;2-Х. 
  2. ^ Sigma-Aldrich catalog
  3. ^ Gérard Taurand, "Phenothiazine and Derivatives" in Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry, Wiley-VCH, Weinheim, 2005.doi:10.1002/14356007.a19_387
  4. ^ T. Kahl, K.-W. Schröder, F. R. Lawrence, W. J. Marshall, Hartmut Höke, Rudolf Jäckh, "Aniline" in Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry, 2005, Wiley-VCH: Weinheim.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]