Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija zbog sumnjivog doprinosa istih, koji treba da se raspravi na stranici za razgovor

Sveti Sava

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Za druga značenja vidi Sveti Sava (višeznačna odrednica).
Sveti Sava I Srpski
Sveti Sava Kraljeva Crkva.jpg
Pravo ime Rastko Nemanjić
Datum rođenja oko 1175.
Mesto rođenja Ras
Datum smrti 14. januar 1236.(1236-01-14) (61/62 god.)
Mesto smrti Trnovo
Bugarska
Arhiepiskop srpski
Godine 1219-1233.
Naslednik Arsenije I

Potpis

Sveti Sava I Srpski (oko 117514. januar 1236)[a][b] je bio srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje I, i brat kraljeva Vukana i Stefana Nemanje II Prvovenčanog.

Kao mladić dobio je od oca na upravu Zahumlje (1190. ili 1191). Ubrzo 1192. ili 1193. godine Rastko je pobegao na Svetu goru i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, gde je dobio ime Sava. Kasnije je sa svojim ocem, koji se zamonašio i dobio ime Simeon (verovatno 25.3.1196), podigao manastir Hilandar (1198-99), prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori.

U Srbiji je ubrzo došlo do rata za vlast između Savine braće (1202 ili 1203). Posle izmirenja (1204. ili 1205) veliki župan Stefan Nemanja II Prvovenčani i knez Vukan pozvali su Savu I Srpskog da ih potpuno izmiri i on se vratio u Srbiju početkom 1208. godine. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. vratio na Svetu goru. Godine 1219. Sava I Srpski je ubedio Vaseljenskog patrijarha i cara u Nikeji da odobre autokefalnost (samostalnost) srpske crkve sa statusom arhiepiskopije. Vaseljenski patrijarh Manojlo I Carigradski je imenovao Savu I za prvog arhiepiskopa Srbije. Sava I Srpski ostao je arhiepiskop sve do 1233. godine, da bi ga tada zamenio njegov učenik Arsenije I Sremac. Dva puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa drugog od tih hodočašća u Svetu zemlju smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu 14. januara 1236. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Stefan Vladislav I.

Sava I Srpski je ostavio više pisanih dela. Zato je bio jednan od značajnijih pisaca i pravnika iz srednjeg veka kod Srba. Njegova najznačajnija pisana dela su „Žitije Svetog Simeona“, „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“, kao i „Zakonopravilo“. Obrazujući buduće službenike Hristove crkve Sava I Srpski stekao je velike zasluge za razvoj školstva i prosvete kod Srba u srednjem veku. U Srbiji i Republici Srpskoj se dan njegove smrti (27. januar po novom kalendaru) proslavlja kao Dan prosvete.

Savin kult u narodu bio je jak. Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je naredio da se spali mošti Svetog Save I Srpskog na Vračaru verovatno 1594. Na mestu gde se misli da je bila dignuta lomača da uništi poslednje ostatke Svetog Save I Srpskog danas se uzdiže Hram Svetog Save, najveća pravoslavna bogomolja kod Srba.

Biografija

Rođenje i mladost

Prema Savinim životopiscima monasima Domentijanu i Teodosiju poslednje dete velikog župana Stefana Nemanje I i njegove žene Ane, koje je na krštenju dobilo ime Rastko rođeno je kada su se oni uplašili da su ostarili i prestali da dobijaju decu. Savini životopisci opisuju kako je „prošlo mnogo vremena otkako je prestala da pađa” njegova majka Ana i da su se zbog toga ona i njen muž molili Bogu da im podari još jedno dete. [7][8] Rastko Nemanjić je rođen u deževačkom kraju na planini Goliji izgleda 1175.

Roditelji su se pobrinuli da se Rastko školuje, tj. da upozna svete hrišćanske knjige, „a kada uzraste do petnaest godina, odeliše mu roditelji jedan kraj države svoje”. Posle, „kada je došao do sedamnaeste godine” Rastko je pobegao sa očevog dvora i otišao na Svetu goru da se zamonaši.[9] U jednoj povelji Stefana Nemanje I koju je izdao Splitu spominje se njegov sin Rastko kao upravnik u Zahumlju.[10][11] Do sredine 1190. godine Zahumljem je upravljao Nemanjin brat knez Miroslav.[12] Tako je Rastko posle kneza Miroslava mogao biti na položaju upravnika u Zahumlju od druge polovine 1190. godine, a to znači i da je tada morao imati petnaest godina i da je rođen najkasnije oko 1175. Prema Teodosiju Rastko je svojom oblašću upravljao oko dve godine i njegov odlazak na Svetu goru se mogao dogoditi 1192. ili 1193. Kao upravnik u Zahumlju Rastko je imao svoj dvor, dvorjane i sluge. Povremeno je sa delom svojih dvorjana odlazio i posećivao vladara i dobijao savete kako da prevaziđe teškoće u upravljanju Zahumljem.[13]

Domentijan i Teodosije opisuju kako je pred odlazak na Svetu goru Rastko došao iz svoje oblasti na očev dvor. Tu je priređeno slavlje koje je trajalo nekoliko dana. Na slavlju se zatekoše i neki monasi sa Svete gore, koji su došli da traže poklon za svoju zajednicu od velikog župana. U razgovoru sa jednim od monaha, nekim Rusom, Rastko se odlučio da ode na Svetu goru. Roditeljima je rekao da ide u lov u neku od gora, ali je krenuo prema Svetoj gori.[14][15] Veliki župan je poslao vojvodu i poteru da pronađe Rastka koji je nestao. Stigli su ga tek na Svetoj Gori u manastiru manastiru Sv. Pantelejmona, ali on ih je tu prevario i dok su oni spavali uspeo se zamonašiti pod imenom Sava.[16][17]

Sava I Srpski kao svetogorski monah

Ubrzo po zamonašenju Sava I Srpski je posetio manastir Vatoped i zamolio njegovog igumana i bratstvo da ga prime a oni su to prihvatili. Tako je prešao iz manastira Pantelejmona u Vatoped.[18][19] U Vatopedu, koji je osnovan 985. godine,[20] monah Sava proveo je nekoliko narednih godina. Tu mu se 2. novembra 1197. godine pridružio monah Simeon, tj. njegov otac Stefan Nemanja I, koji se odrekao vlasti 25. marta 1196. godine i od tada boravio kao monah više od godinu dana u Studenici.[21][22]

U novembru 1197. godine monah Simeon je neko vreme obilazio Svetu goru i tada je izrazio želju da za Vatoped obnovi polurazrušeni grčki manastir Hilandar. Zato je monah Sava I Srpski poslat u novembru ili decembru 1197. godine u Carigrad.[23] Tamo je tražio od cara Aleksija III Anđela da za potrebe Vatopeda dopusti obnovu Hilandara,[24] koji se u to vreme javlja pod starijim oblikom imena Helandarion.[25] Car je izdao jednu, danas izgubljenu, povelju kojom je odobrio obnovu Hilandara (Χιλανδαρίου) za Vatoped.[26] Tako je početkom 1198. mogla početi obnova Hilandara.

Tada je došlo do preokreta, a prema Domentijanu neki „bogobojažljivi muž” posavetovao je Savu I Srpskog da na Svetoj gori osnuje srpski manastir, a Sava I je to prihvatio i preneo zamisao ocu Simeonu.[27] U prvoj polovini 1198. održan je sastanak prota i svetogorskih igumana, bez prisustva igumana Vatopeda. Sa tog sastanka je poslata molba, koju je caru odneo monah Nikon, da odobri da Hilandar postane imovina Simeona i Save I i da oni od njega izgrade srpski manastir. Sličnu molbu poslali su i monasi Simeon i Sava. Zato je u junu 1198. godine car potpisao povelju kojom odobrava Simeonu i Savi I podizanje srpskog manastira Hilandara. Povelja je izgleda ostala u Carigradu do kraja 1198. i tada je bila overena.[28] Ipak odluka cara da izda povelju je bila preneta Savi I i Simeonu i oni su 1198. godine je počeli gradnju Hilandara. Sava je sredinom 1199. godine ponovo posetio Carigrad da bi dobio novu povelju za Hilandar od cara Aleksija III Anđela, koju je car potpisao u junu 1199. godine,[23] a kojom je Hilandaru predat i opusteli manastir Zig.[29][30] Barišić misli da je Sava I tada možda preuzeo i carevu povelju za Hilandar iz juna 1198.

Kada je car svojom poveljom iz 1198. odredio Simeona i Savu I Srpskog za osnivače i ktitore manastira, Simeon, tj. Stefan Nemanja I je izdao svoju povelju o osnivanju Hilandara. Kako ona nema datum izdavanja može se pretpostaviti da je izdata u drugoj polovini 1198. ili 1199. godini. Sava I Srpski je verovatno učestvovao u sastavljanju te povelje i bio najznačajniji organizator života u Hilandaru. Ipak, u vreme osnivanja Hilandar Sava I je imao oko 23 godine, a za igumane se u pravilu biraju stariji monasi, tj. oni koji imaju više od 30 godina. Tako je prvi iguman Hilandara postao monah Metodije.[31]

Domentijan navodi da je Sava I, boraveći u Carigradu, posetio manastir Bogorodice Evergetide, odakle je uzeo jedan primerak manastirskog tipika i dao da se prevede na staroslovenski 1199. godine. Taj prevod je posle, u delimično izmenjenom obliku, postao tipik Hilandara, a kasnije i Studenice.[32] Između 1200. i 1204. godine, Sava I je bio rukopoložen za arhimandrita u Solunu. Posle pada Carigrada u aprilu 1204. godine, markiz od Monferata i solunski kralj Bonifacije Monferatski je počeo da nameće svoju vlast svetogorskim manastirima uz podršku krstaša. U tu svrhu je sagradio zamak, odakle su manastiri pljačkani i gde su monasi mučeni, a Sveta gora je potpala pod njegovu vlast.[33]

Povratak Save I u Srbiju

Posle više godina, nesloge, oružanih sukoba i nepotpunog pomirenja u Srbiji, Sava I je od oba starija brata „Stefana Nemanje, koji je vladao njegovom državom, i brata njegovog, velikog kneza Vukana”.[34] dobio poslanice u kojima su tražili su da on donese zemne ostatke Svetog Simeona u Srbiju. U Studeničkom tipiku Sava I je zapisao da je osam godina posle smrti Simeona došao „sa časnim moštima u Hvosno. I saznavši vladajući sin njegov Stefan Nemanja, i brat mu knez Vukan, sakupiše svetitelje, i jereje, i igumane sa mnogim crncima i sa boljarima svim, ... sa velikom čašću uzeše mošti gospodina Simeona.”[35] Iz Savinog opisa tog događaja nesumnjivo je da je on na tom saboru delovao kao pomiritelj starije braće velikog župana Stefana Nemanje II i kneza Vukana a kovčeg umrlog oca Svetog Simeona je poslužio kao podsetnik da se obnavlja duh želje umrlog velikog župana Stefana Nemanje I da dva njegova starija sina u slozi treba da upravljaju Srbijom onako kako je to on poželeo i saopštio na saboru 25.3.1196. godine kada se odricao prestola.[36]

Prema pisanju Save I, u Hilandarskom i Studeničkom tipiku, monah Simeon (Stefan Nemanja I) je preminuo u dubokoj starosti u manastiru Hilandar 13. februar 1200.[37] Nema dovoljno razloga za sumnju u istinitost te neposredne tvrdnje o smrti Savinog oca koju je on ponovio u dva tipika.[38] Zato treba pretpostaviti da se povratak Save I u Srbiju dogodio u februaru 1208. godine i da je posle toga Sava I Srpski postavljen za igumana Studenice.

Nasuprot tome danas se još prihvata uverljivom zamisao Franje Barišića iz 1971. da je Sveti Simeon umro 1199. godine. Odatle su značajni istoričari kao Dimitrije Obolenski i drugi pisali kako je Sava I u Srbiju krenuo verovatno u zimu 1206/1207. godine. Dalje on je pretpostavio da je početkom 1207. posle sahranjivanja Simeona u Studenici, Sava I postavljen za igumana Studenice, gde je zaveo pomenuti Hilandarski tipik sa manjim izmenama.[39]

Kada je postao iguman Studenice, Sava je sastavio novi Studenički tipik, verovatno 1208. ili 1209. godine. Glavni deo tipika koji uređuje život monaha sastavljen je prema Hilandarskom tipiku. Kao deo Studeničkog tipika iguman Sava je dodao na njegovom početku i žitije Svetog Simeona, osnivača Studenice. To je danas najstarije sačuvano žitije za koje je pouzdano da je napisano od srpskog pisca. Žitije Svetog Simeona tako stoji na početku originalne srpske književnosti, a Sveti Sava I Srpski se naziva i osnivačem srpske književnosti. Sava I je u Žitiju Svetog Simeona pisao o svome ocu i ono je važan izvor istorijskih znanja. Studenički tipik nije sačuvan u originalu, nego postoje samo kasnije nastali prepisi. Boravak Svetog Save u Studenici učinio je da ona postane središte crkvenog i književnog stvaralaštva.

Sava I i osamostaljenje crkve u Srbiji 1219.

Glavni članak: Žička arhiepiskopija
Štap Svetog Save, iz manastira Sveta Trojica u Pljevljima

U vreme kada je Sava I bio iguman u Studenici pravoslavna crkva u Srbiji nije bila samostalna, već je bila podređena Ohridskoj arhiepiskopiji i imala je samo tri episkopije (Rašku, Lipljansku i Prizrensku) u kojima su vladike bili Grci.[40]

Izgleda da je 1217. papa Honorije III u razgovoru sa poslanstvom velikog župana Stefana Nemanje II brzo pokazao spremnost da pošalje kraljevsku krunu u Srbiju. Tada je Sava I otišao na Svetu goru 1217. a postoji pretpostavka da je došlo do manjeg neslaganja Save I sa bratom Stefanom Nemanjom II Prvovenčanim. Osnova za tu zamisao je pisanje Domentijana da je iguman Sava I predao igumanski položaj i otišao u Svetu goru protiv volje svog brata velikog župana. Nesporazum braće nije bio trajan. Veliki župan je poslao pismo u kome je pozvao Savu I da se vrati, a Sava I je poslao odgovor. Ova prepiska je verovatno bila nastavak pregovora o zajedničkom delovanju, a Sava I duže se zadržao na Svetoj gori.[41]

Možda je prema ugledanju na krunisanje u Bugarskoj 1204. godine, iz Rima predloženo 1217. Stefanu Nemanji II i „uzdizanje” crkvenog starešine u Srbiji uz krunisanje za kralja. Predlog pape da po ugledanju na Bugarsku i u Srbiji uzdigne starešinu pravoslavne crkve bi objasnio zašto je Sava I bio nezadovoljan pregovorima o krunisanju. Pregovori o krunisanju su verovatno doveli do pregovora o srpskoj pravoslavnoj crkvi 1217. Kada je otišao na Svetu goru Sava I je ojačao veze sa monasima Grcima i završio uobličenje zamisli da se uzdizanje pravoslavne crkve u Srbiji zatraži od vaseljenskog patrijarha i cara u Nikeji. U prepisci sa bratom postigao je saglasnost o tome.[42]

Posle dogovora sa bratom Sava I je otišao na pregovore u Nikeju. U Nikeju je otišao jer su Carigrad tada držali Latini, a Nikeja je postala privremeno sedište za vizantijskog cara Teodora I Laskarisa i vaseljenskog patrijarh Manojla Sarantena Haritopula. Od njih je Sava I tražio samostalnost za pravoslavnu crkvu u Srbiji. Prilike za takav zahtev bile su povoljne, jer su pravoslavne episkopije u Srbiji bile potčinjene Ohridskoj arhiepiskopiji, a ona je podržavala Epirsku despotovinu protivnika Nikeje. Pored toga ponude pape da on „uzdigne“ starešinu pravoslavne crkve u Srbiji dodatno su ubeđivale patrijarha i cara da ispune zahteve Save I Srpskog. Za cara i patrijarha u Nikeji molba Save I bila je i prilika da se istakne značaj Nikeje kao središta istočnog hrišćanstva.Car Teodor I Laskaris i patrijarh Manojlo odlučili su da Sava I bude „rukopoložen” za prvog srpskog arhiepiskopa.[43] Prema starim srpskim letopisima to se dogodilo 1218/19. ( 6727) godine,[44] Iz toga je izvedeno skoro nepodeljeno mišljenje kod istraživača prošlosti Srba je da je između 1.1.1219. i 31.8.1219. Sava I hirotonisan za arhiepiskopa.[43] Arhiepiskop Sava I je takođe u Nikeji tražio autokefalnost, tj. da njegovi naslednici na mestu arhiepiskopa ne moraju da dolaze u Nikeju za posvećenje, već da ih može izabrati i rukopoloži sinod novostvorene arhiepiskopije u Srbiji. Car i patrijarh su ispunili i taj Savin zahtev. Vraćajući se u Srbiju, arhiepiskop Sava I je ponovo posetio Svetu goru, a odatle je verovatno poveo i neke od budućih episkopa u Srbiji.[45][43]

Arhiepiskop Sava I potom odlazi u Solun i u manastiru Filokal završava sastavljanje Nomokanona, to jest zbornika crkvenih i građanskih propisa, i objavljuje ga kao Zakonopravilo.[46] Posle povratka u Rašku 1219. ili 1120. godine arhiepiskop Sava I je uređivao crkveni život novostvorene arhiepiskopije. Stvarao je nove episkopije, koje su imale sedišta u manastirima. Svi novopostavljeni episkopi dobili su po jedan prepis Zakonopravila, a novoizgrađeni manastiri su bogato darovani imanjima, njivama, šumama, vinogradima, pašnjacima i voćnjacima. Za sedište arhiepiskopa određen je manastir Žiča. Nije pouzdano utvrđen broj episkopija koje su postojale u tek stvorenoj arhiepiskopiji. Postoji mogućnost da nije sve nove episkopije osnovao 1220. godine, nego je neke odredio kasnije. Sava je osnovao osam novih episkopija: Zetsku, Humsku, Dabarsku, Moravičku, Topličku, Budimljansku, Hvostansku i Žičku (arhiepiskopska eparhija),[47][48] a zadržao je dve ili tri stare Rašku i Prizrensku,[49], a možda i Lipljansku eparhiju.[50] Verovatno je episkope u Rasu, Prizrenu (i Lipljanu ?) kao Grke i pristalice ohridskog arhiepiskopa Dimitrija Homatina zamenio svojim ljudima, Srbima. Savino uzdizanje za arhiepiskopa i smenjivanje episkopa u Prizrenu izazvalo je nezadovoljstvo Dimitrija Homatina. On je u maju 1220. godine uputio protestno pismo Savi. U pismu prigovara Savi da je monah, to jest da je nekanonski uzdignut za arhiepiskopa jer pre toga nije bio episkop. Poslednji prigovor u pismu arhiepiskopu Sava je da je tiranski smenio kanonski postavljenog episkopa u Prizrenu i imenovao novog.[51]

Zakonopravilo

Glavni članak: Zakonopravilo
Zakonopravilo Svetog Save, Ilovički prepis iz 1262.

Zakonopravilo Svetog Save iz 1220. godine je postao osnovni zakonik srpske crkve, ali i države i tako je bilo na izvestan način prvi srpski ustav.[52] Zakonopravilo[53] je zbornik zakona sa tumačenjima sastavljen da se uredi velika oblast društvenih odnosa, prvenstveno crkvenih, ali i građanskih. Nastalo je da bi se prema njemu upravljale ili krmarile sve crkve i zato se naziva i Krmčija Svetog Save. Da bi se to ostvarilo morale su ga imati sve crkve. Najstariji sačuvani prepis je iz druge polovine XIII veka. Od druge polovine XIV veka Savina krmčija se primenjivala i u ruskoj pravoslavnoj crkvi.[54] Deo Zakonopravila koji se odnosio na crkveno pravo sačinjavali su: Sinopsis Stefana Efeskog, Nomokanon Jovana Sholastika, Nomokanon u 14 naslova, Pravila svetih apostola, Pravila svetih otaca, Odluke Vaseljenskih i Pomesnih sabora i Mojsijevo zakonodavstvo (3. i 5. knjiga Mojsijeva). Deo koji se odnosio na Građansko pravo sačinjavali su: Izvodi iz Novela Justinijanovih (oko 550), pravni zbornik koji je sastavio Jovan Sholastik, Collectio tripartita, zbirka zakona iz Justinijanovog zakonodavstva[55][56] i Prohiron (Zakon gradski) iz 879. godine, zbornik vizantijskog građanskog, krivičnog i procesnog prava. Presađivanjem (recepcijom) rimsko-vizantijskog prava Srbija je postala sastavni deo evropske i hrišćanske civilizacije.

Krunidbeni sabor u Žiči (1219. ili 1220)

Pisani izvori opisuju jedno krunisanje Stefana Nemanje II Prvovenčanog, ali u njihovom opisu postoje značajne razlike. Zapadni pisani izvori (Toma Arhiđakon i Andrija Dandolo) opisuju krunisanje koje je izvršio 1217. godine poslanik pape Honorija III.[57][58][59] Drugačije krunisanje opisuju domaći pisci Domentijan i Teodosije. Oni opisuju da je arhiepiskop Sava I na saboru u Žiči izvršio krunisanje svoga brata.[60][61] Teško je odbaciti uverljivi opis koji je ostavio Savin učenik Domentijan. Zato je nastala i druga zamisao (Dragutin Anastasijević i drugi) da je posle osamostaljenja srpske arhiepiskopije izvršeno ponovno krunisanje Stefana Nemanje II Prvovenčanog po pravoslavnom obredu. Prema toj zamisli oko 1220. je održan opšti državno-crkveni sabor, prvi nakon dobijanja autokefalnosti, u manastiru Žiči, podignutom kao sedište nove arhiepiskopije. Na saboru je arhiepiskop Sava I Srpski papinom krunom (vencem) ponovo krunisao (ovenčao) svog brata Stefana Nemanju II Prvovenčanog za kralja, približno onako kako opisuju Domentijan i Teodosije Hilandarac. Nedostatak ove zamisli je što ona nije rešila protivrečnosti nego ih je podelila u dva krunisanja kraljevskom krunom istog vladara. Takav postupak je moguć, ali nema dovoljno potvrede da se to dogodilo. Niko od izvora koje koristimo nije opisao da se on krunisao kraljevskom krunom dva puta.

Domentijan Hilandarac je skoro sigurno poznavao jednog od prisutnih na krunisanju, svog učitelja, Savu I Srpskog. Domentijan je verovatno imao opis svedoka krunisanja, a možda je bio i sam prisutan u Žiči kada je krunisanje obavljeno. Arhiđakon Toma Splićanin nije morao poznavati papinog poslanika koji je odneo krunu i mogao je pisati ono što je bilo očekivano i kako je on zamišljao da se trebalo dogoditi, to jest da donosilac krune izvrši i krunisanje. Domentijan je važniji i pouzdaniji izvor od Tome Splićanina. Zato je moguće da je bilo jedno kunisanje kraljevskom krunom iz Rima koje je izvršio arhiepiskop Sava I Srpski u Žiči kako to opisuje Domentijan Hilandarac. Sava I je postao arhiepiskop 1219. godine, a najstariji pisani izvor u kome se Stefan Nemanja II Prvovenčani pojavljuje kao „krunisani kralj“ je iz marta 1220. Dakle krunidbeni sabor Stefana Nemanje II Prvovenčanog u Žiči mogao je biti 1219. ili početkom 1220.[62]

Tada krunisani kralj je kao prvi od Nemanjića koji je dobio kraljevski venac postao prepoznatljiv u istorijskim izvorima po kratkom opisu „prvovenčani kralj” a danas po nadimku Prvovenčani, a Srbija je od njegove vladavine postala kraljevina.

Sava je pred ovim saborom održao Žičku besedu o pravoj veri, u kojoj poučava kralja, vlastelu i novoizabrane episkope osnovnim dogmama pravoslavne vere, tvrdeći da su bez nje dobra dela uzaludna. „Jer niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje, da savršen bude čovek Božji“.[63] Tom prilikom, Sinod pravoslavne crkve proklinje babune, odnosno bogumile, kao i poglavare bosanske crkve koja je primala verske prognanike iz Raške.[64]

Nakon sabora je Sava lično ispitivao i pokrštavao one koji nisu prihvatali novouspostavljenu crkvenu hijerarhiju: "A one koji su propovedali jeres zadrža sa sobom kod crkve i nasamo ih tačno ispita. Nekrštenima, uz prethodno proklinjanje jeresi koju imađahu, zapovedi da drže dane oglašene u čuvanju čistote, i tako zapovedaše im da se krste."[65] Plemićima (blagorodnima) su Sava i Stefan Nemanjić nudili mnoge darove i počasti ako prihvate pravoslavlje, a one koje nisu pristali - uz poniženja su proterali iz zemlje.[66]

Kao iguman Studenice, a zatim i arhiepiskop Srbije, Sava I je za svog brata i Srbiju obavljao i diplomatske poslove. Tako je Stefan Nemanja II poslao arhiepiskopa Savu (oko 1220) da pregovara sa ugarskim kraljem Andrijom II (1205-1235) i odgovori ga od rata protiv Srbije.[67]

Stefan Nemanja II Prvovenčani pred smrt se razboleo i bolovao je na nekom od svojih dvorova. Tu ga je našao arhiepiskop Sava I i neposredno pre smrti zamonašio davši mu ime Simon, a umro je 24. septembra 1227.[68][69] Posle smrti Prvovenčanog, Sava I je krunisao 1227. (ili 1228) u Žiči njegovog sina Stefana Radoslava za kralja Srbije. Ipak, novi kralj ubrzo je izgleda izazvao nezadovoljstvo svog strica arhiepiskopa Save, jer se za objašnjenje crkvenih (kanonskih) pitanja obratio ohridskom arhiepiskopu Dimitriju Homatinu.[70]


Sava I Srpski u Svetoj zemlji

Sveti Sava, freska iz 13. veka, Pećka patrijaršija.

Manji spor za Stefanom Radoslavom zbog kraljevog obraćanja ohridskom arhiepiskopu kogao je biti povod za arhiepiskopa Savu I da ispuni svoju ranije nastalu želju da poseti Svetu zemlju. Sava I je otišao na svoje prvo putovanje u zemlju gde se rodio i propovedao Hrist 1229. godine, a sledeće 1330. godine se vratio u Srbiju.[71] Od vremena Svetog Save hodočašća u Svetu zemlju su nadahnula mnoge vladare, crkvene velikodostojnike, monahe, pobožan narod, umetnike, i to nadahnuće traje i danas. Među značajnijim darodavcima pravoslavnih manastira i crkava na Svetoj zemlji su bili prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava, potom i drugi vladari Nemanjići, kralj Milutin i dr., kao i prvi srpski patrijarh Joanikije i drugi.

Sveti Sava je prilikom prvog hodočašća u Svetu zemlju, podigao konake za srpske monahe u đurđijanskom manastiru Svetog Krsta nedaleko od Jerusalima. Potom je otkupio zemljište na brdu Sion i tu sazidao manastir za srpske monahe, dok je u Akri, u tada palestinskom pristaništu, od Latina otkupio Crkvu Sv. Đorđa, da posluži kao prihvatilište monasima.
Bio je ktitor i darodavac manastira Svetog Jovana Bogoslova (kuća J. Bogoslova koju je Sava kupio, konak i crkva). Prilikom obilaska Siona, sa patrijarhom Atanasijem iz Jerusalimske patrijaršije, arhiepiskop Sava je kupio kuću (Sv. Jovana Bogoslova) tj. Sionska Gornicu u kojoj se održala Tajna večera, kuću je odkupio od Saracena (muhamedanaca) i platio je zlatom i srebrom koje je dobio od kralja Stefana Radoslava.

Politički sukobi u Srbiji možda su i bili povod i za drugo Savino putovanje u Svetu zemlju. Posle prevrata u kome je Stefan Vladislav I zbacio brata Stefana Radoslava i postao kralj, Sava I je prvo oklevao da kruniše novog kralja, ali je zatim shvatio da se sukob braće neće time izbrisati i krunisao je novog kralja krajem 1233. (ili početkom 1234). Spremajući se za novu posetu Svetoj zemlji, Sava I Srpski je uprisustvu „svih episkopa, jereja i đakona” za svog naslednika na mestu arhiepiskopa imenovao učenika Arsenija. Tako je otišao iz Budve krajem 1233. (ili 1234). na istok da još jednom poseti Svetu zemlju.[72] Prilikom drugog boravka u Svetoj zemlji, 1235. godine, sve svoje zadužbine, manastire i metohe, poklonio je velikoj pravoslavnoj Lavri Svetog Save Osvećenog, kojim su Srbi upravljali punih 130 godina i čiji je Sveti Sava I Srpski bio duhovni brat.

Pohodio je i darivao i pravoslavni manastir Svete Katarine na Sinaju 1234. godine. Tu je proveo čitav Časni post, Svetu četrdesetnicu, moleći se za svoj srpski rod i čitav hrišćanski narod. Inače, Manastiru Sv. Katarine su Srbi dali veliki doprinos (i gde je jedno vreme bio iguman Srbin Joanikije, 14. vek).

Smrt i nasleđe

Hram Svetog Save

Sa tog dugotrajnijeg putovanja u Jerusalim Sveti Sava I se nije vratio u Srbiju. U povratku prolazio je kroz Bugarsku i tu je preminuo 14. januara 1236. godine a bio je sahranjen u tadašnjoj bugarskoj prestonici Trnovu. Bugari su želeli da zadrže telo pobožnog Save I Srpskog, ali je njegov sinovac, srpski kralj kralj Stefan Vladislav I, inače zet bugarskog cara Asena II, otišao tastu da ga moli za Savino telo. Pregovori nisu išli lako. Ipak Ivan Asen II je izašao u susret zetu i dozvolio mu da godinu dana posle smrti Savino telo vrati iz Trnova u Srbiju. Tako je srpski kralj svečano sahranio telo Svetog Save I Srpskog u svojoj zadužbini manastiru Mileševi.[72] Stefan Vukčić Kosača se 1448. godine, po osvajanju manastira Mileševa, proglasio „hercegom od Svetog Save“,[73] a oblast kojom je upravljao kasnije je dobila ime Hercegovina. Cetinjski manastir čuva njegov epitrahilj.

Po njemu je nazvano više osnovnih škola i gimnazija u Srbiji i Republici Srpskoj. U Bukureštu postoji elitna rumunska gimnazija „Sveti Sava“ koju je pohađao i rumunski kralj Mihaj.[74]

Književni rad

Savin književni rad je veoma obiman, i namenjen je poglavito organizaciji manastira. Najpre je napisao tri tipika (pravilnika): „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“. Na početku „Studeničkog tipika“ opisao je život ktitora tog manastira, svog oca Stefana Nemanje, u monaštvu nazvanog Simeon. „Žitije Sv. Simeona“, koje se docnije izdvojilo iz „Studeničkog tipika“ i osamostalilo, najvažnije je Savino delo. Svetovni život Nemanjin opisan je u njemu kratko, a monaški sa više detalja. Pod uticajem ove biografije razvio se potpuno samostalan književni rod žitija (biografija) srpskih vladalaca i svetaca. Ostali Savini spisi su: „Služba Svetom Simeonu“, „Poslanica igumanu Spiridonu“ (prvo sačuvano privatno pismo u srpskoj književnosti), „Ustav za držanje „Psaltira“ i „Nomokanon“ ili „Zakonopravilo“ (obiman zbornik crkvenih i svetovnih zakona i propisa). Po rečima Milana Kašanina, „istinskoj književnosti i originalnom stvaralaštvu od onoga što je Sava napisao pripada u svemu stotinak stranica“. „Žitije Svetog Simeona“ se sastoji od jedanaest poglavlja, koja se mogu grupisati u sledeće sadržinske celine:

Spaljivanje moštiju

Mesto na Tašmajdanu, Beograd, gde su najverovatnije spaljene mošti Svetog Save

Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinan-paša nije odatle oteo, odneo u Beograd i spalio ih na brdu Vračar 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka na Vračaru je podignut hram posvećen Svetom Savi, u znak sećanja i zahvalnosti za sve ono što je Sveti Sava uradio za svoj narod i crkvu.

Mesto spaljivanja, međutim, verovatno nije bilo na današnjem Vračaru, koji je tada bio daleko izvan zidina grada, već na brdu „Čupina umka“ na mestu između današnje crkve Svetog Marka i sportskog kompleksa, a koje se tada zvalo Vračar.[75] Po narodnom predanju, pre spaljivanja mošti, spašena je ruka Svetog Save i danas se nalazi u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja.[76]

Srpska pravoslavna crkva praznuje Savu kao svetitelja 27. januara po gregorijanskom, odnosno 14. januara po julijanskom kalendaru. Praznik Svetog Save, Savindan, obeležava se kao školska slava u svim školama u Srbiji i Republici Srpskoj. Takođe se obeležava i spaljivanje moštiju Svetog Save.

Napomene

  1. U većini izvora je navedeno da je Sveti Sava rođen oko 1175. godine.[1][2][2][3] ali se navode i 1174.[4][5] i 1169.[6]
  2. Po julijanskom kalendaru

Vidi još

Reference

  1. 100 najznamenitijih Srba u izdanju PRINCIP-a iz Beograda i Š-JUPUBLIK-a iz Novog Sada, 1993. godine
  2. 2,0 2,1 Sveti Sava, princ i prosvetitelj u Cetinju i Beogradu, 2007. godine
  3. „Sveti Sava”. istorijska biblioteka. Pristupljeno 28. 3. 2013. 
  4. Narodna enciklopedija, St. Stanojević, Zagreb, 1925 — 1929.
  5. „Sveti Sava, prvi Arhiepiskop i prosvetitelj srpski”. Srpska pravoslavna crkva. Pristupljeno 28. 3. 2013. 
  6. „Sveti Sava”. Soko Banja. Pristupljeno 28. 3. 2013. 
  7. Stara srpska književnost I (1970). str. 119, 120.
  8. Teodosije, Žitija. str. 6, 7.
  9. Teodosije, Žitija. str. 7, 8.
  10. Logos (2016). str. 118. U jednoj povelji koju je Nemanja I izdao Splićanima veliki župan njima dopušta da dolaze „slobodno u moju zemlju i sina mi Rastka u Humsku zemlju i sina mi Vukana u Zetu”.
  11. Kralj Vladislav i Srbija XIII veka : naučni skup, 15-16. novembar 2000. : [zbornik radova]. str. 63.
  12. Solovjev. str. 6.
  13. Logos (2016). str. 118.
  14. Stara srpska književnost I (1970). str. 119, 123.
  15. Teodosije, Žitija. str. 8, 9.
  16. Stara srpska književnost I (1970). str. 123-126.
  17. Teodosije, Žitija. str. 10-12.
  18. Teodosije, Žitija. str. 15-17.
  19. Stara srpska književnost I (1970). str. 126, 127.
  20. Obolenski (1991). str. 130.
  21. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 11, 70.
  22. Logos (2016). str. 124.
  23. 23,0 23,1 Logos (2016). str. 125.
  24. Stara srpska književnost I (1970). str. 154, 155.
  25. Obolenski (1991). str. 133.
  26. Barišić (1971). str. 43.
  27. Stara srpska književnost I (1970). str. 155, 156.
  28. Barišić (1971). str. 44-45.
  29. Stara srpska književnost I (1970). str. 158.
  30. Barišić (1971). str. 47.
  31. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 12, 72.
  32. Obolenski (1991). str. 136.
  33. Obolenski (1991). str. 138, 139.
  34. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 75.
  35. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 75, 76.
  36. Logos (2016). str. 131-132.
  37. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 12, 76.
  38. Logos (2016). str. 121-126.
  39. Obolenski (1991). str. 135, 140, 141.
  40. Bogdanović (1981). str. 317.
  41. Stara srpska književnost I (1970). str. 199-201.
  42. Logos (2016). str. 134. sa napomenama.
  43. 43,0 43,1 43,2 Logos (2016). str. 135.
  44. Stojanović (1927). str. 182, 186, 194, 198.
  45. Ćirković (2008). str. 43.
  46. Bogdanović (1981). str. 322-324.
  47. Bogdanović (1981). str. 317-320.
  48. Popović (2002). str. 171-184.
  49. Logos (2016). str. 136.
  50. Janković (1983). str. 27–37.
  51. Svetosavski zbornik, knjiga 2 (1939). str. 91-111.
  52. http://web.archive.org/web/20110723211728/http://www.alanwatson.org/sr/petarzoric.pdf
  53. „Miodrag Petrovic - Zakonopravilo Sv.Save.zip - 4shared.com - online file sharing and storage - download”. www.4shared.com. 
  54. „Nomokanon - ISTORIJSKA BIBLIOTEKA”. istorijska-biblioteka.wikidot.com. 
  55. „S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I”. www.constitution.org. 
  56. Yves LASSARD, Alexandr KOPTEV (19. 11. 2015). „::: The Roman Law Library (Last Update : November 19, 2015 )”. droitromain.upmf-grenoble.fr. Pristupljeno 19. 11. 2015. 
  57. Arhiđakon Toma (2003). str. 93 Pišući kako je ugarski kralj Andrija II (1205-1235) otišao preko Splita u krstaški pohod u Svetu Zemlju u avgustu 1217. godine, arhiđakon Toma Splićanin dodaje: „U isto vreme gospodar Srbije ili Raške Stevan, koji se nazivao velikim županom, poslao je izaslanike ... i isposlovao od Honorija kraljevsku krunu. On [Honorije III] je poslao izaslanika iz svoje najuže pratnje, koji dođe i okruni ga [velikog župana] kao prvog kralja njegove zemlje.” Iz ovog izgleda da je Tomi Splićaninu važno kada je prošlo poslanstvo koje je poslato iz Srbije u Rim papi, ali ne i kada je bilo krunisanje, tj. on nije zapisao vreme krunisanja. Važno je primetiti da Toma Splićanin nije prisustvovao krunisanju, a možda nije poznavao nikoga od prisutnih tom događaju.
  58. Muratori (1728). str. 198, 199 (340, 341).
  59. Istorija srpskog naroda, I, Beograd (1994). str. 300.
  60. Stara srpska književnost I (1970). str. 226, 227.
  61. Antologija srpske književnosti, Teodosije, Žitija. str. 71, 72. Pristupljeno 25. 5. 2016.
  62. Logos (2016). str. 137-140.
  63. Žička beseda o pravoj veri
  64. Miodrag M. Petrović: Pomen bogumila - babuna u zakonopravilu svetoga Save i „Crkva bosanska“, Beograd, 1995. godine
  65. Teodosije, Žitije svetog Save
  66. "A blagorodne koji su bili u jeresima koje nalažaše, mnogo je molio i učio da se vrate sabornoj apostolskoj crkvi, obećavajući im počasti i darove velike, i koji bi ga poslušao bio je priman od njega s ljubavlju velikom, i primao je od samodršca kralja, brata njegova, mnoge darove. A ko se, ne povinujući se, utvrđivaše u bogomrskim jeresima, ovoga proklevši a velikim beščašćem iz cele svoje zemlje izgonjahu." (Teodosije, Žitije svetog Save)
  67. Logos (2016). str. 139-140.
  68. Stara srpska književnost, I. str. 236-239.
  69. Logos (2016). str. 140-141.
  70. Svetosavski zbornik, knjiga 2 (1939). str. 149-189.
  71. Logos (2016). str. 141.
  72. 72,0 72,1 Logos (2016). str. 142.
  73. Logos (2016). str. 258.
  74. Jedna prestonica Evropske unije ponosi se imenom Svetog Save („Blic“, 27. januar 2016)
  75. „Srpsko nasleđe: „Gde su Turci spalili mošti Svetog Save. Srpsko-nasledje.co.rs. Pristupljeno 10. 1. 2012. 
  76. „Manastir Sveta Trojica Pljevlja”. Pravoslavlje.nl. Pristupljeno 10. 1. 2012. 

Izvori i literatura

Spoljašnje veze

Prethodnik:

arhiepiskop srpski
12191233.

Naslednik:
Arsenije I