NATO bombardovanje SRJ

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
NATO bombardovanje SR Jugoslavije
Deo
Dejstvovanje protivvazduhoplovne odbrane
Dejstvovanje protivvazduhoplovne odbrane
Vreme: 24. mart10. jun 1999.[1]
Lokacija: Flag of FR Yugoslavia.svg SR Jugoslavija
Uzrok rata: Slučaj Račak i neuspeh Pregovora u Rambueu
Rezultat: Rezolucija 1244
Povlačenje VJ sa Kosova i Metohije, pokrajina postaje protektorat UN u sastavu Republike Srbije.
Kosovo jednostrano proglašava nezavisnost 17. februara 2008.
Promene u teritoriji: SRJ gubi svu kontrolu nad Kosovom i Metohijom
Sukobljene strane
Flag of FR Yugoslavia.svg SR Jugoslavija Zastava NATO-a NATO
ustupanje vazdušnog prostora
Zastava Hrvatske Hrvatska
Zastava Republike Makedonije Makedonija
Zastava Albanije Albanija
Zastava Slovenije Slovenija
Zastava Bugarske Bugarska (7. maj)
Zastava Rumunije Rumunija (10. maj)
Zapovednici
Flag of FR Yugoslavia.svg Slobodan Milošević
Flag of FR Yugoslavia.svg Dragoljub Ojdanić
Flag of FR Yugoslavia.svg Svetozar Marjanović
Flag of FR Yugoslavia.svg Nebojša Pavković
NATO Vesli Klark
NATO Rupert Smit
NATO Havijer Solana
Jačina
vidi
vidi
Gubici
1008 poginulih (659 vojnika i 349 policajaca); od dejstava NATO 271 (249 vojnika i 22 policajca)[2] i oko 2.000 civila[3]
4.000 poginulih i 10.000 ranjenih civila SRJ[4]
Zvanično 2 vojnika, 3 aviona, 2 helikoptera
{{{podaci}}}

NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime Operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD Operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil),[5] u Srbiji poznato i kao Milosrdni anđeo ili NATO agresija, bila je završna faza Rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata.

Intervencija NATO-a je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše sporazum iz Rambujea.

NATO je 24. marta 1999. godine u 20:45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ da bi se kasnije udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi dolara. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten, a srpske procene se kreću između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih. Tokom rata sa Kosova je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih nealbanaca.

Kosovski Albanci su 17. februara 2008. jednostrano proglasilo nezavisnost Kosova od Srbije, što Srbija ne priznaje.

Procene o gubicima NATO pakta veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 9 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila [6], dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko 100 letelica različitih tipova). [7] [8]

Pozadina[uredi]

NATO bombardovanje SRJ 1999.
Hronologija

Motivi za napad
Rat na Kosovu i Metohiji · NATO snage
Snage VJ · Vojni gubici · Civilne žrtve
Šteta · Kumanovski sporazum

Istorija Srbije · Istorija Crne Gore
Vista-xmag.png Za više informacija videti Velika Albanija i Rat na Kosovu i Metohiji

Sukobi OVK i srpskih snaga bezbednosti[uredi]

Početkom leta 1998. OVK je imala oko 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40% teritorije, uglavnom sela i manja varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi. Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije. U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. Veliki preokret u dotadašnjim borbama se desio nakon pokšaja zauzimanja Orahovca od strane OVK, nakon čega je u same sukobe ušla i VJ a OVK je na tom području bila razbijena. Snage MUP-a Srbije i VJ kreću u ofanzivu i za mesec dana razbijaju snage OVK sa svih važnijih podružija. Svako nastupanje oružanih snaga prate i konvoji izbeglica i dramatični izveštaji zapadnih medija.

SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji. U isto vreme, Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe. Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao“. Kao odgovor na ovo, narednog dana je Vojska Jugoslavije na aerodromu u Batajnici organizovala aeromiting.

Ohrabrena političkom intervencijom Zapada, OVK je u leto 1998. pokrenula ofanzivu.

Eskalacija krize[uredi]

Kao zvaničan razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa“. Međutim, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku. [9]

NATO je zahtevao oružanu intervenciju iz tog razloga, uprkos činjenici Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija nisu uspeli da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju u SRJ zbog protivljenja Kine i Rusije, stalnih članica sa pravom veta. Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Razlozi za to su, navodno, neke od tačaka sporazuma su dovodile u pitanje suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili „značajan faktor“ u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati. [10]


Sporazum Holbruk-Milošević[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Sporazum Holbruk-Milošević

Kosovska verifikatorska misija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Kosovska verifikaciona misija

Kosovska verifikaciona misija je organ Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju sastavljen od velike grupe nenaoružanih mirovnih posmatrača formirane 1998. godine. Povod za formiranje ove misije su prethodni sukobi koji su se tokom 1998. godine odvijali na Kosovu i Metohiji između policije Republike Srbije i Vojske Jugoslavije sa jedne i pripadnika OVK sa druge strane. KVM je nastala nakon potpisivanja sporazuma Holbruk-Milošević u oktobru 1998. godine.

Pokušaji rešavanja krize 1998-99[uredi]

Pregovori u Rambujeu[uredi]

Dvorac Rambuje u kom su vođeni pregovori.
Generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovara sa američkim sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom šta raditi ako jugoslovenska delegacija odbije da potpiše sporazum iz Rambujea, 15. marta 1999.

Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara i trajali sve do 19. marta 1999. godine, uz posredovanje Kontakt grupe. Motivi i ciljevi svih pregovarača i danas predstavljaju kontroverznu temu, te ostaju nedorečeni.

Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili. „Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja“, rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.[11]

Mnogi izvori navode da je jugoslovenska strana bila ucenjena ratnim pretnjama, o čemu svedoči i stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka — koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd.[10]

U godinama posle bombardovanja, neki autori su navodili i postojanje dodatnih delova sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, a koji pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija.[12] Ovo je odbacio ne samo Milošević, već i jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali. Smatra se čak i da je Bler bio veći zagovornik bombardovanja nego američki predsednik Klinton. [13] Pregovori su se završili tako što je albanska delegacija sporazum potpisala, dok je jugoslovenska odbila.

Slučaj Račak[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Slučaj Račak

Kao neposredan povod za napad NATO-a iskorišćena je akcija policije 15. januara 1999. godine u selu Račak, gde se nalazilo uporište OVK, odnosno pripadnici bataljona „Sadik Šalja“. [14] Tada je tokom akcije došlo do sukoba sa pripadnicima Oslobodilačke vojske Kosova u kojem je razbijeno uporište i zaplenjeno oružje ali nadležni organi ne uspevaju da završe uviđajaj nad stradalima. Tokom noći 15. na 16. januar policija nije bila u selu a 16. januara dolaze pripadnici Verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom kao i veći broj novinara i zatiču leševe po selu, a najveći njihov broj u jarku nedaleko od centra sela. Vilijam Voker to odmah proglašava masakrom,[15] a snimci i izveštaji sa ovakvom konstatacijom odmah obilaze svet. Jugoslovenski zvaničnici demantuju da je bilo masakra. Formira se zajednički forenzički tim jugoslovenskih i finskih forenzičara. Iako rade zajedno autopsije nad telima, Helena Ranta na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini kaže, kako je kasnije priznala pod pritiskom Vilijama Vokera,[16] da je došlo do „zločina protiv čovečnosti“ čime se potvrđuje da je došlo do masakra. [17] Ovakav zaključak, kao i medijska kampanja, navode zvaničnike članica NATO-a da započnu vazdušne udare na SRJ kako bi sprečili dalju „humanitarnu katastrofu“. [18][19]

Poslednji razgovori Miloševića i Holbruka[uredi]

Kada su već postojali svi izgledi da diplomatija neće uroditi plodom, u Beograd je 22. marta ponovo doputovao američki izaslanik, Ričard Holbruk. U „poslednjem pokušaju da donese mir...jer vremena više nema“, on je nastojao da ubedi Miloševića da potpiše sporazum iz Rambujea.[20] Kada su razgovori završeni, on se obratio medijima izjavom da nije postignut suštinski napredak. Mediji su preneli da su pregovori propali. [21] Bio je to poslednji pokušaj diplomatskog rešavanja krize, pre otpočinjanja vazdušnih udara.

Bombardovanje[uredi]

Lansiranje krstarećih raketa tipa Tomahavk

Odnos snaga[22][uredi]

Strane u sukobu
   
Broj zemalja
   
Površina
(km²)
   
Broj stanov.
(miliona)
   
BND
(milijarda $)
   
BND
po stanovniku ($)
   
DB
(milijarda $)
   
NATO
19
22.327,24
743,83
11.731,15
13.532
3.311,94
SRJ
1
102,00
11,5
21,94
1.980
3,85
Odnos
19:1
228,7:1
67,3:1
518,3:1
5,83:1
860,3:1

Početak[uredi]

Dana 23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti itd.). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta[23] bombardovano je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Užice , Podgorica, Sombor, Subotica,[24] Herceg Novi, Luštica, Pančevo, Obosnik, predajnici sa TV i radio antenama i vojni objekti u celoj zemlji.

Vazdušni udari[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Hronologija NATO bombardovanja SRJ
Savezni MUP

Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk“. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt“ bombarderi F-117A i B-2. Dana 27. mart u 20.42[25] došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci.[25] Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje, vrlo često pravili lažne ciljeve. U uslovima potpune vazdušne nadmoćnosti NATO-a Vojska Jugoslavije je pokušavala da se odbrani uz potencijal na zaštiti ljudstva i borbene tehnike. U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu itd.

Kosovo uranium NATO bombing1999 5.svg

Važne mete[uredi]

  • 1, 3, i 26. aprila, NATO je redom srušio Petrovaradinski, Most Slobode i Žeželjev most u Novom Sadu, čime je ovaj grad ostao odsečen od saobraćaja na Dunavu.
  • 12. aprila pogođen je železnički most u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, preko koga je u tom trenutku prelazio voz na liniji Beograd-Solun. Tom prilikom stradalo je na desetine ljudi. Takođe su na ovaj dan uništeni proizvodni pogoni kragujevačke fabrike Zastava automobili.
  • 14. aprila i 14. maja, NATO je navodno greškom u proceni sa Avaksa gađao kolonu albanskih izbeglica.
  • 15. aprila, NATO je jakim bombama gađao beogradsku naselje Rakovica, što je izazvalo tešku materijalnu štetu u celoj opštini.
  • Istog dana, NATO je bombardovao „Petrohemiju“ u Pančevu, izazvavši tešku ekološku katastrofu.
  • 17. aprila u 21:30, u selu Batajnica, za vreme dejstva avijacije NATO, od šrapnela eksplodiranog projektila poginula je trogodišnja Milica Rakić (1996). Njena smrt je postala simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije. Prilikom istog dejstva lakše je povređen i dečak Dražen Janković (1997).
  • 22. aprila Oko 4:00 sa četiri projektila bombardovana je rezidencija predsednika Savezne Republike Jugoslavije - Slobodana Miloševića u Užičkoj 15 u Beogradu. Nije bilo povređenih, ali je zgrada uništena do temelja.
  • 23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer znajući da će do gađanja doći nije izmestio tehniku i ljude na lokaciju pripremljenu za slučaj rata.
  • 25. aprila rafinerija nafte u Novom Sadu je bombardovana. To je izazvalo ekološku katastrofu u ovom gradu.
  • 27. aprila između 12:15 i 12:30 bombardovana je Surdulica, poginulo više od 9 civila uz veliku materijalnu štetu.
  • 29. aprila, bombarder je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio.
  • 30. aprila, NATO je bombardovao centar Beograda: pogođene su zgrade republičkog i saveznog MUP-a, generalštaba i ministarstva odbrane. Tokom gašenja požara u zgradama ministarstva odbrane i generalštaba, NATO je ponovio napad, izazvavši teško ranjavanje većeg broja vatrogasaca i već prisutnih novinara i snimatelja.
  • 1. maja, bombardovano je stambeno naselje u beogradskoj opštini Vračar.
  • Dana 7. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, ubivši na pijaci veći broj civila.
  • 3. maja je bombardovan autobus „Đakovica prevoza“ kod Savine Vode, na putu Peć - Kula - Rožaje, kada je 20 građana poginulo, dok su 43 lica povređena.
  • istog dana je bombardovana i televizija Novi Sad.
  • 8. maj — dan „Diplomatskog košmara“ — američki avion (najverovatnoje tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu.
  • 23. maja grafitnim bombama je gađana termoelektrana Obrenovac. Došlo je do nestašica struje u ovom delu Srbije.
  • 24. maja bombardovana su elektroenergetska postrojenja kod Kostolca, Novog Sada i Niša, čime je prouzrokovana nestašica električne energije širom Srbije.
  • 10. juna raketirano je selo Kololeč oko 13:15 u opštini Kosovska Kamenica. To je bilo poslednje dejstvo tokom sukoba.

Sukobi na tlu[uredi]

9. aprila 1999. godine počela je Bitka na Košarama. Druga velika operacija u cilju pokušaja proboja granice SRJ iz pravca Albanije je Operacija Strela koja je trajala u periodu 26. maj10. jun 1999. Tokom vazdušnih udara NATO pakta konstantno su vođene borbe na teritoriji Kosova i Metohije sa pripadnicima OVK.

Vojska Jugoslavije je zbog pritiska vršila konstantna pregrupisavanja i pokrete trupa. Tako su pripadnici 252. oklopne brigade, jedne od najjačih oklopnih formacija u VJ, uspešno izveli prebacivanje celokupne brigade iz Kraljeva u rejon Kline, na Kosovu. U dejstvima protiv OVK korišćeni su mahom stariji tenkovi tipa T-55 dok su moderniji tenkovi čuvani za predviđenu kopnenu invaziju NATO pakta.

Okončanje bombardovanja[uredi]

Novi diplomatski napori[uredi]

Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. S obzirom da nije bilo saglasnosti oko toga kako treba dalje postupati, kao posrednik između ova dva pregovarača, angažovao se finski predsednik Marti Ahtisari. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomidrina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama OUN pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne administracije. [26]

Kumanovski sporazum[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu

Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Jugoslavije i Srbije.

Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ dana 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO-a pod pokroviteljstvom Organizacije ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima. [27]

Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute. Bombardovanje je trajalo ukupno 78 dana.[26] U većini gradova Srbije, pošto je Radio-televizija Srbije javila da je agresija NATO-a protiv SRJ završena, građani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde, a čuli su se i zvuci truba i pištaljki.[28]

Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. „Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom“, rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje.

Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove.

Državni organi vlada Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije su, prema sporazumu, shvatali i bili saglasni da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti UN iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga. [27]

Otpor Jugoslavije[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ

Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti NATO zemalja izjavljivali su da će bombardovati samo vojne ciljeve, pri čemu je najavljivana akcija ne duža od nekoliko dana. [29] Ipak, procenjuje se da je oko 38% bombardovanih objekata imalo civilnu namenu. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve komandant NATO snaga je nazvao kolateralna šteta. U početku agresije učestvovalo je na stotine, a krajem rata na hiljade ratnih bombardera i krstarećih raketa ogromne razorne moći. Korišćena je municija punjena osiromašenim uranijumom[30][31], kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva[32][33], što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. Jugoslavija je petrpela ogromnu materijalnu štetu od oko 30 milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km².[34][35] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[36]

Snage u sukobu[uredi]

NATO snage[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak NATO snage u Operaciji Saveznička snaga

U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga - koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka Republika i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica.

Najveće prisustvo imale su snage Sjedinjenih Američkih Država, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji.

NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj.

OVK[uredi]

Snage VJ[uredi]

Vojska Jugoslavije u ovom ratu je tehnički i brojčano bila znatno inferiornija strana. U martu 1999. godine Vojska Jugoslavije je imala oko 100.000 vojnika. Od tog broja su 40% činili vojnici na odsluženju vojnog roka. Vojska je u svom sastavu imala tri vida: Kopnena vojska, Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana i Ratna mornarica.

Kopnena vojska je bila organizovana u tri armije i jedan korpus. Prva armija je pokrivala severni deo zemlje i komanda joj se nalazi u Beogradu. Druga armija je pokrivala jugozapadni deo zemlje i komanda joj se nalazi u Podgorici. Treća armija je pokrivala centralni i južni deo zemlje, a komanda joj se nalazi u Nišu. Korpus specijalnih snaga u stanju da po potrebi dejstvuje na bilo kom mestu. Kopnena vojska je raspolagala sa 1016 tenkova (od čega 230 modernih M-84 i 65 T-72), 767 oklopnih vozila pešadije, 38 BRDM-2 oklopno vozilo za izviđanje, 475 haubica 105 mm i 122 mm, 180 topova 130 mm, 75 samohotki 122 mm i 132 samohotki 152 mm i 155 mm.

Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana se sastojalo od dva korpusa, avijacijskog i PVO korpusa. Korpus PVO, koji je bio prva linija odbrane od NATO agresora u svom sastavu je imao dva lovačka avijacijska puka sa tri eskadrile naoružane avionima MiG-21 i jednom eskadrilom modernijih lovaca MiG-29, pet samohodnih raketnih pukova PVO naoružana sistemima 2K12 Kub, jednu raketnu brigadu i puk naoružane sistemima S-125 Neva kao i brigadu VOJIN. Avijacijski puk sa svoja dva avijacijska i jednim helikopterskim pukom je takođe učestvovao u borbenim dejstvima tokom rata. Komanda RV i PVO je ocenila lovce MiG-21 kao previše zastarele za borbu sa modernim NATO vazduhoplovima, te je lovačka komponenta PVO spala samo na 14 modernijih aviona MiG-29 koji su zbog lošeg stanja usled nemogućnosti remonta tokom sankcija kao i potpune neprijateljske vazdušne prevlasti uz elektronsko ometanje loše pokazali u vazdušnoj borbi. Tokom agresije RV i PVO je pretrpela velike materijalne gubitke, pošto je NATO avijacija u nemogućnosti da locira i uništi pokretnu tehniku i ljudstvo VJ tokom celog bombardovanja najviše gađala aerodromsku infrastrukturu.

Posledice[uredi]

Vojni gubici[uredi]

Srušena američka bespilotna letelica u muzeju vazduhoplovstva u Beogradu

Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Herjera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći:

Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja 9 bespilotnih letelica (UAV), 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila. Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona, što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično. Tokom agresije zarobljena su tri marinca američkih snaga. Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu.

Pored navedenih oborenih borbenih sredstava, snage PVO i strategijske grupacije RV i PVO, prema oceni uslova i elemenata gađanja su pogodile i još 36 aviona i 2 helikoptera. Ostaci ovih pogođenih letelica nisu pronađeni na prostoru SRJ. [6]

Agresija je izvršena bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali. Neke su države, među kojima su i članice Saveta bezbednosti OUN, Rusija i Kina, digle svoj glas protiv agresije, ali nisu htele pomoći Jugoslaviji.

Filmovi o NATO bombardovanju[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ A historical overview of Operation Allied Force.
  2. ^ Klub generala i admirala Srbije: Vojska Jugoslavije u odbrani od agresije NATO 1999. knjiga prva, pp. 65
  3. ^ Politika: Devet godina od bombardovanja, pristupljeno 29. januar 2012, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  4. ^ Momčilo Subotić: NATO-izacija Srba, pp. 73, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  5. ^ Bonnén (2003), str. 188.
  6. ^ a b General Spasoje Smiljanić: Agresija NATO - Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine, drugo izdanje, Beograd, 2009. strana 409
  7. ^ NATO & America losses in Serbia 1999. - Iran Defense Forum
  8. ^ RV i PVO vs NATO | Magacin
  9. ^ „ERPKIM Archive | Krvavi okrsaj u zatvorskom krugu, 18. 4. 2004“. Kosovo.net. 18. 4. 2004. Приступљено 27. 4. 2011.. 
  10. ^ a b Richard Becker: Rambouillet: a Declaration of War Disguised as a Peace Agreement
  11. ^ GLAS JAVNOSTI - 20.02.1999 - Glavne vesti
  12. ^ MARTI I MADLEN : Miroslav Lazanski : Pogledi : POLITIKA
  13. ^ John Kampfner: Blair's wars, London 2003
  14. ^ Душан Телесковић. „Политика: Акција Рачак пример за „специјалце” и повод за бомбардовање Србије (Душан Телесковић) 15. јануар 2009“. Politika.rs Приступљено 27. 4. 2011.. 
  15. ^ „Време: Трагедија у Рачку (Зоран Б. Николић) 23. јануар 1999“. Vreme.com Приступљено 27. 4. 2011.. 
  16. ^ „Изјава Хелене Ранта у документарном филму „Крај - осуђени на прогонство““. Youtube.com. 26. 1. 2008. Приступљено 27. 4. 2011.. 
  17. ^ „Recak report finds Serbs guilty (Chris Bird) 18. mart 1999“. Guardian Приступљено 27. 4. 2011.. 
  18. ^ „{Two key events in preparation of public opinion for the the bombing}“. Justiceyugoslavia.org Приступљено 27. 4. 2011.. 
  19. ^ „{Clinton Voices Anger and Compassion at Serbian Intransigence on Kosovo}“. Nytimes.com. 20. 3. 1999. Приступљено 27. 4. 2011.. 
  20. ^ www.glas-javnosti.co.yu - arhiva
  21. ^ GLAS JAVNOSTI - 24.03.1999 - Glavne vesti
  22. ^ General Spasoje Smiljanić: Agresija NATO - Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine, drugo izdanje, Beograd, 2009. strana 67
  23. ^ „НАТО архива, конференција за штампу 25. март 1999“. Ls.kuleuven.be Приступљено 27. 4. 2011.. 
  24. ^ Agresija na Jugoslaviju, Glas Javnosti, 25. mart 1999.
  25. ^ a b Politika: „Pre 13 godina, na današnji dan, oboren F-117A“, Tanjug, 27.03.2012, pristup 15. mart 2013
  26. ^ a b JELENA GUSKOVA: ULOGA ČERNOMIRDINA U MILOŠEVIĆEVOJ KAPITULACIJI 1999. GODINE
  27. ^ a b Vojno-tehnički sporazum
  28. ^ Specijalni dodatak Večernjih novosti povodom 55. godina, 48. str.
  29. ^ NATO's War Against Serbia
  30. ^ „Jugoslavija, NATO i osiromaseni uranijum“. Vreme.com Приступљено 27. 4. 2011.. 
  31. ^ „Osiromaseni uranijum u Jugoslaviji - Homepage“. Members.tripod.com Приступљено 27. 4. 2011.. 
  32. ^ „Blic Online | Kasetne bombe prete sa šest lokacija“. Blic.rs Приступљено 27. 4. 2011.. 
  33. ^ „NATO Kasetne Bombe Pobile 100 Albanaca Na Kosovu: A Gdje Su Izrazi Gnjeva I Osude?“. Wsws.org Приступљено 27. 4. 2011.. 
  34. ^ „Koje su oblasti zagađene bombama“. B92.net. 26. 9. 2007. Приступљено 27. 4. 2011.. 
  35. ^ „NATO dao spisak o kasetnim bombama“. B92.net. 25. 9. 2007. Приступљено 27. 4. 2011.. 
  36. ^ „Blic Online | Ostala bez noge, dobila stan na 14 spratu“. Blic.rs Приступљено 27. 4. 2011.. 
  37. ^ This story was written by Rob Bardua (20. 9. 2006.). „Only stealth fighter pilot shot down during combat to speak at museum“. Nationalmuseum.af.mil Приступљено 27. 4. 2011.. 
  38. ^ „Holloman commander recalls being shot down in Serbia, 7. фебруар 2007“. F-16.net Приступљено 27. 4. 2011.. 

Literatura[uredi]

  • Bonnén, Preben (2003). Towards a common European security and defence policy: the ways and means of making it a reality. LIT Verlag Berlin-Hamburg-Münster. ISBN 9783825867119. 

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :