Sveti Sava

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Sveti Sava preusmerava ovde. Za druga značenja vidi Sveti Sava (višeznačna odrednica).
Info non-talk.svg Ovom članku ili jednom njegovom delu je potrebno prerađivanje.


Članak je označen ovim šablonom 17.01.2012. i nalazi se u kategoriji Biografije.
Pogledajte kako se menja stranica ili stranicu za razgovor za pomoć. Uklonite ovu poruku kada završite.

Sveti Sava

Sveti Sava Kraljeva Crkva.jpg
Freska iz manastira Studenica

Pravo ime Rastko Nemanjić
Datum rođenja oko 1174.
Mesto rođenja Ras
Datum smrti 14. januar 1236.
Mesto smrti Trnovo (Bugarska)
Zvanje Arhiepiskop srpski
Godine 1219-1233.
Naslednik Arsenije I

Sveti Sava (1174. ili 1175[a]14. januar[b] 1236) je bio srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovenčanog.

Kao mladić dobio je od oca Zahumlje na upravu. Međutim, Rastko je pobegao na Svetu goru i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, gde je dobio ime Sava. Kasnije je sa svojim ocem, koji se u međuvremenu zamonašio i dobio ime Simeon, podigao manastir Hilandar, prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori.

U Srbiji je ubrzo došlo do borbe za vlast između Savine braće. Zbog toga se on vratio u Srbiju, kako bi zaustavio rat. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. vratio na Svetu goru. Godine 1219. Sava je od Vaseljenske patrijaršije u Nikeji izborio autokefalnost srpske crkve sa statusom samostalne arhiepiskopije, a vaseljenski patrijarh Manojlo I Carigradski ga je imenovao za prvog srpskog arhiepiskopa. Ostao je arhiepiskop sve do 1233, da bi ga potom zamenio njegov učenik Arsenije. Više puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa jednog od hodočašća iz Svete zemlje 1236. smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Vladislav.

Njegova najznačajnija pisana dela su „Žitije Svetog Simeona“, „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“, kao i „Zakonopravilo“.

Savin kult u narodu bio je jak. Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je 1594. naredio da se spali mošti svetoga Save na Vračaru. Na mestu za koje se veruje da se to desilo podignut je Hram Svetog Save. U Srbiji se dan njegove smrti po gregorijanskom kalendaru (27. januar) proslavlja kao Dan prosvete.

Mladost

Rastko Nemanjić je rođen u deževačkom kraju na planini Goliji. Kada je imao 15 godina, njegov otac, veliki župan Stefan Nemanja, dodelio mu je Zahumlje na upravu. Na tom položaju je ostao manje od dve godine (1190/91) dok nije pobegao sa očevog dvora i otišao na Svetu goru, zamonašio se i uzeo monaško ime Sava. Za njim je bila odaslata vojnička potera da ga vrati kući. Međutim, kad su ga vojnici našli, on je već bio zamonašen u ruskom manastiru Sv. Pantelejmona, ili u Vatopedu. Narednih sedam godina je ostao u Vatopedu (osnovanom 985. godine), gde mu se pridružio njegov otac Stefan Nemanja, pošto se odrekao prestola i zamonašio 1196. godine, provevši više od godinu dana u Studenici kao monah Simeon.

Sava kao svetogorski monah

Sava je 1197. godine krenuo u Carigrad da od cara Aleksija III Anđela traži dozvolu za podizanje srpskog manastira na Svetoj gori. Vratio se sa dozvolom sledeće godine. Manastir je osnovan na mestu starog i polurazrušenog grčkog manastira Helandariona. Sava je učestvovao u sastavljanju osnivačke povelje Hilandara koju je izdao njegov otac. Domentijan navodi da je Sava, boraveći u Carigradu, posetio manastir Bogorodice Evergetide, odakle je 1199. uzeo jedan primerak manastirskog tipika i dao da se prevede na staroslovenski, koji je posle, u delimično izmenjenom obliku, postao tipik Hilandara, a kasnije i Studenice.

Između 1200. i 1204. godine, Sava je u Solunu bio rukopoložen za arhimandrita. Posle pada Carigrada 1204. godine, Sveta gora je potpala pod vlast Bonifacija Monferatskog, markiza od Monferata i solunskog kralja, koji je počeo da nameće svoju vlast svetogorskim manastirima uz podršku krstaša. U tu svrhu je sagradio zamak, odakle su manastiri pljačkani i gde su monasi mučeni.

Prema Savinim rečima, braća Stefan i Vukan su ga, posle višegodišnjeg međusobnog sukoba, zamolili da prenese očeve mošti u Srbiju. Sava je, verovatno, krenuo na put u zimu 1206/1207. Početkom 1207. Simeon je sahranjen u Studenici, a Sava je postavljen za igumana Studenice, gde je zaveo pomenuti Hilandarski tipik sa manjim izmenama.[7]

Sava kao arhiepiskop

U to vreme srpska crkva nije bila samostalna, već je bila podređena Ohridskoj arhiepiskopiji i imala je samo tri episkopije (Rašku, Lipljansku i Prizrensku) u kojima su vladike bili Grci. Sava odlazi u Nikeju (jer su Carigrad tada držali Latini) kod vaseljenskog patrijarha Manojla Sarantena i vizantijskog cara Teodora Laskarisa, tražeći autokefalnost srpske crkve. Šestog decembra 1219. godine Raška episkopija postaje arhiepiskopija, a Sava prvi srpski arhiepiskop.

Sava potom u Solunu, u manastiru Filokal, završava sastavljanje Nomokanona, zbornik crkvenih i građanskih propisa, i objavljuje ga kao Zakonopravilo.[8] Po povrtaku u Rašku osniva osam novih episkopija (Zetsku, Hvostansku, Humsku, Topličku, Budimljansku, Dabarsku i Moravičku), među kojima i Žičku, koja postaje sedište nove srpske arhiepiskopije. Svi novopostavljeni episkopi dobijaju po jedan prepis Zakonopravila. Novoizgrađeni manastiri su bogato darovani imanjima, njivama, šumama, vinogradima, pašnjacima i voćnjacima.[9]

Zakonopravilo

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Zakonopravilo
Zakonopravilo Svetog Save, Ilovički prepis iz 1262.

Zakonopravilo Svetog Save iz 1219. godine je bilo prvi srpski ustav.[10] Zakonopravilo[11] je uređivalo veliku oblast društvenih odnosa, kako crkvenih tako i građanskih[12]. Deo Zakonopravila koji se odnosio na crkveno pravo sačinjavali su: Sinopsis Stefana Efeskog, Nomokanon Jovana Sholastika, Nomokanon u 14 naslova, Pravila svetih apostola, Pravila svetih otaca, Odluke Vaseljenskih i Pomesnih sabora i Mojsijevo zakonodavstvo (3. i 5. knjiga Mojsijeva). Deo koji se odnosio na Građansko pravo sačinjavali su: Izvodi iz Novela Justinijanovih (oko 550), pravni zbornik koji je sastavio Jovan Sholastik, Collectio tripartita, zbirka zakona iz Justinijanovog zakonodavstva[13][14] i Prohiron (Zakon gradski) iz 879. godine, zbornik vizantijskog građanskog, krivičnog i procesnog prava. Presađivanjem (recepcijom) rimsko-vizantijskog prava Srbija je postala sastavni deo evropske i hrišćanske civilizacije.

Sabor u Žiči

Godine 1221. je održan opšti državno-crkveni sabor, prvi nakon dobijanja autokefalnosti, u manastiru Žiči, podignutom kao sedište nove arhiepiskopije. Na saboru je Sava papinom krunom (vencem) krunisao (ovenčao) svog brata Stefana Nemanjića za kralja, koji postaje Stefan Prvovenčani, a Srbija postaje kraljevina.

Sava je pred ovim saborom održao Žičku besedu o pravoj veri, u kojoj poučava kralja, vlastelu i novoizabrane episkope osnovnim dogmama pravoslavne vere, tvrdeći da su bez nje dobra dela uzaludna. „Jer niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje, da savršen bude čovek Božji“.[15] Tom prilikom, Sinod pravoslavne crkve proklinje babune, odnosno bogumile, kao i poglavare bosanske crkve koja je primala verske prognanike iz Raške.[16]

Nakon sabora je Sava lično ispitivao i pokrštavao one koji nisu prihvatali novouspostavljenu crkvenu hijerarhiju: "A one koji su propovedali jeres zadrža sa sobom kod crkve i nasamo ih tačno ispita. Nekrštenima, uz prethodno proklinjanje jeresi koju imađahu, zapovedi da drže dane oglašene u čuvanju čistote, i tako zapovedaše im da se krste."[17] Plemićima (blagorodnima) su Sava i Stefan Nemanjić nudili mnoge darove i počasti ako prihvate pravoslavlje, a one koje nisu pristali - uz poniženja su proterali iz zemlje.[18]

Književni rad

Savin književni rad je veoma obiman, i namenjen je poglavito organizaciji manastira. Najpre je napisao tri tipika (pravilnika): „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“. Na početku „Studeničkog tipika“ opisao je život ktitora tog manastira, svog oca Stefana Nemanje, u monaštvu nazvanog Simeon. „Žitije Sv. Simeona“, koje se docnije izdvojilo iz „Studeničkog tipika“ i osamostalilo, najvažnije je Savino delo. Svetovni život Nemanjin opisan je u njemu kratko, a monaški sa više detalja. Pod uticajem ove biografije razvio se potpuno samostalan književni rod žitija (biografija) srpskih

Pečat Svetog Save

vladalaca i svetaca. Ostali Savini spisi su: „Služba Svetom Simeonu“, „Poslanica igumanu Spiridonu“ (prvo sačuvano privatno pismo u srpskoj književnosti), „Ustav za držanje ‘Psaltira’“ i „Nomokanon“ ili „Zakonopravilo“ (obiman zbornik crkvenih i svetovnih zakona i propisa). Po rečima Milana Kašanina, „istinskoj književnosti i originalnom stvaralaštvu od onoga što je Sava napisao pripada u svemu stotinak stranica“.

„Žitije Svetog Simeona“ se sastoji od jedanaest poglavlja, koja se mogu grupisati u sledeće sadržinske celine:

Sveti Sava u Svetoj zemlji

Sveti Sava, freska iz 13. veka, Pećka patrijaršija.

Od vremena Svetog Save hodočašća u Svetu zemlju su nadahnula mnoge vladare, crkvene velikodostojnike, monahe, pobožan narod, umetnike, i to nadahnuće traje i danas. Među značajnijim darodavcima pravoslavnih manastira i crkava na Svetoj zemlji su bili prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava, potom i drugi vladari Nemanjići, kralj Milutin i dr., kao i prvi srpski patrijarh Joanikije i drugi.

Sveti Sava je prilikom prvog hodočašća u Svetu zemlju, podigao konake za srpske monahe u đurđijanskom manastiru Svetog Krsta nedaleko od Jerusalima. Potom je otkupio zemljište na brdu Sion i tu sazidao manastir za srpske monahe, dok je u Akri, u tada palestinskom pristaništu, od Latina otkupio Crkvu Sv. Đorđa, da posluži kao prihvatilište monasima.
Bio je ktitor i darodavac manastira Svetog Jovana Bogoslova (kuća J. Bogoslova koju je Sava kupio, konak i crkva). Prilikom obilaska Siona, sa patrijarhom Atanasijem iz Jerusalimske patrijaršije, arhiepiskop Sava je kupio kuću (Sv. Jovana Bogoslova) tj. Sionska Gornicu u kojoj se održala Tajna večera, kuću je odkupio od Saracena (muhamedanaca) i platio je zlatom i srebrom koje je dobio od kralja Radoslava.

Prilikom drugog boravka u Svetoj zemlji, 1235. godine, sve svoje zadužbine, manastire i metohe, poklonio je velikoj pravoslavnoj Lavri Svetog Save Osvećenog, kojim su Srbi upravljali punih 130 godina i čiji je Sveti Sava (srpski) bio sabrat.

Pohodio je i darivao i pravoslavni manastir Svete Katarine na Sinaju 1234. godine. Tu je proveo čitav Časni post, Svetu četrdesetnicu, moleći se za svoj srpski rod i čitav hrišćanski narod. Inače, Manastiru Sv. Katarine su Srbi dali veliki doprinos(i gde je jedno vreme bio iguman Srbin Joanikije, 14 vek).

Smrt i nasleđe

Hram Svetog Save

Po povratku sa hodočašća u Jerusalim, prolazio je kroz Bugarsku. Tu je preminuo 14. januara 1236. i bio sahranjen u tadašnjoj bugarskoj prestonici Trnovu. Njegov sinovac, srpski kralj Vladislav, inače zet bugarskog cara Asena, posle godinu dana je preneo njegove mošti iz Trnova u manastir Mileševu. Stefan Vukčić Kosača se 1448., po osvajanju manastira Mileševa, proglasio „hercegom od Svetog Save“, a oblast kojom je upravljao kasnije je dobila ime Hercegovina.

Spaljivanje

Mesto na Tašmajdanu, Beograd, gde su najverovatnije spaljene mošti Svetog Save

Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinan-paša nije odatle oteo, odneo u Beograd i spalio ih na brdu Vračar 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka na Vračaru je podignut hram posvećen Svetom Savi, u znak sećanja i zahvalnosti za sve ono što je Sveti Sava uradio za svoj narod i crkvu.

Mesto spaljivanja, međutim, verovatno nije bilo na današnjem Vračaru, koji je tada bio daleko izvan zidina grada, već na brdu „Čupina umka“ na mestu između današnje crkve Svetog Marka i sportskog kompleksa, a koje se tada zvalo Vračar.[19] Po narodnom predanju, pre spaljivanja mošti, spašena je ruka Svetog Save i danas se nalazi u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja.[20]

Srpska pravoslavna crkva praznuje Savu kao svetitelja 27. januara po gregorijanskom, odnosno 14. januara po julijanskom kalendaru. Praznik Svetog Save, Savindan, obeležava se kao školska slava u svim školama u Srbiji i Republici Srpskoj. Takođe se obeležava i spaljivanje moštiju Svetog Save.

Napomene

  1. ^ U većini izvora je navedeno da je Sveti Sava rođen oko 1175. godine[1][2][2][3]. ali se navode i 1174.[4][5] i 1169.[6]
  2. ^ Po julijanskom kalendaru

Vidi još

Reference

  1. ^ 100 najznamenitijih Srba u izdanju PRINCIP-a iz Beograda i Š-JUPUBLIK-a iz Novog Sada, 1993. godine
  2. ^ a b Sveti Sava, princ i prosvetitelj u Cetinju i Beogradu, 2007. godine
  3. ^ „Свети Сава“. историјска библиотека Приступљено 28. 3. 2013.. 
  4. ^ Narodna enciklopedija, St. Stanojević, Zagreb, 1925 — 1929.
  5. ^ „Свети Сава, први Архиепископ и просветитељ српски“. Српска православна црква Приступљено 28. 3. 2013.. 
  6. ^ „Свети Сава“. Соко Бања Приступљено 28. 3. 2013.. 
  7. ^ D. Obolenski, Šest vizantijskih portreta, (biografija sv. Save), Beograd 1991, 2004.
  8. ^ „Bjelajac, Srbi i rukopisno Sveto pismo“. Kocic.net Приступљено 10. 1. 2012.. 
  9. ^ „Željko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje“. Rastko.org.rs Приступљено 10. 1. 2012.. 
  10. ^ http://www.alanwatson.org/sr/petarzoric.pdf
  11. ^ „Miodrag Petrovic - Zakonopravilo Sv.Save.zip - 4shared.com - online file sharing and storage - download“. www.4shared.com. 
  12. ^ „Номоканон - ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА“. istorijska-biblioteka.wikidot.com. 
  13. ^ „S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I“. www.constitution.org. 
  14. ^ „::: The Roman Law Library (Last Update : September 13, 2011 )“. web.upmf-grenoble.fr. 
  15. ^ Žička beseda o pravoj veri
  16. ^ Miodrag M. Petrović: Pomen bogumila - babuna u zakonopravilu svetoga Save i „Crkva bosanska“, Beograd, 1995. godine
  17. ^ Teodosije, Žitije svetog Save
  18. ^ "A blagorodne koji su bili u jeresima koje nalažaše, mnogo je molio i učio da se vrate sabornoj apostolskoj crkvi, obećavajući im počasti i darove velike, i koji bi ga poslušao bio je priman od njega s ljubavlju velikom, i primao je od samodršca kralja, brata njegova, mnoge darove. A ko se, ne povinujući se, utvrđivaše u bogomrskim jeresima, ovoga proklevši a velikim beščašćem iz cele svoje zemlje izgonjahu." (Teodosije, Žitije svetog Save)
  19. ^ „Српско наслеђе: „Где су Турци спалили мошти Светог Саве““. Srpsko-nasledje.co.rs Приступљено 10. 1. 2012.. 
  20. ^ „Manastir Sveta Trojica Pljevlja“. Pravoslavlje.nl Приступљено 10. 1. 2012.. 

Spoljašnje veze

Sa drugih Vikimedijinih projekata :


Prethodnik:
arhiepiskop srpski
12191233.
Naslednik:
Arsenije I
Prethodnik:
{{{pre2}}}
{{{spisak2}}} Naslednik:
{{{posle2}}}
Prethodnik:
{{{pre3}}}
{{{spisak3}}} Naslednik:
{{{posle3}}}
Prethodnik:
{{{pre4}}}
{{{spisak4}}} Naslednik:
{{{posle4}}}
Prethodnik:
{{{pre5}}}
{{{spisak5}}} Naslednik:
{{{posle5}}}
Prethodnik:
{{{pre6}}}
{{{spisak6}}} Naslednik:
{{{posle6}}}
Prethodnik:
{{{pre7}}}
{{{spisak7}}} Naslednik:
{{{posle7}}}
Prethodnik:
{{{pre8}}}
{{{spisak8}}} Naslednik:
{{{posle8}}}