Кокаин

С Википедије, слободне енциклопедије

Кокаин
IUPAC име
метил (1R,2R,3S,5S)-3- (бензоилокси)-8-метил-8-азабицикло[3.2.1] октан-2-карбоксилат
Клинички подаци
Продајно имеНеурококаин,[4] Горпрелто,[5] Нумбрино,[6] други
Drugs.comМикромедекс, детаљне потрошачке информације
Подаци о лиценци
Категорија трудноће
  • US: C (Могући ризик) [3]
Опојна дрогаФизичка: непсихолошка: висока[1]
Одговорност
за зависност		Висока[2]
Начин применеТопикално, орално, инсуфлација, интравенозно, инхалација
Правни статус
Правни статус
Фармакокинетички подаци
Биорасположивост
Метаболизамјетра, CYP3A4
Метаболитиноркокаин, бензоилекгонин, кокаетилен
Почетак дејствасекунди до минута[12]
Дужина акције20 до 90 минута[12]
ИзлучивањеБубрег
Идентификатори
CAS број50-36-2 ДаY
ATC кодN01BC01 (WHO) R02AD03, S01HA01, S02DA02
PubChemCID 446220
IUPHAR/BPS2286
DrugBankDB00907 ДаY
ChemSpider10194104 ДаY
UNIII5Y540LHVR ДаY
KEGGD00110 ДаY
ChEBICHEBI:27958 ДаY
ChEMBLCHEMBL370805 ДаY
Синонимиметилбензоилекгонин, бензоилметилекгонин, коук, блоу, снег, крак (у облику слободне базе)
PDB ligand IDCOC (PDBe, RCSB PDB)
Хемијски подаци
ФормулаC17H21NO4
Моларна маса303,36 g·mol−1
  • CN1[C@H]2CC[C@@H]1[C@@H](C(OC)=O)[C@@H](OC(C3=CC=CC=C3)=O)C2
  • InChI=1S/C17H21NO4/c1-18-12-8-9-13(18)15(17(20)21-2)14(10-12)22-16(19)11-6-4-3-5-7-11/h3-7,12-15H,8-10H2,1-2H3/t12-,13+,14-,15+/m0/s1 ДаY
  • Key:ZPUCINDJVBIVPJ-LJISPDSOSA-N ДаY
Физички подаци
Тачка топљења98 °C (208 °F)
Тачка кључања187 °C (369 °F)
Растворљивост у води1.8 mg/mL (20 °C)

Кокаин (од франц. cocaïne, од шп. coca, ултиматно од кечуаског: kúka, кока)[13] је главни алкалоид из лишћа биљке коке (Erythroxylon coca), која расте у Колумбији, Перуу и Боливији, мада га има и у другим биљкама.[14] Назив кокаин је изведен из имена биљке кока са додатком алкалоидног суфикса -ин. Урођеницима Јужне Америке је од давнина познато дејство ове биљке чије лишће жваћу и тиме ублажавају осећај глади и повећавају издржљивост. Кокаин је први пут изолован из лишћа коке 1860. Кокаин је безбојни кристал, растворан је у алкохолу и етру. Лишће коке се прво кваси у посудама, а потом се додаје база кречњака и затим се лупа дрвеним маљевима да би се од 295 kg лишћа добило 2 kg сировог кокаина. Кокаин је стимуланс нервног система, блокира апетит и делује као локални анестетик, јер паралише нервне завршетке, а доводи до промена у понашању и подизању енергије налик учинку амфетамина. Наиме, он је инхибитор поновног преузимања допамина, серотонина и норепинефрина, који посредује у функционалности, као што је егзогени лиганд катехоламина. Због начина на који он утиче на мезолимбни пут, кокаин ствара зависност.[15] Ефекат кокаина даје кориснику осећај самопоуздања. Кокаин је дрога која ствара толеранцију као и све друге „дроге“, посебно ствара снажну психичку зависност. Некад искључиво богаташка дрога, кокаин је данас све доступнији и више је оних који посежу за њим. Најчешће се узима ушмркавањем, инјекцијама, те пушењем (крек). Спољашњи знаци су проблеми са спавањем, цурење из носа, сексуалне сметње, црвенило коже, проширене зенице. Готово у свим деловима света, поседовање и дистрибуција кокаина, те узгајање биљке коке је строго забрањено у немедицинске сврхе. Иако је његова употреба у јавности нелегална и строго кажњива у готово свим земљама света, његово кориштење и даље је широко распрострањено.

Кокаин је тропански алкалоид који делује као стимуланс централног нервног система (ЦНС). Као екстракт, углавном се користи рекреативно, а често и илегално због својих еуфоричних и награђујућих ефеката. У медицини га користе и староседеоци Јужне Америке у различите сврхе и ретко, али формалније, као локални анестетик од стране лекара у развијенијим земљама. Првенствено се добија из листова две врсте коке пореклом из Јужне Америке: Erythroxylum coca и E. novogranatense.[16][17] Након екстракције из биљке и даље прераде у кокаин хидрохлорид (кокаин у праху), дрога се примењује ушмркавањем, топикалним наношењем на уста или раствореним и убризгавањем у вену. Такође се може претворити у слободну базу (обично крек кокаин), у којој се може загревати док не сублимира, а затим се паре могу удахнути.[12]

Кокаин стимулише пут награђивања у мозгу.[17] Ментални ефекти могу укључивати интензиван осећај среће, сексуално узбуђење, губитак контакта са стварношћу или узнемиреност.[12] Физички ефекти могу укључивати убрзан рад срца, знојење и проширене зенице.[12] Високе дозе могу довести до високог крвног притиска или високе телесне температуре.[18] Почетак ефекта може почети у року од неколико секунди до минута употребе, у зависности од начина испоруке, и може трајати између пет и деведесет минута.[12] Како кокаин такође има својства утрнућа и сужавања крвних судова, повремено се користи током операције на грлу или унутрашњој страни носа да би се контролисао бол, крварење и грч гласних жица.[19]

Кокаин пролази крвно-мождану баријеру преко антипортера органских катјона везаних за протон[20][21] и (у мањој мери) путем пасивне дифузије кроз ћелијске мембране.[22] Кокаин блокира транспортер допамина,[23] инхибирајући поновно преузимање допамина из синаптичких процепа у терминал пресинаптичког аксона; виши нивои допамина у синаптичком расцепу повећавају активацију допаминског рецептора у постсинаптичком неурону,[24][25] изазивајући еуфорију и узбуђење.[26] Кокаин такође блокира транспортер серотонина и транспортер норепинефрина, инхибирајући поновно преузимање серотонина и норепинефрина из синаптичких процепа у терминал пресинаптичког аксона и повећавајући активацију серотонинских и норепинефринских рецептора у постсинаптичком неурону, доприносећи менталним и физичким ефектима изложености кокаину.[27]

Појединачна доза кокаина изазива толеранцију на ефекте дроге.[28] Поновљена употреба ће вероватно довести до зависности. Зависници који се уздржавају од кокаина могу имати симптоме жудње и одвикавања од дроге, при чему су депресија, смањен либидо, смањена способност осећања задовољства и умор најчешћи.[17] Употреба кокаина повећава укупан ризик од смрти, а интравенска употреба потенцијално повећава ризик од трауме и заразних болести као што су инфекције крви и ХИВ кроз употребу заједничких прибора. Такође повећава ризик од можданог удара, срчаног удара, срчане аритмије, повреде плућа (када се пуши) и изненадне срчане смрти.[17][29] Незаконито продати кокаин може бити помешан са фентанилом, локалним анестетицима, левамисолом, кукурузним скробом, кинином или шећером, што може довести до додатне токсичности.[30][31] У 2017, студија Глобалног терета болести показала је да је употреба кокаина изазвала око 7.300 смртних случајева годишње.[32]

Употребе[уреди | уреди извор]

Листови коке су андске цивилизације користиле од давнина.[30] У древној култури Вари,[33] култури Инка, и кроз модерне наследнице аутохтоних култура Анда, листови коке се жваћу, узимају орално у облику чаја, или алтернативно, припремају се у кесици омотаној око алкалног запаљеног пепела, и држе у устима уз унутрашњи образ; традиционално се користио за борбу против ефеката хладноће, глади и висинске болести.[34][35] Кокаин је први пут изолован из листова 1860. године.[17]

Глобално, 2019. године, кокаин је користило око 20 милиона људи (0,4% одраслих од 15 до 64 године). Највећа преваленција употребе кокаина била је у Аустралији и Новом Зеланду (2,1%), затим Северној Америци (2,1%), Западној и Централној Европи (1,4%) и Јужној и Централној Америци (1,0%).[36] Од 1961. године, Јединствена конвенција о опојним дрогама захтева од земаља да рекреативну употребу кокаина учине нелегалном.[37] У Сједињеним Државама, кокаин је регулисан као дрога са списка II према Закону о контролисаним супстанцама, што значи да има висок потенцијал за злоупотребу, али да има прихваћену медицинску употребу.[38] Иако се данас ретко користи у медицини, његова прихваћена употреба је као локални анестетик за горње дисајне путеве, као и за смањење крварења у устима, грлу и носним шупљинама.

Медицинска употреба[уреди | уреди извор]

Кокаин хидрохлорид

Топикални кокаин се понекад користи као средство за локално умртвљивање и као вазоконстриктор да би помогао у контроли бола и крварења при операцији носа, уста, грла или сузних канала. Иако може доћи до неких апсорпционих и системских ефеката, употреба кокаина као локалног анестетика и вазоконстриктора је генерално безбедна, ретко изазива кардиоваскуларну токсичност, глауком и проширење зеница.[39][40] Повремено, кокаин се меша са адреналином и натријум бикарбонатом и користи се локално за операције, што је формулација која се зове Мофетов раствор.[41]

Кокаин хидрохлорид (Гопрелто), естарски локални анестетик, одобрен је за медицинску употребу у Сједињеним Државама у децембру 2017. године и индикован је за увођење локалне анестезије слузокоже за дијагностичке процедуре и операције на или кроз носне шупљине одраслих.[42][5] Кокаин хидрохлорид (Нумбрино) је одобрен за медицинску употребу у Сједињеним Државама у јануару 2020. године.[43][6]

Најчешће нежељене реакције код људи лечених Гопрелтом су главобоља и епистакса.[5] Најчешће нежељене реакције код људи који се лече Нумбрином су хипертензија, тахикардија и синусна тахикардија.[6]

Рекреациона употреба[уреди | уреди извор]

Кокаин је стимуланс централног нервног система.[44] Његов ефекат може трајати од 15 минута до сат времена. Трајање дејства кокаина зависи од узете количине и начина примене.[45] Кокаин може бити у облику финог белог праха који има горак укус. Крак кокаин је облик кокаина који се може пушити обликован у виду малог „камења” прерадом кокаина са натријум бикарбонатом (содом бикарбоном) и водом.[12][46] Крак кокаин се назива „крак” због звукова пуцкетања које производи када се загреје.[12]

Употреба кокаина доводи до повећања будности, осећаја благостања и еуфорије, повећане енергије и моторичке активности и повећаног осећања компетенције и сексуалности.[47]

Анализа корелације између употребе 18 различитих психоактивних супстанци показује да је употреба кокаина у корелацији са другим „дрогама за забаву“ (као што су екстази или амфетамини), као и са употребом хероина и бензодиазепина, и може се сматрати мостом између употребе различитих група лекова.[48]

Листови коке[уреди | уреди извор]

У неким андским земљама, као што су Перу и Боливија, људи могу да користе листове коке легално, где се жваћу, конзумирају у облику чаја или понекад интегрирају у прехрамбене производе.[49] Листови коке се обично помешају са алкалном супстанцом (као што је креч) и жваћу у клупко који се задржава у букалној кесици (део уста између десни и образа, слично као што се жваће дуван за жвакање) и сишу се његови сокови. Сокови се полако апсорбују од стране слузокоже унутрашњег образа и гастроинтестиналног тракта када се прогута. Алтернативно, листови коке се могу ставити у течност и конзумирати као чај. Чај од коке, инфузија листова коке, такође је традиционална метода конзумирања. Чај се често препоручује путницима у Андима како би се спречила висинска болест.[50] Његова стварна ефикасност никада није систематски проучавана.[50]

Године 1986, чланак у Часопису Америчког медицинског удружења открио је да америчке продавнице здраве хране продају осушене листове коке који се припремају као инфузија као „Чај Инка здравља“. Иако се на паковању тврдило да је „декокаинизован“, до таквог процеса се заправо није дошло. У чланку се наводи да испијање две шољице чаја дневно даје благу стимулацију, убрзање откуцаја срца и подизање расположења, а чај је у суштини безопасан.[51]

Инсуфлација[уреди | уреди извор]

Линије кокаина припремљене за ушмркивање.

Назална инсуфлација (колоквијално позната као „шмркање“ или „дување“) је уобичајена метода употребе рекреативног кокаина у праху.[52] Дрога се облаже и апсорбује кроз слузокожу која покривају назалне пролазе. Жељени еуфорични ефекти кокаина су одложени када се ушмркава кроз нос за око пет минута. Ово се дешава зато што је апсорпција кокаина успорена његовим сужавајућим дејством на крвне судове носа.[12] Инсуфлација кокаина такође доводи до најдужег периода трајања његовог дејства (60–90 минута).[12] Приликом удисања кокаина, апсорпција кроз назалне мембране је приближно 30-60%.[53]

У једној студији о корисницима кокаина, просечно време потребно да се постигне врхунац субјективних ефеката било је 14,6 минута.[54] Свако оштећење унутрашњости носа је због тога што кокаин сужава крвне судове - и самим тим ограничава проток крви и кисеоника/хранљивих материја - у то подручје.

Умотане новчанице, издубљене оловке, исечене сламчице, зашиљени крајеви кључева, специјализоване кашике,[55] дуги нокти и (чисти) апликатори за тампоне често се користе за удисање кокаина. Кокаин се обично сипа на равну, тврду површину (као што је екран мобилног телефона, огледало, футрола за ЦД или књига) и дели се на „избочине“, „црте“ или „шине“, а затим се удише.[56] Једна студија из 2001. известила је да дељење сламки које се користе за „шмркање“ кокаина може довести до ширења крвне болести као што је хепатитис Ц.[57]

Инјекција[уреди | уреди извор]

Субјективни ефекти који обично нису заједнички са другим методама примене укључују зујање у ушима у тренуцима након ињекције (обично када је унето преко 120 милиграма) у трајању од два до 5 минута, укључујући тинитус и изобличење звука. Ово се колоквијално назива „звоњење у ушима”. У студији о корисницима кокаина, просечно време потребно да се постигне врхунац субјективних ефеката било је 3,1 минут.[54] Еуфорија брзо пролази. Осим токсичних ефеката кокаина, постоји и опасност од циркулаторних емболија од нерастворљивих супстанци које се могу користити за сечење дроге. Као и код свих убризганих недозвољених супстанци, постоји ризик да се корисник зарази инфекцијама које се преносе крвљу ако стерилна опрема за инјектирање није доступна или се не користи.

Убризгана мешавина кокаина и хероина, позната као „спидбол”, је посебно опасна комбинација, пошто се супротни ефекти дрога заправо допуњују, али могу и прикрити симптоме предозирања. Овај материјал је био одговоран за бројне смрти, укључујући познате личности као што су комичари/глумци Џон Белуши и Крис Фарли, Мич Хедберг, Ривер Феникс, гранџ певачица Лејн Стејли и глумац Филип Симор Хофман. Експериментално, инјекције кокаина се могу давати животињама као што су воћне мушице ради проучавања механизама зависности од кокаина.[58]

Удисање[уреди | уреди извор]

Види још: Крак кокаин

Почетак еуфоричних ефеката кокаина је најбржи при уносу удисањем, након 3-5 секунди.[12] Међутим, удисање даје најкраће трајање еуфорије (5–15 минута).[12] Удисањем кокаинског дима који настаје када се кокаин слободне базе загреје до тачке сублимације.[59] У студији медицинског одељења Националне лабораторије у Брукхејвену из 2000. године, заснованој на самоизвештајима 32 особе које су користиле кокаин и које су учествовале у студији, пронађен је „вршни максимум“ у просеку од 1,4 ± 0,5 минута.[54] Показало се да производи пиролизе који се јављају само када се кокаин загрева/пуши мењају профил ефекта, i.e. анхидроекгонин метил естар, када се истовремено примењује са кокаином, повећава допамин у CPu и NAc регионима мозга, и има M1 — и M3 — рецепторски афинитет.[60]

Пушење слободног кокаина се често постиже коришћењем луле направљене од мале стаклене цеви, често узете од „љубавних ружа“, малих стаклених цеви са папирном ружом које се промовишу као романтични поклони.[61] Они се понекад називају „стабљике”, „рогови”, „бластери” и „прави стрелци”. Мали комад чистог тешког бакра или повремено јастучић за чишћење од нерђајућег челика – који се често назива „брило“ (стварни брило јастучићи садрже сапун и не користе се) или „чор“ (назван по бакарним јастучићима за чишћење бренда Чор бој) – служе као редукциона база и модулатор протока у коме се „стена” може растопити и скувати до паре. Крак се пуши постављањем на крај луле; пламен који се држи близу њега производи пару, коју затим удише пушач. Ефекти се осећају скоро одмах након пушења, веома су интензивни и не трају дуго — обично 2 до 10 минута.[62] Када се пуши, кокаин се понекад комбинује са другим дрогама, као што је канабис, често смотани у цигару.

Ефекти[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Интоксикација кокаином
Студија из 2010. која рангира различите илегалне и легалне дроге на основу изјава стручњака за штетне дроге у Великој Британији. Утврђено је да су крак кокаин и кокаин трећа и пета најопаснија дрога.[63]
  • Учешће опиоида у смрти од предозирања кокаином у САД. Зелена линија је кокаин и било који опиоид (горња линија у 2017). Сива линија је кокаин без икаквих опиоида (доња линија у 2017). Жута линија је кокаин и други синтетички опиоиди (средња линија у 2017).
    Учешће опиоида у смрти од предозирања кокаином у САД. Бледозелена линија је кокаин без икаквих опиоида (доња линија у 2017). Жута линија је кокаин и синтетички опиоиди осим метадона (горња линија у 2017. години).[64]
  • Делфска анализа 20 популарних рекреативних дрога заснована на мишљењу стручњака у Великој Британији. Кокаин је рангиран на 2. месту у погледу зависности и физичкој штети и на 3. месту по друштвеној штети.[65]
    Делфска анализа 20 популарних рекреативних дрога заснована на мишљењу стручњака у Великој Британији. Кокаин је рангиран на 2. месту у погледу зависности и физичкој штети и на 3. месту по друштвеној штети.[65]

Акутни ефекти[уреди | уреди извор]

Акутна изложеност кокаину има много ефеката на људе, укључујући еуфорију, убрзање откуцаја срца, повишење крвног притиска и повећање лучења кортизола из надбубрежне жлезде.[66] Код људи са акутном изложеношћу праћеном континуираном изложеношћу кокаину при константној концентрацији у крви, акутна толеранција на хронотропне срчане ефекте кокаина почиње након око 10 минута, док акутна толеранција на еуфоричне ефекте кокаина почиње након отприлике једног сата.[28][67][68][69] Уз прекомерну или продужену употребу, лек може да изазове свраб, убрзан рад срца и параноидне заблуде или сензације инсеката који пузе по кожи.[70] Интраназална употреба кокаина и крака су повезани са фармаколошким насиљем. Агресивно понашање могу да испоље и зависници и повремени корисници. Кокаин може изазвати психозу коју карактеришу параноја, поремећено тестирање стварности, халуцинације, раздражљивост и физичка агресија. Кокаинска интоксикација може изазвати хиперсвесност, хипербудност и психомоторну агитацију и делиријум. Конзумација великих доза кокаина може изазвати насилне испаде, посебно код оних са већ постојећом психозом. Насиље у вези са краком је такође системско, а односи се на спорове између дилера крака и корисника.[71] Акутна изложеност може да изазове срчане аритмије, укључујући атријалну фибрилацију, суправентрикуларну тахикардију, вентрикуларну тахикардију и вентрикуларну фибрилацију. Акутна изложеност може такође довести до ангине, срчаног удара и конгестивне срчане инсуфицијенције.[72] Предозирање кокаином може изазвати нападе, ненормално високу телесну температуру и значајно повишење крвног притиска, што може бити опасно по живот,[70] абнормалне срчане ритмове[73] и смрт.[73] Анксиозност, параноја и немир се такође могу јавити, посебно током пада. Код превелике дозе примећују се тремор, конвулзије и повишена телесна температура.[44] Тешки срчани нежељени догађаји, посебно изненадна срчана смрт, постају озбиљан ризик при високим дозама због блокирајућег ефекта кокаина на срчане натријумове канале.[73] Случајно излагање ока сублимираном кокаину током пушења крак кокаина може изазвати озбиљне повреде рожњаче и дуготрајан губитак видне оштрине.[74]

Хронични ефекти[уреди | уреди извор]

Нежељени ефекти хроничне употребе кокаина

Иако се то обично тврди, доступни докази не показују да је хронична употреба кокаина повезана са широким когнитивним дефицитом.[75] Истраживања су неуверљива о губитку места стријаталног допаминског транспортера (DAT) у вези са узрастом, што сугерише да кокаин има неуропротективна или неуродегенеративна својства за допаминске неуроне.[76][77][78] Изложеност кокаину може довести до слома крвно-мождане баријере.[79][80]

Физички нежељени ефекти хроничног пушења кокаина укључују искашљавање крви, бронхоспазам, свраб, грозницу, дифузне алвеоларне инфилтрате без излива, плућну и системску еозинофилију, бол у грудима, трауму плућа, бол у грлу, астму, промукао глас, отежано дисање, диспнију (краткоћу даха) , и болан синдром сличан грипу. Кокаин сужава крвне судове, шири зенице и повећава телесну температуру, рад срца и крвни притисак. Такође може изазвати главобоље и гастроинтестиналне компликације као што су бол у стомаку и мучнина. Уобичајено, али неистинито веровање је да пушење кокаина хемијски разграђује зубну глеђ и изазива каријес. Кокаин може изазвати невољно шкргутање зубима, познато као бруксизам, што може оштетити зубну глеђ и довести до гингивитиса.[81] Поред тога, стимуланси попут кокаина, метамфетамина, па чак и кофеина изазивају дехидрацију и сува уста. Пошто је пљувачка важан механизам у одржавању оралног pH нивоа, људи који користе кокаин током дужег временског периода и не хидрирају се довољно могу да доживе деминерализацију својих зуба због прениског pH површине зуба (испод 5,5). Употреба кокаина такође подстиче стварање крвних угрушака.[12] Ово повећање стварања крвних угрушака се приписује повећању активности инхибитора активатора плазминогена повезаном са кокаином и повећању броја, активације и агрегације тромбоцита.[12]

Хронична интраназална употреба може деградирати хрскавицу која раздваја ноздрве (septum nasi), што на крају доводи до њеног потпуног нестанка. Због апсорпције кокаина из кокаин хидрохлорида, преостали хидрохлорид формира разблажену хлороводоничну киселину.[82]

Незаконито продати кокаин може бити контаминиран левамисолом.[83] Левамисол може да нагласи ефекте кокаина.[84] Кокаин који се користи левамисолом је повезан са аутоимунском болешћу.[85]

Употреба кокаина доводи до повећаног ризика од хеморагичног и исхемијског можданог удара.[46] Употреба кокаина такође повећава ризик од срчаног удара.[86]

Зависност[уреди | уреди извор]

Види још: Епигенетика зависности од кокаина

Сродници особа зависних од кокаина имају повећан ризик од зависности од кокаина.[87] Зависност од кокаина се јавља преко прекомерне експресије ΔFosB у nucleus accumbens, што резултира измењеном регулацијом транскрипције у неуронима унутар nucleus accumbens. Утврђено је да се нивои ΔFosB повећавају након употребе кокаина.[88] Свака следећа доза кокаина наставља да повећава нивое ΔFosB без границе толеранције. Повишени нивои ΔFosB доводе до повећања нивоа неуротрофног фактора који потиче из мозга (BDNF), што заузврат повећава број дендритских грана и бодљи присутних на неуронима укљученим у nucleus accumbens и префронтални кортекс подручја мозга. Ова промена се може идентификовати прилично брзо и може се одржати недељама након последње дозе лека.

Трансгени мишеви који показују индуцибилну експресију ΔFosB првенствено у nucleus accumbens и дорзалном стриатуму показују сензибилизоване бихејвиоралне одговоре на кокаин.[89] Они сами дају кокаин у нижим дозама од контролне,[90] али имају већу вероватноћу рецидива када се лек обустави.[90][91] ΔFosB повећава експресију подјединице AMPA рецептора GluR2[89] и такође смањује експресију динорфина, чиме се повећава осетљивост на награду.[91]

Оштећење ДНК се повећава у мозгу глодара давањем кокаина.[92][93] Током поправке ДНК таквих оштећења, може доћи до упорних промена хроматина као што је метилација ДНК или ацетилација или метилација хистона на местима поправке.[94] Ове промене могу бити епигенетски ожиљци у хроматину који доприносе перзистентним епигенетским променама које се налазе код кокаинске зависности.

Код људи, злоупотреба кокаина може изазвати структурне промене у можданој повезаности, мада је нејасно у којој мери су те промене трајне.[95]

Зависност и повлачење[уреди | уреди извор]

Зависност од кокаина се развија чак и након кратких периода редовне употребе кокаина[96] и производи стање одвикавања са емоционално-мотивационим дефицитима након престанка употребе кокаина.

Током трудноће[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Пренатална изложеност кокаину

Крак беба је термин за дете које је родила мајка која је током трудноће користила крак кокаин. Претња коју употреба кокаина током трудноће представља за фетус сада се сматра преувеличаном.[97] Студије показују да пренатална изложеност кокаину (независно од других ефеката као што су, на пример, алкохол, дуван или физичко окружење) нема значајан утицај на раст и развој у детињству.[98] Међутим, званично мишљење Националног института за злоупотребу дрога Сједињених Држава упозорава на ризике по здравље, истовремено упозоравајући на стереотипе:

Многи се сећају да су „крак бебе“, или бебе које су родиле мајке које су користиле крак кокаин док су биле трудне, својевремено многи отписали као изгубљену генерацију. Предвиђено је да ће испаштити од тешких, неповратних оштећења, укључујући смањену интелигенцију и друштвене способности. Касније се показало да је ово било велико претеривање. Међутим, чињеница да већина ове деце изгледа нормално не треба превише тумачити као да указује на то да нема разлога за забринутост. Користећи софистициране технологије, научници сада откривају да изложеност кокаину током феталног развоја може довести до суптилних, али значајних, каснијих дефицита код неке деце, укључујући дефиците у неким аспектима когнитивног учинка, обраде информација и пажње на задатке – способности које су важне за успех у школи.[99]

Постоје и упозорења о опасностима при дојењу: организација March of Dimes каже да је „вероватно да ће кокаин стићи до бебе кроз мајчино млеко“ и саветује следеће у вези са употребом кокаина током трудноће:

Употреба кокаина током трудноће може утицати на трудницу и њену нерођену бебу на много начина. Током раних месеци трудноће, може повећати ризик од побачаја. Касније у трудноћи, може изазвати превремени порођај (порођај који се јавља пре 37. недеље трудноће) или узроковати лош раст бебе. Као резултат тога, већа је вероватноћа да ће се бебе изложене кокаину од беба које нису биле изложене родити са малом порођајном тежином (мање од 5,5 lb or 2,5 kg). Бебе са ниском порођајном тежином имају 20 пута веће шансе да умру у првом месецу живота него бебе нормалне тежине и суочавају се са повећаним ризиком од доживотних инвалидитета као што су ментална ретардација и церебрална парализа. Бебе изложене кокаину такође имају мање главе, које углавном одражавају мањи мозак. Неке студије сугеришу да су бебе изложене кокаину под повећаним ризиком од урођених мана, укључујући дефекте уринарног тракта и, могуће, срчане мане. Кокаин такође може да изазове мождани удар, неповратно оштећење мозга или срчани удар код нерођене бебе.[100]

Морталитет[уреди | уреди извор]

Особе које редовно или проблематично користе кокаин имају значајно већу стопу смртности, а посебно су изложене већем ризику од трауматских смрти и смрти које се могу приписати заразној болести.[101]

Историја[уреди | уреди извор]

Лишће коке[уреди | уреди извор]

Хиљадама година, јужноамеричко домородачко становништво је жвакало лишће коке (Erythroxylon coca), биљке која садржи храњиве састојке као и бројне алкалоиде, укључујући и кокаин. Лишће се жвакало, и жваче се, готово универзално у неким домородачким племенима. У близини неких пронађених мумија из Перуа нађени су остаци лишћа коке, а керамика из тог периода је била осликана људима чија су уста била пуна нечега, као да жваћу.[102] Такође постоје докази да су ове културе користиле мешавину лишћа коке и пљувачке као анестетик при трепанацији (хируршком отварању лобање).[103]

Када су Шпанци колонизовали Јужну Америку, првобитно су игнорисали тврдње домородаца да им лишће коке даје снагу и енергију, већ су праксу њеног жвакања прогласили ђавољим делом. Међутим, након што су се уверили да су те тврдње истините, легализовали су употребу коке и почели је опорезивати по стопи од 10%[104]. Године 1569, Николас Монардес је описао обичаје домородаца о жвакању мешавине дувана и лишћа коке чиме су постизали „велико задовољство”:

[...када су желели] да се опијају и [...] буду ван разума [жвакали су мешавину дувана и лишћа коке ...] од чега су изгледали као да су без умова [...][105]

Године 1609, свештеник Блас Валера је написао: Кока штити тело од многих болести, па су је многи наши лекари користили у облику праха за смањивање натечених рана, јачање пребијених костију, лечење прехладе и слично. Користили су је и у лечењу загнојених рана. Па кад има толико позитивних ефеката при лечењу болести, како може имати бар један ефекат у телу оних који је једу?

Изолација[уреди | уреди извор]

Иако је биљка кока била вековима позната по својим стимулативним и прехрамбеним особинама, до изолације алкалоида кокаина је дошло тек 1855. године. Бројни европски научници су покушали да изолују кокаин, али све до тада нису успели из два разлога: хемија није било довољно напредна, те кока није била доступна у Европи, јер тамо није расла, а кокаин се губио током транспорта преко океана.

Немачки хемичар Фридрих Гедке је први изоловао кокаин 1855. године. Гедке му је дао име алкалоид еритроксилин, а откриће објавио у журналу Archiv der Pharmazie.[106] Годину касније, 1856, Фридрих Вехлер је затражио да му се пошаље велика количина лишћа коке из Јужне Америке, које је три године касније и добио. Вехлер је коку проследио Алберту Ниману, професору на Универзитету у Гетингену, који је развио напредни процес издвајања кокаина[107]

Ниман је описао сваки корак који је учинио при изолацији кокаина у својој докторској дисертацији Über eine neue organische Base in den Cocablättern (О новој органској бази у лишћу коке) објављеној 1860. године. То му је донело титулу редовног професора, а данас се оригинални рад чува у Британској библиотеци. Писао је о провидним безбојним кристалима алкалоида, о његовим базним реакцијама у раствору, горком укусу, појачавању излучивања и да када се стави на језик даје осећај необичне апатије након чега следи осјећај хладноће. Ниман је алкалоиду дао име кокаин (попут осталих алкалоида има суфикс -ин, из латинског -ина).[107] Прва синтеза и објашњење структуре молекула кокаина је заслуга Рихарда Вилштетера из 1898. године.[108] Процес синтезе кокаина се одвија у пет фаза, а започиње тропиноном, сличним природним производом.

Употреба у медицини[уреди | уреди извор]

Убрзо након открића новог алкалоида, европски лекари су открили и користили својства биљке кока.

Године 1879, Васили вон Анреп са Универзитета у Вирцбургу је извео експеримент како би демонстрирао аналгетске особине новооткривеног алкалоида. Припремио је две одвојене посуде, једну са раствором кокаина и соли, а другу са обичном сланом водом. Затим је у сваку посуду уронио жабље ноге, једне у раствор кокаина а другу у контролну посуду, те их наставио стимулирати на разне начине. Ноге које су биле уроњене у отопину кокаина су реаговале доста различито него оне које су биле у сланој води.[109]

Карл Колер (блиски сарадник Фројда, који је касније писао о кокаину) је експериментисао са кокаином у офталмолошке сврхе. У једном експерименту који је извео 1884. године, примењивао је раствор кокаина на себи, капајући га у очи. Његови налази су објављени Хејделбершком офталмолошком друштву. Исте године, Јелинек је објавио анестетичке ефекте кокаина на респираторни систем. Наредних година, настављена су испитивања особина кокаина као нервног и локалног анестетика.[110][111]

Популаризација[уреди | уреди извор]

Године 1859, италијански лекар Паоло Мантегаза, вратио се из Перуа где је био сведок употребе коке од стране домородаца. Наставио је да експериментише са коком на себи и након повратка у Милано, где је написао дело у којем је описао резултате свог истраживања. У том делу он је коку и кокаин (у то време су се та два појма поистовећивала) прогласио корисним у медицини, при третманима „појаве наслага на језику, надутости у стомаку и бељења зуба”.

Папа Лав XIII је са собом носио посуду са вином Маријани у којем је било додате коке, а Ангела Маријанија је наградио златном ватиканском медаљом

Хемичар Ангело Маријани, који је накнадно прочитао рад Мантегазе, брзо се заинтересовао за коку и њен привредни потенцијал. Године 1863, Маријани је започео да промовише вино звано Вино Маријани, у које је био додат екстракт лишћа коке, а касније је добило име кокавино. Етанол у вину је деловао као растварач и извлачио је кокаин из екстракта кока лишћа, мењајући ефекте пића. Пиће је садржавало око 6 mg кокаина по унци вина, мада је вино Маријани које је ишло за извоз имало 7,2 mg кокаина по унци због конкуренције са другим сличним пићима на тржишту САД. Оригинални рецепт Џона Пембертона за Кока-колу из 1886. године садржавао је и мало лишћа коке, мада је компанија почела користи декокаинизирано лишће након 1906. године, пошто је у САД усвојен Закон о чистоћи хране и лекова (Pure Food and Drug Act). Стварну количину кокаина коју је садржавала Коца-кола током првих 20 година њене производње је данас готово немогуће одредити.

Од 1879. године, кокаин се почео користити у сврху одвикавања од морфина. Кокаин је уведен у клиничку употребу као локални анестетик 1884 године у Немачкој, отприлике у исто време када је Зигмунд Фројд објавио свој рад Über Coca[112] (О коки), у којем је писао да кокаин изазива узбуђење и дуготрајну еуфорију, која се не разликује о нормалне еуфорије код здраве особе... Код особе се појачава самоконтрола и добија више виталности и капацитета за рад... Другим речима, особа је наизглед готово нормална и веома је тешко поверовати да је под утицајем дрога... Дуги интензивни физички рад обавља без икаквог умора... Особа ужива у ефектима без било каквих негативних осећаја које би уследили након сличног узбуђења при кориштењу алкохола... Не јавља се никаква зависност за даљње кориштење кокаина након првог узимања, или чак након поновог узимања дроге...

Године 1885. амерички произвођач Парке-Давис је продавао кокаин у различитим облицима, укључујући цигарете, пудер, па чак и кокаин смесу која се могла убризгати директно у вене путем игле. Фирма је обећала да ће се њихови кокаински производи моћи „користити уместо хране, чинити кукавице храбрим, ћутљиве речитим... учинити болесне неосетљивим на бол”.

До краја викторијанске ере, кориштење кокаина се у књижевности сматрало пороком. На пример, у делима Артура Конана Дојла, Шерлок Холмс га је понекад себи убризгавао.

Забрана[уреди | уреди извор]

Почетком 20. века, особине кокаина као дроге су постаје очите те је јавност почела да буде свесна проблема злоупотребе кокаина у свету. Амерички фармацијски журнал (American Journal of Pharmacy) је објавио 1903. године да кокаин највише користе: коцкари, проститутке, пљачкаши, ноћни чувари, портири и генерално многи радници из нижих слојева друштва. Године 1914, др. Кристофер Кох из Фармацијског одбора државе Пенсилванија (Pennsylvania's State Pharmacy Board) изјавио је како употреба кокаина међу црнцима директно утиче на повећање броја напада на жене белаца на југу САД. Таква нагађања те бројна писања у медијима су потпомогла да се створе предрасуде о масовној употреби кокаина међу црнцима на југу САД, иако нема доказа да се кокаин заиста употребљавао у толикој мери. Исте године, донесен је закон којим се забрањује продаја и дистрибуција кокаина у САД. Тим законом (Harrison Narcotics Tax Act) се кокаин погрешно сврстао у наркотике а таква класификација се задржала и у данашњој култури. Међутим, данашње научно тумачење сврстава кокаин у стимулансе. Иако је у САД његово кориштење и производња технички незаконита, ипак је то допуштено регистрованим компанијама и појединцима. Због таквих нејединствених мишљења, још увек је актуелна морална дебата о легализацији кориштења кокаина у Сједињеним Америчким Државама.

Употреба данас[уреди | уреди извор]

У многим земљама, кокаин је данас популарна дрога. У САД, развојем тзв. крека, кокаин је уведен у општу употребу међу сиромашнијим градским становништвом. Његова употреба у виду праха је остала мање-више подједнака, са максимумом током касних 1990-их и почетком 21. века. Последњих неколико година, значајно је порасла његова употреба у Уједињеном Краљевству. Сматра се да данас не постоји никаква разлика међу корисницима кокаина у смислу демографије, пола, старости; економског, социјалног, политичког, расног или религијског положаја.

Биосинтеза[уреди | уреди извор]

Прву синтезу молекула кокаина је извршио Рихард Вилштетер 1898. године.[108] Његова синтеза је имала за основу тропинон, уз помоћ којег је деривирао кокаин. Након тога, научници Роберт Робинсон и Едвард Лит су дали значајан допринос у разумевању механизма синтезе кокаина.

Биосинтеза N-метил-пиролинијум катјона[уреди | уреди извор]

Биосинтеза у биљци почиње са L-глутамином, од којег настаје L-орнитин. Значај у синтези тропанског прстена L-орнитина и L-аргинина доказао је Едвард Лит 1954 године[113]. Од орнитина, путем декарбоксилације зависне од пиридоксал фосфата, настаје путресцин. Међутим, код животиња путресцин се деривира из орнитина унутар циклуса урее. L-орнитин прелази у L-аргинин[114], а који се затим декарбоксилује преко ПЛП те формира агматин. Хидролиза имина даје N-карбамоилпутресцин те се даљњом хидролизом урее формира путресцин. На тај начин се може повући паралела у различитим стазама претварања орнитина у путресцин код биљака и животиња. N-метилација путресцина зависна од САМ даје као производ N-метилпутресцин, који се даље подвргава оксидативној деаминацији деловањем диамин оксидазе те се добија аминоалдехид. Формирање Шифовове базе доказује биосинтезу N-метил-Δ1-пиролинијум катјона.

Биосинтеза N-метил-пиролинијум катјона

Биосинтеза кокаина[уреди | уреди извор]

Додатни атоми угљеника који су неопходни за синтезу кокаина се добијају из ацетил-КоА, путем додавања две ацетил-КоА јединице на N}--метил-Δ1-пиролинијум катјон[115]. Прво додавање је реакција слична Маниховој реакцији са енолатним анјоном из ацетил-КоА која делује као нуклеофил према пиролинијум катјону. Друго додавање се дешава путем Клејсенове кондензације. Овим се формира рацемска мешавина двоструко супституираног пиролидина, са задржвањем тиоестера из Клејсенове кондензације. При формирању тропинона из рацемског етил-[2,3-13C2]4(Nметил-2-пиролидинил)-3-оксобутаноата, не постоји преферирање ни једног стереоизомера[116]. У току биосинтезе кокаина, само (S)-енантиомер се може циклично спојити у систем тропанског прстена кокаина. Стереоселективност ове реакције је даље истраживана путем студије дискриминације прохиралног метиленског водоника[117]. Сматра се да се ово дешава због додатног хиралног центра на другом атому угљеника[118]. Овај процес се одвија путем оксидације, којом се регенерише пиролинијум катјон и формира енолатни анјон, те унутармолекулска Манихова реакција. Систем тропанског прстена се хидролизује, затим метилише, те редукује путем NADPH у сврху формирања метилекгонина. Бензоилска функционална група неопходна за формирање кокаин диестера се синтетише из фенилаланина преко цинамичке киселине[119]. На крају, комбинацијом две јединице бензоил-КоА добија се кокаин.

Биосинтеза кокаина

Редукција тропинона[уреди | уреди извор]

Као међупроизвод при редукцији тропинона појављују се ензими редуктазе зависни од NADPH, који су карактеристични за многе биљне врсте.[120] Све ове биљне врсте имају два типа ензима редуктазе, тропинон редуктазу I (TR I) и тропинон редуктазу II (TR II). TR I даје тропин, а TR II даје псеудотропин. Због различитих кинетичких карактеристика и pH активности ензима, те 25 пута веће активности TR I у односу на TR II, при реакцији редукције тропинона се углавном производи тропин[121].

Редукција тропинона

Фармакологија[уреди | уреди извор]

Изглед[уреди | уреди извор]

Кокаин хидрохлорид
Комадић компресованог праха кокаина

Кокаине у свом најчистијем облику је бели, кристални производ. Кокаин који се појављује у облику праха је со, обично хидрохлорид.[122] Кокаин на црном тржишту се најчешће измењен разним праховима и додацима како би се повећала његова тежина; најчешће му се додају сода, шећери попут лактозе, декстрозе, инозитола, манитола и други; локални анестетици као што су лидокаин или бензокаин и други. Кокаин се може мешати и са другим стимулансима попут метамфетамина.[123] Загађени кокаин није потпуно бео, него донекле крем или незнатно ружичаст. Боја кокаина зависи од неколико фактора укључујући и порекло коке, начин производње (са амонијаком или содом) те присуство нечистоћа, а може бити од потпуно беле до жућкасте, крем све до светлосмеђе. У зависности од додатака, поред боје, разликује се и текстура, почев од ситног праха, понекад доста уљастог до чврсте, кристалне структуре.

Облици кокаина[уреди | уреди извор]

Соли[уреди | уреди извор]

Кокаин, као и многи алкалоиди, може да гради разне соли, као нпр. хидрохлорид (HCl) и сулфат (-SO4). Различите соли имају и различиту растворљивост у растварачима. Кокаин хидрохлорид као и многи слични хидрохлориди алкалоида је поларан и растворљив у води.

Базе[уреди | уреди извор]

Као што и име говори, слободна база (freebase) је базна форма кокаина, поред форме кокаинске соли. Готово је нерастворљива у води, док је његов хидрохлорид растворљив.

Пушење кокаина у облику базе има додатни ефект испуштања метилекгонидина у организам корисника због пиролизе супстанци, што представља пратећи ефект који се не јавља при кориштењу кокаина путем ушмркавања праха или интравенозног убризгавања. Одређене студије су показале да пушење базног кокаина може бити много отровније од других начина употребе кокаина[124], због ефекта метилекгонидина на ткиво плућа[125]и јетре[126].

Чисти кокаин се добија неутрализацијом соли његових реактаната са базним раствором чиме настаје неполарни базни кокаин. Он се даље прочишћава путем издвајања течности из раствора.

Крек[уреди | уреди извор]

Крек је базни облик кокаина значајно слабије чистоће, а као примесу садржи натријум бикарбонат. Крек се најчешће конзумира пушењем[127]. Назив crack је настао по узору на ономатопеју крцања (crack = кврц, крак), звук који настаје када се загрева кокаин који садржи нечистоће и примесе[128].

Инфузије из лишћа коке[уреди | уреди извор]

Инфузија из лишћа коке (такође позната и као кока чај) се користи у земљама у којима се узгаја кока као уобичајени биљни лек. Слободна и легална комерцијализација осушеног лишћа коке у облику филтер кесица „чаја” се већ дуги низ година активно промовише од стране влада Перуа и Боливије у виду пића са медицинским особинама. Посетиоцима древних градова Куско у Перуу и Ла Паз у Боливији се као добродошлица нуди екстракт лишћа коке (сервиран као чај са целим листовима), у сврху да се помогне придошлицама да превазиђу симптоми висинске болести. Као последица тог чаја јавља се блага стимулација и побољшавање расположења. Овај чај не производи приметне ефекте утрнућа уста нити даје ефекте дрогираности као при ушмркавању кокаина. У сврху промоције и декриминализације овог начина употребе лишћа коке, његови заговорници објављују непроверене студије и концепте да се конзумирањем лишћа или чаја коке, у организам уносе различити алкалоиди који су значајно различити од стандардног чистог кокаина.

Чак се ишло дотле да су промовисали чај као начин за одвикавање од зависности од кокаина. У једној контроверзној објављеној студији, инфузије од лишћа коке су даване групи од 23 кокаинска зависника у Лими у Перуу. Као резултат кориштења чаја, узимање дроге је смањено са 4 пута месечно пре третмана на једном месечно после третмана. Дужина апстиненције се продужила са просечно 32 дана пре третмана на 217 дана после третмана. Ова студија је наводно сугерисала да кориштење чаја од лишћа коке може бити успешан начин одвикавања од кокаина[129]. Међутим, важан резултат ове студије је налаз да је примарна фармаколошки активна супстанца из чаја у ствари кокаин, а не неки други алкалоиди.

Метаболит кокаина бензоилекгонин може бити откривен и доказан у урину особе неколико сати након пијења једне шољице кока чаја.

Физиолошки механизам[уреди | уреди извор]

Фармакодинамика кокаина укључује сложене везе неуротрансмитера (инхибирање упијања моноамина код пацова са односом серотонина наспрам допамина од 2:3, те серотонина наспрам норепинефрина 2:5[130]). Највише испитивани ефекат кокаина на централни нервни систем је блокирање протеина транспортера допамина. Трансмитер допамин се ослобађа током неуросигнализације, и нормално се рециклира преко транспортера; односно транспортер веже трансмитер и испумпава га из синаптичке везе назад у пресинаптички неурон, где се складишти у весикулама. Кокаин се чврсто веже на транспортер допамина формирајући комплекс који блокира функције транспортера. Тако транспортер допамина не може више да врши своју функцију те се допамин накупља на синаптичкој вези. Овим настаје јачи и продужени постсинаптички ефекат допаминског сигнала на рецепторима допамина неурона који прима сигнал. Продужено излагање утицају кокаина, које се дешава дуготрајним и честим конзумирањем дроге, води до хомеостатичке дерегулације нормалне допаминске сигнализације тако што се дерегулишу рецептори допамина а појачава провођење сигнала. Смањивање допаминске сигнализације након хроничног кориштења кокаина може довести до јаких депресија и повећања осетљивости овог важног можданог циклуса награђивања што води поновљеном узимању кокаина да би се вратили његови ефекти (само узимање кокаина се осети као награда својим замрлим чулима). Ова преосетљивост на крају води до стварања зависности.

Подручја мозга која су богата допамином су најчешћа места истраживања зависности од кокаина. Од нарочитог научног занимања је путања која се састоји од допаминергичких неурона које се налазе у вентралном тегменталном подручју које завршава у акумбенсу језгра. Ова пројекција можда има функцију као центар за награђивање у смислу активирања при одговору на злоупотребу дроге попут кокаина слично као и природне реакције при узимању хране или сексу[131]. Док је тачна улога допамина при субјективном осећању награђивања доста контроверзна према мишљењима већине неуроистраживача, испуштање допамина у акумбенс језгра се готово недвосмислено сматра барем делимично одговорним за кокаинске ефекте награђивања. Ова хипотеза се највећим делом заснива на истраживачким подацима и експериментима на пацовима који су навикнути да сами узимају кокаин. Ако се допамински антагонисти убризгају директно у акумбенс језгре, пацови који су се навикнули на кокаин ће престати да одговарају на стимуланс што индицира да кокаин не показује више усиљену реакцију награђивања.

Кокаин утиче на сигма рецепторе, јер он има функцију као антагонист сигма лиганда[132]. Такође, доказано је да делује и на друге специфичне рецепторе као што су НМДА и рецептор допамина Д1[133]. Кокаин блокира јонске канале, те тако, као и лигнокаин и новокаин, делује као локални анестетик. Он узрокује и вазоконстрикцију, односно сужава крвне судове, те може смањити крварење при мањим оперативним захватима. Пошто и никотин повећава нивое допамина у мозгу, многи корисници кокаина су приметили да кориштењем дуванских производа заједно са кокаином још више појачава еуфорију. Међутим, ово може имати и неочекиване негативне последице као што је неконтролисана зависност од пушењу током употребе кокаина (чак и код корисника који обично не пуше цигарете), поред познатих негативних утицаја на здравље које изазивају дувански производи. Кокаин често може да узрокује смањење узимања хране, те може код корисника да доведе до губитка апетита, па чак и тешких облика потхрањености и значајног губитка телесне тежине. Ефекти кокаина се могу појачати и када је корисник окружен новим, другачијим окружењем или када је изложен новим начинима стимулације[134].

Метаболизам и излучивање[уреди | уреди извор]

Кокаин се изразито много метаболише, највећим делом у јетри, док се само 1% излучује непромењено путем урина. У процесу метаболизма доминира хидролитичка естерификација, тако да се кокаински метаболити састоје угавном од бензоилекгонина (БЕ), као основног метаболита и других значајних метаболита у мањим количинама, као што су екгонин метил естер (ЕМЕ) и екгонин. Остали мање значајни метаболити кокаина су норкокаин, p-хидроксикокаин, m-хидроксикокаин, p-хидроксибензоилекгонин (pOHBE) и m-хидроксибензоилекгонин[135]. Ово не укључује метаболите који настају поред стандардног процеса метаболизма унутар људског организма, као нпр. путем пиролизе.

Утицај на здравље[уреди | уреди извор]

Ефекти кокаина на нос човека (перфорација носне преграде)

Сматра се да су здравствени проблеми који се јављају при кориштењу легално дозвољених дрога, попут алкохола и дувана релативно већи од оних који настају при употреби кокаина, док повремено кориштење кокаина не води тешким, па чак ни мањим, психичким или социјалним проблемима[136]. У зависности од количине узетог кокаина, његове чистоће и начина узимања, ефекти могу трајати од 20 минута до неколико сати. Почетни знаци стимулације су хиперактивност, повећање крвног притиска, убрзање рада срца те еуфорија. Након почетне еуфорије може се јавити осећај неугоде, апатије, депресије, параноје, те поновна жеља за узимањем кокаина. Такође, може се јавити и појачана сексуална жеља.

При дуготрајној и прекомерној употреби, кокаин доводи до сврбежа, тахикардије, халуцинација и параноје. Прекомерне дозе доводе и до срчане аритмије и значајног раста крвног притиска. Ово може довести и до смрти уколико корисник има срчане проблеме и болести. Смртоносна доза код мишева (ЛД50) износи 95,1 mg/kg[137].

Званично, медицина не познаје одређени противотров за прекомерну дозу кокаина, мада су одређена испитивања на животињама показала да лекови попут дексмедетомидина и римказола могу помоћи у тим случајевима.

Законска регулатива[уреди | уреди извор]

Производња, транспорт и продаја кокаина и производа кокаина је ограничена и забрањена у већини земаља света, као и Конвенцијом УН против нелегалне трговине дрогама и психотропних супстанци. У САД, производња, увоз, поседовање и продаја кокаина је додатно забрањена 1970 године Законом о контролисаним супстанцама (Controlled Substances Act)[138]. Међутим, у свакој америчкој савезној држави је посебно санкционисано поседовање и трговина кокаином, тако да се казне крећу од 1000 до 500 хиљада долара и 4 месеца до 10 година затвора за поседовање кокаина[139]. Казне за трговину кокаином се крећу од 2500 до милион долара и једну годину затвора до казне доживотног затвора.[139] У периоду од 1. јануара 2005 до 31. децембра 2007 године, на подручју САД је ухапшено и осуђено преко 10 хиљада особа због поседовања и трговином кокаином. Преко 90% од њих је оптужено за трговину и дистрибуцију кокаина.[139]

У неким земљама, као што су Перу и Боливија, законски је дозвољен узгој биљке кока у сврху традиционалне употребе домородачког становништва, али се забрањује производња, продаја и употреба кокаина. У неким деловима Европе и Аустралије, дозвољена је употреба кокаина само у медицинске сврхе.

По подацима УН-а, у току 2004 године у свету је заплењено и одузето 589 тона кокаина. Од тога, највише у Колумбији 188 тона, САД 166 тона, Европи 79 тона, Перуу 14 тона, Боливији 9 тона, те 133 тоне у осталим државама[140].

Раширеност и трговина[уреди | уреди извор]

Процењује се да је вредност кокаина који се годишње прода на црном тржишту у САД у току 2005. године износи преко 70 милијарди УС долара[141][142]. Постоји изузетно велика потражња за кокаином, нарочито међу корисницима са натпросечним примањима. Популарност кокаина је нарочито изражена међу младима, где кокаин ужива статус дроге за забаве и дроге за дискотеке.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ghodse H (2010). Ghodse's Drugs and Addictive Behaviour: A Guide to Treatment (4 изд.). Cambridge University Press. стр. 91. ISBN 978-1-139-48567-8. Архивирано из оригинала 10. 9. 2017. г. 
  2. ^ Introduction to Pharmacology (3 изд.). Abingdon: CRC Press. 2007. стр. 222—223. ISBN 978-1-4200-4742-4. Архивирано из оригинала 10. 9. 2017. г. 
  3. ^ „Cocaine topical (C-Topical Solution) Use During Pregnancy”. Drugs.com. 10. 4. 2020. Приступљено 30. 4. 2020. 
  4. ^ Nordegren T (2002). The A-Z Encyclopedia of Alcohol and Drug Abuse. Universal-Publishers. стр. 461. ISBN 978-1-58112-404-0. 
  5. ^ а б в „Goprelto – cocaine hydrochloride solution”. DailyMed. 3. 1. 2020. Приступљено 30. 4. 2020. 
  6. ^ а б в „Numbrino – cocaine hydrochloride nasal solution”. DailyMed. 28. 2. 2020. Приступљено 30. 4. 2020. 
  7. ^ „DEA / Drug Scheduling”. www.dea.gov. Архивирано из оригинала 9. 8. 2017. г. Приступљено 7. 8. 2017. 
  8. ^ а б Fattinger K, Benowitz NL, Jones RT, Verotta D (јул 2000). „Nasal mucosal versus gastrointestinal absorption of nasally administered cocaine”. European Journal of Clinical Pharmacology. 56 (4): 305—10. PMID 10954344. S2CID 20708443. doi:10.1007/s002280000147. 
  9. ^ Barnett G, Hawks R, Resnick R (1981). „Cocaine pharmacokinetics in humans”. Journal of Ethnopharmacology. 3 (2–3): 353—66. PMID 7242115. doi:10.1016/0378-8741(81)90063-5. 
  10. ^ Jeffcoat AR, Perez-Reyes M, Hill JM, Sadler BM, Cook CE (1989). „Cocaine disposition in humans after intravenous injection, nasal insufflation (snorting), or smoking”. Drug Metabolism and Disposition. 17 (2): 153—9. PMID 2565204. 
  11. ^ Wilkinson P, Van Dyke C, Jatlow P, Barash P, Byck R (март 1980). „Intranasal and oral cocaine kinetics”. Clinical Pharmacology and Therapeutics. 27 (3): 386—94. PMID 7357795. S2CID 29851205. doi:10.1038/clpt.1980.52. 
  12. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Zimmerman JL (октобар 2012). „Cocaine intoxication”. Critical Care Clinics. 28 (4): 517—26. PMID 22998988. doi:10.1016/j.ccc.2012.07.003. 
  13. ^ „Cocaine”. American Heritage Dictionary. 
  14. ^ Aggrawal, Anil, (1995): Narcotic Drugs. National Book Trust, India. ISBN 978-81-237-1383-0. стр. 52-3.
  15. ^ Fattore L, Piras G, Corda MG, Giorgi O (2009). „The Roman high- and low-avoidance rat lines differ in the acquisition, maintenance, extinction, and reinstatement of intravenous cocaine self-administration”. Neuropsychopharmacology. 34 (5): 1091—101. 
  16. ^ Plowman T (јун 1982). „The identification of coca (Erythroxylum species): 1860–1910”. Botanical Journal of the Linnean Society. 84 (4): 329—353. doi:10.1111/j.1095-8339.1982.tb00368.x. 
  17. ^ а б в г д Pomara C, Cassano T, D'Errico S, Bello S, Romano AD, Riezzo I, Serviddio G (2012). „Data available on the extent of cocaine use and dependence: biochemistry, pharmacologic effects and global burden of disease of cocaine abusers”. Current Medicinal Chemistry. 19 (33): 5647—57. PMID 22856655. doi:10.2174/092986712803988811. 
  18. ^ Connors NJ, Hoffman RS (новембар 2013). „Experimental treatments for cocaine toxicity: a difficult transition to the bedside”. The Journal of Pharmacology and Experimental Therapeutics. 347 (2): 251—7. PMID 23978563. S2CID 6767268. doi:10.1124/jpet.113.206383. 
  19. ^ Hamdan AL, Sataloff RT, Hawkshaw MJ (2022). „Topical Anesthesia in Office-Based Laryngeal Surgery”. Office-Based Laryngeal Surgery. USA: Springer. стр. 123—137. ISBN 978-3-030-91935-1. doi:10.1007/978-3-030-91936-8_6. 
  20. ^ Sachkova A, Doetsch DA, Jensen O, Brockmöller J, Ansari S (октобар 2021). „How do psychostimulants enter the human brain? Analysis of the role of the proton-organic cation antiporter”. Biochemical Pharmacology. 192: 114751. doi:10.1016/j.bcp.2021.114751. 
  21. ^ Tega Y, Tabata H, Kurosawa T, Kitamura A, Itagaki F, Oshitari T, Deguchi Y (јануар 2021). „Structural Requirements for Uptake of Diphenhydramine Analogs into hCMEC/D3 Cells Via the Proton-Coupled Organic Cation Antiporter”. Journal of Pharmaceutical Sciences. 110 (1): 397—403. PMID 32898521. doi:10.1016/j.xphs.2020.09.001 Слободан приступ. 
  22. ^ Chapy H, Smirnova M, André P, Schlatter J, Chiadmi F, Couraud PO, et al. (октобар 2014). „Carrier-mediated cocaine transport at the blood–brain barrier as a putative mechanism in addiction liability”. The International Journal of Neuropsychopharmacology. 18 (1): pyu001. PMC 4368859 Слободан приступ. PMID 25539501. doi:10.1093/ijnp/pyu001. 
  23. ^ Cheng MH, Block E, Hu F, Cobanoglu MC, Sorkin A, Bahar I (2015). „Insights into the Modulation of Dopamine Transporter Function by Amphetamine, Orphenadrine, and Cocaine Binding”. Frontiers in Neurology. 6: 134. PMC 4460958 Слободан приступ. PMID 26106364. doi:10.3389/fneur.2015.00134 Слободан приступ. 
  24. ^ Proebstl L, Kamp F, Manz K, Krause D, Adorjan K, Pogarell O, et al. (јун 2019). „Effects of stimulant drug use on the dopaminergic system: A systematic review and meta-analysis of in vivo neuroimaging studies”. European Psychiatry. 59: 15—24. PMID 30981746. doi:10.1016/j.eurpsy.2019.03.003 Слободан приступ. 
  25. ^ „How does cocaine produce its effects?”. 
  26. ^ Wise RA, Robble MA (јануар 2020). „Dopamine and Addiction”. Annual Review of Psychology. 71 (1): 79—106. PMID 31905114. doi:10.1146/annurev-psych-010418-103337 Слободан приступ. 
  27. ^ Azizi SA (децембар 2020). „Monoamines: Dopamine, Norepinephrine, and Serotonin, Beyond Modulation, "Switches" That Alter the State of Target Networks”. The Neuroscientist. 28 (2): 121—143. S2CID 228080727. doi:10.1177/1073858420974336. 
  28. ^ а б Ambre JJ, Belknap SM, Nelson J, Ruo TI, Shin SG, Atkinson AJ (јул 1988). „Acute tolerance to cocaine in humans”. Clinical Pharmacology and Therapeutics. 44 (1): 1—8. PMID 3390996. S2CID 44253676. doi:10.1038/clpt.1988.104. 
  29. ^ Sordo L, Indave BI, Barrio G, Degenhardt L, de la Fuente L, Bravo MJ (септембар 2014). „Cocaine use and risk of stroke: a systematic review”. Drug and Alcohol Dependence. 142: 1—13. PMID 25066468. doi:10.1016/j.drugalcdep.2014.06.041 Слободан приступ. 
  30. ^ а б Goldstein RA, DesLauriers C, Burda AM (јануар 2009). „Cocaine: history, social implications, and toxicity--a review”. Disease-a-Month. 55 (1): 6—38. PMID 19081448. doi:10.1016/j.disamonth.2008.10.002. 
  31. ^ „Fentanyl-Adulterated Cocaine: Strategies To Address The New Normal”. 25. 4. 2019. 
  32. ^ Roth GA, Abate D, Abate KH, Abay SM, Abbafati C, Abbasi N, Abbastabar H, Abd-Allah F, Abdela J, Abdelalim A, Abdollahpour I, et al. (GBD 2017 Causes of Death Collaborators) (новембар 2018). „Global, regional, and national age-sex-specific mortality for 282 causes of death in 195 countries and territories, 1980–2017: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2017”. Lancet. 392 (10159): 1736—1788. PMC 6227606 Слободан приступ. PMID 30496103. doi:10.1016/S0140-6736(18)32203-7 Слободан приступ. 
  33. ^ Valdez LM, Taboada J, Valdez JE (јун 2015). „Ancient Use of Coca Leaves in the Peruvian Central Highlands”. Journal of Anthropological Research. 71 (2): 231—258. S2CID 163842955. doi:10.3998/jar.0521004.0071.204. 
  34. ^ Martin RT (октобар 1970). „The role of coca in the history, religion, and medicine of South American Indians”. Economic Botany. 24 (4): 422—438. S2CID 34523519. doi:10.1007/BF02860746. 
  35. ^ Plant T, Aref-Adib G (јун 2008). „Travelling to new heights: practical high altitude medicine”. British Journal of Hospital Medicine. 69 (6): 348—352. PMID 18646420. doi:10.12968/hmed.2008.69.6.29626. 
  36. ^ World Drug Report 2021: Booklet 4 (PDF). [S.l.]: United Nations Office on Drugs and Crime. 2021. стр. 35. ISBN 978-92-1-148361-1. Архивирано (PDF) из оригинала 2021-06-24. г. 
  37. ^ Room R, Reuter P (јануар 2012). „How well do international drug conventions protect public health?”. Lancet. 379 (9810): 84—91. PMID 22225673. S2CID 23386203. doi:10.1016/s0140-6736(11)61423-2. „The international treaties have also constrained national policy experimentation because they require nation states to criminalise drug use” 
  38. ^ „Drug Fact Sheet: Cocaine” (PDF). Drug Enforcement Agency. Архивирано (PDF) из оригинала 2020-06-21. г. Приступљено 17. 6. 2022. 
  39. ^ Dwyer C, Sowerby L, Rotenberg BW (август 2016). „Is cocaine a safe topical agent for use during endoscopic sinus surgery?”. The Laryngoscope (Review). 126 (8): 1721—1723. PMID 27075241. doi:10.1002/lary.25836 Слободан приступ. 
  40. ^ Latorre F, Klimek L (јануар 1999). „Does cocaine still have a role in nasal surgery?”. Drug Safety. 20 (1): 9—13. PMID 9935273. S2CID 40598106. doi:10.2165/00002018-199920010-00002. 
  41. ^ Benjamin E, Wong DK, Choa D (децембар 2004). „'Moffett's' solution: a review of the evidence and scientific basis for the topical preparation of the nose”. Clinical Otolaryngology and Allied Sciences. 29 (6): 582—587. PMID 15533141. doi:10.1111/j.1365-2273.2004.00894.x Слободан приступ. 
  42. ^ „Drug Approval Package: Goprelto (cocaine hydrochloride)”. U.S. Food and Drug Administration (FDA). 30. 4. 2018. Приступљено 30. 4. 2020. 
  43. ^ Јавно власништво Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.
  44. ^ а б World Health Organization (2004). Neuroscience of psychoactive substance use and dependence. World Health Organization. стр. 89. ISBN 978-9241562355. Архивирано из оригинала 30. 4. 2016. г. 
  45. ^ World Health Organization (2007). International medical guide for ships. World Health Organization. стр. 242. ISBN 978-9241547208. Архивирано из оригинала 30. 4. 2016. г. 
  46. ^ а б Sordo L, Indave BI, Barrio G, Degenhardt L, de la Fuente L, Bravo MJ (септембар 2014). „Cocaine use and risk of stroke: a systematic review”. Drug and Alcohol Dependence (Systematic Review). 142: 1—13. PMID 25066468. doi:10.1016/j.drugalcdep.2014.06.041 Слободан приступ. 
  47. ^ Donroe JH, Tetrault JM (јул 2017). „Substance Use, Intoxication, and Withdrawal in the Critical Care Setting”. Critical Care Clinics (Review). 33 (3): 543—558. PMID 28601134. doi:10.1016/j.ccc.2017.03.003. 
  48. ^ Fehrman E, Egan V, Gorban AN, Levesley J, Mirkes EM, Muhammad AK (2019). Personality Traits and Drug Consumption. A Story Told by Data. Springer, Cham. ISBN 978-3-030-10441-2. S2CID 151160405. arXiv:2001.06520 Слободан приступ. doi:10.1007/978-3-030-10442-9. 
  49. ^ „The tradition of chewing coca”. 
  50. ^ а б Luks AM, McIntosh SE, Grissom CK, Auerbach PS, Rodway GW, Schoene RB, Zafren K, Hackett PH (јун 2010). „Wilderness Medical Society consensus guidelines for the prevention and treatment of acute altitude illness” (PDF). Wilderness & Environmental Medicine. 21 (2): 146—155. PMID 20591379. doi:10.1016/j.wem.2010.03.002. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 10. 2012. г.  (mirror: [1])
  51. ^ Siegel RK, Elsohly MA, Plowman T, Rury PM, Jones RT (јануар 1986). „Cocaine in herbal tea”. JAMA. 255 (1): 40. PMID 3940302. doi:10.1001/jama.1986.03370010042021. 
  52. ^ „DrugFacts: Cocaine”. National Institute on Drug Abuse. април 2013. Архивирано из оригинала 11. 7. 2015. г. Приступљено 11. 7. 2015. 
  53. ^ „The Dangers Of Snorting Cocaine (Insufflation)”. Vertava Health (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-25. 
  54. ^ а б в Volkow ND, Wang GJ, Fischman MW, Foltin R, Fowler JS, Franceschi D, Franceschi M, Logan J, Gatley SJ, Wong C, Ding YS, Hitzemann R, Pappas N (август 2000). „Effects of route of administration on cocaine-induced dopamine transporter blockade in the human brain”. Life Sciences. 67 (12): 1507—1515. PMID 10983846. doi:10.1016/S0024-3205(00)00731-1. 
  55. ^ „Sniffing Around the History of the McDonald's 'Cocaine Spoon'”. www.mentalfloss.com (на језику: енглески). 19. 3. 2021. Приступљено 14. 6. 2021. 
  56. ^ „Cocaine terminology”. Архивирано из оригинала 9. 7. 2007. г. 
  57. ^ Bonkovsky HL, Mehta S (фебруар 2001). „Hepatitis C: a review and update”. Journal of the American Academy of Dermatology. 44 (2): 159—182. PMID 11174373. doi:10.1067/mjd.2001.109311. 
  58. ^ Dimitrijevic N, Dzitoyeva S, Manev H (август 2004). „An automated assay of the behavioral effects of cocaine injections in adult Drosophila”. Journal of Neuroscience Methods. 137 (2): 181—184. PMID 15262059. S2CID 19882594. doi:10.1016/j.jneumeth.2004.02.023. 
  59. ^ „Appendix B: Production of Cocaine Hydrochloride and Cocaine Base”. US Justice Dep. Архивирано из оригинала 30. 11. 2009. г. 
  60. ^ Garcia RC, Torres LH, Balestrin NT, Andrioli TC, Flório JC, de Oliveira CD, da Costa JL, Yonamine M, Sandoval MR, Camarini R, Marcourakis T (фебруар 2017). „Anhydroecgonine methyl ester, a cocaine pyrolysis product, may contribute to cocaine behavioral sensitization”. Toxicology. 376: 44—50. PMID 27129946. doi:10.1016/j.tox.2016.04.009. 
  61. ^ Reist M (16. 1. 2005). „A rose by another name: crack pipe”. Lincoln Journal Star. Архивирано из оригинала 26. 7. 2010. г. Приступљено 21. 8. 2009. 
  62. ^ „Cocaine”. www.talktofrank.com. Архивирано из оригинала 2. 2. 2017. г. Приступљено 23. 1. 2017. 
  63. ^ Nutt DJ, King LA, Phillips LD (новембар 2010). „Drug harms in the UK: a multicriteria decision analysis”. Lancet. 376 (9752): 1558—65. CiteSeerX 10.1.1.690.1283 Слободан приступ. PMID 21036393. S2CID 5667719. doi:10.1016/S0140-6736(10)61462-6. 
  64. ^ „Overdose Death Rates”. By National Institute on Drug Abuse (NIDA). Архивирано из оригинала 28. 11. 2015. г. 
  65. ^ Nutt D, King LA, Saulsbury W, Blakemore C (март 2007). „Development of a rational scale to assess the harm of drugs of potential misuse”. Lancet. 369 (9566): 1047—53. PMID 17382831. S2CID 5903121. doi:10.1016/S0140-6736(07)60464-4. 
  66. ^ Heesch CM, Negus BH, Keffer JH, Snyder RW, Risser RC, Eichhorn EJ (август 1995). „Effects of cocaine on cortisol secretion in humans”. The American Journal of the Medical Sciences. 310 (2): 61—4. PMID 7631644. S2CID 11042810. doi:10.1097/00000441-199508000-00004. 
  67. ^ Pudiak CM, KuoLee R, Bozarth MA (јул 2014). „Tolerance to cocaine in brain stimulation reward following continuous cocaine infusions”. Pharmacology, Biochemistry, and Behavior. 122: 246—52. PMID 24768900. S2CID 207332822. doi:10.1016/j.pbb.2014.04.006. 
  68. ^ Gullapalli BT, Natarajan A, Angarita GA, Malison RT, Ganesan D, Rahman T (21. 6. 2019). „On-body Sensing of Cocaine Craving, Euphoria and Drug-Seeking Behavior Using Cardiac and Respiratory Signals”. Proceedings of the ACM on Interactive, Mobile, Wearable and Ubiquitous Technologies. 3 (2): 1—31. S2CID 195357215. doi:10.1145/3328917. 
  69. ^ Calipari ES, Ferris MJ, Jones SR (јануар 2014). „Extended access of cocaine self-administration results in tolerance to the dopamine-elevating and locomotor-stimulating effects of cocaine”. Journal of Neurochemistry. 128 (2): 224—32. PMC 3947316 Слободан приступ. PMID 24102293. doi:10.1111/jnc.12452. 
  70. ^ а б Zhao W (2008). Mechanisms Mediating Sex Differences in the Effects of Cocaine. University of Michigan. стр. 3. ISBN 978-0-549-99458-9. Архивирано из оригинала 4. 4. 2014. г. Приступљено 25. 9. 2012. 
  71. ^ Boles SM, Miotto K (2003). „Substance abuse and violence: A review of the literature”. Aggression and Violent Behavior. 8 (2): 155—174. doi:10.1016/S1359-1789(01)00057-X. 
  72. ^ Pergolizzi JV, Magnusson P, LeQuang JA, Breve F, Varrassi G (2021). „Cocaine and Cardiotoxicity: A Literature Review”. Cureus. 13 (4): e14594. ISSN 2168-8184. doi:10.7759/cureus.14594 Слободан приступ. 
  73. ^ а б в O'Leary ME, Hancox JC (мај 2010). „Role of voltage-gated sodium, potassium and calcium channels in the development of cocaine-associated cardiac arrhythmias”. British Journal of Clinical Pharmacology. 69 (5): 427—42. PMC 2856043 Слободан приступ. PMID 20573078. doi:10.1111/j.1365-2125.2010.03629.x. 
  74. ^ Gohil H, Miskovic M, Buxton JA, Holland SP, Strike C (август 2021). „Smoke Gets in the Eye: A systematic review of case reports of ocular complications of crack cocaine use”. Drug and Alcohol Review. 41 (2): 347—355. doi:10.1111/dar.13366. 
  75. ^ Frazer KM, Richards Q, Keith DR (август 2018). „The long-term effects of cocaine use on cognitive functioning: A systematic critical review”. Behavioural Brain Research. 348: 241—262. PMID 29673580. S2CID 4992738. doi:10.1016/j.bbr.2018.04.005. 
  76. ^ D'haenen H, den Boer JA, Willner P, ур. (2002). Biological Psychiatry. 2 (2 изд.). Wiley. стр. 528. ISBN 978-0-471-49198-9. 
  77. ^ Wang GJ, Volkow ND, Fowler JS, Fischman M, Foltin R, Abumrad NN, et al. (8. 8. 1997). „Cocaine abusers do not show loss of dopamine transporters with age”. Life Sciences. 61 (11): 1059—65. PMID 9307051. doi:10.1016/s0024-3205(97)00614-0 Слободан приступ. 
  78. ^ Little KY, Ramssen E, Welchko R, Volberg V, Roland CJ, Cassin B (август 2009). „Decreased brain dopamine cell numbers in human cocaine users”. Psychiatry Research. 168 (3): 173—80. PMID 19233481. S2CID 27618292. doi:10.1016/j.psychres.2008.10.034. 
  79. ^ Sharma HS, Muresanu D, Sharma A, Patnaik R (2009). „Cocaine-induced breakdown of the blood–brain barrier and neurotoxicity”. International Review of Neurobiology. 88: 297—334. ISBN 978-0-12-374504-0. PMID 19897082. doi:10.1016/S0074-7742(09)88011-2. 
  80. ^ Karch SB (2009). Karch's pathology of drug abuse (4 изд.). Boca Raton: CRC Press. стр. 70. ISBN 978-0-8493-7881-2. Архивирано из оригинала 10. 9. 2017. г. 
  81. ^ Baigent M (2003). „Physical complications of substance abuse: what the psychiatrist needs to know”. Curr Opin Psychiatry. 16 (3): 291—296. doi:10.1097/00001504-200305000-00004. 
  82. ^ Pagliaro L, Pagliaro AM (2004). Pagliaros' Comprehensive Guide to Drugs and Substances of Abuse. Washington, D.C.: American Pharmacists Association. ISBN 978-1-58212-066-9. 
  83. ^ Chang A, Osterloh J, Thomas J (септембар 2010). „Levamisole: a dangerous new cocaine adulterant”. Clinical Pharmacology and Therapeutics. 88 (3): 408—11. PMID 20668440. S2CID 31414939. doi:10.1038/clpt.2010.156. 
  84. ^ Tallarida CS, Egan E, Alejo GD, Raffa R, Tallarida RJ, Rawls SM (април 2014). „Levamisole and cocaine synergism: a prevalent adulterant enhances cocaine's action in vivo”. Neuropharmacology. 79: 590—5. PMC 3989204 Слободан приступ. PMID 24440755. doi:10.1016/j.neuropharm.2014.01.002. 
  85. ^ Cascio MJ, Jen KY (јануар 2018). „Cocaine/levamisole-associated autoimmune syndrome: a disease of neutrophil-mediated autoimmunity”. Current Opinion in Hematology. 25 (1): 29—36. PMID 29211697. S2CID 23795272. doi:10.1097/MOH.0000000000000393. 
  86. ^ Havakuk O, Rezkalla SH, Kloner RA (јул 2017). „The Cardiovascular Effects of Cocaine”. Journal of the American College of Cardiology (Review). 70 (1): 101—113. PMID 28662796. doi:10.1016/j.jacc.2017.05.014 Слободан приступ. 
  87. ^ Fernàndez-Castillo N, Cabana-Domínguez J, Corominas R, Cormand B (јануар 2022). „Molecular genetics of cocaine use disorders in humans”. Molecular Psychiatry. 27 (1): 624—639. doi:10.1038/s41380-021-01256-1. 
  88. ^ Hope BT (мај 1998). „Cocaine and the AP-1 transcription factor complex”. Annals of the New York Academy of Sciences. 844 (1): 1—6. Bibcode:1998NYASA.844....1H. PMID 9668659. S2CID 11683570. doi:10.1111/j.1749-6632.1998.tb08216.x. 
  89. ^ а б Kelz MB, Chen J, Carlezon WA, Whisler K, Gilden L, Beckmann AM, Steffen C, Zhang YJ, Marotti L, Self DW, Tkatch T, Baranauskas G, Surmeier DJ, Neve RL, Duman RS, Picciotto MR, Nestler EJ (септембар 1999). „Expression of the transcription factor deltaFosB in the brain controls sensitivity to cocaine”. Nature. 401 (6750): 272—6. Bibcode:1999Natur.401..272K. PMID 10499584. S2CID 4390717. doi:10.1038/45790. 
  90. ^ а б Colby CR, Whisler K, Steffen C, Nestler EJ, Self DW (март 2003). „Striatal cell type-specific overexpression of DeltaFosB enhances incentive for cocaine”. The Journal of Neuroscience. 23 (6): 2488—93. PMC 6742034 Слободан приступ. PMID 12657709. doi:10.1523/JNEUROSCI.23-06-02488.2003. 
  91. ^ а б Nestler EJ, Barrot M, Self DW (септембар 2001). „DeltaFosB: a sustained molecular switch for addiction”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 98 (20): 11042—6. Bibcode:2001PNAS...9811042N. PMC 58680 Слободан приступ. PMID 11572966. doi:10.1073/pnas.191352698 Слободан приступ. 
  92. ^ de Souza MF, Gonçales TA, Steinmetz A, Moura DJ, Saffi J, Gomez R, Barros HM (април 2014). „Cocaine induces DNA damage in distinct brain areas of female rats under different hormonal conditions”. Clinical and Experimental Pharmacology & Physiology. 41 (4): 265—9. PMID 24552452. S2CID 20849951. doi:10.1111/1440-1681.12218. 
  93. ^ Alvarenga TA, Andersen ML, Ribeiro DA, Araujo P, Hirotsu C, Costa JL, Battisti MC, Tufik S (јануар 2010). „Single exposure to cocaine or ecstasy induces DNA damage in brain and other organs of mice”. Addiction Biology. 15 (1): 96—9. PMID 19878142. S2CID 21347765. doi:10.1111/j.1369-1600.2009.00179.x. 
  94. ^ Dabin J, Fortuny A, Polo SE (јун 2016). „Epigenome Maintenance in Response to DNA Damage”. Molecular Cell. 62 (5): 712—27. PMC 5476208 Слободан приступ. PMID 27259203. doi:10.1016/j.molcel.2016.04.006. 
  95. ^ Hampton WH, Hanik I, Olson IR (2019). „[Substance Abuse and White Matter: Findings, Limitations, and Future of Diffusion Tensor Imaging Research]”. Drug and Alcohol Dependence (на језику: енглески). 197 (4): 288—298. PMC 6440853 Слободан приступ. PMID 30875650. doi:10.1016/j.drugalcdep.2019.02.005. 
  96. ^ Gawin FH, Ellinwood EH (1989). „Cocaine dependence”. Annual Review of Medicine. 40: 149—61. PMID 2658744. doi:10.1146/annurev.me.40.020189.001053. 
  97. ^ Okie S (2009-01-27). „The Epidemic That Wasn't”. The New York Times. 
  98. ^ Frank DA, Augustyn M, Knight WG, Pell T, Zuckerman B (март 2001). „Growth, development, and behavior in early childhood following prenatal cocaine exposure: a systematic review”. JAMA. Jama.ama-assn.org. 285 (12): 1613—1625. PMC 2504866 Слободан приступ. PMID 11268270. doi:10.1001/jama.285.12.1613. 
  99. ^ NIDA – Research Report Series – Cocaine Abuse and Addiction Архивирано септембар 26, 2007 на сајту Wayback Machine
  100. ^ „Street Drugs and pregnancy”. March of Dimes. Архивирано из оригинала 05. 09. 2015. г. Приступљено 2009-05-26. 
  101. ^ Peacock A, Tran LT, Larney S, Stockings E, Santo T, Jones H, et al. (април 2021). „All-cause and cause-specific mortality among people with regular or problematic cocaine use: a systematic review and meta-analysis”. Addiction. 116 (4): 725—742. doi:10.1111/add.15239. 
  102. ^ Altman AJ, Albert DM, Fournier GA (1985). „Cocaine's use in ophthalmology: our 100-year heritage”. Surv Ophthalmol. 29 (4): 300—6. 
  103. ^ Gay GR, Inaba DS, Sheppard CW, Newmeyer JA (1975). „Cocaine: history, epidemiology, human pharmacology, and treatment. a perspective on a new debut for an old girl”. Clin. Toxicol. 8 (2): 149—78. 
  104. ^ „Drug that spans the ages: The history of cocaine”. The Independent (UK). 2006. Архивирано из оригинала 28. 02. 2010. г. Приступљено 05. 06. 2019. 
  105. ^ Monardes, Nicholas (1925). Joyfull Newes out of the Newe Founde Worlde. prevod J. Frampton. New York, NY: Alfred Knopf. 
  106. ^ F. Gaedcke (1855). „Ueber das Erythroxylin, dargestellt aus den Blättern des in Südamerika cultivirten Strauches Erythroxylon Coca”. Archiv der Pharmazie. 132 (2): 141—150. 
  107. ^ а б Niemann, Albert (1860). „Ueber eine neue organische Base in den Cocablättern”. Archiv der Pharmazie. 153 (2): 129—256. 
  108. ^ а б Humphrey AJ, O'Hagan D (2001). „Tropane alkaloid biosynthesis. A century old problem unresolved”. Nat Prod Rep. 18 (5): 494—502. 
  109. ^ Yentis SM, Vlassakov KV (1999). „Vassily von Anrep, forgotten pioneer of regional anesthesia”. Anesthesiology. 90 (3): 890—5. 
  110. ^ Halsted, W. (1885). „Practical comments on the use and abuse of cocaine”. New York Medical Journal. 42: 294—295. 
  111. ^ Corning, J. L. (1885). „An experimental study”. New York Medical Journal. 42: 483. 
  112. ^ Freud, Sigmund. (1884): Ueber Coca Архивирано на сајту Wayback Machine (31. март 2010), Centralblatt für die gesammte Therapie 2: 289-314
  113. ^ Leete E, Marion L, Sspenser ID (1954). „Biogenesis of hyoscyamine”. Nature. 174 (4431): 650—1. 
  114. ^ Robins RJ, Waltons NJ, Hamill JD, Parr AJ, Rhodes MJ (1991). „Strategies for the genetic manipulation of alkaloid-producing pathways in plants”. Planta Med. 57 (7 Suppl): S27—35. 
  115. ^ Dewick, P. M. (2009). Medicinal Natural Products. Chicester: Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-470-74276-1. 
  116. ^ R. J. Robins, N. J.; T. W. Abraham; A. J. Parr; J. Eagles; Walton (1997). „The Biosynthesis of Tropane Alkaloids in Datura stramonium: The Identity of the Intermediates between N-Methylpyrrolinium Salt and Tropinone”. J. Am. Chem. Soc. 119: 10929. 
  117. ^ Hoye TR, Bjorklund JA, Koltun DO, Renner MK (2000). „N-methylputrescine oxidation during cocaine biosynthesis: study of prochiral methylene hydrogen discrimination using the remote isotope method”. Org. Lett. 2 (1): 3—5. 
  118. ^ E. Leete; J. A. Bjorklund; M. M. Couladis; S. H. Kim (1991). „Late intermediates in the biosynthesis of cocaine: 4-(1-methyl-2-pyrrolidinyl)-3-oxobutanoate and methyl ecgonine”. J. Am. Chem. Soc. 113: 9286. 
  119. ^ E. Leete, J. A. Bjorklund; S. H. Kim (1988). „The biosynthesis of the benzoyl moiety of cocaine”. Phytochemistry. 27: 2553. 
  120. ^ A. Portsteffen; B. Draeger; A. Nahrstedt (1992). „Two tropinone reducing enzymes from Datura stramonium transformed root cultures”. Phytochemistry. 31: 1135. 
  121. ^ Boswell HD, Dräger B, McLauchlan WR, et al. (1999). „Specificities of the enzymes of N-alkyltropane biosynthesis in Brugmansia and Datura”. Phytochemistry. 52 (5): 871—8. 
  122. ^ CAS registarski broj: 53-21-4
  123. ^ „Psychedelic Chemistry: Cocaine”. Архивирано из оригинала 29. 06. 2007. г. Приступљено 10. 7. 2007. 
  124. ^ Farmakokinetika i farmakodinamika metilekgonidina, pirolizata kokaina - Scheidweiler et al. 307 (3): 1179 Figure IG6 - Journal of Pharmacology And Experimental...
  125. ^ Yang Y, Ke Q, Cai J, Xiao YF, Morgan JP (2001). „Evidence for cocaine and methylecgonidine stimulation of M(2) muscarinic receptors in cultured human embryonic lung cells”. Br. J. Pharmacol. 132 (2): 451—60. 
  126. ^ Fandino AS, Toennes SW, Kauert GF (2002). „Studies on hydrolytic and oxidative metabolic pathways of anhydroecgonine methyl ester (methylecgonidine) using microsomal preparations from rat organs”. Chem. Res. Toxicol. 15 (12): 1543—8. 
  127. ^ "Substances - Cocaine" The Steinhardt School of Culture, Education, and Human Development Архивирано на сајту Wayback Machine (2. мај 2009) pristupljeno august 2009
  128. ^ George, Nelson: "Hip Hop America", 1998, Viking Penguin.(str. 40)
  129. ^ Teobaldo, Llosa (1994). „The Standard Low Dose of Oral Cocaine: Used for Treatment of Cocaine Dependence”. Substance Abuse. 15 (4): 215—220. 
  130. ^ Rothman, et al. "Amphetamine-Type Central Nervous System Stimulants Release Norepinepehrine more Potently than they Release Dopamine and Serotonin." (2001): Synapse 39, 32-41 (Tabela V. na str. 37)
  131. ^ Spanagel R, Weiss F (1999). „The dopamine hypothesis of reward: past and current status”. Trends Neurosci. 22 (11): 521—7. 
  132. ^ Sigma Receptors Play Role In Cocaine-induced Suppression Of Immune System
  133. ^ Lluch J, Rodríguez-Arias M, Aguilar MA, Minarro J (2005). „Role of dopamine and glutamate receptors in cocaine-induced social effects in isolated and grouped male OF1 mice”. Pharmacol. Biochem. Behav. 82 (3): 478—87. 
  134. ^ Carey RJ, Damianopoulos EN, Shanahan AB (2008). „Cocaine effects on behavioral responding to a novel object placed in a familiar environment”. Pharmacol. Biochem. Behav. 88 (3): 265—71. 
  135. ^ Kolbrich EA, Barnes AJ, Gorelick DA, Boyd SJ, Cone EJ, Huestis MA (2006). „Major and minor metabolites of cocaine in human plasma following controlled subcutaneous cocaine administration”. J Anal Toxicol. 30 (8): 501—10. Архивирано из оригинала 18. 7. 2012. г. Приступљено 5. 6. 2019. 
  136. ^ Goldacre, Ben (juni 2008). „Cocaine study that got up the nose of the US”. Bad Science. The Guardian.  - International study on cocaine executed by the World Health Organization Архивирано на сајту Wayback Machine (19. октобар 2013)
  137. ^ Bedford JA, Turner CE, Elsohly HN (1982). „Comparative lethality of coca and cocaine”. Pharmacol. Biochem. Behav. 17 (5): 1087—8. 
  138. ^ Controlled Substances Act
  139. ^ а б в „Arrested For Crack Cocaine – Differences In Penalties”. Архивирано из оригинала 28. 01. 2013. г. Приступљено 20. 06. 2019. 
  140. ^ „Cocaine: Seizures, 1998-2003”, World Drug Report 2006 (PDF), 2, New York: United Nations, 2006 
  141. ^ „Apple Sanity - Fetish - Blow: War on Drugs VS. Cocaine”. Архивирано из оригинала 17. 6. 2008. г. Приступљено 5. 6. 2019. 
  142. ^ „Cocaine Market”. Архивирано из оригинала 11. 08. 2011. г. Приступљено 05. 06. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кокаин&oldid=27551885”