Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija zbog sumnjivog doprinosa istih, koji treba da se raspravi na stranici za razgovor

NATO bombardovanje SRJ

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

NATO bombardovanje
Savezne Republike Jugoslavije
Deo rata na Kosovu i Metohiji
Protiv vazdušna odbrana pokušava da obori NATO bombardere.jpeg
Dejstvovanje protivvazduhoplovne odbrane iznad Novog Sada
Vreme:24. mart10. jun 1999.[1][2]
Mesto: SR Jugoslavija
Uzrok:Slučaj Račak i neuspeh pregovora u Rambujeu
Ishod:
Teritorijalne
promene:
SR Jugoslavija defakto gubi svu kontrolu nad Kosovom i Metohijom, ali je Rezolucijom 1244 SB OUN, potvrđen njen suverenitet i teritorijalna celovitost
Sukobljene strane
 SR Jugoslavija  NATO
zemlje učesnice u bombardovanju:
 SAD
 Ujedinjeno Kraljevstvo
 Nemačka
 Francuska
 Španija
 Italija
 Kanada
 Turska
 Belgija
 Holandija
 Norveška
 Danska
 Portugalija
ustupanje vazdušnog prostora:
 Austrija
 Slovenija
 Hrvatska
 Bosna i Hercegovina
 Makedonija
 Albanija
 Mađarska
 Bugarska
 Rumunija
Komandanti i vođe
Savezna Republika Jugoslavija Slobodan Milošević
predsednik SR Jugoslavije
Savezna Republika Jugoslavija Pavle Bulatović
ministar odbrane SR Jugoslavije
Savezna Republika Jugoslavija Dragoljub Ojdanić
načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije
Savezna Republika Jugoslavija Svetozar Marjanović
zamenik načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije
Savezna Republika Jugoslavija Spasoje Smiljanić komandant RV i PVO Vojske Jugoslavije
Savezna Republika Jugoslavija Nebojša Pavković
komandant Treće armije Vojske Jugoslavije
Savezna Republika Jugoslavija Vladimir Lazarević
komandant Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije
NATO Havijer Solana
generalni sekretar NATO-a
NATO Vesli Klark
komandant NATO snaga u Evropi
NATO Rupert Smit
zamenik komandanta NATO snaga u Evropi
Jačina
Savezna Republika Jugoslavija 114.000 vojnika
Savezna Republika Jugoslavija 20.000 policajaca
Savezna Republika Jugoslavija 100 SAM raketa
Savezna Republika Jugoslavija 240 borbenih aviona
Savezna Republika Jugoslavija 1.400 artiljerijskih oruđa
Savezna Republika Jugoslavija 1.270 borbenih tenkova
Savezna Republika Jugoslavija 825 borbenih vozila
NATO Preko 1.031 aviona
NATO 30 brodova i podmornica
Žrtve i gubici
Poginulih: 249 vojnika i 22 policajca;[3]
Oko 2.500 poginulih i 6.000 ranjenih civila;[4]
[5]
Materijalna šteta u iznosu od 100 milijardi američkih dolara (prema proceni Savezne vlade SRJ)
Zvanično: 2 poginula, 4 povređena i 3 zarobljena vojnika; 2 aviona (F-117A i F-16), 2 helikoptera, 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa, 4 velika projektila

NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil)),[6] u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo,[7] bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata.

Intervencija NATO-a je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše Sporazum iz Rambujea.

NATO je 24. marta 1999. godine u 19:45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenin života zvanično nije usaglašen. Prema manjim procenama ubijeno je oko 1.300 duša u SRJ, a prema većim ubijeno je oko 3.500 duša, istovremeno procenjuje se da je ranjeno više od 12.000 lica.[8] Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih nealbanaca. Nakon ovog i drugih ratova tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi. [9]

Kosovski Albanci su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova jednostrano proglasili nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije, što Srbija ne priznaje.

Procene o gubicima NATO pakta veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila,[10] dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko 100 letelica različitih tipova).[11]

Pozadina

Sukobi OVK i srpskih snaga bezbednosti

Već sredinom juna 1998. vojni ministri članica NATO-a zatražili su da se „obustavi nasilje” na Kosmetu, a u protivnom, zapretili su vojnim napadom.[12] Istovremeno Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu.

Srbija je podršku tražila od Rusije, ali nije dobio podršku i posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe.[12] Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao“.[12] Kao odgovor na ovo, narednog dana je Vojska Jugoslavije na aerodromu u Batajnici organizovala aeromiting.

Ohrabrena političkom intervencijom Zapada, OVK je počinjala ofanzivu krajem proleća i početkom leta 1998.[13] U julu 1998. prema procenama OVK je imala 20.000 do 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40% teritorije, uglavnom sela i manja varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi.[14] Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije.[14] U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca.

Veliki preokret u dotadašnjim borbama se desio nakon Napad na Orahovac od strane OVK u drugoj polovini jula 1998. godine, nakon čega je VJ morala pomoći MUP Srbije da oslobode naselje.[15] Snage MUP-a Srbije i VJ od jula do oktobra 1998. izbacile su OVK iz nekoliko desetina sela, Drenice, ali i glavnog uporišta OVK u Mališevu.[16] Svako nastupanje oružanih snaga prate i konvoji izbeglica i dramatični izveštaji zapadnih medija.

SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji.[17]


Eskalacija krize

Kao zvaničan razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa“. Međutim, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.[18]

Od septembra 1998. NATO je zahtevao oružanu intervenciju preko Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija , ali nisu uspeli da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju protiv SRJ zbog protivljenja Narodne Republike Kine i Ruske Federacije, stalnih članica sa pravom veta.[19] Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Razlozi za to su, navodno, neke od tačaka sporazuma koje su dovodile u pitanje suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili „značajan faktor“ u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati.[20]

Sporazum Holbruk-Milošević

Kada je propao pokušaj da Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija odobri napad NATO-a na SRJ, u dogovoru sa Ričardom Holbrukom Savet NATO-a izdao je naredbu 12.10.1998. koja je davala ovlaštenje Generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani da naredi vojni napad na SRJ. Da ukloni opasnost od vojnog napada Slobodan Milošević je pristao da pregovara sa Ričardom Holbrukom. Nakon razgovora predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom sklopljen je 13. oktobra 1998. godine Sporazum Holbruk-Milošević o prekidu sukoba na Kosmetu i smanjenju broja vojnika VJ na Kosovu na broj sa početka 1998. godine, a za nadgledanje primene sporazuma određena je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).[21]

Kosovska verifikatorska misija

Kosovska verifikaciona misija kao organ Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) bila je sastavljena od velike grupe nenaoružanih mirovnih posmatrača od oktobra 1998. godine i trebala je nadgledati prestanak sukoba na Kosovu i Metohiji između policije Republike Srbije i Vojske Jugoslavije sa jedne, a pripadnika OVK sa druge strane, koji je dogovoren sporazumom Holbruk-Milošević. Vlada SRJ potpisala je 16.10.1998. sporazum sa predsedavajućim OEBS-a da bude primljeno 2.000 pripadnika tzv. Kosovske verifikacione misije (KVM) OEBS-a, ali nije došlo svih 2.000 posmatrača.[22]

Produbljivanje krize i neeuspeli pregovori početkom 1999

Slučaj Račak

Kao neposredan povod za napad NATO-a iskorišćena je akcija policije 15. januara 1999. godine u selu Račak, gde se nalazilo uporište OVK, odnosno pripadnici bataljona „Sadik Šalja“.[23] Policija Srbije pokušala je da uhapsi pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova, koji su imali ukopane rovove, automatske puške i mitraljez, ali došlo je do većeg oružanog sukoba u kome je razbijeno uporište OVK, ubijeno oko 40 Albanaca i zaplenjeno oružje, ali nadležni organi nisu uspeli da završe uviđaj nad stradalima.[24] Tokom noći 15. na 16. januar policija nije bila u selu a 16. januara dolaze pripadnici Verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom kao i veći broj novinara i zatiču leševe po selu, a najveći njihov broj u jarku nedaleko od centra sela. Vilijam Voker to odmah proglašava masakrom,[25] a snimci i izveštaji sa ovakvom konstatacijom odmah obilaze svet. Jugoslovenski zvaničnici demantuju da je bilo masakra. Formira se zajednički forenzički tim jugoslovenskih i finskih forenzičara. Iako rade zajedno autopsije nad telima, Helena Ranta na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini kaže, kako je kasnije priznala pod pritiskom Vilijama Vokera,[26] da je došlo do „zločina protiv čovečnosti“ čime se potvrđuje da je došlo do masakra.[27] Ovakav zaključak, kao i medijska kampanja, navode zvaničnike članica NATO-a da započnu vazdušne udare na SRJ kako bi sprečili dalju „humanitarnu katastrofu“.[28][29]

Pregovori u Rambujeu

Dvorac Rambuje u kojem su vođeni pregovori.
Generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovara sa američkim sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom šta raditi ako jugoslovenska delegacija odbije da potpiše sporazum iz Rambujea, 15. marta 1999.

Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara i trajali sve do 19. marta 1999. godine, uz posredovanje Kontakt grupe. Motivi i ciljevi svih pregovarača i danas predstavljaju kontroverznu temu, te ostaju nedorečeni.[30]

Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili. „Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja“, rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.[31]

Mnogi izvori navode da je jugoslovenska strana bila ucenjena ratnim pretnjama, o čemu svedoči i stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka — koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd.[20]

U godinama posle bombardovanja, neki autori su navodili i postojanje dodatnih delova sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, a koji pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija.[32] Ovo je odbacio ne samo Milošević, već i jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali. Smatra se čak i da je Bler bio veći zagovornik bombardovanja nego američki predsednik Klinton.[33] Pregovori su se završili tako što je albanska delegacija sporazum potpisala, dok je jugoslovenska odbila.


Poslednji razgovori Miloševića i Holbruka

Kada su već postojali svi izgledi da diplomatija neće uroditi plodom, u Beograd je 22. marta ponovo doputovao američki izaslanik, Ričard Holbruk. U „poslednjem pokušaju da donese mir...jer vremena više nema“, on je nastojao da ubedi Miloševića da potpiše sporazum iz Rambujea.[34] Kada su razgovori završeni, on se obratio medijima izjavom da nije postignut suštinski napredak. Mediji su preneli da su pregovori propali.[35] Bio je to poslednji pokušaj diplomatskog rešavanja krize, pre otpočinjanja vazdušnih udara.

Propaganda

Pre i tokom bombardovanja SRJ NATO je primenjivao određene propagandne aktivnosti, u cilju ostvarivanja uticaja na javno mnjenje u cilju dobijanja podrške za sprovođenje agresije na SRJ. Najviše je tokom propagandnih aktivnosti NATO-a i zapadnih medija korišćen Slučaj Račak, ali i tzv. Operacija Potkovica.

Letak koji su izbacivali NATO avioni tokom bombardovanja SRJ

NATO je započinjanjem agresije započeo i psihološka dejstva na vojna i civilna lica. Masovna psihološka kampanja (engl. psychological operations) je uključivala radio obraćanja, bacanje propagandnih letaka i TV emitovanja. Sadržina propagandnih letaka je najčešće vezana za pretnje od upotrebe modernog naoružanja, pokušaj stvaranja zabune u pozadini i u drugim vojnim jedinicama kao i pokušaj stvaranja razdora između Vojske Jugoslavije i Policije Srbije.

Bombardovanje

Odnos snaga[36]

Strane u sukobu Broj zemalja Površina
(km²)
Broj stanov.

(miliona)

BND
(milijarda $)
BND
po stanovniku ($)
DB
(milijarda $)
NATO 19 22.327,24 743,83 11.731,15 13.532 3.311,94
SRJ 1 102,00 11,5 21,94 1.980 3,85
Odnos 19:1 228,7:1 67,3:1 518,3:1 5,83:1 860,3:1

Početak

Dana 23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti itd.). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta[37] bombardovano je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Užice, Podgorica, Sombor, Subotica,[38] Herceg Novi, Pančevo itd. Bombardovani su i radiotelevizijski predajnici i vojni objekti u celoj zemlji.

Snage u sukobu

NATO snage

U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga - koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka Republika i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica.

Najveće prisustvo imale su snage SAD, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji.

NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj.

OVK

Snage VJ

Vojska Jugoslavije u ovom ratu je tehnički i brojčano bila znatno inferiornija strana. U martu 1999. godine Vojska Jugoslavije je imala oko 100.000 vojnika. Od tog broja su 40% činili vojnici na odsluženju vojnog roka. Vojska je u svom sastavu imala tri vida: Kopnena vojska, Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana i Ratna mornarica.

Kopnena vojska je bila organizovana u tri armije i jedan korpus. Prva armija je pokrivala severni deo zemlje i komanda joj se nalazi u Beogradu. Druga armija je pokrivala jugozapadni deo zemlje i komanda joj se nalazi u Podgorici. Treća armija je pokrivala centralni i južni deo zemlje, a komanda joj se nalazi u Nišu. Korpus specijalnih snaga u stanju da po potrebi dejstvuje na bilo kom mestu. Kopnena vojska je raspolagala sa 1016 tenkova (od čega 230 modernih M-84 i 65 T-72), 767 oklopnih vozila pešadije, 38 BRDM-2 oklopno vozilo za izviđanje, 475 haubica 105 mm i 122 mm, 180 topova 130 mm, 75 samohotki 122 mm i 132 samohotki 152 mm i 155 mm.

Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana se sastojalo od dva korpusa, avijacijskog i PVO korpusa. Korpus PVO, koji je bio prva linija odbrane od NATO agresora u svom sastavu je imao dva lovačka avijacijska puka sa tri eskadrile naoružane avionima MiG-21 i jednom eskadrilom modernijih lovaca MiG-29, pet samohodnih raketnih pukova PVO naoružana sistemima 2K12 Kub, jednu raketnu brigadu i puk naoružane sistemima S-125 Neva kao i brigadu VOJIN. Avijacijski puk sa svoja dva avijacijska i jednim helikopterskim pukom je takođe učestvovao u borbenim dejstvima tokom rata. Komanda RV i PVO je ocenila lovce MiG-21 kao previše zastarele za borbu sa modernim NATO vazduhoplovima, te je lovačka komponenta PVO spala samo na 14 modernijih aviona MiG-29 koji su se, zbog lošeg stanja usled nemogućnosti remonta tokom sankcija kao i potpune neprijateljske vazdušne prevlasti uz elektronsko ometanje, loše pokazali u vazdušnoj borbi. Tokom agresije RV i PVO je pretrpela velike materijalne gubitke, pošto je NATO avijacija u nemogućnosti da locira i uništi pokretnu tehniku i ljudstvo VJ tokom celog bombardovanja najviše gađala aerodromsku infrastrukturu.

Vazdušni udari

Savezni MUP

Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk“. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt“ bombarderi F-117A i B-2. Dana 27. marta u 20.42[39] došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci.[39] Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje i vrlo često pravili lažne ciljeve. U uslovima potpune vazdušne nadmoćnosti NATO-a Vojska Jugoslavije je pokušavala da se odbrani uz potencijal na zaštiti ljudstva i borbene tehnike.[40] U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu itd.

Lokacije na Kosovu i jugu centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine

Tokom bombardovanja SRJ izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.[41]

Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti NATO-a izjavljivali su da će bombardovati samo vojne ciljeve, pri čemu je najavljivana akcija ne duža od nekoliko dana.[42] Ipak, procenjuje se da je oko 38% bombardovanih objekata imalo civilnu namenu. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve je portparol NATO-a Džejmi Šej nazvao kolateralna šteta. U početku agresije učestvovalo je na stotine, a krajem rata na hiljade ratnih bombardera i krstarećih raketa ogromne razorne moći. Korišćena je municija punjena osiromašenim uranijumom[43][44], kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva,[45][46] što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. NATO je lansirao ukupno 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 "kasetnih bombi". Samo od posledica kasetnih bombi, u toku bombardovanja poginulo je oko 200 osoba, a ranjeno više stotina. Jugoslavija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu koja se u zavisnosti od izvora procenjuje od 30 pa do čak 100 milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1.000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km².[47][48] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[49]

Važni napadi

Mart

  • 24. marta, prve krstareće rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 kada je stradao prvi vojnik VJ Boban Nedeljković. U 19.55 pogođeni su vojni ciljevi u Prištini. Zatim su u 20.05 3 krstareće rakete pogodile podzemni bunker u Kuršumliji, kada je poginulo 11 vojnika VJ. Zatim su bombe oko 20.10 pale na kasarnu u Vrbici. Vojni ciljevi u Batajnici pogođeni su u 20.38.

April

  • 1, 3, i 26. aprila, NATO je redom srušio Petrovaradinski, Most Slobode i Žeželjev most u Novom Sadu, čime je ovaj grad ostao odsečen od saobraćaja na Dunavu.
  • 2. aprila u 01:30 sa 3 projektila gađano je selo Nogavac, opština Orahovac. Poginulo je 11 lica, a 5 je zadobilo teške telesne povrede. Tokom bombardovanja Kuršumlije, poginulo je 13 civila i oštećeno oko 500 civilnih i religijskih objekata kao što su manastir Presvete Bogorodice i Svetog Nikole iz 12. veka.
  • 12. aprila pogođen je železnički most u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, preko koga je u tom trenutku prelazio voz na liniji Beograd-Solun. Tom prilikom stradalo je na desetine ljudi. Takođe su na ovaj dan uništeni proizvodni pogoni kragujevačke fabrike Zastava automobili.
  • 14. aprila, NATO je bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu Đakovica—Dečani. U četiri odvojena napada NATO avijacija je ubila oko 70 a ranila oko 35 civila albanske nacionalnosti.
  • 15. aprila, NATO je jakim bombama gađao beogradsku naselje Rakovica, što je izazvalo tešku materijalnu štetu u celoj opštini.
  • Istog dana, NATO je bombardovao „Petrohemiju“ u Pančevu, izazvavši tešku ekološku katastrofu.
  • 17. aprila u 21:30, u selu Batajnica, za vreme dejstva avijacije NATO, od šrapnela eksplodiranog projektila poginula je trogodišnja Milica Rakić (1996). Njena smrt je postala simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije. Prilikom istog dejstva lakše je povređen i dečak Dražen Janković (1997).
  • 22. aprila Oko 4:00 sa četiri projektila bombardovana je rezidencija predsednika Savezne Republike Jugoslavije - Slobodana Miloševića u Užičkoj 15 u Beogradu. Nije bilo povređenih, ali je zgrada uništena do temelja.
  • 23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer znajući da će do gađanja doći nije izmestio tehniku i ljude na lokaciju pripremljenu za slučaj rata.
Zgrada RTS-a u Beogradu, nakon bombardovanja
  • 25. aprila rafinerija nafte u Novom Sadu je bombardovana. To je izazvalo ekološku katastrofu u ovom gradu.
  • 27. aprila između 12:15 i 12:30 bombardovana je Surdulica, poginulo je 20 civila uz veliku materijalnu štetu.
  • 29. aprila, bombarder je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio.
  • 30. aprila, NATO je bombardovao centar Beograda: pogođene su zgrade republičkog i saveznog MUP-a, Generalštaba i Ministarstva odbrane. Tokom gašenja požara u zgradama ministarstva odbrane i generalštaba, NATO je ponovio napad, izazvavši teško ranjavanje većeg broja vatrogasaca i već prisutnih novinara i snimatelja.

Maj

  • 1. maja, pogođen autobus na mostu na reci Lab, na magistralnom putu Niš-Priština. U napadu je projektilom pogođen autobus „Niš ekspresa” koji je prelazio most u selu Lužane, 20 km severno od Prištine. U napadu je stradalo 60 ljudi uključujući 15 dece. Istog dana bombardovano je stambeno naselje u beogradskoj opštini Vračar.
  • 3. maja je bombardovan autobus „Đakovica prevoza“ kod mesta Savine Vode, na putu Peć—Kula—Rožaje, kada je 20 građana poginulo, dok su 43 lica povređena.
  • Istog dana je bombardovana i Televizija Novi Sad.
  • 7. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, koje su ubile 15, a ranile 19 civila.
  • 8. maj — dan „Diplomatskog košmara“ — američki avion (najverovatnoje tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu.
  • 14. maja, NATO je bombardovao albanske izbeglice na farmi „Koriša” kod Prizrena. Ukupno je u napadu poginulo 87, a ranjeno 70 civila albanske nacionalnosti. Među žrtvama je bilo 10 novorođenčadi i 26 dece uzrasta do 15 godina. NATO je u ovom napadu koristio termovizuelne bombe koje posle udara razvijaju temperaturu visoku i do 2.000 °C.
  • 20. maja bombardovan je Kliničko-bolnički centar „Dr Dragiša Mišović“ u Beogradu. Ubijena su tri pacijenta i jedan radnik, a ranjeno više pacijenata i zdravstvenih radnika. Poginulo je i sedam gardista Vojske Jugoslavije koji su se nalazili ispred klinike. Razorena je Neurološka klinika, a od eksplozije demolirane i zgrade Centra za dečje plućne bolesti i tuberkulozu i Ginekološko-akušerska klinika.
  • 23. maja grafitnim bombama je gađana termoelektrana Obrenovac. Došlo je do nestašica struje u ovom delu Srbije.
  • 24. maja bombardovana su elektroenergetska postrojenja kod Kostolca, Novog Sada i Niša, čime je prouzrokovana nestašica električne energije širom Srbije.
Most slobode u Novom Sadu nakon bombardovanja
  • 30. maja bombardovan je most u Varvarinu u dva navrata i tada je poginulo 10 civila, a 30 je ranjeno. (vidi: Masakr u Varvarinu).
  • 31. maja NATO avijacija je u toku noći u Surdulici bombardovala gerontološki centar, sanatorijum za plućne bolesti i paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Tada je ubijeno 20 civila, a 88 povređeno.[50] Istog dana bombardovana je i stambena zgrada u Novom Pazaru i tada je poginulo 11 ljudi.[51]

[52]

Jun

  • 7. juna bombardovana je farma ovaca i koza u selu Podgorac, vlasništvo „Eko-hrane” iz Boljevca. U tom napadu poginula su 3 radnika i porušeno je 7 objekata.
  • 10. juna oko 13:15 raketirano je selo Kololeč u opštini Kosovska Kamenica. To je bio poslednji vazdušni napad tokom NATO bombardovanja SRJ.

Otpor Jugoslavije

Iako je bila prilično inferiona u odnosu na NATO, Vojska Jugoslavije je pružila odlučan otpor vazdušnim napadima. NATO bombarderima i krstarećim raketama su se od prvog dana bombardovanja SR Jugoslavije, suprotstavili Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije. Pored oružane defanzive, Vojska Jugoslavije se NATO-u suprotstavljala i postavljanjem lažnih meta (u vidu maketa aviona, tenkova, baza PVO, mostova itd.) koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni.[53]

Sukobi na tlu

Dana 9. aprila 1999. godine počela je Bitka na Košarama. Druga velika operacija u cilju pokušaja proboja granice SRJ iz pravca Albanije je Operacija Strela koja je trajala u periodu 26. maj10. jun 1999. Tokom vazdušnih udara NATO pakta konstantno su vođene borbe na teritoriji Kosova i Metohije sa pripadnicima OVK.

Vojska Jugoslavije je zbog pritiska vršila konstantna pregrupisavanja i pokrete trupa. Tako su pripadnici 252. oklopne brigade, jedne od najjačih oklopnih formacija u VJ, uspešno izveli prebacivanje celokupne brigade iz Kraljeva u rejon Kline, na Kosovu. U dejstvima protiv OVK korišćeni su mahom stariji tenkovi tipa T-55 dok su moderniji tenkovi čuvani za predviđenu kopnenu invaziju NATO pakta.

Bitka na Košarama

Bitka na Košarama, bila je bitka između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika OVK, podržavane regularnom Vojskom Republike Albanije i NATO avijacijom. Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ.

Cilj napada sa albanske strane (Operacija strela[54]) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i u Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada.[55][56] Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM. Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali.

Operacija strela

Operacija Strela je agresivna vojna operacija, sadržana u skupu napadačkih borbenih dejstava OVK, potpomognutih snagama, albanske vojske i NATO, a protiv jedinica Vojske Jugoslavije u periodu od 26. maja do 10. juna 1999. Cilj operacije Strela bio je slamanje otpora, razbijanje i uništenje odbrambenih pograničnih snaga VJ, te otvaranje koridora za dodatno ubacivanje terorista na područje Kosova i Metohije i presecanje komunikacija na liniji PećPrizren.[57] U širem planu, ova operacija je trebalo da obezbedi južni koridor, koji bi poslužio za eventualnu invaziju snaga NATO na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Ova operacija je trajala paralelno sa intenzivnim bombardovanjem Jugoslavije od strane istih snaga. Operacija Strela je po svojim karakteristikama klasična vazduhoplovno-kopnena operacija.[55][55][58][59] Ova operacija završena je neuspešno, jer je Vojska Jugoslavije i pored velike nadmoći protivnika, odbila sve napade i sprečila probijanje granice.

Okončanje bombardovanja

Novi diplomatski napori

Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. S obzirom da nije bilo saglasnosti oko toga kako treba dalje postupati, kao posrednik između ova dva pregovarača, angažovao se finski predsednik Marti Ahtisari. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomidrina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama OUN pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne administracije.[60]

Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244.

Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Jugoslavije i Srbije.

Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ dana 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO-a pod pokroviteljstvom Organizacije ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.[61]

Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute. Bombardovanje je trajalo ukupno 78 dana.[60] U većini gradova Srbije, pošto je Radio-televizija Srbije javila da je agresija NATO-a protiv SRJ završena, građani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde, a čuli su se i zvuci truba i pištaljki.[62]

Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. „Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom“, rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje.

Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove.

Državni organi, Savezna Vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije su, prema sporazumu, shvatali i bili saglasni da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije, kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.[61]

Posledice

Vojni gubici

13. maja 1999. srušena američka bespilotna letelica „MQ-1 Predator” iznad Uroševca u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu
Ostaci F-117 i kaciga pilota koji se čuvaju u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu

Gubici NATO-a

Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Harijera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći:

Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja 47 bespilotnih letelica (UAV),[65] 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila. Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona, što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično. Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu.

Pored navedenih oborenih borbenih sredstava, snage PVO i strategijske grupacije RV i PVO, prema oceni uslova i elemenata gađanja su pogodile i još 36 aviona i 2 helikoptera. Ostaci ovih pogođenih letelica nisu pronađeni na prostoru SRJ.[59]

Pripadnici Vojske Jugoslavije, zarobili su krajem marta 1999. u blizini granice sa Makedonijom, 3 američka vojnika, koji su ušli na teritoriju SRJ. Oni su oslobođeni 1. maja po naređenju predsednika SRJ Slobodana Miloševića, nakon što se sastao sa američkim humanitarcem Džesijem Džeksonom.[66]

Nepotvrđeni gubici NATO-a
  • 18. aprila, devet aviona Ratnog vazduhoplovstva VJ (jedan G-4 Super Galeb, šest J-22 Orao i dva MiG-21) poleteli su sa aerodroma „Ponikve” kod Užica i bombardovali aerodrom u Tuzli. Tada je navodno uništeno između 17 i 21 raznih tipova NATO aviona. U ovom napadu navodno je poginulo 11 pripadnika američkih oružanih snaga.[67]
  • 26. aprila, četiri aviona tipa G-4 Super Galeb, od kojih su dva poletela sa aerodroma „Golubovci”, a dva sa aerodroma „Ponikve”, preleteli su granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirane. Tom prilikom je navodno uništeno 9, a oštećeno 3 helikoptera tipa AH-64 Apač.[67]
  • 20. maja oboren je američki strateški bombarder B-2 Spirit, koji je pao u Spačvanskim šumama u Hrvatskoj. Ovaj avion je oboren od strane 3. diviziona 250. raketne PVO brigade (istog diviziona koji je oborio F-117 i F-16). Prema tvrdnjama komandanta ovog diviziona Zoltana Danija[68] i zamenika komandanta Đorđa Aničića[69], ovaj gubitak je zataškan od strane NATO-a.

Gubici Vojske Jugoslavije

Nepokretna imovina

Tokom bombardovanja pogođeno je 3.350 objekata infrastrukture i zemljišnih parcela. Uništeno je 1.400 objekata a oštećeno 1.950. Ukupna pričinjena šteta u nepokretnostima iznosi 1.423.816.149 dolara. Usled bombardovanja sredstava naoružanja i vojne opreme, materijalno-tehničkih sredstava i sredstava materijalnih rezervi pričinjena je materijalna šteta u iznosu od 2.859.447.750 dolara. Ukupna šteta u imovini iznosi 4.283.263.899 dolara sa vrednošću na dan 30. jun 1999.

Zgrada Generalštaba VJ, teško oštećena u NATO bombardovanju
Pokretna imovina

Prema zvaničnim podacima VJ uništeno/oštećeno je:

  • tenkovi (T-55 i M-84), 18
  • oklopni transporteri (BVP M-80 i OT M-60), 10
  • izviđačka oklopna vozila (BRDM-2), 5
  • haubica (105 i 122 mm), 4
  • minobacači 120 mm (M-75, M74, M-53), 74
  • razna motorna vozila, 175

Materijalna šteta

Ulica u Beogradu porušena NATO bombama

Prema većoj proceni („tadašnje vlasti“) materijalna šteta naneta SRJ, prvenstveno Srbij, u vreme NATO bombardovanja iznosi oko 100 milijardi američkih dolara,[70] ali G-17 (grupa od sedamnaest nezavisnih ekonomista, kasnije deo političke opozicije aktuelnoj vlasti) dala znatno manju procenu da je naneta šteta SRJ od oko 30 milijardi dolara.[71][72] U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja,[73] zgrade Radio-televizije Srbije[74], petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca[75], Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine[75] i mnoge druge civilne ciljeve.[76]

Civilne žrtve

Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju još uvek nije precizno utvrđen a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila (najčešće se navodi oko 2500)[4][5] Prema tvrdnjama Hjuman Rajts Voč-a poginulo je između 489 i 528 civila.[77]

Najviše poginulih civila bilo je u napadima na kolone albanskih izbeglicau Koriši kod Prizrena 14. maja (87) i kod Đakovice 14. aprila (75),[78] zatim u napadu na autobus kod mesta Lužane 1. maja (60), u Surdulici 27. aprila (20) i 31. maja (20), u bombardovanju zgrade RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), u Nišu tokom bombardovanja kasetnim bombama[79] 7. maja (16), u napadu na putnički voz u Grdeličkoj klisuri[78] 12. aprila (13), u Aleksincu 5. aprila (12), u Novom Pazaru 31. maja (11) i u Varvarinu[80] 30. maja (10).

Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.[5]

Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade. NATO je ovu navodnu grešku opravdao „zastarelim mapama“.

Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[49] Avgusta 2012. na Kopaoniku su poginuli podoficiri Vojske Srbije Slaviša Marković i Nebojša Milić, koji su kod Pančićevog vrha čistili teren od eksplozivnih naprava zaostalih iz NATO bombardovanja.[81] Nepune dve sedmice nakon toga, na istom mestu poginuo je i deminer Rade Alimpijević.[82]

U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.[83] (vidi: Municija sa osiromašenim uranijumom)

Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Prof. Dr Slobodan Čikarić, onkolog i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, smatra da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.[84]

Etničko čišćenje i izbeglice

Izbeglički kamp u Kukešu (Albanija)

Prema podacima UNHCR-a i Hjuman Rajts Voča, za vreme bombardovanja je više od 800.000 Albanaca napustilo teritoriju Kosova i Metohije, a pripadnici jugoslovenske vojske, policije i paravojnih formacija su optuženi za sprovođenje sistematskih zločina, progona i masovnih ubistava.[85] Prema navodima iz ovih optužbi, preko 80% celokupnog stanivništa Kosova i Metohije i oko 90% Albanaca je bilo primorano da napusti domove.[86]

Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a, Kosovo i Metohiju je zajedno sa vojskom napustilo više od 200.000 Srba i drugih nealbanaca.[87] Preostali Srbi su ostali da žive na severu Kosova i u izolovanim enklavama. Prema izveštaju Hjuman Rajts Voča, pripadnici nacionalnih manjina su bili lišavani slobode i izloženi nasilju, što je u većini slučajeva imalo političku pozadinu u vidu želje da se ukloni nealbansko stanovništvo, kao i da su jedinice OVK bile odgovorne za nasilje nad civilima tokom i posle 1999.

Legitimitet NATO bombardovanja

Džejmi Šej, portparol NATO-a, postao je poznat zbog upotrebe fraze „kolateralna šteta“ kojom je objašnjavao ubistva civila.

Bombardovanje SR Jugoslavije je izvršeno bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali.

Neke države, među kojima i stalne članice Saveta bezbednosti OUN, Rusija i Kina, digle su svoj glas protiv bombardovanja i predložile su da Savet Bezbednosti UN usvoji rezoluciju kojom poziva da se obustave napadi NATO-a, kao kršenje Povelje UN, a nastave pregovori. Pored Rusije, Kina i Namibija su podržale rezoluciju protiv NATO napada na SRJ, ali u SB napad na SRJ su podržavale SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Albanija, BiH, Slovenija, Malezija, Gambija i Bahrein.[88] Ruska Federacija sa Zajednicom Nezavisnih Država izjavom je osudila napad NATO-a i zatražila njegovu obustavu.[89]

Zbog napada NATO-a na SRJ, predsednik Narodne Republike Kine Đang Cemin vojsku Kine upozorio je da mora biti spremna za rat, a Kina je tražila od SAD i NATO-a da obustave napad, ali SAD se nisu obazirale na protest Kine.[90]

Filmovi o NATO bombardovanju

Igrani

Balkanska međa (2019)

Dokumentarni

Vidi još

Reference

  1. ^ Logos 2019, str. 316, 332.
  2. ^ A historical overview of Operation Allied Force
  3. ^ Klub generala i admirala Srbije: Vojska Jugoslavije u odbrani od agresije NATO 1999. knjiga prva. str. 65.
  4. 4,0 4,1 Politika: Devet godina od bombardovanja, pristupljeno 29. januar 2012, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  5. 5,0 5,1 5,2 „Šesnaesta godišnjica NATO bombardovanja“, RTS, 24. mart 2015.
  6. ^ Bonnén 2003, str. 188.
  7. ^ Poreklo imena „Milosrdni anđeo", RTS, 26. 3. 2009.
  8. ^ Logos 2019, str. 332 “U vreme napada NATO-a ubijeno je najmanje oko 830 lica u VJ i policiji Srbije ... Prema proceni napravljenoj od Human Rights Watch NATO je ubio i oko 500 civila u SRJ, a najviše na Kosovu. Službeno predstavnici Srbije kao predsedik vlade Mirko Cvetković 24.3.2009. govorili su da je ubijeno oko 1.000 lica u JNA i MUP-u i oko 2.500 civila, ali i da je ranjeno oko 12.500 lica u SRJ u napadima NATO-a. Broj od oko 1.000 lica u MUP-u Srbije i VJ koja su ubijena izgleda se odnosi na ceo period od 1.1.1998. do 31.12.2000”.
  9. ^ „Srbija ima najviše izbeglica u Evropi“, Danas, 10. jul 2007.
  10. ^ Smiljanić 2009, str. 409.
  11. ^ „RV i PVO vs NATO”. Arhivirano iz originala na datum 6. 2. 2014. Pristupljeno 6. 2. 2014.  Tekst „Magacin” ignorisan (pomoć)
  12. 12,0 12,1 12,2 Logos 2019, str. 306.
  13. ^ Logos 2019, str. 304.
  14. 14,0 14,1 Logos 2019, str. 305.
  15. ^ Logos 2019, str. 306. 17.7.1998 OVK (UČK) je napala i jedno veće naselje Orahovac (Rahovec) i držala veći deo grada do 19.7.1998.
  16. ^ Logos 2019, str. 307. Stotine terorista ubijene su, a sa delom pripadnika UČK, koji su pobegli, i oko 100.000 civila napustilo je kuće i prešlo u Crnu Goru i Albaniju, ili se sklonilo u zbegove u šumovite predele na samom Kosovu..
  17. ^ Logos 2019, str. 307-308.
  18. ^ „ERPKIM Archive | Krvavi okrsaj u zatvorskom krugu, 18. 4. 2004”. Kosovo.net. 18. 4. 2004. Arhivirano iz originala na datum 11. 9. 2012. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  19. ^ Logos 2019, str. 308-309. Ministar spoljnih poslova Rusije Igor Ivanov početkom oktobra 1998. rekao je da je Rusija spremna da vetom u SB UN spreči usvajanje odluke o vojnoj akciji protiv SRJ..
  20. 20,0 20,1 „Richard Becker: Rambouillet: a Declaration of War Disguised as a Peace Agreement[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala na datum 22. 2. 2014. Pristupljeno 6. 2. 2014.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  21. ^ Logos 2019, str. 309.
  22. ^ Logos 2019, str. 316.
  23. ^ Telesković, Dušan. „Politika: Akcija Račak primer za „specijalce” i povod za bombardovanje Srbije (Dušan Telesković) 15. januar 2009”. Politika.rs. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  24. ^ Logos 2019, str. 311-312 sa napomenom "Posle sukoba 15. januara istražni sudija iz Prištine nije mogao izvršiti uviđaj. To su sprečili pripadnici UČK, sa obližnjih uzvišenja, koji su pucali prema mestu na kome su bila ubijena lica u Račku. Noću 15. na 16. januar neko je pomerao neka od tela ubijenih Albanaca.
  25. ^ „Vreme: Tragedija u Račku (Zoran B. Nikolić) 23. januar 1999”. Vreme.com. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  26. ^ „Izjava Helene Ranta u dokumentarnom filmu „Kraj - osuđeni na progonstvo. Youtube.com. 26. 1. 2008. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  27. ^ „Recak report finds Serbs guilty (Chris Bird) 18. mart 1999”. Guardian. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  28. ^ Parenti 2002, str. 106–107.
  29. ^ „{Clinton Voices Anger and Compassion at Serbian Intransigence on Kosovo}”. Nytimes.com. 20. 3. 1999. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  30. ^ Logos 2019, str. 312-314.
  31. ^ GLAS JAVNOSTI - 20.02.1999 - Glavne vesti
  32. ^ MARTI I MADLEN : Miroslav Lazanski : Pogledi : POLITIKA
  33. ^ Kampfner 2003.
  34. ^ www.glas-javnosti.co.yu - arhiva
  35. ^ GLAS JAVNOSTI - 24.03.1999 - Glavne vesti
  36. ^ Smiljanić 2009, str. 67.
  37. ^ „NATO arhiva, konferencija za štampu 25. mart 1999”. Ls.kuleuven.be. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  38. ^ Agresija na Jugoslaviju, Glas javnosti, 25. mart 1999.
  39. 39,0 39,1 Politika: „Pre 13 godina, na današnji dan, oboren F-117A“, Tanjug, 27.03.2012, pristup 15. mart 2013
  40. ^ Logos 2019, str. 316-317. Avijacija i protivvazdušna odbrana SRJ bili su malobrojni i tehnološki zastareli. SRJ je imala oko 238 borbenih letelica, ali oko 15 letelica bili su Migovi 29, koji su mogli pružiti značajniji otpor avijaciji NATO-a, a protivvazdušna odbrana mogla je uspešno delovati do oko 3.000 metara iznad tla... Da bi se smanjila mogućnost da protivvazdušna odbrana VJ nanese značajnije gubitke NATO avijaciji, avioni NATO-a leteli su na visinama oko 5.000 metara i iznad toga i sa velike visine gađali su i rušili brojne privredne i civilne objekte, a na sigurnoj udaljenosti bili su i brodovi sa kojih su ispaljivane rakete na SRJ.
  41. ^ Logos 2019, str. 316 u napomeni 1651. Na početku napada je bilo upotrebljeno oko 200 aviona SAD i više od 100 aviona ostalih članica NATO-a. Posle je upotrebljeno oko 700 borbenih aviona i nekoliko stotina neborbenih aviona. Izvedeno je oko 14.000 letova aviona u kojim je vršeno gađanje ciljeva, a oko 26.000 letova ukupno.
  42. ^ NATO's War Against Serbia
  43. ^ „Jugoslavija, NATO i osiromaseni uranijum”. Vreme.com. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  44. ^ Parenti 2002, str. 174.
  45. ^ Parenti 2002, str. 122.
  46. ^ „NATO Kasetne Bombe Pobile 100 Albanaca Na Kosovu: A Gdje Su Izrazi Gnjeva I Osude?”. Wsws.org. Arhivirano iz originala na datum 5. 7. 2013. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  47. ^ „Koje su oblasti zagađene bombama”. B92.net. 26. 9. 2007. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  48. ^ „NATO dao spisak o kasetnim bombama”. B92.net. 25. 9. 2007. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  49. 49,0 49,1 „Blic Online | Ostala bez noge, dobila stan na 14 spratu”. Blic.rs. Arhivirano iz originala na datum 20. 7. 2012. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  50. ^ „Surdulica, deset godina kasnije“, RTS (27. april 2009)
  51. ^ „Novi Pazar, sećanje na žrtve NATO bombardovanja”, RTS, 31. maj 2015.
  52. ^ „Bombardovanje Srbije - žrtve NATO agresije 1999. godine”, RTS, 31. maj 2015.
  53. ^ „Bombardovanjeː Kako se vodio rat” (Vreme film)
  54. ^ „Airforce magazin, jun 2000”. Arhivirano iz originala na datum 31. 7. 2012. Pristupljeno 31. 7. 2012. 
  55. 55,0 55,1 55,2 Nardulli, Perry & Pirnie 2002, str. 56
  56. ^ NATO Gives Air Support To Kosovo Guerrillas; But Yugoslavs Repel Attack From Albania - The Washington Post | HighBeam Research Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. decembar 2016), Pristupljeno 1. 4. 2013.
  57. ^ NATO's air war for Kosovo: a strategic and operational assessment, Issue (1365). str. 53. i 54.
  58. ^ „NATO Gives Air Support To Kosovo Guerrillas; But Yugoslavs Repel Attack From Albania” (na jeziku: engleski). The Washington Post. 2. 6. 1999. Arhivirano iz originala na datum 20. 12. 2016. Pristupljeno 6. 2. 2012. »NATO pomoć OVK« 
  59. 59,0 59,1 Nation 2014, str. 256
  60. 60,0 60,1 „JELENA GUSKOVA: ULOGA ČERNOMIRDINA U MILOŠEVIĆEVOJ KAPITULACIJI 1999. GODINE[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala na datum 6. 2. 2014. Pristupljeno 6. 2. 2014.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  61. 61,0 61,1 Vojno-tehnički sporazum
  62. ^ Specijalni dodatak Večernjih novosti povodom 55. godina, 48. str.
  63. ^ This story was written by Rob Bardua (20. 9. 2006). „Only stealth fighter pilot shot down during combat to speak at museum”. Nationalmuseum.af.mil. Arhivirano iz originala na datum 5. 8. 2012. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  64. ^ „Holloman commander recalls being shot down in Serbia, 7. februar 2007”. F-16.net. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  65. ^ „Unmanned Aerial Vehicles Increase In Numbers”, RIA Novosti, 9. oktobar 2007.
  66. ^ „Oslobađanje američkih vojnika: Beograd počašćen najgorim bombardovanjem”, AIM, 6. maj 1999.
  67. 67,0 67,1 „Lepo zvuči, a da li je bilo: Herojski napadi srpske avijacije na NATO avione u Tuzli i Tirani”, Srbija danas, 24. mart 2015.
  68. ^ „Na nišanu Lazanskog: Zoltan Dani”, Sputnjik Srbija, 2018.
  69. ^ Intervju: Đorđe Aničić - Pokazali smo svetu da američki avion F-117A nije nevidljiv!, Balkan info, 28. septembar 2016.
  70. ^ „Stradanje se ne sme zaboraviti”. Kosovo.net. Arhivirano iz originala na datum 3. 8. 2012. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  71. ^ Srbija 2000. - godinu dana posle bombardovanja - časopis Vreme, broj 494, 24. jun 2000, Pristupljeno 28. 3. 2011.
  72. ^ Logos 2019, str. 333. „Prema grubim procenama [vlade Mirka Cvetkovića] pričinjena je materijalna šteta od 30 milijardi dolara”.
  73. ^ „Cetrdeset dana rata”. Vreme.com. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  74. ^ „GLAS JAVNOSTI - Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  75. 75,0 75,1 E.G. „GLAS JAVNOSTI - Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  76. ^ „GLAS JAVNOSTI - Glavne vesti”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  77. ^ Izveštaj Hjuman Rajts Voča
  78. 78,0 78,1 „Na licu mesta: Grdelica”. Vreme.com. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  79. ^ „Suze za 16 žrtava kasetnih bombi“ Novosti 7. maj 2015.
  80. ^ „Sećanje na žrtve bombardovanja varvarinskog mosta“, Radio televizija Kruševac, 29. maj 2013.
  81. ^ „Poginula dva vojnika na Kopaoniku“, (B92, 1. avgust 2012)
  82. ^ „Bomba ubila deminera i upalila vrh Kopaonika!“, Večernje novosti (13. avgust 2012)
  83. ^ „St. Sava Serbian Orthodox Church of Boston - Archives”. Stsavaboston.org. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  84. ^ „Srbija prva u Evropi po stopi smrtnosti od raka “ RTS, (25. mart 2015)
  85. ^ „Kosovo emergency” (PDF). UNHCR. Pristupljeno 4. 9. 2015. 
  86. ^ „Po naređenju, ratni zločini na Kosovu” (PDF). HRW-. Pristupljeno 4. 9. 2015. 
  87. ^ „UNHCR: Serbia and Kosovo” (PDF). UNHCR. Pristupljeno 4. 9. 2015. 
  88. ^ Logos 2019, str. 317-318 sa napomenom 1656. "Slične zahteve da se obustavi napad na SRJ objavili su i predstavnici Indije, i drugih država".
  89. ^ Logos 2019, str. 317.
  90. ^ Logos 2019, str. 317-318. „Slučajno” rušenje iz NATO aviona kineske ambasade na Novom Beogradu (7.5.1999) u kojoj su ubijena 3 državljanina Narodne Republike Kine, prema rečima Đ. Cemina bilo je namerno izazivanje Kine. U junu 1999. Đijang Cemin rekao je: „SAD koje predvode NATO u bombardovanju Jugoslavije i kineske ambasade u Beogradu objasnile su svetu sliku o američkoj demokratiji i ljudskim pravima”.

Literatura

Spoljašnje veze