Нови Сад

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Неопланта)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Нови Сад
Petrovaradin Fortress (Péterváradi vár, Peterwardein).JPG
Vladičanski dvor highres.jpgTrg Slobode - panoramio (1).jpg
Spomenik žrtvama racije.jpgKatedrala - panoramio (4).jpgBiblioteka Matice srpske - panoramio.jpg
Novi Sad, Petrovaradin, noční pohled na Varadinski most.jpg
Застава
Застава Новог Сада
Грб
Грб Новог Сада
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина  Војводина
Округ Јужнобачки округ
Стара имена Рацка варош
Петроварадински шанац
Неопланта
Становништво
Становништво
 — 2011. 250.439 [1]
 — густина 487/км2
Агломерација 341.625 [1] (2011)
Географске карактеристике
Координате 45°15′18″ СГШ; 19°50′41″ ИГД / 45.255° СГШ; 19.844722° ИГД / 45.255; 19.844722Координате: 45°15′18″ СГШ; 19°50′41″ ИГД / 45.255° СГШ; 19.844722° ИГД / 45.255; 19.844722
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина 80 м
Површина 702,7 км2
Нови Сад на мапи Србије
Нови Сад
Нови Сад
Остали подаци
Градоначелник Милош Вучевић (СНС)
Поштански број 21000
Позивни број (+7) 21
Регистарска ознака NS/НС
Веб-сајт
www.novisad.rs

Нови Сад је највећи град Аутономне Покрајине Војводине и њен административни центар, после Београда други град у Србији по броју становника и површини. Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. године, на административној територији Града Новог Сада је живело 341.625 становника, док је у самом насељу Нови Сад живело 250.439 становника, а на урбаном подручју које чини Град Нови Сад 277.522 становника.[1]

Основан 1694. године, Нови Сад је дуго времена био центар српске културе, због чега је често називан „Српска Атина”. Данас је Нови Сад велики индустријски и финансијски центар српске економије, универзитетски град и школски центар, културни, научни, здравствени и политички центар Аутономне Покрајине Војводине, град домаћин многих међународних и домаћих привредних, културних, научних и спортских манифестација, као и град музеја, галерија, библиотека и позоришта.

Град лежи на обалама реке Дунав, између 1252. и 1262. километра речног тока. На левој обали Дунава се налази равничарски део града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смештен брдовити део града (Срем). Надморска висина са бачке стране је од 72 до 80 m, док се са сремске стране креће између 250 и 350 m. Код Новог Сада се у Дунав (са леве стране реке) улива Мали бачки канал, који је део система канала Дунав—Тиса—Дунав. Бачки део града је смештен са обе стране овог канала.

Име[уреди]

У Граду Новом Саду у службеној употреби су, поред српског језика, још и мађарски, словачки и русински језик.[2] Име града на осталим службеним језицима гласи Újvidék (мађарски),[3][4] Nový Sad (словачки)[3] и Нови Сад (русински).[5] На осталим језицима који су (или који су били) од историјског значаја на овим просторима име Новог Сада гласи Neoplanta (латински),[3] Neusatz[3] или Neusatz an der Donau[4] (немачки), Novi Sad (хрватски), Novi Sad (румунски) и Млада Лоза (бугарски).[6]

Првобитна имена Новог Сада била су Рацко (Српско) село, Рацка варош, Рацки град (Ratzen Stadt, Ratzenstatt) и Петроварадински шанац (Peterwardeiner Schantz), док име Нови Сад (Neoplanta, Neusatz, Újvidék) датира из 1748. године.[7][8] Манојло Грбић у првој књизи са насловом Карловачко владичанство на страни 288. пише: „У јесен 1722. држан је народни Сабор у Варадинском Шанцу, а то је у данашњем Новом Саду.”

Географија[уреди]

Положај града[уреди]

Поглед на Нови Сад из ваздуха

Нови Сад се налази на 45°20′0″N 19°51′0″E / 45.33333° СГШ; 19.85000° ИГД / 45.33333; 19.85000, у средишњем делу аутономне покрајине Војводине, на северу Србије, на граници Бачке и Срема.

Град лежи на обалама реке Дунав, између 1252. и 1262. километра речног тока. На левој обали Дунава се налази равничарски део града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смештен брдовити део града (Срем). Надморска висина са бачке стране је од 72 до 80 m, док се са сремске стране креће између 250 и 350 m. Код Новог Сада се у Дунав (са леве стране реке) улива Мали бачки канал, који је део система канала Дунав—Тиса—Дунав. Бачки део града је смештен са обе стране овог канала.

Са 15 приградских насеља, општинско подручје града Новог Сада обухвата површину од 702,7 km², док уже подручје Новог Сада са Петроварадином и Сремском Каменицом заузима површину од 129,4 km². Грађевински рејон града обухвата површину од 106,2 km².

Град се налази на важним саобраћајним коридорима, што обезбеђује значајне компаративне предности. Нови Сад има друмску, железничку и речну везу са окружењем. Место је стицања и повезивања мреже магистралних копнених саобраћајница на правцима:

Кроз град пролази саобраћајни коридор бр. 10 који на свом основном правцу од Салзбурга до Солуна повезује осам, а укључујући краке, још шест држава. Коридор бр. 7 или Дунавски коридор воденим путем, преко Дунава, повезује земље западне Европе са Црним морем. Пловним малим каналом Нови Сад је повезан са системом канала Дунав-Тиса-Дунав који омогућава саобраћајне везе пловним путем и то узводно до средње Европе и низводно према Црном мору. Нови Сад се налази на 1.255 km тока, на сектору Града тече широко, кроз равницу, градећи многобројне аде, рукавце и спрудове.[9]

Општинско подручје Града Новог Сада окружују општине Бачки Петровац, Врбас, Темерин, Жабаљ, Тител, Инђија, Сремски Карловци, Ириг и Беочин, чији становници, заједно са становницима још неких општина Јужнобачког округа, гравитирају Новом Саду.

Клима[уреди]

Клима у Новом Саду прелази из умерено континенталне у континенталну, тако да град има све четири годишња доба. Преко јесени и зиме повремено дува хладан ветар кошава, који обично траје од три до седам дана. Кошава може током зиме да створи наносе и сметове снега током вејавица и мећава. Просечна температура ваздуха у граду је 10,9 °C, средња температура у јануару је −1 °C, док је у јулу 21,6 °C. Годишње падне просечно 578 mm падавина, а број дана са падавинама је 122. Због промене климе на глобалном (светском) нивоу, последњих година се на подручју Новог Сада повећала количина падавина, што повремено изазива поплаве у неким деловима града, будући да садашњи градски канализациони систем није пројектован за измењене климатске услове.

Клима за Римске Шанчеве, Нови Сад (1981—2010, екстреми 1948—данас)
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 18,9
(66)
22,4
(72,3)
30,0
(86)
31,5
(88,7)
34,2
(93,6)
37,6
(99,7)
41,6
(106,9)
40,0
(104)
37,4
(99,3)
30,1
(86,2)
26,9
(80,4)
21,0
(69,8)
41,6
(106,9)
Максимум, °C (°F) 3,7
(38,7)
6,1
(43)
12,0
(53,6)
17,7
(63,9)
23,0
(73,4)
25,8
(78,4)
28,1
(82,6)
28,3
(82,9)
23,6
(74,5)
18,0
(64,4)
10,5
(50,9)
4,8
(40,6)
16,8
(62,2)
Просек, °C (°F) 0,2
(32,4)
1,6
(34,9)
6,4
(43,5)
11,8
(53,2)
17,3
(63,1)
20,1
(68,2)
21,9
(71,4)
21,6
(70,9)
16,9
(62,4)
11,8
(53,2)
5,9
(42,6)
1,5
(34,7)
11,4
(52,5)
Минимум, °C (°F) −3,1
(26,4)
−2,4
(27,7)
1,5
(34,7)
6,2
(43,2)
11,3
(52,3)
14,1
(57,4)
15,5
(59,9)
15,3
(59,5)
11,4
(52,5)
6,9
(44,4)
2,2
(36)
−1,5
(29,3)
6,5
(43,7)
Апсолутни минимум, °C (°F) −30,7
(−23,3)
−28,6
(−19,5)
−19,9
(−3,8)
−6,2
(20,8)
−0,4
(31,3)
0,2
(32,4)
5,4
(41,7)
6,9
(44,4)
−1,6
(29,1)
−6,4
(20,5)
−13,8
(7,2)
−24,0
(−11,2)
−30,7
(−23,3)
Количина падавина, mm (in) 39,1
(1,539)
31,4
(1,236)
42,5
(1,673)
49,2
(1,937)
63,0
(2,48)
91,4
(3,598)
64,3
(2,531)
57,5
(2,264)
53,8
(2,118)
52,7
(2,075)
53,8
(2,118)
48,8
(1,921)
647,3
(25,484)
Дани са падавинама (≥ 0.1 mm) 12 10 11 12 13 12 10 9 10 9 11 13 132
Дани са снегом 6 7 3 0 0 0 0 0 0 0 2 6 24
Релативна влажност, % 85 79 71 67 66 69 68 68 72 76 82 86 74
Сунчани сати — месечни просек 64,8 99,0 156,4 190,1 250,8 269,4 303,6 285,8 205,7 158,9 92,4 58,4 2.135,3
Извор #1: РХМЗ Србије[10]
Извор #2: Meteo Climat (макс. и мин. екстреми)[11]

Историја[уреди]

Старија насеља на подручју Новог Сада[уреди]

Уколико се изузме Петроварадинска тврђава са околином, где су нађени трагови из скоро свих епоха, од праисторије, преко времена доминације Рима и потом средњег века, са Бачке стране има више локација раштрканих налазишта која показују да су овде стално оснивана нова насеља. Тако је на Клиси откривено насеље земуница из бронзаног и гвозденог доба, а на месту Темеринске петље, када су ту извођени радови 1981. године, нађени су остаци из разних временских периода, од палеолита до данас, констатовано је постојање некрополе старчевачке културе и нађени су трагови великог средњовековног села.

И на другим локацијама је било трагова из периода пре нове ере, па је тако на пример у улици Јанка Чмелика 36 пронађена мања праисторијска остава у којој су пронађени фалсификовани новчићи са ликом Александра Македонског, а претпоставља се да су фалсификатори били Келти. Такође, на месту данашње нове зграде Библиотеке Матице српске током радова 1991. године, пронађено је гробље из бронзаног доба, део словенског насеља и хришћанско гробље. Међутим, овај период није богат писаним документима и тешко је утврдити да ли је било и неког већег насеља или само мањих насеобина од по неколико кућа.

Насеље Бистрица (Bistritz) на подручју данашњег Новог Сада, уцртано на Лазарусовој карти Угарске из 1528. године
Насеље Бистрица (Bistritz) на подручју данашњег Новог Сада, уцртано на мапи фламанског картографа Герхарда Меркатора из 16. века

Са локалитета Клиса-Барутана потичу налази који се везују за бакарно доба — енеолит (3000—2000. година пре нове ере), када долази до прекида са неолитском традицијом и појавом нових култура, чији су носиоци степски номади, односно говорници индоевропских језика[12] који се досељавају са истока Европе. На налазиштима на Детелинари заступљени су трагови латенског периода, који се везује за експанзију Келта. У 1. веку нове ере, на подручје Бачке досељава се сарматско племе Јазиги, а налази римског новца на подручју Новог Сада сведоче о трговачким везама Јазига и Римљана. На подручју данашњег Новог Сада археолози су пронашли трагове четири сарматска насеља: на Клиси, Сајлову, Салајци и Југовићеву.

Први историјски документ који говори о постојању насеља на подручју Новог Сада је повеља угарског краља Беле IV из 1237. године у којој дарује новој цистерциској опатији у Белакуту (средњовековно утврђење на локацији данашње Петроварадинске тврђаве) имања и села на бачкој страни. У повељи се помињу места Петурварад (названо још и стари Петроварадин, Вашарош-Варад и Варадинци), два Зајола (Горњи и Доњи, познати и као Сајол, Исаилово и коначно, што је и данашње име, као Сајлово) и Бакша (познато и као Бакшић, Бачић, Бакшафалва).

Археолози су доказали да је Петурварад (Вашарош-Варад) био смештен код старе Барутане на Темеринском путу, односно код Темеринске петље, а ово је било и најзначајније средњовековно насеље на подручју данашњег Новог Сада, на бачкој обали Дунава. Насеље је било повезано скелским превозом преко Дунава са тврђавом и манастиром на сремској обали. Ово је било велико насеље словенског живља које датира из периода сеобе народа (5—6. век).[13]

На Сајлову и другим локацијама где се претпоставља да су била насеља Зајол налажени су током година трагови људи из средњег века, као и гробља старија од 10. века, тако да је скоро сигурно да су ова насеља постојала, али се претпоставља да су се премештала током векова. Наиме, у та времена су доста чести били проласци пљачкашких хорди па су становници бежали и кад би се вратили поново би зидали насеље, често и даље од првобитног станишта.

За насеље Бакша (Бакшић) има више теорија где се налазило, али последња ископавања, нарочито из Католичке порте и других локација у центру Новог Сада (попут Његошеве 10 где је 2002. године пронађен део средњовековног насеља са стамбеним објектима), све више говоре да је било смештено не северно од улице Алексе Шантића у правцу Телепа, него ближе центру.

На подручју града постојало је и средњовековно насеље Сент Мартон (или Ке Сент Мартон) и налазило се западно од Бакше уз скоро саму обалу Дунава, у правцу Футога. Постојање овог насеља је потврђено откривањем скелета са ратном опремом 1961. године у улици Ватрослава Јагића 21 на Телепу. У средњем веку су такође постојала и насеља Биваљош (које се, према претпоставци, налазило на подручју данашње Слане Баре)[13] и Бистрица (чији положај се не може са сигурношћу утврдити).

Већина ових насеља је више пута уништавана и поново оснивана, најпре због похода Монгола у 13. веку, а потом и каснијих ратова Угарске и Турске. Мада је становништво бежало пред ратним страдањима, оно се и враћало, тако да и турски списи о наплати пореза говоре о више десетина кућа у Сајлову, Бакшићу, Варадинцима, Биваљошу и другим околним насељима. По пореском списку из 1522. године, међу становницима ових насеља срећу се како мађарска тако и словенска имена (Божо, Радован, Радоња итд.),[14] да би по турским подацима из 1590. године на овом подручју било забележено 105 кућа које плаћају порез — и то искључиво српских.[15] Пошто се зна да је било и Срба који нису плаћали порез (уколико су рецимо били у турској служби), онда је број становника ових насеља сигурно био већи.

Мада није до краја потврђено, претпоставка је да ће потомци становника ових насеља, углавном Срби, чинити неке од првих становника Рацке вароши (Рацког града, Рацког села, Рацког шанца, Петроварадинског шанца), из које ће се касније развити и Нови Сад. Документи из периода оснивања Рацке вароши, конкретно карте, говоре и да је на месту садашњег укрштања Булевара Цара Лазара и Кеја Жртава Рације било и насеље Croaten Stadt, односно како се претпоставља рибарско село насељено Хрватима. Постоје претпоставке да је било и других насеља, али за сада нема чврстих археолошких доказа који иду томе у прилог.

За насеље Бистрица (Bistritz), настањено словенским живљем, које се помиње на више карата, углавном из 16. и 17. века, прекопута Петроварадинске тврђаве (између осталих, и на карти чувеног фламанског картографа Меркатора (1512—1594), који је картографију поставио на строго научне основе), археолози до сада нису налазили материјалне доказе постојања. Недавно су на подручју данашњег Новог Насеља — Бистрице нађени остаци средњовековног села, с тим да их археолози не поистовећују са старом Бистрицом.[16]

Најважнији археолошки локалитети који су мање или више испитани у Новом Саду, не рачунајући Петроварадинску тврђаву, налазе се на потезу Слана бара, Клиса (на месту Барутана), Сајлово-Југовићево и Ченеј, као и у улицама Матице српске 3, Милеве Марић, Ватрослава Јагића 21, Јанка Чмелика, Позоришни трг 8, Лазе Телечког 6 и 8, Николе Пашића 16, 18 и 19, Трг слободе 5, Његошева 10, Цара Душана и Трг Марије Трандафил 5. Ту су проналажене ископине из праисторије, антике, средњег века и новог века.

Оснивање и развој[уреди]

Карта Новог Сада (Ratzen Stadt) са околином, почетак 18. века
Карта Новог Сада са околином из 1716—1717. године, на којој су убележени Нови Сад (Рацка варош — Ratzenstatt) и село Алмаш
Карта Новог Сада из 1745. године, на којој је Нови Сад убележен под именом Рацка варош (Ratzen Stadt)

Сматра се да је насеље на левој обали Дунава из кога ће се развити данашњи Нови Сад основано после изгона Турака из ових крајева 1694. године — а вероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692. године, када је почела изградња Петроварадинске тврђаве, на левој обали Дунава могло бити колиба занатлија који су пратили градитеље и аустријску војску.

Ово насеље је првобитно било познато под именима: Рацка варош (Raitzenstadt, Ratzen Stadt, односно Српски град) и Петроварадински Шанац, а касније је (1748. године) добило име Нови Сад. Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Немци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, o чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици. Од 1702. године, насеље је у саставу хабзбуршке војне границе, а 1708. године постаје седиште бачког владике и главно место бачког дела подунавске војне границе. После новог Аустријско-турског рата и успостављања нових државних граница 1718. године, Рацка варош није више погранично место, него се развија у трговачко насеље у којем се размењују плодови Сремско-фрушкогорског виногорја и житородне Бачке равнице.

1718. године, готово комплетно становништво села Алмаш (налазило се између Темерина и Србобрана) пресељава се у Рацку варош (у данашњи Алмашки крај), чиме се становништво вароши нагло умножило. По подацима из 1720. године Рацка варош је имала 112 српских домова, као и 14 немачких и 5 мађарских.[17] Рацка варош у то време постаје „Коморска варош“, са зачецима урбаних одлика, а будући да се налазио у саставу војне границе, град је по становништву био подељен на војни и цивилни део.

1748. године богати грађани Рацке вароши (неколико Срба и два Немца) одлазе у Беч, где за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Поставши слободан краљевски град, Нови Сад добија и данашње име. Царица тим поводом, 1. фебруара (који је од 1996. године и службени Дан Града) 1748. издаје едикт који каже:

„Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче [...] да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у Бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога [...] учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Неопланта, мађарски Uj-Videgh, немачки пак Ney-Satz, српски Нови Сад и бугарски Млада Лоза.”

Још пре успостављања првог магистрата новог слободног краљевског града, иселили су се из њега граничари. Августа 1746. године, када се приступило развојачењу граница у Бачкој, око 150 граничарских породица изјавило је да остаје у Шанцу, док се око 200 породица изјаснило за војни статус па према томе и за сеобу. У току 1747. године, ове су породице пресељене у Срем, а командант Секула Витковић — пошто је своју кућу и башту продао граду — одселио се 1748. у Старе Бановце.

Петроварадин и Нови Сад 1821. године

Због статуса слободног краљевског града, Нови Сад доживљава нагли привредни развој и напредак, тако да шездесетих година 18. века има око 8.000 становника — претежно занатлија и трговаца, али и ратара и повртара. По узору на слободне градове тога времена, Новим Садом управља магистрат — на челу са судијом и дванаест сенатора. Србима је обезбеђена половина од укупног броја чланова магистрата, а судија, градски капетан и други се бирају наизменично из српске и других народности. 1780. године, Нови Сад има око 2.000 домова, од којих 1.144 српска.[18] 1771. и 1838. године град је страдао од поплава.

У првој половини 19. века, Нови Сад је био највећи српски град.[15] (Око 1820. године град је имао око 20.000 становника, од којих су око две трећине били Срби,[19] а данашњи највећи српски град, Београд, није достигао приближан број становника пре 1853. године.)[15] Још 1817. године, Вук Караџић говори за Нови Сад да је „данас највеће општество српско на свијету“,[20] док Шафарик 1813. године говори да је „овде гнездо Српства“.[20] У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота целокупног српског народа. У Новом Саду су у то време стално боравили или се дуже задржавали Светозар Милетић, Полит-Десанчић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Ђорђе Натошевић, Илија Вучетић, Стефан Брановачки, С. Павловић, Теодор Мандић, Л. Станојевић, А. Хаџић, Коста Трифковић, Арса Пајевић, као и многи виђенији емигранти из Србије. Све ово били су разлози да Нови Сад буде прозван „Српском Атином”.

Револуција 1848. и 1849. године[уреди]

У почетку националних превирања 1848. године, Нови Сад има значајну улогу. У њему је 26. марта на заједничком скупу „општества српског“ донета петиција од 16 тачака, услов за самоуправне слободе Срба у Угарској. У граду је смењен дотадашњи магистрат и изабран нови, састављен искључиво од Срба, а одавде ће потећи и иницијатива за одржавање Мајске скупштине у Сремским Карловцима (13—15. мај 1848), на којој је проглашена аутономна Српска Војводина, у чијем ће саставу бити и Нови Сад.

Пре проглашења Српске Војводине у Сремским Карловцима, новосадски Срби изабрали су на збору у Новом Саду депутацију, која је 8. априла отишла у Пожун, да се споразуме са Лајошем Кошутом о односима између нове револуционарне мађарске владе и војвођанских Срба. Споразум није постигнут и тиме је на територији данашње Војводине отпочео крвави рат између Срба и Мађара. У рату је нарочито страдао Нови Сад, који је мађарска војска разорила, бомбардовањем са Петроварадинске тврђаве, а град је изгубио већину свог становништва. Од преко 2.800 зграда и кућа остало је једва 800, а становништво се разбежало на све стране. После гушења мађарског устанка, у град се поново враћа део становништва, али ће попис из 1850. године у граду избројати само 7.102 становника, што није ни половина броја од 20.000 колико је Нови Сад имао становника пре револуције. Требаће двадесет година да се број становника обнови, тако да је тек пописом из 1870. године забележено да Нови Сад има 19.000 становника, што је број приближан некадашњем. Колико је град био уништен у револуцији говоре и подаци о идејама аустријских званичника да се изгради нови град, неколико километара узводно.

Нови Сад до Првог светског рата[уреди]

Између 1849. и 1860. године, Нови Сад се налазио у оквиру Војводства Србије и Тамишког Баната, засебне хабзбуршке покрајине чије је административно седиште био Темишвар. После укидања ове покрајине, Нови Сад је део Бачко-бодрошке жупаније у оквиру хабзбуршке Угарске. Административно седиште ове жупаније био је град Сомбор.

Светозар Милетић

У политичкој и културној сфери, Нови Сад је задржао своју стару улогу и знатно је предњачио, не само испред војвођанских, већ и испред других српских и југословенских градова. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док су у Београду тада излазила 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније (1861. године) у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира Српска гимназија са вишим разредима. У граду се стицала и група људи, која ће деценијама водити војвођанске Србе у широку борбу за своја национална и демократска права. Носилац те интензивне политичке и културне акције је Светозар Милетић, а следе га Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Лаза Костић и други.

Иако је и даље био политички и културни центар војвођанских Срба, до краја 19. века етнички састав новосадског становнишва знатно се изменио, а већ осамдесетих година овог века вођство у градској управи прелази у руке Мађара и од тада су за саборске посланике бирани искључиво њихови представници.[21] Од оснивања Новог Сада 1694. године, најбројнија етничка група у граду били су Срби, док бројнијег мађарског становништва овде нема све до половине 19. века. После 1867. године, Нови Сад се налази под управом угарског дела Аустроугарске монархије. Током овог периода, политика мађаризације, коју је спроводила угарска влада, утицала је на промену демографске структуре града, односно, од претежно српског Нови Сад је добио етнички мешовит карактер. По попису из 1880. године, 41,2% становника града је говорило српским, а 25,9% мађарским језиком.[22] До 1910. године, процентуално учешће говорника српског језика пало је на 34,52%, док се процентуално учешће говорника мађарског језика попело на 39,72%.[23]

Градска кућа у Новом Саду, саграђена 1895. године

Ове пописне податке ипак треба узети са резервом, јер се не може са сигурношћу рећи да ли су Мађари или Срби били најбројнији народ у граду 1910. године, с обзиром да многи историчари оспоравају тачност резултата пописа из 1910. године будући да овај попис није бележио етничку припадност грађана, нити је бележио искључиво матерњи језик, већ је такође бележио „најчешће говорен језик“,[24] тако да резултати пописа преувеличавају број говорника мађарског језика, с обзиром да је ово био званични језик у то време и многи грађани којима мађарски није био матерњи су изјавили да га најчешће користе у свакодневној комуникацији. У говорнике мађарског језика урачунато је и 2.326 Јевреја, који су се декларисали да се служе мађарским језиком[23][25] (по попису из 1910. године, укупан број говорника мађарског језика у Новом Саду, укључујући и поменуте Јевреје, био је 13.343, док је број говорника српског језика био 11.594).[23] Још један пропуст пописа из 1910. године био је тај што у попису нису бележени само стални становници града, већ такође и привремени становници, који нису живели у граду већ су овде били стационирани по дужности војне или цивилне службе.[22]

Мађарско становништво је у ово доба имало градску управу у својим рукама и мада се мађарски тада морао говорити у Градској кући и јавним здањима, српски језик је преовлађивао у трговинама, на пијаци и по улицама, јер поред Срба мештана и свакодневна српска потрошачка публика из околине давала је српско обележје Новом Саду.[26] На данашњем општинском подручју Града Новог Сада, укључујући Нови Сад и околна насеља са бачке и сремске обале Дунава, било је 1910. године 74.854 становника, од чега је 29.611 (39,55%) говорило српски језик, 18.379 (24,55%) говорило мађарски језик, 14.026 (18,73%) говорило немачки језик, 6.899 (9,21%) говорило словачки језик и 4.945 (6,6%) говорило хрватски језик.[27] Ова релативна већина Срба на данашњем општинском подручју Града Новог Сада била је невидљива на званично исказаним резултатима пописа из 1910. године, јер су тадашње административне границе општина биле уређене на другачији начин, тако да је у самом граду попис као главни језик исказао мађарски, а у општинском подручју Новог Сада на бачкој обали Дунава (тада административно одвојеном од урбаног дела града) главни језик исказан на попису био је словачки.

Привредни развој града у другој половини 19. века омеђен је карактеристикама тадашње Аустроугарске монархије, која је у индустријској експанзији помало заостајала за државама западне Европе. Осамдесетих година 19. века Нови Сад је имао само свилару, а нешто касније саграђена је кланица, затим плинара, а 1910. године и електрична централа. Изградњом магистралне железничке пруге, 1883. године, која га је повезивала са Будимпештом, Нови Сад добија на значају, али је индустрија у граду и даље занемарива.

Панорама Новог Сада почетком 20. века

Између два светска рата[уреди]

Споменик Јаши Томићу у Новом Саду

Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. Предратни српски политичари и родољуби почели су да се окупљају и да организовано делују у Новом Саду већ почетком јесени 1918. године; међу њима је покренуто питање организовања одбора који би по слому Аустроугарске преузео власт у граду из руку мађарске управе. Први такав неформални одбор створен је на иницијативу Јаше Томића, предратног вође Српске народне радикалне странке. Радикали око Јаше Томића састали су се 27. октобра у Суботици са виђенијим људима и договорили се да се створи „средишња управа наших покрајина” (Баната, Бачке и Барање), што је и учињено по њиховом повратку. Образован је привремени Српски народни одбор, са задатком да у интеррегнуму преузме прерогативе власти и обезбеди ред до успостављања редовног поретка.

2. новембра чланови Српског народног одбора су се договорили да се организује народна стража, а истог дана на улицама се појавило обновљено социјалдемократско гласило Слобода, које је најавило национално ослобођење српског народа у Војводини (претходно је издавање свих српских листова било обустављено у лето 1914. године). У Нови Сад је возом из горње Угарске стигло око 1.500 српских заробљеника и интернираца, а један од повратника из ропства — потпоручник српске војске Бошко Павловић — на сопствену иницијативу организовао је приспеле војнике и заједно са њима ставио се на располагање Српском народном одбору.

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана у Новом Саду 25. новембра 1918; Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији

Одбор је разаслао општинама у Банату, Бачкој и Барањи „пожурнице”, у којима је апеловао да се оснивају народни одбори, који се имају покоравати једино његовим наредбама и упутствима. Српском народном одбору стизала су обавештења о нередима које су изазивали распуштени аустроугарски војници. У одбору је решено да се „крилатице” на новосадском аеродрому искористе за извиђање кретања непријатељских трупа и да се упути позив Дунавској дивизији српске војске — која је ушла у Срем — да што хитније упути своје јединице и у Бачку. Српски народни одбор упутио је ултиматум команданту немачких трупа да 8. новембра, најкасније до шест часова ујутру, његови војници напусте град. По изласку и последњег непријатељског војника, Бошко Павловић је наредио да српске страже заузму све важне пунктове у граду, а у ноћи између 8. и 9. новембра мандатори Српског народног одбора су и званично преузели власт у Новом Саду од мађарског Магистрата. На седници је, пола сата пре поноћи, власт прешла у српске руке, тако да су новосадски Срби фактички сами себе ослободили дан пре уласка српске војске у Нови Сад 9. новембра.[28] Када је јављено да српска војска долази у Нови Сад, у сусрет јој је пошло у току преподнева око 400 коњаника — који су били у народним оделима, а носили су српски барјак. На мосту је српске војнике у име Новосађана први поздравио угледни грађанин Сава Стојковић, члан Управног одбора Матице српске. Он је окићену српску заставу предао мајору Војиславу Бугарском, као команданту јединице српске војске која је имала част да ослободи Нови Сад. Потом је, уз присуство мноштва грађана, на главном градском тргу приређен дочек српској војсци, а добродошлицу им је са балкона Матице српске зажелео Јаша Томић.

После спроведених избора по свим војвођанским местима (од 18. до 24. новембра), у Новом Саду се 25. новембра 1918. године састала Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, која званично проглашава отцепљење ових региона од Угарске и њихово присаједињење Србији, а на истој скупштини формира се и покрајинска влада (Народна управа) Баната, Бачке и Барање са седиштем у Новом Саду. Затим је једна делегација предвођена Јашом Томићем и Блашком Рајићем отпутовала у Београд, где су највиши политички и војни фактори Краљевине Србије примили одлуку Велике народне скупштине о присаједињењу Србији „с пуним задовољством и одобрењем”. Власти у Београду, међутим, никад нису званично признале новоформиране покрајинске органе власти, који су наставили да функционишу до 12. марта 1919. године, када је одржана последња седница Народне управе.

Нови Сад 1920. године

1. децембра 1918. године, проглашено је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а Нови Сад улази у ту нову државу као саставни део Краљевине Србије. Иако је до 1918. године имао улогу културног и политичког центра Срба, Нови Сад до тада није био административни центар неке значајније управне територије или покрајине, што се уласком у нову државу мења: од 1918. до 1922. године, Нови Сад је административни центар покрајине Банат, Бачка и Барања, а такође (1921—1922. године) и административни центар Бачко-барањске жупаније, која је обухватала Бачку и Барању, затим је (од 1922. до 1929. године) административни центар Бачке области, која је обухватала западне делове Бачке и Барању, да би 1929. године постао административни центар Дунавске бановине, једне од покрајина Краљевине Југославије.

По попису из 1921. године, Нови Сад је имао 39.122 становника, од којих је 16.293 говорило српски, 12.991 мађарски, 6.373 немачки и 1.117 словачки.[29] Јачање индустрије увећавало је и становништво града. До пописа из 1931. године број становника града нарастао је на 63.985, делимично и због тога што је Нови Сад у том периоду административно уједињен са Петроварадином, па се подаци са пописа из 1931. године односе на оба насеља (Петроварадин је тада имао око 5.000 становника). За разлику од пописа из 1921. године, на којем су говорници српског језика у Новом Саду чинили релативну већину од 41,1%, попис из 1931. године бележи апсолутну већину од 50,4% говорника српског или хрватског језика у уједињеном граду [30] (у Петроварадину су тада већинско становништво били Хрвати).

Зграда „Бановине”, саграђена 1939. године

У нову југословенску државу Нови Сад уноси културно благо и институције, као што је Матица српска са летописом, Српско народно позориште, затим изузетно значајна библиотека и сликарске галерије... Привреда Новог Сада у тадашњој аграрној земљи је веома истакнута, а комунално уређење без премца у Југославији. У њему се налази знатан број стручне и техничке интелигенције, друштвени живот са развијеним културним и економским захтевима, веома развијене радне навике, дисциплина рада и стручно знање. Као административни центар Дунавске бановине, Нови Сад добија многе монументалне грађевине, као што су „Бановина” (садашња зграда покрајинске владе и скупштине), Танурџићева палата, Раднички дом и друге.

Други светски рат[уреди]

Иако је 12. децембра 1940. године потписала Уговор о сталном миру и вечитом пријатељству са Краљевином Југославијом, Хортијева Мађарска се није одрекла претензија на северне делове југословенске територије. После обарања Тројног пакта у Југославији крајем марта 1941. године, у војним и политичким круговима Хортијеве Мађарске дилеме око напада на Југославију није било. Једини услов који је требало испунити било је тражење формалног разлога који би оправдао такав корак. Догађаји који су уследили после уласка немачких трупа у Југославију уклонили су и ту препреку. Формирање Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. године, протумачено је као престанак постојања Југославије, што је ослобађало обавезе из Уговора о пријатељству, те је Мађарска влада на седници од 10. априла 1941. године одобрила заповест регента Миклоша Хортија о ратним операцијама у „јужним крајевима”. Два дана касније, мађарске фашистичке трупе су прешле мађарско-југословенску границу и за непуна четири дана, без борбе, заузеле Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје. У окупацији ових територија је учествовало око 80.000 мађарских војника и официра.

У ноћи између 11. и 12. априла у ваздух су одлетели новосадски мостови на Дунаву, Мост краљевића Томислава и Железнички мост, а порушила их је Југословенска армија приликом повлачења из Бачке. У граду су се појавили наоружани „немзетери” и „фолксдојчери” да контролишу улице и насеља. У периоду од 11. априла па до окупације града локални Немци су преузели све установе у граду и градски аеродром и три дана обављали сву власт. 13. априла у град улазе мађарске окупационе трупе, а део локалног мађарског и немачког становништва их дочекује са заставама, цвећем и музиком. Улазак окупатора пропраћен је појединачним убиствима и организованим нападом на ненаоружано становништво Салајке, дела града претежно настањеног Србима.[31] Током 14. и 15. априла убијено је око 300 новосадских Срба, а до краја априла још око 200.[32] Део немачког становништва је од првог дана окупације незадовољан, јер су локални Немци на овом подручју хтели да оснују своју подунавску државу. У једном немачком листу мађарску војску називају окупаторском, док у једном радиограму немачки локални лидери пишу: „Шта траже Мађари овде? Радије доживотно под Хотентотима, но и један дан дозволити да се на нама распну благодети идеје круне Светог Стефана.”[33] Хитлер је, међутим, имао другачије планове за комадање Југославије.

Споменик жртвама рације у Новом Саду

Власт у граду преузима војна управа, која је имала за циљ да створи „основне услове” за поновно укључивање окупираних територија у оквире „Велике Мађарске”. Планом денационализације је било предвиђено протеривање готово свег становништва српског порекла из Бачке, а на њихово место досељавање становништва мађарске националности.[34] Међутим, пошто између мађарских и немачких власти није постигнут споразум о протеривању, ова акција је делимично обустављена. Листови на српском језику су забрањени, рад Матице српске је суспендован, док су имања Епархије бачке стављена под секвестар. Српска гимназија у Новом Саду ради, али се национална историја избацује из наставног програма, док су матуранти морали полагати испит из мађарског језика и мађарске националне историје.

Крајем августа и почетком септембра 1941, укинута је војна управа а уместо ње формирана цивилна, чијим је увођењем створена Бачко-бодрошка жупанија са седиштем у Сомбору; у оквиру ове жупаније налазио се и Нови Сад, којем је повраћен статус слободног краљевског града. Нови Сад се тако од некадашњег административног центра Дунавске бановине претворио у погранични град на граници Хортијеве Мађарске и Павелићеве Независне Државе Хрватске. Петроварадин, који је до 1941. године био сједињен са Новим Садом нашао се сада са хрватске стране ове наметнуте границе. На седници мађарског парламента од 16. децембра 1941. године усвојен је „Закон о поновном прикључењу освојених јужних територија мађарској круни и уједињењу са осталим земљама Мађарске”, којим је насилно присвојено суверено право над окупираним југословенским крајевима. Према попису становништва, који су мађарске окупационе власти извршиле крајем 1941. године, а за који су неки историчари рекли да је тенденциозан и да није за јавну употребу,[35] Нови Сад је имао 61.731 становника, од којих је 31.685 (51,3%) говорило мађарски, а 17.039 (27,6%) српски,[36] што представља знатно повећање броја говорника мађарског и смањење броја говорника српског у односу на ранији попис из 1931. године (по попису из 1931. године у Новом Саду је било 32.227 или 50,4% говорника српског (и хрватског) и 17.354 или 27,1% говорника мађарског).[36]

Током четворогодишње окупације (од 1941. до 1944. године), окупатори су починили бројне злочине (хапшења, убијања, паљења, стрељања, малтретирања) над српским и јеврејским становништвом града, а један од познатијих масовних злочина је Новосадска рација спроведена јануара 1942. године, у којој је убијено и под дунавски лед бачено 1.246 Новосађана, по националности 809 Јевреја, 375 Срба, 18 Мађара, 15 Руса и 2 Русина, а по полној и старосној структури 489 мушкараца, 415 жена, 177 старих особа и 165 деце.[37] Један од последњих злочина окупатора у Новом Саду било је и масовно одвођење Јевреја, читавих породица, од деце до стараца, у злогласне немачке логоре смрти 1944. године.[38] Током целог рата, фашисти су укупно убили око 5.000 Новосађана.[39] У току 1944. Нови Сад је бомбардован од стране савезничких авиона, који су за циљ имали стратешке објекте: железнички мост који су Немци подигли на месту порушеног, нека слагалишта материјала, као и извесне установе локалних Немаца, али су том приликом страдале и многе стамбене зграде, нарочито у близини моста.

У Новом Саду је, током целог рата, деловао покрет отпора и Народноослободилачки покрет под вођством Комунистичке партије Југославије. У граду се налазило седиште Окружног комитета КПЈ, који је у оквиру Народноослободилачког покрета био део Покрајинског комитета КПЈ за Војводину. Значајну помоћ у свим облицима рада активистима НОП-а представљао је директивни и пропагандни материјал, који је упркос бројним тешкоћама везаним за одржавање веза, стизао у Бачку од виших партијских и скојевских руководстава. Посебно значајну улогу у том погледу представљали су формирање и рад Агитпроп групе и покрајинске технике у Новом Саду. У периоду свог постојања, од краја јуна до октобра 1941. године, ова група и техника издали су или умножили мноштво материјала који је доспевао у све делове Бачке захваљујући добро организованој мрежи за ’растурање’. И поред постигнутих резултата, рад на војном плану био је веома отежан, а тиме и мање успешан од неких других видова активности КПЈ. У Народноослободилачкој борби, у партизанским одредима и војвођанским бригадама, непосредно је учествовало 2.365 Новосађана, припадника свих националности.

За заслуге својих грађана у току антифашистичке борбе, као и допринос становнике Војводине у Народноослободилачком рату, председник СФРЈ Јосип Броз Тито је поводом тридесте годишњице победе над фашизмом, 7. маја 1975. године град Нови Сад одликовао Орденом народног хероја, чиме је Нови Сад, уз још седам градова у Југославији, стекао почасно звање града хероја.

После 1944. године[уреди]

Историјски развој Новог Сада између 1716. и 2009. године

22. октобра 1944. године, угрожен надирањем Црвене армије и Народноослободилачке војске, окупатор је напустио Нови Сад, а 23. октобра град су ослободиле партизанске јединице из Срема и Бачке, чиме се Нови Сад поново нашао у оквиру (обновљене) Југославије. Од 1945. године Нови Сад је главни град Аутономне Покрајине Војводине. На заседању у Новом Саду 30. и 31. јула 1945. године, Скупштина изасланика народа Војводине доноси предлог да се Војводина прикључи федералној Србији, што је на Трећем заседању АВНОЈ-а од 10. августа 1945. године једногласно прихваћено, а 1. септембра 1945. године Председништво Народне скупштине Србије донело је Закон о установљењу и устројству Аутономне Покрајине Војводине.

По попису из 1948. године, у Новом Саду је највише Срба (50,9%), затим Мађара (16,8%), Хрвата (12,1%), итд.[36] После 1948. године, већина од малобројних преживелих Јевреја сели се у новоосновану државу Израел, а Немци одлазе — делом добровољно, а делом под присилом — у Аустрију, Немачку и Јужну Америку (углавном Бразил и Аргентину). Црвена армија Совјетског Савеза, пак, крајем 1944. и током 1945, интернира неке од белих руских избеглица и одводи их натраг у СССР; но, град и даље остаје национално шаролик, а у њега се досељава велик број људи из разних крајева СФРЈ. Дочекавши слободу са 44.000 становника, град се релативно брзо увећавао, тако да шездесетих година има већ преко 100.000 становника. У периоду после Другог светског рата Нови Сад постаје не само главни већ и највећи град Војводине, а све до тада највећи војвођански град била је Суботица.

Споменик на месту порушене Јерменске цркве

Одмах по ослобођењу, Нови Сад приступа обнови и развијању индустрије. У већ постојећим индустријским гранама град вишеструко повећава производњу, као што оснива и нове. Године 1954. индустрија у граду запошљава око 10.000 радника, да би тај број 1984. године износио око 75.000. Током многобројних урбанизацијских резова у доба социјализма, град губи неке од својих препознатљивих грађевина, као што су Јерменска црква или део Јеврејске улице, а граде се велики булевари и стамбени блокови. Поред старих средњих школа, и нових, које су се у току времена специјализовале и знатно повећале број ђака, Нови Сад добија и више школе. Прво је то Виша педагошка школа (основана 1946. године), а затим Филозофски и Пољопривредни факултет (1954), да би 1960. године најзад био основан и цео самосталан Универзитет, у чијем је саставу девет факултета и још неколико виших школа. 1980. године почиње да делује и новооснована Војвођанска академија наука и уметности.

6. октобра 1988. године, у Новом Саду су организованиване демонстрације, под чијим је притиском срушена тадашња војвођанска влада. По просутом јогурту који је дељен демонстрантима, а ови га бацали на неке функционере Војводине, овај догађај је остао познат као „Јогурт револуција”. Циљ ових демонстрација било је рушење тадашњег аутономног статуса Војводине, који је покрајина имала по устав Југославије из 1974уставу из 1974. године. Нови устав Србије из 1990. године укида државност и федерални статус Војводине и претвара покрајину у територију са ограниченим степеном аутономије.

После распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије: одвајања Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније и формирања нове Савезне Републике Југославије 1992. године, Нови Сад изненада постаје други по величини град у трећој Југославији, што му даје додатни замајац у развоју, иако је то доба било веома кризно и турбулентно. (По подацима из 1991. године, највећи град потоње Савезне Републике Југославије био је Београд са 1.137.000 становника (уже подручје града), затим Нови Сад са 179.000 становника (без Петроварадина и Сремске Каменице), а остали већи градови били су Ниш са 176.000, Крагујевац са 147.000, Подгорица са 118.000, Приштина са 108.000 и Суботица са 100.000 становника.)[40]

Последњу деценију 20. века у Новом Саду обележили су и многи протести опозиционих странака као и протести студената. Најдужи и најмасовнији протести студената новосадских универзитета догодили су се у периоду децембар 1996 — март 1997. Од краја 1998. до краја 2000. године у Новом Саду деловао је Народни покрет Отпор.

НАТО бомбардовање[уреди]

Мост слободе у Новом Саду након бомбардовања

Нови Сад је знатно оштећен у НАТО бомбардовању 1999. године; све три моста на Дунаву су порушена, оштећене су комуникације, као и водоводни и електрични системи. Рафинерија нафте је готово свакодневно бомбардована, што је изазвало знатну еколошку штету и загађење животне средине. Уништени су и објекти Телевизије Нови Сад на Мишелуку, а оштећени су и стамбени, индустријски и други објекти у појединим деловима града: у Индустријским зонама, на Видовданском насељу, Детелинари (основна школа и стамбене зграде), Старом Граду (зграда „Бановине”), Рибњаку, Сремској Каменици и Шангају.

Скорашња историја[уреди]

После промене режима у Београду 5. октобра 2000. године и отварања државе према свету, створили су се услови за даљи развој града. Поред обнове порушених мостова и економије уништене дугогодишњим санкцијама, у Новом Саду се нарочито интензивирала изградња стамбених, пословних и других објеката, тако да је по неким тврдњама Нови Сад постао највеће градилиште у земљи,[41] а поред избеглица и расељених лица — која су се овде доселила током ратних година — град је постао стециште и нових економских миграната, као једно од два најразвијенија економска средишта у Србији (2009. године, у Београду и Новом Саду живело је 31% од укупног становништва Србије и 40% запослених, који су стварали две трећине укупног и 50% индустријског дохотка).[42] По попису из 2002. године, општинско подручје Града Новог Сада имало је 299.294 становника, да би 2008. године овај број био процењен на 335.381, а поред општина Рашке области и југа Србије, Град Нови Сад је једно од малобројних општинских подручја у Србији са позитивним природним прираштајем (в. чланак Реални број становника општина и градова Републике Србије 2008. године).

Становништво[уреди]

Жива градска променада — Змај Јовина улица

Етнички састав 1910[уреди]

Срби Мађари Немци Јевреји Словаци Руси Словенци
16.071 13.065 6.486 2.663 1.294 672 613
[43]

Подручје Новог Сада је кроз историју било привлачно за насељавање због свог повољног географског положаја. Пораст становништва у граду бележи се кроз цео послератни период, при чему је у појединим раздобљима он био веома интензиван. На овај пораст је знатније утицао механички прилив него природни прираштај. Најинтензивнији демографски раст Нови Сад је остварио у периоду 1961—1971. године када је остварен пораст становништва за око 37%. Највећи део досељеног становништва града потиче са подручја Војводине (56,2%), а затим и са подручја Босне и Херцеговине (15,3%) и централне Србије (11,7%).

Према попису становништва из 2002. године, на општинском подручју Града Новог Сада живело је 299.294 становника (од тога 156.328 пунолетних лица), а просечна старост становништва износила је 39,8 година (38,3 код мушкараца и 41,2 код жена). На овом подручју има 72.513 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,63. Уже градско језгро Новог Сада (без Петроварадина и Сремске Каменице) има 191.405 становника, док заједно са овим насељима, број становника у урбаном делу Новог Сада износи 216.583. Сам град, као и већина околних насеља, претежно су настањени Србима, са изузетком насеља Кисач у којем већину становништва чине Словаци. Према подацима са сајта ЈКП „Информатика” из 2017. године, административно подручје Града Новог Сада има 400.821 становника, док уже градско подручје — које укључује насељена места Нови Сад, Петроварадин и Сремску Каменицу — броји 312.257 становника.[44]

Према попису из 2002. године, на општинском подручју Града Новог Сада забележене су следеће бројније етничке групе: Срби (75,50%), Мађари (5,24%), Југословени (3,17%), Словаци (2,41%), Хрвати (2,09%), Црногорци (1,68%) и остали. На ужем подручју Новог Сада (без Петроварадина и Сремске Каменице) било је 2002. године 73,91% Срба, 6,03% Мађара, 3,69% Југословена, 2,23% Црногораца, 1,84% Хрвата, итд.

Демографија[45]
Година Становника
1948. 69.431
1953. 76.752
1961. 102.469
1971. 141.375
1981. 170.020
1991. 179.626 177.266
2002. 191.405 195.110
2011. 250.439
Етнички састав према попису из 2011.[46]
Срби
  
197.058 78,68 %
Мађари
  
9.735 3,88 %
Хрвати
  
3.295 1,31 %
Роми
  
3.172 1,26 %
Црногорци
  
3.001 1,19 %
Југословени
  
1.878 0,75 %
Словаци
  
1.780 0,71 %
Русини
  
1.721 0,68 %
Македонци
  
892 0,35 %
Муслимани
  
870 0,34 %
Румуни
  
772 0,30 %
Горанци
  
568 0,22 %
Немци
  
348 0,13 %
Словенци
  
335 0,13 %
Украјинци
  
301 0,12 %
Албанци
  
291 0,11 %
Руси
  
267 0,10 %
Буњевци
  
242 0,09 %
Бошњаци
  
126 0,05 %
Бугари
  
121 0,04 %
Власи
  
11 0,00 %
остали
  
1.576 0,63 %
Регионална припадност
  
8.257 3,29 %
неизјашњени
  
12.562 5,01 %
непознато
  
1.260 0,50 %
укупно: 250.439

Привреда[уреди]

Нови Сад је економски центар Војводине, најплодније пољопривредне регије у Србији. Град је један од највећих економских и културних центара Србије и бивше Југославије.

Град је током ’90-их година (као и остатак Србије) био тешко погођен економским санкцијама и хиперинфлацијом југословенског динара. Ембарго и лоше пословање су довели до пропадања или затварања некада великих индустријских предузећа, као што су „Новкабел” (индустрија електричних каблова), „Победа” (металска индустрија), „Југоалат” (алати), „Албус” и „ХИНС” (хемијска индустрија). Рафинерија нафте Нови Сад, смештена североисточно од града (заједно са термоелектраном-топланом) близу насеља Шангај, практично је остала једино велико предузеће.

Привреда Новог Сада се углавном опоравила од тог периода и нагло је ојачала након 2001. године, после пребацивања привреде на терцијарни сектор. Процес приватизације државне и друштвене имовине, као и јака приватна иницијатива, повећали су удео приватних предузећа на 95% у Јужнобачком округу, а мала и средња предузећа доминирају развојем града.[47]

Значај Новог Сада као финансијског центра потврђује велики број банака, као што су „Војвођанска банка”, „Ерсте банк”, „ОТП банка”, „Рајфајзен банка”, „АИК банка” и „НЛБ Континентал банка”;[48] као и ДДОР Нови Сад, друго највеће осигуравајуће друштво у Србији. У граду се још налази и седиште Нафтне индустрије Србије. Новосадски сајам је такође важан са привреду града.

Туризам[уреди]

Фестивал Егзит

Број туриста је почео да се повећава од 2000. када је Србија почела да се отвара према западној Европи и Сједињеним Државама. Почетком јула сваке године одржава се музички фестивал Егзит, који годишње посећује око 150.000 посетилаца. Поред овог фестивала, Новосадски сајам привлачи многе пословне људе. У мају се у граду одржава највећи пољопривредни сајам у региону, а број посетилаца сајма је 2017. достигао 130.000.[49] У граду постоји туристичка лука код Варадинског моста на коју могу пристати бродови који крстаре Дунавом.

Најпознатија грађевина у Новом Саду је Петроварадинска тврђава, која доминира над градом и пружа одличан поглед на градско језгро. Национални парк Фрушка гора је удаљен приближно 20 km од центра града.

Саобраћај[уреди]

Мост слободе

Нови Сад се налази 80 km северозападно од Београда и Међународног аеродрома „Никола Тесла” и 346 km јужно од Будимпеште ауто-путем Е-75. Свакодневне железничке линије за Беч, Будимпешту, Праг, Кијев и Москву — као и аутобуске линије — повезују Нови Сад са европским градовима. Такође, Нови Сад се налази у непосредној близини ауто-пута Е-70 и железничког коридора који повезује Београд и Загреб. До аеродрома Никола Тесла потребно је око 90 минута вожње.

Већи део Новог Сада смештен је између Дунава и једног рукавца канала Дунав—Тиса—Дунав. Над каналом ДТД су изграђена три моста, према Кисачу, Темерину и Каћу. Дунав премошћују Варадински мост, Мост слободе (оштећен у бомбардовању 1999, обновљен 2005) и привремени Друмско-железнички мост „Бошко Перошевић”. Преко Дунава су некада стајали Мост краљевића Томислава и Мост краљевића Андреја (срушени у Априлском рату), стари Варадински мост (некада Мост маршала Тита, срушен у бомбардовању 1999), Жежељев мост (срушен у бомбардовању 1999) и привремени мост на баржама. Град планира изградњу новог моста који ће користити стубове порушеног Моста краљевића Андреја — а са сремске стране пут ће водити кроз тунел испод Петроварадинске тврђаве, као и градњу трајног железничког моста на месту срушеног Жежељевог моста.

Главна градска саобраћајница је Булевар ослобођења, који се пружа правцем север—југ и води од железничке станице, а на њега се наставља Мост слободе. По текућем урбанистичком плану планира се да Суботички булевар постане главна саобраћајница која ће ићи од ауто-пута Е-75 и настављаће се на нови мост преко Рибарског острва ка Сремској Каменици.

Јавни превоз у граду обављају аутобуси ЈГСП-а Нови Сад. Поред градских и приградских насеља Града Новог Сада, аутобуским линијама ЈГСП-а су повезана и насеља из суседних општина Беочин, Темерин и Сремски Карловци. Мрежу ЈГСП-а чини 18 градских и 35 приградских линија, а тарифни систем се састоји од 13 зона. У Новом Саду су од 1911. до 1959. саобраћали и трамваји.

На Ченеју, десетак километара северно од града, налази се аеродром Ченеј. Аеродром се тренутно користи у спортске и привредне сврхе, мада постоје и идеје о проширивању намене аеродрома.

Овде се налазе Железничка станица Нови Сад и Железничка станица Нови Сад ранжирна.

Култура[уреди]

Нова зграда Српског народног позоришта

Нови Сад је културни центар Војводине и један од најзначајнијих културних центара Републике Србије. Још у време османске управе Балканом и Панонском низијом (16—17. век), околина Новог Сада је представљала значајно културно средиште српског народа. Ту се на бачкој страни Дунава налазио манастир Ковиљ, док су се на сремској страни налазили фрушкогорски манастири и град Сремски Карловци, који је половином 16. века био највећи српски град у Османском царству.

Током хабзбуршке управе у 18. и 19. веку, Нови Сад је био центар српске културе, политике и друштвеног живота, због чега је добио надимак „Српска Атина”. Српско народно позориште, најстарије професионално позориште међу Јужним Словенима, основано је у Новом Саду 1861. године, док је седиште Матице српске, значајне културно-научне установе српског народа, пресељено из Пеште у Нови Сад 1864. године. У 19. и почетком 20. века, велики број српских књижевника, песника и правника живео је или радио у Новом Саду, а међу њима су били Ђуро Даничић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Светозар Милетић, Лаза Костић, Ђорђе Натошевић, Коста Трифковић, Вук Стефановић Караџић итд.

Данас је Нови Сад други по значају културни центар Србије (после Београда), а градске власти покушавају да учине град привлачнијим организовањем бројних културних манифестација и музичких концерата. Од 2000. године се у граду одржава музички фестивал Егзит (EXIT), највећи летњи музички фестивал у Србији и региону. У Новом Саду се одржава и једини фестивал алтернативног и новог позоришта у Србији — ИНФАНТ, затим Змајеве дечје игре — најпознатији фестивал дечје књижевности, Стеријино позорје, Новосадски џез фестивал, Дани Бразила, Међународни новосадски књижевни фестивал и многи други.

Поред Српског народног позоришта, друга познатија позоришта у граду су Позориште младих и Новосадско позориште. У Новосадској синагоги се такође одржавају бројни културни догађаји. Друге значајне културне установе у граду су огранак Српске академије наука и уметности, Војвођанска академија наука и уметности, Библиотека Матице српске (са око 3.000.000 публикација), Градска библиотека у Новом Саду, Историјски архив у Новом Саду, Архив Војводине (који чува многе историјске документе са подручја Војводине који датирају у прошлост до 1565. године), Културни центар Новог Сада (који организује значајне манифестације и представља актуелну културу), Азбукум (центар за српски језик и културу) итд. У Новом Саду се налазе и најзначајнија уметничка удружења Војводине: Друштво књижевника Војводине, Удружење ликовних уметника Војводине и друга.

Музеји и галерије[уреди]

У граду се налази неколико музеја и бројне приватне или јавне галерије. Најпознатији музеј је Музеј Војводине, који је основала Матица српска 1847. године и у којем се налази трајна колекција која представља српску културу и живот у Војводини током историје. Музеј Новог Сада на Петроварадинској тврђави има сталну колекцију везану за историју тврђаве.

Галерија Матице српске је највећа и најцењенија галерија у Новом Саду, а подељена је на две засебне галерије које се налазе у центру града. Ту су још и Галерија ликовне уметности — Поклон збирка Рајка Мамузића и Спомен-збирка Павла Бељанског — једна од највећих колекција српске уметности 20. века (од 1900-их до 1970-их).

Музеј савремене уметности Војводине, својим изложбама прати савремене токове у уметности.

У Новом Саду је 23. априла 2016. године отворен Дино-парк (површине 1,7 хектара; са 24 реплике диносауруса).[50]

Образовање[уреди]

Гимназија Јован Јовановић Змај

Град Нови Сад је универзитетски град са државним универзитетом и многим приватним факултетима и високим школама, као што су универзитет Едуконс у Сремској Каменици, Новосадски отворени универзитет, Протестантски теолошки факултет итд. Поред институција високог образовања, на територији Новог Сада се налазе и 53 државне основне и средње школе.

Највећа образовна институција у граду је Универзитет у Новом Саду, са око 38.000 студената и 2.700 запослених. Основан је 1960. године, а чини га 9 факултета у Новом Саду (од којих је 7 смештено у модерном универзитетском кампусу) и факултети у Суботици, Сомбору и Зрењанину. У Новом Саду постоји 37 основних школа (34 редовне и 3 специјалне) са око 26.000 ђака,[51] као и 12 средњих стручних школа и 4 гимназије са око 18.000 ђака.[51]

Културно-уметничка друштва[уреди]

У граду се налази десетак културно-уметничких друштава, која су представљала мултикултурални живот Новог Сада широм света. Најпознатија културно-уметничка друштва су: КУД Светозар Марковић, АКУД Соња Маринковић, СКУД Жељезничар, ФА Вила, СКУД Ђурђевак — ФА Сплет и најстарије СЗПД Невен (основано 1892. године). Националне мањине имају своја културно-уметничка друштва, као што су: мађарски МКУД Петефи Шандор, словачки СКУД Павел Јозеф Шафарик, русински Културни центар Нови Сад, ашкалијска Матица Ашкалија итд. И друге мањине (Бугари, Јевреји, Хрвати итд.) имају своја удружења.

Медији и издаваштво[уреди]

Зграда Дневника

У Новом Саду излази дневни лист на српском језикуДневник. До 2006. године дневне новине на мађарском језику Magyar Szó излазиле су у Новом Саду, да би редакција новина тада била премештена у Суботицу. У граду постоје седишта неколико медијских кућа: регионалног јавног сервиса Радио-телевизије Војводине, градске Новосадске телевизије (некадашња ТВ Аполо), као и неколико приватних ТВ станица — Канала 9, ТВ Паноније, Радио-телевизије Делта (РТД) и ТВ Моста. У граду постоји и неколико комерцијалних радио-станица, а најпопуларније су Радио АC ФM и Радио 021. Нови Сад је познат и као центар издаваштва и књиге. Значајни издавачи су Матица српска, Прометеј, Стилос, Православна реч, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, ИП Адреса и др.[52] Познати часописи за књижевност и уметност су најстарији српски часопис Летопис Матице српске; часопис Поља, који издаје Културни центар Новог Сада; и часопис Златна греда, који издаје Друштво књижевника Војводине.

Списак радио станица које се чују у Новом Саду (FМ таласи):

  • 87,7 Радио Нови Сад
  • 88,2 Југовић Радио (Каћ)
  • 89,5 Делта Радио
  • 90,0 Радио Марија
  • 90,5 Радио Нови Сад 2 (програм на мађарском језику)
  • 91,0 Први Радио
  • 91,8 Беседа
  • 92,2 021 радио
  • 92,9 Радио С (Београд — Национална фреквенција)
  • 94,1 Радио Индеkc (Београд — Национална фреквенција)
  • 94,5 Радио Београд 1 — предајник Црвени Чот
  • 95,3 Радио Београд 1 — предајник Авала
  • 95,8 АС ФМ радио
  • 96,5 Радио БГ 2
  • 97,2 Хит ФМ (Београд — Национална фреквенција)
  • 97,8 Радио Беочин
  • 98,8 Радио Сигнал
  • 99,5 Радио Футог
  • 100,0 Радио НС програм на језицима националних мањина
  • 100,6 Планета радио
  • 101,0 Радио РТИ ФМ
  • 101,8 Радио Београд 202
  • 103,2 Б92 радио (Београд — Национална фреквенција)
  • 105,2 Радио Романо Кинг
  • 107,5 ТДИ Радио

Архитектура[уреди]

Владичански двор и Саборна црква (лево од двора); на месту где је некад стајао крст (премештен у башту Саборне цркве) данас стоји споменик Јовану Јовановићу — Змају

Нови Сад је типичан централноевропски град. У граду постоји само неколико грађевина саграђених пре 19. века, пошто је стари Нови Сад разорен током револуције 1849. године. Центром данашњег града, због тога, доминира архитектура из 19. века. Некада су се у околини центра града претежно налазиле приземне куће, али се оне постепено замењују модерним вишеспратницама.

Током социјалистичког периода, нови блокови вишеспратних зграда са широким улицама изграђени су око тада постојећег градског језгра. У том периоду доминирале су зграде са 3—6 спратова, а зграда са >10 спратова је било од 40. до 50. Главна градска саобраћајница, Булевар ослобођења, просечена је кроз блокове старих кућа између 1962. и 1964. године. На сличан начин је изграђено још неколико булевара, чиме је добијена ортогонална мрежа улица преко онога што је раније била зракаста структура старог града. Ове интервенције су утабале пут за неометан раст града (који је скоро утростручио број становника од 1950-их), тако да су саобраћајне гужве (осим на пар критичних локација) још увек релативно ретке упркос великом порасту броја аутомобила.

Панорама Новог Сада и Петроварадина
Панорама Новог Сада и Петроварадина

Верски објекти[уреди]

Хришћанска адвентистичка црква

У Новом Саду делује око двадесетак верских заједница. Верски објекти у Новом Саду укључују углавном хришћанске (православне, протестантске, католичке, гркокатоличке) верске објекте, поред којих постоје и јеврејска синагога, као и месџиди исламске верске заједнице. Током 18. и 19. века, у граду је преовлађивало православно становништво, да би крајем 19. и почетком 20. века однос верских група био измењен у корист католичког становништва. У току 20. века, православно становништво поново постаје доминантно, тако да је попис из 2002. године забележио да на општинском подручју Града Новог Сада живи 232.995 православаца, 24.843 католика, 9.428 протестаната, 2.542 муслимана, 129 јевреја и 35 припадника прооријенталних култова.[53]

Прва православна парохија у Новом Саду вероватно је основана последњих година 17. века, а сигурно је да је постојала 1702. године. Неколико година касније у тадашњи Петроварадински шанац пресељено је седиште бачког епископа, који је још извесно време носио и титулу сегединског владике. У граду су редом изграђене православне цркве: Саборна (1720), Николајевска (1730), Алмашка (1733) и Успенска (1736). У Петроварадину се налази Ваведењска црква из 1922. године, а у Сремској Каменици Црква успења Богородице, саграђена у времену од 1737. до 1758. године. После пада социјализма, изграђене су (или је њихова градња у току) нове православне цркве на Клиси, Сланој Бари, Телепу, Новом Насељу, Детелинари, Петроварадину, Парагову, Шангају, Адицама и Мишелуку. Све ове нове цркве су подигнуте у неовизантијском стилу по чему се разликују од старијих православних цркава у центру града, које су рађене у барокном стилу. У приградским насељима постоји још неколико православних цркава — како старијих, тако и новијих.

Манастир Ковиљ је једини православни манастир на општинском подручју Града Новог Сада, а налази се у близини насеља Ковиљ. Манастир је обновљен у периоду од 1705. до 1707. године, а по предању га је основао Свети Сава у 13. веку.

Протестантизам, који је првобитно био раширен међу Словацима, Немцима и Мађарима, током времена се раширио и међу Србима, тако да се данас у већини протестантских цркава у Новом Саду службе обављају на српском језику. Значајнији протестантски верски објекти у граду су: словачка Евангелистичка црква на Роткварији (саграђена 1886. године), Мађарска реформистичка црква на Роткварији (саграђена 1865. године), Мађарска реформистичка црква на Телепу, као и цркве адвентиста, баптиста, назарена, методиста, пентекосталаца и других протестантских заједница. При баптистичкој цркви на Адамовићевом насељу смештен је и протестантски Теолошки факултет, док се на Подбари налази адвентистичка гимназија „Живорад Јанковић”.

Иако су римокатолици мањина у Новом Саду, центром града доминира католичка Црква имена Маријиног, која је једна од најпрепознатљивијих грађевина у Новом Саду. Саграђена је 1895. године у неоготском стилу — на месту старије цркве, која је срушена. Ова црква је и највиша црква у Бачкој. У граду постоји још неколико католичких цркава: једна на Телепу, једна на Грбавици (у Футошкој улици), четири у Петроварадину и једна у Сремској Каменици (саграђена 1811. године). У Петроварадину постоји и фрањевачки Самостан светог Јураја.

Гркокатоличку Цркву светих апостола Петра и Павла у Старом граду, саграђену 1822. године, користи русинска мањина. У граду је постојала и Јерменска црква, саграђена 1746. године. Порушена је 1965. приликом проширивања Булевара маршала Тита (данас Булевар Михајла Пупина).

Од других хришћанских верских заједница, у Новом Саду се налазе и верски објекти Јеховиних сведока и мормона.

Новосадска синагога је саграђена 1905. у стилу сецесије. Данас се храм не користи у верске сврхе, пошто је зграда синагоге постала једна од најважнијих културних институција у граду. Муслимански верници користе месџиде који се налазе на Адамовићевом насељу (у Футошкој улици) и Великом Риту. При месџиду исламске заједнице на Адамовићевом Насељу налази се и седиште Новосадског муфтијства Исламске заједнице у Србији.

Спорт[уреди]

Град је седиште спортског друштва „Војводина”, фудбалских, кошаркашких, одбојкашких, рукометних, ватерполо, боксерских, рвачких, џудо, карате, стонотениских, тениских, хокејашких и других клубова. Посебно је значајан ФК Војводина (1914), који игра у првој савезног лиги Србије, као и ФК Нови Сад са Детелинаре. Остали значајни клубови из града су ОК Војводина, КК Војводина, РК Војводина и ВК Војводина.

На Мишелуку (између Петроварадина и Сремске Каменице), код Моста слободе, налазила се стаза где су се годишње одржавале аутомобилске и мото трке у оквиру шампионата Србије. Од 2009. године, Град Нови Сад не дозвољава одржавање трка на Мишелуку.

Најуспешнији и најпознатији спортисти Новог Сада су: браћа Слободан и Тадија Качар, Петар Бенедек (бокс), Зоран Панчић (веслање), Александра Ивошев (стрељаштво), Славко Обадов (џудо), Моника Селеш (тенис), Вујадин Бошков, Тодор Веселиновић, Илија Пантелић (фудбал), Милан Гуровић, Марија Вегер, Јасмина Перазић (кошарка), Душан Дачић (карате), Гордана Перкучин (стони тенис), Андрија Герић, Слободан Бошкан, Васа Мијић (одбојка), Душко Пијетловић, Слободан Соро, Бранислав Митровић, Милош Ћук (ватерполо), Татјана Медвед (рукомет), Олга Гере, Михаил Дудаш (атлетика), Александар Јованчевић (рвање) итд.

У граду постоји више тениских клубова: на Новом Насељу (ТК „6. мај”), на Сајмишту (ТК „Нови Сад”), на Камењару (ТК „Ас”), у центру (ТК „Војводина”), на Телепу (ТК „Винер”) и др. Поред тога, град има отворене базене на Сајмишту, као и затворене на СПЕНС-у; такође постоји и отворено и затворено клизалиште.

Због непосредне близине Националног парка Фрушка гора, у граду постоји неколико планинарских друштава; једном годишње се одржава традиционални Фрушкогорски маратон.

Град је био домаћин многих спортских догађаја, а најзначајнији су били Европско првенство у стоном тенису 1974, Светско првенство у стоном тенису 1981, Шаховска олимпијада 1990, Европско првенство у рвању 2017. — као и групне фазе на Европском првенству за кошаркаше 2005., Европским првенствима за рукометаше и рукометашице 2012. и Светском првенству за рукометашице 2013.

Политичко и административно уређење[уреди]

Нови Сад има статус града и састоји се из две градске општине: Градске општине Нови Сад са седиштем у Новом Саду (која обухвата бачки део Новог Сада са околним насељима) и Градске општине Петроварадин са седиштем у Петроварадину (која обухвата сремски део Новог Сада са околним насељима). Седиште градске управе Града Новог Сада је у Новом Саду.

Органи власти у Граду Новом Саду су Скупштина Града Новог Сада, Градоначелник, Градско веће, Градска управа и независна регулаторна тела.

Нови Сад додељује градска признања: Фебруарску награду, Октобарску награду и Новембарску повељу.[54]

Градске четврти и приградска насеља[уреди]

Градске четврти[уреди]

Градске четврти Новог Сада

Поред најужег градског подручја Новог Сада на левој обали Дунава, урбаном подручју града такође припадају и Петроварадин и Сремска Каменица на десној дунавској обали — који са остатком града на левој обали реке чине јединствену целину.

Најстарије градске четврти Новог Сада су Стари град и Подбара (Алмашки крај). До половине 19. века, ширењем града према западу, настају Роткварија, Салајка и Грбавица. У старије делове Новог Сада спадају и некадашња посебна насеља Сремска Каменица, Петроварадин и Клиса, која су данас део урбаног подручја града. До половине 20. века настају градске четврти Банатић, Сајмиште, Адамовићево насеље, Телеп, Стара Детелинара, Лиман 1, Видовданско насеље, Слана Бара, Мали Београд, Стари Шангај итд.

Лимани 2, 3 и 4, Сателит, Ново насеље, Нова Детелинара, Авијатичарско насеље и Адице настали су у време социјализма, углавном планском изградњом. Изузетак чини насеље Адице, које је настало као непланско приградско насеље, које се касније спојило са Новим Садом. На Лиманима, Новом насељу и Детелинари изграђене су модерне зграде и широки булевари, а ово су уједно и три највећа новосадска насеља по броју становника. Ова насеља су изграђена због великог прилива становништва после Другог светског рата, на подручјима некадашњих шума и пољана. Многе старе куће у градском центру, на Роткварији и околини данашњег Булевара ослобођења, срушене су током 1950-их и 1960-их — да би биле замењене вишеспратницама. Град је доживео нови грађевински бум крајем 20. и почетком 21. века, а неке старије градске четврти — попут Грбавице, Старе Детелинаре или Телепа — потпуно су промениле своју физиономију.[55]

Нови Сад и сат на Петроварадинској тврђави

Најновије градске четврти са новоизграђеним породичним кућама углавном су смештене на ободу града и у великој мери су настањене становништвом које је избегло са бивших југословенских простора захваћених ратом. У те нове градске четврти спадају Ветерничка рампа, Сајлово, Велики Рит, Горње Ливаде итд. Планском изградњом су подигнуте нове вишеспратнице за колективно становање на Југовићеву, а урбанистичким плановима је оваква планска изградња предвиђена и на подручју Мишелука. Ширење стамбених зона карактеристично је и за сремску обалу Дунава, где су у околини историјских градских језгара Петроварадина и Сремске Каменице током времена настала нова стамбена насеља — Рибњак, Карагача, Садови, Буковачки Плато, Алибеговац, Татарско Брдо, Чардак, Боцке, Староиришки Пут, Парагово, Поповица, Главица, Артињева итд.

Приградска насеља[уреди]

Мапа општинског подручја Града Новог Сада
  Градска општина Нови Сад
  Градска општина Петроварадин
  Уже градско језгро

У 13 приградских насеља на општинском подручју Града Новог Сада живи 86.842 становника (23,7% од укупног броја становника града). Највећа приградска насеља су (са приказаним бројем становника са пописа из 2002): Ветерник (18.626), Футог (18.582) и Каћ (11.166). Футог има статус самосталног градског насеља, док остала приградска насеља Новог Сада немају израженијих градских функција. Због повећања броја становника и ширења стамбених зона, нека приградска насеља — као што су Ветерник, Футог, Лединци, Стари Лединци и Буковац — током времена су се физички спојила са Новим Садом и са њим чине јединствену агломерацију.

Новом Саду гравитирају и становници Јужнобачког и делимично Сремског округа, посебно житељи суседних општина Беочин, Сремски Карловци, Темерин и Бачки Петровац. Становници ових општина, у којима живи око 68.000 становника, свакодневно долазе у Нови Сад, са којим су повезани редовним приградским аутобуским линијама.

Број Име Статус Градска општина Становништво
(попис 2002)
Становништво
(градски регистар 2013)
1 Бегеч село Нови Сад 3.335 3.577
2 Будисава село Нови Сад 3.825 4.026
3 Буковац село Петроварадин 3.585 4.167
4 Ветерник село Нови Сад 18.626 18.001
5 Каћ село Нови Сад 11.166 12.877
6 Кисач село Нови Сад 5.471 5.458
7 Ковиљ село Нови Сад 5.599 5.658
8 Лединци село Петроварадин 1.641 1.999
9 Руменка село Нови Сад 5.729 6.819
10 Стари Лединци село Петроварадин 823 992
11 Степановићево село Нови Сад 2.214 2.161
12 Футог градско насеље Нови Сад 18.582 20.798
13 Ченеј село Нови Сад 2.115 2.182

Познати Новосађани[уреди]

Неки од најпознатијих Новосађана су:

Партнерски градови[уреди]

Градови побратими[уреди]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Србији 2011 – Национална припадност — Републички завод за статистику, Београд, година. 2013. ISBN 978-86-6161-028-8. Становнишптво-старост и пол (подаци по насељима) у Граду Новом Саду ), Приступљено 17. 4. (2013). стр. 36.
  2. ^ „Jezici i pisma u službenoj upotrebi u statutima gradova i opština na teritoriji AP Vojvodine”. Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, upravu i nacionalne zajednice. Приступљено 10. 8. 2014. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 „Novi Sad kroz istoriju”. Тржница Нови Сад. Приступљено 10. 8. 2014. 
  4. 4,0 4,1 „Нови Сад, Újvidék, Novi Sad, Nový Sad, Neusatz an der Donau”. Verein für Computergenealogie. Приступљено 10. 8. 2014. 
  5. ^ „Руснаци у Сербиї”. Zavod za kulturu vojvođanskih Rusina. Приступљено 10. 8. 2014. 
  6. ^ Grad Novi Sad - Poreklo imena Порекло имена и назив града на страним језицима. Приступљено 30. 4. 2018.
  7. ^ „ИСТОРИЈА НОВОГ САДА”. Град Нови Сад, званична презентација. Приступљено 10. 8. 2014. 
  8. ^ „Istorija Novog Sada”. Visit Novi Sad. Приступљено 10. 8. 2014. 
  9. ^ Geografski podaci - Novi Sad Приступљено 1. 5. 2018.
  10. ^ „Monthly and annual means, maximum and minimum values of meteorological elements for the period 1981-2010 -Novi Sad”. Hydrometeorological Service of Serbia. Приступљено 1. 5. 2018. 
  11. ^ „Station Novi Sad”. Meteo Climat. Приступљено 1. 5. 2018. 
  12. ^ Богдан Брукнер, Балкан и Средња Европа у праисторији — сличности и разлике у развоју, Нови Сад, 1992.
  13. 13,0 13,1 Бранко Ћурчин, Слана Бара некад и сад, Нови Сад, 2002.
  14. ^ Мелхиор Ердујхељи, Историја Новог Сада, Ветерник, 2002.
  15. 15,0 15,1 15,2 Ђорђе Рандељ, Нови Сад — слободан град, Нови Сад, 1997.
  16. ^ Агнеш Озер, Живот и историја у Новом Саду, Нови Сад, 2005.
  17. ^ Др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига 2, Нови Сад. (1990). стр. 325.
  18. ^ Др Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига 2, Нови Сад. (1990). стр. 326.
  19. ^ Јован Миросављевић, Нови Сад — атлас улица, Нови Сад, 1998.
  20. 20,0 20,1 30 година месне заједнице „7. јули“ у Новом Саду 1974—2004, Нови Сад, 2004.
  21. ^ Трива Милитар, Нови Сад на раскрсници минулог и садашњег века, Нови Сад. (2000). стр. 307.
  22. 22,0 22,1 Енциклопедија Новог Сада, књига 25, Нови Сад, 2005.
  23. 23,0 23,1 23,2 Bács-Bodrog County, Приступљено 8. 4. 2013.
  24. ^ A. J. P. Taylor, The Habsburg Monarchy 1809-1918, 1948.
  25. ^ Трива Милитар, Нови Сад на раскрсници минулог и садашњег века, Нови Сад. (2000). стр. 320.
  26. ^ Трива Милитар, Нови Сад на раскрсници минулог и садашњег века, Нови Сад. (2000). стр. 325.
  27. ^ Web Page Under Construction
  28. ^ Велика свечаност поводом ослобођења града (Вечерње новости, 9. новембар 2013)
  29. ^ Агнеш Озер, Живот и историја у Новом Саду, Нови Сад. (2005). стр. 15.
  30. ^ Енциклопедија Новог Сада, књига 25, Нови Сад. (2005). стр. 290.
  31. ^ Александар Вељић, Рација — заборављен геноцид, Београд. (2007). стр. 69.
  32. ^ Александар Вељић, Рација — заборављен геноцид, Београд. (2007). стр. 73.
  33. ^ Александар Вељић, Рација — заборављен геноцид, Београд. (2007). стр. 70.
  34. ^ Звонимир Голубовић, Рација у Јужној Бачкој 1942. године, Нови Сад. (1992). стр. 14.
  35. ^ Звонимир Голубовић, Рација у Јужној Бачкој 1942. године, Нови Сад. (1992). стр. 15.
  36. 36,0 36,1 36,2 Енциклопедија Новог Сада, књига 25. стр. 290.
  37. ^ Звонимир Голубовић, Рација у Јужној Бачкој 1942. године, Нови Сад. (1992). стр. 147.
  38. ^ 30 година месне заједнице „7. јули” у Новом Саду 1974—2004, Нови Сад. (2004). стр. 41.
  39. ^ Милорад Грујић, Водич кроз Нови Сад и околину, Нови Сад. (2004). стр. 15.
  40. ^ Миодраг Милошевић, Географија за 8. разред основне школе, Београд. (1994). стр. 76.
  41. ^ Vojvodina, Arhiva, Приступљено 8. 4. 2013.
  42. ^ Дунавско-савска концентрација : Шта да се ради : ПОЛИТИКА, Приступљено 8. 4. 2013.
  43. ^ Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, III. knjiga., Zagreb : Bibliografski zavod d.d.. (1928). стр. 165.
  44. ^ Број становника по насељима | ЈКП Информатика
  45. ^ Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003; подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176. 
  46. ^ Етничка структура након пописа 2011.
  47. ^ „Grad Novi Sad”. Regionalna privredna komora Novi Sad. Приступљено 5. 11. 2010. 
  48. ^ Банке у Новом Саду Приступљено 30. 4. 2018.
  49. ^ „Пољопривредни сајам обишло 130.000 посетилаца”. Приступљено 30. 4. 2018.
  50. ^ У Новом Саду отворен Дино-парк (Б92, 23. април 2016)
  51. 51,0 51,1 „Републички завод за статистику” (PDF). Webrzs.stat.gov.rs. Приступљено 3. 5. 2011. 
  52. ^ Издавачке куће у Новом Саду. Приступљено 30. 4. 2018.
  53. ^ „Вероисповест, матерњи језик и нац.или етничка припадност према старости и полу (подаци по општинама) — Књига 3”. Републички завод за статистику. 2002. Приступљено 3. 5. 2011. 
  54. ^ Уручена највиша признања Новог Сада (Вечерње новости, 23. октобар 2013)
  55. ^ „Станове више нема ко да купи”, Глас јавности, 2005, Приступљено 17. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]