Sveti Sava

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Za druga značenja vidi Sveti Sava (višeznačna odrednica).
Sveti Sava
Sveti Sava Kraljeva Crkva.jpg
Pravo ime Rastko Nemanjić
Datum rođenja oko 1174.
Mesto rođenja Ras
Datum smrti 14. januar 1236.(1236-01-14) (61/62 god.)
Mesto smrti Trnovo
Bugarska
Arhiepiskop srpski
Godine 1219-1233.
Naslednik Arsenije I

Potpis

Sveti Sava (1174. ili 1175[a]14. januar[b] 1236) je bio srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovenčanog.

Kao mladić dobio je od oca Zahumlje na upravu. Međutim, Rastko je pobegao na Svetu goru i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, gde je dobio ime Sava. Kasnije je sa svojim ocem, koji se u međuvremenu zamonašio i dobio ime Simeon, podigao manastir Hilandar, prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori.

U Srbiji je ubrzo došlo do borbe za vlast između Savine braće. Zbog toga se on vratio u Srbiju, kako bi zaustavio rat. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. vratio na Svetu goru. Godine 1219. Sava je od Vaseljenske patrijaršije u Nikeji izborio autokefalnost srpske crkve sa statusom samostalne arhiepiskopije, a vaseljenski patrijarh Manojlo I Carigradski ga je imenovao za prvog srpskog arhiepiskopa. Ostao je arhiepiskop sve do 1233, da bi ga potom zamenio njegov učenik Arsenije. Više puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa jednog od hodočašća iz Svete zemlje 1236. smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Vladislav.

Njegova najznačajnija pisana dela su „Žitije Svetog Simeona“, „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“, kao i „Zakonopravilo“.

Savin kult u narodu bio je jak. Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je 1594. naredio da se spali mošti svetoga Save na Vračaru. Na mestu za koje se veruje da se to desilo podignut je Hram Svetog Save. U Srbiji se dan njegove smrti po gregorijanskom kalendaru (27. januar) proslavlja kao Dan prosvete.

Biografija

Rođenje i mladost

Prema Savinim životopiscima monasima Domentijanu i Teodosiju poslednje dete velikog župana Stefana Nemanje I i njegove žene Ane, koje je na krštenju dobilo ime Rastko rođeno je kada su se oni uplašili da su ostarili i prestali da dobijaju decu. Savini životopisci opisuju kako je „prošlo mnogo vremena otkako je prestala da pađa” njegova majka Ana i da su se zbog toga ona i njen muž molili Bogu da im podari još jedno dete. [7][8] Rastko Nemanjić je rođen u deževačkom kraju na planini Goliji izgleda 1175.

Roditelji su se pobrinuli da se Rastko školuje, tj. da upozna svete hrišćanske knjige, „a kada uzraste do petnaest godina, odeliše mu roditelji jedan kraj države svoje”. Posle, „kada je došao do sedamnaeste godine” Rastko je pobegao sa očevog dvora i otišao na Svetu goru da se zamonaši.[9] U jednoj povelji Stefana Nemanje I koju je izdao Splitu spominje se njegov sin Rastko kao upravnik u Zahumlju.[10] Do sredine 1190. godine Zahumljem je upravljao Nemanjin brat knez Miroslav.[11] Tako je Rastko posle kneza Miroslava mogao biti na položaju upravnika u Zahumlju od druge polovine 1190. godine, a to znači i da je tada mogao imati petnaest godina. Prema Teodosiju Rastko je svojom oblašću upravljao oko dve godine i njegov odlazak na Svetu goru se mogao dogoditi 1192. Kao upravnik u Zahumlju Rastko je imao svoj dvor, dvorjane i sluge. Povremeno je sa delom svojih dvorjana odlazio i posećivao vladara i dobijao savete kako da prevaziđe teškoće u upravljanju Zahumljem.

Domentijan i Teodosije opisuju kako je pred odlazak na Svetu goru Sava došao iz svoje oblasti na očev dvor. Tu je priređeno slavlje koje je trajalo nekoliko dana. Na slavlju se zatekoše i neki monasi sa Svete gore, koji su došli da traže poklon za svoju zajednicu od velikog župana. U razgovoru sa jednim od monaha, nekim Rusom, Rastko se odlučio da ode na Svetu goru. Roditeljima je rekao da ide u lov u neku od gora, ali je krenuo prema Svetoj gori.[12][13] Veliki župan je poslao vojvodu i poteru da pronađe Rastka koji je nestao. Stigli su ga tek na Svetoj Gori u manastiru manastiru Sv. Pantelejmona, ali on ih je tu prevario i dok su oni spavali uspeo se zamonašiti pod imenom Sava.[14][15]

Sava kao svetogorski monah

Ubrzo po zamonašenju Sava je posetio manastir Vatoped i zamolio njegovog igumana i bratstvo da ga prime a oni su to prihvatili. Tako je prešao iz manastira Pantelejmona u Vatoped.[16][17] U Vatopedu, koji je osnovan 985. godine,[18] monah Sava proveo je nekoliko narednih godina. Tu mu se 2. novembra 1197. godine pridružio monah Simeon, tj. njegov otac Stefan Nemanja I, koji se odrekao vlasti 25. marta 1196. godine i od tada boravio kao monah više od godinu dana u Studenici.[19][20]

U novembru 1197. godine monah Simeon je neko vreme obilazio Svetu goru i tada je izrazio želju da za Vatoped obnovi polurazrušeni grčki manastir Hilandar. Zato je monah Sava poslat u novembru ili decembru 1197. godine u Carigrad.[21] Tamo je tražio od cara Aleksija III Anđela da za potrebe Vatopeda dopusti obnovu Hilandara,[22] koji se u to vreme javlja pod starijim oblikom imena Helandarion.[23] Car je izdao jednu, danas izgubljenu, povelju kojom je odobrio obnovu Hilandara (Χιλανδαρίου) za Vatoped.[24] Tako je početkom 1198. mogla početi obnova Hilandara.

Tada je došlo do preokreta, a prema Domentijanu neki „bogobojažljivi muž” posavetovao je Savu da na Svetoj gori osnuje srpski manastir, a Sava je to privatio i preneo zamisao ocu Simeonu.[25] U prvoj polovini 1198. održan je sastanak prota i svetogorskih igumana, bez prisustva igumana Vatopeda. Sa tog sastanka je poslata molba, koju je caru odneo monah Nikon, da odobri da Hilandar postane imovina Simeona i Save i da oni od njega izgrade srpski manastir. Sličnu molbu poslali su i monasi Simeon i Sava. Zato je u junu 1198. godine car potpisao povelju kojom odobrava Simeonu i Savi podizanje srpskog manastira Hilandara. Povelja je izgleda ostala u Carigradu do kraja 1198. i tada je bila overena.[26] Ipak odluka cara da izda povelju je bila preneta Savi i Simeonu i oni su 1198. godine je počeli gradnju Hilandara. Sava je sredinom 1199. godine ponovo posetio Carigrad da bi dobio novu povelju za Hilandar od cara Aleksija III Anđela, koju je car potpisao u junu 1199. godine,[27] a kojom je Hilandaru predat i opusteli manastir Zig.[28][29] Barišić misli da je Sava tada možda preuzeo i carevu povelju za Hilandar iz juna 1198.

Kada je car svojom poveljom iz 1198. odredio Simeona i Savu za osnivače i ktitore manastira, Simeon, tj. Stefan Nemanja I je izdao svoju povelju o osnivanju Hilandara. Kako ona nema datum izdavanja može se pretpostaviti da je izdata u drugoj polovini 1198. ili 1199. godini. Sava je verovatno učestvovao u sastavljanju te povelje i bio najznačajniji organizator života u Hilandaru. Ipak, u vreme osnivanja Hilandar Sava je imao oko 23 godine, a za igumane se u pravilu biraju stariji monasi, tj. oni koji imaju više od 30 godina. Tako je prvi iguman Hilandara postao monah Metodije.[30]

Domentijan navodi da je Sava, boraveći u Carigradu, posetio manastir Bogorodice Evergetide, odakle je 1199. uzeo jedan primerak manastirskog tipika i dao da se prevede na staroslovenski, koji je posle, u delimično izmenjenom obliku, postao tipik Hilandara, a kasnije i Studenice.[31] Između 1200. i 1204. godine, Sava je u Solunu bio rukopoložen za arhimandrita. Posle pada Carigrada 1204. godine, Sveta gora je potpala pod vlast Bonifacija Monferatskog, markiza od Monferata i solunskog kralja, koji je počeo da nameće svoju vlast svetogorskim manastirima uz podršku krstaša. U tu svrhu je sagradio zamak, odakle su manastiri pljačkani i gde su monasi mučeni.[32]

Povratak Save u Srbiju

Posle više godina, nesloge, oružanih sukoba i nepotpunog pomirenja u Srbiji, Sava je od oba starija brata „Stefana Nemanje, koji je vladao njegovom državom, i brata njegovog, velikog kneza Vukana”.[33] dobio poslanice u kojima su tražili su da on donese zemne ostatke Svetog Simeona u Srbiju. U Studeničkom tipiku Sava je zapisao da je osam godina posle smrti Simeona došao „sa časnim moštima u Hvosno. I saznavši vladajući sin njegov Stefan Nemanja, i brat mu knez Vukan, sakupiše svetitelje, i jereje, i igumane sa mnogim crncima i sa boljarima svim, ... sa velikom čašću uzeše mošti gospodina Simeona.”[34] Iz Savinog opisa tog događaja nesumnjivo je da je on na tom saboru delovao kao pomiritelj starije braće Stefana Nemanje II i Vukana a kovčeg umrlog oca Svetog Simeona je poslužio kao podsetnik da se obnavlja duh želje umrlog velikog župana Stefana Nemanje I da dva njegova starija sina u slozi treba da upravljaju Srbijom onako kako je to on poželeo i saopštio na saboru 25.3.1196. godine kada se odricao prestola.[35]

Prema pisanju Save, u Hilandarskom i Studeničkom tipiku, monah Simeon (Stefan Nemanja I) je preminuo u dubokoj starosti u manastiru Hilandar 13. februar 1200.[36] Nema dovoljno razloga za sumnju u istinitost te neposredne tvrdnje o smrti Savinog oca koju je on ponovio u dva tipika.[37] Zato treba pretpostaviti da se povratak Save u Srbiju dogodio u februaru 1208. godine i da je posle toga Sava postavljen za igumana Studenice.

Nasuprot tome danas se još prihvata uverljivom zamisao Franje Barišića iz 1971. da je Sveti Simeon umro 1199. godine. Odatle su značajni istoričari kao Dimitrije Obolenski pisali kako je Sava u Srbiju krenuo verovatno u zimu 1206/1207. godine. Dalje on je pretpostavio da je početkom 1207. posle sahranjivanja Simeona u Studenici, Sava postavljen za igumana Studenice, gde je zaveo pomenuti Hilandarski tipik sa manjim izmenama.[38]

Kada je postao iguman Studenice, Sava je sastavio novi Studenički tipik, verovatno 1208. ili 1209. godine. Glavni deo tipika koji uređuje život monaha sastavljen je prema Hilandarskom tipiku. Kao deo Studeničkog tipika iguman Sava je dodao na njegovom početku i žitije Svetog Simeona, osnivača Studenice. To je danas najstarije sačuvano žitije za koje je pouzdano da je napisano od srpskog pisca. Žitije Svetog Simeona tako stoji na početku originalne srpske književnosti, a Sveti Sava se naziva i osnivačem srpske književnosti. Sveti Sava je u Žitiju Svetog Simeona pisao o svome ocu i ono je važan izvor istorijskih znanja. Studenički tipik nije sačuvan u originalu, nego postoje samo kasnije nastali prepisi. Boravak Svetog Save u Studenici učinio je da ona postane središte crkvenog i književnog stvaralaštva.

Sava i osamostaljenje crkve u Srbiji

Štap Svetog Save, iz manastira Sveta Trojica u Pljevljima

U vreme kada je Sava bio iguman u Studenici pravoslavna crkva u Srbiji nije bila samostalna, već je bila podređena Ohridskoj arhiepiskopiji i imala je samo tri episkopije (Rašku, Lipljansku i Prizrensku) u kojima su vladike bili Grci. Između 1217. i 1219. godine Sava se sa bratom dogovorio da pokuša da osamostali pravoslavnu crkvu u Srbiji od ohridskog arhiepiskopa. Sava je otišao na Svetu goru 1217. i postoji pretpostavka da je tada došlo do manjeg neslaganja Save sa bratom Stefanom Nemanjom II Prvovenčanim, koji se tada krunisao krunom donetom iz Rima. [39][40] Posle dogovora sa bratom Sava je otišao na pregovore u Nikeju. U Nikeju je otišao 1219. godine, jer su Carigrad tada držali Latini, a Nikeja je postala privremeno sedište za vizantijskog cara Teodora I Laskarisa i vaseljenskog patrijarh Manojla Sarantena Haritopula. Od njih je Sava tražio samostalnost za pravoslavnu crkvu u Srbiji. Prilike za takav zahtev bile su povoljne, jer su pravoslavne episkopije u Srbiji bile potčinjene Ohridskoj arhiepiskopiji, a ona je podržavala Epirsku despotovinu protivnika Nikeje. Za cara i patrijarha u Nikeji molba Save bila je prilika da se istakne značaj Nikeje kao središta istočnog hrišćanstva.[40]

Car Teodor I Laskaris i patrijarh Manojlo odlučili su da Sava bude „rukopoložen” za prvog srpskog arhiepiskopa 1219. Sava je takođe u Nikeji tražio autokefalnost, tj. da njegovi naslednici na mestu arhiepiskopa ne moraju da dolaze u Nikeju za posvećenje, već da ih može izabrati i rukopoloži sinod novostvorene arhiepiskopije u Srbiji. Car i patrijarh su ispunili i taj Savin zahtev. Vraćajući se u Srbiju, Sava je ponovo posetio Svetu goru, a odatle je verovatno poveo i neke od budućih episkopa u Srbiji.[41][42]

Sava potom odlazi u Solun i u manastiru Filokal završava sastavljanje Nomokanona, to jest zbornika crkvenih i građanskih propisa, i objavljuje ga kao Zakonopravilo.[43] Posle povratka u Rašku 1220. godine arhiepiskop Sava je uređivao crkveni život novostvorene arhiepiskopije. Stvarao je nove episkopije, a episkopi su imali sedišta u manastirima. Svi novopostavljeni episkopi dobili su po jedan prepis Zakonopravila, a novoizgrađeni manastiri su bogato darovani imanjima, njivama, šumama, vinogradima, pašnjacima i voćnjacima. Za sedište arhiepiskopa određen je manastir Žiča. Nije pouzdano utvrđen broj episkopija koje su postojale u tek stvorenoj arhiepiskopiji. Postoji mogućnost da nije sve nove episkopije osnovao 1220. godine, nego je neke odredio kasnije. Prema Đoki Slijepčeviću, Sava je osnovao osam novih episkopija Zetsku, Humsku, Dabarsku, Moravičku, Topličku, Budimljansku, Hvostansku i Žičku, a zadržao dve stare Rašku i Prizrensku. Verovatno je episkope u Rasu i Prizrenu kao Grke i pristalice ohridskog arhiepiskopa Dimitrija Homatina zamenio svojim ljudima, Srbima. Savino uzdizanje za arhiepiskopa i smenjivanje episkopa Grka izazvalo je nezadovoljstvo Dimitrija Homatina. On je 1220. godine uputio protestno pismo Savi, iz koga se vidi da je Sava postavio novog episkopa u Prizrenu.[44]

Zakonopravilo

Glavni članak: Zakonopravilo
Zakonopravilo Svetog Save, Ilovički prepis iz 1262.

Zakonopravilo Svetog Save iz 1220. godine je postao osnovni zakonik srpske crkve, ali i države i tako je bilo na izvestan način prvi srpski ustav.[45] Zakonopravilo[46] je zbornik zakona sa tumačenjima sastavljen da se uredi velika oblast društvenih odnosa, prvenstveno crkvenih, ali i građanskih. Nastalo je da bi se prema njemu upravljale ili krmarile sve crkve i zato se naziva i Krmčija Svetog Save. Da bi se to ostvarilo morale su ga imati sve crkve. Najstariji sačuvani prepis je iz druge polovine XIII veka. Od druge polovine XIV veka Savina krmčija se primenjivala i u ruskoj pravoslavnoj crkvi.[44][47] Deo Zakonopravila koji se odnosio na crkveno pravo sačinjavali su: Sinopsis Stefana Efeskog, Nomokanon Jovana Sholastika, Nomokanon u 14 naslova, Pravila svetih apostola, Pravila svetih otaca, Odluke Vaseljenskih i Pomesnih sabora i Mojsijevo zakonodavstvo (3. i 5. knjiga Mojsijeva). Deo koji se odnosio na Građansko pravo sačinjavali su: Izvodi iz Novela Justinijanovih (oko 550), pravni zbornik koji je sastavio Jovan Sholastik, Collectio tripartita, zbirka zakona iz Justinijanovog zakonodavstva[48][49] i Prohiron (Zakon gradski) iz 879. godine, zbornik vizantijskog građanskog, krivičnog i procesnog prava. Presađivanjem (recepcijom) rimsko-vizantijskog prava Srbija je postala sastavni deo evropske i hrišćanske civilizacije.

Sabor u Žiči

Većina pisanih izvora (Domentijan, Toma Arhiđakon, Andrija Dandolo) govori o jednom krunisanju Stefana Nemanje II Prvovenčanog koje je izvršio 1217. godine poslanik pape Honorija III.[50] ali je kasnije monah Teodosije zapisao da je arhiepiskop Sava na saboru u Žiči izvršio krunisanje svoga brata.[51] Zato je nastala zamisao (Dragutin Anastasijević i drugi) da je posle osamostaljenja srpske arhiepiskopije izvršeno ponovno krunisanje Stefana Nemanje II Prvovenčanog po pravoslavnom obredu.[52] Prema toj zamisli 1220. ili 1221. je održan opšti državno-crkveni sabor, prvi nakon dobijanja autokefalnosti, u manastiru Žiči, podignutom kao sedište nove arhiepiskopije. Na saboru je Sava papinom krunom (vencem) ponovo krunisao (ovenčao) svog brata Stefana Nemanju II za kralja, koji je kao prvi od Nemanjića koji je dobio kraljevski venac postao prepoznatljiv u istorijskim izvorima po kratkom opisu „prvovenčani kralj” a danas po nadimku Prvovenčani, a Srbija je od njegove vladavine postala kraljevina.

Sava je pred ovim saborom održao Žičku besedu o pravoj veri, u kojoj poučava kralja, vlastelu i novoizabrane episkope osnovnim dogmama pravoslavne vere, tvrdeći da su bez nje dobra dela uzaludna. „Jer niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje, da savršen bude čovek Božji“.[53] Tom prilikom, Sinod pravoslavne crkve proklinje babune, odnosno bogumile, kao i poglavare bosanske crkve koja je primala verske prognanike iz Raške.[54]

Nakon sabora je Sava lično ispitivao i pokrštavao one koji nisu prihvatali novouspostavljenu crkvenu hijerarhiju: "A one koji su propovedali jeres zadrža sa sobom kod crkve i nasamo ih tačno ispita. Nekrštenima, uz prethodno proklinjanje jeresi koju imađahu, zapovedi da drže dane oglašene u čuvanju čistote, i tako zapovedaše im da se krste."[55] Plemićima (blagorodnima) su Sava i Stefan Nemanjić nudili mnoge darove i počasti ako prihvate pravoslavlje, a one koje nisu pristali - uz poniženja su proterali iz zemlje.[56]

Kao iguman Studenice, a zatim i arhiepiskop Srbije, Sava je za svog brata i Srbiju obavljao i diplomatske poslove. Tako je Stefan Nemanja II poslao arhiepiskopa Savu (oko 1220) da pregovara sa ugarskim kraljem Andrijom II (1205-1235) i odgovori ga od rata protiv Srbije.[57] Posle smrti Stefana Nemanje II Prvovenčanog, Sava je 1227. (ili 1228) u Žiči krunisao njegovog sina Stefana Radoslava za kralja Srbije. Ipak, novi kralj ubrzo je izazvao nezadovoljstvo svog strica arhiepiskopa Save, jer se za objašnjenje crkvenih (kanonskih) pitanja obratio ohridskom arhiepiskopu Dimitriju Homatinu.[58]


Sveti Sava u Svetoj zemlji

Sveti Sava, freska iz 13. veka, Pećka patrijaršija.

Manji spor za Stefanom Radoslavom zbog kraljevog obraćanja ohridskom arhiepiskopu kogao je biti povod za arhiepiskopa Savu da ispuni svoju ranije nastalu želju da poseti Svetu zemlju. Tako je Sava 1229. godine otišao na svoje prvo putovanje u zemlju gde se rodio i propovedao Hrist, a sledeće 1330. godine se vratio u Srbiju. Od vremena Svetog Save hodočašća u Svetu zemlju su nadahnula mnoge vladare, crkvene velikodostojnike, monahe, pobožan narod, umetnike, i to nadahnuće traje i danas. Među značajnijim darodavcima pravoslavnih manastira i crkava na Svetoj zemlji su bili prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava, potom i drugi vladari Nemanjići, kralj Milutin i dr., kao i prvi srpski patrijarh Joanikije i drugi.

Sveti Sava je prilikom prvog hodočašća u Svetu zemlju, podigao konake za srpske monahe u đurđijanskom manastiru Svetog Krsta nedaleko od Jerusalima. Potom je otkupio zemljište na brdu Sion i tu sazidao manastir za srpske monahe, dok je u Akri, u tada palestinskom pristaništu, od Latina otkupio Crkvu Sv. Đorđa, da posluži kao prihvatilište monasima.
Bio je ktitor i darodavac manastira Svetog Jovana Bogoslova (kuća J. Bogoslova koju je Sava kupio, konak i crkva). Prilikom obilaska Siona, sa patrijarhom Atanasijem iz Jerusalimske patrijaršije, arhiepiskop Sava je kupio kuću (Sv. Jovana Bogoslova) tj. Sionska Gornicu u kojoj se održala Tajna večera, kuću je odkupio od Saracena (muhamedanaca) i platio je zlatom i srebrom koje je dobio od kralja Stefana Radoslava.

Politički sukobi u Srbiji možda su i bili povod i za drugo Savino putovanje u Svetu zemlju. Posle prevrata u kome je Stefan Vladislav I zbacio brata Stefana Radoslava i postao kralj, Sava je prvo oklevao da kruniše novog kralja, ali je zatim shvatio da se sukob braće neće time izbrisati i krunisao je novog kralja krajem 1233. ili početkom 1234. Spremajući se za novu posetu Svetoj zemlji, Sava je uprisustvu „svih episkopa, jereja i đakona” za svog naslednika na mestu arhiepiskopa imenovao učenika Arsenija. Tako je otišao iz Budve krajem 1233. ili 1234. na istok da još jednom poseti Svetu zemlju.[59] Prilikom drugog boravka u Svetoj zemlji, 1235. godine, sve svoje zadužbine, manastire i metohe, poklonio je velikoj pravoslavnoj Lavri Svetog Save Osvećenog, kojim su Srbi upravljali punih 130 godina i čiji je Sveti Sava (Srpski) bio sabrat.

Pohodio je i darivao i pravoslavni manastir Svete Katarine na Sinaju 1234. godine. Tu je proveo čitav Časni post, Svetu četrdesetnicu, moleći se za svoj srpski rod i čitav hrišćanski narod. Inače, Manastiru Sv. Katarine su Srbi dali veliki doprinos (i gde je jedno vreme bio iguman Srbin Joanikije, 14. vek).

Smrt i nasleđe

Hram Svetog Save

Sa tog dugotrajnijeg putovanja u Jerusalim Sveti Sava se nije vratio u Srbiju. U povratku prolazio je kroz Bugarsku i tu je preminuo 14. januara 1236. godine a bio je sahranjen u tadašnjoj bugarskoj prestonici Trnovu. Bugari su želeli da zadrže telo pobožnog Save Srpskog, ali je njegov sinovac, srpski kralj kralj Stefan Vladislav I, inače zet bugarskog cara Asena II, otišao tastu da ga moli za Savino telo. Pregovori nisu išli lako. Ipak Ivan Asen II je izašao u susret zetu i dozvolio mu da godinu dana posle smrti Savino telo vrati iz Trnova u Srbiju. Tako je srpski kralj svečano sahranio telo Svetog Save Srpskog u svojoj zadužbini manastiru Mileševi.[59] Stefan Vukčić Kosača se 1448. godine, po osvajanju manastira Mileševa, proglasio „hercegom od Svetog Save“,[60] a oblast kojom je upravljao kasnije je dobila ime Hercegovina. Cetinjski manastir čuva njegov epitrahilj.

Po njemu je nazvano više osnovnih škola i gimnazija u Srbiji i Republici Srpskoj. U Bukureštu postoji elitna rumunska gimnazija „Sveti Sava“ koju je pohađao i rumunski kralj Mihaj.[61]

Književni rad

Savin književni rad je veoma obiman, i namenjen je poglavito organizaciji manastira. Najpre je napisao tri tipika (pravilnika): „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“. Na početku „Studeničkog tipika“ opisao je život ktitora tog manastira, svog oca Stefana Nemanje, u monaštvu nazvanog Simeon. „Žitije Sv. Simeona“, koje se docnije izdvojilo iz „Studeničkog tipika“ i osamostalilo, najvažnije je Savino delo. Svetovni život Nemanjin opisan je u njemu kratko, a monaški sa više detalja. Pod uticajem ove biografije razvio se potpuno samostalan književni rod žitija (biografija) srpskih vladalaca i svetaca. Ostali Savini spisi su: „Služba Svetom Simeonu“, „Poslanica igumanu Spiridonu“ (prvo sačuvano privatno pismo u srpskoj književnosti), „Ustav za držanje „Psaltira“ i „Nomokanon“ ili „Zakonopravilo“ (obiman zbornik crkvenih i svetovnih zakona i propisa). Po rečima Milana Kašanina, „istinskoj književnosti i originalnom stvaralaštvu od onoga što je Sava napisao pripada u svemu stotinak stranica“. „Žitije Svetog Simeona“ se sastoji od jedanaest poglavlja, koja se mogu grupisati u sledeće sadržinske celine:

Spaljivanje moštiju

Mesto na Tašmajdanu, Beograd, gde su najverovatnije spaljene mošti Svetog Save

Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinan-paša nije odatle oteo, odneo u Beograd i spalio ih na brdu Vračar 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka na Vračaru je podignut hram posvećen Svetom Savi, u znak sećanja i zahvalnosti za sve ono što je Sveti Sava uradio za svoj narod i crkvu.

Mesto spaljivanja, međutim, verovatno nije bilo na današnjem Vračaru, koji je tada bio daleko izvan zidina grada, već na brdu „Čupina umka“ na mestu između današnje crkve Svetog Marka i sportskog kompleksa, a koje se tada zvalo Vračar.[62] Po narodnom predanju, pre spaljivanja mošti, spašena je ruka Svetog Save i danas se nalazi u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja.[63]

Srpska pravoslavna crkva praznuje Savu kao svetitelja 27. januara po gregorijanskom, odnosno 14. januara po julijanskom kalendaru. Praznik Svetog Save, Savindan, obeležava se kao školska slava u svim školama u Srbiji i Republici Srpskoj. Takođe se obeležava i spaljivanje moštiju Svetog Save.

Napomene

  1. U većini izvora je navedeno da je Sveti Sava rođen oko 1175. godine.[1][2][2][3] ali se navode i 1174.[4][5] i 1169.[6]
  2. Po julijanskom kalendaru

Vidi još

Reference

  1. 100 najznamenitijih Srba u izdanju PRINCIP-a iz Beograda i Š-JUPUBLIK-a iz Novog Sada, 1993. godine
  2. 2,0 2,1 Sveti Sava, princ i prosvetitelj u Cetinju i Beogradu, 2007. godine
  3. „Sveti Sava”. istorijska biblioteka. Pristupljeno 28. 3. 2013. 
  4. Narodna enciklopedija, St. Stanojević, Zagreb, 1925 — 1929.
  5. „Sveti Sava, prvi Arhiepiskop i prosvetitelj srpski”. Srpska pravoslavna crkva. Pristupljeno 28. 3. 2013. 
  6. „Sveti Sava”. Soko Banja. Pristupljeno 28. 3. 2013. 
  7. Stara srpska književnost I (1970). str. 119, 120.
  8. Teodosije, Žitija. str. 6, 7.
  9. Teodosije, Žitija. str. 7, 8.
  10. Kralj Vladislav i Srbija XIII veka : naučni skup, 15-16. novembar 2000. : [zbornik radova], str. 63.
  11. Solovjev. str. 6.
  12. Stara srpska književnost I (1970). str. 119, 123.
  13. Teodosije, Žitija. str. 8, 9.
  14. Stara srpska književnost I (1970). str. 123-126.
  15. Teodosije, Žitija. str. 10-12.
  16. Teodosije, Žitija. str. 15-17.
  17. Stara srpska književnost I (1970). str. 126, 127.
  18. Obolenski (1991). str. 130.
  19. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 11, 70.
  20. Logos (2016). str. 114, 116, 161.
  21. Logos (2016). str. 117.
  22. Stara srpska književnost I (1970). str. 154, 155.
  23. Obolenski (1991). str. 133.
  24. Barišić (1971). str. 43.
  25. Stara srpska književnost I (1970). str. 155, 156.
  26. Barišić (1971). str. 44-45.
  27. Logos (2016). str. 116, 117.
  28. Stara srpska književnost I (1970). str. 158.
  29. Barišić (1971). str. 47.
  30. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 12, 72.
  31. Obolenski (1991). str. 136.
  32. Obolenski (1991). str. 138, 139.
  33. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 75.
  34. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 75, 76.
  35. Logos (2016). str. 113, 116.
  36. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 12, 76.
  37. Logos (2016). str. 114-117.
  38. Obolenski (1991). str. 135, 140, 141.
  39. Istorija srpskog naroda, I, Beograd 1994, str. 317.
  40. 40,0 40,1 Logos (2016). str. 122-123.
  41. Ćirković (2008). str. 43.
  42. Logos (2016). str. 123-124.
  43. Istorija srpskog naroda, I, Beograd 1994, str. 317.
  44. 44,0 44,1 Logos (2016). str. 124.
  45. http://web.archive.org/web/20110723211728/http://www.alanwatson.org/sr/petarzoric.pdf
  46. „Miodrag Petrovic - Zakonopravilo Sv.Save.zip - 4shared.com - online file sharing and storage - download”. www.4shared.com. 
  47. „Nomokanon - ISTORIJSKA BIBLIOTEKA”. istorijska-biblioteka.wikidot.com. 
  48. „S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I”. www.constitution.org. 
  49. Yves LASSARD, Alexandr KOPTEV (19. 11. 2015). „::: The Roman Law Library (Last Update : November 19, 2015 )”. droitromain.upmf-grenoble.fr. Pristupljeno 19. 11. 2015. 
  50. Istorija srpskog naroda, I, Beograd 1994, str. 300.
  51. Antologija srpske književnosti, Teodosije, Žitija, str. 71, 72. Pristupljeno 25. 5. 2016.
  52. Logos (2016). str. 122.
  53. Žička beseda o pravoj veri
  54. Miodrag M. Petrović: Pomen bogumila - babuna u zakonopravilu svetoga Save i „Crkva bosanska“, Beograd, 1995. godine
  55. Teodosije, Žitije svetog Save
  56. "A blagorodne koji su bili u jeresima koje nalažaše, mnogo je molio i učio da se vrate sabornoj apostolskoj crkvi, obećavajući im počasti i darove velike, i koji bi ga poslušao bio je priman od njega s ljubavlju velikom, i primao je od samodršca kralja, brata njegova, mnoge darove. A ko se, ne povinujući se, utvrđivaše u bogomrskim jeresima, ovoga proklevši a velikim beščašćem iz cele svoje zemlje izgonjahu." (Teodosije, Žitije svetog Save)
  57. Logos (2016). str. 123.
  58. Logos (2016). str. 125.
  59. 59,0 59,1 Logos (2016). str. 126.
  60. Logos (2016). str. 258.
  61. Jedna prestonica Evropske unije ponosi se imenom Svetog Save („Blic“, 27. januar 2016)
  62. „Srpsko nasleđe: „Gde su Turci spalili mošti Svetog Save. Srpsko-nasledje.co.rs. Pristupljeno 10. 1. 2012. 
  63. „Manastir Sveta Trojica Pljevlja”. Pravoslavlje.nl. Pristupljeno 10. 1. 2012. 

Izvori i literatura

Spoljašnje veze

Prethodnik:

arhiepiskop srpski
12191233.

Naslednik:
Arsenije I