Нови Сад

Нови Сад
Застава Новог Сада Грб
Административни подаци
Држава	Србија
Аутономна покрајина	Војводина
Управни округ	Јужнобачки округ
Стара имена	Рацка варош (Ratzen Stadt, Ratzenstatt), Петроварадински шанац (Peterwardeiner Schantz), Neoplanta, Neusatz, Újvidék
Становништво
Становништво	‍
—	250.439 (2.011)
— густина	487 ст./km2
Агломерација	341.625 (2011)
Географске карактеристике
Координате	45° 15′ 18″ С; 19° 50′ 41″ И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина	129,4 km2
Нови Сад Нови Сад на карти Србије
Остали подаци
Градоначелник	Милош Вучевић (СНС)
Поштански број	21000
Позивни број	21
Веб-сајт
www.novisad.rs

Нови Сад је највећи град Аутономне Покрајине Војводине и њен административни центар, после Београда други град у Србији по броју становника. Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. године, на административној територији Града Новог Сада је живело 341.625 становника, док је у самом Новом Саду живело 250.439 становника.

Основан 1694. године, Нови Сад је дуго времена био центар српске културе, због чега је добио име „Српска Атина“. Данас је Нови Сад велики индустријски и финансијски центар српске економије, универзитетски град и школски центар, културни, научни, здравствени и политички центар Аутономне Покрајине Војводине, град домаћин многих међународних и домаћих привредних, културних, научних и спортских манифестација, као и град музеја, галерија, библиотека и позоришта.

Име

У Граду Новом Саду у службеној употреби су, поред српског језика, још и мађарски, словачки и русински језик. Име града на осталим службеним језицима гласи Újvidék (мађарски), Nový Sad (словачки) и Нови Сад (русински). На осталим језицима који су (или који су били) од историјског значаја на овим просторима име Новог Сада гласи Neoplanta (латински), Neusatz или Neusatz an der Donau (немачки), Novi Sad (хрватски), Novi Sad (румунски) и Млада Лоза (бугарски).

Првобитна имена Новог Сада била су Рацко (Српско) село, Рацка варош, Рацки град (Ratzen Stadt, Ratzenstatt) и Петроварадински шанац (Peterwardeiner Schantz), док име Нови Сад (Neoplanta, Neusatz, Újvidék) датира из 1748. године. Манојло Грбић у првој књизи са насловом "Карловачко владичанство" на страни 288. пише: "У јесен 1722. држан је народни Сабор у Варадинском Шанцу, а то је у данашњем Новом Саду."

Географија

Положај града

Поглед на Нови Сад из ваздуха

Нови Сад се налази на 45° 20′ 0″ N 19° 51′ 0″ E, у средишњем делу аутономне покрајине Војводине, на северу Србије, на граници Бачке и Срема.

Град лежи на обалама реке Дунав, између 1.252. и 1.262. километра речног тока. На левој обали Дунава се налази равничарски део града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смештен брдовити део града (Срем). Надморска висина са бачке стране је од 72 до 80 m, док се са сремске стране креће између 250 и 350 метара. Код Новог Сада се у Дунав (са леве стране реке) улива Мали бачки канал, који је део система канала Дунав—Тиса—Дунав. Бачки део града је смештен са обе стране овог канала.

Са 15 приградских насеља, општинско подручје града Новог Сада обухвата површину од 702,7 km², док уже подручје Новог Сада са Петроварадином и Сремском Каменицом заузима површину од 129,4 km². Грађевински рејон града обухвата површину од 106,2 km².

Општинско подручје Града Новог Сада окружују општине Бачки Петровац, Врбас, Темерин, Жабаљ, Тител, Инђија, Сремски Карловци, Ириг и Беочин, чији становници, заједно са становницима још неких општина јужнобачког округа, гравитирају Новом Саду.

Клима

Клима у Новом Саду прелази из умерено континенталне у континенталну, тако да град има сва четири годишња доба. Преко јесени и зиме повремено дува хладан ветар кошава, који обично траје од три до седам дана. Кошава може током зиме да створи наносе и сметове снега током вејавица и мећава. Просечна температура ваздуха у граду је 10,9 °C, средња температура у јануару је –1 °C, док је у јулу 21,6 °C. Годишње падне просечно 578 mm падавина, а број дана са падавинама је 122. Због промене климе на глобалном (светском) нивоу, последњих година се на подручју Новог Сада повећала количина падавина, што повремено изазива поплаве у неким деловима града, будући да садашњи градски канализациони систем није пројектован за измењене климатске услове.

Клима Новог Сада
Показатељ \ Месец	.Јан.	.Феб.	.Мар.	.Апр.	.Мај.	.Јун.	.Јул.	.Авг.	.Сеп.	.Окт.	.Нов.	.Дец.	.Год.
Средњи максимум, °C (°F)	3 (37)	6 (43)	12 (54)	17 (63)	23 (73)	25 (77)	27 (81)	27 (81)	24 (75)	18 (64)	10 (50)	5 (41)	16 (61)
Средњи минимум, °C (°F)	−4 (25)	−2 (28)	1 (34)	6 (43)	11 (52)	14 (57)	15 (59)	14 (57)	11 (52)	6 (43)	2 (36)	−2 (28)	6 (43)
Количина падавина, mm (in)	38 (15)	35 (13,8)	41 (16,1)	47 (18,5)	57 (22,4)	82 (32,3)	61 (24)	55 (21,7)	36 (14,2)	35 (13,8)	46 (18,1)	44 (17,3)	577 (227,2)
Извор: Републички хидрометеоролошки завод Србије

Историја

Главни чланак: Историја Новог Сада

Старија насеља на подручју Новог Сада

Петроварадинска тврђава и некадашњи мост на баржама

Према тумачењима резултата новијих археолошких истраживања, на простору Петроварадинске тврђаве су пронађени остаци млађег палеолитског станишта, из периода од 19.000. до 15.000. година пре нове ере, из чега се закључује да је човек на простору Петроварадинске стене живео још у палеолиту, када су се људска станишта углавном налазила у пећинама, а ретко када на отвореном простору.

Постојање људских насеља на подручју данашњег Новог Сада може се пратити у континуитету од млађег каменог доба — неолита (од око 4500. п. н. е.). Поред подручја Петроварадина, на којем су нађени трагови насеља из скоро свих епоха, на Бачкој страни Дунава (на Клиси, Сланој Бари, Старом Граду, Сајлову и Детелинари) такође су пронађени трагови праисторијских насеља из каменог, бакарног, бронзаног и гвозденог доба.

Најстарији археолошки остаци (из времена каменог доба) пронађени су са обе стране Дунава, на подручју данашњег Петроварадина (који је у континуитету настањен од праисторије до данас) и подручју данашње Клисе и Сајлова. Истраживањем остатака насеља из млађег бронзаног доба (3000. година п. н. е.) на подручју данашњег Петроварадина, археолози су пронашли и бедеме појачане кољем и палисадама из тог периода, који сведоче да је још у време вучедолске културе овде постојало утврђено насеље.

у 4. веку пре нове ере се на подручју данашњег Новог Сада појављују Келти, који на десној обали Дунава, на подручју данашњег Петроварадина, подижу утврђење, а трагови Келта пронађени су и на подручју Клисе и Детелинаре. Затим се, у 1. веку пре нове ере, на овом подручју појављују Римљани, који у 1. веку нове ере на десној обали Дунава подижу прву већу тврђаву под именом Кузум (Cusum) и укључују је у провинцију Панонију. Дунав је тада чинио лимес Римског царства, које је обухватало његову десну (сремску) обалу, док је на левој обали реке, У Бачкој, од 1. века нове ере становало сарматско племе Јазиги. На подручју данашњег Новог Сада пронађени су остаци четири сарматска насеља — на Сајлову, Клиси, Салајци и Југовићеву. Налази римског новца на подручју Новог Сада сведоче о трговачким везама Јазига и Римљана. Римљани су повремено запоседали и јужну Бачку и држали ове пограничне просторе у функцији контралимеса, а у циљу обезбеђивања додатне границе, изградили су у Бачкој шанчеве са јарком, данас познате као Римски Шанчеви.

У 4. веку, у доба Сеобе народа утврђење Кузум је порушено од стране Хуна, а ово подручје затим долази под власт Острогота (5. век), Гепида (5-6. век), Лангобарда (6. век), Византије (која у 6. веку обнавља утврђење Кузум и даје му име Петрикон), Авара (6-8. век) и Франака (8. век).

Средином 6. века, ово подручје насељавају Словени. У 9. веку, тврђава Петрикон (или на словенским језицима — Петрик) улази у састав Бугарског царства, а у 11. веку њом влада сремски војвода Сермон, чији су златници у 19. веку пронађени у једном петроварадинском винограду. Пошто је Бугарска поражена од Византије а Сермон убијен, тврђава поново постаје део Византије, да би, после борби Византинаца и Мађара, крајем 12. века, ушла у састав средњовековне Краљевине Угарске. На подручју Бачке, угарска власт се устаљује нешто раније, током 10. века.

Насеље Бистрица (Bistritz) на подручју данашњег Новог Сада, уцртано на мапи фламанског картографа Герхарда Меркатора из 16. века

Током угарске владавине, на подручју данашњег Новог Сада налазило се неколико насеља, која се у историјским документима помињу од 13. века. Према историјском документу из 1237. године (повеља угарског краља Беле IV), поред Петроварадина (Castrum de Waradinopetri) и Сремске Каменице (villa Camanch) на сремској страни Дунава, постојало је и неколико насеља на бачкој страни: Варад (познат и као Петурварад, Стари Петроварадин, Вашарош-Варад и Варадинци односно на латинском: Warad), Мртваљош (познат и као Мортаљош — лат. Mortalis), Сент Мартон (или Ке Сент Мартон, лат. Zenthmarthon), Бакша (познато и као Бакшић, Бачић, Бачка — лат. Bachka и Бакшафалва), Сајлово I и Сајлово II (позната и под именима Горњи и Доњи Зајол — лат. Zoyl, Сајол и Исаилово), Бивало (познато и као Биваљош и Биволош — лат. Bywolos), Ривица и Ченеј (познат и као Чеме — лат. Cheme или Chemey). Петроварадин се у ово доба први пут спомиње под данашњим именом, иако је оно у основи еволуирало од првобитног византијског имена Петрикон. У каснијем периоду (16. век), на овом подручју се помињу још два насеља — Бистрица (Bistritz) и Камендин (познат и као Кеминд — лат. Kemend). Словенско насеље Бистрица помиње се на више карата које датирају из 16. и 17. века, а налазило се прекопута Петроварадинске тврђаве, на подручју данашњег Новог Сада, док се насеље Камендин налазило у широј околини данашњег града. Према књизи Бранка Ћурчина, Варадинци (Варад) су били велико насеље словенског живља које датира из периода сеобе народа (5-6. век).

Између 1526. и 1527. године је бачки део подручја данашњег града био у саставу Српског царства Јована Ненада, док је сремски део подручја данашњег града био у саставу Сремског војводства Радослава Челника од 1527. до 1530. године. Потом ови простори долазе под османску власт, која траје до 1687. године. Током османске управе, нека од насеља на бачкој страни Дунава су ишчезла, док су друга наставила да постоје и била су настањена Србима. По пореском списку из 1522. године, насталом пред сам крај угарске управе, међу становницима ових насеља на бачкој страни Дунава срећемо како мађарска, тако и словенска имена (Божо, Радован, Радоња, итд), да би по турским подацима из 1590. године на овом подручју било забележено 105 кућа које плаћају порез и то искључиво српских. Пошто се зна да је било и Срба који нису плаћали порез (уколико су рецимо били у турској служби), онда је број становника ових насеља сигурно био већи.

У време Османске управе познат под именом Варадин, Петроварадин је био седиште нахије у оквиру Сремског санџака. Подграђе тврђаве имало је око 200 кућа, ту се налазила Сулејман-ханова џамија, а постојале су и две мање џамије, Хаџи-Ибрахимова и Хусеинова. Поред две турске махале, у саставу града налазила се и хришћанска четврт са 35 кућа, насељених искључиво Србима. Од праисторије па све до краја 17. века, центар урбаног живота на подручју данашњег града налазио се на сремској страни Дунава, на простору данашњег Петроварадина, који је својим значајем увек засењивао насеља на бачкој страни. Оснивањем Рацке вароши, потоњег Новог Сада, средиште локалног урбаног живота ће се током 18. века дефинитивно померити на бачку обалу Дунава.

Оснивање и развој Новог Сада

Главни чланци: Петроварадинска тврђава, Раци и Алмаш

Петроварадинска тврђава 1693. године

Битка код Петроварадина, слика Јана Питера ван Бредела

Петроварадин је остао у османском поседу све до Великог бечког рата (1683—1699. године), када га освајају Аустријанци (Хабзбурзи). Покушавајући да поврате изгубљену твђаву, Турци започињу неколико похода, али доживљавају страховите поразе у бици код Сланкамена (1691. године) и бици код Сенте (1697. године), а услед лоших временских прилика напуштају опсаду Петроварадина 1694. године. У настојању да измени одлуке Карловачког мира, Османско царство предузима нови поход на Аустрију. Битка између Аустријанаца и Турака се одиграла код Петроварадина почетком августа 1716. године, а окончала се великим турским поразом, после чега Османско царство дефинитивно нестаје са ових простора. Многи потеси у околини Петроварадина и данас носе називе који датирају из турског периода: Везирац, Алибеговац, Мишелук, Текије, итд.

На почетку хабзбуршке владавине крајем 17. века, грађанима православне вероисповести било је забрањено да станују у Петроварадину. Срби су, због тога, 1694. године основали ново насеље на левој обали Дунава, а из овог насеља ће се, временом, развити и данашњи Нови Сад. Најстарије име насеља на левој обали Дунава било је Рацка варош (Ratzen Stad), а коришћен је и назив Петроварадински Шанац (Peterwardeiner Schantz). Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Немци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици. Од 1702. године, насеље је у саставу Хабзбуршке војне границе, а 1708. године постаје седиште Бачког владике и главно место бачког дела подунавске војне границе.

1718. године, становници српског села Алмаш (налазило се између Темерина, Надаља и Госпођинаца) пресељени су у Рацку варош (у данашњи Алмашки крај), чиме се становништво вароши нагло умножило. Према подацима из 1720. године, у Рацкој вароши је било 112 српских, 14 немачких и 5 мађарских домова. Рацка варош у то време постаје „коморска варош“, са зачецима урбаних одлика, а будући да се налазио у саставу војне границе, град је по становништву био подељен на војни и цивилни део. Град је званично добио име Нови Сад (Neoplanta на латинском језику) 1748. године, када је постао слободан краљевски град, који су од државе откупили богати грађани за 80 000 рајнских форинти. Нови Сад је овим добио право на судску, законодавну и извршну власт, као и на самостално убирање пореза.

Царица Марија Терезија је тим поводом 1. фебруара 1748. издала едикт који гласи:

Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче [...] да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога [...] учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Неопланта (Neoplanta), мађарски Uj-Videgh, немачки пак Ney-Satz, српски Нови Сад.

Светозар Милетић адвокат, градоначелник Новог Сада и један од најзначајнијих и најутицајнијих српских политичара у Аустроугарској друге половине XIX века

Током великог дела 18. и 19. века Нови Сад је био средиште културног, политичког и друштвеног живота целокупног српског народа, који тада није имао сопствену државу, а према подацима из прве половине 19. века, ово је био и највећи град настањен Србима (Око 1820. године Нови Сад је имао око 20.000 становника, од којих су око две трећине били Срби, а данашњи највећи српски град, Београд, није достигао приближан број становника пре 1853. године). Због свог културног и политичког утицаја, Нови Сад је постао познат као Српска Атина. Према подацима из 1843. године, у Новом Саду је било 17.332 становника, од чега 9.675 православних, 5.724 католика, 1.032 протестантаната, 727 Јевреја и 30 верника Јерменске цркве. Највећа етничка група у граду у овом периоду били су били Срби, а друга по бројности Немци.

Нови Сад и Петроварадинска тврђава у првој половини 19. века

Током Револуције из 1848/49. године, Нови Сад се налазио у саставу прокламованих граница Српске Војводине, српске аутономне области у оквиру Хабзбуршке монархије. Иако је играо значајну улогу у почетку српског покрета, град је био угрожен од стране мађарске војске стациониране на Петроварадинској тврђави, која је већ у току јуна 1848. окренула топове према Новом Саду. Када је, у току ликвидације мађарског устанка, бан Јосип Јелачић са својим трупама стигао у град, и у ноћи 11. јуна 1849. и сутрадан (12. јуна) отворио из топова ватру на тврђаву, мађарска војска му је узвратила далеко већом мером, бомбардујући куће у граду. Бан Јелачић је тада наредио повлачење, мислећи да ће тиме од града уклонити опасност. Међутим мађарски војници су се тада спустили са тврђаве у град и почели пљачкати, палити и убијати. Нови Сад је био разорен, изгубио је већину свог становништва, а срушено је 2/3 зграда. Према подацима из 1850. године, у граду је било само 7.182 становника, што није ни половина предратног броја од 17.332 забележеног 1843.

Између 1849. и 1860. године Нови Сад је био у саставу засебне аустријске покрајине Војводства Србије и Тамишког Баната, а након укидања те административне јединице, град је укључен у састав Бачко-бодрошке жупаније у оквиру Хабзбуршке Угарске. После Аустро-угарске нагодбе из 1867. године и трансформације Хабзбуршке монархије у Аустроугарску, политика мађаризације угарске владе је значајно изменила демографску структуру града, односно, од претежно српског Нови Сад је добио етнички мешовит карактер. У политичкој и културној сфери, Нови Сад је задржао своју стару улогу и знатно је предњачио, не само испред војвођанских, већ и испред других српских и југословенских градова. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док је у Београду тада излазило 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније (1861. године) у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира српска гимназија са вишим разредима.

Период након Првог светског рата

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана у Новом Саду 25. новембра 1918. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.

Нови Сад 1920. године

Аустроугарска монархија се при завршетку Првог светског рата крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. У Новом Саду је образован привремени Српски народни одбор са задатком да у интеррегнуму преузме прерогативе власти и обезбеди ред до успостављања редовног поретка. 2. новембра чланови Српског народног одбора су се договорили да се организује народна стража, а истог дана на улицама се појавило обновљено социјалдемократско гласило „Слобода“, које је најавило национално ослобођење српског народа у Војводини. Српски народни одбор упутио је ултиматум команданту немачких трупа да 8. новембра, најкасније до шест часова ујутру, његови војници напусте град. По изласку и последњег непријатељског војника, српске страже су заузеле све важне пунктове у граду, а у ноћи између 8. и 9. новембра мандатори Српског народног одбора су и званично преузели власт у Новом Саду од мађарског Магистрата. На седници је, пола сата пре поноћи, власт прешла у српске руке, тако да су новосадски Срби фактички сами себе ослободили дан пре уласка српске војске у Нови Сад 9. новембра. Када је јављено да српска војска долази у Нови Сад, у сусрет јој је пошло у току преподнева око 400 коњаника, који су били у народним оделима, а носили су српски барјак. На мосту је у име Новосађана први поздравио српске војнике угледни грађанин Сава Стојковић, члан Управног одбора Матице српске. Он је окићену српску заставу предао мајору Војиславу Бугарском као команданту јединице српске војске која је имала част да ослободи Нови Сад.

После спроведених избора по свим војвођанским местима (од 18. до 24. новембра), у Новом Саду се 25. новембра 1918. године састала Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, која званично проглашава отцепљење ових региона од Угарске и њихово присаједињење Србији, а на истој скупштини формира се и покрајинска влада (Народна управа) Баната, Бачке и Барање са седиштем у Новом Саду. 1. децембра 1918. године, проглашено је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а Нови Сад улази у ту нову државу као саставни део Краљевине Србије. Иако је до 1918. године имао улогу културног и политичког центра Срба, Нови Сад до тада није био административни центар неке значајније управне територије или покрајине, што се уласком у нову државу мења: од 1918. до 1922. године, Нови Сад је административни центар покрајине Банат, Бачка и Барања, а такође (1921—1922. године) и административни центар Бачко-барањске жупаније, која је обухватала Бачку и Барању, затим је (од 1922. до 1929. године) административни центар Бачке области, која је обухватала западне делове Бачке и Барању, да би 1929. године постао административни центар Дунавске бановине, једне од покрајина Краљевине Југославије. По попису из 1921. године, Нови Сад је имао 39.122 становника, од којих је 16.293 говорило српски, 12.991 мађарски, 6.373 немачки и 1.117 словачки.

Споменик жртвама рације и Петроварадинска тврђава

После Априлског рата 1941. године, Краљевину Југославију су окупирале и поделиле Силе Осовине. Нови Сад, као и цела Бачка, анектиран је од стране Хортијеве Мађарске, док је Срем са Петроварадином припојен Независној Држави Хрватској. Током четворогодишње окупације (од 1941. до 1944. године), окупатори су починили бројне злочине (хапшења, убијања, паљења, стрељања, малтретирања) над српским и јеврејским становништвом града, а један од познатијих масовних злочина је Новосадска рација спроведена јануара 1942. године, у којој су, само у три дана (21. јануар — 23. јануар), мађарски фашисти убили и под дунавски лед бацили 1.246 Новосађана (по другим подацима 1.426), по националности 809 Јевреја, 375 Срба, 18 Мађара, 15 Руса и 2 Русина, а по полној и старосној структури 489 мушкараца, 415 жена, 177 старих особа и 165 деце. Један од последњих злочина окупатора у Новом Саду било је и масовно одвођење Јевреја, читавих породица, од деце до стараца, у немачке логоре 1944. године. Током целог рата, фашисти су укупно убили око 5.000 Новосађана, а многи други су расељени.

У Новом Саду је, током целог рата, деловао покрет отпора и ослободилачки покрет под вођством Комунистичке Партије Југославије. У граду се налазило седиште окружног комитета Комунистичке Партије Југославије, који је у оквиру народноослободилачког покрета био део Покрајинског комитета КПЈ за Војводину. У народноослободилачкој борби, у партизанским одредима и војвођанским бригадама, непосредно је учествовало 2.365 Новосађана, припадника свих националности (Срба, Мађара, Словака и осталих). 22. октобра 1944. године, угрожен надирањем Црвене армије и Народноослободилачке војске, окупатор је напустио Нови Сад, а 23. октобра град су ослободиле партизанске јединице из Срема и Бачке, чиме се Нови Сад нашао у оквиру нове социјалистичке Југославије. Током војне управе (17. октобар 1944—27. јануар 1945.), нове југословенске војне власти су ликвидирале један број грађана српске, мађарске и немачке народности, који су оптужени за колаборацију са мађарским фашистима или су сматрани непријатељима новог државног поретка. Године 1975. град је одликован Орденом народног хероја и проглашен за град-херој.

Од 1945. године Нови Сад је главни град Аутономне Покрајине Војводине. На заседању у Новом Саду 30. и 31. јула 1945. године, Скупштина изасланика народа Војводине доноси предлог да се Војводина прикључи федералној Србији, што је на Трећем заседању АВНОЈ-а од 10. августа 1945. године једногласно прихваћено, а 1. септембра 1945. године Председништво Народне скупштине Србије донело је Закон о установљењу и устројству Аутономне Покрајине Војводине, у оквиру Народне Републике Србије и социјалистичке Југославије.

У послератном периоду, град је прошао кроз брзу индустријализацију, а његово становништво се до краја 20. века знатно увећало. Поред старих средњих школа, и нових, које су се у току времена специјализовале и знатно повећале број ђака, Нови Сад добија и више школе. Прво је то била виша педагошка школа (основана 1946. године), а затим Филозофски и Пољопривредни факултет (1954), да би 1960. године најзад био основан и цео самосталан Универзитет, у чијем су саставу девет факултета и још неколико виших школа. 1980. године почиње да делује и новооснована Војвођанска академија наука и уметности. Између 1980. и 1989. године, град Нови Сад је био подељен на 7 градских општина: Стари Град, Подунавље, Лиман, Славија, Петроварадин, Детелинара и Сремски Карловци. Године 1989. шест градских општина је спојено у јединствену општину Нови Сад, док је општина Сремски Карловци издвојена из састава града и постала посебна административна јединица.

6. октобра 1988. године, у Новом Саду су организованиване демонстрације под чијим је притиском срушена тадашња војвођанска влада. По просутом јогурту који је дељен демонстрантима, а ови га бацали на неке функционере Војводине, овај догађај је остао познат као "јогурт револуција". Циљ ових демонстрација био је рушење тадашњег аутономног статуса Војводине, који је покрајина имала по уставу из 1974. године.

Зграда Телевизије Нови Сад, срушена у бомбардовању 1999.

После распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, одвајања Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније и формирања нове Савезне Републике Југославије 1992. године, Нови Сад изненада постаје други по величини град у трећој Југославији, што му даје додатни замајац у развоју, иако је то доба било веома кризно и турбулентно. Град је претрпео велику штету током НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, током којег је остао без сва три моста преко Дунава. Стамбене зоне су неколико пута гађане авио-бомбама и пројектилима, док је новосадска рафинерија бомбардована готово свакодневно, што је изазвало велико загађење животне средине и еколошку штету. 2003. године, СР Југославија се трансформисала у Државну заједницу Србије и Црне Горе, да би се њеном поделом, 2006. године, Нови Сад нашао у саставу самосталне Србије.

Становништво

Главни чланци: Демографија Новог Сада и Демографска историја Новог Сада

Жива градска променада — Змај Јовина улица

Етнички састав 1910

Срби	Мађари	Немци	Јевреји	Словаци	Руси	Словенци
16071	13065	6486	2663	1294	672	613

Подручје Новог Сада је кроз историју било привлачно за насељавање због свог повољног географског положаја. Пораст становништва у граду бележи се кроз цео послератни период, при чему је у појединим раздобљима он био веома интензиван. На овај пораст је знатније утицао механички прилив него природни прираштај. Најинтензивнији демографски раст Нови Сад је остварио у периоду 1961—1971. године када је остварен пораст становништва за око 37%. Највећи део досељеног становништва града потиче са подручја Војводине (56,2%), а затим и са подручја Босне и Херцеговине (15,3%) и Централне Србије (11,7%).

Према попису становништва из 2002. године, на општинском подручју Града Новог Сада живело је 299.294 становника (од тога 156.328 пунолетних лица), а просечна старост становништва износила је 39,8 година (38,3 код мушкараца и 41,2 код жена). На овом подручју има 72.513 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,63. Уже градско језгро Новог Сада (без Петроварадина и Сремске Каменице) има 191.405 становника, док заједно са овим насељима, број становника у урбаном делу Новог Сада износи 216.583. Сам град, као и већина околних насеља, претежно су настањени Србима, са изузетком насеља Кисач у којем већину становништва чине Словаци. Према подацима са сајта ЈКП „Информатика“ у 2012. години, општинско подручје Града Новог Сада има 385.131 становника, док урбани део града (са Петроварадином и Сремском Каменицом) има 296.819 становника.

Према попису из 2002. године, на општинском подручју Града Новог Сада забележене су следеће бројније етничке групе: Срби (75,50%), Мађари (5,24%), Југословени (3,17%), Словаци (2,41%), Хрвати (2,09%), Црногорци (1,68%) и остали. На ужем подручју Новог Сада (без Петроварадина и Сремске Каменице) било је 2002. године 73,91% Срба, 6,03% Мађара, 3,69% Југословена, 2,23% Црногораца, 1,84% Хрвата, итд.

Демографија Година Становника 1948. 69.431 1953. 76.752 1961. 102.469 1971. 141.375 1981. 170.020 1991. 179.626 177.266 2002. 191.405 195.110 2011. 250.439

Етнички састав према попису из 2011.‍
Срби			197.058	78,68%
Мађари			9.735	3,88%
Хрвати			3.295	1,31%
Роми			3.172	1,26%
Црногорци			3.001	1,19%
Југословени			1.878	0,75%
Словаци			1.780	0,71%
Русини			1.721	0,68%
Македонци			892	0,35%
Муслимани			870	0,34%
Румуни			772	0,30%
Горанци			568	0,22%
Немци			348	0,13%
Словенци			335	0,13%
Украјинци			301	0,12%
Албанци			291	0,11%
Руси			267	0,10%
Буњевци			242	0,09%
Бошњаци			126	0,05%
Бугари			121	0,04%
Власи			11	0,00%
остали			1.576	0,63%
Регионална припадност			8.257	3,29%
неизјашњени			12.562	5,01%
непознато			1.260	0,50%
укупно: 250.439

Становништво према полу и старости

	м			ж
?	214			270
80+	1.211			2.344
75—79	2.081			3.646
70—74	3.351			4.793
65—69	4.866			5.883
60—64	4.955			6.339
55—59	4.536			5.696
50—54	7.083			8.519
45—49	7.348			8.892
40—44	6.183			7.376
35—39	6.239			6.884
30—34	6.468			7.115
25—29	6.776			7.592
20—24	7.043			7.269
15—19	6.281			6.235
10—14	5.093			4.933
5—9	4.778			4.444
0—4	4.469			4.200
Просек :	38,3			41,2

Домаћинства

Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002. Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. Број домаћинстава 25.888 27.082 37.281 50.168 61.989 65.087 72.513

Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002. Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек Број домаћинстава 17.716 19.038 15.566 15.170 3.581 996 279 85 33 49 2,63

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу

Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена	Непознато
Мушки	74.635	24.012	44.620	2.740	3.179	84
Женски	88.853	22.920	45.482	13.265	7.080	106
УКУПНО	163.488	46.932	90.102	16.005	10.259	190

Становништво по делатностима које обавља

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	35.808	708	24	583	7.718
Женски	35.246	485	11	330	5.167
УКУПНО	71.054	1.193	35	913	12.885
Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	929	2.625	7.046	1.025	3.038
Женски	406	868	7.090	1.129	1.318
УКУПНО	1.335	3.493	14.136	2.154	4.356
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	915	2.330	2.432	1.742	1.553
Женски	1.990	2.378	2.207	3.869	5.097
УКУПНО	2.905	4.708	4.639	5.611	6.650
Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	2.473	5	1	661
Женски	2.432	45	4	420
УКУПНО	4.905	50	5	1.081

Политичко и административно уређење

Главни чланци: Политичко и административно уређење Новог Сада и Политика Новог Сада

Градска кућа на Тргу слободе

Нови Сад има статус града и састоји се из две градске општине: Градске општине Нови Сад са седиштем у Новом Саду (која обухвата бачки део Новог Сада са околним насељима) и Градске општине Петроварадин са седиштем у Петроварадину (која обухвата сремски део Новог Сада са околним насељима). Седиште градске управе Града Новог Сада је у Новом Саду.

Органи власти у Граду Новом Саду су Скупштина Града Новог Сада, Градоначелник, Градско веће, Градска управа и независна регулаторна тела.

• Градоначелник Новог Сада од 2012. године је Милош Вучевић (СНС), а његов заменик Борко Илић (ДСС).
• Председник Скупштине Града Новог Сада од 2012. године је Синиша Севић (СПС).
• Од 2012. године скупштинску већину у градској скупштини у Граду Новом Саду формирају следеће политичке партије и коалиције: Српска напредна странка, Социјалистичка партија Србије, Демократска странка Србије, Сви за Нови Сад (РДС-СПО) и покрет Трећа Србија.

Нови Сад додељује градска признања, Фебруарску награду, Октобарску награду и Новембарску повељу.

Градске четврти и приградска насеља

Главни чланак: Градске четврти Новог Сада

Градске четврти

Градске четврти Новог Сада

Поред најужег градског подручја Новог Сада на левој обали Дунава, урбаном подручју града такође припадају и Петроварадин и Сремска Каменица на десној дунавској обали, који са остатком града на левој обали реке чине јединствену целину.

Најстарије градске четврти Новог Сада су Стари град и Подбара (Алмашки крај). До половине 19. века, ширењем града према западу, настају Роткварија, Салајка и Грбавица. У старије делове Новог Сада спадају и некадашња посебна насеља Сремска Каменица, Петроварадин и Клиса, која су данас део урбаног подручја града. До половине 20. века настају градске четврти Банатић, Сајмиште, Адамовићево Насеље, Телеп, Стара Детелинара, Лиман 1, Видовданско Насеље, Слана Бара, Мали Београд, Стари Шангај, итд.

Лимани 2, 3 и 4, Сателит, Ново Насеље, Нова Детелинара, Авијатичарско насеље и Адице настали су у време социјализма, углавном планском изградњом. Изузетак чини насеље Адице, које је настало као непланско приградско насеље, које се касније спојило са Новим Садом. На Лиманима, Новом Насељу и Детелинари изграђене су модерне зграде и широки булевари, а ово су уједно и три највећа новосадска насеља по броју становника. Ова насеља су изграђена због великог прилива становништва после Другог светског рата, на подручјима некадашњих шума и пољана. Многе старе куће у градском центру, на Роктварији и околини данашњег Булевара ослобођења срушене су током 1950-их и 1960-их, да би биле замењене вишеспратницама. Град је доживео нови грађевински бум крајем 20. и почетком 21. века, а неке старије градске четврти, попут Грбавице, Старе Детелинаре или Телепа, потпуно су промениле своју физиономију.

Нови Сад и сат на Петроварадинској тврђави.

Најновије градске четврти са новоизграђеним породичним кућама углавном су смештене на ободу града и у великој мери су настањене становништвом које је избегло са бивших југословенских простора захваћених ратом. У те нове градске четврти спадају Ветерничка Рампа, Сајлово, Велики Рит, Горње Ливаде, итд. Планском изградњом су подигнуте нове вишеспратнице за колективно становање на Југовићеву, а урбанистичким плановима је оваква планска изградња предвиђена и на подручју Мишелука. Ширење стамбених зона карактеристично је и за сремску обалу Дунава, где су у околини историјских градских језгара Петроварадина и Сремске Каменице током времена настала нова стамбена насеља — Рибњак, Карагача, Садови, Буковачки Плато, Алибеговац, Татарско Брдо, Чардак, Боцке, Староиришки Пут, Парагово, Поповица, Главица, Артињева, итд.

Приградска насеља

Мапа општинског подручја Града Новог Сада

  Градска општина Нови Сад

  Градска општина Петроварадин

  Уже градско језгро

У 13 приградских насеља на општинском подручју Града Новог Сада живи 86.842 становника (23,7% од укупног броја становника града). Највећа приградска насеља су (са приказаним бројем становника са пописа из 2002): Ветерник (18.626), Футог (18.582) и Каћ (11.166). Футог има статус самосталног градског насеља, док остала приградска насеља Новог Сада немају израженијих градских функција. Због повећања броја становника и ширења стамбених зона, нека приградска насеља као што су Ветерник, Футог, Лединци, Стари Лединци и Буковац, током времена су се физички спојила са Новим Садом и са њим чине јединствену англомерацију.

Новом Саду гравитирају и становници јужнобачког и делимично сремског округа, посебно житељи суседних општина Беочин, Сремски Карловци, Темерин и Бачки Петровац. Становници ових општина, у којима живи око 68.000 становника, свакодневно долазе у Нови Сад, са којим су повезани редовним приградским аутобуским линијама.

Број.	Име	Статус	Градска општина	Становништво (попис 2002.)	Становништво (градски регистар 2013.)
1	Бегеч	село	Нови Сад	3.335	3.577
2	Будисава	село	Нови Сад	3.825	4.026
3	Буковац	село	Петроварадин	3.585	4.167
4	Ветерник	село	Нови Сад	18.626	18.001
5	Каћ	село	Нови Сад	11.166	12.877
6	Кисач	село	Нови Сад	5.471	5.458
7	Ковиљ	село	Нови Сад	5.599	5.658
8	Лединци	село	Петроварадин	1.641	1.999
9	Руменка	село	Нови Сад	5.729	6.819
10	Стари Лединци	село	Петроварадин	823	992
11	Степановићево	село	Нови Сад	2.214	2.161
12	Футог	градско насеље	Нови Сад	18.582	20.798
13	Ченеј	село	Нови Сад	2.115	2.182

Култура

Главни чланак: Култура у Новом Саду

Нова зграда Српског народног позоришта

Зграда Матице српске

Нови Сад је културни центар Војводине и један од најзначајнијих културних центара Републике Србије. Још у време османске управе Балканом и Панонском низијом (16-17. век), околина Новог Сада је представљала значајно културно средиште српског народа. Ту се на бачкој страни Дунава налазио манастир Ковиљ, док су се на сремској страни налазили фрушкогорски манастири и град Сремски Карловци, који је половином 16. века био највећи српски град у Османском царству.

Током хабзбуршке управе у 18. и 19. веку, Нови Сад је био центар српске културе, политике и друштвеног живота, због чега је добио надимак Српска Атина. Српско народно позориште, најстарије професионално позориште међу Јужним Словенима, основано је у Новом Саду 1861. године, док је седиште Матице српске, значајне културно-научне установе српског народа, пресељено из Пеште у Нови Сад 1864. године. У 19. и почетком 20. века, велики број српских књижевника, песника и правника живео је или радио у Новом Саду, а међу њима су били Ђуро Даничић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Светозар Милетић, Лаза Костић, Ђорђе Натошевић, Коста Трифковић, Вук Стефановић Караџић, итд.

Данас је Нови Сад други по значају културни центар Србије (после Београда), а градске власти покушавају да учине град привлачнијим организовањем бројних културних манифестација и музичких концерата. Од 2000. године се у граду одржава музички фестивал Егзит (EXIT), највећи летњи музички фестивал у Србији и региону. У Новом Саду се одржава и једини фестивал алтернативног и новог позоришта у Србији — ИНФАНТ, затим Змајеве дечје игре — најпознатији фестивал дечје књижевности, Стеријино позорје, Новосадски џез фестивал, Дани Бразила, Међународни новосадски књижевни фестивал и многи други.

Синагога

Поред Српског народног позоришта, друга познатија позоришта у граду су Позориште младих и Новосадско позориште. У Новосадској синагоги се такође одржавају бројни културни догађаји. Друге значајне културне установе у граду су огранак Српске академије наука и уметности, Војвођанска академија наука и уметности, библиотека Матице српске са око 3.000.000 публикација, Градска библиотека у Новом Саду, Историјски архив у Новом Саду, Архив Војводине (који чува многе историјске документе са подручја Војводине који датирају у прошлост до 1565. године), Културни центар Новог Сада (који организује значајне манифестације и представља актуелну културу), Азбукум (центар за српски језик и културу), итд. У Новом Саду се налазе и најзначајнија уметничка удружења Војводине: Друштво књижевника Војводине, Удружење ликовних уметника Војводине и друга.

Музеји и галерије

Зграда Спомен-збирке Павла Бељанског у Новом Саду

У граду се налази неколико музеја и бројне приватне или јавне галерије. Најпознатији музеј је Музеј Војводине, који је основала Матица српска 1847. године, у којем се налази трајна колекција која представља српску културу и живот у Војводини током историје. Музеј Новог Сада на Петроварадинској тврђави има сталну колекцију везану за историју тврђаве.

Галерија Матице српске је највећа и најцењенија галерија у Новом Саду, а подељена је на две засебне галерије које се налазе у центру града. Ту су још и Галерија ликовне уметности — Поклон збирка Рајка Мамузића и Спомен-збирка Павла Бељанског — једна од највећих колекција српске уметности 20. века (од 1900-их до 1970-их). Музеј савремене уметности Војводине, својим изложбама прати савремене токове у уметности.

У Новом Саду је 23. априла 2016. године отворен Дино-парк површине 1,7 хектара са 24 реплике диносауруса.

Образовање

Главни чланак: Образовне институције у Новом Саду

Гимназија Јован Јовановић Змај

Град Нови Сад је универзитетски град са државним универзитетом и многим приватним факултетима и високим школама, као што су универзитет Едуконс у Сремској Каменици, Новосадски отворени универзитет, Протестантски теолошки факултет, итд. Поред институција високог образовања, на територији Новог Сада се налазе и 53 државне основне и средње школе.

Највећа образовна институција у граду је Универзитет у Новом Саду са око 38.000 студената и 2.700 запослених. Основан је 1960. године, а чине га 9 факултета у Новом Саду (од којих је 7 смештено у модерном универзитетском кампусу) и факултети у Суботици, Сомбору и Зрењанину. У Новом Саду постоји 37 основних школа (34 редовне и 3 специјалне) са око 26.000 ђака, као и 12 средњих стручних школа и 4 гимназије са око 18.000 ђака.

Културно-уметничка друштва

У граду се налази десетак културно-уметничких друштава која су представљала мултикултурални живот Новог Сада широм света. Најпознатија културно-уметничка друштва су: КУД Светозар Марковић, АКУД Соња Маринковић, СКУД Жељезничар, ФА Вила, СКУД Ђурђевак — ФА Сплет и најстарије СЗПД Невен (основано 1892. године). Националне мањине имају своја културно-уметничка друштва, као што су: мађарски МКУД Петефи Шандор, словачки СКУД Павел Јозеф Шафарик, русински Културни Центар Нови Сад, ашкалијска Матица Ашкалија, итд. И друге мањине (Бугари, Јевреји, Хрвати, итд) имају своја удружења.

Медији и издаваштво

Зграда „Дневника“

У Новом Саду излази дневни лист на српском језику — Дневник. До 2006. године дневне новине на мађарском језику Magyar Szó излазиле су у Новом Саду, да би редакција новина тада била премештена у Суботицу. У граду постоје седишта неколико медијских кућа: регионалног јавног сервиса Радио-телевизије Војводине, градске Новосадске телевизије (некадашња ТВ Аполо), као и неколико приватних ТВ станица — Канала 9, ТВ Паноније, Радио телевизије Делта (РТД) и ТВ Мост. У граду постоји и неколико комерцијалних радио-станица, а најпопуларније су Радио АC ФM и Радио 021. Нови Сад је познат и као центар издаваштва и књиге. Значајни издавачи су Матица српска, Прометеј, Стилос, Православна реч, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, ИП Адреса и др. Познати часописи за књижевност и уметност су најстарији српски часопис Летопис Матице српске; часопис Поља, који издаје Културни центар Новог Сада и часопис Златна греда, који издаје Друштво књижевника Војводине.

Списак радио станица које се чују у Новом Саду (FМ таласи):

• 87,7 Радио Нови Сад
• 88,2 Југовић Радио (Каћ)
• 89,5 Делта Радио
• 90,0 Радио Марија
• 90,5 Радио Нови Сад 2 (програм на мађарском језику)
• 91,0 Први Радио
• 91,8 Беседа
• 92,2 021 радио
• 92,9 Радио С (Београд — Национална фреквенција)
• 94,1 Радио Индеkc (Београд — Национална фреквенција)
• 94,5 Радио Београд 1 — предајник Црвени Чот
• 95,3 Радио Београд 1 — предајник Авала
• 95,8 АС ФМ радио
• 96,5 Радио БГ 2
• 97,2 Хит ФМ (Београд — Национална фреквенција)
• 97,8 Радио Беочин
• 98,8 Радио Сигнал
• 99,5 Радио Футог
• 100,0 Радио НС програм на језицима националних мањина
• 100,6 Планета радио
• 101,0 Радио РТИ ФМ
• 101,8 Радио Београд 202
• 103,2 Б92 радио (Београд — Национална фреквенција)
• 105,2 Радио Романо Кинг
• 107,5 ТДИ Радио

Архитектура

Владичански двор и Саборна црква (лево од двора). На месту где је некад стајао крст (премештен у башту Саборне цркве) данас стоји споменик Јовану Јовановићу — Змају.

Нови Сад је типичан централноевропски град. У граду постоји само неколико грађевина саграђених пре 19. века, пошто је стари Нови Сад разорен током револуције 1849. године. Центром данашњег града, због тога, доминира архитектура из 19. века. Некада су се у околини центра града претежно налазиле приземне куће, али се оне постепено замењују модерним вишеспратницама.

Током социјалистичког периода, нови блокови вишеспратних зграда са широким улицама изграђени су око тада постојећег градског језгра. У том периоду доминирале су зграде са 3-6 спратова, а зграда са више од 10 спратова је било од 40 до 50. Главна градска саобраћајница, Булевар ослобођења, просечена је кроз блокове старих кућа између 1962. и 1964. године. На сличан начин је изграђено још неколико булевара, чиме је добијена ортогонална мрежа улица преко онога што је раније била зракаста структура старог града. Ове интервенције су утабале пут за неометан раст града (који је скоро утростручио број становника од 1950-их), тако да су саобраћајне гужве (осим на пар критичних локација) још увек релативно ретке упркос великом порасту броја аутомобила.

Панорама Новог Сада и Петроварадина

Верски објекти

Главни чланак: Верски објекти у Новом Саду

Саборна православна црква

Хришћанска адвентистичка црква

У Новом Саду делује око двадесетак верских заједница. Верски објекти у Новом Саду укључују углавном хришћанске (православне, протестантске, католичке, гркокатоличке) верске објекте, поред којих постоје и јеврејска синагога, као и месџиди исламске верске заједнице. Током 18. и 19. века, у граду је преовлађивало православно становништво, да би крајем 19. и почетком 20. века однос верских група био измењен у корист католичког становништва. У току 20. века, православно становништво поново постаје доминантно, тако да је попис из 2002. године забележио да на општинском подручју Града Новог Сада живи 232.995 православних, 24.843 католика, 9.428 протестаната, 2.542 муслимана, 129 Јевреја и 35 припадника прооријенталних култова.

Срби су на територији данашњег Новог Сада живели још током средњовековне угарске и потоње турске власти. Прва православна парохија у Новом Саду вероватно је основана последњих година 17. века, а сигурно је да је постојала 1702. године. Неколико година касније у тадашњи Петроварадински шанац пресељено је седиште бачког епископа, који је још извесно време носио и титулу сегединског владике. У граду су редом изграђене православне цркве: Саборна (1720), Николајевска (1730), Алмашка (1733) и Успенска (1736). У Петроварадину се налази Ваведењска црква из 1922. године, а у Сремској Каменици Црква успења Богородице, саграђена у времену од 1737. до 1758. године. После пада социјализма, изграђене су (или је њихова градња у току) нове православне цркве на Клиси, Сланој Бари, Телепу, Новом Насељу, Детелинари, Петроварадину, Парагову, Шангају, Адицама и Мишелуку. Све ове нове цркве су подигнуте у неовизантијском стилу по чему се разликују од старијих православних цркава у центру града, које су рађене у барокном стилу. У приградским насељима постоји још неколико православних цркава, како старијих, тако и новијих.

Манастир Ковиљ је једини православни манастир на општинском подручју Града Новог Сада, а налази се у близини насеља Ковиљ. Манастир је обновљен у периоду од 1705. до 1707. године, а по предању га је основао свети Сава у 13. веку.

Протестантизам, који је првобитно био раширен међу Словацима, Немцима и Мађарима, током времена се раширио и међу Србима, тако да се данас у већини протестантских цркава у Новом Саду службе обављају на српском језику. Значајнији протестантски верски објекти у граду су: словачка Евагелистичка црква на Роткварији (саграђена 1886. године), мађарска реформистичка црква на Роткварији (саграђена 1865. године), мађарска реформистичка црква на Телепу, као и цркве адвентиста, баптиста, назарена, методиста, пентекосталаца и других протестантских заједница. При баптистичкој цркви на Адамовићевом Насељу смештен је и протестантски Теолошки факултет, док се на Подбари налази адвентистичка гимназија „Живорад Јанковић“.

Католичка Црква имена Маријиног

Иако су римокатолици мањина у Новом Саду, центром града доминира католичка Црква имена Маријиног, која је једна од најпрепознатљивијих грађевина у Новом Саду. Саграђена је 1895. године у неоготском стилу на месту старије цркве, која је срушена. Ова црква је и највиша црква у Бачкој. У граду постоји још неколико католичких цркава: једна на Телепу, једна на Грбавици (у Футошкој улици), четири у Петроварадину и једна у Сремској Каменици (саграђена 1811. године). У Петроварадину постоји и фрањевачки Самостан светог Јураја.

Гркокатоличку Цркву светих апостола Петра и Павла у Старом Граду, саграђену 1822. године, користи русинска мањина. У граду је постојала и Јерменска црква, саграђена 1746. године. Порушена је 1965. приликом проширивања Булевара маршала Тита (данас Булевар Михајла Пупина).

Од других хришћанских верских заједница, у Новом Саду се налазе и верски објекти Јеховиних сведока и мормона.

Новосадска синагога је саграђена 1905. у стилу сецесије. Данас се храм не користи у верске сврхе, пошто је зграда синагоге постала једна од најважнијих културних институција у граду. Муслимански верници користе месџиде који се налазе на Адамовићевом насељу (у Футошкој улици) и Великом Риту. При месџиду исламске заједнице на Адамовићевом Насељу налази се и седиште Новосадског муфтијства Исламске заједнице у Србији.

Привреда

Главни чланак: Индустријске зоне у Новом Саду

Седиште Нафтне индустрије Србије

Нови Сад је економски центар Војводине, најплодније пољопривредне регије у Србији. Град је један од највећих економских и културних центара Србије и бивше Југославије.

Град је током 90-их година прошлог века (као и остатак Србије) био тешко погођен економским санкцијама и хиперинфлацијом југословенског динара. Ембарго и лоше пословање су довели до пропадања или затварања некада великих индустријских предузећа, као што су „Новкабел“ (индустрија електричних каблова), „Победа“ (металска индустрија), „Југоалат“ (алати), „Албус“ и „ХИНС“ (хемијска индустрија). Рафинерија нафте Нови Сад, смештена североисточно од града (заједно са термоелектраном-топланом) близу насеља Шангај је практично остала једино велико предузеће.

Привреда Новог Сада се углавном опоравила од тог периода и нагло је ојачала након 2001. године, после пребацивања привреде на терцијарни сектор. Процес приватизације државне и друштвене имовине, као и јака приватна иницијатива, су повећали удео приватних предузећа на 95% у Јужнобачком округу, а мала и средња предузећа доминирају развојем града.

Значај Новог Сада као финансијског центра потврђује велики број банака, као што су "Војвођанска банка","Ерсте банк", "ОТП банка","Рајфајзен банка", "АИК банка" и "НЛБ Континентал банка"; као и ДДОР Нови Сад, друго највеће осигуравајуће друштво у Србији. У граду се још налази и седиште Нафтне индустрије Србије. Новосадски сајам је такође важан са привреду града.

Туризам

Фестивал Егзит

Број туриста је почео да се повећава од 2000. када је Србија почела да се отвара према западној Европи и Сједињеним Државама. Почетком јула сваке године одржава се музички фестивал Егзит, који годишње посећује око 150.000 посетилаца. Поред овог фестивала, Новосадски сајам привлачи многе пословне људе. У мају се у граду одржава највећи пољопривредни сајам у региону, а број посетилаца сајма је 2006. достигао 600.000. У граду постоји туристичка лука код Варадинског моста на коју могу пристати бродови који крстаре Дунавом.

Најпознатија грађевина у Новом Саду је Петроварадинска тврђава, која доминира над градом и пружа одличан поглед на градско језгро. Национални парк Фрушка гора је удаљен приближно 20 km од центра града.

Саобраћај

Главни чланци: Саобраћај у Новом Саду, Новосадски трамвај и Градски превоз у Новом Саду

Мост слободе

Нови Сад се налази 80 km северозападно од Београда и међународног аеродрома „Никола Тесла“ и 346 km јужно од Будимпеште ауто-путем Е-75. Свакодневне железничке линије за Беч, Будимпешту, Праг, Кијев и Москву, као и аутобуске линије, повезују Нови Сад са европским градовима. Такође, Нови Сад се налази у непосредној близини ауто-пута Е-70 и железничког коридора који повезује Београд и Загреб. До аеродрома Никола Тесла потребно је око 90 минута вожње.

Железничка станица Нови Сад

Већи део Новог Сада смештен је између Дунава и једног рукавца канала Дунав—Тиса—Дунав. Над каналом ДТД су изграђена три моста, према Кисачу, Темерину и Каћу. Дунав премошћују Варадински мост, Мост слободе (оштећен у бомбардовању 1999, обновљен 2005) и привремени Друмско-железнички мост „Бошко Перошевић“. Преко Дунава су некада стајали Мост краљевића Томислава и Мост краљевића Андреја (срушени у Априлском рату), стари Варадински мост (некада Мост маршала Тита, срушен у бомбардовању 1999), Жежељев мост (срушен у бомбардовању 1999) и привремени мост на баржама. Град планира изградњу новог моста који ће користити стубове порушеног Моста краљевића Андреја, а са сремске стране пут ће водити кроз тунел испод Петроварадинске тврђаве, као и градњу трајног железничког моста на месту срушеног Жежељевог моста.

Главна градска саобраћајница је Булевар ослобођења, који се пружа правцем север-југ и води од железничке станице, а на њега се наставља Мост слободе. По текућем урбанистичком плану планира се да Суботички булевар постане главна саобраћајница која ће ићи од ауто-пута Е-75 и настављаће се на нови мост преко Рибарског острва ка Сремској Каменици.

Јавни превоз у граду обављају аутобуси ЈГСП-а Нови Сад. Поред градских и приградских насеља Града Новог Сада, аутобуским линијама ЈГСП-а су повезана и насеља из суседних општина Беочин, Темерин и Сремски Карловци. Мрежу ЈГСП-а чини 18 градских и 35 приградских линија, а тарифни систем се састоји од 13 зона. У Новом Саду су од 1911. до 1959. саобраћали и трамваји.

На Ченеју, десетак километара северно од града, налази се аеродром Ченеј. Аеродром се тренутно користи у спортске и привредне сврхе, мада постоје и идеје о проширивању намене аеродрома.

Овде се налазе Железничка станица Нови Сад и Железничка станица Нови Сад ранжирна.

Спорт

Спенс

Град је седиште спортског друштва „Војводина“, фудбалских, кошаркашких, одбојкашких, рукометних, ватерполо, боксерских, рвачких, џудо, карате, стоно тениских, тениских, хокејашких и других клубова. Посебно је значајан ФК Војводина (1914), који игра у првој савезног лиги Србије, као и ФК Нови Сад са Детелинаре. Остали значајни клубови из града су ОК Војводина, КК Војводина, РК Војводина и ВК Војводина.

На Мишелуку (између Петроварадина и Сремске Каменице), код Моста слободе се налазила стаза где су се годишње одржавале аутомобилске и мото-трке у оквиру шампионата Србије. Од 2009. године, Град Нови Сад не дозвољава одржавање трка на Мишелуку.

Најуспешнији и најпознатији спортисти Новог Сада су: браћа Слободан и Тадија Качар, Петар Бенедек (бокс), Зоран Панчић (веслање), Александра Ивошев (стрељаштво), Славко Обадов (џудо), Моника Селеш (тенис), Вујадин Бошков, Тодор Веселиновић, Илија Пантелић (фудбал), Милан Гуровић, Марија Вегер, Јасмина Перазић (кошарка), Душан Дачић (карате), Гордана Перкучин (стони тенис), Андрија Герић, Слободан Бошкан, Васа Мијић (одбојка), Душко Пијетловић, Слободан Соро, Бранислав Митровић, Милош Ћук (ватерполо), Татјана Медвед (рукомет), Олга Гере, Михаил Дудаш (атлетика), Александар Јованчевић (рвање), итд.

У граду постоји више тениских клубова: на Новом Насељу (ТК „6. мај“), на Сајмишту (ТК „Нови Сад“), на Камењару (ТК „Ас“), у центру (ТК „Војводина“), на Телепу (ТК „Винер“) и др. Поред тога, град има отворене базене на Сајмишту, као и затворене на СПЕНС-у, а такође постоје и отворено и затворено клизалиште.

Због непосредне близине националног парка Фрушка гора, у граду постоји неколико планинарских друштава, а једном годишње се одржава традиционални Фрушкогорски маратон.

Град је био домаћин многих спортских догађаја, а најзначајнији су били Европско првенство у стоном тенису 1974, Светско првенство у стоном тенису 1981, Шаховска олимпијада 1990, Европског првенства у рвању 2017. као и групних фаза на Европском првенству за кошаркаше 2005., Европским првенствима за рукометаше и рукометашице 2012, и Светском првенству за рукометашице 2013.

Познати Новосађани

Главни чланак: Списак познатих Новосађана

Неки од најпознатијих Новосађана су:

• Мирослав Антић (1932—1986), песник, новинар.
• Исидор Бајић (1878—1915), учитељ и композитор.
• Јаника Балаж (1925—1988), тамбураш и музичар.
• Јован Грчић Миленко (1846—1875), песник и приповедач.
• Милош Миле Димитријевић (1824—1896), правник, политичар и председник Матице српске.
• Светозар Милетић (1826—1901), политичар и публициста.
• Миша Димитријевић (1846—1889), политичар, књижевник и публициста.
• Јаков Игњатовић (1822—1889), књижевник.
• Јосип Јелачић (1801—1859), бан Хрватске и Славоније и аустријски војсковођа.
• Михаило Полит-Десанчић (1833—1920), адвокат, публициста, уредник новина, књижевник и вођа Либералне странке у периоду Аустроугарске управе.
• Јован Јовановић Змај (1833—1904), српски песник.
• Слободан Јовановић (1869—1958), правник, историчар, књижевник, председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета.
• Лаза Костић (1841—1910), српски песник.
• Милева Марић-Ајнштајн (1875—1948), српски математичар и физичар.
• Моника Селеш (*1973), тенисерка.
• Васа Стајић (1878—1947), филозоф и писац.
• Александар Тишма (1924—2003), књижевник.
• Коста Трифковић (1843—1875), драмски писац.

Међународна сарадња

Градови побратими

Модена, Италија (од 1974) Чангчуен, Народна Република Кина (од 1981) Дортмунд, Немачка (од 1982/1983) Норич, Уједињено Краљевство (од 1989) Илијуполи (атинска општина), Грчка (од 1994)

Будва, Црна Гора (од 1996) Темишвар, Румунија (од 2005) Нижњи Новгород, Русија (од 2006) Печуј, Мађарска (од 2009) Гомељ, Белорусија (од 2013) Толука, Мексико (од 2015)

Градови са којима Нови Сад има потписан споразум о сарадњи

Лавов, Украјина (од 1999) Сегедин, Мађарска (од 2001) Улм, Немачка (од 2002) Гетеборг, Шведска (од 2002) Осијек, Хрватска (од 2002)

Тузла, Босна и Херцеговина (од 2002) Нант, Француска (од 2003) Крањ, Словенија (од 2004) Санкт Петербург, Русија (од 2005) Бања Лука, Република Српска, БиХ (од 2006) Бијељина, Република Српска, БиХ (од 2014)

Галерија

• 
  Купалиште [Штранд]] на Дунаву
• 
  Змај Јовина улица лети
• 
  Дунавски парк
• 
  Кула са сатом
• 
  Зграда Бановине, седиште Извршног већа Војводине
• 
  Булевар ослобођења ноћу
• 
  Новосадска синагога

Литература

• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро. 
• Ивић, Алекса (1914). Историја Срба у Угарској од пада Смедерева до сеобе под Чарнојевићем (1459-1690). Загреб. 
• Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска. 
• Поповић, Душан Ј. (1952). Срби у Бачкој до краја осамнаестог века: Историја насеља и становништва. Београд: Научна књига. 
• Поповић, Душан Ј. (1957). Срби у Војводини. књ. 1: Од најстаријих времена до Карловачког мира 1699. Нови Сад: Матица српска. 
• Поповић, Душан Ј. (1959). Срби у Војводини. књ. 2: Од Карловачког мира 1699 до Темишварског сабора 1790. Нови Сад: Матица српска. 
• Поповић, Душан Ј. (1963). Срби у Војводини. књ. 3: Оо Темишварског сабора 1790 до Благовештенског сабора 1861. Нови Сад: Матица српска. 
• Cesarani, David (1997). Genocide and Rescue: The Holocaust in Hungary 1944. Berg Publishers. ISBN 1-85973-126-0. 

Спољашње везе

• Званична презентација Града Новог Сада
• Скупштина Града Новог Сада — званична презентација
• Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (Fallingrain)
• Сателитска мапа (Wikimapia)
• Гугл сателитска мапа (Maplandia)
• План насеља на мапи (Mapquest)
• Градски портал са најновијим вестима