Josip Broz Tito

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Josip Broz Tito
Marshal Tito, the President of the Federal People’s Republic of Yugoslavia.jpg
Josip Broz Tito
Biografija
Datum rođenja (1892-05-07)7. maj 1892.
Mesto rođenja Kumrovec
 Austrougarska
Datum smrti 4. maj 1980.(1980-05-04) (87 god.)
Mesto smrti Ljubljana
 SFR Jugoslavija
Supružnik Pelagija Belousova (1920–1936)
Jovanka Broz (1952—1980)
Deca Zlatica Broz
Hinko Broz
Žarko Broz
Aleksandar Mišo Broz
Roditelji Franjo Broz (1860—1936)
Marija Broz (1864—1918)
Profesija političar
Politička
partija
Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije
Komunistička partija Jugoslavije
Potpis Tito signature.svg
14. januar 1953. — 4. maj 1980.
Premijer Josip Broz Tito (1953–63)
Petar Stambolić (1963–67)
Mika Špiljak (1967–69)
Mitja Ribičič (1969–71)
Džemal Bijedić (1971–77)
Veselin Đuranović (1977–80)
Prethodnik Ivan Ribar (kao predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ)
Naslednik Lazar Koliševski (kao predsednik Predsedništva SFRJ)
2. novembar 1944. — 29. jun 1963.
Predsednik Ivan Ribar
Prethodnik Ivan Šubašić
Naslednik Petar Stambolić
Generalni sekretar Pokreta Nesvrstanih
1. septembar 1961. — 5. oktobar 1964.
Prethodnik Pozicija uspostavljena
Naslednik Gamal Abdel Naser
Ministar odbrane Jugoslavije
7. mart 1945. — 14. januar 1953.
Prethodnik Ivan Šubašić
Naslednik Ivan Gošnjak
Predsednik Saveza komunista Jugoslavije
mart 1939. — 4. maj 1980.
Prethodnik Milan Gorkić
Naslednik Branko Mikulić

Josip Broz – Tito (Kumrovec, 7. maj 1892Ljubljana, 4. maj 1980) bio je jugoslovenski komunistički revolucionar i državnik, koji je obavljao razne državničke funkcije od 1943. do svoje smrti 1980. godine.[1] Tokom Drugog svetskog rata bio je vođa jugoslovenskih partizana, koji se često smatraju najefikasnijim pokretom otpora u okupiranoj Evropi.[2] Za vreme svoje političke karijere je bio izuzetno popularna ličnost kako u zemlji tako i u inostranstvu.[3] Kao oličenje jedinstva, njegova unutrašnja politika se ogledala zalaganjem za miroljubivu koegzistenciju svih naroda u jugoslovenskoj federaciji. Stekao je veliku međunarodnu slavu kao glavni lider Pokreta nesvrstanih , pored Džavaharlala Nehrua, Gamala Abdela Nasera i Ahmeda Sukarna.[4]

Bio je generalni sekretar (kasnije predsednik predsedništva) Saveza komunista Jugoslavije (1939-80). Tokom Drugog svetskog rata je postao premijer (1943-63) a ustavnim promenama 1953. postao je i predsednik (kasnije doživotni predsednik) (1953-80) Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). Od 1943. do svoje smrti 1980. godine, imao je čin maršala Jugoslavije i položaj vrhovnog komandanta Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ, do 1945), Jugoslovenske armije (JA, 1945-51), Jugoslovenske narodne armije (JNA, 1951-80). Budući da je bio izuzetno cenjen u oba bloka tokom Hladnog rata, primio je oko 98 stranih odlikovanja , uključujući i Orden Legije časti.

Josip Broz je rođen u hrvatsko-slovenačkoj porodici od oca Hrvata i majke Slovenke u selu Kumrovec, u Hrvatskoj (tadašnjoj Austrougarskoj). Kada je regrutovan, veoma se istakao u vojnoj službi i postao je najmlađi vodnik u austrougarskoj vojsci u to vreme. Nakon što je teško ranjen i zarobljen od strane Rusa za vreme Prvog svetskog rata, Broz je poslat u radni logor na Uralu. Nakon čega je učestvovao u Oktobarskoj revoluciji, a kasnije se priključio i Crvenoj Gardi u Omsku. Po povratku u zemlju, došao je u novoosnovanu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, gde se priključio Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ).

Tito je bio glavni lider druge Jugoslavije, socijalističke federacije koja je trajala od 1943. do 1992. Uprkos tome što je bio jedan od osnivača Informbiroa, ubrzo je postao prvi član Kominforma koji je počeo da prkosi sovjetskoj hegemoniji i jedini koji je uspeo da napusti Informbiro i otpočne sopstveni socijalistički program. Tito je bio zagovornik nezavisnog puta u socijalizam (ponekad nazivanim i "nacionalni komunizam"). Godine 1951. je sproveo samoupravni sistem koji je razlikovao Jugoslaviju u odnosu na druge socijalističke zemalje. Zaokret ka modelu tržišnog socijalizma doneo je ekonomsku ekspanziju tokom 1950-ih i 1960-ih i pad tokom 1970-tih godina. Njegova unutrašnja politika uključuje suzbijanje nacionalističkih osećanja i promociju " bratstva i jedinstva " šest jugoslovenskih naroda. Nakon Titove smrti 1980. godine, tenzija između jugoslovenskih republika se naglo povećala i 1991. godine zemlja se raspala u krvavom građanskom ratu.

Biografija

Mladost

Rođen je 7. maja 1892. godine u zagorskom selu Kumrovec na reci Sutli, kao sedmo dete (od petnaestoro) u porodici Franje Broza, siromašnog seljaka, i Marije, rođene Javoršek, u Habzburškom carstvu.[5][6] U detinjstvu je bio kršten i odgajan kao katolik.[7] Njegov otac Franjo (1860-1936), bio je Hrvat čija je porodica živela u selu tri veka, dok je njegova majka Marija (1864-1918), bila Slovenka iz sela Podsreda. Ova dva sela su samo 16 kilometara udaljena, tako da su se njegovi roditelji upoznali i nedugo zatim, venčali 21. januara 1891. godine. Josip je proveo značajan deo svojih predškolskih godina živeći sa majčinim roditeljima u Podsredi, gde je postao miljenik svoga dede Martina Javeršeka, a kada se vratio u Kumrovec da započne školovanje dosta bolje je pričao slovenački od hrvatskog jezika.[8][9] U ovom periodu je naučio i da svira klavir.[10] Uprkos mešovitom poreklu, Broz se često izjašnjavao kao etnički Hrvat.[11][12][13]

Titova rodna kuća u Kumrovcu

Vladimir Dedijer, Titov lični biograf, napominje da mu je jednom prilikom kad je razgovarao sa drugom Titom o njegovoj braći i sestrama, on rekao da ih je bilo svega desetoro. Nakon čega mu je Dedijer skrenuo pažnju da u matičnim knjigama stoji da su Franjo i Marija Broz mali 15-oro dece. Tito je to primio sa čuđenjem, jer su u njegovoj porodici govorili samo o desetoro braće i sestara. Ovaj momenat je karakterističan uopšte za zagorsko selo i za bedu i očaj u njemu. Roditelji uopšte nisu brojali kao svoju decu mrtvorođenčad ili odojčad umrlu posle nekoliko dana.[14]

U julu 1900.[10] sa osam godina, Broz je upisao osnovnu školu u Kumrovcu, ali je završio samo četiri razreda,[9] Kao rezultat njegovog slabog obrazovanja, tokom života je dosta slabo stajao sa pravopisom. Nakon napuštanja škole je u početku radio za ujaka a zatim na porodičnoj farmi.[9] Godine 1907. njegov otac ga je nagovorio da emigrira u SAD, ali Josip nije mogao da prikupi novac za ovo putovanje.[15] Umesto toga, sa 15 godina, Josip napušta Kumrovec i putuje oko 97 kilometara južno u Sisak, gde je njegov rođak Jurica Broz služio vojsku. Jurica mu je pomogao da dobije posao u restoranu, ali Broz uskoro umoran od tog rada prelazi na trogodišnju obuku kod češkog bravara Nikole Karasa, gde je imao obezbeđenu obuku, hranu i stan. Ubrzo nakon toga, njegov mlađi brat Stjepan takođe je postao šegrt u bravarskoj radionici Karas.[8][16] Za vreme obuke se kod Josipa Broza javljaju prve socijalističke ideje pod uticajem socijalističkog časopisa Slobodna reč. Čim je postao kvalifikovani radnik u septembru 1909. odlazi u Zagreb gde se zaposlio u bravarskoj radionici Isidora Haramine i u oktobru 1910. godine postaje član Saveza metalskih radnika i Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije i učestvuje u svojim prvim protestima.[17] Učestvovao je i u štrajkovima i u nacionalnim manifestacijama protiv ugarskog hegemonizma.[18]

Djetinjstvo je moje bilo teško... U porodici je bilo mnogo djece, i za njih nije bilo lako starati se. Često ni kruha nije bilo dovoljno i zbog toga se dešavalo da je majka, da bi pravilno rasporedila rezerve kukuruznog brašna koje je imala, morala zaključavati ostavu u kojoj se nalazio kruh, a mi, djeca, dobijali smo toliko koliko je ona smatrala da nam može dati, a ne koliko smo mogli pojesti. Već u mjesecu januaru moj otac Franjo morao je kupovati kruh, odnosno kukuruz, jer za pšenicu naša kuća nije imala dovoljno sredstava. Kupovali smo „prijeko", u Sloveniji, u Šentpetru... Mi, djeca, često smo koristili dolazak rođaka, tetaka i drugih da bismo od majke, u njihovom prisustvu, izmolili nešto kruha preko onog što smo već ranije dobili. Majka je bila ponosita žena, pa joj je bilo neprijatno da nam to pred rodbinom odbije, ali je zato, kad su rođaci otišli, bilo prijekora, pa i batina... Jednom je bio nekakav svetac, a roditelji otišli nekamo u goste. Bili smo gladni. Na tavanu je visjela suha svinjska glava koja se čuvala za Novu godinu. Braća i sestre su plakali, a ja skinem tu glavu, stavim je u kotao s vrućom vodom, uspem malo brašna, pa se sve to kuhalo oko dva sata. Najeli smo se da je „sve pucalo". Ali jelo je bilo toliko masno da smo se svi razboljeli. Kad se majka vratila, mi svi samo šutimo i stenjemo. Ona se rastužila i nije nas zbog toga istukla...

— Josip Broz Tito[14]

U decembru 1910. godine se vratio kući[19] i početkom 1911. počeo je da traži posao prvo u Ljubljani zatim Trstu, Kumrovcu i Zagrebu, gde je radio na popravci bicikla, a ovde se je i pridružio svom prvom štrajku za 1. maj 1911.[17] Posle kratkog perioda rada u Ljubljani,[19] u periodu od maja 1911. do maja 1912. godine radio je u fabrici u Kamniku u Kamniškim Alpima, a kada je ova fabrika zatvorena, dobio je ponudu da pređe da radi u Čenkov u Češkoj. Po dolasku na novo radno mesto je otkrio da poslodavac pokušava da dovođenjem jeftinije radne snage zameni lokalne češke radnike, pa se zajedno sa ostalim radnicima pridružio radničkom štrajku i uspeo da primora poslodavca da odustane od ove namere.[20] Vođen radoznalošću, Broz se seli u Plzen gde je nakratko zaposlen u fabrici Škoda, a zatim je otputovao u Minhen. Takođe je jedno vreme radio u Mercedes-Benc fabrici automobila u Manhajmu. Do oktobra 1912. godine je stigao u Beč, gde je boravio kod svog starijeg brata Martina i njegove porodice i ubrzo se zaposlio u Viner Nojštatu, gde je radio u fabrici automobila Daimler, a često je od njega traženo da vozi i testira automobile.[21] U to vreme je provodio dosta vremena vežbajući mačevanje i ples[22][23] i tokom ovog perioda je delimično naučio nemački jezik.[24]

Što se tiče znanja jezika, Tito je tvrdio da govori srpsko-hrvatski, nemački, ruski i po malo engleski.[25] Dok na primer, Vladimir Dedijer navodi 1953. da Tito govori "srpsko-hrvatski ... ruski, češki, slovenački ... Nemački (sa bečkom akcentom) ... razume i čita francuski i italijanski ... i takođe govori i Kirgiski".[26]

Porodično stablo Josipa Broza

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Martin Broz (1786—?)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Martin Broz (1829—1874)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Ana Broz (1791—?), rođena Medvedec
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Franjo Broz (1860—1936)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Andreas Blažičko (1789—1869)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Jana Broz (1836—1904), rođena Blažičko
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Tereza Blažičko (1795—?), rođena Posavec
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Josip Broz Tito (1892—1980)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. Mihael Javeršek (1804—1886)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Martin Javeršek (1839—1915)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Marija Javeršek (1806—1862), rođena Gabron
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Marija Broz (1864—1918), rođena Javeršek
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Jozef Postrežin (1803—1868)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Marija Javeršek (1839—1906), rođena Postrežin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Barbara Postrežin (1805—1859), rođena Rožanc
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Prvi svetski rat

U maju 1913. godine[24] Broz je regrutovan u austrougarsku vojsku.[27] Nakon molbe, odobren mu je zahtev da vojsku služi u 25. Hrvatskom domobranskom puku u Zagrebu. Nakon što je naučio skijanje tokom zime 1913-14, bio je poslat u školu za podoficire u Budimpešti.[28] Nakon ovoga je unapređen u čin vodnika, i time postao najmlađi vodnik u svom puku,[24][28] a negde se čak navodi i u celoj austrougarskoj vojsci.[29] Kao prvak svoga puka u mačevanju, u maju 1914 godine, bio je poslat u Budimpeštu na takmičenje za prvenstvo u austrougarskoj vojsci. Učestvovalo je 16 najboljih mačevalaca u Austro-Ugarskoj, a Josip Broz je dobio drugu nagradu i srebrnu medalju.[14]

U fabrici „Titan“ u Kamniku 4. maj 1911. godine[30]

Ubrzo nakon izbijanja Prvog svetskog rata 1914. godine, 25. hrvatski domobranski puk je krenuo prema srpskoj granici, ali je Broz odmah uhapšen zbog podbunjivanja i antiratnih stavova, i zatvoren u Petrovaradinskoj tvrđavi u današnjem Novom Sadu.[31] Josip Broz bio je određen da svrši neki posao za puk u Petrovaradinu. Tada je imao čin vodnika. Našao se u selu Majuru, gde je prenoćio u kući jedne piljarice iz Novog Sada, Srpkinje. Tu je bilo nekoliko „erzac-vojnika", trećepozivaca, iz Like. Žena u čijoj su se kući nalazili vojnici poslužila ih je čajem, pa se poveo razgovor. Ona je pričala vojnicima da se u petrovaradinskoj tvrđavi, u gornjem gradu, muče Srbi, da su neki i streljani. Josip Broz je na to rekao da je socijalista, da će njegov puk biti prebačen u Galiciju i da će se on onda predati Rusima. Ceo taj razgovor slušao je i jedan stari narednik, koji je odjednom dreknuo na Broza, razoružao ga i vezanih ruku poterao u petrovaradinsku tvrđavu.[14] Druga verzija je bila da je neko čuo kako je Tito rekao da se nada da će Austro-Ugarska biti poražena. Nakon oslobađajuće presude,[32] njegov puk je bio kratko na srpskom frontu pre nego što je preraspoređen na Istočni front u Galiciju početkom 1915. da se bori protiv Rusije.[28] Jednom prilikom, izviđački vod kojim je komandovao Broz je zašao iza neprijateljskih linija i zarobio 80 ruskih vojnika. Godine 1980. je otkriveno da je bio preporučen za nagradu za ovaj poduhvat.[33] Dana 25. marta 1915. godine je bio teško ranjen i zarobljen tokom ruskog napada u blizini Bukovine. Kao ratni zarobljenik je prebačen u bolnicu u Svijažsku gde je proveo trinaest meseci na oporavku.[28] Tokom ovih 13 meseci u bolnici je imao je česte upale pluća i tifus, i naučio ruski uz pomoć dve učenice koji su mu donsile ruske klasike Tolstoja i Turgenjeva za čitanje.[28][34][35]

U proleće 1916. odveden je u zarobljenički logor u grad Agatit na reci Suri, zatim u Ardatov, a u jesen u logor Kungur (Permska gubernija) gde su ratni zarobljenici radili na ordžavanju Trans-sibirske železnice.[28] Broz je imenovan da bude zadužen za sve ratne zarobljenike u logoru.[36] U tom trenutku on je postao svestan da su paketi Crvenog krsta koji su poslati za zarobljenike bili ukradeni od strane osoblja logora. Kada se požalio na ovo, bio je pretučen i bačen u tamnicu. Sam Josip Broz je kasnije rekao da je ovo najgori zatvor u kojem je ikada bio i da će ga pamtiti dok je živ.[28][14] Tokom Februarske revolucije, masa je upala u zatvor i vratila Broza u logor za ratne zarobljenike. Tada je jedan boljševik koga je upoznao dok je radio na železnici rekao Brozu da njegov sin radi na inžinjerskim radovima u Petrogradu, tako da je u junu 1917. Broz izašao iz nezaštićenog logora i sakrio se u vozu koji je išao za Petrograd, gde je boravio sa sinom svog prijatelja.[37][38] Novinar Ričard Vest smatra da je to što je Broz odlučio da ostane u nezaštićen logoru za ratne zarobljenike, umesto da dobrovoljno služi u jugoslovenskim legijama Srpske Armije, dokaz da je ostao lojalan Austro-Ugarskoj, i podriva njegovu kasniju tvrdnju da su on i drugi hrvatski ratni zarobljenici bili uzbuđeni izgledima revolucije i priprema za rušenje carstva.[39]

a colour photograph of a brown multi-storey building
Manastir Uspenja Presvete Bogorodice, gde se Broz oporavljao od zadobijenih rana.

Manje od mesec dana nakon što Broz stigao u Petrograd, izbile su demonstracije, a Broz je time što im se pridružio, došao na udaru vladinih trupa.[40][41] Kao posledica ovoga, pokušao je da pobegne u Finsku kako bi kasnije otišao u SAD, ali je zaustavljen na granici.[42] Bio je zatvoren u Petropavlovskoj tvrđavi tri nedelje, tokom kojih je tvrdio da je nevin građanin Perma. Kada je konačno priznao da je odbegli ratni zarobljenik, trebalo je da bude vraćen vozom do Kungura, ali je pobegao u Jekaterinburg, a zatim uhvatio još jedan voz kojim je stigao u Omsk u Sibiru 8. novembra nakon 3.200 kilometara putovanja.[40][43] U jednom trenutku, policija čak i pretresla voz u potrazi za odbeglim ratnim zarobljenikom, ali je Broz uspeo da se izvuče tečnim ruskim jezikom.[41] Broz se ponovo zaposlio kao radik za održavanje lokalnog mlina gde je radio do novembra 1919. godine, kada je Crvena armija povratila Omsk iz ruku belogardejaca.

U Omsku je voz zaustavljen od strane lokalnih boljševika koji su rekli Brozu da je Vladimir Ilič Lenjin preuzeo kontrolu u Petrogradu. Regrutovali su ga u Crvenu gardu koja je čuvala Trans-sibirsku železnicu tokom zime 1917-18. U maju 1918, anti-boljševička Čehoslovačka Legija preotela je kontrolu nad delovima Sibira, pa su Broz i njegovi drugovi otišli u ilegalu. U ovom trenutku Josip Broz je upoznao divnu 14-godišnju lokalnu devojku, Pelagiju Belousovu, koja ga je sakrila i kasnije mu pomogla da pobegne u Kirgistansko selo 64 km od Omska.[40][44] Broz se ovde ponovo zaposlio kao radnik na održavanju lokalnog mlina do novembra 1919. godine, kada je Crvena armija povratila Omsk iz ruku belogardejaca. Nakon ovoga, on se vratio u Omsk i oženio Pelagiju Belousovu u januaru 1920. U vreme sklapanja braka, Broz je imao 27 godina a Belousova 15.[45]

U jesen 1920. on i njegova trudna supruga su se vratili u u njegov rodni kraj, prvo vozom do Narva, zatim brodom do Ščećina, zatim vozom do Beča, gde su stigli 20. septembra. Početkom oktobra Broz i njegova žena su se vratili u Kumrovec u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca gde je Josip saznao da je njegova majka umrla, a otac se preselilo u Jastrebarsko kod Zagreba.[40] Izvori se razlikuju oko toga da li Broz pristupio Komunističkoj partiji još dok je bio u Rusiji, ali je on lično naveo da je prvi put stupio u partiju u Zagrebu nakon što se vratio u svoju domovinu.[46]

Mećuratna komunistička aktivnost

Komunistički agitator

black and white photograph of a male in formal attire
Ubistvo Milorada Draškovića dovelo je do zabrane rada Komunističke partije

Po povratku kući, Josip Broz nije mogao da se zaposli kao metalostrugar u Kumrovcu, pa su se on i njegova žena preselili na kratko u Zagreb, gde je radio kao konobar, i učestvovao u štrajku konobara. Ovde se takođe pridružio Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ)[47] Uticaj KPJ u političkom životu Jugoslavije je u to vreme brzo rastao. Na izborima 1920. KPJ je osvojila 59 mandata i postala treća najjača stranka.[48] Nakon ubistva Milorada Draškovića, jugoslovenskog ministra unutrašnjih poslova, od strane komunista, 2. avgusta 1921. godine, KPJ je proglašena ilegalnom organizacijom prema jugoslovenskom Zakonu o državnoj bezbednosti iz 1921.[49]

Zbog svoje otvorene povezanosti sa komunistima, Broz je otpušten s posla.[50] Što je dovelo do toga da se on i njegova supruga potom presele u selo Veliko Trojstvo gde je Broz radio kao mlinski mehaničar.[51][52] Nakon hapšenja rukovodstva KPJ u januaru 1922. godine, Stevo Sabić je preuzeo rukovođenje nad partijom. Sabić je nakon toga kontaktirao Broza koji je pristao da ilegalno radi za partiju, dostavljajući letke i agitovanjem među fabričkim radnicima. U sukobu ideja između onih koji su želeli da nastave umerenom politikom i onih koji su se zalagali za nasilnu revoluciju, Broz je stao na stranu ovih drugih. Josip Broz je 1924. izabran u okružni komitet KPJ, ali nakon što je održao govor na katoličkoj sahrani svog druga on je uhapšen kada se na njega požalio sveštenik. U pritvoru je bio 8 dana, i za to vreme je bio sprovođen gradskim ulicama vezan u lance. Ali uz pomoć srpskog pravoslavnog tužioca koji nije prikazivao prevelike simpatije prema katolicima, Broz i njegov saradnik su oslobođeni.[53] Njegov sukob sa zakonom ga je označio kao komunističkog agitatora, a njegova kuća je pretresana od strane policije skoro svake nedelje. Od dolaska bračnog para Broz u Jugoslaviju, Pelagija je izgubila tri bebe ubrzo nakon porođaja, a jedna ćerka, Zlatica, je umrla sa kada je imala dve godine. Josipa je duboko potresla smrt Zlatice. Godine 1924. Pelagija je rodila dečaka, Žarka, koji je preživeo. Sredinom 1925. godine, Brozov poslodavac je umro, a gazda mlina u kojem je radio mu je dao ultimatum, da odustane od svoje komunističke aktivnosti ili da izgubiti posao. Dakle, sa 33 godine, Broz je postao profesionalni revolucionar.[54][55]

Profesionalni revolucionar

Josip Broz Tito za vreme Ogulinskog procesa 1927. godine.

KPJ je koncentrisala svoje revolucionarne snage na fabričke radnike u industrijalizovanijim područjima Hrvatske i Slovenije, podstičući štrajkove i slične akcije.[56] Godine 1925. se je, sada već nezaposleni Broz preselio u Kraljevicu na jadranskoj obali, gde je počeo da radi u brodogradilištu i na daljim aktivnostima KPJ.[57] Dok je bio u Kraljevici, radio je na jugoslovenskim torpednim brodovima i luksuznoj jahti lidera Narodne radikalne stranke, Milana Stojadinovića. Broz je organizovao sindikalne organizacije u brodogradilištima i bio izabran kao predstavnik sindikata. Godinu dana kasnije vodio je štrajk na brodogradilištu, a ubrzo nakon toga je otpušten. U oktobru 1926. dobija posao u fabrici vagona u Smederevskoj Palanci kod Beograda. U martu 1927. godine, napisao je članak u kojem se žali na eksploataciju radnika u fabrici, a nakon što je počeo da se zalaže za prava radnika dobio je otkaz. Nakon ovoga je počeo sve više da privlači pažnju na sebe pa je u Zagrebu maja 1927. izabran za sekretara Oblasnog odbora Saveza metalaca, a u julu te godine za organizacijskog sekretara Gradskog komiteta KPJ za Zagreb. Broz je ubrzo zatim uhapšen, zajedno sa još šest radnika, i zatvoren u blizini Ogulina.[58][59] Nakon što su držani određeno vreme bez suđenja, Broz je otpočeo štrajk glađu sve dok nije određen datum suđenja. Suđenje je održano u tajnosti, a on je proglašen krivim da je bio član KPJ. Osuđen je na četiri meseca zatvora i pušten iz pritvora za vreme žalbenog postupka. Po naređenju KPJ, Broz se nije javljao sudu, umesto toga je otišao u ilegalu u Zagreb, gde se predstavljao kao tehničar u inženjerskoj industriji, a u stvari je tajno radio na kontaktiranju drugih članova KPJ i koordinisanju njihove infiltracije u sindikate.

Policijski snimak političkog zatvorenika Josipa Broza Tita u zatvoru u Lepoglavi 1928. godine.

U februaru 1928, Broz je bio jedan od 32 delegata hrvatskog ogranka KPJ na glavnoj konferenciji KPJ. Tokom konferencije, Broz je osudio frakcije unutar stranke. Među njima i one koji su se zalagali za Veliku Srbiju unutar Jugoslaviji, kao što je bio dugoročni lider KPJ, Srbin Sima Marković. Broz je predložio i da izvršni odbor Komunističke internacionale očisti ogranak frakcionaštva, a bio je podržan od strane delegata iz Moskve. Nakon što je predloženo da ceo Centralni Komitet Hrvatskog ogranka bude otpušten, novi CK je izabran sa Brozom kao novim generalnim sekretarom.[60] Broz je uspeo da organizuje nerede na konferenciji Socijaldemokratske partije i na mnogim drugim mestima 1. maja te godine, nakon čega je bio uhapšen. Nakon hapšenja, bio je zatvoren 14 dana, a potom pušten, nakon čega se vratio prethodnim aktivnostima. [61] Krajem juna 1928. vodio je protivrežimske demonstracije povodom ubistva vođa HSS-a u Skupštini Kraljevine Jugoslavije. Uhapšen je ponovo u avgustu te godine kao potencijalni komunistički terorista da bi nakon ovog hapšenja bio maltretiran i držan tri meseca u pritvoru pre nego što mu se sudilo u novembru 1928. godine za ilegalne komunističke aktivnosti kada je od Suda za zaštitu države osuđen na 5 godina robije, koju je izdržavao u Lepoglavi i Mariboru.[62][63]

Zatvor

a black and white photograph of two men
Tito i Moša Pijade u zatvoru u Lepoglavi.

Nakon presude, njegova supruga i sin su se vratili u Kumrovec, gde su na njih pazili lokalni meštani, ali se je onda Pelagija iznenada i bez objašnjenja vratila nazad u Sovjetski Savez.[64] Tamo se zaljubila u drugog čoveka pa je njen sin sa Josipom Brozom, Žarko, odrastao po raznim svratištima. Po dolasku u Lepoglavski zatvor, Broz je zaposlen na održavanju električnog sistema, a za svog pomoćnika je izabrao beogradskog Jevrejina, Mošu Pijade, koji je služio kaznu od 20 godina zbog svojih komunističkih aktivnosti. Njihov rad dopuštao je Brozu i Moši Pijade da se kreću kroz zatvor, kontaktiraju i organizuju druge komunističke zatvorenike.[65] Tokom zajedničkog vremena u Lepoglavi, Pijade je postao Brozov ideološki uzor.[66]

Posle dve i po godine u Lepoglavi, Broz je optužen za pokušaj bekstva i prebačen u Mariborski zatvor gde je držan u samici nekoliko meseci.[67] Nakon potpunog odsluženja kazne, pušten je, samo da bi bio iznova uhapšen izvan zatvorskih zidina i odveden u Ogulin da odsluži četiri meseca zatvora koje je izbegao 1927. Konačno je pušten iz zatvora 16. marta 1934, ali čak i tada je morao da živi u Kumrovcu i da se svakog dana javlja policijskoj upravi.[68] Tokom godina provedenih u zatvoru, politička situacija u Evropi se značajno promenila sa usponom Adolfa Hitlera u Nemačkoj i pojave desničarskih partija u Francuskoj i susednoj Austriji. Nakon puštanja iz zatvora, vratio se u Kumrovec gde je srdačno dočekan, ali nije ostao dugo. Početkom maja, dobio je naređenje KPJ da se vrate svojim revolucionarnim aktivnostima, i da iz Kumrovca pređe u Zagreb, gde se ponovo pridružio Centralnom komitetu Komunističke partije Hrvatske.[69]

Hrvatski ogranak KPJ je bio u potpunom rasulu, a situacija se veoma pogoršala bekstvom Izvršnog Komiteta KPJ u Beč odakle su usmeravae dalje aktivnosti. Tokom narednih šest meseci, Broz je putovao nekoliko puta na relaciji Zagreb-Ljubljana-Beč koristeći lažne pasoše. Ovom prilikom je koristio i austrijski akcenat, koji je razvio tokom rata, da bi ubedio carinike da je on ustvari austrijski planinar.[70][71] Kada je stigao u Beč, kontaktirao je generalnog sekretara KPJ, Milana Gorkića, koji ga je poslao u Ljubljanu da organizuje tajnu konferenciju KPJ u Sloveniji. Konferencija je održana u letnjoj palati rimskog katoličkog biskupa u Ljubljani, čiji je brat bio komunistički simpatizer. Na ovoj konferenciji su se prvi put susreli Josip Broz i Edvard Kardelj, mladi slovenački komunista koji je nedavno pušten iz zatvora. Broz i Kardelj su kasnije postali dobri prijatelji, a sam Tito je kasnije u Kardelju video svog najpouzdanijeg zamenika. Budući da je bio tražen od strane policije, Josip Broz je koristio razne pseudonime, uključujući "Rudi" i "Tito". Kada je pisao članke za stranačke novine 1934. godine koristio je pseudonim Tito i kasnije ga zadržao. Sam Broz nije naveo neki eksplicitni razlog za izbor imena "Tito", osim što je to bio čest nadimak za muškarce iz oblasti gde je odrastao. U okviru Kominterne, njegov nadimak je bio "Valter".[72][73][74]

Vladimir Dedijer navodi uzrok imena "Tito", kako je Broz sam objasnio:

"Prvi put sam usvojio ime "Rudi", ali je jedan drugi drug imao isto ime pa sam tako bio primoran da ga promenim, usvajanjem imena Tito. Retko sam koristio ime Tito u početku; To sam počeo tek 1989. godine kada sam počeo da potpisujem članke tim imenom. Zašto sam se odlučio za ime "Tito" i da li ima neki poseban značaj? Uzeo sam ga pošto se nisam setio ničeg drugog, to mi je palo na pamet u tom trenutku. Osim toga, ovaj naziv je veoma čest u mom rodnom kraju. Najpoznatiji zagorski pisac s kraja 18. veka se zvao Tituš Brezovački. Takođe, jedan od najtipičnijih hrvatskih književnika druge polovine 19. i početka 20. veka, Ksaver Šandor Đalski je često zvan Tito."[75]

Odlazak iz Jugoslavije

Edvard Kardelj iz vremena kada je upoznao Tita

Tokom ovog perioda Tito je pisao o dužnostima zarobljenih komunista i sindikata. U vreme kada je kralj Aleksandar ubijen od strane hrvatskih ustaša i makednoskih VMRO aktivista u Marseju 9. oktobra 1934. Tito je boravio u Ljubljani. Usled velikih akcija protiv disidenata koje su usledile nakon njegove smrti, odlučeno je da Tito treba da napusti Jugoslaviju. On je otputovao u Beč sa falsifikovanim češkim pasošem gde se pridružio Gorkiću i ostatku Politbiroa KPJ. Odlučeno je da je austrijska vlada previše neprijateljski nastrojena prema komunizmu, tako da je Politbiro otputovao u Brno u Čehoslovačkoj.[76] Na Božić 1934. je održan tajni sastanak Centralnog komiteta KPJ u Ljubljani na kome je Tito izabran za člana Politbiroa po prvi put. Politbiro je zatim odlučio da ga pošalje u Moskvu da izveštava o situaciji u Jugoslaviji da bi početkom februara 1935. godine Tito stigao u Kominternu.[77] Kada je stigao u Moskvu, odseo je u glavnom prebivalištu agenata Kominterne, hotelu Luks, a ubrzo nakn toga je stupio u kontakt sa Vladimirom Ćopićem, vodećim jugoslovenskim agentom u Kominterni. Ubrzo se upoznao sa glavnim ličnostima u organizaciji. Tito je dodeljen sekretarijatu Balkanskog dela, koji je bio odgovoran za Jugoslaviju, Bugarsku, Rumuniju i Grčku.[78] U ovo vreme je i Kardelj bio takođe u Moskvi, kao i bugarski komunistički lider Georgi Dimitrov.[73] Josip Broz Tito je bio jedan od 510 delegata na Sedmom svetskom kongresu Kominterne u julu i avgustu 1935. gde je na kratko, po prvi put video Josifa Staljina. Posle kongresa, obišao je Sovjetski Savez, a zatim se vratio u Moskvu da nastavi sa radom. Stupio je u kontakt sa Pelagijom i Žarkom, ali se ubrzo zaljubio austrijanku koja je radila u Hotelu Luks, Johanu Kenig, koja je bila poznata u komunističkim redovima pod imenom Lucija Bauer. Kada je saznala za ovu vezu, Pelagija se razvela od Tita u aprilu 1936. godine, a Tito se je venčao sa Lucijom Bauer 13. oktobra te godine.[79]

Posle Svetskog kongresa, Tito je radio na tome da promoviše novi pogled Kominterne na Jugoslaviju, a koji se ogledao u tome da Kominterna više neće raditi na razbijanju zemlje, i da će umesto toga braniti integritet Jugoslavije protiv nacizma i fašizma. Pokušao je da ubedi Kominternu da bi bilo bolje da partijsko rukovodstvo bude smešteno unutar Jugoslavije. Na kraju je pronađen kompromis pa je dogovoreno da Tito i ostali rade u zemlji, a da Gorkić i Politbiro nastave svoj rad u inostranstvu. Gorkić i Politbiro su se preselili u Pariz, a Tito je počeo da putuje na relaciji Moskva-Pariz-Zagreb 1936. i 1937. godine koristeći lažne pasoše.[80] Godine 1936. mu umire otac.[8]

black and white photograph of men firing weapons
Jugoslovenski borci u Španskom građanskom ratu

Ubrzo nakon izbijanja Španskog građanskog rata 1936. godine, Tito se vratio u Moskvu.[81] U to vreme, velika Staljinova čistka je bila u toku, a strani komunisti poput Tita i njegovih jugoslovenskih sunarodnika su bili posebno ranjivi. Uprkos pohvalnom Titovom izveštaju o jugoslovenskom komunističkom veteranu Filipu Filipoviću, on je uhapšen i ubijen od strane sovjetske tajne policije, NKVD.[82] Međutim, pre nego što je Čistka zaista počela da narušuje redove jugoslovenskih komunista u Moskvi, Tito je vraćen u Jugoslaviju sa novom misijom, da regrutuje dobrovoljce za Internacionalne brigade koje su se borile na strani Republikanaca u Španskom građanskom ratu.[83] Sa druge strane, naki kao što je hrvatski istoričar Ivo Banac smatraju da je razlog Titovog vraćanja u Jugoslaviju od strane Kominterne bilo čišćenja KPJ.[84] Inicijalni pokušaj da pošalje 500 dobrovoljaca brodom u Španiju potpuno je propao, a skoro svi komunistički dobrovoljci su uhapšeni i zatvoreni.[83] Tito je zatim otputovao u Pariz, gde je organizovao put dobrovoljaca u Francusku pod pokrićem da idu da bi prisustvovali Pariskoj izložbi. Kada bi jednom dospeli u Francusku, oni bi jednostavno prešli Pirineje i ušli u Španiju. Sve u svemu, on je poslao 1.192 ljudi da se bore u ratu, ali je samo njih 330 bilo iz Jugoslavije, a manje od polovine ovog broja su bili komunisti, dok su ostali bili socijaldemokrate i antifašisti različitih ubeđenja. Od ukupnog broja, 671 je ubijeno u borbama, a ranjeno još 300. Tito lično nikada nije otišao u Španiju, uprkos nekim kasnijim tvrdnjama koje su postojale. U periodu od maja do avgusta 1937, Tito je putovao nekoliko puta između Pariza i Zagreba organizujući kretanje dobrovoljaca i stvaranje zasebne Komunističke partije Hrvatske. Nova stranka je otvorena na konferenciji u Samoboru na periferiji Zagreba 1-2 avgusta 1937.[85]

Generalni sekretar KPJ

U junu 1937. Gorkić je pozvan u Moskvu, gde je uhapšen od strane NKVD-a, i nakon meseci ispitivanja on je ubijen.[86] Tito je tada dobio poruku od Politbiroa KPJ da im se pridruž u Parizu i u avgustu 1937. godine on je postao vršilac dužnosti generalnog sekretara KPJ. Sam Tito je kasnije objasnio da je preživeo čistke tako što je boravio van Španije, gde je NKVD bio aktivan, kao i time što je izbegavao posetite Sovjetskom Savezu što je više mogao. Kada je prvi put imenovan za generalnog sekretara, izbegavao je da putuje u Moskvu govoreći da mora da se suoči sa nedisciplinom koja je zavladala u KPJ u Parizu.[87] Tito je takođe uspeo da razvije novu, mlađu generaciju u KPJ koja mu je bila odana, a nju su između ostalog činili Slovenac Edvard Kardelj, Srbin Aleksandar Ranković i Srbin iz Crne Gore, Milovan Đilas.[88] U decembru 1937. godine, Tito je organizovao demonstracije u znak podrške francuskom ministru spoljnih poslova koji je posetio Beograd, izražavajući solidarnost sa Francuzima protiv nacističke Nemačke. Protestni marš je okupio oko 30.000 ljudi, da bi kasnije prerastao u protest protiv neutralne politike Stojadinovićeve vlade u Jugoslaviji. Na kraju je protest razbijen od strane policije. U martu 1938. Tito se vratio u Jugoslaviju iz Pariza. U međuvremenu je čuo glasine da su njegovi protivnici unutar KPJ dojavili policiji gde se on uputio pa je zbog toga otputovao u Beograd a ne u Zagreb. Tokom boravka u Beogradu on je odseo kod mladog intelektualca, Vladimira Dedijera koji je bio prijatelj Milovana Đilasa. Stigavši u Jugoslaviju nekoliko dana uoči Anšlusa, on je sastavio žalbu kojom je osudio ovaj postupak, kojom se KPJ pridružila i socijaldemokratama i sindikatima. U junu, Tito je pisao Kominterni kako bi trebalo da poseti Moskvu. Dva meseca je čekao u Parizu da mu odobre sovjetsku vizu, da bi u Moskvu stigao 24. avgusta.[89]

black and white photograph of men firing weapons
Lažni Kanadski pasoš Josipa Broza Tita na ime Spiridon Mekas, korišćen pri njegovom vraćanju u Jugoslaviju 1939. godine

Po dolasku u Moskvu, Tito je uvideo da su svi jugoslovenski komunisti bili označeni kao sumnjivi. Skoro svi najistaknutiji lideri KPJ bili uhapšeni od strane NKVD i pogubljeni, uključujući više od dvadeset članova Centralnog komiteta. I njegovao bivša žena Pelagija i njegova sadašnja supruga Kenig / Bauer su uhapšene kao "imperijalističkih špijuni", iako su obe kasnije puštene, Pelagija posle 27 meseci zatvora. Tito je stoga morao da se pobrine za negu sina Žarka, koji je imao četrnaest godina. On ga je smestio u internat u okolini Harkova, a zatim u školu u Penzi, ali je on pobegao dva puta da bi na kraju brigu o njemu preuzela majka jednog njegovog prijatelja. Godine 1941. Žarko se pridružio Crvenoj armiji u borbi protiv Nemaca.[90] Neki od Titovih kritičara tvrde da to što je preživeo čistku ukazuje da je on morao da cinkari svoje drugove kao trockiste. Od njega su tražene informacije o velikom broju jugoslovenskih komunista, ali prema sopstvenim izjavama i objavljenim dokumentima, on nikada nije osudio nikoga, i obično je govorio da ih nije poznavao. Jednom mu je postavljeno pitanje o hrvatskom komunisti Horvatinu, ali je Tito napisao dvosmislen odgovor, rekavši da ne zna da li je on trockista. Ipak, o Horvatinu više nije bilo nikavog glasa. Dok je bio u Moskvi, dobio je zadatak da pomogne Ćopiću u prevodu istorije Komunističke partije Sovjetskog Saveza (boljševika) na srpsko-hrvatski, ali su došli samo do drugog poglavlja kada je Ćopić uhapšen i pogubljen. Tito je nastavio da radi sa nekoliko preživelih jugoslovenskih komunista, ali je jedan jugoslovenski komunista nemačke nacionalnosti prijavio netačan prevod jednog pasosa tvrdivši da to pokazuje da je Tito bio trockista. Međutim, drugi uticajni komunisti su garantovali za njega, pa je on oslobođen. Nekoliko faktora su uticali da Tito preživi Staljinove čistke; radničko poreklo, to što nije bio zainteresovan za intelektualne rasprave o socijalizmu, atraktivna ličnost i kapacitet da stekne uticajne prijatelje.[91]

Dok je Tito izbegavao hapšenja u Moskvi, Nemačka je otvoreno pritiskala Čehoslovačku da prepusti Sudetsku oblast. Kao odgovor na ovu pretnju, Tito je organizovao jugoslovenske dobrovoljce koji su hteli da podrže Čehoslovačku. Kao rezltat ovoga hiljade dobrovoljaca je došlo ispred Čehoslovačke ambasade u Beogradu da ponudi svoje usluge. Međutim, Čehoslovačka je na kraju bila primorana da preda Sudetsku oblast na osnovu dogovora između velikih sila. Ovaj sporazum je poznat pod imenom Minhenski sporazum. Tito je bio svestan realnosti u Sovjetskom Savezu, kasnije navodeći da je bio "svedok veoma mnogo nepravde", ali je već bio uložio previše u svoje komunističke ideale i bio previše lojalan Sovjetskom Savezu da bi se povukao u ovom trenutku.[92] Tito postavljanje za generalnog sekretara KPJ je formalno ratifikovala i Kominterna 5. januara 1939.[93].

Narodnooslobodilački rat

Poternica nemačkih okupacionih snaga u Srbiji za „komunističkim vođom Titom“

Dana 6. aprila 1941. godine, nemačke snage, zajedno sa mađarskim i italijanskim, otpočele su invaziju na Jugoslaviju. Dana 10. aprila 1941. godine, Slavko Kvaternik je proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku, a Tito je na sve ovo odgovorio formiranjem Vojnog komiteta pri Centralnom komitetu KPJ.[94] Napadnuta sa svih strana, vojska Kraljevine Jugoslavije je brzo poražena. Dana 17. aprila 1941. godine, nakon što su kralj Petar II Karađorđević i drugi članovi vlade napustili zemlju, ostali predstavnici vlade i vojske sastali su se sa nemačkim zvaničnicima u Beogradu i brzo postigli dogovor o prestanku svakog oružanog otpora. Okupacija Kraljevine Jugoslavije zatekla ga je u Zagrebu, odakle je u drugoj polovini maja 1941. godine otišao u Beograd, da bi usmeravao pripreme za dizanje ustanka. Nakon ovoga 1. maja 1941. godine, Tito je izdao brošuru pozivajući ljude da se ujedine u borbi protiv okupacije.[95]

Posle napada Nemačke na SSSR, 22. juna, Politbiro CK KPJ je ocenio da je nastupio trenutak za početak oružanog ustanka protiv okupatora. Glavni štab Narodnooslobodilačkih i partizanskih odreda Jugoslavije (NOPOJ) formiran je 27. juna, a istog dana Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije postavio je Tita za vrhovnog komandanta svih vojnih snaga za oslobođenje zemlje. Nedugo zatim, 1. jula 1941. godine, Kominterna je poslala precizne instrukcije sa pozivom na hitnu akciju.[96]

Tito u Bihaću 1942.

Uprkos sukobu sa rivalskim monarhističkim četničkim pokretom, Titovi partizani su uspeli da oslobode određene teritorije, kao što je bila "Užička republika". Tito je Beograd napustio 16. septembra u pratnji Jaše Rajtera, popa Dragoljuba Milutinovića, Davorjanke Paunović i Veselinke Malinske i otišao na oslobođenu teritoriju u zapadnoj Srbiji, gde su premešteni i Glavni štab i CK KPJ. Tokom ovog perioda, Tito je pregovarao sa liderom četnika Dražom Mihailovićem 19. septembra i 27. oktobra 1941. godine.[97] Tito se u Struganiku 19. septembra sreo sa Dragoljubom Mihailovićem da razgovaraju o savezu partizana i četnika, ali su pregovori propali zbog velike razlike u ciljevima njihovih pokreta što je sprečavalo bilo kakav stvaran dogovor.[98] Tito je zagovarao široku zajedničku ofanzivu, dok je Mihailović smatrao da je ustanak opasan i prerano počeo i plašio se da će pokrenuti velike odmazde.[99] Osim toga, Titov cilj je bio da spreči četnički napad na partizane iz pozadine, pošto je bio ubeđen da Mihailović igra dvostruku igru, održavajući vezu sa Nemcima preko Nedićeve vlade. Sa druge strane, Mihailović je želeo da spreči Tita da preuzme vođstvo u pokretu otpora,[98][100] jer su Titovi ciljevi bili suprotvni njegovom cilju obnove Kraljevine Jugoslavije i osnivanju Velike Srbije u okviru nje.[101][100] Tito i Mihailović su se ponovo sreli 27. oktobra u Brajićima blizu Ravne gore da još jednom pokušaju da postignu sporazum, ali su se složili samo oko sekundarnih pitanja.[102]

Kafana u Brajićima u kojoj su Josip Broz Tito i Draža Mihailović pregovarali o zajedničkoj borbi protiv Nemaca.

Na savetovanju u Stolicama, koje je održano 26. i 27. septembra donesene su direktive za dalji razvoj ustanka pod jedinstvenim vođstvom Vrhovnog štaba NOPOJ i glavnih štabova po zemljama i pokrajinama Jugoslavije.

Ustanak u Srbiji je slomljen snažnom nemačko-italijanskom ofanzivom, tokom novembra 1941. godine, nakon koje su usledile teške represalije, kao i rat između partizana i četnika. Otada, sve do 1944. godine, Srbija i veći deo Crne Gore su ostali pod kontrolom četnika i pripadnika kvislinškog režima Milana Nedića.

Dana 21. decembra 1941. godine, partizani su osnovali Prvu proletersku brigadu (pod komandom Koče Popovića), a 1. marta 1942, i Drugu proletersku brigadu.[103]

U oslobođenim teritorijama, partizani su organizovali narodne odbore koji su predstavljali civilne vlasti. Novembra 1942. godine u Bihaću je formirano Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), a na njegovom Drugom zasedanju u Jajcu, 29. i 30. novembra 1943. donesene su politički najvažnije odluke kojima je: zabranjen povratak kralja Petra II Karađorđevića u Jugoslaviju, osnovan Nacionalni komitet narodnog oslobođenja (NKOJ), koji je bio de fakto prva vlada nove Jugoslavije, zacrtana budućnost Jugoslavije kao države sastavljene od federalnih republika, a Tito proglašen za maršala i izbran za predsednika NKOJ-a.[104][105]

Ranjeni Tito i Ivan Ribar za vreme Bitke na Sutjesci 1943.

Narodnooslobodilačka borba se prenela na područje Bosne i Hercegovine i Hrvatske, gde su se od 1942. do 1944. godine vodile presudne borbe koje su odredile budućnost Jugoslavije u sledećim decenijama. Najveće bitke dogodile su se u dolinama reke Neretve (mart 1943) i Sutjeske (maj 1943). Partizanske snage su pobednički izašle iz obe bitke, uprkos brojnim i jačim nemačkim i kvislinškim snagama. Osim toga, veliki obračun je u tom periodu usledio između partizana i četnika, potpomognutim raznim vojnim postrojenjima (ustaše, domobrani, nedićevci, ljotićevci, lokalni četnici poput Đurišićevih i Pećančevih, balisti, razne lokalne milicije). Poraz četnika u bici na Neretvi (marta 1943) izbacio ih je s istorijske pozornice kao moguće gospodare u budućoj Jugoslaviji.

Tito sa saradnicima u Drvaru maja 1944.

Sa rastućim mogućnošću savezničke invazije na Balkan, Sile osovine su počele da ulažu mnogo više sredstava za uništavanje partizanskih snaga i njihove glavne komande.[106] To je ujedno značilo i velike nemačke napore da uhvate Josipa Broza Tita lično. Dana 25. maja 1944. godine, Tito je uspeo da izbegne nemačku operaciju hvatanja, poznatu kao Desant na Drvar ( Operacija Rösselsprung - Operacija Konjićev skok).[106]

Veštom politikom, Tito je uvukao deo predstavnika građanskih stranaka u svoj pokret, pridobio poverenje Britanaca i Amerikanaca (kao i poštovanje Sovjetskog Saveza) koji su uskratili pomoć četnicima i slomili otpor izbegličke vlade u Londonu, prisilivši je na nevoljnu saradnju sa Titovim pokretom. Dana 12. septembra 1944. godine, kralj Petar II je pozvao sve Jugoslovene da pristupe Titovim partizanima.[107] Partizanski pokret u Jugoslaviji je zvanično priznat na Teheranskoj konferenciji 1943. godine.[108]

Tito sa Vinstonom Čerčilom u Napulju 1944.

Posle neuspelog nemačkog desanta na Drvar, 25. maja 1944. godine, Tito je otišao na ostrvo Vis. Tamo je 17. juna 1944. godine potpisan Viški sporazum u pokušaju da se spoji Titova vlada (AVNOJ) sa vladom u egzilu kralja Petra II.[109]

U avgustu 1944. godine susreo se u Napulju sa predsednikom britanske vlade Vinstonom Čerčilom gde mu je potvrđeno da će na područje Jugoslavije umesto savezničkih trupa ući Crvena armija. U septembru je bio u Moskvi gde se susreo sa Josifom Staljinom. Dana 28. septembra 1944. godine Telegrafska Agencija Sovjetskog Saveza (TAS) objavila je da je Tito potpisao sporazum sa Sovjetskim Savezom omogućavajući "privremeni ulazak" sovjetskih trupa na jugoslovenski prostor koji je omogućio da Crvena armija pomogne u operacijama u severoistočnom oblastima Jugoslavije.[110]

Predveče 23. oktobra 1944. je stigao u oslobođeni Beograd, odakle je nastavio da rukovodi završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije. Sa strateškom podrškom obezbeđenom od strane saveznika, partizani su pripremali opštu ofanzivu kojom bi probili kroz liniju nemačkog fronta (Sremski front) i time ih prisilili na povlačenje izvan jugoslovenskih granica. Nakon pobede partizana, svim spoljašnjim silama naređeno je da napuste jugoslovensku teritoriju.

U poslednjim danima Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, jedinice partizana su bile odgovorne za masovna streljanja kvinslističkih i okupatorskih snaga koje su se povlačile prema Austriji. Najpoznatiji slučaj je streljanje u Blajburgu. Međutim u to vreme, prema nekim autorima, Josip Broz Tito je u više navrata izdao poziv za predaju koloni u povlačenju, nudeći im amnestiju.[111] A 14. maja je poslao i telegram Vrhovnom štabu Slovenačkih partizanskih jedinica kojim je zabranio ubijanje ratnih zarobljenika.[112]

Početni posleratni period

Ministarski savet Demokratske Federativne Jugoslavije pod predsedništvom Josipa Broza Tita, Beograd, 7. mart 1945.
Molotov, Staljin i Tito u Moskvi avgusta 1945.

Josip Broz Tito je bio jedini Vrhovni komandant u Drugom svetskom ratu koji je lično predvodio svoje borce. Na osnovu toga, Tito je iz rata izašao kao priznati državnik, vođa u antifašističkom ratu, zaslužan za pripajanje Jugoslaviji Istre, Rijeke, kao i proširenje Slovenije.

Dana 7. marta 1945. godine, privremena vlada Demokratske Federativne Jugoslavije (DFJ) je sastavljena u Beogradu od strane Josipa Broza Tita, a za ime države je privremeno dozoljena upotreba i "republika" i "monarhija" . Ovu vladu je vodio Tito kao privremeni jugoslovenski premijer, a u nju su uključeni i predstavnici iz izbegličke vlade u Londonu, između ostalog i Ivan Šubašić. U skladu sa sporazumom između lidera otpora i vlade u egzilu, održani su posleratni izbori da bi se odredio oblik vladavine nove države. U novembru 1945. godine, Titov pro-republikanski Narodni Front, na čelu sa KPJ, je pobedio na izborima sa velikom većinom, budući da su monarhisti bojkotovali izbore, pobeda je bila još drastičnija.[113] Tokom ovog perioda, Tito uživao masovnu podršku budući da ga je narod video kao oslobodioca Jugoslavije.[114] Titova socijalistička uprava u neposrednom posleratnom periodu je uspela da ujedini zemlju koja je bila teško pogođena ultra-nacionalističkim nemirima i ratnim razaranjima, a uspešno su suzbijena i nacionalistička osećanja različitih naroda u korist tolerancije i zajedničkog jugoslovenskog cilja. Nakon ubedljive izborne pobede, Tito je potvrđen kao premijer i ministar spoljnih poslova DFJ. Zemlja je ubrzo preimenovana u Federativna Narodna Republika Jugoslavija (FNRJ) (kasnije konačno preimenovana u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, SFRJ), a dana 29. novembra 1945. godine, kralj Petar II je i formalno smenjen od strane jugoslovenske ustavotvorne skupštine. Skupština je ubrzo nakon ovoga donela i novi ustav.

Od jugoslovenskih partizana je posle rata nastala Jugoslovenska Narodna Armija (JNA) koja je vremenom postala četvrta vojna sila u Evropi.[115] Formirana je i nova tajna policija - Uprava državne bezbednosti (UDBA), koja je nastala iz prethodnog, Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA). Jugoslovenska tajna služba je u to vreme imala zadatak da hvata i privodi na suđenje veliki broj nacističkih saradnika; kontroverzno, ovo je uključivalo veliki broj katoličkih sveštenika zbog njihove saradnje sa hrvatskim ustaškim pokretom. Draža Mihailović je uhvaćen,proglašen krivim u Beogradskom procesu za saradnju, veleizdaju i ratne zločine, a nakon toga i streljani u julu 1946. godine.

Premijer Josip Broz Tito se sastao sa poglavarom katoličke crkve u Jugoslaviji, Alojzijem Stepincom 4. juna 1945. dva dana nakon njegovog puštanja iz zatvora. Njih dvojica međutim, nisu mogli da se dogovore o statusu katoličke crkve u Jugoslaviji. Pod vođstvom Stepinaca, katolička crkva je objavila pismo u kojem je osudila navodne partizanske ratne zločine u septembru 1945. godine. Nakon ovoga, Stepinac je uhapšen naredne godine. U oktobru 1946. godine, u svojoj prvoj posebnoj sednici u zadnjih 75 godina, Vatikan je izbacio Tita i jugoslovensku vladu iz katoličke crkve, zbog osuđivanja Stepinca na 16 godina zatvora na osnovu optužbi za pomaganje ustašama i podršci prisilnom prevođenju Srba u katoličanstvo.[116] Nakon ovoga Stepinc je dobio povlašćen tretman u pritvoru,a kazna je ubrzo skraćena i svedena na kućni pritvor.[117]

U prvim posleratnim godinama Tito je naširoko gledan kao komunistički lider veoma lojalan Moskvi. Zaista, on je često smatran za drugog lidera u Istočnom bloku, odmah iza Staljina. Međutim u suštini, Staljin i Tito su imali jedan veoma nelagodan savez od samog početka, u kome je Staljin na Tita gledao kao na lidera koji je previše nezavistan u odnous na SSSR. U periodu neposredno nakon rata Titova Jugoslavija je imala jaku posvećenost marksističkim idejama. Oštre represivne mere protiv disidenata bili uobičajene, uključujući i "hapšenjima, ispitivanja, prisilnu kolektivizaciju i suzbijanje crkve i religije".[118]

Tito kao državnik

Raskol Tito-Staljin

Za više informacija pogledajte: Raskol Tito-Staljin
Maršal Josip Broz Tito, predsednik FNR Jugoslavije

Za razliku od drugih novih komunističkih država u istočnoj i centralnoj Evropi, Jugoslavija se oslobodila okupacije uz ograničenu pomoć Crvene armije. Vodeća Titova uloga u oslobađanju Jugoslavije je u velikoj meri ojačala njegovu poziciju u KPJ i među jugoslovenskim narodima, ali je i izazvala da su Jugoslavija i Tito imali više prostora da slede svoje interese u odnosu na ostale države i lidere Istočnog bloka. Iako je Tito bio formalno Staljinov saveznik posle Drugog svetskog rata, Sovjeti su uspostaviti špijunsku mrežu unutar KPJ već 1945. godine. Neposredno posle Drugog svetskog rata, došlo je do nekoliko oružanih incidenata između Jugoslavije i Zapadnih saveznika. Nakon rata, Jugoslavija je pripojila Istru, kao i gradove Zadar i Rijeku. Jugoslovensko rukovodstvo je tražio da se Jugoslaviji pripoji i Trst. To je dovelo do nekoliko oružanih incidenata, posebno napada jugoslovenskih borbenih aviona na američke transportne aviona. Od 1945. do 1948. godine, najmanje četiri američkih aviona su oborena. Staljin bio protiv ove provokacije, jer je osetio da je SSSR nespreman da se suoči sa Zapadom u otvorenom ratu tako brzo posle gubitaka u Drugom svetskom ratu i u vreme kada su SAD imale nuklearno naoružje, što nije bio slučaj sa SSSR-om. Pored toga, Tito je otvoreno podržavao komunističku gerilu u Grčkom građanskom ratu, dok se Staljin držao na distanci od ovog rata. Godine 1948. motivisan željom da se stvori jaku nezavisnu ekonomiju, Tito je stvorio njegov plan ekonomskog razvoja nezavisno od Moskve, što je rezultiralo eskalacijom političkog sukoba sa Staljinom i gorkim razmenom pisama u kojima je Tito napisao da "smo mi proučili i uzeli kao primer sovjetski sistem, ali smo ga razvili u drugačijoj formi".

Sovjetska odgovor od 4. maja je opomenuo Tita i Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) zbog toga što ne žele da priznaju i ispravive svoje greške, i nastavio da ih optužuje da su previše ponosni na svoje uspehe protiv Nemaca, tvrdeći da ih je Crvena armija sačuvala od potpunog uništenja. Titov je u odgovoru od 17. maja predložio da se to pitanje rešava na sastanku Informbiroa koji je trebao da bude održan tog juna. Međutim, Tito nije prisustvovao drugom sastanku, strahujući da će Jugoslavija biti otvoreno napadnuta. Godine 1949. kriza eskalirala gotovo u oružan sukob, budući da su mađarske i sovjetske trupe počele ad se gomilaju na severnim jugoslovenskim granicama.[119] Dana 28. juna, ostale zemlje članice Istočnog bloka su diplomatski napale Jugoslaviju, navodeći da je "nacionalistički element uspeo u toku poslednjih pet ili šest meseci da dostigne dominantan položaj u rukovodstvu" KPJ. U Moskvi su predpostavljali da će Tito brzo propasti čim izgubi sovjetsku podršku; "Mrdnuću malim prstom i Tita više neće biti" kako je to Staljin primetio.[120] Jugoslavija je izbačena iz međunarodne asocijacije socijalističkih država, dok su druge socijalističke države Istočne Evrope potom očišćene od navodnih "titoista". Staljin je stvar shvatio i lično pa je naredio i nekoliko pokušaja atentata na Tita, od kojih nijedan nije uspeo. U prepisci između dva lidera, Tito je otvoreno napisao:

Prestani da šalješ ljude da me ubiju. Već smo uhvatili petoricu, jednog od njih sa bombom a drugog sa puškom. (...) Ako ne prestaneš da šalješ ubice, ja ću poslati jednog u Moskvu, i neće biti potrebe da šaljem drugog.

— Josip Broz Tito [121]
Tito u poseti svom rodnom mestu Kumrovcu 1961.

Jedna značajna posledica napetosti nastale između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza bila je Titova odluka da počne represalije velikih razmera protiv bilo stvarnih bilo navodnih protivnika njegovom pogledu na status Jugoslavije. Ova odmazda nije bila ograničena na poznatim i navodnim staljinistima, već je uključivala i članove Komunističke partije i svakog ko je iznosio bilo kakve simpatije prema Sovjetskom Savezu. Istaknuti partizani, kao što su Vlado Dapčević i Dragoljub Mićunović bili su žrtve ovog perioda koji je trajao sve do 1956. godine i bio je obeležen značajnim kršenjem ljudskih prava.[122][123] Desetine hiljada političkih protivnika je smešteno u radne logore poput onog na Golom otoku, a stotine njih je umrlo.[124]

Titov razlaz sa SSSR omogućio je da Jugoslavija dobije pomoć SAD putem Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju (OEES), iste one organizacije putem koje su SAD upravljale sprovođenjem Maršalovog plana. Ipak, Tito se nije u potpunosti složio da uskladi svoju politiku sa Zapadom, što je bila uobičajena posledica prihvatanja američke pomoći u to vreme. Posle Staljinove smrti 1953. godine, odnosi sa SSSR ootopleli pa je Jugoslavija počela da prima pomoć i od Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV). Na ovaj način, Tito je igrao i sa Istokom i sa Zapadom, i umesto da bira strane, on je na ovaj način postavio temelje Pokreta nesvrstanih, koji je funkcionisao kao "treći put" za zemlje koje nisu bile zainteresovane za Blokovsku podelu.[4]

Tito sa liderom Severnog Vijetnama Ho Ši Minom u Beogradu 1957.

Ovaj događaj je bio značajan ne samo za Jugoslaviju i Tita, već i za globalni razvoj socijalizma, jer je to bio prvi veliki jaz između komunističkih država. Sa druge strane, Tito je postao prvi (i jedini uspešan) socijalistički lider koji se uspešno suprotstavio Staljinu. Ovaj rascep sa Sovjetskim Savezom doneo je Tito veliki međunarodni ugled i priznanje.

Dana 26. juna 1950. godine, Narodna skupština podržala je zakon koji su napisali Milovan Đilas i Tito o "samoupravljanju": tip kooperativnog nezavisnog socijalističkog eksperimenta koji je uveo podelu profita i radničku demokratiju u državnih preduzeća koja su zatim postala direktno društveno vlasništvo zaposlenih. Dana 13. januara 1953. godine, je proklamovano da je zakon o samoupravljanju od sada osnova čitavog društvenog poretka u Jugoslaviji. Tito je takođe zamenio Ivana Ribara na mestu predsednika države, 14. januara 1953. Posle Staljinove smrti Tito je odbio poziv SSSR za posetu kako bi se razgovaralo o normalizaciji odnosa između dve zemlje. Nikita Hruščov i Nikolaj Bulganjin su nakon toga posetili Beograd 1955. godine i zvanično se izvinili zbog nedela Staljinove administracije. Tito je posetio SSSR 1956. godine, što je ukazalo svetu da animozitet između Jugoslavije i SSSR-a polako popušta.[125]

Pokret nesvrstanih

Za više informacija pogledajte: Pokret nesvrstanih
Tito, Nehru i Naser na Beogradskoj konferenciji.

Pod vođstvom Tita, Jugoslavija je postala jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih, pokreta koji je tokom Hladnog rata predstavljao 55% stanovništva planete, većinu vlada na svetu i skoro dve trećine članica Ujedinjenih nacija. Godine 1961. Tito je bio jedan od osnivača Pokreta zajedno sa predsednikom Egipta Gamalom Abdelom Naserom, premijerom Indije Džavaharlalom Nehruom, predsednikom Indonezije Sukarnom i predsednikom Gane Kvameom Nkrumom. Ova inicijativa je poznata i pod imenom Inicijativa petorice (Tito, Nehru, Naser, Sukarno, Nkruma), koja je imala za cilj da se uspostave jake veze između zemalja trećeg sveta. Ovaj potez je mnogo doprineo poboljšanju diplomatske pozicije Jugoslavije. Dana 1. septembra 1961. godine, Josip Broz Tito je postao prvi generalni sekretar Pokreta nesvrstanih, na osnivačkoj konferenciji u Beogradu.

Tito je bio veoma značajna ličnost za neutralnu spoljnu politiku tokom Hladnog rata i uspostavljanje bliskih odnosa sa zemljama u razvoju. Dok su sa druge strane, odnosi sa SAD i zapadnom Evropom generalno bili srdačni. Jugoslavija je imala dosta liberalnu politiku putovanja koja je dozvoljava strancima da slobodno putuju kroz zemlju kao i njenim građanima da putuju širom sveta, što nije bio slučaj sa većinom socijalističkih zemalja tog doba.[126]

Diplomatski pasoš Josipa Broza Tita.

Tokom svoje političke karijere, Josip Broz Tito je upoznao gotovo sve viđenije lidere iz perioda Hladnog rata, kao što su lideri SSSR Josif Staljin, Nikita Hruščov i Leonid Brežnjev; Egipata Gamal Abdel Naser, Indije Džavaharlal Nehru i Indira Gandi; Britanske premijere Vinstona Čerčila, Entoni Idna, Džejmsa Kalahana i Margaret Tačer; Američke predsednike Dvajta D. Ajzenhauera, Džona F. Kenedija, Ričarda Niksona, Džeralda Forda i Džimija Kartera; kao i mnoge druge političkim lidere, velikodostojnike i šefove država kao što su Če Gevara, Fidel Kastro, Jaser Arafat, Vili Brant, Helmut Šmit, Žorž Pompidu, Kraljica Elizabeta II, Hua Guefeng, Kim Il Sung, Sukarna, Šeik Mudžibur Rahman, Suharto, Idi Amin, Haile Selasije (koji je uz Nikolae Čaušeska bio jedan od Titovih najbližih prijatelja), Kenet Kaunda, Muamer el Gadafi, Erih Honeker, Nikolae Čaušesku, Janoš Kadar i Urho Kekonen, i mnoge druge ličnosti iz oblasti filma, nauke, književnosti...

Godine 1953. Tito je otputovao u V. Britaniju u državnu posetu gde se sastao sa premijerom Vinstonom Čerčilom. Tokom ove posete je takođe obišao Kembridž i posetio Univerzitetsku biblioteku.[127]

Tito je posetio i Indiju u periodu od 22. decembra 1954. do 8. januara 1955. godine.[128] A po povratku iz Indije su uklonjena mnoga ograničenja crkvama i drugim verskim institucija koja su bila nametnuta nakon završetka Drugog svetskog rata.

Zbog svoje neutralnosti, Jugoslavija bila često redak primer neke komunističke zemlje koja je imala dobre diplomatske odnose sa anti-komunističkim vlastima. Na primer, Jugoslavija je bila jedina komunistička zemlja koja je imala svoju ambasadu u Paragvaju za vreme režima Alfreda Stresnera.[129] Jedini izuzetak od politike neutralnosti Jugoslavije prema anti-komunističkim zemljama je Čile za vreme Pinočea; Jugoslavija je bila jedna od mnogih zemalja koje su prekinule diplomatske odnose sa Čileom nakon svrgavanja Salvadora Aljendea.[130]

Reforme

Tito i britanska kraljica Elizabeta II u Beogradu 1972. godine.

Dana 7. aprila 1963, FNRJ je promenila svoj zvanični naziv u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ). Reforme su ohrabrile privatne preduzetnike i znatno smanjile ograničenje religijskog izražavanja.[126] U jesen 1960. Tito se je sastao sa predsednikom SAD, Dvajtom D. Ajzenhauerom na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Tito i Ajzenhauer su razgovarali o nizu pitanja od kontrole naoružanja do ekonomskog razvoja. Kada Ajzenhauer u šali zaključio da je jugoslovenski neutralizam "neutralno na njegovoj strani", Tito je odgovorio da neutralizam ne znači pasivnost, ali znači "ne zauzimanje strana".[131]

Godine 1966. potpisan je sporazum sa Vatikanom koji je garantovao veću slobodu jugoslovenskoj Rimokatoličkoj crkvi. Sporazum je takođe smirio tenzije, koje su sprečavale imenovanje novih episkopa u Jugoslaviji od 1945. Titov novi socijalizam je naišao na otpor tradicionalnih komunista što je kulminiralo sukobom sa drugim čovekom Jugoslavije, Aleksandrom Rankovićem i njegovom smenom na Brionskom plenumu iz 1966. godine.[132] Tito je iste godine izjavio da Jugoslavija mora razvijati liveralni komunizam umesto ortodoksnog lenjinizma.[133]

Dana 1. januara 1967. godine, Jugoslavija je bila prva komunistička zemlja koja je otvorila svoje granice za sve strane posetioce i ukinula vizni režim.[134] Iste godine Tito je počeo aktivnije da se zalaže za mirno rešenje arapsko-izraelskog sukoba. Njegov plan je pozvao Palestince da priznaju državu Izrael u zamenu za teritorije koje je Izrael osvojio.[135]

Tito i iranski šah Muhamed Reza Pahlavi u Beogradu 1973. godine.

Godine 1968, Tito je ponudio čehoslovačkom lideru Aleksandru Dubčeku da dođe u Prag u roku od tri sata ako je Dubčeku potrebna pomoć u suočavanju sa Sovjetima.[136] U aprilu 1969. godine, Tito je smenio generale JNA Ivana Gošnjaka i Radeta Hamovića nakon što je procenio da je jugoslovenska vojska bila nespremna da odgovori na potencijalnu sličnu invaziju na Jugoslaviju.[137]

1971. godine, Tito je ponovo izabran za predsednika SFR Jugoslavije od strane Savezne skupštine, po šesti put. U svom govoru pred Saveznom skupštinom izneo je 20 sveobuhvatnih ustavnih amandmana koji bi trebali da daju budući okvir ustavu na kojećem se bazirati zemlja. Izmenama je predvideno uvođenje kolektivnog predsedništva, 22-članog tela sastavljenog od izabranih predstavnika iz šest republika i dve autonomne pokrajine. Telo bi imalo jednog Predsjedavajućeg Predsedništva, a predsedavanje Predsedništvom bi se rotiralo između šest republika. Kada Savezna skupština ne bude mogla da se dogovori o zakonu, kolektivno predsedništvo bi imalo moć da vlada dekretom. Džemal Bijedić je izabran za premijera. Nove izmene su imale za cilj decentralizaciju zemlje davanjem veće autonomije republikama i pokrajinama. Federalna vlada bi zadržala upravu samo nad spoljnim poslovima, odbrani, unutrašnjoj bezbednosti, monetarnoj politici, slobodnoj trgovini u okviru Jugoslavije, i razvojnim kreditima za siromašnije regione. Kontrolu obrazovanja, zdravstvene zaštite i stanovanja su prema ovim amandmanima u potpunosti vršile vlade republika i autonomnih pokrajina.[138]

U očima zapada, najveća Titova snaga je bila to što je bio u stanju da suzbije nacionalističke pobune i održi jedinstvo u celoj zemlji.[139] Ova sposobnost je nekoliko puta stavljena na probu tokom njegove karijere, naročito tokom Hrvatskog proljeća (Masovni pokret- MASPOK), kada je vlada uspela da potisne javne demonstracije i suprotna mišljenja u KPJ. Uprkos ovom suzbijanju, mnogi zahtevi MASPOK-a je kasnije uneto u novi ustav, jako podržanim od strane samog Tita, nasuprot opozicije iz srpskog ogranka KPJ. Dana 16. maja 1974. godine, donet je novi ustav, a ostareli Tito je imenovan za doživotnog predsednika, status koji je imao pet godina.

Negativni aspekti vladavine

Ričard Nikson i Tito u Beogradu 1970. godine.

Na čelu veoma autoritativnog režima, Tito je imao veoma veliku vlast u Jugoslaviji, sa složenom birokratijom kojom su gušena ljudska prava.[140] Glavne žrtve njegovog autoriteta bili su u prvim godinama poznatih i navodni staljinisti, kao što su Dragoslav Mihailović i Dragoljub Mićunović, a u narednim godinama čak i neki od najistaknutijih Titovih saradnika su bili uhapšeni. Dana 19. novembra 1956. jedan od najbližih Titovih saradnika i čovek koji je smatran za mogućeg Titovog naslednika, Milovan Đilas je uhapšen zbog kritike Titovog režima. Ovo je primenjivano i nad nekim intelektualcima, kao što je Venko Markovski, koji je uhapšen i poslat u zatvor u januaru 1956. godine zbog pisanja pesama koje su protumačene kao antirežimske.

Čak i nakon reforme iz 1961. kada je Titova vlast postala liberalnija od drugih komunističkih režima, Komunistička partija je nastavila da balansira između liberalizma i autoritarizma.[141] Titova tajna policija je bila uređena po uzoru na sovjetski KGB a njeni članovi su bili sveprisutni.[142] Prema Davidu Matesu, osim Sovjetskog Saveza, Jugoslavija je imala više političkih zatvorenika nego sve ostale zemlje istočne Evrope zajedno.[143] A prema nekim procenama, skoro polovina političkih zatvorenika u Jugoslaviji bili su Albanci zbog propagiranja svog etničkog identiteta.[144] Uopšteno govoreći, iako je Jugoslavija bila potpisnica Međunarodne konvencije o građanskim i političkim pravima, malo obzira je posvećivano nekima od njenih odredbi.[145]

Titova Jugoslavija je bila zasnovana na poštovanju nacionalnosti, iako je Tito u korenu sprećavao svaki vid buktanja nacionalizma koji je pretio da ugrozi jugoslovensku federaciju.[146]

Posleratni razvoj Jugoslavije pod Titom je bio ogroman. Međutim, iz ekonomske perspektive, model koji je sprovodio Tito oslanjao se na dug i nije bio izgrađen na stabilnim osnovama. Od 1970. dug više nije bio preusmeravan za finansiranje investicija, već za pokriće tekućih troškova. Zemlja je zapala u duboku ekonomsku krizu, obeleženom značajnim rastom nezaposlenosti i inflacijom.[147] Znak nestabilnosti jugoslovenske privrede pojavio se odmah nakon Titove smrti, kada SFR Jugoslavija nije mogla da otplati masivni dug koji se nakupio između 1961. i 1980. godine. [148] Između 1961. i 1980. godine spoljni dug Jugoslavije povećavan je neodrživim tempom od preko 17% godišnje.

Deklasirani dokumenti CIA pokazuju da je već 1967. godine je bilo jasno da je Titov ekonomski model ostvario rast bruto nacionalnog proizvoda na osnovu prekomernih i često nesmotrenih industrijskih investicija što je dovelo do hroničnog deficita u platnom bilansu države.[149]

Završne godine

Za više informacija pogledajte: Smrt i sahrana Josipa Broza Tita i Raspad Jugoslavije
  Države koje su poslale zvanične delegacije.
  Države koje nisu poslale zvanične delegacije, ali su iz njih došle delegacije partija.
  Države koje nisu poslale zvanične delegacije.

Nakon ustavnih promena 1974. godine, Tito je počeo da postepeno smanjuje svoju ulogu u vođenju države. Nastavio da putuje u diplomatske posete i prima strane delegacije. Išao je u Peking 1977. a zauzvrat, redsednik NR Kine Hu Guefeng je posetio Jugoslaviju 1979. Tokom posete SAD, 1978. godine uspostavljene su stroge mere bezbenosti u Vašingtonu zbog protesta anti-komunističke hrvatske, srpske i albanske emigracije.[150]

Tokom 1979. godine Titovo stanje se drastično pogoršalo. Dana 7. januara i ponovo 11. januara 1980. godine, Tito je primljen u Medicinski centar u Ljubljani, sa cirkulacijonim problemima u nogama. Leva noga mu je amputirana ubrzo nakon toga, zbog arterijskih blokada.

Josip Broz Tito je umro od gangrene u Medicinskom centru u Ljubljani 4. maja 1980. u 15:05, tri dana pre njegovog 88. rođendana.[151] Sledećeg dana, 5. maja, Plavim vozom je iz Ljubljane u Beograd stigao kovčeg sa njegovim posmrtnim ostacima. Smešten je u aleju skupe Jugoslavije, gde su državni funkcioneri i građani u mimohodu odavali počast jugoslovenskom šefu države. Dana 7. maja, preko 200 stranih delegacija poklonilo se kovčegu Josipu Broza u saveznom parlamentu. Sahranjen je 8. maja, po sopstvenoj želji u Kući cveća na Dedinju uz prisustvo 700.000 ljudi i 209 delegacija iz 128 zemalja od ukupno 154 država članica UN u to vreme. Na osnovu broja prisutnih političara i državnih delegacija, to je bila najveća sahrana nekog državnika u istoriji.[152] Po zvaničnim podacima, sahrani je prisustvovalo 4 kralja,6 princa, 31 predsednik, 22 premijera i 47 ministara spoljnih poslova.[153]

Izveštaj Njujork tajmsa o sahrani Josipa Broza Tita:

Tito je nastojao da poboljša život. Za razliku od drugih koji su na vlast došli komunističkim talasom posle Drugog svetskog rata, Tito nije dugo zahtevao da njegovi ljudi pate radi daleke vizije boljeg života. Nakon sumornog početnog perioda sovjetskog uticaja, Tito je krenuo ka radikalnom poboljšanju života u zemlji. Jugoslavija je postepeno postala svetla tačka usred opšteg sivila Istočne Evrope.

— Njujork tajms, 5. maj 1980.[154]

Neki od najistaknutijih lidera na sahrani bili su:

Ime predstavnika Država/Organizacija Funkcija predstavnika
Kurt Valdhajm Organizacija ujedinjenih nacija OUN genaralni sekretar Organizacije Ujedinjenih nacija
Leonid Brežnjev Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika SSSR Predsednik Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR i generalni sekretar CK KPSS
Volter Mondejl i Lilijan Karter Sjedinjene Američke Države SAD potpredsednik SAD i majka predsednika Džimija Kartera
Hua Guofeng i Či Pengfej Kina NR Kina Predsednik NR Kine i generalni sekretar Državnog saveta NR Kine
Indira Gandi Indija Indija Predsednica Vlade Republike Indije
Todor Živkov Bugarska NR Bugarska Predsednik Državnog saveta NR Bugarske i prvi sekretar CK BKP
Janoš Kadar Narodna Republika MađarskaNR Mađarska Predsednik NR Mađarske
Gustav Husak Čehoslovačka Čehoslovačka Predsednik Čehoslovačke i Generalni sekretar KP Čehoslovačke
Vojćeh Jaruzelski i Edvard Gjerek PoljskaNR Poljska Predsednik NR Poljske i Generalni sekretar Poljske ujedinjene radničke partije
Kenet Kaunda Zambija Zambija Predsednik Zambije
Sandro Pertini i Frančesko Kosiga Italija Italija Predsednik i premijer Italije
Kim Il Sung Severna Koreja DNR Koreja Predsednik DNR Koreje i generalni sekretar Radničke partije Koreje
Margaret Tačer, princ Filip, Ficroj Maklejn, Vilijam Dikin i Piter Karington Ujedinjeno Kraljevstvo Ujedinjeno Kraljevstvo premijer UK, suprug kraljice Elizabete II i članovi britanske vojne misije koji su boravili u Vrhovnom štabu NOV i POJ za vreme Drugog svetskog rata
Erih Honeker Istočna Nemačka DR Nemačka Predsednik Državnog Saveta DR Nemačke i generalni sekretar CK JSPN
Husein od Jordana Jordan Jordan Kralj Jordana
Sadam Husein Irak Irak predsednik Iraka
Nikolaje Čaušesku Rumunija SR Rumunija Predsednik SR Rumunije i generalni sekretar KP Rumunije
Helmut Šmit, Karl Karstens i Hans Ditrih Genšer Zapadna Nemačka SR Nemačka kancelar SR Nemačke, predsednik SR Nemačke i ministar spoljnih poslova
Ahmed Seku Ture Gvineja Gvineja Predsednik Gvineje
Robert Mugabe Zimbabve Zimbabve Premijer Zimbabvea
Olaf V Norveška Kraljevina Norveška Kralj Norveške
Urho Kekonen Finska Finska Predsednik Finske
Hafiz el Asad Sirija Sirija Predsednik Sirijske Arapske Republike
Boduen I Belgija Belgija Kralj Belgije
Karl XVI Gustaf Švedska Švedska Kralj Švedske
Sulejman Demirel i Hajretin Erkman Turska Turska Premijer Turske i ministar spoljnih poslova
Hosni Mubarak Egipat Egipat Podpredsednik Arapske Republike Egipat
Simona Veli Evropska unija Evropska unija Predsednica evropskog parlamenta
Abdulah Odželan Lider Radničke partije Kurdistana
Fransoa Miteran Prvi sekretar Socijalističke partije Frncuske
Vili Brant Predsednik Socijaldemokratske partije Nemačke i Socijalističke internacionale
Jaser Arafat Lider PLO

Privatan život

Davorjanka Paunović Zdenka iz studentskih dana.

Josip Broz Tito je bio poznat kao ljubimac žena. Bio je u braku nekoliko puta. Prva žena mu je bila Pelagija Belousova sa kojom je u braku bio od 1920. do 1936. Pelagija i Tito su se rastali 1928. godine, kada je Tito otišao u zatvor, a ona se vratila u SSSR. Zvanično su se razveli 1936. godine. Pelagija mu je rodila petoro dece ali je samo njihov sin Žarko Leon preživeo.[155] Druga je bila Lucija Bauer sa kojom se venčao u Hotelu Luks u Moskvi, oktobra 1936. godine, ali su zapisi ovog braka kasnije izbrisani. [156] Njegov sledeći odnos bio je sa Hertom Has. Tito i Herta Has nikada nisu bili zvanično u braku, jer je Tito tada živeo ilegalno i nije se mogao venčati. Oni su vezu otpočeli 1939. godine. [157] Međutim, nakon Aprilskog rata, Tito je morao da ode u Beograd i da ostavi Hertu trudnu. U maju 1941. godine,ona je rodila njihovog sina, Aleksandra "Mišu" Broza. Tito je zadnji put video Hertu 1946. godine[158]

Februara 1941. Tito upoznaje Davorjanku Paunović u Zagrebu gde je pratio ilegalni radio-telegrafski kurs, a koji je ona pohađala.[159] Nakon toga, Davorjanka je postala kurir za vezu između Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i Centralnog komiteta KPJ, koji se nalazio u Zagrebu. Ubrzo potom, marta 1941. je prešla u Zagreb, gde je postala specijalni kurir Politbiroa CK KPJ i prešla u ilegalnost uzevši ilegalno ime — „Zdenka Horvat”.[160] U toku Titovog boravka u Beogradu, od početka maja do polovine septembra 1941. godine, razvila se ljubav između njega i Davorjanke. [161] U toku čitavog Narodnooslobodilačkog rata, Davorjanka je bila uz Tita i Vrhovni štab NOV i POJ — prošla je ratni put od Užica, preko boravka u Raškoj i Foči, pohoda u Bosansku krajinu, bitaka na Neretvi i Sutjesci, desanta na Drvar do dolaska na Vis. Nakon oslobođenja Jugoslavije, Davorjanka je postala lična sekretarica maršala Jugoslavije i stanovala je u najpre u rezidenciji u Rumunskoj 15, a potom u Belom dvoru, gde je preuzela i ulogu domaćice. Početkom 1946. godine, dobila je zapaljenje desne plućne maramice i ponovo obolela od tuberkuloze, od koje je već bila lečena toko 1944. godine u SSSR. Ponovo je poslata na lečenje, prvo u Beograd, a onda je bila upućena u sanatorijum u Golniku, kod Kranja, gde je umrla 1. maja 1946. godine.[162][163][164] Po ličnoj želji, sahranjena je u krugu Dvorskog kompleksa na Dedinju, u blizini Belog dvora.[165]

Jovanka Broz 1970.

Njegova najpoznatija žena je bila Jovanka Budisavljević. Kako je tačno mlada partizanka iz Like postala žena jugoslovenskog komunističkog vođe nije sasvim jasno. Prema najprihvaćenijoj verziji, odmah nakon završetka Drugog svetskog rata, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković je zatražio od svojih republičkih podsekretara da mu pošalju grupu proverenih devojaka za rad u Maršalovom kabinetu. Od oko 50 kandidatkinja, Ranković je navodno odabrao pet devojaka i lično ih predstavio Titu kome se dopala partizanka Jovanka Budisavljević, stara 24 godine. Ovu verziju je potvrdio general Đoko Jovanić, koji je bio na čelu jugoslovenske Kontra-obaveštajne službe, prema kojoj je upravo on odgovorio na Rankovićev zahtev i predložio Jovanku za Titovu saradnicu.[166] Druga verzija tvrdi da je Jovanku odabrao Ivan Stevo Krajačić, tadašnji poverenik NKVD-a za Jugoslaviju.

Tito je imao skoro 59. godina, a Jovanka 27. kada su se konačno venčali u aprilu 1952. godine, sa šefom državne bezbednosti Aleksandrom Rankovićem, kao kumom. Pošto je Jovanka bila jedina Titova žena dok je bio na vlasti, ona je takođe otišla u istoriju kao prva dama Jugoslavije. Međutim, njihov odnos nije bio idiličan. Pojedini nezvanični izvještaji govore da su se Tito i Jovanka čak i formalno razveli krajem 1970-ih, malo pre njegove smrti. Međutim, tokom Titove sahrane, Jovanka je bila prisutna kao njegova zvanična supruga. Tito i Jovanka nisu imali dece.

Titov najpoznatiji unuk, Joška Broz, je trenutno vođa KP Srbije.

Kao predsednik, Tito je imao pristup velikoj (državnoj) imovini. U Beogradu je boravio u zvaničnoj rezidenciji, u Užičkoj 15. A koristio je i Beli dvor. Brionska ostrva su predstavljala letnju državnu rezidenciju od 1949. godine. Paviljon je dizajnirao Jože Plečnik, a on uključuje i zoološki vrt. Blizu 100 stranih šefova država je boravilo u ovoj rezidenciji, zajedno sa filmskim zvezdama kao što su Elizabet Tejlor, Ričard Barton, Sofija Loren, Đina Lolobriđida i mnogi drugi.

Druga značajna rezidencija je bila na jezeru Bled , dok su šume Karađorđeva bile poprište "diplomatskog lova". Do 1974. godine jugoslovenski predsednik je imao na raspolaganju 32 zvanične rezidencije, veće ili manje.[167] Međutim, sva ova imovina nije bila u njegovom, već u državnom vlasništvu i mnoge od ovih rezidencija su i dalje u upotrebi od strane država nastalih raspadom bivše Jugoslavije.

U mladosti je Tito pohađao katoličku nedeljnu školu. Međutim, nakon incidenta u kome ga je sveštenik ošamario i vikao na njega zato što se spetljao kada mu je poagao da skine odoru, Tito nije više ušao u crkvu. Kao odrasla osoba, često se izjašnjavao kao ateista.[168]

Nasleđe

Titova statua u Kumrovcu.

U hrvatskom primorskom gradu Opatiji glavna ulica nosi ime maršala Tita, kao i ulice u brojnim gradovima u Srbiji, uglavnom na severu zemlje.[169] Jedna od glavnih ulica u centru Sarajeva se zove Titova ulica, a Titova statua u parku ispred univerzitetskog kampusa u Sarajevu je mesto gde Bosanci i Sarajlije dan danas odaju počast Titu. Veliki spomenik Josipa Broza Tita, visok 33m, se nalazi se na Titovom trgu u Velenju.[170][171] Jedan od glavnih mostova u drugom po veličini slovenačkom gradu Mariboru nosi naziv Tito most.[172] Centralni trg u Kopru, najvećem primorskom gradu u Sloveniji takođe nosi Titovo ime.[173] Takođe, jedan asteroid, otkriven od strane srpskog naučnika Milorada B. Protića 1937. godine nosi ime "1550 Tito".[174]

Svake godine se organizuje štafeta "Bratstvo i jedinstvo" u Crnoj Gori, Makedoniji i Srbiji koja na kraju završava u "Kući cveća" u Beogradu 25. maja - na Titovom grobu. Istovremeno, trkači u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini kreću u Kumrovec.[175]

Orson Vels je jednom za Tita rekao da je "najveći čovek u današnjem svetu."[176] a Dvajt Ajzenhauer je rekao :"Maršal Tito je najveći heroj Drugog svetskog rata".

Odlikovanja

Najznačajnija domaća odlikovanja:

Tip ordena Ime ordena Država Opis
OrderNationalHeroYU.PNG Orden narodnog heroja Demokratska Federativna Jugoslavija DF Jugoslavija Dodeljen 19. novembra 1944. godine, odlukom Predsedništva AVNOJ-a, a na predlog ASNO Srbije. Prvi po redu.
Order of the National liberation Rib.png Orden narodnog oslobođenja Demokratska Federativna Jugoslavija DF Jugoslavija Dodeljen 1945. godine, odlukom Predsedništva AVNOJ-a
Order of the partisan star with golden wreath Rib.png Orden partizanske zvezde sa zlatnim vencem Demokratska Federativna Jugoslavija DF Jugoslavija Dodeljen 1945. godine, odlukom Predsedništva AVNOJ-a
Order of merits for the people with golden star Rib.png Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom Demokratska Federativna Jugoslavija DF Jugoslavija Dodeljen 1945. godine, odlukom Predsedništva AVNOJ-a
Order of the brotherhood and unity with golden wreath Rib.png Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem Demokratska Federativna Jugoslavija DF Jugoslavija Dodeljen 1945. godine, odlukom Predsedništva AVNOJ-a
Order for courageousness Rib.png Orden za hrabrost Demokratska Federativna Jugoslavija DF Jugoslavija Dodeljen 1945. godine, odlukom Predsedništva AVNOJ-a
Orden slobode.png Orden slobode Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija Dodeljen 1947. godine, odlukom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ
Order of the Hero of socialist labour Rib.png Orden junaka socijalističkog rada Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija Dodeljen 1950. godina, odlukom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ
Order of the Yugoslavian Great Star Rib.png Orden jugoslovenske velike zvezde Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija Dodeljen 1954. godina, na osnovu zakona o odlikovanjima FNRJ
Order of the Battle flag Rib.png Orden ratne zastave Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija Dodeljen 1954. godina, na osnovu zakona o odlikovanjima FNRJ
Orden jugoslovenske zastave1(traka).png Orden jugoslovenske zastave s lentom Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija Dodeljen 1954. godina, na osnovu zakona o odlikovanjima FNRJ
Order of the National army with laurer wreath Rib.png Orden narodne armije s lovorovim vencem Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija Dodeljen 1954. godina, na osnovu zakona o odlikovanjima FNRJ
Order of military merits with the great star Rib.png Orden za vojne zasluge s velikom zvezdom Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija Dodeljen 1954. godina, na osnovu zakona o odlikovanjima FNRJ
Orden Republike1(traka).png Orden republike sa zlatnim vencem Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija Dodeljen 1960. godina, na osnovu zakona o odlikovanjima FNRJ
OrderNationalHeroYU.PNG Orden narodnog heroja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija SFR Jugoslavija Dodenjen 15. maja 1972. godine, odlukom Narodne skupštine SFRJ. Drugi po redu.
OrderNationalHeroYU.PNG Orden narodnog heroja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija SFR Jugoslavija Dodenjen 16. maja 1977. godine, odlukom Narodne skupštine SFRJ. Treći po redu.

Najznačajnija strana odlikovanja:

Tip ordena Ime ordena Država Opis
Order of the Southern Cross Grand Collar Ribbon.png Orden južnog krsta Brazil Brazil Najviše odlikovanje Brazila. Dodeljeno 19. septembra 1963 u Braziliji.
Grand Crest Ordre de Leopold.png Orden Leopolda Belgija Belgija Jedno od tri belgijskih nacionalnih počasti viteškog reda. Najviše odlikovanje Belgije. Dodeljeno 6. oktobra 1970 u Briselu.
CZE Rad Bileho Lva 3 tridy BAR.svg Orden belog lava Čehoslovačka Čehoslovačka Najviše odlikovanje Čehoslovačke. Tito je ovim ordenom odlikovan dva puta, 22. marta 1946. i 26. septembra 1964. u Pragu i na Brionima.
Orderelefant ribbon.png Orden slona Danska Danska Najviše odlikovanje Danske. Odlikovan u Kopenhagenu 29. oktobra. 1974.
Legion Honneur GC ribbon.svg Nacionalni orden Legije časti Francuska Francuska Najviše odlikovanje Francuske, nagrađen "za izuzetne doprinose u borbi za mir".
National Order of Merit Grand Cross Ribbon.png Nacionalni orden za zasluge Francuska Francuska Odlikovanje dodeljeno od strane predsednika Francuske u Beogradu 6. decembra 1976.
GER Bundesverdienstkreuz 9 Sond des Grosskreuzes.svg Veliki krst Ordena za zasluge SR Nemačke Zapadna NemačkaZapadna Nemačka Najveća moguća klasa jednog državnog ordena Zapadnoj Nemačke (i moderne Nemačke). Dodeljeno u Bonu 24. juna 1974.
GRE Order Redeemer 1Class.png Orden Spasitelja Grčka Grčka Najviši kraljevski orden Grčke. Dodeljen u Atini 2. juna 1954.
Cordone di gran Croce di Gran Cordone OMRI BAR.svg Orden za zasluge Republike Italije Italija Italija Najviše odlikovanje Italije, Dodeljeno u Beogradu 2. oktobra 1969.
JPN Daikun'i kikkasho BAR.svg Vrhovni orden Hrizanteme Japan Japan Najviše odlikovanje koje se dodeljuje živim osobama od strane Japana. Dodeljen u Tokiju 8. aprila 1968.
MEX Order of the Aztec Eagle 1Class BAR.png Orden Astečkog orla Meksiko Meksiko Najviše odlikovanje koje se dodeljuje strancima od strane Meksika. Dodeljeno u Beogradu 30. marta 1963.
Ord.Neth.Lion.jpg Orden holandskog lava Holandija Holandija Orden Holandije koji je ustanovio prvi kralj Holandije , Vilijem I. Dodeljeno u Amsterdamu 20. oktobra 1970.
St Olavs Orden storkors stripe.svg Orden Svetog Olafa Norveška Norveška Najviši norveški red viteštva. Dodeljen u Oslu 13. maja 1965.
POL Virtuti Militari Wielki BAR.svg Orden Virtuti Militari Poljska Poljska Najviši vojni orden Poljske. Dodeljen za iskazanu hrabrost protiv neprijatelja u Varšavi 16. marta 1946.
Order of Lenin ribbon bar.png Orden Lenjina Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika SSSR Najviše odlikovanje u Sovjetskom Savezu. Dodeljeno u Moskvi 5. juna 1972.
Ordervictory rib.png Orden pobede Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika SSSR Jedno od najređe dodeljivanih odlikovanja na svetu, a dobijali su ga samo generali i maršali za „vođenje ratnih operacija na jednom ili više frontova koje su uspešnim okončanjem donele radikalnu promenu situacije u korist Crvene armije“. Tokom svoje istorije bio je dodeljen 20 puta (od čega samo 5 puta strancima). Dodeljen u Beogradu 9. septembara 1945.
Seraphimerorden ribbon.svg Kraljevski orden Serafima Švedska Švedska Dodeljeno 29. februara 1959. u Stokholmu
GDR Star of Friendship of Nations - Grand Star (formal ribbon) BAR.png Zvezda narodnog prijateljstva Istočna Nemačka Istočna Nemačka Dodeljeno 1965. godine za "razumevanje i prijateljstvo meću narodima"
EGY Order of the Nile - Grand Cordon BAR.png Orden Nila sa zlatnom kragnom Egipat Egipat Najviše odlikvovanje Egipta. Dodeljeno 28. decembra 1955.
Star of Romania Ribbon.PNG Orden rumunske zvezde Rumunija SR Ruminija Drugo najviše odlikovanje Rumunije
OrderOfGeorgiDimitrovRibbon.jpg Orden Georgi Dimitrov Bugarska NR Bugarska Najviše odlikovanje Narodne Republike Bugarske
GDR Marks-order bar.png Orden Karl Marks Istočna Nemačka Istočna Nemačka Najviše odlikovanje Istočne Namčke. Dodeljeno 1974. godine
Order october revolution rib.png Orden Oktobarske revolucije Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika SSSR Po rangu je drugi sovjetski orden, iza Ordena Lenjina.
Order of Suvorov 106x30.png Orden Suvorova Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika SSSR Orden Suvorova je bio visoko sovjetsko odlikovanje uvedeno tokom Velikog otadžbinskog rata

Foto-galerija

Tito na fotografijama Stevana Kragujevića

Zanimljivosti

  • Miroslav Mladenović je uz Tita proveo 35 godina, od 1945. do 1980. godine kao obezbeđenje u Gardijskoj brigadi i kao fotograf. O tom periodu je napisao više knjiga.[177]
  • Ivo Eterović je bio fotograf Josipa Broza Tita i njegove supruge Jovanke, objavio je o tome fotomonogafiju „Njihovi dani“ (1977).
  • Stevan Kragujević kao prvi fotoreporter u Direkciji za informisanje pri Predsedništvu SFRJ, pratio je Tita na putovanjima u zemlji i smatrali ga za njegovog ličnog fotografa, što on nije bio.
  • Pero Simić, novinar i publicista, objavio je više knjiga o Josipu Brozu Titu.
  • Milovan Mića Stojanović, bio je Titov kuvar od 1956. do 1980. i napisao knjigu „Kako sam skuvao istoriju“[178]
  • Milomir Pavlović Paja, od 1975. baštovan Titovog vrta, napisao je knjigu „Priče Titovog baštovana“.[179]
  • Na njega je pokušano više atentata.[180]
  • Predložen je 1973. godine za Nobelovu nagradu za mir.[181]

Vidi još

Reference

  1. „Josip Broz Tito”. Encyclopædia Britannica Online. Pristupljeno 27. 4. 2010. 
  2. Rhodri Jeffreys-Jones (13. 6. 2013). In Spies We Trust: The Story of Western Intelligence. OUP Oxford. str. 87. ISBN 978-0-19-958097-2. 
  3. Melissa Katherine Bokovoy, Jill A. Irvine, Carol S. Lilly, State-society relations in Yugoslavia, 1945–1992; Palgrave Macmillan, 1997 p. 36 ISBN 0-312-12690-5
    "...Of course, Tito was a popular figure, both in Yugoslavia and outside it."
  4. 4,0 4,1 Peter Willetts, The non-aligned movement: the origins of a Third World alliance (1978) p. xiv
  5. Vinterhalter (1972). str. 44.
  6. Ridley (1994). str. 44.
  7. Ridley (1994). str. 45.
  8. 8,0 8,1 8,2 Vinterhalter (1972). str. 49.
  9. 9,0 9,1 9,2 Swain (2010). str. 5.
  10. 10,0 10,1 Ridley (1994). str. 46.
  11. Minahan (1998). str. 50.
  12. Lee (1993). str. 9.
  13. Laqueur (1976). str. 218.
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 14,4 Dedijer, Vladimir (1955). JOSIP BROZ TITO PRILOZI ZA BIOGRAFIJU (PDF). KULTURA. 
  15. West (1995). str. 32.
  16. Swain (2010). str. 5–6.
  17. 17,0 17,1 Swain (2010). str. 6.
  18. Dedijer (1952). str. 25.
  19. 19,0 19,1 Ridley (1994). str. 54.
  20. Ridley (1994). str. 55.
  21. Ridley (1994). str. 55–56.
  22. Vinterhalter (1972). str. 55.
  23. Swain (2010). str. 6–7.
  24. 24,0 24,1 24,2 West (1995). str. 33.
  25. Socialist Thought and Practice. 11–12.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  26. Dedijer 1953, p. 413.
  27. Vinterhalter (1972). str. 58.
  28. 28,0 28,1 28,2 28,3 28,4 28,5 28,6 Swain (2010). str. 7.
  29. Ridley (1994). str. 59.
  30. Ovo je prva fotografija Josipa Broza Tita
  31. Ridley (1994). str. 62.
  32. Ridley (1994). str. 62–63.
  33. West (1995). str. 41–42.
  34. West (1995). str. 42.
  35. Ridley (1994). str. 64.
  36. Ridley (1994). str. 65.
  37. Swain (2010). str. 7–8.
  38. Ridley (1994). str. 66–67.
  39. West (1995). str. 43.
  40. 40,0 40,1 40,2 40,3 Swain (2010). str. 8.
  41. 41,0 41,1 Ridley (1994). str. 67.
  42. West (1995). str. 44.
  43. Ridley (1994). str. 67–68.
  44. Ridley (1994). str. 71.
  45. Ridley (1994). str. 76.
  46. Ridley (1994). str. 77.
  47. Ridley (1994). str. 77–78.
  48. Vucinich (1969). str. 7.
  49. Trbovich (2008). str. 134.
  50. Swain (2010). str. 9.
  51. West (1995). str. 51.
  52. Vinterhalter (1972). str. 84.
  53. Ridley (1994). str. 80–82.
  54. West (1995). str. 54.
  55. Ridley (1994). str. 83–85.
  56. Ridley (1994). str. 87.
  57. Auty (1970). str. 53.
  58. West (1995). str. 56.
  59. Ridley (1994). str. 88–89.
  60. Ridley (1994). str. 95–96.
  61. Ridley (1994). str. 96–97.
  62. Ridley (1994). str. 98–99.
  63. Ridley (1994). str. 101.
  64. Ridley (1994). str. 102–103.
  65. Ridley (1994). str. 103–104.
  66. Barnett (2006). str. 36–39.
  67. Ridley (1994). str. 106.
  68. Ridley (1994). str. 107–108 & 112.
  69. Ridley (1994). str. 109–113.
  70. Ridley (1994). str. 113.
  71. Vinterhalter (1972). str. 147.
  72. Ridley (1994). str. 114–115.
  73. 73,0 73,1 West (1995). str. 62.
  74. Ramet (2006). str. 151.
  75. Dedijer, p. 81
  76. Ridley (1994). str. 116–117.
  77. Ridley (1994). str. 117–118.
  78. Ridley (1994). str. 120.
  79. Ridley (1994). str. 121–122.
  80. Ridley (1994). str. 122–123.
  81. Ridley (1994). str. 124.
  82. Ridley (1994). str. 126–127.
  83. 83,0 83,1 Ridley (1994). str. 129.
  84. Banac (1988). str. 64.
  85. Ridley (1994). str. 131–133.
  86. Ridley (1994). str. 134.
  87. Ridley (1994). str. 134–135.
  88. West (1995). str. 63–64.
  89. Ridley (1994). str. 136–137.
  90. Ridley (1994). str. 137.
  91. Ridley (1994). str. 138–140.
  92. Ridley (1994). str. 140–141.
  93. Ridley (1994). str. 135.
  94. Tomasevich 2001, p. 52.
  95. Kocon 1988, p. 84.
  96. Roberts 1987, p. 24.
  97. Kurapovna, Marcia (2009). Shadows on the Mountain: The Allies, the Resistance, and the Rivalries That Doomed WWII Yugoslavia. John Wiley and Sons. str. 87. ISBN 0-470-08456-1. 
  98. 98,0 98,1 Tomasevich (1975). str. 140.
  99. Pavlowitch (2007). str. 63.
  100. 100,0 100,1 Milazzo (1975). str. 26.
  101. Tomasevich (1975). str. 178.
  102. Pavlowitch (2007). str. 62–64.
  103. Ramet 2006, p. 152–153.
  104. Richard C. Hall, War in the Balkans: An Encyclopedic History from the Fall of the Ottoman Empire to the Breakup of Yugoslavia (ABC-CLIO, 2014) p36, p350
  105. „Rebirth In Bosnia”. Time Magazine. 19. 12. 1943. Pristupljeno 27. 4. 2010. 
  106. 106,0 106,1 Tomasevich 2001, p. 104.
  107. Ramet 2006, p. 158.
  108. Tomasevich 1969, p. 121.
  109. Banac 1988, p. 44.
  110. Tomasevich 1969, p. 157.
  111. Dizdar, Zdravko; An Addition to the Research of the Problem of Bleiburg and the Way of the Cross
  112. Ramet, Sabrina P.; Matić, Davorka (2007). Democratic Transition in Croatia: Value Transformation, Education, and Media. Texas A&M University Press. str. 274. ISBN 1-58544-587-8. 
  113. Brunner, Borgna (1997). 1998 Information Please Almanac. Houghton Mifflin. str. 342. ISBN 0-395-88276-1. 
  114. Nolan, Cathal (2002). The Greenwood Encyclopedia of International Relations: S-Z. Greenwood Press. str. 1668. ISBN 0-313-32383-6. 
  115. Leffler, Melvyn P. (2009). The Cambridge History of the Cold War. Cambridge University Press. str. 201. ISBN 0-521-83719-7. 
  116. „Excommunicate's Interview”. Time Magazine. 21. 10. 1946. Pristupljeno 27. 4. 2010. 
  117. „The Silent Voice”. Time Magazine. 22. 2. 1966. Pristupljeno 27. 4. 2010. 
  118. Forsythe (2009). str. 47.
  119. „No Words Left?”. Time Magazine. 22. 8. 1949. Pristupljeno 27. 4. 2010. 
  120. Laar, M. (2009). The Power of Freedom. Central and Eastern Europe after 1945 (PDF). Centre for European Studies. str. 44. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 11. 11. 2013. 
  121. Medvedev, Zhores A.; Medvedev, Roy A.; Jeličić, Matej; Škunca, Ivan (2003). The Unknown Stalin. Tauris. str. 61—62. ISBN 978-1-58567-502-9. 
  122. Tierney, Stephen (2000). Accommodating National Identity: New Approaches in International and Domestic Law - Page 17. Martinus Nijhoff Publishers. str. 17. ISBN 90-411-1400-9. 
    "Human rights were routinely suppressed..."
  123. No More: The Battle Against Human Rights Violations - Page 37, D. Matas, Canada, 1994. 
  124. Café Europa: Life After Communism, Slavenka Drakulic. Hachette. 
    "He was responsible for the massacre of war prisoners at Bleiburg and forced labour camps such as Goli Otok, for political prisoners and the violation of human rights"
  125. „Discrimination in a Tomb”. Time. 18. 6. 1956. Pristupljeno 27. 4. 2010. 
  126. 126,0 126,1 „Socialism of Sorts”. Time Magazine. 10. 6. 1966. Pristupljeno 27. 4. 2010. 
    "Today, as the rest of Eastern Europe begins to catch on, Yugoslavia remains the most autonomous, open, idiosyncratic and unCommunist Communist country anywhere on earth. ...Families are being encouraged by the Communist government to indulge in such capitalist practices as investing in restaurants, inns, shoe-repair shops and motels. ...Alone among Red peoples, Yugoslavs may freely travel to the West. ...Belgrade and the Vatican announced that this month they will sign an agreement according new freedom to the Yugoslav Roman Catholic Church, particularly to teach the catechism and open seminaries."
  127. „Pathe News films of state visit”. Pristupljeno 15. 3. 2013. 
  128. „Josip Broz Tito Chronology”. [mrtva veza]
  129. „Paraguay: A Country Study: Foreign Relations”. Pristupljeno 11. 4. 2009. »Foreign policy under Stroessner was based on two major principles: nonintervention in the affairs of other countries and no relations with countries under Marxist governments. The only exception to the second principle was Yugoslavia.« 
  130. Valenzuela, Julio Samuel; Valenzuela, Arturo (1986). Military Rule in Chile: Dictatorship and Oppositions. Johns Hopkins University Press. str. 316. 
  131. Lees, Lorraine M. (2010). Keeping Tito Afloat: The United States, Yugoslavia, and the Cold War, 1945–1960. Penn State Press. str. 233, 234. ISBN 0271040637. 
  132. „Unmeritorious Pardon”. Time Magazine. 16. 12. 1966. Pristupljeno 27. 4. 2010. 
  133. Payne, Stanley (2011). Spain: A Unique History. Univ of Wisconsin Press. str. 227. ISBN 0299249336. 
  134. „Beyond Dictatorship”. Time. 20. 1. 1967. Pristupljeno 27. 4. 2010. 
  135. „Still a Fever”. Time. 25. 8. 1967. Pristupljeno 27. 4. 2010. 
  136. „Back to the Business of Reform”. Time Magazine. 16. 8. 1968. Pristupljeno 27. 4. 2010. 
  137. Binder, David (16. 4. 1969). „Tito Orders Quiet Purge of Generals”. Dayton Beach Morning Journal. 
  138. „Tito's Daring Experiment”. Time. 9. 8. 1971. Pristupljeno 27. 4. 2010. 
  139. Mitchell, Laurence (2010). Serbia. Bradt Travel Guides. str. 23. ISBN 1841623261. 
  140. McGoldrick (2000). str. 17.
  141. Matas (1994). str. 34.
  142. Corbel (1951). str. 173–174.
  143. Matas (1994). str. 36.
  144. Matas (1994). str. 39.
  145. Matas (1994). str. 37.
  146. Finlan (2004)
  147. Frank N. Magill (1999). The 20th Century O-Z: Dictionary of World Biography, page 3694. Routledge. 
  148. „The Economy of Tito's Yugoslavia: Delaying the Inevitable Collapse”. Ludwig von Mises Institute Canada. 2014. 
  149. Yugoslavia: From "national Communism" to National Collapse: US Intelligence, page 312. National Intelligence Council. 2006. 
  150. „Carter Gives Tito Festive Welcome”. Associated Press. 7. 3. 1978. 
  151. Jimmy Carter (4. 5. 1980). „Josip Broz Tito Statement on the Death of the President of Yugoslavia”. Pristupljeno 26. 4. 2010. 
  152. Vidmar, Josip; Rajko Bobot; Miodrag Vartabedijan; Branibor Debeljaković; Živojin Janković; Ksenija Dolinar (1981). Josip Broz Tito – Ilustrirani življenjepis. Jugoslovenska revija. str. 166. 
  153. Ridley, Jasper (1996). Tito: A Biography. Constable. str. 19. ISBN 0-09-475610-4. 
  154. Anderson, Raymond H. (5. 5. 1980). „Giant Among Communists Governed Like a Monarch” (PDF). The New York Times. 
  155. Barnett 2006, p. 39.
  156. Barnett 2006, p. 44.
  157. „Tito's ex wife Hertha Hass dies”. Monsters and Critics. 9. 3. 2010. Arhivirano iz originala na datum 8. 12. 2011. Pristupljeno 29. 4. 2010. 
  158. „U 96. godini umrla bivša Titova supruga Herta Haas”. Večernji list. 9. 3. 2010. Pristupljeno 29. 4. 2010. 
  159. Tito Sabrana djela (tom šesti) (1983)
  160. Vujošević (1977). str. 54.
  161. „Maršal je voleo žene, a i one njega” novosti.rs
  162. Dedijer (1981). str. 964.
  163. Žene Srbije u NOB (1975). str. 146.
  164. Radulović (1990). str. 312.
  165. Marković (2015). str. 47.
  166. http://www.vreme.com/cms/view.php?id}-=451714
  167. Barnett 2006, p. 138.
  168. Sherwood 2013, p. 129.
  169. Online map of Serbia (search string: Maršala Tita)
  170. Bartulovič, Alenka. „Spomenik Josipu Brozu Titu v Velenju” [The Monument to Josip Broz Tito in Velenje]. Ур.: Šmid Hribar, Mateja; Golež, Gregor; Podjed, Dan; Kladnik, Drago; Erhartič, Bojan; Pavlin, Primož; Ines, Jerele. Enciklopedija naravne in kulturne dediščine na Slovenskem – DEDI [Encyclopedia of Natural and Cultural Heritage in Slovenia] (на језику: словеначком). Приступљено 12. 3. 2012. 
  171. „Monument of Josip Broz”. Tourist Information and Promotion Center Velenje. Приступљено 10. 11. 2012. [мртва веза]
  172. „Slovenia-Maribor: Tito's Bridge (Titov most)”. Maribor. Приступљено 10. 11. 2012. 
  173. „Saša S: Tito square smile in Koper”. Pano. 8. 4. 2011. Приступљено 10. 11. 2012. 
  174. Schmadel, Lutz D. (2007). Dictionary of Minor Planet Names – (1550) Tito. Springer Berlin Heidelberg. p. 123. ISBN 978-3-540-00238-3. Retrieved 30 December 2016.
  175. „Relay for Tito leaves montenegro en route to Belgrade”. Balkan Insights. Приступљено 3. 5. 2013. 
  176. Macnab, Geoffrey (17. 6. 2015). „Orson Welles centenary: A mix of reverence and disapproval”. The Independent. Приступљено 17. 2. 2017. 
  177. Чувао сам Тита 35 година („Блиц“, 14. август 2013)
  178. Тито је волео кајгану са чварцима („Политика“, 5. октобар 2014)
  179. Баштован Паја: Титове пудлице нас нису волеле („Вечерње новости“, 11. новембар 2015)
  180. Како је Тито преживео атентат у Дубровнику (Б92, 2. фебруар 2016)
  181. Зашто Тито није добио Нобелову награду (Б92, 5. фебруар 2017)

Литература

Спољашње везе