Sveti Sava

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Za druga značenja vidi Sveti Sava (višeznačna odrednica).
Sveti Sava
Sveti Sava Kraljeva Crkva.jpg
Pravo ime Rastko Nemanjić
Datum rođenja oko 1174.
Mesto rođenja Ras
Datum smrti 14. januar 1236.(1236-01-14) (61/62 god.)
Mesto smrti Trnovo
Bugarska
Arhiepiskop srpski
Godine 1219-1233.
Naslednik Arsenije I

Potpis

Sveti Sava (1174. ili 1175[a]14. januar[b] 1236) je bio srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovenčanog.

Kao mladić dobio je od oca Zahumlje na upravu. Međutim, Rastko je pobegao na Svetu goru i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, gde je dobio ime Sava. Kasnije je sa svojim ocem, koji se u međuvremenu zamonašio i dobio ime Simeon, podigao manastir Hilandar, prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori.

U Srbiji je ubrzo došlo do borbe za vlast između Savine braće. Zbog toga se on vratio u Srbiju, kako bi zaustavio rat. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. vratio na Svetu goru. Godine 1219. Sava je od Vaseljenske patrijaršije u Nikeji izborio autokefalnost srpske crkve sa statusom samostalne arhiepiskopije, a vaseljenski patrijarh Manojlo I Carigradski ga je imenovao za prvog srpskog arhiepiskopa. Ostao je arhiepiskop sve do 1233, da bi ga potom zamenio njegov učenik Arsenije. Više puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa jednog od hodočašća iz Svete zemlje 1236. smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Vladislav.

Njegova najznačajnija pisana dela su „Žitije Svetog Simeona“, „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“, kao i „Zakonopravilo“.

Savin kult u narodu bio je jak. Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je 1594. naredio da se spali mošti svetoga Save na Vračaru. Na mestu za koje se veruje da se to desilo podignut je Hram Svetog Save. U Srbiji se dan njegove smrti po gregorijanskom kalendaru (27. januar) proslavlja kao Dan prosvete.

Biografija

Rođenje i mladost

Prema Savinim životopiscima monasima Domentijanu i Teodosiju poslednje dete velikog župana Stefana Nemanje I i njegove žene Ane, koje je na krštenju dobilo ime Rastko rođeno je kada su se oni uplašili da su ostarili i prestali da dobijaju decu. Savini životopisci opisuju kako je „prošlo mnogo vremena otkako je prestala da pađa” njegova majka Ana i da su se zbog toga ona i njen muž molili Bogu da im podari još jedno dete. [7][8] Rastko Nemanjić je rođen u deževačkom kraju na planini Goliji 1174. ili 1175.

Roditelji su se pobrinuli da se Rastko školuje, tj. da upozna svete hrišćanske knjige, „a kada uzraste do petnaest godina, odeliše mu roditelji jedan kraj države svoje”. Posle, „kada je došao do sedamnaeste godine” Rastko je pobegao sa očevog dvora i otišao na Svetu goru da se zamonaši.[9] Na položaju upravnika u Zahumlju ostao je kratko oko dve godine (pretpostavlja se 1190/91), a beg na Svetu goru se dogodio 1191. ili 1192.

Prema Domentijanu i Teodosiju Sava je pred beg došao iz svoje oblasti na očev dvor i tu je priređeno slavlje koje je trajalo nekoliko dana. Na slavlju se zatekoše i neki monasi sa Svete gore, koji su došli da traže poklon za svoju zajednicu od velikog župana. U razgovoru sa jednim od monaha, nekim Rusom, Rastko se odlučio da pobegne na Svetu goru. Roditeljima je rekao da ide u lov u neku od gora, ali on je krenuo prema Svetoj gori.[10][11] Veliki župan je poslao vojvodu i poteru da pronađe Rastka koji je nestao. Stigli su ga tek na Svetoj Gori u manastiru manastiru Sv. Pantelejmona, ali on ih je tu prevario i dok su oni spavali uspeo se zamonašiti pod imenom Sava.[12][13]

Sava kao svetogorski monah

Ubrzo po zamonašenju Sava je zamolio igumana i bratstvo Vatopeda da ga prime, a oni su to prihvatili. Tako je prešao iz iz manastira Pantelejmona u Vatoped.[14][15] U Vatopedu (osnovanom 985. godine) je monah Sava proveo nekoliko narednih godina i u njemu ga je 2. novembra 1197. godine našao monah Simeon, tj. njegov otac Stefan Nemanja I, koji se odrekao vlasti 25. marta 1196. godine i od tada boravio kao monah više od godinu dana u Studenici.[16][17]

Početkom novembra 1197. godine monah Simeon je neko vreme obilazio Svetu goru i tada je izrazio želju da obnovi polurazrušeni grčki manastir, koji se u to vreme javlja pod starijim oblikom imena, Helandarion za Vatoped. Zato je monah Sava poslat u novembru ili decembru 1197. godine u Carigrad da za potrebe Vatopeda od cara Aleksija III Anđela traži obnovu Hilandara. Car je krajem 1197. ili početkom 1198. godine izdao jednu, danas izgubljenu, povelju kojom je odobrio obnovu Hilandara (Χιλανδαρίου) za Vatoped. Tada je došlo do preokreta i u prvoj polovini 1198. održan je sastanak prota i svetogorskih igumana, bez prisustva igumana Vatopeda, sa njega je poslata molba, koju je caru odneo monah Nikon, da odobri Simeonu i Savi da Hilandar postane njihova imovina i da od njega izgrade srpski manastir. Sličnu molbu poslali su i monasi Simeon i Sava. Zato je u junu 1198. godine car potpisao povelju kojom odobrava Simeonu i Savi podizanje srpskog manastira Hilandara. Povelja je izgleda ostala u Carigradu do kraja 1198. a možda i sredine 1199. godine, ali 1198. godine je svakako počela gradnja Hilandara. Sava je sredinom 1199. godine ponovo posetio Carigrad da bi dobio novu povelju za Hilandar od cara Aleksija III Anđela, koju je car potpisao u junu 1199. godine a kojom je Hilandaru predat i opusteli manastir Zig. Tada je možda preuzeo i carevu povelju za Hilandar iz juna 1198.[18] [19]

Manastir je osnovan Sava je učestvovao u sastavljanju osnivačke povelje Hilandara koju je izdao njegov otac. Domentijan navodi da je Sava, boraveći u Carigradu, posetio manastir Bogorodice Evergetide, odakle je 1199. uzeo jedan primerak manastirskog tipika i dao da se prevede na staroslovenski, koji je posle, u delimično izmenjenom obliku, postao tipik Hilandara, a kasnije i Studenice.

Između 1200. i 1204. godine, Sava je u Solunu bio rukopoložen za arhimandrita. Posle pada Carigrada 1204. godine, Sveta gora je potpala pod vlast Bonifacija Monferatskog, markiza od Monferata i solunskog kralja, koji je počeo da nameće svoju vlast svetogorskim manastirima uz podršku krstaša. U tu svrhu je sagradio zamak, odakle su manastiri pljačkani i gde su monasi mučeni.[20]

Povratak Save u Srbiju

Posle više godina, nesloge, oružanih sukoba i nepotpunog pomirenja u Srbiji, Sveti Sava je od oba starija brata „Stefana Nemanje, koji je vladao njegovom državom, i brata njegovog, velikog kneza Vukana”.[21] dobio poslanice u kojima su tražili su da on donese zemne ostatke Svetog Simeona u Srbiju. U Studeničkom tipiku Sava je zapisao da je osam godina posle smrti Simeona došao „sa časnim moštima u Hvosno. I saznavši vladajući sin njegov Stefan Nemanja, i brat mu knez Vukan, sakupiše svetitelje, i jereje, i igumane sa mnogim crncima i sa boljarima svim, ... sa velikom čašću uzeše mošti gospodina Simeona.”[22] Iz Savinog opisa tog događaja nesumnjivo je da je on na tom saboru delovao kao pomiritelj starije braće Stefana Nemanje II i Vukana a kovčeg umrlog oca Svetog Simeona je poslužio kao podsetnik da se obnavlja duh želje umrlog velikog župana Stefana Nemanje I da dva njegova starija sina u slozi treba da upravljaju Srbijom onako kako je to on poželeo i saopštio na saboru 25.3.1196. godine kada se odricao prestola.[23]

Prema pisanju Save, u Hilandarskom i Studeničkom tipiku, monah Simeon (Stefan Nemanja I) je preminuo u dubokoj starosti u manastiru Hilandar 13. februar 1200.[24] Nema dovoljno razloga za sumnju u istinitost te neposredne tvrdnje o smrti Savinog oca koju je on ponovio u dva tipika.[25] Zato treba pretpostaviti da se povratak Save u Srbiju dogodio u februaru 1208. godine i da je posle toga Sava postavljen za igumana Studenice.

Nasuprot tome danas se još prihvata uverljivom zamisao Franje Barišića iz 1971. da je Sveti Simeon umro 1199. godine. Odatle su značajni istoričari kao Dimitrije Obolenski pisali kako je Sava u Srbiju krenuo verovatno u zimu 1206/1207. godine. Odatle je on pretpostavio da je početkom 1207. posle sahranjivanja Simeona u Studenici, Sava postavljen za igumana Studenice, gde je zaveo pomenuti Hilandarski tipik sa manjim izmenama.[26]

Sava kao arhiepiskop

Štap Svetog Save, iz manastira Sveta Trojica u Pljevljima

U to vreme srpska crkva nije bila samostalna, već je bila podređena Ohridskoj arhiepiskopiji i imala je samo tri episkopije (Rašku, Lipljansku i Prizrensku) u kojima su vladike bili Grci. Sava odlazi u Nikeju (jer su Carigrad tada držali Latini) kod vaseljenskog patrijarha Manojla Sarantena i vizantijskog cara Teodora Laskarisa, tražeći autokefalnost srpske crkve. Šestog decembra 1219. godine Raška episkopija postaje arhiepiskopija, a Sava prvi srpski arhiepiskop. Sava je takođe u Nikeji tražio specijalan status da njegovi naslednici ne moraju da dolaze u Nikeju za posvećenje, već da ih može izabrati rukopoloži lokalni sinod.[27]

Sava potom u Solunu, u manastiru Filokal, završava sastavljanje Nomokanona, zbornik crkvenih i građanskih propisa, i objavljuje ga kao Zakonopravilo.[28] Po povrtaku u Rašku osniva osam novih episkopija (Zetsku, Hvostansku, Humsku, Topličku, Budimljansku, Dabarsku i Moravičku), među kojima i Žičku, koja postaje sedište nove srpske arhiepiskopije. Svi novopostavljeni episkopi dobijaju po jedan prepis Zakonopravila. Novoizgrađeni manastiri su bogato darovani imanjima, njivama, šumama, vinogradima, pašnjacima i voćnjacima.[29]

Zakonopravilo

Glavni članak: Zakonopravilo
Zakonopravilo Svetog Save, Ilovički prepis iz 1262.

Zakonopravilo Svetog Save iz 1219. godine je bilo prvi srpski ustav.[30] Zakonopravilo[31] je uređivalo veliku oblast društvenih odnosa, kako crkvenih tako i građanskih[32] Deo Zakonopravila koji se odnosio na crkveno pravo sačinjavali su: Sinopsis Stefana Efeskog, Nomokanon Jovana Sholastika, Nomokanon u 14 naslova, Pravila svetih apostola, Pravila svetih otaca, Odluke Vaseljenskih i Pomesnih sabora i Mojsijevo zakonodavstvo (3. i 5. knjiga Mojsijeva). Deo koji se odnosio na Građansko pravo sačinjavali su: Izvodi iz Novela Justinijanovih (oko 550), pravni zbornik koji je sastavio Jovan Sholastik, Collectio tripartita, zbirka zakona iz Justinijanovog zakonodavstva[33][34] i Prohiron (Zakon gradski) iz 879. godine, zbornik vizantijskog građanskog, krivičnog i procesnog prava. Presađivanjem (recepcijom) rimsko-vizantijskog prava Srbija je postala sastavni deo evropske i hrišćanske civilizacije.

Sabor u Žiči

Godine 1221. je održan opšti državno-crkveni sabor, prvi nakon dobijanja autokefalnosti, u manastiru Žiči, podignutom kao sedište nove arhiepiskopije. Na saboru je Sava papinom krunom (vencem) krunisao (ovenčao) svog brata Stefana Nemanjića za kralja, koji postaje Stefan Prvovenčani, a Srbija postaje kraljevina.

Sava je pred ovim saborom održao Žičku besedu o pravoj veri, u kojoj poučava kralja, vlastelu i novoizabrane episkope osnovnim dogmama pravoslavne vere, tvrdeći da su bez nje dobra dela uzaludna. „Jer niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje, da savršen bude čovek Božji“.[35] Tom prilikom, Sinod pravoslavne crkve proklinje babune, odnosno bogumile, kao i poglavare bosanske crkve koja je primala verske prognanike iz Raške.[36]

Nakon sabora je Sava lično ispitivao i pokrštavao one koji nisu prihvatali novouspostavljenu crkvenu hijerarhiju: "A one koji su propovedali jeres zadrža sa sobom kod crkve i nasamo ih tačno ispita. Nekrštenima, uz prethodno proklinjanje jeresi koju imađahu, zapovedi da drže dane oglašene u čuvanju čistote, i tako zapovedaše im da se krste."[37] Plemićima (blagorodnima) su Sava i Stefan Nemanjić nudili mnoge darove i počasti ako prihvate pravoslavlje, a one koje nisu pristali - uz poniženja su proterali iz zemlje.[38]

Sveti Sava u Svetoj zemlji

Sveti Sava, freska iz 13. veka, Pećka patrijaršija.

Od vremena Svetog Save hodočašća u Svetu zemlju su nadahnula mnoge vladare, crkvene velikodostojnike, monahe, pobožan narod, umetnike, i to nadahnuće traje i danas. Među značajnijim darodavcima pravoslavnih manastira i crkava na Svetoj zemlji su bili prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava, potom i drugi vladari Nemanjići, kralj Milutin i dr., kao i prvi srpski patrijarh Joanikije i drugi.

Sveti Sava je prilikom prvog hodočašća u Svetu zemlju, podigao konake za srpske monahe u đurđijanskom manastiru Svetog Krsta nedaleko od Jerusalima. Potom je otkupio zemljište na brdu Sion i tu sazidao manastir za srpske monahe, dok je u Akri, u tada palestinskom pristaništu, od Latina otkupio Crkvu Sv. Đorđa, da posluži kao prihvatilište monasima.
Bio je ktitor i darodavac manastira Svetog Jovana Bogoslova (kuća J. Bogoslova koju je Sava kupio, konak i crkva). Prilikom obilaska Siona, sa patrijarhom Atanasijem iz Jerusalimske patrijaršije, arhiepiskop Sava je kupio kuću (Sv. Jovana Bogoslova) tj. Sionska Gornicu u kojoj se održala Tajna večera, kuću je odkupio od Saracena (muhamedanaca) i platio je zlatom i srebrom koje je dobio od kralja Radoslava.

Prilikom drugog boravka u Svetoj zemlji, 1235. godine, sve svoje zadužbine, manastire i metohe, poklonio je velikoj pravoslavnoj Lavri Svetog Save Osvećenog, kojim su Srbi upravljali punih 130 godina i čiji je Sveti Sava (srpski) bio sabrat.

Pohodio je i darivao i pravoslavni manastir Svete Katarine na Sinaju 1234. godine. Tu je proveo čitav Časni post, Svetu četrdesetnicu, moleći se za svoj srpski rod i čitav hrišćanski narod. Inače, Manastiru Sv. Katarine su Srbi dali veliki doprinos (i gde je jedno vreme bio iguman Srbin Joanikije, 14. vek).

Smrt i nasleđe

Hram Svetog Save

Po povratku sa hodočašća u Jerusalim, prolazio je kroz Bugarsku. Tu je preminuo 14. januara 1236. i bio sahranjen u tadašnjoj bugarskoj prestonici Trnovu. Njegov sinovac, srpski kralj Vladislav, inače zet bugarskog cara Asena, posle godinu dana je preneo njegove mošti iz Trnova u manastir Mileševu. Stefan Vukčić Kosača se 1448., po osvajanju manastira Mileševa, proglasio „hercegom od Svetog Save“, a oblast kojom je upravljao kasnije je dobila ime Hercegovina. Cetinjski manastir čuva njegov epitrahilj.

Po njemu je nazvano više osnovnih škola i gimnazija u Srbiji i Republici Srpskoj. U Bukureštu postoji elitna rumunska gimnazija „Sveti Sava“ koju je pohađao i rumunski kralj Mihaj.[39]

Književni rad

Savin književni rad je veoma obiman, i namenjen je poglavito organizaciji manastira. Najpre je napisao tri tipika (pravilnika): „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“. Na početku „Studeničkog tipika“ opisao je život ktitora tog manastira, svog oca Stefana Nemanje, u monaštvu nazvanog Simeon. „Žitije Sv. Simeona“, koje se docnije izdvojilo iz „Studeničkog tipika“ i osamostalilo, najvažnije je Savino delo. Svetovni život Nemanjin opisan je u njemu kratko, a monaški sa više detalja. Pod uticajem ove biografije razvio se potpuno samostalan književni rod žitija (biografija) srpskih vladalaca i svetaca. Ostali Savini spisi su: „Služba Svetom Simeonu“, „Poslanica igumanu Spiridonu“ (prvo sačuvano privatno pismo u srpskoj književnosti), „Ustav za držanje „Psaltira“ i „Nomokanon“ ili „Zakonopravilo“ (obiman zbornik crkvenih i svetovnih zakona i propisa). Po rečima Milana Kašanina, „istinskoj književnosti i originalnom stvaralaštvu od onoga što je Sava napisao pripada u svemu stotinak stranica“. „Žitije Svetog Simeona“ se sastoji od jedanaest poglavlja, koja se mogu grupisati u sledeće sadržinske celine:

Spaljivanje moštiju

Mesto na Tašmajdanu, Beograd, gde su najverovatnije spaljene mošti Svetog Save

Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinan-paša nije odatle oteo, odneo u Beograd i spalio ih na brdu Vračar 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka na Vračaru je podignut hram posvećen Svetom Savi, u znak sećanja i zahvalnosti za sve ono što je Sveti Sava uradio za svoj narod i crkvu.

Mesto spaljivanja, međutim, verovatno nije bilo na današnjem Vračaru, koji je tada bio daleko izvan zidina grada, već na brdu „Čupina umka“ na mestu između današnje crkve Svetog Marka i sportskog kompleksa, a koje se tada zvalo Vračar.[40] Po narodnom predanju, pre spaljivanja mošti, spašena je ruka Svetog Save i danas se nalazi u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja.[41]

Srpska pravoslavna crkva praznuje Savu kao svetitelja 27. januara po gregorijanskom, odnosno 14. januara po julijanskom kalendaru. Praznik Svetog Save, Savindan, obeležava se kao školska slava u svim školama u Srbiji i Republici Srpskoj. Takođe se obeležava i spaljivanje moštiju Svetog Save.

Napomene

  1. U većini izvora je navedeno da je Sveti Sava rođen oko 1175. godine.[1][2][2][3] ali se navode i 1174.[4][5] i 1169.[6]
  2. Po julijanskom kalendaru

Vidi još

Reference

  1. 100 najznamenitijih Srba u izdanju PRINCIP-a iz Beograda i Š-JUPUBLIK-a iz Novog Sada, 1993. godine
  2. 2,0 2,1 Sveti Sava, princ i prosvetitelj u Cetinju i Beogradu, 2007. godine
  3. „Свети Сава”. историјска библиотека. Приступљено 28. 3. 2013. 
  4. Narodna enciklopedija, St. Stanojević, Zagreb, 1925 — 1929.
  5. „Свети Сава, први Архиепископ и просветитељ српски”. Српска православна црква. Приступљено 28. 3. 2013. 
  6. „Свети Сава”. Соко Бања. Приступљено 28. 3. 2013. 
  7. Stara srpska književnost I (1970). str. 119, 120.
  8. Teodosije, Žitija. str. 6, 7.
  9. Teodosije, Žitija. str. 7, 8.
  10. Stara srpska književnost I (1970). str. 119, 123.
  11. Teodosije, Žitija. str. 8, 9.
  12. Stara srpska književnost I (1970). str. 123-126.
  13. Teodosije, Žitija. str. 10-12.
  14. Teodosije, Žitija. str. 15-17.
  15. Stara srpska književnost I (1970). str. 126, 127.
  16. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 11, 70.
  17. Logos (2016). str. 114, 116, 161.
  18. Logos (2016). str. 116, 117.
  19. Barišić (1971). str. 35-38, 41, 43-47.
  20. Obolenski (1991). str. 138, 139.
  21. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 75.
  22. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 75, 76.
  23. Logos (2016). str. 113, 116.
  24. Sveti Sava, Sabrana dela. str. 12, 76.
  25. Logos (2016). str. 114-117.
  26. Obolenski (1991). str. 135, 140, 141.
  27. Ćirković (2008). str. 43.
  28. „Bjelajac, Srbi i rukopisno Sveto pismo”. Kocic.net. Приступљено 10. 1. 2012.. 
  29. „Željko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje”. Rastko.org.rs. Приступљено 10. 1. 2012.. 
  30. http://web.archive.org/web/20110723211728/http://www.alanwatson.org/sr/petarzoric.pdf
  31. „Miodrag Petrovic - Zakonopravilo Sv.Save.zip - 4shared.com - online file sharing and storage - download”. www.4shared.com. 
  32. „Номоканон - ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА”. istorijska-biblioteka.wikidot.com. 
  33. „S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I”. www.constitution.org. 
  34. Yves LASSARD, Alexandr KOPTEV (19. 11. 2015.). „::: The Roman Law Library (Last Update : November 19, 2015 )”. droitromain.upmf-grenoble.fr. Приступљено 19. 11. 2015.. 
  35. Žička beseda o pravoj veri
  36. Miodrag M. Petrović: Pomen bogumila - babuna u zakonopravilu svetoga Save i „Crkva bosanska“, Beograd, 1995. godine
  37. Teodosije, Žitije svetog Save
  38. "A blagorodne koji su bili u jeresima koje nalažaše, mnogo je molio i učio da se vrate sabornoj apostolskoj crkvi, obećavajući im počasti i darove velike, i koji bi ga poslušao bio je priman od njega s ljubavlju velikom, i primao je od samodršca kralja, brata njegova, mnoge darove. A ko se, ne povinujući se, utvrđivaše u bogomrskim jeresima, ovoga proklevši a velikim beščašćem iz cele svoje zemlje izgonjahu." (Teodosije, Žitije svetog Save)
  39. Jedna prestonica Evropske unije ponosi se imenom Svetog Save („Blic“, 27. januar 2016)
  40. „Српско наслеђе: „Где су Турци спалили мошти Светог Саве“”. Srpsko-nasledje.co.rs. Приступљено 10. 1. 2012.. 
  41. „Manastir Sveta Trojica Pljevlja”. Pravoslavlje.nl. Приступљено 10. 1. 2012.. 

Izvori i literatura

Spoljašnje veze

Više informacija na temu
Sveti Sava
pronađite na Vikipedijinim sestrinskim projektima:
Pretražite Ostavu Mediji na Ostavi
Pretražite Vikizvornik Tekstovi na Vikizvorniku


Prethodnik:
arhiepiskop srpski
12191233.
Naslednik:
Arsenije I
Prethodnik:
{{{pre2}}}
{{{spisak2}}} Naslednik:
{{{posle2}}}
Prethodnik:
{{{pre3}}}
{{{spisak3}}} Naslednik:
{{{posle3}}}
Prethodnik:
{{{pre4}}}
{{{spisak4}}} Naslednik:
{{{posle4}}}
Prethodnik:
{{{pre5}}}
{{{spisak5}}} Naslednik:
{{{posle5}}}
Prethodnik:
{{{pre6}}}
{{{spisak6}}} Naslednik:
{{{posle6}}}
Prethodnik:
{{{pre7}}}
{{{spisak7}}} Naslednik:
{{{posle7}}}
Prethodnik:
{{{pre8}}}
{{{spisak8}}} Naslednik:
{{{posle8}}}