Slava

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Crkva za vreme slave u Trebinju.
Osveštenje slavskog kolača, žita i vina

Slava, poznata još i kao krsno ime, krsna slava, sveti, srpski je narodno-crkveni običaj i posle Vaskrsa i Božića, treći najvažniji porodični praznik, uvek povezan sa danom određenog hrišćanskog svetitelja. Ona je toliko karakteristična za Srbe da predstavlja znak njihovog prepoznavanja i identifikacije.[1] Ova jedinstvena forma porodične tradicije kod Srba je prisutna iz perioda pre hristijanizacije kada je bila vezana za kult predaka porodice.

Slava se nalazi u Nacionalnom registru Nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije,[2] a 2014. godine je upisana i na UNESKOVU Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečenstva.[3][4]

Najčešće slave su Sveti Nikola, 19. decembar (Nikoljdan), Arhangel Mihajlo, 21. novembar (Aranđelovdan), Sveti Georgije, 6. maj (Đurđevdan), Sveti Jovan Krstitelj, 20. januar (Jovanjdan), Sveti Dimitrije Solunski, 8. novembar (Mitrovdan) i Sveti Sava, 27. januar (Savindan).

Slavu slave pre svega porodice, ali i razne zajednice i insitucije (sela, gradovi, organizacije, političke stranke, institucije, kompanije itd.) takođe proslavljaju svog sveca zaštitnika: na primer, Beograd proslavlja Vaznesenje Gospodnje kao svoju slavu. U pojedinim mestima, seoska slava se proslavlja na otvorenom, najčešće na nekom bitnom mestu za naselje (pored crkve, kapelice, groblja, zborišta) i naziva se masla, litije ili zavetine. Srpske škole slave Svetog Savu kao školsku slavu.

Slavu takođe praznuju današnji Makedonci[5] i Crnogorci, ali se sreće i kod katolika u Boki Kotorskoj, Konavlima, južnoj Hercegovini, Dalmaciji i Bosanskom Grahovu, kod Albanaca katolika u severnoj Albaniji, nekih muslimana u Bosni i Sandžaku, Goranaca i Janjevaca. Po mišljenju Rusa, etnologa Jastrebova i kod Srba koji su promenili veru (katolici, muslimani) javlja se slava, ali to su samo "ostaci" onog tradicionalnog pravoslavnog rituala.[6]

Istorijat i tumačenja[uredi]

Prehrišćansko poreklo običaja[uredi]

Najviše pristalica ima verovanje da je slava hristijanizovani oblik starog slovenskog (ili šire, indoevropskog) praznika posvećenog mitskom pretku porodice, odnosno porodičnim precima uopšte. Slava potiče iz kulta predaka, jednog od najvažnijih praslovenskih kultova. Naime, stari Sloveni su, Srbi posebno, veoma držali do porodice i odnosa prema precima. Slava je tada (a i danas) upravo održavala vezu sa precima i poreklom. Slavljenjem, porodice su prenosile kulturno nasleđe sa pokoljenja na pokoljenje i čuvale svest o sopstvenom poreklu.[7]

Najstariji pomen slave u našim krajevima potiče iz 1018. godine.[8]

Postoje i autori koji veruju da su Srbi usvojili ovu tradiciju u vreme pokrštavanja, negde krajem 9. veka. Neki veruju da se sam dan masovnog krštenja uzimao kao dan sveca zaštitnika, drugi tvrde da je svako pleme usvojilo svog zajedničkog zaštitnika, dok ostali i dalje tvrde da slava samo predstavlja sveca koji je zamenio prethodnog paganskog boga-zaštitnika (vidi niže). Ponekad bi se desilo da se nova slava usvoji kada postoji verovanje da se neki svetac zalagao za neku vrstu spasenja. Novi svetac bi bio usvojen na mestu starog, čiji dan bi se i dalje obeležavao paljenjem sveće, ali sa mnogo manje slavlja.

Postoji teorija da slava, pripada kultu mrtvih. (M. Vasić, V. Skarić, V. Čajkanović, L. Niderle i dr.). Poziva se na upotrebu koljiva o krsnom imenu, koje se upotrebljava u kultu mrtvih. Međutim koljivo je grčkog porekla i uneto je preko crkve u naše gradske običaje, izuzetno ponegde i po selima u okolini većih gradova i manastira. Da je koljivo crkveni elemenat, potvrđuje ne samo grčki naziv nego i spremanje dva krsnika (kolača): jedan je narodni, koji se lomi u kući a drugi, izlišni, nosi se sa koljivom u crkvu.[7]

U prilog ovog demantija, da je slava kult mrtvih, činjenica je da u kultu mrtvih nema radosnih raspoloženja, a u slavi ona nastaju pre proslave, za vreme gošćenja, i traju do završetka proslave. Prema tome, krsna slava svuda u Srba obuhvata redovno samo žive, a tek izuzetno i mrtve.[9]

Slava u pravoslavnoj religiji Srba[uredi]

Stari Sloveni su svoje bogove smatrali svojim precima i tako su se prema njima i odnosili. I religija paganskih Srba bila je autentična i snažno utkana u čoveku. Zato je ovaj značajni narodni običaj kod Srba imao veliku važnost i zato se i održao hiljadama godina. Posle primanja hrišćanstva crkve su revnosno pristupile iskorenjavanju ovog paganskog, mnogobožačkog običaja.

Kako je paganski narodni običaj bilo nemoguće iskoreniti i kod ranih hristijanizovanih Srba, srpski arhiepiskop Sava je u 13. veku kanonizovao stare narodne običaje i uputio sveštenstvo da ih nasilno i uzaludno ne progone, nego da im daju hrišćansko obeležje. Slično su postupile i druge crkve i jednobožačke religije. Tako slava stiže u hrišćansko-pravoslavne običaje. Današnju formu slave je konačno uobličio mitropolit Srbije Mihailo 1862. godine. Od brojnih imena koje je imao ovaj obred, a ima ih i danas, ostali su samo: Slava, Krsna Slava i Svečari. Tradicionalna i primerena duhovnom karakteru srpskog naroda, kanonizovana i zaštićena pravoslavnim crkvenim pravilima, slava je kontinuirano produžila svoje postojanje posebno u pravoslavlju i srpskom narodu. Kako god da je menjala i modifikovala ovaj običaj, Srpska pravoslavna crkva je bila i ostala značajna u njegovom čuvanju.[7]

Spiridon Gopčević navodi slavljenje krsne slave kod Makedonaca kao dokaz da su oni Srbi, a ne Bugari. Bugarski sveštenici su bez mnogo uspeha radili na iskorenjivanju ovog običaja među Makedoncima. [10] Slično piše u svojoj knjizi, i ruski konzul Ivan Jastrebov, za Srbe u Staroj Srbiji, a to su oni koji govore "slavjano-serbskim narečjem". Njih ima u Skopskoj, Veleskoj, Prilepskoj, Bitoljskoj i Ohridskoj oblasti, ali i u Debru (tu su mnogo slavi Sv. Dimitrije) i Tetovskoj oblasti. Slava je religiozni narodni običaj koju imaju samo Srbi. Slava je ono što Srbe sa svih (ma koliko udaljenih) strana (raznih država) spaja; ona je sa svojim prepoznatljivim ritualom i dokaz pripadnosti istoj - srpskoj naciji. Kod Srba u Staroj Srbiji je kaže on rasprostranjena "kletva": "Tako mi svetoga". Izuzetak su Cincari ili "pogrčeni Vlasi" koji ne slave.[11]Pleme Mijaci u Makedoniji slave "krsno ime", u spomen dana kada su im se preci pokrstili. Sa druge strane Bugari nemaju ovaj porodični praznik, kao ni pravoslavni Grci i Cincari.[12] Neke srpske porodice u Makedoniji, poput Veljana Mirčevića iz Kruševa, slavili su čak dve slave. On kaže 1878. godine: "Sv. Nikola kućna nije slava, a Sv. Petar je zavetina, hram crkve iz Dibarske, odeka smo se doselili."[13] Ivan Jastrebov spominje i krsne slave na tlu Albanije. Svako pleme ima svog sveca zaštitnika. Oroši praznuju Sv. Luku (Aleksa), Fandi - Sv. Marka, Spači - Sv. Nikolu, Kušeni - Sv. mučenika Stefana, a Debrani Sv. Arhangela Mihaila. Svaka kuća ima goste koji dolaze uoči praznika i ostaju celu noć, dan koji se praznuje u čast toga sveca i do polovine sledećeg dana. Katoličkim popovima je bilo veoma teško iskorenjivati taj običaj jer su gorštaci vanredno uporni u svojim običajima. [14]

Značaj slave[uredi]

Pored ogromnog duhovnog značenja za celi srpski narod, slava ima i svoju nenadoknadivu pragmatičnu vrednost. Zahvaljujući kontinuiranom prenošenju sa predaka na potomke, ona nepogrešivo identifikuje srodničke odnose i veze. Srbi su često, iz raznih razloga i okolnosti, menjali svoja prezimena ali ne i svoju slavu. Tako je slava, presudno, sprečavala i nadoknađivala diskontinuitet u praćenju i određivanju porekla i srodničkih veza. Njena svevremenost, autentičnost i posebnost, kao i sabornost kojom jedini, su značjano profilisali srpski identitet. Slava ima posebno značenje u životu Srba. Ona je jedna od suštinskih karakteristika u srpskoj duhovnosti i čini stožer srpske kulture.[7][8]

Kako je slava prastari plemenski običaj u Srba, nastao mnogo pre nego što su Srbi hristijanizovani, i kako je slava argument narodnosti a ne bilo kakve ideologije, zahteva i povećanu srpsku odgovornost u njenom čuvanju.[7][8]

U Etnografskom muzeju u Beogradu osnovan je Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije. Među 27 elemenata kulturne baštine, srpska slava je i zvanično zabeležena kao srpsko kulturno nasleđe.[15] Državne institucije Srbije su stoga zatražile od Organizacije ujedinjenih nacija i Uneska da se srpska slava kao narodni običaj zaštiti i kanonizuje, kao svetska duhovna baština.[16] Krajem novembra 2014. godine je upisana u registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Uneska.[4][17]

Pored porodične slave, postoje i crkvene, gradske, plemenske, pa čak i stranačke ili zanatlijske slave.

Običaji[uredi]

Slava je u vezi sa brojnim običajima, manje ili više prisutnim u tradiciji pojedinih mesta i porodica. Okosnicu tih običaja čine priprema slavskog kolača i žita.

Svećenje vodice[uredi]

U mnogim mestima je običaj da pre slave sveštenik dođe u kuću da sveti vodicu (osvešta vodu-da bi očistio dom i da bi Bog iz njega, uz pomoć časnog krsta u sveštenikovoj ruci, prognao svako zlo. Tom vodicom zamešuje se slavski kolač, ako se u kući mesi, a ako se gotov iz pekare uzima onda se taj kolač ovom vodom pokropi. Grančicom bosiljka umočenom u osvećenu vodicu krope se i domaćin i ukućani), od koje će kasnije da bude umešen slavski kolač.

Slavski kolač je drugi neophodni obredni predmet. Svaki kolač je okrugao i mesi se od čistog      ( pšeničnog) brašna sa kvascem, a zamešuje se osvećenom vodicom ili, ako nje nema, bogojavljenskom. Mešanje hleba je posao domaćice i uz molitvu, ona se trudi da kolač bude što lepše ukrašen, a na gornjoj kori obično utiskuje četiri poskurnjaka, koji zapravo predstavljaju četiri slova: IS HS NI KA, što znači:Isus Hrist je pobedilac. Kolač se, osim ostalih šara, zakiti i strukom bosiljka. Ukrasi od testa koji se prave tako da odražavaju sve ono što se želi u kući: ptice, koje predstavljaju zdravlje i veselje; grozd, da bi vinograd dobro rodio; burence, da bi u kući bilo svega u izobilju, kao i da bude optočen vencem od upletenih pletenica koje se narežu malim nožem.

Osim kolača, u pojedinim krajevima mesi se hleb u obliku krsta- krstak. U Nišu i Kumanovu ovaj hleb se zove Sveta Presveta

Poskurica (letrudžija) manja je od slavskog kolača i krstakai sem poskurnjaka, na njoj nema ukrasa. Poskurica se mesi više komada i obično se namenjuju „za dušu“ pokojniku.

Slavski kolač je tipična hlebna žrtva, koja svoje poreklo ima u prehrišćanskim vremenima. Njime se prinosi žrtva u znak zahvalnosti božanstvu i zaštitniku na bogatoj žetvi, a ritual okretanja u krug krsnog kolača neoposuno ( po suncu), tj. s leva na desno, pokazuje da okrugli obredni hleb (kolač) simboliše sunce, a da krug simbolizuje večnost. Krstoobrazno presecanje slavskog kolača predstavlja samo stradanje Gospodnje, a prelivanje crnim vinom znači i opominje nas da smo Hristovom krvlju oprani i očišćeni i da tu najvišu cenu, kojom smo otkupljeni, nikada u svom životu ne zaboravimo. [1]

Domaćica priprema činiju sa vodom, bosiljak, sveću, kandilo, tamjan, te pali kandilo ispred ikone. Tada sveštenik osvešta vodu kojom će biti umešen slavski kolač. Za tu priliku je potrebno pripremiti: kadionicu, vatru ili briket specijalnog uglja, tamjan, sveću, svećnjak (čirak), bosiljak i posudu čiste vode. Sve to bi inače trebalo da se nalazi na stolu, okrenuto prema ikoni slave, koja bi prema crkvenim pravilima trebalo da bude okrenuta prema istoku. Osvećena vodica se tretira kao svetinja i njome se pažljivo rukuje. Kada se uoči samog dana slave završe sve pripreme za sutrašnji dan, tom vodom i brašnom, kao i ostalim dodacima (kvasac, so...) mesi slavski kolač. U nekim mestima slava počinje već uoči dana, večerom, jer je to liturgijski gledano već novi dan, zato što je u crkvi služena večernja služba (večernje). Ipak, to je retka pojava, jer se u većini slučajeva kolač reže (seče) na sam dan slave.

Žito[uredi]

Slavska sveća i žito

Pred slavu u kući se kuva žito (koljivo). Koljivo (ili žito) pravi se od kuvane pšenice. Može da se pripremi na razne načine, ali najčešće sadrži orahe, oraščiće i/ili karanfiliće i med. Pšenica je simbol Vaskrsenja Hristovog. Kuvano žito ili koljivo je u crkvenoj upotrebi još od najstarijih vremena. Kao crkveni simbol ono podseća na biljne žrtve iz starog zaveta. Smatra se da ono predstavlja ilustrovanu vezu ovozemaljskog i zagrobnog života.

Prema crkvenim izvorima, potpuno je pogrešno ne spremati žito za Aranđelovdan i Ilindan pod izgovorom da su oni „živi svetitelji“ iz sledećih razloga:

  1. Žito se ne prinosi za pokoj duše svetitelja, već za pokoj duša predaka koji slaviše slavu pre nas.
  2. Pravoslavni hrišćani smatraju da nema živih i mrtvih svetitelja[18], već da su svi živi i posreduju pred Bogom za nas. Što, dakle, znači da se ne molimo mi za njih već oni za nas.

U krajevima oko reke Rasine južno od Kruševca i u krajevima severno od Prištine uopšte se ne kuva žito za slavu. Gosti se služe sa slatkim i vodom. U današnje vreme SPC pokušava da promeni ovaj prastari običaj.

Slavski kolač[uredi]

Lomljenje slavskog kolača

Neizostavni običaj vezan za slavu je priprema posebnog hleba, slavskog kolača. Taj hleb, često je ukrašen figurama od testa koje simbolizuju veru (kao što je krst, i pečat sa natpisom IS HS NI KA) i figurama koje simbolizuju želju za blagostanjem (kao što su voćni plodovi i žito, simboli želje za rodnom godinom; bure vina i vekna hleba kao simboli želje za izobiljem; knjiga kao simbol želje za uspehom u školi i t.d.). Recept za sam kolač, kao i običaji vezani za njegovo ukrašavanje i osvećenje variraju u zavisnosti tradicije mesta i porodice koja slavi slavu.

Osvećenje i rezanje kolača u crkvi[uredi]

Kada osvane dan slave, u crkvu se nosi Slavski kolač, žito i crno vino. U crkvi se vrši zajedničko osvećenje žita i blagosiljanje hleba i vina, a onda sveštenik svako žito posebno prelije, i svaki kolač posebno reže. Tom prilikom svečar preda svešteniku pre liturgije, čitulju (spisak živih i preminulih članova porodice) radi pomena i vađenja čestica na proskomidiji-živih za zdravlje, a preminulima za pokoj duše.

Kolačar (onaj ko nosi kolač u crkvu) prilaže crkvi svoje darove:tamjan, ulje, vino...

Osvećenje i rezanje kolača u kući[uredi]

Slavski kolač sa svećom, cvećem i vinom

Tamo gde je nasleđena porodična praksa ili se zavodi nova, da se kolač reže ili lomi u kući, treba postupiti na sledeći način.

Još uveče, ili rano ujutru stavi se na sto sve što je potrebno za obred, a sto je za tu priliku okrenut prema ikoni, odnosno prema istoku.

Lomljenje kolača na crkvenoj slavi

Na stolu treba da su: slavski kolač, žito (koljivo), čaša crnog vina, sveća, spisak živih i preminulih članova porodice radi molitvenog pomena, kadionica sa briketom i šibicom ili upaljačem. Pored vina i žita se nalazi kašičica, a pored slavskog kolača nož. Pred sam početak obreda se pali sveća (može i ranije), dok je kandilo upaljeno još uveče, i gorelo je u toku noći. Kad sveštenik dođe u kuću, na stolu je sve što je potrebno. Posle uobičajnog pozdrava, domaćin priđe sveći, prekrsti se i pripali je. Posle toga sveštenik, čita molitvu Oče naš, i tropara slave, i na kraju molitvu za osvećenje žita. Za vreme ovog obreda, okade se:ikona, slavski kolač, žito (koljivo), vino, prostorija u kojoj se slavi, kao i prisutni članovi porodice i gosti. Neposledno posle obreda, ne prekidajući tok, sveštnik prelazi na rezanje slavskog kolača. Za to vreme počinju da se pevaju tropari.

Tropari[uredi]

Tropari su kratke pesme od nekoliko strofa, koje su posvećena glavnoj temi slave (prazniku ili svecu). Osnova crkvenog pojanja, tropari se pojavljuju kao samostalne pesme, ali u najvažnijem složenom obliku crkvenog pesništva, kanonima. Nekada su tropari bili nezaobilazan deo slave, dok su danas nešto ređa pojava. Danas se tropari pevaju skoro samo prilikom rezanja kolača u kući.

Proslavljanje[uredi]

Koljivo

Iako se osnovni deo proslavljanja slave svodi na običaje vezane za slavski kolač i koljivo, proslavljanje slave je prilika da se okupe porodica i prijatelji i kao takva, osim u posebnim okolnostima žalosti, uključuje i gozbu. Forma, obim i trajanje takvih gozbi razlikuju se od mesta do mesta, i menjali se kroz istoriju kako bi se prilagodili različitim uslovima života na selu i u gradu, kao i materijalnim mogućnostima, pa se tako sreću proslave obima od manje zakuske do višednevne svetkovine. Izraz Ivkova slava, po pripovetci Stevana Sremca, označava takve višednevne i bogate proslave.

Slavska trpeza[uredi]

Sitni kolači na slavskoj trpezi

Slava se proslavlja uz posnu ili mrsnu trpezu. Sve slave koje padaju u vreme posta kao i one koje padaju sredom i petkom (takođe posni dani) se proslavljaju uz posnu trpezu. Postoje samo tri slave koje i ako padnu na sredu i petak se proslavljaju uz mrsnu trpezu a to su Sveti arhiđakon Stefan i Sveti Vasilije Veliki, koje su u periodu između Božića i Bogojavljenja kada je razrešen post u sredu i petak. Treća slava je Sveti velikomučenik Georgije koji ako padne u "svetlu sedmicu", posle Vaskrsa, može biti izuzet od posta u sredu i petak. Ostale slave se slave uz mrsnu trpezu. Postoje slučajevi kada svečari posnu slavu slave uz mrsnu trpezu ili obratno. Ova pojava je nastala kada je nekada u prošlosti oblasni episkop nekom selu ili porodici naložio da slavu slave uz posnu odnosno mrsnu trpezu ili im je naložio (porodici ili selu) da određenu sedmicu obavezno poste, pa ako bi nekome slava došla u vreme tog određenog posta bio bi u obavezi da je proslavi uz posnu trpezu. Ovakve pojave su slučaj kada bi neko selo nastradalo u vreme rata (pokolj) ili neke druge neprilike. Srpska pravoslavna crkva nalaže potomcima ovih porodica ili sela da zadrže običaj koju su nasledili od svojih predaka.

U moderno doba, slavska trpeza je često obilna, i može uključivati predjelo (u okviru koga se služe pite, ruska salata, suhomesnati proizvodi, pihtije), supu ili čorbu, sarmu, pečenje i slavske sitne kolače (na primer vanilice, oblande, suvu pitu, rozen tortu, bajaderu). Sadržaj slavske trpeze se kroz vreme menjao, pa tako iz starih kuvara[19] možemo saznati da je u periodu između dva svetska rata bilo uobičajeno da slavski ručak bude namenjen porodici, a da se prijatelji i gosti služe kolačima i pićem, uz neizostavno žito.

Prenošenje tradicije[uredi]

Nasledni karakter[uredi]

Slavski kolač sa svećom i ikonom Slave — sv. Jovan Krstitelj.

Za razliku od većine običaja koji su zajednički za ceo narod, svaka porodica odvojeno slavi svog sveca. (Naravno, ima dosta preklapanja.) Sveca sinovi nasleđuju od glave porodice — obično oca. Ćerke nasleđuju slavu samo ako ostanu u kući; udate žene obično slave muževljevu slavu.

Svaka kuća ima jednu ili dve slave godišnje (u zavisnosti od sveca, jer nekima su posvećena dva dana). Ipak, samo jedan je glavni dan gozbe u čast sveca zaštitnika (nije obavezno isti od dva dana za sve porodice); drugo slavlje se naziva „mala slava“, preslava ili poslužica. Postoje ustaljeni klišei odnosno uz koju slavu ide koja preslava tako uz Svetog Luku preslava je Sveti Marko, Đurđevdanu Đurđic, Svetom Nikoli zimskom Sveti Nikola letnji, Svetom Arahanđelu Mihailu Sveti Arhanđeo Gavrilo itd.

Neke porodice proslavljaju još jednog sveca, ali u manjem obimu (na primer, kada je žena jedini potomak iz svoje matične porodice, da se slava dotične porodice ne bi izgubila).

Ako se domaćinstvo preseli daleko, uz očevu dozvolu, sin može da proslavlja slavu u svom domu; obično, međutim, dokle god je živ patrijarh porodice, njegovi sinovi proslavljaju pod njegovim krovom.[traži se izvor]Takođe ako ima više sinova, i oni žele da osnuju svoju porodicu od slavskog kolača sin koji želi da slavi slavu, dolazi kod oca na slavu, u otac mu od kolača u desnu ruku predaje jednu četvrtinu kolača. Iduće godine i on slavi slavu u svojoj kući.[traži se izvor]

Početak slavljenja i slava u posebnim okolnostima[uredi]

Porodica počinje da slavi slavu kada se osamostali. Kada se oženjeni sin odvoji od roditelja i po građanskim merilima osnuje posebno domaćinstvo, nema razloga da se i u crkvenom smislu ne smatra posebnom ćelijom velikog organizma crkve. U nekim krajevima se smatra da sin ako je i odvojen od roditelja ne treba da slavi, jer ima živog oca ili starijeg brata, već proslavlja sa njima. Drugde se pak, takva praksa smatra pogrešnom i u neskladu sa suštinom slave, koju svaka porodica zasebno slavi.

U slučaju žalosti zbog smrti u porodici, ili zbog drugih teških okolnosti, nekih godina porodica ne proslavlja slavu. Tih godina porodica može propustiti da priredi gozbu i pozove rodbinu i prijatelje. Ipak, može da slavi slavu, u smislu njenog obeležavanja putem običaja pripremanja i osvećenja kolača i žita. Propuštanje čak i takvog svedenog obeležavanja slave, u tim posebnim okolnostima, mnogi smatraju pogrešnoim, u uverenju da slavu treba slaviti uvek, ma u kakvim se prilikama čovek nalazio – u sreći ili nesreći, u radosti i u žalosti, te da samo treba razlikovati proslavljanje svetitelja od gozbe, slavu od veselja. I dok slavsku trpezu može pripremiti onaj koji ima, a veseliti se onaj koji nije u žalosti, dotle za slavsku sveću, slavski kolač, malo crnog vina, koljiva, tamjana i malo zejtina trebalo bi da se u toku godine svako postara i spremi i da se kroz tu molitvenu uspomenu oduži svome svetitelju.

Mnogi Srbi pridaju veliku važnost slavi, uvereni da ih je pravoslavna vera kroz vekove održala i očuvala, te da zato i oni treba da čuvaju svoju veru, ne kao običaj nego kao svesno ubeđenje. Otuda i narodna izreka:

Gde je Srbin, tu je i slava

Pored porodičnih, domaćih slava postoje i: Crkvene Slave, seoske, gradske ili opštinske Slave, školske slave, esnafske i slično.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 Grubačić, Bratimir (1988). Srpske slave. str. 10—12. ISBN 978-86-7467-001-9. 
  2. ^ „SLAVA, KRSNO IME, KRSNA SLAVA”. Nematerijalno kulturno nasleđe Srbije. Ministarstvo kulture i informisanja RS i Etnografski muzej u Beogradu. Pristupljeno 20. 1. 2019. 
  3. ^ „Slava, celebration of family saint patron’s day”. Intangible Cultural Heritage. UNESCO. Pristupljeno 15. 1. 2019. 
  4. 4,0 4,1 Srpska slava na listi Uneska, postaje deo kulturnog nasleđa čovečanstva („Večernje novosti“, 23. novembar 2014)
  5. ^ Trifunovski, Jovan F. „Porodična slava i slične slave u ohridsko-struškoj oblasti” (PDF). Glasnik etnografskog Instituta SASA, tom XLV. 
  6. ^ Ivan S. Jastrebov, navedeno delo
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Grupa autora, Srpski mitološki rečnik, NOLIT, Beograd, 1970.
  8. 8,0 8,1 8,2 Grupa autora, Sociološki leksikon, Savreneba administracija, Beograd, 1982. g.
  9. ^ Grujić R. Beograd,
  10. ^ Gopčević, Spiridon (1890). Stara Srbija i Makedonija, str. 259. i 260. Beograd. 
  11. ^ Ivan S. Jastrebov: "Običaji i pjesni Tureckih Serbov", S. Petersburg 1886. godine
  12. ^ "Zastava", Novi Sad 1878. godine
  13. ^ "Srpske novine", Beograd 13. maj 1878. godine
  14. ^ Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija, pp. 384. Beograd: Službeni glasnik. 
  15. ^ Slava i Đurđevdan u društvu tanga i flamenka do kraja godine („Politika“, 4. maj 2014)
  16. ^ Ojkača — krajiško duhovno blago | Dnevnik[mrtva veza], Pristupljeno 14. 4. 2013.
  17. ^ Srpska slava na Uneskovoj listi (RTS, 27. novembar 2014)
  18. ^ Sveti apostol i jevanđelist Luka. „Jevanđelje”. glava 20-a, stih 38-i. Arhivirano iz originala na datum 2. 6. 2013. Pristupljeno 8. 1. 2012. 
  19. ^ Marković, Spasenija - Pata (1939). Moj kuvar. Beograd: Politika. 

Literatura[uredi]

  • Kompjuterski program „Osvećenje vremena“, izdavač: BIT PROJEKT-Beograd, u Beogradu 1999.
  • Knjiga: Srpski narodni kalendar, za 2003. godinu, izdavač: Nova demokratija Kragujevca, Kragujevac 2003. godine.
  • Srpske slave
  • Sveti velikomučenik Georgije-Đurđic
  • Religija Starih Slovena

Spoljašnje veze[uredi]