Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija zbog sumnjivog doprinosa istih, koji treba da se raspravi na stranici za razgovor

Sveti Sava

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Za druga značenja vidi Sveti Sava (višeznačna odrednica).
Sveti Sava I Nemanjić Srpski
Sveti Sava Kraljeva Crkva.jpg
Pravo ime Rastko Nemanjić
Datum rođenja oko 1175.
Mesto rođenja Ras
Datum smrti 14. januar 1236.(1236-01-14) (61/62 god.)
Mesto smrti Trnovo
Bugarska
Arhiepiskop srpski
Godine 1219-1233.
Prethodnik -
Naslednik Arsenije I Sremac

Potpis Pečat svetog Save.svg

Sveti Sava (oko 117514. januar 1236)[a][b] je bio srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat Vukana i Stefana Prvovenčanog.

Kao mladić dobio je od oca na upravu Zahumlje (1190. ili 1191). Ubrzo 1192. ili 1193. godine Rastko je pobegao na Svetu goru i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, gde je dobio ime Sava. Kasnije je sa svojim ocem, koji se zamonašio i dobio ime Simeon (verovatno 25.3.1196), podigao manastir Hilandar (1198-99), prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori.

U Srbiji je ubrzo došlo do rata za vlast između Savine braće (1202 ili 1203). Posle izmirenja (1204. ili 1205) veliki župan Stefan i knez Vukan pozvali su Savu da ih potpuno izmiri i on se vratio u Srbiju početkom 1208. godine. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. vratio na Svetu goru. Godine 1219. Sava I Srpski je ubedio Vaseljenskog patrijarha i cara u Nikeji da odobre autokefalnost (samostalnost) srpske crkve sa statusom arhiepiskopije. Vaseljenski patrijarh Manojlo I Carigradski je imenovao Savu I za prvog arhiepiskopa Srbije. Sava ostao je arhiepiskop sve do 1233. godine, da bi ga tada zamenio njegov učenik Arsenije I Sremac. Dva puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa drugog od tih hodočašća u Svetu zemlju, smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu 14. januara 1236. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Stefan Vladislav I.

Sava je ostavio više pisanih dela. Zato je bio jednan od značajnijih pisaca i pravnika iz srednjeg veka kod Srba. Njegova najznačajnija pisana dela su „Žitije Svetog Simeona“, „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“, kao i „Zakonopravilo“. Obrazujući buduće službenike Hristove crkve stekao je velike zasluge za razvoj školstva i prosvete kod Srba u srednjem veku. U Srbiji i Republici Srpskoj se dan njegove smrti (27. januar po novom kalendaru) obeležava kao Dan prosvete.

Savin kult u narodu bio je jak. Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je naredio da se spali mošti Svetog Save na Vračaru verovatno 1594. Na mestu gde se misli da je bila dignuta lomača da uništi poslednje ostatke Svetog Save I Srpskog danas se uzdiže Hram Svetog Save, najveća pravoslavna bogomolja kod Srba.

Biografija

Rođenje i mladost

Putovanja Svetog Save tokom njegovog života

Prema Savinim životopiscima monasima Domentijanu i Teodosiju poslednje dete velikog župana Stefana Nemanje I i njegove žene Ane, koje je na krštenju dobilo ime Rastko, rođeno je kada su se oni uplašili da su ostarili i prestali da dobijaju decu. Savini životopisci opisuju kako je „prošlo mnogo vremena otkako je prestala da pađa” njegova majka Ana i da su se zbog toga ona i njen muž molili Bogu da im podari još jedno dete,[7][8] pa im je on verovatno postao mezimac. Kao malog nisu ga zanimali interesi svojih bivših generacija, da stvore i ojačaju državu koja će biti politički centar naroda. Kao mali zanimao se u veru i verski uticaj, više su ga zanimale hrišćanske legende o starim svecima i mučenicima, nego šta se dešavalo oko njega. Više je voleo da posti, čita Sveto pismo i verske knjige i da se predaje molitvi, nego veselje i zabava. Verovatno su ga zanimali i Krstaški ratovi i kada je nemački car Fridrih I prolazio kroz Srbiju i svratio u Niš kod Rastkovog oca, gde je bio ugošćen. Stefan Nemanja je to video kao dobar politički cilj, mada Rastka ni država ni politika nisu zanimale. Kada je Nemanja izgubio bitku na Moravi 1190. godine, Rastko je to video kao korak ka dobrom putu i „da je opravdana njegova prednost veri, i potvrdu uverenju o prolaznosti i ništavilu svega na svetu, sem ljubavi, nade i zadovoljstva što ih daje Hristova nauka.”. Rastko je bio predmet ljubavi ne samo svojim roditeljima, koji su se sve više bližili veri, već i njegovoj okolini, koji su sa ljubavlju i zanosu slušali ponašanje mladog princa.[9]

Posle poraza na Moravi, Stefan Nemanja je počeo da gradi svoj manastir Studenicu, gde je planirao da bude sahranjen. „Zidanje manastira, boravak u tome kraju, stvorenom za zanos i za isposnički život, i općenje sa monasima, sa kojima je u to doba dolazio u dodir”, nateralo je Rasta da razmisli o odlasku u manastir. Rastko je od monaha čuo kako postoji iza Soluna sveto mesto koje se zove „Sveta Gora”, gde u velikom broju žive monasi, koji su „ostavili svet, otkazali se od svega telesnog i materijalnog i posvetili se Bogu, postu i molitvi”. Sve ovo je nateralo Rastka da razmisli o begu u Svetu Goru, jer je verovatno znao da mu roditelji neće dozvoliti. Srce ga je vuklo tamo, jer u Srbiji nije mogao ispuniti svoje želje i ideje.[9]

[10] U jednoj povelji Stefana Nemanje I koju je izdao Splitu spominje se njegov sin Rastko kao upravnik u Zahumlju.[11][12] Do sredine 1190. godine Zahumljem je upravljao Nemanjin brat knez Miroslav.[13] Tako je Rastko posle kneza Miroslava mogao biti na položaju upravnika u Zahumlju od druge polovine 1190. godine, a to znači i da je tada morao imati petnaest godina i da je rođen najkasnije oko 1175. Prema Teodosiju Rastko je svojom oblašću upravljao oko dve godine i njegov odlazak na Svetu goru se mogao dogoditi 1192. ili 1193. Kao upravnik u Zahumlju Rastko je imao svoj dvor, dvorjane i sluge. Povremeno je sa delom svojih dvorjana odlazio i posećivao vladara i dobijao savete kako da prevaziđe teškoće u upravljanju Zahumljem.[14]

Roditelji su se pobrinuli da se Rastko školuje, tj. da upozna svete hrišćanske knjige, „a kada uzraste do petnaest godina, odeliše mu roditelji jedan kraj države svoje”. Posle, „kada je došao do sedamnaeste godine”, Rastko je pobegao sa očevog dvora i otišao na Svetu goru da se zamonaši.

Domentijan i Teodosije opisuju kako je pred odlazak na Svetu goru Rastko došao iz svoje oblasti na očev dvor. Tu je priređeno slavlje koje je trajalo nekoliko dana. Na slavlju se zatekoše i neki monasi sa Svete gore, koji su došli da traže poklon za svoju zajednicu od velikog župana. U razgovoru sa jednim od monaha, nekim Rusom, Rastko se odlučio da ode na Svetu goru. Roditeljima je rekao da ide u lov u neku od gora, ali je krenuo prema Svetoj gori.[15][16] Veliki župan je poslao vojvodu i poteru da pronađe Rastka koji je nestao. Stigli su ga tek na Svetoj Gori u manastiru Sv. Pantelejmona, ali on ih je tu prevario i dok su oni spavali uspeo se zamonašiti pod imenom Sava.[17][18]

Sava kao svetogorski monah

Čulo se po Svetoj Gori i izvan nje da se srpski princ zamonašio, pa je od tada postao slavan, jer je hteo da postigne ono što su i stari sveci i mučenici. Nije hteo da nemaju nikakvog obzira prema njemu i da ga gledaju kao običnog monaha. Zato je on, „sem molitve, posta i podvizanja, vršio i sve manastirske poslove”. Često je nosio hranu isposnicima po pećinama, što su slali veliki manastiri. Njegov život na Svetoj Gori se dosta tamo prepričavao, njegove nezgode i zgode. Bio je tamo dosta voljen i često se opisivao kao „pobožan, uredan, vredan, disciplinisan, okretan, bistar i dovitljiv mladić”, zbog toga se često pohvalom i ushićenu govorilo o njemu. Iako je Sava molio da ga ne razlikuju od običnih kaluđera, monasi i igumani ipak jesu. Zato je njegov iguman stalno gledao da „ne preteruje u svojoj revnosti pri vršenju verskih obreda”, kako ne bi upropastio zdravlje i da ne upadne u neku nevolju.[19]

Ubrzo po zamonašenju Sava je posetio manastir Vatoped i zamolio njegovog igumana i bratstvo da ga prime a oni su to prihvatili. Tako je prešao iz manastira Pantelejmona u Vatoped.[20][21] U Vatopedu, koji je osnovan 985. godine,[22] monah Sava proveo je nekoliko narednih godina. Iguman Vatopeda je bio primoran da odbija njegove zahteve i molbe, i ne samo to, već i da i mu „oštro zabranjuje pojedine preterane postupke u vršenju verskih dužnosti, kako ih je Sava u to doba shvatao”. Sava je novac koji je dobio od braće i roditelja, sve potrošio donirajući manastiru, tako da je obdario manastir Vatoped, i u njemu sazidao tri crkve: crkvu Bogorodice na gradu, na pirgu crkvu Preobraženja i crkvu Sv. Jovanu Zlatoustu. Osim toga je pokrio olovom veliku manastirsku crkvu. Sava je stalno svojim roditeljima slao pisma da ostave državu i da se zamonaše, što je imalo veliki uticaj na Stefana Nemanju, što ga je nateralo da se 25. marta 1196. godine povuče sa vlasti i preda svom sinu Stefanu, zetu vizantijskog cara Aleksija III. Ali Stefan Nemanja nije odmah otišao u Svetu Goru, već je malo ostao u Srbiji, u manastiru Studenici, koju je gradio celog svog života, da sredi presto i da vidi kako će njegov sin Stefan da vodi državu, tek nakon toga je otišao na Svetu Goru.[19] Došao je 2. novembra 1197. godine monah Simeon, tj. njegov otac Stefan Nemanja.[23][24]

Ali iako su davali novac i drugim manastirima, najviše se isplatilo manastiru Vatopedu, gde su njih dvojica stanovali. Osim novca, obnovili su crkvu Sv. Simeona u Prosforu i podigli su oko crkve grad i kupili su 50 obroka za manastir i to sve za Vatoped. Osim toga „sazidali su u samom manastiru palate, zasadili vinograde, isprosili su od cara metohije, naselili na njima ljude iz Srbije, i sve to dali Vatopedu”.[19]

U novembru 1197. godine monah Simeon je neko vreme obilazio Svetu goru. Monasi su molili Savu da ode u Carigrad i da tamo kod cara Aleksija III, tasta Simeona, svrši neke stvari za Vatoped, nadajući se da će Sava kao vladičkin sin, bolje da odradi bolje posao nego iguman. Zato je monah Sava I Srpski poslat u novembru ili decembru 1197. godine u Carigrad.[25] Tamo je tražio od cara Aleksija III Anđela da za potrebe Vatopeda dopusti obnovu zapuštenih manastira, gde se nalazio i Hilandar,[26] koji se u to vreme javlja pod starijim oblikom imena Helandarion.[27] Car je izdao jednu, danas izgubljenu, povelju kojom je odobrio obnovu zapuštenih manastira, gde se nalazio i Hilandar (Χιλανδαρίου) za Vatoped.[28] Tako je početkom 1198. mogla početi obnova Hilandara. Svetogorski monasi su zavideli Vatopedu, šta su im Simeon i Sava sve učinili, zato se rodila misao da se podigne manastir za Srbe, koji dolaze i koji su već tu.[19]

Tada je došlo do preokreta, a prema Domentijanu neki „bogobojažljivi muž” posavetovao je Savu da na Svetoj gori osnuje srpski manastir, a Sava je to prihvatio i preneo zamisao ocu Simeonu.[29] U prvoj polovini 1198. održan je sastanak prota i svetogorskih igumana, bez prisustva igumana Vatopeda. Sa tog sastanka je poslata molba, koju je caru odneo monah Nikon, da odobri da Hilandar postane imovina Simeona i Save i da oni od njega izgrade srpski manastir. Sličnu molbu poslali su i monasi Simeon i Sava. Zato je u junu 1198. godine car potpisao povelju kojom odobrava Simeonu i Savi I podizanje srpskog manastira Hilandara. Povelja je izgleda ostala u Carigradu do kraja 1198. i tada je bila overena.[30] Ipak odluka cara da izda povelju je bila preneta Savi I i Simeonu i oni su 1198. godine je počeli gradnju Hilandara. Sava je sredinom 1199. godine ponovo posetio Carigrad da bi dobio novu povelju za Hilandar od cara Aleksija III Anđela, koju je car potpisao u junu 1199. godine,[31] a kojom je Hilandaru predat i opusteli manastir Zig.[32][33] Barišić misli da je Sava tada možda preuzeo i carevu povelju za Hilandar iz juna 1198.

Kada je car svojom poveljom iz 1198. odredio Simeona i Savu za osnivače i ktitore manastira, Simeon, tj. Stefan Nemanja je izdao svoju povelju o osnivanju Hilandara. Kako ona nema datum izdavanja može se pretpostaviti da je izdata u drugoj polovini 1198. ili 1199. godini. Sava Srpski je verovatno učestvovao u sastavljanju te povelje i bio najznačajniji organizator života u Hilandaru. Ipak, u vreme osnivanja Hilandar Sava I je imao oko 23 godine, a za igumane se u pravilu biraju stariji monasi, tj. oni koji imaju više od 30 godina. Tako je prvi iguman Hilandara postao monah Metodije.[34]

U to doba našao je Sava jedno vrlo lepo mesto usred Kareje, koje mu se neobično dopalo, pa ga je kupio i sazidao je tu isposnicu i u njoj crkvu, koju je posvetio Sv. Savi Jerusalimskom, i za koju je odredio, da u njoj žive dva do tri monaha kao isposnici. Sava je izradio i poseban tipik za tu svoju isposnicu sa vrlo strogim odredbama za monahe, koji budu tu živeli. I sam Sava je u toj svojoj isposnici u više mahova provodio kraće ili duže vreme, pridržavajući se strogo pravila, koja je za monahe, koji u njoj žive, sam bio propisao.[35]

Kada je Nemanja prešao u Hilandar, on je već bio star i iznemogao, i njegovi su dani bili izbrojani. On je u ostalom mirno čekao smrt, jer je imao za sobom život, ispunjen dobrim i korisnim radom, a na kraju života je postigao pri punoj svesti ono, što je želeo, i za čim je davno čeznuo.[35]

Početkom februara 1200 god. Nemanja je počeo slabiti i osetio je da mu se približuje kraj. On je taj kraj čekao i dočekao sa stojičnom mirnoćom pravoga hrišćanina. Poslednjih dana pred smrt, Nemanja se stalno molio Bogu i svakoga se dana pričešćivao. Sava je bio stalno uz njega i opisao je poslednje dane i časove svoga oca sa neobičnom ljubavlju i sentimentalnom nežnošću. Nemanja je, po Savinom pričanju, na samrtnom času davao mudre i praktične savete za svoju decu i potomstvo, i umro je u naručju svoga mezimca, mirno i tiho, bez bolova, smrću pravednika (13. februara 1200 god.).[35]

Savi je Nemanjina smrt zadala velik i dubok bol. I ako ga je moglo tešiti uverenje o pravednom životu i pravedničkoj smrti očevoj, i ako je on kao pravi hrišćanin imao duboko i puno uverenje, da je ovaj rastanak sa ocem na zemlji samo privremen, a da će se oni naći i sastati u večnom životu i blaženstvu na onom svetu, ipak je telesni osećaj i bol zbog očeve smrti bio jači od verskog uverenja, ma koliko da je ono bilo jako, i Sava je, iskreno i skršen velikom tugom, oplakao i svečano sahranio svoga oca.[35]

Posle Nemanjine smrti Sava je ostao sam u Hilandaru sa petnaestak monaha. On sam priča, da se nelagodno i neprijatno osećao zbog pustoši i zbog razbojnika, kojih je u to doba bilo na sve strane puno u Svetoj Gori, i koji su napadali i pljačkali kaluđere i manastire. Stoga je Sava pre svega pregao, da što pre okupi sve veći broj monaha u Hilandar, i uspeo je, da ih za kratko vreme skupi do devedeset, i da uredi i osigura manastir u svakom pogledu.[36]

Ali, i ako je, kada je podignut Hilandar, Sava glavnu pažnju i brigu posvetio svome manastiru, on je ipak, i posle toga, još uvek mnogo činio i drugim manastirima i pomagao ih je izdašno. Jednom prilikom razbojnici su, pričaju Savini biografi, napali i opljačkali manastir Karakalu, a igumana i svu bratiju prodali u roblje lavri Sv. Atanasija. Bratija manastira Karakale nije imala sretstva da se iskupi od Lavrijota, pa su se obratili na Savu sa molbom, da im pomogne. Sava se odazvao njihovoj molbi, iskupio je manastir i oslobodio svu bratiju. Manastir 40 mučenika u Kseropotamu, koji je bio opljačkan od razbojnika te zapustio i bio sklon padu, Sava je obnovio i dao slikati.[36]

Teške su prilike nastale u Srbiji posle Nemanjinog odlaska u Svetu Goru. I ako je Nemanja, za vreme svoga dužeg bavljenja u Srbiji posle abdikacije, bio stekao puno uverenje, da se novo stanje, stvoreno njegovom abdikacijom, dovoljno sredilo i učvrstilo, i da on može mirne duše ostaviti zemlju, - uskoro posle njegovog odlaska u Svetu Goru počeli su se javljati razni znaci, koji su pokazivali, da prilike u zemlji nisu ni blizu onoliko sređene, koliko je to Nemanja želeo i zamišljao.[36]

Čim je Nemanja otišao iz Srbije najstariji njegov sin Vukan, nezadovoljan što je mimo njega njegov mlađi brat postao vladalac, udario je putem, koji je bio u opreci sa celim Nemanjinim radom i svom njegovom politikom. Vukan je uhvatio veze sa Ugarskom i sa energičnim i preduzimljivim papom Inoćentijem III, u nadi, da će pomoću njih moći povratiti svoja napuštena i izgubljena prava na presto. Stevan je istina pokušao da omete Vukanovu akciju u tome pravcu, ali je Vukan izgleda više nudio, osobito Ugarskoj, no Stevan. Stvari su uskoro uzele toliki obrt, da nije moglo biti sumnje u to, da će one dovesti do otvorenog sukoba među braćom.[36]

Nemanja i Sava su svakako znali šta se u Srbiji radi i sprema. Nemanja je bez sumnje bio zabrinut zbog takvog razvoja stvari, i oni mudri saveti o slozi i potrebi da se ide pravim putem, što ih je Nemanja, po Savinom pričanju, davao na samrti svojoj deci, svakako su izazvani i vestima o onome, što se u to doba dešavalo u Srbiji, jer su te vesti sa razlogom bacale u brigu Nemanju i izazivale u njemu opravdanu bojazan, da može doći u pitanje sve, što je on u toku celoga svog veka sa mukom stvarao.[37]

Za Nemanjinog života međutim nije došlo do otvorenog sukoba među braćom. Ali čim je Nemanja sklopio oči došlo je do borbe među njima, i u Srbiji je buknuo građanski rat. Vukan je, pomoću ugarske vojske, potisnuo Stevana i zavladao srpskom državom (u proleće 1202 g.). Ali je uskoro posle toga Stevan uspeo, pomoću bugarskog cara Kalojovana, da suzbije Vukana i da opet zauzme presto (u leto 1203 god.).[37]

Ako je već građanski rat načinio pustoš u zemlji i naneo silnu štetu i državi i narodu, još je veću pustoš učinila glad, koja je posle Stevanovog povratka zavladala u Srbiji, od koje je silan svet pomro, zbog koje se raseljavao i prodavao svoju decu u roblje da se ishrani. Još mnogo godina posle toga pisac Savinog žitija Domentijan crtao je živim bojama strahote, koje je u Srbiji izazvala ta glad. Savi je inače već, daleko od svih svojih, kada je izgubio oca, moralo biti neobično teško, ali mu je svakako moralo biti još teže, kad su mu počeli stizati glasovi o borbi među braćom, o građanskom ratu u Srbiji i o gladi, koja je pokosila silan svet. Vest o prilikama i o događajima u Srbiji uzbudili su bez sumnje mnogo Savu. On je sada počeo osećati, da i van vere, posta i molitve, ima i drugih stvari, koje čoveka mogu zanimati, da ima i van pitanja o bogu i večnom životu i drugih pitanja, koja mogu čoveka mučiti, i da i van ljubavi prema Hristu, crkvi i evanđelju, ima i druge ljubavi, koja može izazivati radosti i bolove. Sava je onda verovatno prvi put osetio, da ga nešto vuče na drugu stranu, u običan život, koji je on dotle izbegavao, i u dnevnu borbu, koju je on dotle prezirao. Možda je on već onda osetio čežnju i potrebu, da se vrati u Srbiju, u život, u praktičan rad, u borbu. Uskoro su međutim u samoj Svetoj Gori nastale prilike, koje su definitivno opredelile Savu, da ostavi Svetu Goru i da se vrati u Srbiju.[38]

Domentijan navodi da je Sava, boraveći u Carigradu, posetio manastir Bogorodice Evergetide, odakle je uzeo jedan primerak manastirskog tipika i dao da se prevede na staroslovenski 1199. godine. Taj prevod je posle, u delimično izmenjenom obliku, postao tipik Hilandara, a kasnije i Studenice.[39] Između 1200. i 1204. godine, Sava I je bio rukopoložen za arhimandrita u Solunu. U Solunu posvetili su ga episkopi Nikola jeriski, Mihailo kasandriski i Dimitrije adramejski za arhimandrita „i daše jemu, kaže Domentijan, nositi nadbedrenicu i narukvice. Se že satvoriše po smotreniju i po zakonu svojemu grčkomu, jako biti jemu arhijereju“. Posle pada Carigrada u aprilu 1204. godine, markiz od Monferata i solunski kralj Bonifacije Monferatski je počeo da nameće svoju vlast svetogorskim manastirima uz podršku krstaša. U tu svrhu je sagradio zamak, odakle su manastiri pljačkani i gde su monasi mučeni, a Sveta gora je potpala pod njegovu vlast.[40]

Sava se zbog toga u Hilandaru vrlo nezgodno osećao, i kad mu je od braće stigla poruka, kako je nezgodno, da u tako mutnim vremenima telo njihovog oca leži u tuđini, gde vlada nesigurnost i gde ono zbog toga može biti izloženo raznim nezgodama, i molba, da prenese Nemanjino telo u Srbiju, - Sava je jedva dočekao da ispuni tu molbu i želju svoje braće, pa je izvadio očevo telo iz groba, i preneo ga, sa raznim opasnostima, u Srbiju, gde su kosti osnivača i dinastije, dočekane sa strahopoštovanjem i svečano sahranjene u Studenici. Legenda je docnije isplela romantičnu i sentimentalnu priču, kako je Sava pri dolasku u Srbiju nad kovčegom oca izmirio zavađenu braću i povratio mir u zemlji i narodu. Posle povratka u Srbiju Sava je, na molbu Stevanovu, ostao u Studenici kao arhimandrit i upravnik toga manastira.[41]

U Studenici je Sava, u glavnom, nastavio život, kakav je provodio u Svetoj Gori i Hilandaru. Njemu je istina i tu u Srbiji, u novoj sredini, glavno bila vera i verski obredi, ali je ipak dolaskom u Srbiju nastala velika promena u Savinom radu i, kako izgleda, u njegovim osećajima i pogledima na život i na čovekov poziv.[41]

Sava je bio pobegao u Svetu Goru i pokaluđerio se tamo, sa jednom željom, da bude asketa, i sa jednim idealom, da živi životom starih hrišćanskih svetaca i mučenika. Možda je već u Svetoj Gori on osetio van hrišćanske ljubavi i jednu užu, ali prirodnu, ljubav za okolinu, svoju braću, za zemlju, gde se rodio i za narod, iz koga je ponikao. Možda je bio razočaran nekim pojavama licemerstva i ne baš svetačkog života, postupaka i rada ponekih monaha i u Svetoj Gori i drugde, a svakako još više neuputnim postupcima, ne samo vojnih nego i sveštenskih lica krstaških zavojevača pri prodiranju njihovom u Svetu Goru. Sve to zajedno i nesreće, koje su u to doba bile snašle Srbiju i narod u njoj, bez sumnje su silno uticale na Savinu osetljivu i prijemčivu dušu.[41]

Povratak u Srbiju

Teške su prilike nastale u Srbiji posle Nemanjinog odlaska u Svetu Goru. I ako je Nemanja, za vreme svoga dužeg bavljenja u Srbiji posle abdikacije, bio stekao puno uverenje, da se novo stanje, stvoreno njegovom abdikacijom, dovoljno sredilo i učvrstilo, i da on može mirne duše ostaviti zemlju, - uskoro posle njegovog odlaska u Svetu Goru počeli su se javljati razni znaci, koji su pokazivali, da prilike u zemlji nisu ni blizu onoliko sređene, koliko je to Nemanja želeo i zamišljao.[42]

Čim je Nemanja otišao iz Srbije najstariji njegov sin Vukan, nezadovoljan što je mimo njega njegov mlađi brat postao vladalac, udario je putem, koji je bio u opreci sa celim Nemanjinim radom i svom njegovom politikom. Vukan je uhvatio veze sa Ugarskom i sa energičnim i preduzimljivim papom Inoćentijem III, u nadi, da će pomoću njih moći povratiti svoja napuštena i izgubljena prava na presto. Stefan je istina pokušao da omete Vukanovu akciju u tome pravcu, ali je Vukan izgleda više nudio, osobito Ugarskoj, no Stefan. Stvari su uskoro uzele toliki obrt, da nije moglo biti sumnje u to, da će one dovesti do otvorenog sukoba među braćom.[42]

Nemanja i Sava su svakako znali šta se u Srbiji radi i sprema. Nemanja je bez sumnje bio zabrinut zbog takvog razvoja stvari, i oni mudri saveti o slozi i potrebi da se ide pravim putem, što ih je Nemanja, po Savinom pričanju, davao na samrti svojoj deci, svakako su izazvani i vestima o onome, što se u to doba dešavalo u Srbiji, jer su te vesti sa razlogom bacale u brigu Nemanju i izazivale u njemu opravdanu bojazan, da može doći u pitanje sve, što je on u toku celoga svog veka sa mukom stvarao.[42]

Za Nemanjinog života međutim nije došlo do otvorenog sukoba među braćom. Ali čim je Nemanja sklopio oči došlo je do borbe među njima, i u Srbiji je buknuo građanski rat. Vukan je, pomoću ugarske vojske, potisnuo Stefana i zavladao srpskom državom (u proleće 1202 g.). Ali je uskoro posle toga Stefan uspeo, pomoću bugarskog cara Kalojovana, da suzbije Vukana i da opet zauzme presto (u leto 1203 god.).[42]

Ako je već građanski rat načinio pustoš u zemlji i naneo silnu štetu i državi i narodu, još je veću pustoš učinila glad, koja je posle Stefanovog povratka zavladala u Srbiji, od koje je silan svet pomro, zbog koje se raseljavao i prodavao svoju decu u roblje da se ishrani. Još mnogo godina posle toga pisac Savinog žitija Domentijan crtao je živim bojama strahote, koje je u Srbiji izazvala ta glad. Savi je inače već, daleko od svih svojih, kada je izgubio oca, moralo biti neobično teško, ali mu je svakako moralo biti još teže, kad su mu počeli stizati glasovi o borbi među braćom, o građanskom ratu u Srbiji i o gladi, koja je pokosila silan svet. Vest o prilikama i o događajima u Srbiji uzbudili su bez sumnje mnogo Savu. On je sada počeo osećati, da i van vere, posta i molitve, ima i drugih stvari, koje čoveka mogu zanimati, da ima i van pitanja o bogu i večnom životu i drugih pitanja, koja mogu čoveka mučiti, i da i van ljubavi prema Hristu, crkvi i evanđelju, ima i druge ljubavi, koja može izazivati radosti i bolove. Sava je onda verovatno prvi put osetio, da ga nešto vuče na drugu stranu, u običan život, koji je on dotle izbegavao, i u dnevnu borbu, koju je on dotle prezirao. Možda je on već onda osetio čežnju i potrebu, da se vrati u Srbiju, u život, u praktičan rad, u borbu. Uskoro su međutim u samoj Svetoj Gori nastale prilike, koje su definitivno opredelile Savu, da ostavi Svetu Goru i da se vrati u Srbiju.[43]

Kada su krstaši četvrtog krstaškog reda zauzeli Carigrad (1204 god.) i uništili Vizantiju, počeli su oni širiti svoju vlast na sve strane. Jedno odeljenje krstaške vojske zauzelo je Svetu Goru. Ti su krstaši, sa katoličkim sveštenicima i kaluđerima, koji su sa njima i za njima došli, vršili tamo razna nasilja i radili na tome, da Svetu Goru podvrgnu papskoj vlasti. U Svetoj Gori su onda usled toga nastali neredi i zavladala je velika nesigurnost.[43]

Sava se zbog toga u Hilandaru vrlo nezgodno osećao, i kad mu je od braće stigla poruka, kako je nezgodno, da u tako mutnim vremenima telo njihovog oca leži u tuđini, gde vlada nesigurnost i gde ono zbog toga može biti izloženo raznim nezgodama, i molba, da prenese Nemanjino telo u Srbiju, - Sava je jedva dočekao da ispuni tu molbu i želju svoje braće, pa je izvadio očevo telo iz groba, i preneo ga, sa raznim opasnostima, u Srbiju, gde su kosti osnivača i dinastije, dočekane sa strahopoštovanjem i svečano sahranjene u Studenici. Legenda je docnije isplela romantičnu i sentimentalnu priču, kako je Sava pri dolasku u Srbiju nad kovčegom oca izmirio zavađenu braću i povratio mir u zemlji i narodu.[43]

Posle više godina, nesloge, oružanih sukoba i nepotpunog pomirenja u Srbiji, Sava je od oba starija brata dobio poslanice u kojima su tražili da on donese zemne ostatke Svetog Simeona u Srbiju. U Studeničkom tipiku Sava je zapisao da je osam godina posle smrti Simeona došao „sa časnim moštima u Hvosno. I saznavši vladajući sin njegov Stefan Nemanja i brat mu knez Vukan, sakupiše svetitelje i jereje i igumane sa mnogim crncima i sa boljarima svim, ... sa velikom čašću uzeše mošti gospodina Simeona.”[44] Iz Savinog opisa tog događaja nesumnjivo je da je on na tom saboru delovao kao pomiritelj starije braće velikog župana Stefana Nemanje II i kneza Vukana, a kovčeg umrlog oca Svetog Simeona je poslužio kao podsetnik da se obnavlja duh želje umrlog velikog župana Stefana Nemanje da dva njegova starija sina u slozi treba da upravljaju Srbijom onako kako je to on poželeo i saopštio na saboru 25.3.1196. godine kada se odricao prestola.[45]

Prema pisanju Save, monah Simeon (Stefan Nemanja) je preminuo u dubokoj starosti u manastiru Hilandar 13. februar 1200.[46] Nema dovoljno razloga za sumnju u istinitost te neposredne tvrdnje o smrti Savinog oca koju je on ponovio u dva tipika.[47] Zato treba pretpostaviti da se povratak Save u Srbiju dogodio u februaru 1208. godine i da je posle toga Sava postavljen za igumana Studenice.[48][49]

Nasuprot tome danas se još prihvata uverljivom zamisao Franje Barišića iz 1971. da je Sveti Simeon umro 1199. godine. Odatle su značajni istoričari kao Dimitrije Obolenski i drugi pisali kako je Sava u Srbiju krenuo verovatno u zimu 1206/1207. godine. Dalje on je pretpostavio da je početkom 1207. posle sahranjivanja Simeona u Studenici, Sava postavljen za igumana Studenice, gde je zaveo pomenuti Hilandarski tipik sa manjim izmenama.[50][51]

U Studenici je Sava, u glavnom, nastavio život, kakav je provodio u Svetoj Gori i Hilandaru. Njemu je istina i tu u Srbiji, u novoj sredini, glavno bila vera i verski obredi, ali je ipak dolaskom u Srbiju nastala velika promena u Savinom radu i, kako izgleda, u njegovim osećajima i pogledima na život i na čovekov poziv.[51]

Sava je bio pobegao u Svetu Goru i pokaluđerio se tamo, sa jednom željom, da bude asketa, i sa jednim idealom, da živi životom starih hrišćanskih svetaca i mučenika. Možda je već u Svetoj Gori on osetio van hrišćanske ljubavi i jednu užu, ali prirodnu, ljubav za okolinu, svoju braću, za zemlju, gde se rodio i za narod, iz koga je ponikao. Možda je bio razočaran nekim pojavama licemerstva i ne baš svetačkog života, postupaka i rada ponekih monaha i u Svetoj Gori i drugde, a svakako još više neuputnim postupcima, ne samo vojnih nego i sveštenskih lica krstaških zavojevača pri prodiranju njihovom u Svetu Goru. Sve to zajedno i nesreće, koje su u to doba bile snašle Srbiju i narod u njoj, bez sumnje su silno uticale na Savinu osetljivu i prijemčivu dušu.[51]

Tako je kod Save u doba njegovog dolaska u Srbiju, nastupio veliki i važan prelom u životu, u njegovim pogledima i u celom njegovom biću. On se i u Studenici i dalje revnosno podvizao, provodio je i tu dane i noći u postu i molitvi, bio je iskreno i duboko odan veri i crkvi, ali Sava sada nije više bio, po osećajima, shvatanjima i pogledima na život, onaj neiskusni, verskim fanatizmom zaneti mladić, čiji je ideal bio da ostavi sve, da se sav preda Hristu, da se za veru muči i da ubija telo, da bi oslobodio dušu.[51]

Sava je sada bio zreo čovek, u najboljim godinama, pun snage, pun ideja, pun potrebe i volje za rad. Za šesnaest godina on se mnogo izmenio. On je za to doba mnogo štošta video, mnogo doživeo i mnogo iskusio. Za ono nekoliko godina, što ih je proveo sa svojim ocem, on je slušao mudre savete, zanimljive doživljaje i praktične poglede i pouke starog, realnog i iskusnog Nemanje. On je bio poznao monaški život, za kojim je toliko žudio, i sve njegove pozitivne i negativne strane, i idealan zanos i sitne intrige, koje je u ostalom i on ponekada upotrebljavao za svoje ciljeve. On je u Carigradu u dva maha imao prilike da se upozna sa organizacijom vizantiske crkve i da tu, u središtu svetske politike, oseti pulziranje državnog i narodnog života. On je video, kako se na njegove oči ruši jedno staro carstvo i jedna velika organizovana država, i kako se na njenim razvalinama osniva nova država, sa novim svetom, sa novim pogledima i principima, sa drugom kulturom.[52]

Sve to, i godine i iskustvo, uticalo je silno na Savu. On se potpuno razvio i sazreo je. Ali su se uporedo sa tim sazrevanjem javili kod njega novi pogledi na život i na zadatak, koji ga čeka. On je video, da mu se otvara sasvim novo polje za rad i delatnost. Njihov horizont se sada znatno proširio, njegov interes je postao prostraniji. On se istina i u Studenici i dalje podvizao i provodio je mnogo vremena u crkvi i na molitvi, ali se on izmenio u mnogom pogledu. Kao da mu je od jednom nešto puklo pred očima; nešto ga je silno vuklo u akciju u narod; isposnica mu je postala uska, zidovi ćelije postali su mu tesni; on je hteo više zamaha, akcije, uzbuđenja, borbe, i on je ušao u narod, gde ga je narodni život, pun mana i nedostataka, zvao na rad i u akciju.[52]

Kada je kao zreo čovek u naponu snage došao u Srbiju, Sava je video i upoznao narodni život u svim pravcima i u svakom pogledu. On je onda video, kako je njegov narod zaostao, i u verskom i u socijalnom i u ekonomskom i u kulturnom pogledu. Sava je osetio, da je on pozvan, a da je i voljan i u mogućnosti, da popravi nedostatke, da pomogne narodu, i radom i savetom, da ga digne i moralno i ekonomski. On je osetio u sebi poziv i potrebu za rad i za akciju, da izađe iz ćelije i crkve u državu i u narod. U njemu je provrela Nemanjina krv i gonila ga je u borbu, i on se odazvao glasu, koji ga je pozivao s neba i iznutra, i pokorio se svojim unutrašnjim potrebama i sklonostima. U Studenici je Sava postao od isposnika radnik u narodu i za narod, od verskog fanatika propagator socijalnog morala, od mladog zanešenjaka organizator, državnik i književnik.[52]

To je bio period Savinog rada, za koji je posle desetak godina ohridski arhiepiskop Homatijan u svome protestu protiv Savinog posvećenja za arhiepiskopa pisao, da je Sava „postao gotovo ono što je i pre bio“, da su ga „domaće raspre ugrabile iz tvrdoga grada Svete Gore“, te se „opet nastanio u Srbiji, isposnik se pretvorio u upravnika i savetnika tamošnjih poslova, u poslanika okolnim vlasnicima... i sasvim se pustio u svetske brige i u svetsko slavoljublje, počeo ići na gozbe, počeo jahati konje odabrane, okićene i opremljene, počeo voditi mnogu svitu, putovati sa paradom, uz pratnju veliku i različitu“.[53]

Ma koliko da su ove Homatijanove reči tendenciozne i preterane, one jasno i plastički crtaju život Savin posle povratka u Srbiju, i pokazuju, koliko je Savin život i rad u to doba bio drugačiji od onoga, za kojim je on žudio u svojoj mladosti, zbog koga je ostavio roditeljski dom i pobegao u Svetu Goru, i koji je tamo provodio.[53]

Za vreme svog boravka u Studenici Sava se nije brinuo samo za svoj manastir, nego je već onda, osobito za mirnih godina, posle Stefanova izmirenja sa bratom, počeo izvoditi velike reforme i organizaciju srpske crkve. Sava je u to doba mnogo putovao po narodu i svuda je radio živom rečju. On je krepio u narodu religiozni duh, koji je bio slab, i moral, koji je bio na niskom stupnju; on je podizao crkve i presađivao je religiozno i crkveno uređenje, kako ih je on video i naučio u Svetoj Gori, u Srbiju.[53]

Kada je postao iguman Studenice, Sava je sastavio novi Studenički tipik, verovatno 1208. ili 1209. godine. Glavni deo tipika koji uređuje život monaha sastavljen je prema Hilandarskom tipiku. Kao deo Studeničkog tipika iguman Sava je dodao na njegovom početku i žitije Svetog Simeona, osnivača Studenice. To je danas najstarije sačuvano žitije za koje je pouzdano da je napisano od srpskog pisca. Žitije Svetog Simeona tako stoji na početku originalne srpske književnosti, a Sveti Sava I Srpski se naziva i osnivačem srpske književnosti. Sava I je u Žitiju Svetog Simeona pisao o svome ocu i ono je važan izvor istorijskih znanja. Studenički tipik nije sačuvan u originalu, nego postoje samo kasnije nastali prepisi.

Boravak Svetog Save u Studenici učinio je da ona postane središte crkvenog i književnog stvaralaštva.[54]

Sava je mnogo putovao po narodu, poučavao ga je uvek i svakom prilikom u svim pravcima i nadzirao je rad sveštenika u crkvi i u narodu. Uticaj njegov i rad u to doba upućen je bio u raznim pravcima, i van crkve i verskih stvari. On je bio u velikom stilu narodni učitelj i prosvetitelj. On se u to doba bavio i književnošću, izradio je tipik za manastir Studenicu, gde je u uvodu napisao kratko žitije svoga oca, opisao naravno u prvom redu njegova bogougodna dela, osobito poslednje godine njegovog života i njegovu smrt.[55]

Sem religioznog, verskog i crkvenog rada, Sava je u to doba uzimao živog učešća u političkom životu Srbije. U teškoj situaciji, u kakvoj se njegov brat Stefan, osobito od 1212 do 1216 god., često nalazio, zbog napadaja raznih neprijatelja na Srbiju, Sava se redovno nalazio na ruci bratu, bilo savetom, bilo ličnom intervencijom.[55]

Kada se bugarski dinasta Strez, koga je Stefan, kao begunca uzeo bio pod svoje okrilje, bez razloga odmetnuo od Stefana, pridružio se njegovim neprijateljima i spremio se da udari na Srbiju, Stefan je zamolio Savu, da ide Strezu, da ga urazumi, da mu dokaže i pouči ga, da neblagodarnost, koju on svojim odmetništvom pokazuje prema Stefanu, ne može uroditi dobrim plodom, i da ga uveri i ubedi, kako je politika, koju je on sada prihvatio, politika naslanjanja na Bugare i Latince, štetna i za njega samog i za njegove interese. Sava se odazvao bratovljevoj molbi, pa je otišao Strezu i upotrebio je tamo svu snagu argumenta i svu moć ubeđivanja da uveri Streza, kako treba da se vrati na staru svoju politiku naslanjanja na Srbiju. Ali ovoga puta Sava nije imao uspeha. Strez se nije dao ubediti, i ostao je tvrdoglavo nesavitljiv. Međutim ono, što nije uviđao i u što se nije dao ubediti sam Strez, uviđali su mnogi ljudi iz njegove okoline. Sava nije uspeo da ubedi samoga Streza, da je put, kojim je pošao, poguban za njega, ali su Savini razlozi ubedili mnoge ljude iz Strezove okoline, da njegova nova politika može dovesti u nezgodan i težak položaj i škoditi njihovim interesima. Među tim ljudima bilo je i takih, koji nisu prezali ni od kakvih sretstava, da bi sprečili izvođenje plana, sa kojim se oni nisu slagali. Nije poznato, da li je protiv Streza sklopljena formalna zavera ili su to učinili pojedinci ili čak samo jedan čovek na svoj račun, tek kada je Sava, posle neuspele misije, ostavio Streza i pošao kući Streza je neko od njegovih ljudi mučki ubio.[56]

Strezova smrt bila je za Stefana i Srbiju veliko olakšanje, i u Srbiji se smatralo, da su Savina rečitost, opravdanost njegovih razloga i njegove molitve znatno doprinele, da se Srbija u zgodan čas oprosti ovog opasnog i opakog neprijatelja, o čijim su se svirepostima posle još dugo pričale i prepričavale razne jezive priče.[57]

Uskoro posle toga Srbiji je zagrozila nova, velika opasnost od ugarsko-latinskog saveza. Na Stefana su pošli ugarski kralj Andrija i latinski car Henrik. Na glas o tome, Stefan je odmah i prvo pohitao u Studenicu. Tamo, na grobu Nemanjinom, on je molio svoga oca za pomoć i potporu, da se još jednom zauzme kod tvorca, da spase otadžbinu od silnih neprijatelja, koji su navalili na nju. Ali je Stefan, kao što sam priča, hteo ujedno da u Studenici nađe Savu i da se sa njime posavetuje o tome, šta da radi i šta da preduzme u teškoj situaciji, u kojoj se našao. Sava je Stefana ohrabrio i ponudio se da i sam pođe sa njime neprijateljima. Ali je Stefan, izgleda, više voleo da pođe sam i da sam svrši tu stvar. On je onda zaista i uspeo, svakako pod uticajem i Savinih saveta, da umešnom intervencijom i ovoga puta otkloni opasnost, koja mu je u ovaj mah bila zapretila.[57]

Moglo je izgledati, da je posle svih velikih uspeha, što ih je Stefan poslednjih godina imao, položaj Srbije osiguran. Ali Stefan nije bio uveren u to. On je sa razlogom mislio, da je položaj njegove države nesiguran, i da se razne nezgode i neprilike i sukobi svakoga časa mogu javiti sa više strana. Stoga je Stefan mislio, da treba nešto preduzeti, da bi se osigurao, bar sa onih strana, sa kojih je, po njegovom uverenju, mogla u taj mah Srbiji najpre zagroziti opasnost.[57]

Ta je opasnost, po Stefanovom mišljenju, mogla doći od Ugarske, koja je već davno radila na tome, da prodre na Balkansko Poluostrvo i da pokori srpske zemlje, i od latinskog carstva koje je stalno težilo da obnovi zastarela vizantiska prava na Srbiju. Stefan se u to doba bio oženio iz Mletaka, unukom slavnog i zaslužnog mletačkog dužda Dandola, pa se, delimice po svojim političkim pogledima i planovima u to doba, a delimice možda i pod uticajem svoje mlade žene, počeo približavati zapadu, osobito Mlecima i papskoj kuriji. Na kuriji su, možda posredovanjem mletačke republike, pokazali veliku gotovost, da izađu Stefanu u susret u svakom pogledu i da ispune njegove želje i molbe. A Stefanova je težnja bila, da bude zaštićen od agresivnih namera Ugarske i latinskog carstva. Uveren, da mu papa može pomoći, on je tražio od pape zaštitu i molio je, da mu pošalje kraljevsku krunu. Naravno da je Stefan za te usluge morao obećati, da će priznati papsku vlast i primiti katoličku veru. Ali je za te ustupke Srbija imala da dobije obezbeđenje od neprijatelja i priznanje državne nezavisnosti, i to dobitkom kraljevske krune sa najkompetentnije strane u taj mah u Evropi. Za te velike koristi vredelo je, po Stefanovom mišljenju i uverenju, učiniti izvesne žrtve.[58]

Sava međutim nije mogao da uđe u krug Stefanovih ideja u taj mah. On je bio odlučno protivan novom pravcu Stefanove politike, naslanjanju na zapad i na kuriju, i energično se odupirao Stefanovoj nameri, da se pokori papi i da iz Rima traži kraljevsku krunu. Stefan nije uspeo da ubedi Savu, da Srbiji sa ma koje strane preti velika i ozbiljna opasnost, zbog koje bi vredelo, ili zbog koje bi Srbija bila primorana, da čini tako velike žrtve.[58]

Kao vaspitanik Svete Gore Sava nije mario katoličku crkvu, a sve ono što je video i proživeo kad su Latini i katolički sveštenici prodrli u Svetu Goru i hteli da je pokore i da je primoraju na priznanje papske vlasti, ulilo mu je odvratnost, strah i nepoverenje prema katoličkoj crkvi i njezinim pretstavnicima, i načinilo ga je odlučnim neprijateljem pape i katoličke vere.[58]

Isto tako Sava, izgleda, nije imao dovoljno razumevanja za Stefanovu ideju, da dođe do priznanja državne nezavisnosti dobitkom kraljevske krune iz Rima. I ako je Sava državnu nezavisnost bez sumnje visoko cenio, i ako je svakako i sam želeo, da Srbija što pre dođe do svoje nezavisnosti, on je verovatno smatrao, da Srbija to može postići i drugim putem i na drugi način, a ne po tako skupu cenu kao što je priznanje katoličke vere i papske vlasti.[58]

Sava i Stefan su bez sumnje mnogo govorili i raspravljali o tim pitanjima, ali niti je Sava uspeo da ubedi Stefana, da treba da napusti nov pravac svoje politike, kojim je mislio poći, a još manje je Stefan mogao nagovoriti Savu, da raskrsti sa svojom prošlošću, da napusti mišljenje i nazore, u kojima je vaspitan i sa kojima je srastao, i da promeni način života i rada, na koji je bio svikao. Tako su se Sava i Stefan definitivno razišli u pitanjima spoljnje politike, i Sava je ljut otišao iz Srbije. Posle Savinog odlaska došao je papski legat u Srbiju i venčao je Stefana za kralja (u jesen 1217 god.).[59]

Sava i osamostaljenje crkve u Srbiji 1219.

Štap Svetog Save, iz manastira Sveta Trojica u Pljevljima

U vreme kada je Sava bio iguman u Studenici pravoslavna crkva u Srbiji nije bila samostalna, već je bila podređena Ohridskoj arhiepiskopiji i imala je samo tri episkopije (Rašku, Lipljansku i Prizrensku) u kojima su vladike bili Grci.[60]

Izgleda da je 1217. papa Honorije III u razgovoru sa poslanstvom velikog župana Stefana brzo pokazao spremnost da pošalje kraljevsku krunu u Srbiju. Tada je Sava otišao na Svetu goru 1217. a postoji pretpostavka da je došlo do manjeg neslaganja Save sa bratom Stefanom Prvovenčanim. Osnova za tu zamisao je pisanje Domentijana da je iguman Sava predao igumanski položaj i otišao u Svetu goru protiv volje svog brata velikog župana. Nesporazum braće nije bio trajan. Veliki župan je poslao pismo u kome je pozvao Savu da se vrati, a Sava je poslao odgovor. Ova prepiska je verovatno bila nastavak pregovora o zajedničkom delovanju, a Sava se duže zadržao na Svetoj gori.[61]

Možda je po ugledu na krunisanje u Bugarskoj 1204. godine, iz Rima predloženo 1217. Stefanu i „uzdizanje” crkvenog starešine u Srbiji uz krunisanje za kralja. Predlog pape da po ugledanju na Bugarsku i u Srbiji uzdigne starešinu pravoslavne crkve bi objasnio zašto je Sava bio nezadovoljan pregovorima o krunisanju. Pregovori o krunisanju su verovatno doveli do pregovora o srpskoj pravoslavnoj crkvi 1217. Kada je otišao na Svetu goru Sava I je ojačao veze sa monasima Grcima i završio uobličenje zamisli da se uzdizanje pravoslavne crkve u Srbiji zatraži od vaseljenskog patrijarha i cara u Nikeji. U prepisci sa bratom postigao je saglasnost o tome.[62]

Posle dogovora sa bratom Sava I je otišao na pregovore u Nikeju. U Nikeju je otišao jer su Carigrad tada držali Latini, a Nikeja je postala privremeno sedište za vizantijskog cara Teodora I Laskarisa i vaseljenskog patrijarh Manojla Sarantena Haritopula. Od njih je Sava I tražio samostalnost za pravoslavnu crkvu u Srbiji. Prilike za takav zahtev bile su povoljne, jer su pravoslavne episkopije u Srbiji bile potčinjene Ohridskoj arhiepiskopiji, a ona je podržavala Epirsku despotovinu protivnika Nikeje. Pored toga ponude pape da on „uzdigne“ starešinu pravoslavne crkve u Srbiji dodatno su ubeđivale patrijarha i cara da ispune zahteve Save Srpskog. Za cara i patrijarha u Nikeji molba Save I bila je i prilika da se istakne značaj Nikeje kao središta istočnog hrišćanstva.Car Teodor I Laskaris i patrijarh Manojlo odlučili su da Sava I bude rukopoložen za prvog srpskog arhiepiskopa.[63] Prema starim srpskim letopisima to se dogodilo 1218/19. ( 6727) godine,[64] Iz toga je izvedeno skoro nepodeljeno mišljenje kod istraživača prošlosti Srba je da je između 1.1.1219. i 31.8.1219. Sava I Nemanjić hirotonisan za arhiepiskopa.[63] Arhiepiskop Sava I je takođe u Nikeji tražio autokefalnost, tj. da njegovi naslednici na mestu arhiepiskopa ne moraju da dolaze u Nikeju za posvećenje, već da ih može izabrati i rukopoloži sinod novostvorene arhiepiskopije u Srbiji. Car i patrijarh su ispunili i taj Savin zahtev. Vraćajući se u Srbiju, arhiepiskop Sava I je ponovo posetio Svetu goru, a odatle je verovatno poveo i neke od budućih episkopa u Srbiji.[65][66]

Arhiepiskop Sava I potom odlazi u Solun i u manastiru Filokal završava sastavljanje Nomokanona, to jest zbornika crkvenih i građanskih propisa, i objavljuje ga kao Zakonopravilo.[67] Posle povratka u Rašku 1219. ili 1220. godine arhiepiskop Sava I je uređivao crkveni život novostvorene arhiepiskopije. Stvarao je nove episkopije, koje su imale sedišta u manastirima. Svi novopostavljeni episkopi dobili su po jedan prepis Zakonopravila, a novoizgrađeni manastiri su bogato darovani imanjima, njivama, šumama, vinogradima, pašnjacima i voćnjacima. Za sedište arhiepiskopa određen je manastir Žiča. Nije pouzdano utvrđen broj episkopija koje su postojale u tek stvorenoj arhiepiskopiji. Postoji mogućnost da nije sve nove episkopije osnovao 1220. godine, nego je neke odredio kasnije. Sava je osnovao osam novih episkopija: Zetsku, Humsku, Dabarsku, Moravičku, Topličku, Budimljansku, Hvostansku i Žičku (arhiepiskopska eparhija),[68][69] a zadržao je dve ili tri stare, to jest Rašku i Prizrensku, a možda i Lipljansku eparhiju.[70][71] Verovatno je episkope u Rasu, Prizrenu i Gračanici (gde je moglo biti sedište Lipljanske episkopije) kao Grke i pristalice ohridskog arhiepiskopa Dimitrija Homatina zamenio svojim ljudima, Srbima. Savino uzdizanje za arhiepiskopa i smenjivanje episkopa u Prizrenu izazvalo je nezadovoljstvo Dimitrija Homatina. On je u maju 1220. godine uputio protestno pismo Savi. U pismu prigovara Savi da je monah, to jest da je nekanonski uzdignut za arhiepiskopa jer pre toga nije bio episkop. Poslednji prigovor u pismu arhiepiskopu Savi je da je tiranski smenio kanonski postavljenog episkopa u Prizrenu i imenovao novog.[72]

Zakonopravilo

Zakonopravilo Svetog Save, Ilovički prepis iz 1262.

Zakonopravilo Svetog Save iz 1220. godine je postao osnovni zakonik srpske crkve, ali i države i tako je bilo na izvestan način prvi srpski ustav.[73] Zakonopravilo[74] je zbornik zakona sa tumačenjima sastavljen da se uredi velika oblast društvenih odnosa, prvenstveno crkvenih, ali i građanskih. Nastalo je da bi se prema njemu upravljale ili krmarile sve crkve i zato se naziva i Krmčija Svetog Save. Da bi se to ostvarilo morale su ga imati sve crkve. Najstariji sačuvani prepis je iz druge polovine XIII veka. Od druge polovine XIV veka Savina Krmčija se primenjivala i u ruskoj pravoslavnoj crkvi.[75] Deo Zakonopravila koji se odnosio na crkveno pravo sačinjavali su: Sinopsis Stefana Efeskog, Nomokanon Jovana Sholastika, Nomokanon u 14 naslova, Pravila svetih apostola, Pravila svetih otaca, Odluke Vaseljenskih i Pomesnih sabora i Mojsijevo zakonodavstvo (3. i 5. knjiga Mojsijeva). Deo koji se odnosio na Građansko pravo sačinjavali su: Izvodi iz Novela Justinijanovih (oko 550), pravni zbornik koji je sastavio Jovan Sholastik, Collectio tripartita, zbirka zakona iz Justinijanovog zakonodavstva[76][77] i Prohiron (Zakon gradski) iz 879. godine, zbornik vizantijskog građanskog, krivičnog i procesnog prava. Presađivanjem (recepcijom) rimsko-vizantijskog prava Srbija je postala sastavni deo evropske i hrišćanske civilizacije.

Krunidbeni sabor u Žiči

Pisani izvori opisuju jedno krunisanje Stefana Prvovenčanog, ali u njihovom opisu postoje značajne razlike. Zapadni pisani izvori (Toma Arhiđakon i Andrija Dandolo) opisuju krunisanje koje je izvršio 1217. godine poslanik pape Honorija III.[78][79][80] Drugačije krunisanje opisuju domaći pisci Domentijan i Teodosije. Oni opisuju da je arhiepiskop Sava na saboru u Žiči izvršio krunisanje svoga brata.[81][82] Teško je odbaciti uverljivi opis koji je ostavio Savin učenik Domentijan. Zato je nastala i druga zamisao (Dragutin Anastasijević i drugi) da je posle osamostaljenja srpske arhiepiskopije izvršeno ponovno krunisanje Stefana Prvovenčanog po pravoslavnom obredu. Prema toj zamisli oko 1220. je održan opšti državno-crkveni sabor, prvi nakon dobijanja autokefalnosti, u manastiru Žiči, podignutom kao sedište nove arhiepiskopije. Na saboru je arhiepiskop Sava papinom krunom (vencem) ponovo krunisao (ovenčao) svog brata Stefana Prvovenčanog za kralja, približno onako kako opisuju Domentijan i Teodosije Hilandarac. Nedostatak ove zamisli je što ona nije rešila protivrečnosti nego ih je podelila u dva krunisanja kraljevskom krunom istog vladara. Takav postupak je moguć, ali nema dovoljno potvrde da se to dogodilo. Niko od izvora koje koristimo nije opisao da se on krunisao kraljevskom krunom dva puta.

Domentijan Hilandarac je skoro sigurno poznavao jednog od prisutnih na krunisanju, svog učitelja, Savu Srpskog. Domentijan je verovatno imao opis svedoka krunisanja, a možda je bio i sam prisutan u Žiči kada je krunisanje obavljeno. Arhiđakon Toma Splićanin nije morao poznavati papinog poslanika koji je odneo krunu i mogao je pisati ono što je bilo očekivano i kako je on zamišljao da se trebalo dogoditi, to jest da donosilac krune izvrši i krunisanje. Domentijan je važniji i pouzdaniji izvor od Tome Splićanina. Zato je moguće da je bilo jedno krunisanje kraljevskom krunom iz Rima koje je izvršio arhiepiskop Sava I Srpski u Žiči kako to opisuje Domentijan. Sava I je postao arhiepiskop 1219. godine, a najstariji pisani izvor u kome se Stefan Nemanja II Prvovenčani pojavljuje kao „krunisani kralj“ je iz marta 1220. Dakle krunidbeni sabor Stefana Prvovenčanog u Žiči mogao je biti krajem 1219. ili početkom 1220.[83]

Tada krunisani kralj je kao prvi od Nemanjića koji je dobio kraljevski venac postao prepoznatljiv u istorijskim izvorima po kratkom opisu „prvovenčani kralj” a danas po nadimku Prvovenčani, a Srbija je od njegove vladavine postala kraljevina.

Sava je pred ovim saborom održao Žičku besedu o pravoj veri, u kojoj poučava kralja, vlastelu i novoizabrane episkope osnovnim dogmama pravoslavne vere, tvrdeći da su bez nje dobra dela uzaludna. „Jer niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje, da savršen bude čovek Božji“.[84] Tom prilikom, Sinod pravoslavne crkve proklinje babune, odnosno bogumile, kao i poglavare bosanske crkve koja je primala verske prognanike iz Raške.[85]

Nakon sabora je Sava lično ispitivao i pokrštavao one koji nisu prihvatali novouspostavljenu crkvenu hijerarhiju: "A one koji su propovedali jeres zadrža sa sobom kod crkve i nasamo ih tačno ispita. Nekrštenima, uz prethodno proklinjanje jeresi koju imađahu, zapovedi da drže dane oglašene u čuvanju čistote, i tako zapovedaše im da se krste."[86] Plemićima (blagorodnima) su Sava i Stefan Nemanjić nudili mnoge darove i počasti ako prihvate pravoslavlje, a one koje nisu pristali - uz poniženja su proterali iz zemlje.[87]

Kao iguman Studenice, a zatim i arhiepiskop Srbije, Sava je za svog brata i Srbiju obavljao i diplomatske poslove. Tako je Stefan Prvovenčani poslao arhiepiskopa Savu (oko 1220) da pregovara sa ugarskim kraljem Andrijom II (1205-1235) i odgovori ga od rata protiv Srbije.[88]

Stefan Prvovenčani pred smrt se razboleo i bolovao je na nekom od svojih dvorova. Tu ga je našao arhiepiskop Sava i neposredno pre smrti zamonašio davši mu ime Simon, a umro je 24. septembra 1227.[89][90] Posle smrti Prvovenčanog, Sava je krunisao 1227. (ili 1228) u Žiči njegovog sina Stefana Radoslava za kralja Srbije. Ipak, novi kralj ubrzo je izgleda izazvao nezadovoljstvo svog strica arhiepiskopa Save, jer se za objašnjenje crkvenih (kanonskih) pitanja obratio ohridskom arhiepiskopu Dimitriju Homatinu.[91]

Sava u Svetoj zemlji

Sveti Sava, freska iz 13. veka, Pećka patrijaršija.

Manji spor za Stefanom Radoslavom zbog kraljevog obraćanja ohridskom arhiepiskopu mogao je biti povod za arhiepiskopa Savu da ispuni svoju ranije nastalu želju da poseti Svetu zemlju. Sava je otišao na svoje prvo putovanje u zemlju gde se rodio i propovedao Hrist 1229. godine, a sledeće 1330. godine se vratio u Srbiju.[92][93] Od vremena Svetog Save hodočašća u Svetu zemlju su nadahnula mnoge vladare, crkvene velikodostojnike, monahe, pobožan narod, umetnike, i to nadahnuće traje i danas. Među značajnijim darodavcima pravoslavnih manastira i crkava na Svetoj zemlji su bili prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava, potom i drugi vladari Nemanjići, kralj Milutin i dr., kao i prvi srpski patrijarh Joanikije i drugi.

Sveti Sava je prilikom prvog hodočašća u Svetu zemlju, podigao konake za srpske monahe u gruzijskom manastiru Svetog Krsta nedaleko od Jerusalima. Potom je otkupio zemljište na brdu Sion i tu sazidao manastir za srpske monahe, dok je u Akri, u tada palestinskom pristaništu, od Latina otkupio Crkvu Sv. Đorđa, da posluži kao prihvatilište monasima.
Bio je ktitor i darodavac manastira Svetog Jovana Bogoslova (kuća koju je Sava kupio, konak i crkva). Prilikom obilaska Siona, sa jerusalimskim patrijarhom Atanasijem, arhiepiskop Sava je kupio kuću (Sv. Jovana Bogoslova) tj. Sionsku Gornicu u kojoj se održala Tajna večera, kuću je odkupio od Saracena (muhamedanaca) i platio je zlatom i srebrom koje je dobio od kralja Stefana Radoslava.

Politički sukobi u Srbiji možda su i bili povod i za drugo Savino putovanje u Svetu zemlju. Posle prevrata u kome je Stefan Vladislav I zbacio brata Stefana Radoslava i postao kralj, Sava je prvo oklevao da kruniše novog kralja, ali je zatim shvatio da se sukob braće neće time izbrisati i krunisao je novog kralja krajem 1233. (ili početkom 1234.). Spremajući se za novu posetu Svetoj zemlji, Sava je u prisustvu „svih episkopa, jereja i đakona” za svog naslednika na mestu arhiepiskopa imenovao učenika Arsenija. Tako je otišao iz Budve krajem 1233. (ili 1234.) na istok da još jednom poseti Svetu zemlju.[94] Prilikom drugog boravka u Svetoj zemlji, 1235. godine, sve svoje zadužbine, manastire i metohe, poklonio je velikoj pravoslavnoj Lavri Svetog Save Osvećenog, kojim su Srbi upravljali punih 130 godina i čiji je Sveti Sava bio duhovni brat.

Pohodio je i darivao i pravoslavni manastir Svete Katarine na Sinaju 1234. godine. Tu je proveo čitav Časni post, Svetu četrdesetnicu, moleći se za svoj srpski rod i čitav hrišćanski narod. Inače, Manastiru Sv. Katarine su Srbi dali veliki doprinos (i gde je jedno vreme bio iguman Srbin Joanikije, 14. vek).

Smrt i nasleđe

Hram Svetog Save

Sa tog dugotrajnog putovanja u Jerusalim Sveti Sava se nije vratio u Srbiju. U povratku prolazio je kroz Bugarsku i tu je preminuo 14. januara 1236. godine, a bio je sahranjen u tadašnjoj bugarskoj prestonici Trnovu. Bugari su želeli da zadrže telo pobožnog Save I Srpskog, ali je njegov sinovac, srpski kralj Stefan Vladislav, inače zet bugarskog cara Asena II, otišao k tastu da ga moli za Savino telo. Pregovori nisu išli lako. Ipak Ivan Asen II je izašao u susret zetu i dozvolio mu da godinu dana posle smrti Savino telo vrati iz Trnova u Srbiju. Tako je srpski kralj svečano sahranio telo Svetog Save I Nemanjića u svojoj zadužbini manastiru Mileševi.[95] Stefan Vukčić Kosača se 1448. godine, po osvajanju manastira Mileševa, proglasio „hercegom od Svetog Save“,[96] a oblast kojom je upravljao kasnije je dobila ime Hercegovina. Cetinjski manastir čuva njegov epitrahilj.

Po njemu je nazvano više osnovnih škola i gimnazija u Srbiji i Republici Srpskoj. U Bukureštu postoji elitna rumunska gimnazija „Sveti Sava“ koju je pohađao i rumunski kralj Mihaj.[97]

Književni rad

Savin književni rad je veoma obiman, i namenjen je poglavito organizaciji manastira. Najpre je napisao tri tipika (pravilnika): „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“. Na početku „Studeničkog tipika“ opisao je život ktitora tog manastira, svog oca Stefana Nemanje, u monaštvu nazvanog Simeon. „Žitije Sv. Simeona“, koje se docnije izdvojilo iz „Studeničkog tipika“ i osamostalilo, najvažnije je Savino delo. Svetovni život Nemanjin opisan je u njemu kratko, a monaški sa više detalja. Pod uticajem ove biografije razvio se potpuno samostalan književni rod žitija (biografija) srpskih vladalaca i svetaca. Ostali Savini spisi su: „Služba Svetom Simeonu“, „Poslanica igumanu Spiridonu“ (prvo sačuvano privatno pismo u srpskoj književnosti), „Ustav za držanje „Psaltira“ i „Nomokanon“ ili „Zakonopravilo“ (obiman zbornik crkvenih i svetovnih zakona i propisa). Po rečima Milana Kašanina, „istinskoj književnosti i originalnom stvaralaštvu od onoga što je Sava napisao pripada u svemu stotinak stranica“. „Žitije Svetog Simeona“ se sastoji od jedanaest poglavlja, koja se mogu grupisati u sledeće sadržinske celine:

Spaljivanje moštiju

Mesto na Tašmajdanu, Beograd, gde su najverovatnije spaljene mošti Svetog Save

Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinan-paša nije odatle oteo, odneo u Beograd i spalio ih na brdu Vračar 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka na Vračaru je podignut hram posvećen Svetom Savi, u znak sećanja i zahvalnosti za sve ono što je Sveti Sava uradio za svoj narod i crkvu.

Mesto spaljivanja, međutim, verovatno nije bilo na današnjem Vračaru, koji je tada bio daleko izvan zidina grada, već na brdu „Čupina umka“ na mestu između današnje crkve Svetog Marka i sportskog kompleksa, a koje se tada zvalo Vračar.[98] Po narodnom predanju, pre spaljivanja mošti, spašena je ruka Svetog Save i danas se nalazi u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja.[99]

Srpska pravoslavna crkva praznuje Savu kao svetitelja 27. januara po gregorijanskom, odnosno 14. januara po julijanskom kalendaru. Praznik Svetog Save, Savindan, obeležava se kao školska slava u svim školama u Srbiji i Republici Srpskoj. Takođe se obeležava i spaljivanje moštiju Svetog Save.

Napomene

  1. U većini izvora je navedeno da je Sveti Sava rođen oko 1175. godine.[1][2][2][3] ali se navode i 1174.[4][5] i 1169.[6]
  2. Po julijanskom kalendaru

Vidi još

Reference

  1. 100 najznamenitijih Srba u izdanju PRINCIP-a iz Beograda i Š-JUPUBLIK-a iz Novog Sada, 1993. godine
  2. 2,0 2,1 Sveti Sava, princ i prosvetitelj u Cetinju i Beogradu, 2007. godine
  3. „Sveti Sava”. istorijska biblioteka. Pristupljeno 28. 3. 2013. 
  4. Narodna enciklopedija, St. Stanojević, Zagreb, 1925 — 1929.
  5. „Sveti Sava, prvi Arhiepiskop i prosvetitelj srpski”. Srpska pravoslavna crkva. Pristupljeno 28. 3. 2013. 
  6. „Sveti Sava”. Soko Banja. Pristupljeno 28. 3. 2013. 
  7. Stara srpska književnost I (1970). str. 119, 120.
  8. Teodosije, Žitija. str. 6, 7.
  9. 9,0 9,1 Stanojević (2008). str. 3.
  10. Teodosije, Žitija. str. 7, 8.
  11. Logos (2017). str. 139-140. U jednoj povelji koju je Nemanja I izdao Splićanima veliki župan njima dopušta da dolaze „slobodno u moju zemlju i sina mi Rastka u Humsku zemlju i sina mi Vukana u Zetu”.
  12. Kralj Vladislav i Srbija XIII veka : naučni skup, 15-16. novembar 2000. : [zbornik radova]. str. 63.
  13. Solovjev. str. 6.
  14. Logos (2017). str. 142.
  15. Stara srpska književnost I (1970). str. 119, 123.
  16. Teodosije, Žitija. str. 8, 9.
  17. Stara srpska književnost I (1970). str. 123-126.
  18. Teodosije, Žitija. str. 10-12.
  19. 19,0 19,1 19,2 19,3 Stanojević (2008). str. 4.
  20. Teodosije, Žitija. str. 15-17.
  21. Stara srpska književnost I (1970). str. 126, 127.
  22. Obolenski (1991). str. 130.
  23. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 11, 70.
  24. Logos (2017). str. 143.
  25. Logos (2017). str. 143-144.
  26. Stara srpska književnost I (1970). str. 154, 155.
  27. Obolenski (1991). str. 133.
  28. Barišić (1971). str. 43.
  29. Stara srpska književnost I (1970). str. 155, 156.
  30. Barišić (1971). str. 44-45.
  31. Logos (2017). str. 146, 148-149 sa napomenom 722.
  32. Stara srpska književnost I (1970). str. 158.
  33. Barišić (1971). str. 47.
  34. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 12, 72.
  35. 35,0 35,1 35,2 35,3 Stanojević (2008). str. 5.
  36. 36,0 36,1 36,2 36,3 Stanojević (2008). str. 6.
  37. 37,0 37,1 Stanojević (2008). str. 7.
  38. Stanojević (2008). str. 7—8.
  39. Obolenski (1991). str. 136.
  40. Obolenski (1991). str. 138, 139.
  41. 41,0 41,1 41,2 Stanojević (2008). str. 8.
  42. 42,0 42,1 42,2 42,3 Stanojević (2008). str. 9.
  43. 43,0 43,1 43,2 Stanojević (2008). str. 10.
  44. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 75, 76.
  45. Logos (2017). str. 148, 158.
  46. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 12, 76.
  47. Logos (2017). str. 145-150, 158.
  48. Logos (2017). str. 158.
  49. Stanojević (2008). str. 10—11.
  50. Obolenski (1991). str. 135, 140, 141.
  51. 51,0 51,1 51,2 51,3 Stanojević (2008). str. 11.
  52. 52,0 52,1 52,2 Stanojević (2008). str. 12.
  53. 53,0 53,1 53,2 Stanojević (2008). str. 13.
  54. Stanojević (2008). str. 13—14.
  55. 55,0 55,1 Stanojević (2008). str. 14.
  56. Stanojević (2008). str. 14—15.
  57. 57,0 57,1 57,2 Stanojević (2008). str. 15.
  58. 58,0 58,1 58,2 58,3 Stanojević (2008). str. 16.
  59. Stanojević (2008). str. 17.
  60. Bogdanović (1981). str. 317.
  61. Stara srpska književnost I (1970). str. 199-201.
  62. Logos (2017). str. 161-163 sa napomenom 801.
  63. 63,0 63,1 Logos (2017). str. 162.
  64. Stojanović (1927). str. 182, 186, 194, 198.
  65. Ćirković (2008). str. 43.
  66. Logos (2017). str. 162-163.
  67. Bogdanović (1981). str. 322-324.
  68. Bogdanović (1981). str. 317-320.
  69. Popović (2002). str. 171-184.
  70. Janković (1983). str. 27–37.
  71. Logos (2017). str. 163 sa napomenom 812.
  72. Svetosavski zbornik, knjiga 2 (1939). str. 91-111.
  73. Wayback Machine
  74. „Miodrag Petrovic - Zakonopravilo Sv.Save.zip - 4shared.com - online file sharing and storage - download”. www.4shared.com. 
  75. „Nomokanon - ISTORIJSKA BIBLIOTEKA”. istorijska-biblioteka.wikidot.com. 
  76. „S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I”. www.constitution.org. 
  77. Yves LASSARD, Alexandr KOPTEV (19. 11. 2015). „::: The Roman Law Library (Last Update : November 19, 2015 )”. droitromain.upmf-grenoble.fr. Pristupljeno 19. 11. 2015. 
  78. Arhiđakon Toma (2003). str. 93 Pišući kako je ugarski kralj Andrija II (1205-1235) otišao preko Splita u krstaški pohod u Svetu zemlju u avgustu 1217. godine, arhiđakon Toma Splićanin dodaje: „U isto vreme gospodar Srbije ili Raške Stevan, koji se nazivao velikim županom, poslao je izaslanike ... i isposlovao od Honorija kraljevsku krunu. On [Honorije III] je poslao izaslanika iz svoje najuže pratnje, koji dođe i okruni ga [velikog župana] kao prvog kralja njegove zemlje.” Iz ovog izgleda da je Tomi Splićaninu važno kada je prošlo poslanstvo koje je poslato iz Srbije u Rim papi, ali ne i kada je bilo krunisanje, tj. on nije zapisao vreme krunisanja. Važno je primetiti da Toma Splićanin nije prisustvovao krunisanju, a možda nije poznavao nikoga od prisutnih tom događaju.
  79. Muratori (1728). str. 198, 199 (340, 341).
  80. Istorija srpskog naroda, I, Beograd (1994). str. 300.
  81. Stara srpska književnost I (1970). str. 226, 227.
  82. Antologija srpske književnosti, Teodosije, Žitija. str. 71, 72. Pristupljeno 25. 5. 2016.
  83. Logos (2017). str. 164-168.
  84. Žička beseda o pravoj veri
  85. Miodrag M. Petrović: Pomen bogumila - babuna u zakonopravilu svetoga Save i „Crkva bosanska“, Beograd, 1995. godine
  86. Teodosije, Žitije svetog Save
  87. "A blagorodne koji su bili u jeresima koje nalažaše, mnogo je molio i učio da se vrate sabornoj apostolskoj crkvi, obećavajući im počasti i darove velike, i koji bi ga poslušao bio je priman od njega s ljubavlju velikom, i primao je od samodršca kralja, brata njegova, mnoge darove. A ko se, ne povinujući se, utvrđivaše u bogomrskim jeresima, ovoga proklevši a velikim beščašćem iz cele svoje zemlje izgonjahu." (Teodosije, Žitije svetog Save)
  88. Logos (2017). str. 168.
  89. Stara srpska književnost, I. str. 236-239.
  90. Logos (2017). str. 169 napomenom 836.
  91. Svetosavski zbornik, knjiga 2 (1939). str. 149-189.
  92. Marković (2009). str. 15-25.
  93. Logos (2017). str. 170-171.
  94. Logos (2017). str. 171-172.
  95. Logos (2017). str. 172.
  96. Logos (2017). str. 358.
  97. Jedna prestonica Evropske unije ponosi se imenom Svetog Save („Blic“, 27. januar 2016)
  98. „Srpsko nasleđe: „Gde su Turci spalili mošti Svetog Save. Srpsko-nasledje.co.rs. Pristupljeno 10. 1. 2012. 
  99. „Manastir Sveta Trojica Pljevlja”. Pravoslavlje.nl. Pristupljeno 10. 1. 2012. 

Izvori i literatura

Spoljašnje veze

Prethodnik:

arhiepiskop srpski
12191233.

Naslednik:
Arsenije I